USB protokol

USB (Universal Serial Bus) predstavlja tradicionalni standard namenjen da se

koristi kao jedan od dominantnih komunikacionih protokola za serijsku razmenu
podataka izmedju uređaja. Od trenutka uvođenja ovaj standard je bio zamišljen da bude
efikasna zamena za prenos podataka po klasičnim komunikacionim portovima kod PC
mašina kakvi su RS-232 i paralelni port. Danas USB je postao toliko popularan da kada
uđete u prodavnicu računarske opreme primećeujete da najveći broj uređaja (skoro svaki
treći) ima ugrađen upavo USB port. USB specifikacijom se definišu skoro svi detalji
počev od mehaničkih konektora i kablova, principa rada interfejsa, prenosa podataka na
mrežnom nivou, kao i upravljanje potrošnjom energije (power management) uređaja koji
se povezuju na USB interfejs.

1.1 Kratak istorijski pregled

USB standard oficijelno je uveden 1995 godine od strane konzorcijuma koga su

činile sedam vodećih računarskih i telekomunikacionih kompanija kakve su Compaq,
DEC, IBM, Intel, Microsoft, NEC i Northem Telecom. Od tada, do danas, konzorcijum je
narastao na više od 1000 članova a šta više formiran je i USB implementatorski forum
(USB – IF) koji je zadužen da donosi odluke o svim budućim modifikacijama USB-a.
Godine 1996 predstavljen je USB 1.0 standard koji je specificirao glavne aspekte
USB standarda uključujući: 12 Mbps brzu-magistralu (High Speed Bus), 1.5 Mbps sporu-
magistralu (Low Speed Bus), definiciju mehaničkih konektora, i specifikaciju softverskog
magacina.
USB interfejs je veoma brzo postao popularan. Uočavajući propuste u protokolu i
identifikujući probleme koji su se javljali u toku rada, 1999 godine je doneta verzija USB
1.1. Ova verzija je razjasnila neke nejasnoće koje su se ticale tajminga, a takođe i uspešno
je rešila probleme u radu koje su pratile USB 1.0
Godine 1999 kompanije Microsoft i Apple inkorporirale su korišćenje USB-a u
njihove operativne sisteme, a 2000 godine izvršena je revizija standarda. Nova verzija
USB 2.0 specificira implementaciju magistrale za prenos podataka brzinom od 480
Mbps, i obezbeđuje potpunu kompatibilnost u radu sa verzijom 1.1.
Sredinom 2001 godine izvršeno je proširenje USB-a na USB OTG (On-The-Go).
USB OTG definiše uređaje koji kao prvo mogu da rade kao standardne USB periferije
kada su povezane na standardni host kontroler, ali kao drugo ovi uređaji mogu da rade i
kao host kontroleri sa redukovanom funkcijom u rešenjima kada je potrebno da podrže
rad selektovanim USB OTG periferijama. Proizvođači opreme su ti koji specificiraju koji
tip periferija će njihovi uređaji (proizvodi) podržavati u OTG-host režimu rada.
Maja meseca 2006 godine donet je bežični USB (WUSB) stadard koji se odnosi na
komunikacionu vezu tipa tačka-ka-tački, a zasnovan je na USB mrežnom protokolu.

1.2 Hardverske topologije

USB standardom specificira se mrežna topologija tipa zvezda. Na vrhu hijerarhije

se nalazi host, a svaki hub predstavlja centralni-čvor grananja (segmenta). Mreža
poseduje samo jedan host u okviru sistema, obično je to PC mašina, no naglasimo da se
uvođenjem USB OTG standarda bilo koji uređaj može biti host.
Mreža (vidi sliku 1) može maksimalno da ima 7 nivoa (segmenata). Na prvom
nivou se nalazi host koji je hub-tipa-koren (root hub). Na zadnjem nivou nalaze se samo
uređaji, što znači da međusobno može biti povezano maksimalno do 5 hub-ova koji nisu
tipa koren (non-root-hubs). Svaki segment u svom centru ima hub, a dužina kabla svakog
segmenta može biti do 5 m. Ovo ukazuje da maksimalno rastojanje između host-a i
najudaljenijeg uređaja može biti do 30 m (6 hub-ova). Zadatak host USB-a je da upravlja
i nadgleda korišćenenje magistrale, a takođe planira-izvršenje i inicira prenos podataka.
Uređaji tipa slave ne mogu inicirati transakciju sve dok ih host ne pozove. Host i hub-ovi
u stanju su da detektuju konektiranje ili diskonektranje nekog uređaja na magistrali.
Svakom slave uređaju povezanom na magistrali dodeljuje se jedinstvena USB adresa, a to
se sprovodi procesom nazvan numerisanje (enumeration) kojim upravlja host.
Maksimalan broj uređaja koji može biti povezan na magistrali je 127, a taj broj je
određen sedmobitnim adresnim poljem.

Slika 1 – Topološka organizacija USB-a

Hub obezbeđuje portove preko kojih se povezuju uređaji kao i napajanje za

magistralu. On je takođe zadužen za detekciju grešaka u prenosu podataka i preuzimanje
akcija koje se odnose na korekciju tih grešaka.
Kao što se može zaključiti brzina prenosa podataka je određena od strane sporijeg
uređaja na konekciji hub-uređaj. Tako naprimer ako je HS uređaj povezan na FS hub,
brzina prenosa je određena od strane FS hub-a. Treba ovde naglasiti da HS hub-ovi
podržavaju rad LS uređaja.
1.3 Upravljanje potrošnjom energije

USB magistrala može da obezbedi napajanje uređajima koji se povezuju na nju.

USB, pri +5 V, inicijalno obezbeđuje strujni kapacitet od 100 mA. Energija koju
obezbeđuje USB se može koristiti od strane uređaja u fazi konfiguracije. Nakon što je
uređaj konfigurisan, magistrala može da poveća strujnu sposobnost na 500 mA.
Distribucija energija je veoma dobra osobina koju USB interfejs obezbeđuje. kao
što smo već napomenuli postoji veliki broj uređaja koji dobijaju napajanje (energiju)
preko USB-a. Obično njihova potrošnja je ograničena na manje od 100 mA, tj. 5 V * 0.1
A = 0.5 W.
Najveći broj USB uređaja, sa tačke gledišta načina na koji se napajaju, a koji
komuniciraju sa hostom, se mogu, klasifikovati u sledeće tri grupe:

a) uređaji koji se napajaju preko magistrale (Bus Powered – BP) dobijaju napajanje preko
USB magistrale. BP tipovi uređaja mogu biti mali potrošači (low power) ako troše manje
od 100 mA, ili veliki potrošači (high power) ako troše više od 500 mA.
USB uređaji tipa BP u fazi numerisanja (enumeration) treba da obaveste host o
tome da zahtevaju veći iznos struje na Vbus vezi USB-a. Inkrementi struje koje host
generiše su od po 100 mA, a specificiraju se u deskriptoru. Deskriptor predstavlja
strukturu podataka koju uređaj predaje host-u u fazi numerisanja.

b) uređaji koji se napajaju samostalno (Self Powered – SP) dobijaju energiju od strane
sopstvenog napajanja koje je ugrađeno u uređaj.

c) uređaji sa hibridnim napajanjem (Hybrid Powered – HP) dobijaju energiju kako preko
magistrale tako i od sopstvenog napajanja koje je ugrađeno u uređaj. Kao i kod BP tipa
uređaja tako i u ovom slučaju uređaj mora da saopšti host-u koliko energije od njega
zahteva.

USB hub-ovi mogu biti uređaji tipa BP ili SP. Ako je hub tipa BP maksimalna
struja koju on može da obezbedi svakom od uređaja je 100 mA. To znači da samo mali
potrošači tipa SP mogu da rade korektno. Za slučaj da se na hub povezuje veliki potrošač
host-u će se raportirati greška.
Uređaj koji se povezuje na USB magistralu može da radi u režimu-rada-
suspenzija (suspend mode). U ovom režimu uređaj troši veoma malo energije i nije u
stanju da inicira novi proces konfiguracije. Suspenzija se izvodi tako što host šalje tri
uzastopna SOF (Start Of Frame) paketa uređaja. Nakon ovoga uređaj prelazi u režim rada
suspenzija i ne troši više od 500 μA. U specijalnom slučaju ako uređaj treba da se probudi
struja hosta biće ograničena na 2.5 mA. Ova specifikacija je naznačena u deskriptoru
uređaja.
Grupe istraživača intenzivno rade danas na kreiranju novog standarda za
napajanje nazvan USB PlusPower. USB PlusPower dizajn treba da obezbedi napone
napajanja do 24 V DC i strujni kapacitet do 64 A. Ovo se može ostvariti ugradnjom
dodatna dva para žica u okviru kabla i modifikovanog konektora koji mora biti
kompatibilan sa standardnim USB konektorom.
1.4 Mehanički konektori

Formom, tipom kablova i konektora koji se koriste kod USB-a definisani su detalji
koji se odnose na: mehaničke osobine, električno-mehaničke osobine na stresove, tip
materijala, i njegove električne karakteristike.
Kabl čine četri provodnika tipa 28 AWG, od kojih se dva koriste za prenos
podataka, a dva za napajanje. Prenos podataka, zbog veće imunosti na šum, se vrši po
upredenom paru provodnika. Konstrukcija USB kabla zavisi od brzine sa kojom se
prenose podaci. Kod kablova koji se koriste za male brzine prenosa (low speed cables) ne
zahteva se oklopljavanje, ali kod onih namenjenih za veće i velike brzine (full and high
speed cables) oklopljavanje je obavezno izvedeno. Kao što smo već napomenuli dužina
je ograničena na 5 m. Opis i funkcija veza na kablu/konektoru su prikazani na slici 2.

broj kontakta ime signala broj žice

1 Vbus crvena
2 D- bela
3 D+ zelena
4 GND crna
oklop širmovano odvodna žica

Slika 2 – Funkicja i opis veze kod USB konektora

USB standardom takođe je opisano na koji način je konektor konstruisan i projektovan.

Kod USB rev. 1.0 konektori su tipa A i B. Kod ovih konektora pravi se razlika između
kraja kabla koji se povezuju na host i kraja koji se povezuje na uređaj. Svi konektori
imaju duže izvedene pinove za masu (GND) i napajanje (Vbus) čime je se obezbeđuje da
se u trenutku priključenja kabla prvo ostvaruje veza sa napajanjem (prvo se stabilizuje
napon), a zatim veza po žicama za prenos podataka (D- i D+) vrši prenos podataka. Kod
verzije USB 2.0 koristi se kabl tipa Mini B a kod USB OTG kabl tipa Mini A, a nešto
kasnije je uvedena i verzija Mini AB (vidi sliku 3). Konektor Mini AB može da se
povezuju kako sa Mini A tako i Mini B, pri čemu se identifikacija obavlja posebnom
žicom.

Slika 3 – Tipovi konektora kod USB-a

1.5 Detekcija uređaja

Nakon povezivanja USB uređaja na USB host, vrši se provera brzina prenosa
podataka sa kojom je uređaj u stanju da komunicira sa host-om/hub-om.
Inicijalno, strujni limiter ugrađen u host-u ograničava potrošnju struje na 100 mA, što
je sasvim dovoljno za napajanje BP uređaja u fazi njihove identifikacije.
Nakon konektiranja uređaja jedna od linija D+ ili D- može biti postavljena na visoku
(vidi sliku 4). Ovo ukazuje host-u da je neki uređaj povezan na njemu. Ako je linija D+
na visoko to znači da je uređaj tipa FS (full speed), a kada je D- na visoko uređaj je tipa
LS (low speed).

Slika 4 – Povezivanje host kontrolera i kontrolera uređaja

Procedura kojom se utvrđuje da li je uređaj tipa HS (high speed) definisana je

protokolom-potvrđivanja, a realizuje se u toku faze Bus Reset. HS uređaj inicijalno se
detektuje kao FS uređaj. Nakon detekcije uređaja, host generiše reset signal na taj način
što postavlja linije D+ i D- na nisko. Ovim resetom uređaj se postavlja na USB adresi 0.
Nakon detekcije reset signala HS uređaj signalizira host-u da je prisutan na taj način što
mu predaje paket (chirp) bitskom brzinom od 480 Mbps u trajanju od 1 do 7 ms. HS host
ili hub prepoznaju ovaj signal kao zahtev za prenos od HS uređaja i odaziva se slanjem
niza paketa (chirps). Nakon što je HS uređaj detektovao ove pakete on će povećati svoju
brzinu prenosa i promeniti je sa FS na HS.

1.6 Signalizacija na fizičkom nivou

USB standardom nije predviđen prenos taktnog signala, tako da je komunikacija

asinhrona. Podaci koji se prenose magistralom kodirani su korišćenjem NRZI (non-
return-to-zero-inverted) koda uz dodatno korišćenje tehnike za umetanje bitova (bit
stuffing). Ovakvim načinom kodiranja obezbeđuje se da prijemnik ostane u sinhornizmu
u odnosu na predajnik bez potrebe da predajnik šalje taktni signal ili start i stop bitove na
nivou svakog bajta (kakav je slučaj kod asinhronog prenosa).
 Umesto da se logičke nule i jedinice definišu kao naponski nivoi, kod NRZI koda
logička nula ukazuje na naponsku promenu, a za logičku jedinicu naponski nivo ostaje
nepromenjen. To znači da svaka logička jedinica ne rezultira promeni naponskog nivoa
na liniji. Prenos se ostvaruje tako što se prvo prenosi LS bit poruke.
Tehnika umetanja bitova se koristi iz razloga što se sinhronizacija prijemnika
ostvaruje na nivou tranzicija. Za slučaj da je poruka tipa sve 0 tada postoji mnogo
tranzicija, ali ako je poruka tipa sve 1 (ili dugi niz 1) tada se tranzicije ne javljaju što
dovodi di toga da prijemnik ispadne iz sinhronizacije.
Kod USB-a ako podatak čine 6 uzastopnih 1 tada predajnik nakon šeste jedinice
umeće 0. To znači da na svakih 7 bitova postoji najmanje jedna tranzicija. U proseku,
tehnika umetanja bitova za poruku slučajnog oblika ima overhead od 0.8% što ukazuje da
se na svakih 125 bitova ubacuje po 1 bit.
Sa tačke gledišta strukture poruke koja se prenosi, osnovna komunikaciona jedinica
koja se prenosi kod USB-a je paket (vidi sliku 5). Paket čine sledeća tri dela:

a) Start – predstavlja prelaz iz stanja pasivno (idle - j) u stanje aktivno (k). U

pasivno stanje kod LS uređaja linija D+ je na nisko, a D- na visoko, dok
kod FS uređaja D+ je na visoko a D- na nisko. Aktivno stanje se definiše
promenom polariteta. Kod HS uređaja j i k stanja su definisana kao i kod
FS specifikacija magistrale ali pasivno stanje imamo kada su obe linije D+
i D- na nisko. Na početku paketa sekvenca tranzicija se naziva SYNC.
Ovu sekvencu čini 32-bitni paket koji je oblika kjkj.....kjkj. Ovi bitovi se
koriste za taktnu sinhronizaciju host-a, hub-ova, i uređaja.
b) Informacija paketa – dužine je od 1 B do 1024 B. Ovu sekciju čine PID
(Paceket Identifier) i korisna informacija (payload). PID predstavlja prvi
bajt paketa, kod koga prva 4 bita identifikuju tip paketa dok su zadnja 4
komplement prva 4. Ovakav način kodiranja se koristi radi provere
grešaka u prenosu.
c) Identifikator kraja paketa (end of packet identifier – EOP) u toku ovog
perioda obe linije se postavljaju na nisko u trajanju od dva bitska intervala.
Kod HS magistrale EOP traje 40 bitskih intervala bez tranzicija.

Slika 5 – Struktura poruke kod USB-a

1.7 Tipovi paketa

Paket predstavlja osnovna komponenta USB-ovog komunikacionog standarda. Paket čini

samo informacioni deo strukture poruke sa slike 5. U odnosu na funkciju koju obavljaju
kod USB-a postoje sledaćea 4 tipa paketa:
1. Token paket – koristi se da uspostavi komunikacionu vezu i odredi smer i kori-
šćenje narednih paketa.
2. Data paket – namenjen je za prenos podataka
3. Handshake paket – služi za upravljanje i očuvanje pouzdanosti prenosa i
integriteta veze (linka)
4. Special paket – koristi se od strane HS uređaja

1.8 Struktura informacionog dela paketa

Sa aspekta strukture (kompozicija polja) paketa kod USB-a delimo na sledće 4 grupe
(vidi sliku 6)
1. SOF (start of frame) – Start okvira (slika 6a) ukazuje na početak okvira (frame) ili
mikrookvira (microframe). Prva 4 bita PID-a imaju vrednost 0101 i jednoznačno
identifikuju SOF, dok su ostala 4 komplement te vrednosti. Polje FRAME
NUMBER je obima 11 bitova ukazuje na redni broj okvira, dok je CRC5 peto-
bitno polje za proveru grešaka u prenosu podataka.
2. IN, OUT i SETUP – su token paketi, a koriste se za uspostavljanje prenosa
(transfera) podataka između host-a i uređaja. (vidi sliku 6b)
IN – uspostavlja prenos u smeru od uređaja ka host-u
OUT – uspostavlja prenos u smeru od host-a ka uređaju
SETUP – je paket tipa OUT visokog prioriteta koji ukazuje uređaju da ga mora
pribaviti.
Okvir sa slike 6b sadrži 8-bitno PID polje, 7-bitno polje ADD koje ukazuje na
adresu uređaja, 4-bitna adresa krajnje tačke (end point address), i 5-bitno CRC
polje.
3. Data paketi – Koriste se za prenos podataka. Ovi paketi pored PID-a imaju polje
za prenos informacije (PAYLOAD DATA), koje po svom obimu varira od 0 do
1024 bajta. Za detekciju greške se koristi CRC16. U toku prenosa softverski se
definiše da se naizmenično prenosi sekvenca DATA0 DATA1 DATA0
DATA1.... čime se na osnovu izostanaka jednog tipa paketa može detektovati
njegov gubitak (vidi sliku 6c).
4. ACK, NAK, STALL, NYET – su handshake paketi i koriste se da ukažu na
kvalitet prijema (vidi sliku 6d)
ACK – ukazuje da je podatak primljen bez greške
NAK – koristi se od strane uređaja da ukaže da je zauzet (busy)
STALL – se koristi kada zahtev za upravljanjem (control request) nije prihvaćen
NYET – ukazuje da uređaj nije u stanju da prihvata (prima) više podataka.
Slika 6 – Struktura paketa kod USB-a
1.8 Okviri

USB komunikacija se dele na okvire. Svaki okvir (frame) se predaje svake 1 ms. Kod HS
host-a sa ciljem da se smanje veličine bafera šalju microframe-ovi na svakih 125 μs. Prvi
paket svakog okvira je soft paket.

1.9 Prenosi

Unapred definisana sekvenca paketa se naziva prenos (transfer). USB standardom

specificiraju se 4 različita tipa prenosa koji su namenjeni za kopiranje različitih tipova
podataka, a to su:
a) Control transfer type – to su neperiodični prenosi a uglavnom se koriste za
prenos komandnih (control) i statusnih informacija. Svi uređaji podržavaju
control transfer-e preko krajnje tačke Endpoint0, tj. preko default
endpoint-a. Control transfer-i zahtevaju uspostavljanje IN i OUT kanala
koje nazivamo pipe-ove.
b) Isochronous transfer – Imaju fiksni broj bajtova po okviru, čime se
garantuje definisana propusnost . Maksimalni broj bajtova po okviru za FS
je 1024, a po microframe-u kod HS-a je takođe 1024 bajta. Ovaj tip
prenosa se koristi za streaming data kao što je video. Ovaj tip prenosa je
tolerantan na greške (error tolerant) i podržava se samo od strane HS
uređaja.
c) Interrupt tip – periodični tip transfera sa zagarantovanom latencijom
između transkacija. Maksimalni obim paketa je 8 bajtova za LS, 64 za FS,
a 1024 za HS magistrale.
d) Bulk transfer – nije periodičan transfer a uglavnom se koristi za prenos
velikog iznosa podataka. Host kontroleri garantuju da se bulk prenosi
mogu uglavnom kompletirati ali ne garantuju njegovu propusnost. Ovaj tip
prenosa podržava se od strane FS i HS uređaja.

1.10 Krajnje tačke

Svi paketi se šalju i primaju od strane uređaja preko krajnjih tačaka (endpoints). Krajnje
tačke predstavljaju baferi u kojima uređaji smešta podatke koje predaje i prihvata podatke
koje prima. Do 16 krajnjih tačaka mogu biti instalirane u okviru jednog uređaja. Svaka
krajnja tačka se karakteriše smerom i adresom. Sa perspektive host-a smer može biti
oblika: OUT ako ulazi u uređaj, a IN ako izlazi iz uređaja. Krajnja tačka Endpoint0 je
upravljačka tačka i sadrži kako ulaznu tako i izlaznu krajnju tačku.
Nako što je krajnja tačka identifikovana i definisana između host-a i krajnje tačke
se uspostavlja kanal (pipe). Kanal se izbacuje nakon što uređaj diskonektuje sa USB
magistrale. Kanali se uspostavljaju za ineterrupt i isochronous krajnje tačke sa ciljem da
obezbede dovoljan iznos propusnosti kod prenosa podataka.
1.11 Numerisanje

Nakon što se urđaj konektuje na USB, startuje numerisanje. U toku numerisanja host
zahteva od uređaja da mu preda veći broj stuktura podataka koje nazivamo deskriptori.
Deskriptori sadrže informaciju o broju i tipu komunikacionih kanala, ili krajnjih tačaka,
koje USB uređaj želi da koristi, kao informaciju o tome koja je to klasa uređaja.
Numerisanje se obavlja preko default-ne krajnje tačke, u ovom slučaju Endpoint 0,
takođe nazvana upravljačka krajnja tačka. Host takođe dodeljuje jedinstvenu sedmobitnu
adrsu uređaju usmeravajući na taj način komunikacije ka pojedinom uređaju.

1.12 Deskriptori

Deskriptori su strukture podataka koje se u fazi numerisanja predju od strane uređaja

host-u. Deskriptor opisuje atribute USB uređaja. On se obično čuva u EEPROM-u
uređaja. Postoje sledeća dva tipa deskriptora: standardni deskriptor koga poseduju svi
USB uređaji i deksriptor tipa kalase koji je pridružen savkoj pojedinoj klasi uređaja.
Sastavni deo standardnog deskriptora je Device deskriptor koji sadrži generalne
informacije o USB uređaju kakvi su: Product ID (identifikacija proizvoda), Vendor ID
(identifikacija proizvođača), itd. Configuration deskriptor poseduje informaciju koja se
odnsoi na specifičnosti konfiguracije uređaja. Interface dekskriptor ukazuje host-u koliko
krajnjih tačaka uređaj može da koristi i čuva informaciju o identitetu klase uređaja.
Zadnji tip deskriptora je Endpoint deskriptor koji opisuje osbine krajnje tačke. Ove
osbine ukazuju da li je krajna tačka tipa IN ili OUT, itd. Svaka krajnja tačka poseduje
sopstveni deskriptor.

1.13 Klase

Povećani intres za aplikaciju USB magistrale motivisao je USB organizaciju da

specificira standard koji se odnosi na prozvode sa sličnim karakteristikama. Ove grupe se
nazivaju klase. Kreiranje ovih specifikacija omogućava projektantu da kreira generičke
drajvere uređaja koji se mogu koristiti od strane različitih uređaja u okviru iste klase.
Jedan uređaj može da pripada većem broju klasa. Jedan listing najčešće korišćenih klasa
je sledeći:

Ime klase Aplikacija

Audio klasa MP3 plejeri, zvučnici
Klasa za masovno memorisanje Flash uređaji, eksterni CD-ROM-ovi
Klasa uređaja za interakciju sa čovekom Miš, tastatura, džoistik
Klasa uređaja za generisanje slike Kamere, videorikorderi
IrDA klasa IrDA interfejs
Klasa štampača štampači
1.14 USB On-The-Go

On-The-Go predstavlja dodatak specifikacija USB 2.0. Zbog toga ideja da

koncept USB bude host-centric sistem je ostala nepromenjena. Ono što predstavlja
novinu je to da uređaj može da ima dvojnu ulogu tj. da bude kako host tako i uređaj a da
pri tome bude povezan na istom USB konektoru. Ipak, u datom trenutku on se može
koristiti bilo kao host bilo kao uređaj ali ne konkurentno.
Kao što smo prethodno napomenuli skup malih konektora je definisan da se može
izvršiti povezivanje i malih uređaja. Minimalna potrošnja u tom slučaju je ograničena na
8 mA a veći broj od tih uređaja se napaja i ima ograničene resurse.
On-The-Go specifkacija takđe definiše protokol koji upravlja dinamičkim
prelazom između uređaja i hosta, i defiše Session Request Protokole (SRP) koji
omogućavaju da host ukluči ili isključi uređaj tipa BP.

1.15 Bežični USB

Bežična USB specifikacija je definisana 2005 godine sa ciljem da ispuni zahteve u

pogledu povezivanja bežičnih uređaja. Ova specifikacija koristi Ultra Wide Band (UWB)
kao fizičku platformu za komuniciranje.
UWB specificira brzinu protoka do 480 Mbps (na 2 metra) a opseg pokrivanja je do
10 metara. Protokol omogućava da se komunicira sa do 127 uređaja. On ima ugrađenu
mogućnost kojom se grantuje tajnovitost u prenosu podataka kao i upravljanje
potrošnjom (power management) radio predajnika.
Kao i sa prethodnim standardima i bežični USB mora da bude kompatibilan sa
prethodnim USB standardima i da predstavlja most između bežičnih i žičanih domena.
Uređaji koji ispunjavaju ovaj standard su još ranijoj fazi razvoja ali postoje
kompanije kakve su NEC, Wisair koje nude svoje proizvode a rade na principu bežičnog
USB-a.

1.16 Kompatibilnost

USB organizacija je napisala program o kompatibilnosti o radu uređaja koji definiše

neke norme koji uređaji mora da ispune. U suštini ne postoje obavezni zakoni kojim se
regulišu testovi koje uređaji mora da ispune ali iskustva korisnika pokazuju da oni uređaji
koji zadovoljavaju testove ne prave problema u toku eksploatacije.
Program kompatibilnosti čine dva kriterijuma a to su: čeklist testiranje i testiranje o
kompatibilnosti. Čekliste sadrže pitanja koje se odnose na tip proizvoda i njegovo
ponašanje. Posebne čekliste postoje za prozvođače periferija, hub-ova, sistema sa USB
host-ovima, i kablova. Čeklista sadrži detalje koji se odnose na mehanički dizajn, stanje
uređaja i signala, radni naponi i potrošnja. Kao materijal čekliste su dostupne na web
sajtu USB-IF konzorcijuma.

slika 7 – Verzije USB konektora

 Svi detaljno testirani uređaji pod različitim ambijenatlanim uslovima prijavljuju
se USB-IF forumu sa ciljem da budu reklamirani od strane njih. USB-IF ih tada
pridružuje svojoj listi i na neki način ih preporučuje korisnicima.
Korišćenje USB logoa zahteva od proizvoda da su prošli sve testove od strane USB-
IF Compilance Testing Program. Postoje registovani USB logo-znakovi čiji se oblik ne
može menjati (vidi sliku 7). Nakon dobijanja licence, proizvođač od strane USB-IF
konzorcijuma, dobija pravo da koristi logo.