Elizabeta Petakovic O ONTOLOKOM DOKAZU BOIJE EGZISTENCIJE ANSELMA KENTERBERIJSKOG STAVOVI SV. BONAVENTURE, SV.

TOME AKVINSKOG I DUNSA SKOTA

U drugoj polovini XI veka, nastaje ontoloki dokaz Boije egzistencije. Ovaj argument je otkrio Anselm Kenterberijski, i , moe se slobodno redi, time ostavio dubok trag u istoriji filozofije. No, sama istorija ovog dokaza krede se od njegovog zapostavljanja u XII i poetkom XIII veka, odbacivanja od strane sv. Tome Akvinskog i ponovnog uspostavljanja u kartezijanskoj filozofiji. Lajbnic je smatrao da se moe osnaiti pridodavanjem dopune koja de dokazati da je Bog mogud, a Kant je bio uveren da ga je zauvek oborio stavom da egzistencija nije jedan predikat (jer bi iskazi o postojanju bili analitiki, a oni su sintetiki). No, bez obzira na Kantovo tvrdjenje, ontoloki argument se ponovo javlja u osnovi Hegelovog sistema. Ova zaista impresivna istorija je donekle pomraena injenicom da dokaz nikad nije bio prihvaden od strane teologa i da je bio potpuno zanemaren sve do druge polovine XIII veka. Sa pojavom sv. Bonaventure, zatim sv. Tome Akvinskog, a neto kasnije i Dunsa Skota, ovaj dokaz dobija na aktuelnosti. Sva tri velika sholastiara imala su razliite stavove prema ontolokom argumentu. Ali, pre svega treba neto redi o samom Anselmovom dokazu. ANSELMOV ONTOLOKI DOKAZ BOIJE EGZISTENCIJE Anselm Kenterberijski je svoj dokaz izneo u delu Proslogion seu Alloqvium de Dei Existentia. Sam dokaz poinje pojmom Boga kao onog bida od koga nita vede ne moe da se zamisli (aliquid quo nihil maius cogitari possit), dakle odredjujemo Boga kao najvii mogudi objekat misli. No, ukoliko imamo situaciju da takvo bide postoji samo u naem subjektivnom pojmu, moemo zamisliti jedno vede bide bide koje postoji i u objektivnoj stvarnosti. Iz ovoga sledi da je ideja o Bogu kao apsolutnom savrenstvu nuno ideja o postojedem bidu, pa Anselm zakljuuje da niko ne moe istovremeno da ima pojam Boga i da porie njegovo postojanje. Ubrzo po Proslogionu izlazi delo Liber pro Insipiente adversus Anselmi in Proslogio rationationem, iji je autor kaludjer Gaunilo. U njemu iznosi primedbu da imati pojam o nekoj stvari ne obezbedjuje njeno vanmentalno postojanje, pa Anselm vri prelaz sa logikog na realan nivo. Tada Gaunilo daje uveni primer sa rajskim ostrvima, koja bi, ako bi se primenio Anselmov dokaz, morala postojati negde zato to moemo da ih zamislimo. Anselm odgovara u delu Liber Apologeticus contra Gaunilonem respodentem pro Insipiente, i pri tome porie analogiju, jer pojam o rajskim ostrvima nije pojam o neem to mora da postoji, dok pojam Bog jeste pojam o nuno postojedem bidu. Tako se Anselm, bar na kratko, odbranio. Prigovori koje de mu itava dva veka kasnije uputiti sv. Bonaventura, sv. Toma Akvinski i Duns Skot, zaista de uzdrmati njegov dokaz, tako da se nikad vie nede javiti u tom obliku. SV. BONAVENTURA URODJENA IDEJA O SAVRENOM Anselmov dokaz sv. Bonaventura razmatra u dva dela: u Komentaru Sentencija Petra Lombardjanina i u De Misterio Trinitatis. Za potpuno razumevanje stanovita sv. Bonaventure o ontolokom argumentu

treba navesti njegov stav da argumenti iz spoljnjeg sveta pretpostavljaju izvesnu svest o Bogu (kako duh moe da zna da su ulne stvari nesavrene ako prethodno nema svest o savrenosti?). Sv. Bonaventura s pravom nagovetava problem koji nastaje u sluaju kad neko ima pogrean pojam o Bogu (ako ne shvata da je Bog aliquid quo nihil maius cogitari possit). Istovremeno sa uvidjanjem pojma Boga, um uvidja da Boija neegzistencija ne moe ni da se zamisli. Za Gaunilovu primedbu sv. Bonaventura kae da ne postoji analogija kod primera sa najboljim od svih mogudih ostrva. Dok u pojmu Boga od koga se ne moe zamisliti vede nema kontradikcije, pojam ostrva od koga se ne moe zamisliti bolje jeste oppositio in adiecto (ostrvo oznaava nesavreno bide, a Bog - savreno). Dakle, Bonavetura pretpostavlja urodjenu ideju o savrenom, koja je Boiji otisak u dui (dua dobija ideju o savrenom, tj. stvara ideju o savrenom u svetlosti Boga, preko boanske iluminacije). Ideja o savrenom nije nita negativno, ije bi ostvarenje u konkretnoj egzistenciji moglo da se negira, jer prisustvo same te ideje nuno povlai Boiju egzistenciju. SV. TOMA AKVINSKI NEMA A PRIORI SAZNANJA O BOIJOJ PRIRODI Anselmovim dokazom Toma Akvinski se bavio u dva dela: u Summa contra Gentiles i u Summa Theologica . Svoju primedbu sv. Toma zapoinje pitanjem koje smo ved mogli naslutiti kod sv. Bonaventure, da ne zamilja svako Boga kao ono od ega se nita vede ne moe zamisliti. Toma Akvinski Anselma optuuje da je izvrio nedoputen prelaz sa idealnog na realan nivo. Iz tvrdnje da se Bog zamilja kao bide od koga se nita vede ne moe zamisliti, ne sledi nuno da postoji takvo bide (tj. ne sledi da postoji nezavisno od toga to ga zamiljamo, odnosno van nae svesti). Ovo, samo po sebi, nije dovoljno da opovrgne Anselmovo zakljuivanje, jer zapostavlja poseban karakter Boga kao bida od koga se nita vede ne moe zamisliti. Takvo bide je svoja vlastita egzistencija i ako je za takvo bide mogude da egzistira, onda ono mora da egzistira. A bilo bi apsurdno govoriti o samo mogudem nunom bidu. Ali, Akvinski dodaje da razum nema nikakvog saznanja a priori o Boijoj prirodi (zbog slabosti razuma nismo u stanju da razaberemo a prirori pozitivnu mogudnost najvieg savrenog bida, bida ija esencija istovremeno je njegova egzistencija). Ovo uenje kulminira stavom da do saznanja egzistencije takvog bida ne dolazimo analizom ili razmatranjem njegove ideje, ved a posteriori, tj. razmatranjem argumenata koji potiu iz njegovih uinaka. DUNS SKOT POTEST COLORATI Duns Skot se bavi Anselmovom argumentacijom u delu Opus Oxoniense. Da bi bio validan, i da bi ga kasnije sam koristio, Duns Skot ulepava Anselmov dokaz. Coloratio se sastoji u ukazivanju na injenicu da se ne vidi nikakva protivrenost u ideji najsavrenijeg bida (jer, ono to u miljenju ukljuuje protivrenosti (tj. ima je za posledicu), jeste nemiljivo....). Ovako ulepani dokaz iz prve glave Proslogiona Skot koristi na slededi nain: Glavna ideja je da se dokae da je ideja summum cogitabile neprotivrena, a zatim da se pokae da ako je summum cogitabile mogude, onda mora i da egzistira. Tvrdnjom da se moe bolje spoznati ono to je u stvarima, nego ono to je smo u umu (ono to realno egzistira je vidljivo ili neposredno saznatljivo, a ono to je takvo da moe neposredno da se sazna jeste vede od onoga to je samo zamiljivo, ili moe da se sazna jedino apstraktnim miljenjem). Iz ovoga proizilazi da summum cogitabile mora realno postojati.

Skot je Anselmov dokaz smatrao ne demonstrativnim dokazom, ved persuasiones probabiles . Dakle, Skot Anselmov dokaz koristi kao pomodni argument, da bi pokazao ta sadri ili povlai ideja Boga. ZAKLJUAK Znai, kao to je ved reeno, jedina reakcija na Anselmov Proslogion, nakon njegovog objavljivanja, bila je Gaunilova Knjiga o laikom miljenju, i to je bi jedini prigovor napisan za Anselmovog ivota. Dva veka kasnije, tri vrsna mislioca, sv. Bonaventura, sv. Toma Akvinski i Duns Skot, nisu mogli da ne odreaguju na ontoloki dokaz, dodue, svaki na svoj nain. Bonaventura je naglaavao mogudi problem koji nastaje u sluaju da neko ima pogrean pojam o Bogu, ime zanemaruje logiki aspekt problema, a u prvi plan stavlja psiholoki. Akvinski ga u potpunosti odbacuje, tvrdedi da je Anselm bespravno preao sa idealnog na realan nivo. Ali, to pobijanje dokaza ne prua nikakav osnov za pretpostavku da je njegov zakljuak Boija egzistencija - netaan. Duns Skot ga, pak, ulepava, ali samo da bi ga upotrebio da dokae da summum cogitabile mora realno postojati, a zatim ga odbacuje, nazivajudi ga verovatnim uverenjem. Ved ovi prigovori nagovetavaju ono to de mnogo kasnije moderna logika dokazati netanost ovog argumenta kao rezultat analize pojma egzistencije (to je jedno isto formalno pitanje). Ali, ba zbog tog prvenstva, ovi prigovori zauzimaju znaajno mesto u istoriji filozofije.