Univerzitet u Novom Sadu Filozofski fakultet Odsek za filozofiju

Seminarski rad iz filozofske antropologije AN AK RUSO RASPRAVA O POREKLU I OSNOVAMA NEJEDNAKOSTI MEU LJUDIMA

Profesor: Dr Dragan Prole

Student: Marko Kravi

Novi Sad

SADRAJ

Rezime Prirodno stanje Poreklo nejednakosti Politika filozofija Zakljuak Literatura

3 5 6 7 9 10

Rezime
Ovo delo s jedne strane predstavlja Rusoov odgovor na drutvenu nejednakost koja je nuno nastajala kao plod socijalizovanja, razvoja razuma i obrazovanja oveka, a s druge strane predstavlja revolt jednog otuenog filozofa koji ali za prirodnim stanjem, koje je za razliku od Hobsa (koji prirodno stanje smatra ratom svih protiv sviju i u kom vlada naelo homo homini lupus est) smatrao najzgodnijim za mir i najpodobnijim za oveanstvo.

Prirodno stanje
Ruso prirodno stanje opisuje kao stanje predistorije, apsolutne jednakosti i apsolutne slobode, gde su ljudi lieni bilo kakvih sukoba. Kod njega dominira jak kult prirode i prirodnog oveka, pod kojim on podrazumeva oveka koji ne tei drugim ljudima, koji nije optereen time da bude najjai, najpametniji, najbogatiji, ve mu je glavni ideal i zvezda vodilja ivot, kao takav, odnosno, prosto preivljavanje, ali to je bitno, u slobodarskim uslovima. Glavni uzrok za izlazak iz istog prirodnog stanja u kome su ljudi iveli slobodno, Ruso vidi u napredovanju ljudskog razuma i socijalizovanju oveka. Ruso nije bio preterani optimista u pogledu mogunosti i korisnosti ovekovog intelekta, ali je zato pripisao oveku jednu prirodnu vrlinu, koja je usaena u ovekovoj prirodi, nevezano za njegovu drutvenu pripadnost. To je milosre, antipod razumu, osobina koja ima za cilj da bude konica ovekovoj racionalnoj i egoistinoj strani, koju su u prvi plan isticali liberali. U prirodnom stanju ovek je iveo u miru sa sobom, jer se ivot svodio na osnovnu potrebu preivljavanja. Civilizovan ovek, naprotiv, beskrajno je iskomplikovao ivot. On kae da je glavni izvor sukoba interesa i nejednakosti meu ljudima nastao kada je ovek ogradio pare zemlje, nazvavi ga svojim, kao i da je nejednakost drastino manja u prirodnom stanju nego u drutvu. ini se da je Ruso ispoljio preterani pesimizam prema savremenom oveku, kada je govorio o tome da se milosre ne javlja na individualnom planu savremenog oveka koji je egoistian, ve samo kada preti opasnost po celo drutvo. Ruso zanemaruje i da su se ljudi u prirodnom stanju mogli ubijati, ne zbog egoizma, nedostatka milosra, nejednakosti ili iz koristi, ve iz oseaja straha od nepoznatog.

Poreklo nejednakosti
Dakle za Rusoa glavni izvor sukoba i nejednakosti meu ljudima je svojina, ovekov autonomni prostor koji je u njemu probudio ono racionalno i egoistino, kategorija koja je jednog oveka uinila dominantnim nad drugim. U poetku se svojina ticala porodice, kao primarne drutvene zajednice. U okviru porodice su prvi put poeli da se kristaliu odnosi izmeu nadreenog oca, koji je obezbeivao egzistenciju, i podreenog deteta. Kako je vreme prolazilo, a ljudi se sve vie i vie naseljavali, vie porodica se grupisalo u vee zajednice, i pripadnici zajednica sa istim obelejima su poeli da se definiu jedni s drugima. Ljudi su sve vie poeli da budu meuzavisni, i sve vie im je bilo bitno ta drugi lanovi drutva misle o njima, pa je to, pa miljenju Rusoa, bio prvi korak prema nejednakosti. Onaj ko je bio cenjen u javnosti, imao je svoju vrednost. Onaj ko je bio najjai, najvetiji, najlepi, najreitiji, je najvie i cenjen. Iz ovog isticanja nikle su, s jedne strane, sujeta i prezir, a s druge strane, stid i zavist. Iz tog odnosa meu ljudima je postepeno poeo da se formira i odnos potovanja, koji je jako bitan, jer je preutno uveo u zajednicu kodekse moralnog ponaanja koje se ticalo potovanja uspenih, a svako nepotovanje pomenutih je za sobom nosilo i neku vrstu drutvene osude, svojevrsne sankcije koja je u oveku izazivala ponienje. Upravo u tim odnosima ponienih i uvreenih, s jedne strane, i uspenih i nadmenih s druge, Ruso vidi osnovu za krvave sukobe. Najvee zlo je za Rusoa vlada jednog oveka, kraljevina, jer nejednakost koja se ispoljava izmeu voa i naroda, osetie se ubrzo i meu pojedincima i dobie razne oblike. Ovakvo vienje kraljevine je Ruso verovatno izneo kao direktan napad na tadanjeg kralja Luja XV i socijalnu nejednakost u tadanjoj Francuskoj, praktino pozivajui narod na revoluciju.

Politika filozofija
Namera ovog dela, ali i cele Rusoove politike filozofije bila je da povrati oveku veru u ljudstvo, da ovek shvati svoju unutranju mo i da na osnovu toga shvati i kolika bi bila mo naroda koji vie ne ivi u neznanju, koji vie nije voljan da ga vlastodrci tlae. Njegova politika filozofija prosvetiteljstva i angaovanje u celini inspirisali su francusku graansku revoluciju koja se moe smatrati fundamentom kasnijih drutvenih promena, pa i sveta u kome danas ivimo. Pobornici revolucije nosili su mantile koji se zakopavaju na ledja, a to je bio simbol poverenja u svoje saborce, simbol poverenja u drugog oveka . Ruso upozorava na to da je politiko stanje nastalo prvenstveno iz ljudske podele na bogate i siromane, koji se kasnije predstavljaju kao vlast i narod, ali imaju tendenciju da na kraju postanu gospodari i robovi, ali je razlika u bogatstvu i imovini osnovna. Vidljiv je Rusoov strah da e iz celokupnih narodnih buna i nereda uspeti jedan oblik vladavine, despotizam. Tada narod nee imati ni voe, ni gospodare, ve samo tirane ija e samovolja biti jedini zakon, a jedina vrlina e biti slepa poslunost. U tiraniji su takodje svi ljudi jednaki, ali su jednaki zato to nisu nita, zato to su prazni, uopte vise ne osecaju sebe kao ljude, za razliku od prirodnog oveka koji je sebe osecao u svojoj potpunosti, koji je potpuno iveo u sebi. Ruso je bit praktikog politikog ivota zasnovao na beskonanoj snazi slobodne volje. Razumevajui miljenje kao slobodno i ovekovu volju kao slobodnu, on je propremio duhovno tlo na kojem e stasati filozofija nemakog klasinog idealizma.

U toj pripremi omogueno je da se sama teorijska filozofija misli i gradi iz stava o spontanosti ljudskog miljena. Ruso je slobodu shvatio kao ono apsolutno vezujui je s voljom, s praktikim ivotom. Opta volja treba da obezbedi uspostavljanje novog prirodnog stanja kao graanskog stanja. Suverenitet mora biti nedeljiv i neotuiv, a objektivacija opte volje ima najprikladniju formu u maloj zajednici. Mala zajednica moe se organizovati na principu neposredne demokratije. Ruso preporuuje uspostavljanje graankse vere na prosvetiteljskoj deistikoj paradigmi. Iako se zalagao za razvoj neposredne demokratije, njegova je filozofija obojena pesimizmom, poto je uveren da ljudski rod hrli u propast, jer iako je mogao da ivi, ovek savremene civilizacije je na samrti. Ruso kaze da je kobni napredak doveo oveka u stanje beznazdenosti. Ruso istie dalje da je jedninstvo mogue ostvariti samo u malim dravama, oslonjenim na zakonodavca koji prosveuje narod i na vladu kojoj je povereno da vri vlast, a koja joj se moe ograniiti, preinaiti i oduzeti. Zakonodavci su linosti koje su obdarene ne samo genijem nego i besprekornom moralnom saveu. Pored vlade jednog oveka, kraljevine, postoji i vlada nekolicine, plemstva, a trea ujedno i vlada koja je najblia prirodnom stanju samim tim i najkorisnija za ljude, je narodna vlada. On smatra da je protivno zakonu prirode, ma kako on bio shvaen, da budala vodi pametnog oveka, da dete nareuje starcu i da se aka ljudi gui u izobilju, dok izgladnelo mnotvo nema ono to mu je najpotrebnije.

Zakljuak
Rasprava o nejednakostima Rusou nije potrebna da bi se afirmisao kao knjevnik, ve da bi se jos vie istakao u svojoj razliitosti, u svojoj prirodnosti. U ovoj raspravi re je o istorijskom poloaju oveka, koji nije stvoren iskvaren vec je to postao. Ako je ovek tokom vremena oblikovan da bude zao, da bude drugom oveku najgori neprijatelj, to znai da se on moe oblikovati i da bude dobar, da slui svojoj svrsi, a ne svrhama vlastodraca!

10

LITERATURA an-ak Ruso, Rasprava o poreklu i osnovima nejednakosti meu ljudima, Filip Vinji, Beograd, 2003. Milenko Perovi Istorija filozofije (Odsek za filozofiju, Novi Sad, 2003/04)

11