Stevan Raikovi je roen 1928. godine u Neresnici (Srbija).

Osnovnu kolu i gimnaziju uio je u Beloj Crkvi, Senti, Kruevcu i Smederevu, a maturirao je 1947. godine u Subotici. Studirao je knjievnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Prvu pesmu objavio je 1945. godine, a prvu knjigu 1950. tampao je desetak zbirki stihova (Pesma tiine, Balada o predveerju, Kasno leto, Kamena uspavanka, Tisa, Prolazi rekom laa, Stihovi, Zapisi o crnom Vladimiru i dr.), nekoliko knjiga za decu (Veliko dvorite, Gurije, Vetrenjaa, Male bajke), a objavio je i prepeve (ekspira, Petrarke i modernih ruskih i slovenskih pesnika), kao i niz eseja i zapisa o poeziji. Prevoen je na vie jezika, a izbori iz Raikovieve poezije objavljeni su na ruskom, ekom, slovakom, bugarskom, slovenakom, makedonskom i albanskom jeziku. Dobitnik je nekoliko istaknutih knjievnih nagrada (Sedmojulska, Oktobarska, Zmajeva, "Milo N. uri" i Neven). Godine 1972. izabran je za dopisnog lana Srpske akademije nauka i umetnosti. Od 1947, ivi u Beogradu.

LIVADA

U ovoj livadi poznajem ja ve mnoge vlati. Jue je ova, u suton, bila travka svijena. Sad ima ute ivice i suve kad ih dirnem. Kad gledam iz daljine u zeleno: ona se sama zlati. Iznad usana mi je ve miris sena: Sutra u i druge izbrojati. U ovoj livadi do buna ima devet mravinjaka. Proem i gurnem nogom a zemlja se zacrni. Onda podignem glavu i gledam igru oblaka. Ja znam kolika je livada: Kada se raskoraim preem je u dvanaest koraka. Na bun mogu da stanu tri ptice najvie. Kad poem prema njemu: prvo jedna poleti. Pogledam za njom u nebo: I dve se izgubie. Onda razbijam glavu na ta me to podseti. I najbolje je u suton kad pone mrak da pada: Onda mi se uini da apue livada. Napregnem uho i sluam. Meni je sasvim dobro u livadi. Sednem na vlati I puna mi je dua.

POSLE KIE

Nisi sam: Pored tebe rastu travke i savijaju se. Tri iljata lista neto udno ume. Skakavac je skoio sa busena na cvet. Otkinut rep gutera je novi stanovnik: Niko sem tebe ne zna da se umnoio svet. Nisi sam. Gazi trulo lie bosim nogama. Pod petom si prelomio prut: Jedna ptica prhnu preko tvoga ramena. Prislonio si uho dole: Ti bi sad da uje pesmu kamena. Nisi sam. Kome li se tvoje oi smekaju? Moda misli da te ostavio um? Opet gleda crnu zemlju to se pui. Neto se deava sad u tvojoj dui. Moda ti ve uje zlatni itni um?

TAKO JE DOBRO BITI SAM Poem kroz trave do najblie padine. Pronaem obli kamen, sednem, pa utim. Tako je dobro biti sam: u daljini neko eka. Zagledam se u sunce i polako utim, (U glavi dodam: Ispod nogu se igraju ribe, tee reka.) Tako je dobro biti sam: U zamrenom korovu iza kamena Dve ptice se hlade od sunca. Dve male ptice! Jedna prhne u sunce i senkom mi iara lice. Drugu zovem da mi sleti na ramena. Tako je dobro biti sam: neko te voli. Potri pet koraka i stane kao kamen. Prav, visok, ispod sunca: ti lii jedino topoli! Stojim. Tako je dobro biti sam: u daljini neko eka. Ispod nogu se igraju ribe, tee reka.

TIHI SAT Dobro je biti iv I onda Kad to otprilike znai: Disati samo Polako, Imati oi, uti vlat. Dobro je biti iv Pa ma i tako: Sve je tiho, Srce uti. (Mesto njega kuca pesma: Tihi sat.)

Oprosti kamenu sto cuti Oprosti kamenu sto cuti Oprosti sto tajnu sakriva: Kako ti se nad umom sliva Samoca i teku minuti Kap po kap u prazan krug Sto se siri ko' vid pred strahom. Oprosti ptici koja i dahom Hoce da ti postane drug. Oprosti senci sto te prati I vetru sto te u krug vodi. Zagledaj se u tanke vlati I reci necem malom: hodi Sumno kao sto ptice slete Sa plavog mira na suncokrete.

Ti si moj ivot videla iz bliza Ti si moj ivot videla iz bliza: Primiso, pokret, re to nisam reko. Znala si gr moj i kad stoji iza. Slutila moju bolest na daleko. Ti si u mome oku dok jo gasne Videla prva novog smeha klicu. A kad se vratim domu ure kasne Znala svu priu samo po mom licu. Sedim za stolom i ne znam svog lika. Pred ogledalom zalud mi je stati: U tvome oku bila mi je slika. Ve pola mojih stvari s tobom trule. Niko me sada ne zna, nit e znati: Iz mene zjapi rana mesto nule.

BALADA O PREDVEERJU

Poli ste izvan grada u predveerje da umirite oi I ostali ste sasvim sami. Niste ni znali kako tiina voli nepoznate da rani iz nevidljive puke I dugo ste uzalud naprezali oi Da protumaite arhitekturu ptica koje su letele. Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji Kao polomljen luk: Hteli ste naivno da uhvatite ba onu kap vremena Kad se nedirnuta travka popela u vis za novi milimetar. Poli ste u predveerje: Niste ni znali Da vas ramena bole od nevidljivih krovova Da su vam ruke teke od ne sasvim prirodnih ljubavi Pomislili ste da vam se u sluhu neto dogaa A zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove jedne jako navikle ulice. Poli ste u predveerje: Ili ste polako

I tek ste odjedanput shvatili da to nije va korak iako su noge sasvim vae. Ili ste polako: Samo sad jo laganije Skoro kao da ne idete. Stali ste A uinilo vam se kao da i dalje idete korakom koji nije va korak. Poli ste izvan grada u predveerje da umirite oi I sada leite u travi Iako znate da ste hteli samo da sednete. Pored vaeg uha Jedna travka je prilino umno porasla za milimetar - Vi nita niste uli. U vazduhu su dve ptice obeleile krilima skromnu umetnost - Vi nita niste videli. Poli ste u predveerje I sada iz trave kriom otvarate oi I ini vam se da vas jo uvek neko niani iz nevidljive puke.