NASLOV ORIGINALA

Louis Bromfield EARLY AUTUMN

Preveo ORE MILIKI
LUIS BROMFILD
IZDAVAKO PREDUZECE BEOGRAD
1972.
o
seGLAVA I 1
U staroj kui porodice Pentlend pripremala se velika zabava, jer je, prvi put posle skoro etrdeset godina,
porodica imala mladu devojku koju je valjalo predstaviti bostonskom otmenom drutvu i nekolicini izabranih iz
Njujorka i Filadelfije, koji su bili pozvani da prisustvuju toj sveanosti. Stari gospodstveni dom bio je ukraen
lampionima i kitama poznog prolenog cvea, a u velianstvenom i prostranom tremu, belih zidova, crnaki
orkestar, vesto skriven iza cvea, svirao je bune, sladostrasne melodije.
Sibila Pentlend imala je tada osamnaest godina i nedavno se vratila sa kolovanja iz Pariza, kuda su je poslali
mimo volje konzervativnih lanova ove porodice koja je, moglo bi se slobodno rei, bila u srodstvu gotovo sa
celim Bostonom. Gospoa Kasandra Straters, tetka devojinog oca, jedna veoma opaka osoba, ve je pregledala
spisak mladih ljudi koji dolaze u obzir kao kandidati za enidbu roaka i onih poznanika koji su uopte mogli
da budu predstavljeni, a posedovali su bogatstva od nekog znaaja za ovako bogatu porodicu kao to su bili
Pentlendovi. Zabava je, dakle, bila u tom cilju prireena, i na nju je bila pozvana ela okolina; mladi i stari, ili i
nemoni, sredoveni, pa ak i drutveno neuglaeni ljudi sve je to bilo pripremljeno i smiljeno unapred da
bi sesvetu pokazalo da porodica nije nita izgubila od svog ugleda iako nije bilo mlade krvi u njenim redovima.
Jer, nekada, porodica Pentlend je uivala ugled irom ele zemlje, ali da je on malo-pomalo opadao i sada se
sveo na to da je ime Pentlend bilo jedva poznato van Nove Engleske. Ili, moglo bi se pre rei, da je itava nacija
pobegla iz Nove Engleske i od porodice Pentlend, ostavljajui je, usamljenu i zaboravljenu, pokraj puta koji je
obe-leavao onaj stihijski i, tako rei, varvarski napredak, po svemu stran porodici Pentlend i njihovoj staroj
kui.
Sibilin deda se pobrinuo da bude ampanjca u izobilju; stolovi su bili prepuni raznih salata i morskih rakova u
majonezu, sendvia i prenih pilia u inijama za grejanje. Reklo bi se da je ova porodica, odvajkada poznata
kao tedljiva i umerena, odjednom odbacila ove osobine u herojskom naporu da ovu sveanost napravi to
velelepnijom. Meutim, sve je ostavljalo utisak da je ceo taj napor bio uzaludan. Crnaka muzika je, istina, po-
mamno i zanosno svirala, ali je bila suvie buna i neprikladna za ovako staru i sveanu kuu. Nekoliko ljudi i
jedna ili dve ene, koje je bila glasina da vole da popiju, nalivali su se ampanjcem, ali, i pored toga, na
njihovom licu se ocrtavala samo sumorna dosada i neka tupa potitenost. Novopeenim bogataima, gizdavim,
raskonim, neote-sancima nije bilo mesta u odajama u kojima su se nekada skupljali dobri gospodin Longfelou
i besmrtna gospoda Emerson i Louel i menjali svoje misli o ivotu. U tremu, pod pogledom predaka, poznatih
po namrgoenosti njihovih lica, inilo se da zvui muzike gube svoju zanosnost; takva muzika nije pripadala
ovom otmenom svetu. Po uglovima, meu brucoima iz Kembrida, bilo je pijanog raspoloenja, ali vrlo malo
prave veselosti. ampanjac je padao na jalovo tlo. Sveanost je sve vie
jenjavala.
Mada je sve ovo bilo organizovano da se Sibila Pentlend uvede na brano trite ovog zatvorenog
sveta, iskoriena je ova prilika da se u isto vre-me prikae i Tereza Kalender, koja je dola da provede leto u
Bruk-Kotedu, imanju koje se nalazilo preko kamenitih livada sa druge strane reke I, najzad, tom prilikom je
ponovo predstavljena svetu njena majka, osoba mnogo ivahnija i otmenija nego erka. Inae, Daram i sva
njegova okolina bili su dobro poznati ovoj eni, jer je tu bila roena, a provela je detinjstvo nedaleko odavde,
odakle se mogao videti toranj daramske crkve. I tako se ona vratila posle itavih dvadeset godina odsustvova-nja
iz jednog sveta koji je njena okolina okolina njenog detinjstva smatrala udnim i prostim. Svet iz koga je
ona sada dola, bio je prepun sumnjivih ljudi, bio je to jedan svet vrlo dalek spokojnoj staroj kui Pentlendovih i
velikim kuama od mrkog kamena iz Komonvelt avenije i Ulice Bikon. Ta ena, Sabina Kalender, inilo se da je
namah postala kraljica zabave; pored nje, nijedna od mladih devo jaka, ni njena ki ni Sibila Pentlend, kao da
nisu privlaile nikakvu panju. Sabinu je svako zapaao: poznanici iz detinjstva, zato to ih je prodirala
radoznalost da saznaju ta se s njom dogaalo ovih dvadeset godina, i oni koji je nisu poznavali, zato to je ona
bila najzanosnija i najupadljivija pojava na balu.
Ona oko sebe nije sakupljala krug mladih obo-avalaca koji su goreli od elje da s njom igraju. Na kraju krajeva,
bila je to ena od etrdeset est godina, i nije mogla da podnosi glupave deake iji se ceo razgovor sastojao od
pria o krijumarenju alkohola i o njihovim studentskim klubovima. Njen uspeh bio je naroite vrste, bilo je to
trijum-fovanje kroz prividnu nezainteresovanost.
Osobe kao to je to bila tetka Kesi Straters se-ale su se nje kao srameljive i nespretne mlade devojke obinih
crta, dobro razvijene, sa kosom boje cigle, o kojoj se pre dvadeset godina govorilo kao o runoj rioj kosi sirote
Sabine". U to vre-me ona je bila devojka koja je na zabavama i sveanim veerama strano patila i koja je
izbegavalasvaki drutveni ivot i vie volela samou. A gle, evo je sada ponovo natrag kao visoke ene od
etrdeset est godina, isto onako izvanredno graene, istog podueg nosa i zelenih oiju koje su bile neto
malo suvie blizu, ali ene tako upadljive pojave i sigurnog dranja da je na neki nain uspela da zaseni ak i
mlae, lepe ene i da bukvalno uniti ona sirota mlada stvorenjca u ruiastom i belom tilu. Dok se bez urbe i
neusiljeno kretala iz jedne odaje u drugu, pozdravljajui one koji su je poznavali kao devojku, stupajui ovde--
onde u razgovor sa ponekim poznanikom iz svog udnog, nezavisnog nomadskog ivota koji je vodila otakako
se razvela od mua, ve u njenom hodu bilo je nekog prkosa koji je plaio mlade, a kod starijih lanova
daramskog drutva (koji su svi bili njeni blii i dalji roaci ili poznanici) stvarao oseanje jake razdraenosti.
Nekada je ona bila jedna od njihovih, a sada je izgledalo da je potpuno nezavisna od njih, da, ona je bila
izdajnica koja i"e bacila pod noge sva pravila ponaanja u ivotu :oja su joj tetka Kesi, druge tetke i roake
nametnule u ono vreme kad je bila nespretni, pitomi mali devojurak, sa stranom riom kosom. Ona je nekada
pripadala ovom zatvorenom malom svetu, a sada se vratila ena koja je, po svemu, trebalo da pretrpi neuspeh
u ivotu i da bude deklasirana, pa ipak, a to ih je najvie srdilo, ona to nije bila. Umesto toga, bila je mnogo
traena linost" u drutvu, bila je, kao sve takve linosti, obavljena tajanstvenim velom potovanja ukrat-
ko, bila je to ena koja je mogla da bira svoja prijateljstva meu uglednim, ak i slavnim ljudima. Ne samo zato
to je ovo bilo tano ve naroito zato to su osobe kao tetka Kesi znale da je to zaista tako, oko nje se podiglo
toliko interesova-nje, ak i srdba. Ona je bila okrenula lea svima njima, a ipak je nije zadesila nikakva strana
sudbina; naprotiv, vrlo se dobro snala u ivotu i u njemu izvrsno, ak i sjajno uspela; a ovakve se stvari ne
zaboravljaju lako.
Dok se kretala po prostranim odajama, izvanredna i savrena poev od divno zaeljane, sjajne crvene
kose do vrhova svojih svilenih cipelica bilo je neega u njenoj sigurnosti i u izrazu samouverenja u svoje
savrenstvo to se graniilo sa drskou. Iz njene sjajne zelene balske haljine i tananog brilijantskog erdana
zraila je tako jaka, upadljiva lepota da su sve ostale ene izgledale nakaradno i neukusno obuene. Ali njeno
prisustvo je unosilo neku hladnou i guilo veselost. Nasluivalo se po prezrivom pogledu njenih zelenih oiju i
neprimetnom, podsmeljivom osmehu pri kraju njenih nakarminisanih usta da je bila potpuno svesna utiska koji
je napravila i da je oarana svojim trijumfom. Kuda god se kretala po salonima, uvek u pratnji nekog oveka
koga je izabrala sa izrazom kao da mu podaruje naroitu ast, ispred i iza nje je nastajao uzdran agor. Zaista,
ona je bila vrlo uzbudljiva osoba ...
U elom tom mnogobrojnom skupu koji je a-gorio u staroj kui, samo je jedna osoba mogla da bude njena
suparnica Olivija Pentlend, Sibilina majka. Ona se kretala po odajama, uglavnom sama, brinui se o svojim
gostima i oseajui da ova zabava ni izdaleka nije ono to je trebalo da bude. Ona nije imala niega od onog
bletavog i upadljivog, niega to se presijavalo zasenjujuom zelenom bojom balske haljine, brilijanata i sjajne
crvene kose Sabine Kalender; ona je bila sasvim drugi tip ene, blage, pitome i dostojanstvene lepote, koja je
osvajala na jedan mnogo laganiji i prefinjeni-ji nain. Ona se nije odmah zapaala meu gostima; ovek je
postajao svestan njenog prisustva ma-lo-pomalo, kao kad dopire neki nejasan, prijatan miris. I odjednom, ona se
odvaja od svih ostalih... uz oseanje nekog nejasnog uzbuenja... njeno bledo belo lice jasno se izdvaja,
uokvireno u glatku crnu kosu, zaeljanu preko ela u malu punu na potiljku. Odjednom se zapaaju njene
bistre, otvorenoplave oi, koje ponekad izgledaju ak crne, a kad progovori, primeuje se njen dubok, topaoglas,
nekako neodoljiv, glas sa bezbroj preliva. Kada bi bila zapanjena, ona se srne jala isto tako na svojstven nain,
slino detetu. Odmah se u njoj prepoznavala velika dama. Bilo je gotovo nevero-vatno da je sasvim blizu
etrdesete i da je majka Sibile i jednog petnaestogodinjeg deaka.
ivotne okolnosti i njena mudrost napravile su od nje enu koja je izgledala neinteresantna i povuena. Sve je
radila nekako bez napora, veoma spokojno, a opet osealo se, poto bi je ovek bolje upoznao, da nije proputala
gotovo nita to bi videla i ula oko sebe i to ne samo obine, oigledne stvari koje bi svaka priglupa osoba
zapazila, ve prefinjene, teko uoljive misli i odnose izmeu pojedinih ljudi. Izgledalo je da ona ima neki
udesan dar da izgladi nezgode. Nju je obavijalo neko oseanje bezbednosti, to je esto obeleje osoba izuzetne
osetljivosti, koje se irilo oko nje i umirivalo sve ljude koji su imali ivotnih tekoa, kada su se nalazili u njenoj
blizini. Pri tom ona je, isto tako, delovala uznemirujue na neki udan, nedokuiv nain. Bila je nekako stalno
udaljena i tajanstvena, ostavljala je utisak da ivi na drugaiji, svojstven nain. Ovo oseanje lake nelagodnosti
stvaralo se tek poto bi je ovek due poznavao, tek poto bi bio podue obavijan spokojnou njene prijatne
blizine. Tako bi odjednom postalo jasno, osetivi iznenaenje koje deluje kao udar, da ena koju ste imali pred
svojim oima, tako pitoma i vedra, u stvari, uopte nije bila Olivija Pentlend, ve neka vrsta lutke koja je
skrivala, negde duboko ispod svoje spoljanje privlanosti, jednu enu koju uopte do tada niste poznavali, koja
je bila daleko od vas, tuna i moda usamljena. Kad se sve uzme u obzir, ona je mnogo dublje uznemiravala
oveka koji moe da zapazi stvari nego bletava, neprijatna Sabina Kalender.
Ona se, usred balske vreve i agora, kretala ta-mo-amo, as u ovoj, as u onoj velikoj odaji, spokojno
razgovarajui sa gostima, posmatrajui ih i starajui se da sve bude kako treba; kao i svi os-
10
tali, i ona je bila zapanjena Sabininim preobraajem i trijumfom na zabavi, ali je bila malo zauena detinjastim
prkosom ene od etrdeset est godina, sa mnogo odlika, koja je imala puno duha, bila nezavisna od sviju i kojoj
nije trebalo da se hvalie ovakvim uspehom.
Posmatrajui Sabinu, koju je sasvim dobro poznavala, Olivija je nasluivala da se ispod divne spo-ljanjosti koju
su tako majstorski udesili frizeri, krojai i juveliri, krije nespretni, riokosi devoju-rak koji se sada, eto, sveti,
gazei preko predrasuda i osvetanih ivotnih pravila ovih ljudi kao to su tetka Kesi, Don Pentlend i roak
Straters Smol-vud, doktor tehnologije, koga je Sabina oduvek nazivala apostolom otmenog sveta". Oliviji se
uini kao da je Sabina, ak posle izbeglitva od dvadeset godina, jo oseala strah od njih i od one udne,
neprolazne moi koju su oni predstavljali.
Ona je znala da je i Sabina u isto vreme paljivo posmatrala sveanost. Ona je to inila elo vee da bi upila" u
sebe sve; Olivija je znala da e Sabina, kada bude sledeeg dana odlazila u Bruk-Koted, odneti u sebi sve to se
dogodilo na balu, jer je posmatranje ivota bilo njena strast. Ispod njene mramorne maske nezainteresovanosti
kljualo je stalno i strasno interesovanje za sve pojedinosti ljudskih ivota. Sabina je jednom to sama opisala kao
prokletstvo analizovanja koje joj oduzima svaku slast ivota".
Olivija je volela Sabinu kao jedinstveno bie, kao enu koja je bila zabavna i za koju su istina i realnost znaile
stvarne fetie. Ona je umela da uloi svu svoju sposobnost (a bila je zaista od izuzetne inteligencije) na reavanje
nekog zamrenog beznadenog problema i uspevala je nekako da ga ralani na prave elemente, te je on
najednom postajao jasan, prost i, u veini sluajeva, neprijatan: jer istina nije uvek prijatna i ugodna.
11Nikoga nije tako uasno pogodio Sabinin trijumfalni povratak kao nepobedljivu tetku Kesi. ak i za vreme
dugih godina njenog dobrovoljnog izgnanstva, daleko od krasota Darama, tetka Kesi se odnosila prema Sabini
kao prema neemu to joj iskljuivo pripada, kao to bi se odnosila prema nekom kuencetu, ukoliko bi uopte ta
stara dama mogla da trpi blizinu neega tako neurednog kao to je pas. Kako nije imala dece, ona je sve svoje
teorije o podizanju i vaspitanju primenjivala na nesrenu ericu svoga devera, koja je ostala bez roditelja.
U jednom trenutku stara dama se posadila nasred belih mramornih stepenica i dok je posmatra-la zabavu svojim
otrim, crnim oima, na njenom, licu je lebdeo jedva primetan izraz neodobravanja. Buna crnaka muzika ila
joj je na ivce i bila veoma neugodna, a obiaj to su ga mlade devojke uvele da popravljaju svoju minku, inio
joj se prostaki i krajnje loeg ukusa. Isto tako mogli bi se prati i zubi sedei za stolom", primeivala je. Ona je
potajno, u sebi, stalno uporeivala sve ovo to je sada gledala sa balom koji je njoj u ast prireen pre etrdeset
godina, a taj bal, na kraju krajeva, i doveo je do toga da joj g. Straters postane mu. Ona je bila skromno obuena
(poto je za nju bilo pitanje asti da ivi od sopstvenih prihoda), i to u crnini za muem koji je umro osam godina
pre ovog dogaaja, i liila je na dostojanstvenu, ali neto uznemirenu vranu koja se posadila na ogradu.
Sabina je ba primetila da tetka Kesi i njena drubenica, gospoica Pivi, sedei onako jedna pored druge na
stepenicama, lie na vranu i na golu-ba-guana. Gospoica Pivi ne samo to je bila debela ve je bukvalno bila
sva naduvena ona je bila od onih ena koje su po prirodi naklonjene gojenju i koje bi bile debele ak i kad bi
se hranile samo strugotinom i destilisanom vodom; ona
12
je ula u porodini ivot skoro pre trideset godina kao drubenica, kao neka vrsta modernog roba, da zabavlja
tetku Kesi u toku dugih godina njene bolesti i nemoi. Posle toga je stalno ostala u porodici, zamenjujui joj
mua koji je umro i decu koja se nikad nisu ni rodila.
Bilo je neega detinjastog u gospoici Pivi neki su govorili da ona nije ba itava" ali je ona savreno
odgovarala tetki Kesi, jer joj je bila potinjena kao malo dete i potpuno materijalno zavisna od nje. Tetka Kesi
joj je ak davala novaca da nadoknadi gubitke zbog izdravanja jednog malog duana u kome je prodavala
umetniku" grn-ariju. Iako nije imala ni prebijene pare, gospoica Pivi, poto je ivela u otmenom drutvu,
imala je dobre veze" u Bostonu. U njenih ezdeset godina ona je postala suvie teka za svoja majuna stopala
kao u ptice, pa se vrlo malo kretala. Ove noi je imala vrlo neobinu haljinu, svu prekrivenu ipkom, ljokicama
i zlatnim vezom, otprilike onakvu za kakvu su joj nekada, u davno minulim danima njenog devojatva, rekli da
joj dobro stoji. Kosa joj je bila proarana sedim vlasima i kratko podi-ana, tako da su joj pramenovi trcali na
sve strane. Meutim, nije nosila kratku kosu zato to je to bilo u modi, nego zato to ju je podsekla deset godina
pre no to se uopte i ulo neto o kratkoj kosi, kada je u jednom stranom trenutku uinila uzaludan i nemoan
pokuaj da pobegne od tetke Kesi i da pone da ivi na svoj nain. Ona se, na kraju krajeva, ipak vratila, poto je
potroila svoju zlehudu uteevinu i bila pred bankrotstvom; tetka Kesi ju je primila, uz dostojanstvene uzdahe i
nameteno uzbuenje, kao pokajniko i zabludelo stvorenje. Otada je ivela stalno u istom stanju potpune
potinjenosti. Bila je tetka-Kesina stvar, ila je tamo kuda je tetka Kesi nareivala, inila je ono to joj je ona
nalagala, morala je paljivo sluati tetka-Kesino prianje kada nije bilo pri ruci nikoga vrednijeg za razgovor.
13Videi Sabinu kako se, u zelenoj haljini i crvenokosa, kree kroz veliki trem, tetka-Kesine oi zasijae, i ona
ree:
ini mi se da je Sabina zabrinuta za svoju erku. Izgleda da siroto dete nema ba mnogo us-peha, ali mislim
da to nije nimalo udno. Sirota mala je sasvim neinteresantna. Mislim da je od svoga oca nasledila ovu
bledunjavu kou. On je pomalo Grk i Francuz ... pa ni Sabina nije imala uspeha kada je bila mlada devojka.
I ona pade po stoti put u razmiljanje o malo poznatim okolnostima Sabininog nesrenog braka i razvoda,
preturajui po glavi razne sitne dogaaje i upotrebljavajui pri razmiljanju crkvenu frazeologiju; jer, prema tetki
Kesi, u svemu se videla boja ruka. On je uvek pronalazio naina da stvara iskuenja i daje blagoslove po svojoj
volji i, na kraju krajeva, on je bio odgovoran za sve to se dogaalo.
U stvari, bila je pomalo ogorena na Sabinu, jer je duboko u njenoj svesti bilo urezano seanje na njihov sukob
od pre dva-tri dana, u kome je bila potuena do nogu. Retko se deavalo da je tetka Kesi nalazila nekoga ko bi
mogao da se meri s njom; i kada bi se tako neto dogodilo, to ju je sve dotle peklo dok ne bi pronala neki nain
da ukroti onoga koji se usudio da se s njom ponese. Ona je pred gospoicom Pivi bila potpuno otvorena, poto je
ova debeljuna, postarija devica, tokom dugih godina slubovanja, postala neka vrsta ispovednika u ijem
prisustvu tetka Kesi nije stavljala masku na lice. Ona je uvek govorila: Nemojte se ustruavati zbog gospoice
Pivi. Ona uopte nije vana."
Nalazim da Sabina ima veoma grub i lakomislen izgled. Nikad ne bih pomislila da je to ona ista skromna
mlada devojka koja me je napustila. Zatim duboko uzdahnu i nastavi: Ali, najzad, ne smemo da je
osuujemo. Pomiljam da je sirota devojka mnogo propatila. Ja je do dna due alim!
14
U tetka-Kesinom govoru, u svakoj njenoj reenici, uvek je bilo pomalo teatralnog, suvinog naglaavanja kao da
je stalno nastojala da svoje reci obavije nekim melodramskim velom. Nikada nita nije rekla na prost,
jednostavan nain. Nju je sve, poev od pogleda na lonac sa kiselim mlekom, pa do smrti njenog mua, nekako
preterano uzbuivalo do dna due.
Gospoica Pivi ne odgovori nita na poslednje rei tetke Kesi. inilo joj se da je bila sva uzgub-ljena od
uzbuenja pri posmatranju mladei, dok su njene okrugle smerne oi sijale kroz lornjon arom bia koje je ceo
svoj ivot provelo kao dru-benica". U ovakvim trenucima tetka Kesi je imala utisak da sa gospoicom Pivi nije
sve u redu, pa je ponekad ak to i rekla.
Tetka Kesi, koju nita nije moglo da obeshrabri, produi:
Olivija takoe izgleda loe veeras ... vrlo umorno i iscrpeno. Oni njeni podonjaci nimalo mi se ne dopadaju
... ja odavno ve pomiljam da je ona zbog neega nesrena.
Ali gospoica Pivi, ponesena svojom lakom prirodom, potpuno se izgubila posmatrajui mlade devo jke koje su
se tako mnogo razlikovale od devo-jaka iz njenog doba. Ali ona je isto tako oarano posmatrala g. Hoskinsa,
debelog, sentimentalnog, sredovenog suseda koji je popio malo vie ampanjca i u tom trenutku pokuavao da
bude duhovit u razgovoru sa Olivijom koja ga je strpljivo sluala. Gospoica Pivi je potpuno zaboravila na samu
sebe usred ove grdne veselosti; ak nije ni primetila otre poglede tetke Kesi poglede koji su sasvim jasno
govorili: Priekajte dok budete sami!"
Tetka Kesi je ve poodavno razmiljala o onome to je nazivala Olivijino udno ponaanje". Ona je to prvi put
primetila pre jednog ili dva me-seca, kada je Olivija, usred jedne uobiajene jutarnje posete, poela odjedanput
da tiho plae i kada je izala iz sobe bez reci objanjenja zbog ega je
15plakala. U poslednje vreme stvari su se ak i pogorale; ona je oseala da Olivija sve vie izmie njenoj
kontroli i da postupa oigledno suprotno njenim dobronamernim savetima. Na primer, ba u vezi s ovom
zabavom. Olivija je potpuno prela preko njenih saveta da se ne troi i ne rasipa mnogo, pa je tetka Kesi sada
patila, gledajui kako se ampanjac nemilice toi i oseala kao da se toi njena krv. Ve itavo jedno stolee,
otkad je Savi-na Pentlend kupila neki nakit od bisera i smaragda, nije se tako mnogo novca porodice Pentlend
potroilo u jedan mah radi istog zadovoljstva.
Ona, isto tako, nije odobravala mladalaki izgled Olivije i Sabine. ene u njihovim godinama ne treba da
izgledaju tako svee i mlade. Bilo je prostaki, ak pomalo i neprilino, da jedna ena od etrdeset est godina,
kao Sabina, izgleda da ima trideset pet. Kad je navrila trideset godina, tetka Kesi je konano zauzela dranje
sredovene ene i otada se nije ba mnogo promenila. Ona je sada, u ezdeset petoj godini, bez dece i sama na
svetu" (osim, naravno, gospoice Pivi), izgledala uglavnom isto kao kad je imala trideset godina i kada je bila u
ulozi ene nezgodnog gospodina Stratersa". Jedina je promena bila u njenom ozdravljenju od duge bolesti za
vreme koje je bila poluinvalid, a to se ozdravljenje, udno, dogodilo u isto vreme kada je g. Straters umro.
Ona nije nikad sasvim oprostila Oliviji to je dola iz njima stranog sveta, i to ba iz ikaga, i to se umeala u
zamreni ivot porodice Pentlend. Oko Olivije uvek je lebdeo neki veo tajanstvenosti i nikako se ovek nije
mogao oteti oseanju da je ona stalno ostala strankinja Pentlendovima. Naravno, nije trebalo ni oekivati od
Olivije da potpuno shvati ta je znailo ui u jednu porodicu ija je istorija tako usko povezana sa istorijom
kolonije Masausetskog zaliva i sa ivotom Bostona. ta je uopte moglo da znai za Oliviju to su g. Longfe-
lou, g. Louel i doktor Holms esto provodili itave nedelje na imanju Pentlendovih? Sto je g. Emerson
16
lino dolazio da provede subotu i nedelju kod njih? Pri svemu tome (tetka Kesi je u sebi priznavala), Olivija se
izuzetno dobro snala. Ona je bila dovoljno pametna da posmatra i da ne hita, i nije ila svojeglavo napred da bi
iza sebe ostavila niz neuspeha i gluposti.
Ba usred ovih misli ona ugleda Oliviju kako se sa Sabinom upuuje prema stepenitu. Obe su se zbog neega
smejale; Sabina na svoj podmukli, podrugljiv nain, a Olivija pritvorno, sa podozri-vim svetlucanjem oiju.
Tetku Kesi obuze uasno oseanje da se one u tom trenutku smeju nekome od prisutnih na zabavi, moda ba
njoj ili gospoici Pivi. Otkako se Sabina vratila, tetka Kesi je oseala da je Olivija postala jo nastranija i
otpornija. Pri svem tom, ona je morala da prizna da su se obe te ene odlikovale i isticale izmeu mnogih drugih.
Ona je vie volela spokojnu, tihu vrednost Olivije nego estok utisak koji je proizvodila blistava Sabina. Stara
dama je oseala da se njih dve razlikuju, ali kako je pripadala pokolenju koje se vie oslanjalo na emociju nego
na analizu, nije mogla da potpuno shvati u emu su se njih dve razlikovale. Ona nije mogla da oseti da svaki
ovek im ugleda Oliviju, pomisli: Evo prave dame!" moda, u pravom smislu te reci, jedine dame u o-vim
prostorijama. Bilo je u njoj neke plemenitosti, blagosti i ponosne odmerenosti a to su sve bile osobine koje je
tetka Kesi odobravala; jedino je onaj tajanstveni izraz uznemirivao staru damu. ovek nikad tano nije znao
kako i ta je Olivija mislila. Ona je bila tako blaga i tako je milo govorila. U poslednje vreme, kada bi se desilo
da tetka Kesi navaljuje suvie otro na Oliviju, oseala je da se u mladoj eni javlja neto neopisivo opasno i pre-
tee, to je tetku Kesi naterivalo da se u strahu povue.
Podiui se ukoeno sa stepenika, stara dama malo zastenja i, polazei niza stepenice, ree:
Moram da idem, draga Olivija pa, okre-nuvi se: Gospoica Pivi e poi sa mnom.
2 Rana jesen
17Gospoica Pivi je tako elela da ostane i dalje na zabavi, jer je uivala da gleda ovaj mladi svet, ali je ve
odavno nauila da se pokorava naredbama tetke Kesi, te se, neprimetno protestujui, podie i spremi da poe.
Olivija je navaljivala na njih da jo ostanu, a Sabina, pogledavi staru damu svojim zelenim oima iz kojih je
svetlucala jedva primetna mrnja, odjednom ree:
Ja sam uvek mislila da vi ostajete posled-nji na bojnom polju, tetka Kesi.
Kao odgovor doe jedan uzdah ... uzdah koji je odraavao celokupni poloaj tetke Kesi, kao usamljene, bolesne,
nesrene udovice za koju je ivot ve odavno bio, u stvari, svren.
Ja vie nisam mlada, Sabina ree ona. Mislim da stari treba da ustupe mesto mladima. Doe jednom
vreme ...
Sabina se zlurado nasrne ja.
Ah ree ona svojim tvrdim glasom ja se jo ne predajem. Imam ja jo dosta godina ispred sebe.
Ti nisi vie dete, Sabina ree stara dama otro.
Ne, sigurno nisam vie dete. I ova pri-medba uutka tetku Kesi, jer ju je to ba podseti-lo na onu prokletu
scenu meu njima kada je stara dama morala da ustukne.
Prilikom odlaska dveju starih dama nastade veliko komeanje oko traenja njihovih ogrtaa, kaputa i svega
ostalog, i kada su, najzad, bile na izlaznim vratima, tetka Kesi dobaci preko svog mravog, visokog ramena:
Hoete li da kaete svom dragom svekru zbogom u moje ime, Olivija? Mislim da on igra brid sa
gospoom Soms.
Da odgovori Olivija sa terase on igra brid sa gospoom Soms.
Tetka Kesi se namerno znaajno zakalja. Ona je uspela svojim dranjem i naroitim naglaava-
18
njem da prospe itavu bujicu prekora na ponaanje staroga Dona Pentlenda i stare gospoe Soms.
Preporuujui oferu da vozi vrlo polako, ona se pope u svoj otrcani, prastari automobil, dok ju je sa puno
potovanja pratila gospoica Pivi, i od-veze se du puta oivienog brestovima, izmeu redova automobila koji su
ekali svoje sopstvenike.
Olivijin dragi svekar" bio je roeni brat tetke Kesi, ali je ona uvek naglaavala srodniku vezu izmeu njega i
Olivije, kao da je to na neki nain vre, nepovratnije, ukljuivalo Oliviju u porodine niti.
Kada su ove dve mlae ene ponovo ule sa terase u kuu, Olivija zapita:
Gde je Tereza? Ve je vie od jednog sata nisam videla.
Otila je kui.
Tereza ... otila kui... sa zabave prireene njoj u ast!
Olivija za trenutak zastade, sva u udu, i prisloni se uza zid; u tom stavu ona je tako zanosno i divno izgledala da
Sabina pomisli u sebi: Ba je pravi greh da ovako lepa ena vodi ovakav ivot." Tada, ree glasno:
Primetila sam je kada se iskradala. Otila je peice preko do Koteda. Rekla je da ne voli bal, da je nesrena,
da joj je dosadno i da bi vie vo-lela da ode u krevet. Sabina slee svojim divnim ramenima i dodade: I
tako sam je pustila da ode. Da li je to nezgodno?
Ba nimalo, ini mi se.
Ja je nikad ne teram da radi ono to ne voli. Kad sam bila mlada, mene su i suvie terali. Tereza e postupati
tano onako kako joj se svia i bie potpuno nezavisna. Nezgoda je u tome to je razmaena zbog poznanstva sa
zrelim ljudima i onima koji umeju pametno da govore. Ona se nas-meja pa dodade: Pogreila sam to sam
se ovamo vratila. Nikada neu udati erku u ovom kraju. Ljudi se nje plae.
19Olivija je stalno imala pred oima nemogue graenu pojavu Sabinine erke, zdepastu i crnu, velikih vatrenih
oiju, mrzovoljnog, nepristupanog lica, kako ide peice kroz prainu putem koji je vodio u Bruk-Koted. Ona se
toliko razlikovala od njene erke, mirne Sibile, koja je imala tako dostojanstveno ponaanje.
Ne verujem da joj se Daram ba mnogo dopada ree Olivija i najednom se zlurado nasrne ja.
Ne ... njoj je ovde dosadno.
Olivija prekide za trenutak razgovor sa Sabi-iiom da bi se oprostila sa jednom grupom gostiju: sa devojkama iz
porodice Pingri, u istovetnim haljinama od ruiastog tila; sa debeljunom gospoicom Perkins, koja je imala
najlepu kolekciju vezova u Novoj Engleskoj, sa Rodnijem Filipsom, koji je posvetio ceo svoj ivot odgajivanju
lovakih pasa i ponaao se kao savren engleski dentlmen; sa starim g. Tilnijem, ije je bogatstvo bilo u topi-
onicama u Daramu, Linu i Salemu; i sa preasnim Smolvudom, roakom Pentlendovim i Sabininim (onim koga
je Sabina nazvala apostolom otmenog sveta")- Biskup je estitao Oliviji na lepoti njene erke i uputio Sabini
nekoliko veoma laskavih ud-varakih fraza. Njihovi automobili, parkirani pored ograde od jorgovana i jasmina,
dooe i odvezoe ih kui.
Kada su otili, Sabina iznenada upita:
Kakav je ovek ovaj Higins... mislim ovaj upravnik staje?
On je vrlo ispravan ovek odgovori Olivija. Deca ga vrlo vole. A zato pitate?
Oh ... tek onako. Mislila sam o njemu zato to sam maloas primetila kako stoji na terasi i posmatra
sveanost.
On je nekad bio dokej ... i to dobar, ini mi se, sve dok nije suvie oteao. Kod nas je ve deset godina.
Sposoban je, pouzdan, a katkad veliki eret. Stari g. Pentlend u svemu se oslanja na njega... Samo, deava mu
se da ima ljubavne
20
istorije sa devojkama iz sela. Izgleda da je za njih neodoljiv... a u tom pogledu je, u stvari, beskrupulozni nitkov.
Sabinino lice najednom sinu kao da je u tom trenutku napravila neko veliko otkrie.
To sam i mislila primeti ona i naglo se odeta u kuu da nastavi svoj posao inspiciranja" svega to se
deavalo na zabavi.
Ona je pitala Oliviju o Higinsu, u stvari, zato to joj je taj ovek najednom upao u oi nainivi na nju, inae
obino tako vedru i neuzbudljivu, neki udan, uznemirujui utisak. Ona nikako nije mogla da shvati zato je
slika ba tog oveka bila najjaa u njenom duhu iako je te veeri imala prilike da vidi, kao u kaleidoskopu,
najraznovrsnije ljude i ene. On, u stvari, nije ni pripadao ovom skupu. On je bio sluga koji je samo sa terase
posmat-rao ta se na zabavi dogaa, a pri svem tom, taj ovek koga ranije uopte nije ni zapazila isticao se
sada, ivo i jasno, iznad svih ostalih te veeri.
To se dogodilo neto ranije kada je, stojei u udubljenju velikog prozora stare radne sobe, iji su zidovi imali
boju vinje, okrenula na asak lea unutranjosti kue i gledala udaljene movare i jo dalje more, preko livada
gde su se, pod punim mesecom i u istom vazduhu Nove Engleske, svaki kamen, drvo i ivica isticali vrlo jasno.
Odjednom, zahvaena ukoenom i beumnom lepotom livada, movara i dalekih belih peanih nasipa, sva uto-
nula u slike seanja od pre dvadeset i vie godina, ona uhvati samu sebe kako ovako razmilja: Ovo je sve uvek
bilo ovako... zaista prilino lepo i surovo, hladno i dosta golo, samo ja sve to ranije nisam primeivala. Tek sada,
vrativi se posle dvadeset godina, prvi put vidim kako izgleda, u stvari, moj rodni kraj."
Stojei tako sasvim sama pored prozora, polako je poinjala da biva svesna da je neko posmatra. Odjednom
neto zauta meu jorgovanom koji se nalazio, neto dalje, utonuo u tamnu senku...
21sasvim neprimetno utanje lia koje otro povrati Sabinu iz sanjarenja u stvarnost. Napreui svu panju,
ona uspe da primeti, meu granama, jednu malu, zdepastu pojavu bledunjavog lica, koja je pomno posmatrala
parove dok su igrali u sali. Od te slike ona se namah oseti nelagodno i proe je laka drhtavica, ali se toga
oslobodi im je pri-metila da je to bio Higins, ef Pentlendove staje. Ona ga je sigurno videla pre toga najmanje
desetak puta, skoro ga i ne primeujui, ali sada joj se pojavljivao u sasvim drugaijoj, bletavoj jasnoi, tako da
vie nije mogla da zaboravi njegovo lice i elu njegovu pojavu.
Na sebi je imao, kao i uvek, jahae pantalone i koulju kratkih rukava, tako da su se videle njegove kratke,
maljave, miiave ruke. Stojei onako sigurno oslonjen na svoje noge u obliku slova o, liio je na neko bie koje
je bilo ukopano u tlo ... liio je na staru jabuku koja je stajala nedaleko na meseini i sa koje je lak povetarac
raznosio posled-nje bele cvetne latice po tamnoj ledini. Bilo je neega naprijatnog u toj slici, kao da ju je
(pomisli ona docnije) neprimetno posmatrala neka ivotinja koja je posedovala natprirodnu inteligenc; i.
I tada on najednom mugnu i ieze iza jor-govana ... kao neki umski duh.
Pogledajui za Sabinom, Olivija se nasmeja na pomisao kuda se i zbog ega ova uputila. Sabina se uputila u
staru radnu sobu gde e se, sedei u uglu, pretvarati da ita poslednja broj Mercure de France" ili neki modni
urnal, a u stvari e elo vreme posmatrati i sluati starog Dona Pentlenda i sirotu staru ruinu, gospou Soms,
koji su igrali partiju brida sa jo dvoje svojih vrnjaka. Olivija je znala da je Sabina elela da sazna pravi odnos
ovo dvoje starih. Ona se nije zadovoljavala da smatra, kao ostali u kui Pentlendovih, da meu njima nije nikada
niega bilo. Ona je elela da stvar istera naistac, da sazna pravu istinu. Jer istina, samo prava istina, oduvek je
bila najvea Sabinina strast.
22
Olivija u tom trenutku najednom oseti talas jake naklonosti prema toj neljubaznoj i otroj eni, naklonost koju je
bilo nemoguno izraziti, jer je Sabina i suvie prezirala boleive izlive i bila suvie zatvorene prirode da primi
iskazivanje prijateljskih oseanja. Meutim, Olivija je bila gotovo sigurna da Sabina zna za njena prijateljska
oseanja, stidljiva i neiskazana, isto onako kao to je i stari Don Pentlend znao da ga ona voli. Ali i za jedno i za
drugo bilo je prosto nemogue da govore o tako prostim stvarima kao to je naklonost.
Oliviji se inilo da je ivot u porodici Pentlend postao malo manje prazan i ne tako beznadean otkako je dola
Sabina. U Sabini je bilo neke udne, neodoljive, nesalomljive snage koju niko od ostalih, sem starog oveka, nije
ni u najmanjoj meri imao. Sabina je otkrila neto u ivotu to ju je oslobodilo potpuno od svega... sem od one
strane ograde, od lane hladnoe.
Jedna nova grupa gostiju koja je naputala kuu zatee Oliviju usred ovih misli, i na njenom licu se odmah
pojavi, zamenjujui setu, besprekorna, vetaka razdraganost. Ona se osmehivala ljubazno govorei: Laku no,
zar morate ii" ili: Laku no, milo mi je to vam se zabava dopala". Sa podeti-njilim starcima ona je bila
avolska, a sa srameljivim mladiima ljubazna, ponavljajui stalno iste reci jednolinim glasom. Pri izlazu,
ljudi su obino govorili: Zaista, Olivija Pentlend je zanosna ena!"
Ali, odmah potom, Olivija nije mogla ni da se seti ko je proao pored nje.
Gosti se, jedan po jedan, razioe i crni muziari uskoro spakovae svoje instrumente i odoe, pa se pojavi,
najzad, i Sibila, srameljiva crnka, izgledala je malo umorna i bleda u svojoj pripijenoj bledozelenoj haljini. Pri
pogledu na svoju erku Olivija lako zadrhta od ponosa. Njena erka je bila najljupkija od svih devojaka na
zabavi, moda ne najivlja, ali zato najotmenija i stvarno najlep-a. Posedovala je istu majinu lepotu, koja je po-
lako delovala obavijajui oveka nekom izmagli-
23com, koja je jo dugo lebdela posle njenog odlaska. Ona nije bila ni buna, ni mukobanjasta i gruba kao
poneke devojke, ni prosta kao one koje su se suvie minkale i pokuavale da se ponaaju kao svetske dame. Ona
je ve u svom dranju imala onu neupadljivu sigurnost dame koja savreno ume da se ponaa u drutvu ljudi svih
doba. U njoj je bilo neke tajanstvenosti, prefinjenosti i ivotne mudrosti, to je sve zajedno potpuno pobeivalo
isto fizike osobine ostalih devojaka. A ipak, ba ta hladnoa, srameljiva odmerenost i lepota plaili su ljude.
Mladii, koji su navikli da devojke nazivaju dobra stara", oseali su se bespomono pred dostojanstvenou ove
mlade devojke koja je u svojoj zelenkastoj haljini liila pomalo na hladnu umsku vilu. Ovo je duboko
uznemiravalo Oliviju, ne zbog nje, nego zbog toga to je elela da devoj-ka bude srena vie nego srena, da
upozna najpotpuniju sreu, koju je ona, Olivija, samo naslutila, ali nikad nije nala. inilo joj se kao da u Sibili
vidi samu sebe, u novom, podmlaenom izdanju i da, posmatrajui sa uzvienja do koga je dola preko tekih
iskustava, eli da povede to svoje podmlaeno ja, koje je tek bilo na pragu ivota, manje tegobnim putevima
nego to su oni kojima je sama u ivotu ila. Bilo je potrebno da Sibila zavoli takvog oveka koji e je uiniti
srenom. Za druge devojke kao da je najvanije bilo da se bogato udaju; ako u braku budu nesrene ili ak samo
ako im taj brak postane neiteresantan, one e se olako razvesti i zapoeti nov ivot, jer je to ve postalo pravilo u
dananjem svetu. Ali to se tie Sibile, za nju e brak predstavljati ili ogromnu, neizmernu sreu, ili teku i
bezizlaznu nesreu.
Oliviji odjednom pade na pamet ta je Sabina malopre rekla u vezi sa Terezom: Pogreila sam to sam se vratila
ovamo. Nikada je neu udati u ovom zabaenom kraju sveta."
U neku ruku to je vailo i za Sibilu. Ta je de-vojka, na neki tajanstven nain, znala ta eli; ono za im je ona
teila ni u kom sluaju nije bio jed-
24
nolian, bezbedan ivot koji bi se bez potresa kotrljao po krutoj i unapred trasiranoj ivotnoj stazi, sastavljenoj
od tradicija. Nijedan ovek iz njenog kruga ne bi mogao da joj ostvari brak kakav je elela. Ona je teila za
neim mnogo dubljim. Htela je da sie duboko ispod povrine ivota koji se vodio oko nje, negde duboko gde bi
sve to bi radila i doivljavala, predstavljalo neprekidno blaenstvo. A takvu enju Olivija je vrlo dobro razume
vala.
Devojka prie majci i, obuhvativi je oko struka, stade tako pored nje da bi svako pomislio da su sestre.
Da li ti je bilo prijatno? upita Olivija.
Jeste. .. bilo je zabavno. Olivija se nasmei:
Ali ne ba tako mnogo?
Ne, ne ba mnogo Sibila se iznenada za-smeja kao da se setila neega smenog.
Tereza je pobegla ree njena majka.
Znam ... ona mi je rekla da e to uraditi.
Njoj se nije dopao bal.
Nimalo ... ona smatra da su ovi mladii glupavi.
U tim godinama mukarci su najneintere-santniji.
Sibila nabra malo obrve:
Tereza nije tog miljenja. Ona kae da oni nemaju ni o emu drugom da razgovaraju, osim o njihovim
klubovima i piu ... a nijedno ni drugo nije ba mnogo interesantno.
Moda bi ti i bilo interesantno da si stalno ivela ovde ... kao ostale devojke. Ti i Tereza gledate na to
drugim oima. Poto devojka ne odgovori, Olivija je zapita: Ne misli li da sam pogreila to sam te
poslala na kolovanje u Francusku?
Sibila brzo okrete pogled na nju i ree:
Oh, ne ... nipoto izgovori ona i vatreno nastavi ni za ta na svetu ne bih htela da se to promeni.
25 Ja sam smatrala da e ti biti lepe u ivotu ako vidi sveta... elela sam da bude podalje odavde, neko
vreme. (Ona ne ree ono to je, u stvari, mislila: Zato to sam htela da te sauvam od propadanja,
sasuivanja koje pogaa sve u ovom mestu.")
Zadovoljna sam odgovori devojka zadovoljna sam zato to je moje putovanje sve iz-menilo. Ne umem
to da objasnim ... to je kao da sve ima dublje znaenje za mene nego to bi inae imalo.
Na ove reci Olivija zagrli i poljubi erku pa ree:
Ti si pametna devojka; s tobom se ne troi uzalud vreme. A sada idi u krevet. Ja u svratiti da ti poelim laku
no.
Posmatrala je devojku dok je prolazila kroz veliki prazan trem pored niza porteta porodice Pent-lend, elo vreme
mislei koliko Sibila izgleda sveza i puna ivotne vatre u poreenju sa tim likovima; kada se najzad okrenula,
ona se nae licem u lice sa svojim svekrom i starom gospoom Soms, koji su ili kroz uski prolaz iz sobe za rad.
Nju iznenadi i isto pogodi izgled mravog, lepog starog Dona Pentlenda, jer je te noi izgledao zaista kao
starac, kao nikada ranije, star i malo pogrbljen, sa modrim podonjacima ispod njegovih svetlih crnih oiju.
Stara gospoa Soms, sa smenom, kompliko-vanom, crno obojenom frizurom, crveno naminkanim obrazima i
velikim podvoljkom koji je podravala biserna ogrlica, naslonjena na njegovu ruku prava olupina one nekad
tako lepe ene koja je spala na ove glupe i providne majstorije: minkanje i farbanje kose jedna tata, tragina
stara ena koja nije uopte shvatala da je predmet isme-javanja. Pri pogledu na nju, u Olivijinom duhu iskrsnu
niz slika iz prolog ivota slika za slikom, sa gospoom Soms u stezniku i sa dijade-mom na glavi, kako stoji
na prijemima klanjajui se i izvetaeno se smekajui na rituale koji su
26
u provincijskom izdanju preiveli neko jo tamnije, varvarskije drutveno doba.
Prizor starog oveka, koji je koraao oprezno i lagano, iz panje prema fizikoj nemoi gospoe Soms, stvori
odjednom kod Olivije elju da se zaplae.
Don Pentlend ree:
Ja u se odvesti sa gospoom Soms, draga Olivija. Moe ostaviti otvorena vrata. I dobacivi svojoj
snahi brz, nean pogled, odvede gospou Soms preko terase do njenog automobila.
Tek kada su oni otili, Olivija primeti da Sabi-na stoji u hodniku u svojoj sjajnoj zelenoj haljini i da posmatra
stari par iz senke jednog prozorskog udubljen ja. Zauzete posmatranjem Dona Pentlenda kako sa turobnom
galantnou pomae gospoi Soms da se popne u svoj automobil, ni jedna od nih ne ree neko vreme nita, ali
kad automobil odveze stari par niz prav drum, oivien brestovima pod srebrnastom meseevom svetlou,
Sabina uzdahnu i ree:
Mogu da se setim nje kada je bila velika le-potica ... zaista velika lepota. Vie nema ena kao to je ona bila,
ena kojima je lepota glavno zanimanje. esto sam je viala kad sam bila devojica. Kako je bila lepa, kao
boginja Dijana pri lovu. Oni su tako zajedno ... koliko ... Mora da ima ve etrdeset godina, verujem.
Ne znam ree mirno Olivija. Njih dvoje su ovako jo od dana kada sam dola u porodicu Pentlend.
(Dok je ovo govorila, nju obuze neko uasno setno oseanje, oseanje beskrajne nitavnosti. U poslednje
vreme to joj se sve ee dogaalo, tako esto da je ponekad bila uznemirena u pogledu svog duevnog
zdravlja.)
Sabina ponovo poe da govori svojim uobiajenim, odmerenim, metalnim glasom.
Pitam se ree ona da li je ikada bilo neega ...
Nasluujui kraj pitanja, Olivija je prekide i brzo odgovori.
27 Nije... ubeena sam da nije bilo niega drugog do onog to smo mogli da vidimo ... suvie ga dobro
poznajem da bih se prevarila.
Sabina ostade podue zamiljena, pa najzad ree:
Nije bilo ... verujem da ste u pravu. Nije bilo mogue tako to. On je poslednji puritanac... druge i ne
raunam. Oni samo nastavljaju da se prave kao da veruju u puritanske dogme, ali su, u stvari, izgubili tu veru.
Nije im ostalo nita od ivotne snage. Oni su samo hipokriti i senke ljudskih bia... On je poslednji od kraljevske
krvi.
Ona dohvati svoj srebrni veernji ogrta i, prebacivi ga preko svojih divnih belih ramena, odjednom ree:
Gle, zamalo pa e da svane. Moram malo da odspavam. Pribliava se vreme kada moram da mislim na takve
stvari. Nismo vie mlade kao to smo nekad bile, Olivija.
Na meseinom osvetljenoj terasi, ona se okrete i upita:
ta je bilo sa O'Harom? Nisam ga videla.
Niste... on je bio pozvan. Mislim da nije doao zbog Ansona i tetke Kesi.
Kao odgovor, Sabina prezrivo zaguna. Potom se uputi u pravcu svog automobila. Zabava je bila zavrena; otili
su i poslednji gosti, njoj nije nita izmaklo: ni odstustvo O'Hare, ni tetka Kesi i Don Pentlend, ak ni Higins,
koji ih je sve pos-matrao, uuren u senci jorgovana.
No je pred zoru postajala sve hladnija i Olivija, stojei na izlaznim vratima, zadrhta malo dok je gledala kako
Sabina ulazi u svoja kola i kako odlazi. Daleko preko livada ona ugleda reflektore automobila Dona Pentlenda
kako jure putem u pravcu kue stare gospoe Soms; ona ih je pos-matrala kako se izgubie iza breza ovog
cestara i opet pojavie s one strane brane, pa kad se, najzad, okrete i poe unutra, pade joj na um da je ivot na
Pentlendovom imanju pretrpeo neku nedokuivu promenu otkako se Sabina vratila.
28
GLAVA II
Olivija je imala obiaj (a u ivotu porodice Pentlend i najmanje sitnice prelazile su u obiaj) da obie elu kuu
svake noi, da pogleda da li je sve u redu pre nego to se popne uz izrezbarene stepenice u svoju spavau sobu;
pa je i ovoga puta, posle Sabininog odlaska, ila levo i desno po odajama, zastajkivala da kae ovo ili ono
posluzi, naloivi im da idu na spavanje i da raspreme tek ujutru. Pri svome obilasku ona naie na zatvorena
vrata velikog salona, koja su elo to vee bila otvorena, pa se zapita zato su sada zatvorena.
Salon je bio velika etvrtasta prostorija koja je pripadala starom krilu zgrade; Pentlendovi su taj deo zgrade
sazidali u vreme kad su stekli bogatstvo opremajui i snabdevajui gusarske brodove i kada su i sami pljakali
britanske trgovake brodove. Ta je prostorija, tokom mnogobrojnih godina, postala pravi muzej prepun svetinja i
uspomena jedne porodice koja je vodila svoje poreklo, itavih trista godina unatrag, od jednog malog protes-
tantskog duandije koji se iskrcao na pustu i turobnu obalu Nove Engleske odmah posle Majlsa Stendia i
Prisile Olden. To je bila omiljena soba ele porodice i imala je onu prijatnu atmosferu soba u kojima se stanuje,
to je umnogome ublaavalo nakaradnu i neskladnu zbirku slika i name-taja u njoj. Tu su bile dve-tri eraton"
i Hepel-vajt" naslonjae i jedan lep starinski sto od mahagonija, zatim jedna pliana sofa, jedna velika nas-
29lonjaa za ljuljanje neodreenog porekla i najzad jedna jeziva bronzana lampa koju je g. Longfelou poklonio
majci staroga Dona Pentlenda. Na zidovima su bila okaena dva nemogua akvarela jedan sa Tibrom i
Zamkom San Anelo i jedan sa nekim italijanskim selom radovi gospoice Marije Pentlend prilikom njenog
bavljenja u Italiji 1846. godine. Jedna tapacirana naslonjaa sa kian-kama, poklon pukovnika Higinsona, a
jedna beivotna gravura, koja prikazuje potpisivanje Deklaracije, visila je iznad belog kamina, kao i celokup-na
Istorija Sjedinjenih Amerikih Drava od Vudro Vilsona, dar senatora Loda (koga je tetka Kesi uvek pominjala
kao dragog gospodina Loda"). U ovoj sobi su se nalazili predmeti koji su podse-ali na boravljenje gospodina
Louela, gospodina Emersona, generala Kurtisa i ostalih uvaenih graana Nove Engleske, i koji su i sada stajali
na istom mestu gde ih je Olivija prvi put ugledala kad je ula u veliku kuu kao mlada Ansona Pentlenda. Za
ljude koji su poznavali tu porodicu i ovu sobu, u njoj nije bilo niega runog ni smenog. Iz ele odaje izbijala je
prava istorijska atmosfera. Stupajui u nju, ovek gotovo oekuje da se pojavi neki vodi i da kae: Nekada je
za ovim stolom pisao gospodin Longfelou"; zatim: Ovo je bila omiljena stolica senatora Loda." Olivija je
poznavala svaku i najmanju sitnicu u toj sobi i oseala se prisno povezana sa svim to se u njoj nalazilo. Ona
neujno otvori vrata i primeti da su svet-losti u prostoriji jo bile upaljene i, to je bilo jo udnije, da njen mu
sedi za starim pisaim stolom usred plesnivih knjiga i poutelih pisama i dokumenata koji su mu sluili kao
materijal za njegovu knjigu koja je nosila naslov Porodica Pentlend i kolonija Masausetskog zaliva". Ona se
iznenadi kad ga ugleda, jer je on imao nepromenljivu naviku da se povue u svoju spavau sobu tano u
jedanaest asova svake noi, ak i prilikom ovakvih sveanosti. On je nestao sa zabave, jo pre vie a-
30
sova i, evo, jo je sedeo ovde u veernjem odelu, iako je pono odavno prola.
Ona je tako tiho ula u sobu da je on nije ni uo, pa za trenutak zastade utei i posmatrajui ga, u nedoumici da
li da se javi ili da se ponovo iskrade iz sobe. On je sedeo leima okrenut njoj, tako da su se njegova niska
ramena, tanak, izboran vrat i delimino elava glava isticali na zidu obloenom belom rezbari]om. Najednom,
kao da je postao svestan da ga neko posmatra, on se okrete i pogleda je. Bio je to ovek u etrdeset devetoj
godini, ali je izgledao stariji, dugakog, konjastog lica, kao i tetka Kesi lica koje je, umorno i ukasto, imalo
neku posebnu lepotu i malih, okruglih oiju bledoplave porculanske boje. Pri pogledu na Oliviju lice mu dobi
neki napuen, kiseo izraz... izraz koji je ona vrlo dobro poznavala, poto ga je on imao uvek kada je nameravao
da se poali zbog neega.
Vi ste ostali veoma dugo ree ona mirno, hotimino se pravei kao da nije primetila nita
neobino.
Zadrao sam se da bih mogao da govorim s vama. Da, hou da govorim s vama. Sedite, molim vas, za
trenutak.
U njihovom meusobnom odnosu oseala se neka udna udaljenost, kao da nikada, ak ni u godinama kada su
im deca bila sasvim mala, nisu bili prisni jedno s drugim. On se prema njoj ponaao nekako kruto, nervozno,
formalistiki i prilino nastrano, kao da je u viktorijanskom dobu, a u tom ponaanju bilo je pomalo neke udne
bojalji-vosti. Bio je to ovek koji, moda, nikad ne bi neto uradio onako kako on lino misli da treba da se
uradi, ve uvek onako kako je u njegovom svetu osvetano da treba uraditi".
Prvi put jutros njihov razgovor je skrenuo od uobiajenih fraza koje su, dan za danom, izmenji-vali tokom dugih
godina. Kad bi on rekao da eli da razgovara s njom, to je obino znailo da je imao zbog neega da se poali na
poslugu, najee
31na Higinsa, koga nije trpeo na udan i neobjanjiv nain.
Olivija sede, ozlovoljena to je izabrao ba ovaj trenutak, kada je bila toliko umorna, da pravi neke beznaajne
primedbe u pogledu voenja kue. Mahinalno, a neto zbog iznenadnog zluradnog saznanja da e mu to biti
neprijatno, ona upali cigaretu; i dok je tako sedela, ekajui da on naj-paljivije upijaem osui mastilo na listu
na kome je pisao, ona lagano postade svesna da se u njoj pojavljuje neka udna, neuobiajena elja da bude
neprijatna, da izazove na neki nain uzbuenje koje e uzdrmati bar na trenutak oseanje monotonije koje je
njome vladalo i tako je osloboditi nesnosnog pritiska. Ona pomisli u sebi: ta mi je? Da nisam postala jedna od
onih ena koje uivaju da prave scene?"
On se die sa stolice i stade, vrlo visok i mrav, sa svojim smaknutim ramenima, gledajui je odozgo bledim
oima.
Re je o Sibili prozbori on. ujem da svakog jutra jae u drutvu onog O'Hare.
To je tano odgovori mirno Olivija. Oni odlaze na jahanje svakoga jutra pre doruka, pre nego to mi
ostali siemo iz svojih odaja.
On se namrti i zauze, gotovo nesvesno, dranje stroge dostojanstvenosti.
Dakle, vi kaete da to znate i da ste od poetka to znali?
Oni se nalaze na livadi kod starog peanog majdana, poto on ne mari ba mnogo da dolazi do nae kue.
Moda je svestan da ne bi bio dobro primljen.
Olivija se nasmeja podrugljivo.
Ubeena sam da je to razlog. Zbog toga nije doao ni noas, iako sam ga pozvala. Vama je sigurno
poznato, Ansone, da ja o njemu ne mislim onako kao vi.
Verujem da je tako. Vi, sigurno, vrlo retko imate isto miljenje kao ja.
32
Nije potrebno da budemo neprijatni jedan prema drugom ree ona mirno.
Izgleda da vi o tome znate mnogo vie.
Sibila mi pria sve to je u vezi s njom. Smatram da je tako mnogo bolje.
Posmatrajui svoga mua i videi da ga je ljutila njena mirnoa, ona oseti prigueno, ali strasno zadovoljstvo
zbog toga, samo je pri svemu tome bila i malo posramljena to je htela, poto-poto, da zbog jedne male raspre,
sasvim beznaajne raspre, doe do uzbuenja ne bi li joj se ivot uinio manje turoban. On tada ree:
Ali vama je poznato ta misle tetka Kesi i moj otac o O'Hari.
Tada, prvi put, Oliviji pue pred oima.
Vaem ocu je sve to poznato, Ansone. On je i sam jahao s njima na doratastoj kobili, jedanput ili dvaput.
Jeste li sigurni u to?
Kakve bi potrebe imala da izmiljam tako smenu la? Uostalom, va otac i ja vrlo se dobro slaemo. Vama
je to poznato.
Ovaj blag amar" postie eljeno dejstvo, jer se Anson ljutito okrete od nje. Ona mu je, u stvari, rekla: Va
otac se obraa meni za sve, a ne vama. On protiv toga nema nita, inae bih ja to znala." Pa glasno ree:
Uostalom, ja sam ga videla s njima svojim oima.
U redu, ja u tu stvar preuzeti na svoju odgovornost. To mi se ne svia i elim da se prekine.
Na ove reci Olivija neprimetno nabra obrve, dobijajui izraz koji bi se mogao protumaiti ili kao iznenaenje, ili
podsmevanje, ili, moda, pomalo i jedno i drugo. Kratko vreme ona ostade se-dei u razmiljanju, a onda najzad
ree:
Nisam li u pravu kad pretpostavljam da je tetka Kesi potegla elu tu stvar? Poto on ne odgovori na ovo,
ona nastavi: Tetka Kesi je morala, bogami, vrlo rano ustati da bi mogla videti kako odlaze na jahanje. On i
dalje ostade nem,
3 Rana jesen
33a u Oliviju ue neki avo te izusti: Ili je, moda, dobila obavetenje od posluge. Vi znate da ona to esto
radi.
Dok je ovako govorila sve neprijatnije reci, na licu njenoga mua pojavljivao se, malo-pomalo, sve vei gnev.
ak i boja lica kao da mu se izmeni i postade zelenkasta pod svetlou lustera u viktori-janskom stilu, koji se
nalazio ba iznad njegove uske glave.
Olivija, vi nemate prava da govorite tako o mojoj tetki.
Nije potrebno da ulazimo u to. Mislim da vrlo dobro znate da je ela istina ono to sam rekla. I nju
poe, malo-pomalo, da obuzima neka vatra. Ona ga je dirala u osetljivo mesto. On je, posle toliko godina,
poinjao da biva svestan da ona nije ba tako pitoma i krotka. Bio je ozlojeen i zapanjen. Ipak, neto blaim
glasom ree:
Olivija, ne shvatam ta se s vama dogaa u poslednje vreme.
U njoj se pojavi neodoljiva misao: Moda e ak i da se raznei. Moda u njemu ipak ima neke topline,
duevnosti. Moda e, ak, sada, posle toliko vremena, da bude prijatan i ljubazan, a moda... moda e ... ak
i..."
Vi ste vrlo udni izgovori on. I to miljenje o vama nemam samo ja.
Znam ree Olivija sa tunim prizvukom u glasu. Tetka Kesi je takoe istog miljenja. Ona svuda
unaokolo pria da izgledam nesrena. Moda izgledam malo umorno. Evo ve dugo nemam mira... od Deka, od
tetke Kesi, od vaeg oca... i... i od nje. Ona proprati poslednju re neobinim, jedva primetnim pokretom ruke
u pravcu mranog, severnog krila velike kue.
Posmatrala ga je, potpuno svesna da je bio zapanjen i gotovo zaplaen to je naduak pomenu-la toliko mnogo
stvari o kojima se nikad nije govorilo u porodici Pentlend, stvari preko kojih su oni prelazili utke i koje su
pokuavali da zataje pravei se kao da i ne postoje.
34
Trebalo bi, ponekad, da govorimo o tim stvarima produi ona sa tugom u glasu. Ponekad kada
smo sasvim sami i kada niko ne moe da nas uje, kada je sasvim svejedno da li govorimo ili ne govorimo. Ne
moemo celog ivota da se pravimo kao da te stvari ne postoje.
Neko vreme, on osta utei, oigledno je traio oajniki ta bi odgovorio. Najzad ree slabim glasom:
Meutim, vi po elu no prosedite igrajui brida sa Sabinom, starom gospoom Soms i o-cem.
To mi prija. Morate priznati da mi to prua bar izvesnu promenu.
Na ovo, on kratko odgovori:
Ne shvatam vas i poe da hoda gore-do-le po sobi, sav uzbuen, dok je ona i dalje sedela u naslonjai i, u
stvari, ekala da sukob doe do vrhunca. Nju odjednom obuze neko oseanje trijumfa, zanosa kakvo nije
osetila dugo, poslednji put, moda, jo kad je bila mlada devojka; u isto vreme i luda, histerina elja za
smehom, gledajui Ansona, onako dugakog i mravog, kako be-sno koraa po sobi.
On se najednom zaustavi pred njom i ree:
Ne dopada mi se to pozivate gospou Soms tako esto u ovu kuu.
Njoj bi jasno da je uzbuenost i zategnutost izmeu njih dvoje bila ak i vea nego to je zamiljala, jer je Anson
rekao neto u vezi sa gospoom Soms i njegovim ocem, neto to u porodici niko nikad nije pomenuo. I to je on
uinio sasvim otvoreno, po svojoj volji.
ta to sad smeta? ta to sada, uopte, moe da znai? upita ona. To je jo jedino zadovoljstvo sirotom
starom propalom stvorenju, a jedno od malobrojnih vaem ocu.
Anson poe da guna sa gaenjem:
To je smeno ... Dve stare ... stare ... On ne zavri reenicu, jer je postojala samo jedna
35re koja je mogla da je zavri, a tu re nijedan dobro vaspitan ovek, a pogotovu nijedan Pentlend, nije nikad
upotrebio u pogledu sopstvenog oca.
To je ree Olivlja sada smeno... ali nisam ba sigurna da je uvek bilo tako.
ta time hoete da kaete? Da li mislite... on se ponovo zbuni, traei rei, napreui se svim silama da
izbegne one reci koje su mu sasvim jasno navirale na usta. Bilo je udno gledati ga kako, sukobljen sa
stvarnou, postaje bespomoan i smuen. Hoete li time da kaete promuca on da se moj otac ikada
poneo ... pa se na-kalja i najzad zavri neasno?
Ansone ... imam udno oseanje da sam iskrena noas ... bar jednom ... bar samo jedanput.
Vi uspevate da budete samo izopaeni.
Nipoto ... i ona primeti da se tuno osmehuje sem ako vi ne smatrate da u ovoj kui... u ovoj
sobi... i ona obuhvati pokretom svoje bele ruke elu onu zbirku viktorijanskih uspomena, sve isto rij ske
stvarice ove nekada tako snane i mone puritanske porodice, pa zavri ... sem ako u ovoj sobi biti
istinoljubiv i poten ne znai biti izopaen.
Na ove reci on htede da je, sav u besu, prekine, ali ga ona rukom uutka i nastavi:
Ne, Ansone; rei u vam poteno ta mislim ... pa hteli-ne hteli da me sluate. Ne nadam se da e to ita
promeniti... Ne znam da li se, kao to vi to smatrate, va otac poneo neasno ili nije. Nadam se da jeste. Nadam
se da je bio ljubavnik gospoe Soms u vreme kada je ljubav imala znaaja za njih dvoje ... Da ... ba putena lju-
bav, to je to tano hou da kaem ... Mislim da bi bolje bilo ako je bilo tako. Mislim da su, moda, bili sreni...
zaista sreni neko vreme ... a ne da ive u stanju umalosti gde jedan dan lii sasvim na drugi... Mislim da je va
otac, od svih ljudi na svetu, zasluio tu sreu... Ona duboko
36
uzdahnu i dodade potmulim glasom: Eto, sada znate!
Podue je on samo buljio u pod svojim okruglim, tupim oima, koje su je ponekad ispunjavale uasom jer su
tako liile na oi one stare ene koja nikada nije naputala mrano severno krilo kue, i koju su u porodici
pominjali prosto kao ona, kao da u njoj ve nije bilo niega ljudskog. Najzad, on promumla kroz oborene
brkove, kao da govori samom sebi: Ne mogu da razumem ta se dogaa s vama.
Nita ree Olivija nita. Ista sam kao to sam uvek bila, samo, ove noi ne mogu da govorim tako je,
tako je na sve i svata, ne mogu vie da se stalno pretvaram da bismo svi mi produili da ivimo ne
uznemiravani u svom snu ... verujui nepokolebljivo da smo vii od bilo koga drugog na Zemljinoj kugli, da,
zato to smo bogati, moramo biti moni i pravedni, da zato to ... oh, ne vredi govoriti... Sasvim sam ba ista kao
to sam uvek bila, samo je ove noi sve to u mene na-vrelo pa sam ga iskazala. Svi mi ovde ivimo u snu, u snu
koji e se jednog dana grubo pretvoriti u stranu moru. ta emo onda raditi? ta ete onda raditi, vi, tetka Kesi i
svi ostali?
Obrazi joj se zarumenee od uzbuenja i ona se uspravi, veoma lepa i visoka, oslanjajui se na kamin; ali, njen je
mu uopte i ne primeti. On je, izgleda, bio sav izgubljen u dubokom razmiljanju, lica izoblienog od stranog
naprezanja.
Znam ta je posredi ree on odmah potom. Sabina je svemu kriva. Nije trebalo da se ikada vrati
ovamo. Uvek je ona bila takva ... uvek je pravila smutnje ... ak i kad je bila sasvim mala. Ona je obino
prekidala nae deje igre govorei: Neu da se igram kue. Ko moe da bude lako blesav i da misli da je
blatnjava voda crno vino! To je glupa igra.
Da li smatrate da ona opet sada to isto govori ... da je blesavo igrati se smatrajui blatnjavu vodu za crno
vino?
37On se okrete bez odgovora i poe ponovo da koraa dole-gore po ogromnim izbledelim ruama viktorijanskog
tepiha.
Ne znam na ta ciljate. Ali, sve to znam, to je da je Sabina ... da je Sabina ... rava ena.
Da li mrzite i Sabinu zato to je moja prijateljica?
Ona je tokom dugih godina primeivala da on nikada nije trpeo njene prijatelje, uspevajui nekako da ih se
otarasi, da je sprei da se s njima vida i da je silom vue na one beskrajne veere po kuama bezopasnih i
neinteresantnih ljudi koje je on poznavao, ljudi koji su nekada ili u istu kolu i bili lanovi njegovog kluba, ljudi
koji nikada nisu inili nita nepredvieno, nita neoekivano. I, na kraju krajeva, ona je uvek radila to je njemu
bilo po volji. Ovo je, moda, bio odraz njegove netrpeljivosti u odnosu na sve one koje nije mogao da razume i
kojih se ak (ona je verovala) pomalo pribojavao; bilo je to dranje ovcka koji nije drugima doputao da uivaju
u neemu to on nije mogao da ima. Ona je prvi put govorila o njegovoj pseoj osobini: niti kosku gloe niti
drugom daje", ali prosto nije mogla vie da uti. Imao se utisak kao da je neka spoljna, van nje, sila ovladala
njenim biem. Dok je izgovarala sve ove reci, imala je za to vreme udno oseanje stida, sti-dila se zvuka
sopstvenog glasa, glasa koji je bio pomalo usiljen i histerian.
Bilo je neega ludo kominog u Ansonovoj izduenoj prilici koja je besno koraala gore-dole po staroj prostoriji
prepunoj uspomena minulog ugleda ove porodice u koji se on jo uvek zaogrtao ... da, on je besno koraao,
pogoen u najosetljivije mesto, u svoje blistave predrasude i verovanja. A Olivija je sada iznela na svetlost
neprijatnu istinu.
Kakve sve nemogue stvari vi govorite! ree on s gorinom u glasu.
Olivija uzdahnu.
Ne, ne mislim tako. Smatram da tano znate ta hou time da kaem. (Ona je vrlo dobro po-
38
znavala porodinu igru koja se sastojala u tome da se uvek prave da ne razumeju istinite, neprijatne reci.)
Ali on i na ovo odbi da da odgovor. Umesto toga, on se okrete prema njoj, tako razjaren i uzbuen kakvog ga
nikada pre toga nije videla, tako potresen da joj se trenutno uini kao da je zadobio neto snage i pravog
dostojanstva.
A isto tako mi se ne svia ni njena ki koja lii na uroenicu sa ostrva Fidi, erka koju je vukla svuda po
svetu i ija je glava puna prostakih ideja.
Gledajui ga ovako van sebe i sluajui njegov promenjen glas, u Olivijinom duhu se namah javi, kao munja,
misao koja osvetli i razjasni sav znaaj njihovog razgovara, ak i ceo dugi niz godina koja je provela ovde na
Pentlendovom imanju ili u ogromnoj kui od mrkog kamena u Ulici Bikon. Ona najednom shvati ta je, u stvari,
plailo An-sona i tetku Kesi, kao i sve ostale lanove ove tako isprepletane porodice. Oni su iveli u uasnom
strahu da bedemi i temelji njihovog bitisanja ne budu srueni i odneti i da oni ne ostanu potpuno bespomoni sa
svojim sitnim tatinama i sujetnim duicama koje bi, liene zakona i predrasuda koje su Pentlendovi stvorili da ih
zatite, bile izloene udarcima stvarnosti. Zbog toga su oni mrzeli O'Ha-ru koji je bio Irac i katolik. On je
ugroavao njihovu bezbednost. Ako bi ostali bez tih svojih bedema i tako bili izloeni, to bi za njih bila prava
propast, jer ni u jednoj drugoj sredini sem u svom zaaranom svetu, nigde gde ih ne bi taj njihov novac, uloen u
neotuive fondove, zatiavao, oni uopte ne bi mogli da opstoje. Oni bi odjednom bili ono to, u stvari, i jesu.
Njoj prvi put, sasvim otro i jasno, pue pred oima, te mirno ree:
Smatram da ne trpite Terezu iz razloga koji nisu poteni kad je re o toj devojci. Ona vam ne uliva poverenje
zato to se razlikuje od ostalih, od one vrste devo jaka koje ste nauili da smatrate sa-
39vrenim. Takvih devo jaka ovde ima, pobogu, dovoljno ... devo jaka koje lie jedna na drugu kao zrna pasulja
u mahuni.
A kakav je, opet, onaj mladi koji e odsesti kod Sabine i njenje erke... onaj mladi Amerikanac
francuskog imena koji jo nikada nije ni video svoju otadbinu? Verujem da e i on biti problematian kao i
drugi njihovi poznanici. Ko uopte neto zna o njemu
Sabina poe Olivija.
Sabina! prekide je on. Ba nju briga ko je on i odakle je! Ona se odavno odrekla pristojnog sveta, jo
kada je otila odavde i kad se udala za onog levantinskog probisveta. Hm, Sabina! ... Sabina bi samo elela da
nas dovede u nepriliku... pomou ljudi kojima i sama pripada. Ona nas mrzi... Ona se jedva uzdrava da ne
bude nepristojna sa mnom.
Olivija se mirno nasmeja i baci cigaretu u pepeo kamina ispod beivotne metalne gravure Potpisivanje
deklaracije.
Poinjete da govorite gluposti, Ansone. Drimo se jednom injenica. Upoznala sam tog mladia u Parizu . ..
Sibila ga je takoe tamo upoznala. On je inteligentan i lep mladi, ponaa se prema enama kao da one
predstavljaju ipak neto vie od konjuara. Ipak postoje neke meu nama koje vole da se s njima tako postupa.. .
kao sa enama ... da, ima nas nekoliko ak i ovde, u Daramu. Ne, ne uobraavam da e vam se mnogo sviati.
On nee biti ni iz vaeg kluba ni iz vaeg koleda, gledae na ivot sasvim drugaije. On nee imati svoja
gledita ve izgraena za njega i koja ga samo ekaju da se rodi.
Ja mislim na svoju decu... Ne elim da se drue bilo s kim, sa prvim ovekom koji naie.
Ovoga puta Olivija se ne nasmeja. Ona okrete glavu u stranu i ree tiho:
Ako se brinete zbog Deka, nemate potrebe da razbijate uzalud glavu. On se nee oeniti Terezom. Ne
verujem da vam je poznato koliko je
40
on bolestan ... Ponekad mi se ini da vi o njemu uopte nita ne znate.
Ja uvek razgovaram sa lekarima kad dolaze.
Prema tome, trebalo bi da vam je poznato da je to to priate besmisleno.
Ne mari, Sabina ipak nije trebalo da se vrati ovamo...
Ona sada uvide da se razgovor vraa ponovo na neizbean beskoristan teren, po kome e se o-ni kretati ukrug,
kao veverice u kavezu, i nee doi ni do ega. To se ve toliko puta dogaalo. O-krenuvi se kao da je htela da
zavri raspravljanje, ona ode do kamina ... opet bleda, a oko oiju su joj se nazirali tamni kolutovi. Izgledala je
tako krhka i slaba da je ovek pomiljao da je njen udesan duh, koji se maloas tako naglo rasplamsao, bio i
suvie estok za njeno telo.
Ansone ree ona poluglasno budimo pametni, molim vas. Ispitau sve to je u vezi sa Sibilom i
O'Harom i pokuau da saznam da li je stvar uzela ozbiljan tok. Ako bude potrebno, razgo-varau direktno sa
jednim i drugim. Ja se isto tako ne slaem da O'Hara postane Sibilin mu, ali iz drugog razloga. On je suvie star
za nju. Vi u pogledu toga neete imati nikakve glavobolje. Nee biti potrebno da ma ta preduzmete ... to se
Sabine tie, ja u se i dalje s njom viati kad god to zaelim.
Govorei ovako, ona je postala odjednom potpuno mirna, ali je taj njen mir imao u sebi neto pretee, to je
ponekad uznemiravalo njenog mua i tetku Kesi. Poto neprimetno uzdahnu, ona nastavi:
Ansone, bila sam dobra i krotka, godinama i godinama, ali sada, noas .. . noas oseam kao da sam dola do
krajnjih granica svoje snage . .. Ja vam ovo govorim samo zato da znate da ne mogu veito da ostanem takva.
41Ne ekajui odgovor na ove svoje reci, ona dohvati al i uputi se prema vratima jo uvek onako pretei mirna.
Na pragu se okrete.
Pretpostavljam da moemo smatrati da je ova stvar za sada ureena?
On je nepomino stajao i buljio u nju svojim okruglim hladnim plavim oima, zaprepaen kao da, posle toliko
godina, prvi put vidi svoju enu; tada, polako, zaprepaeni pogled se pretvori u podmuklost, skoro mrnju, kao
da je u sebi mislio: Dakle, takva si ti u stvari! Dakle tako, ti si u toku svih ovih godina stalno imala takve stvari
u glavi i nikad nisi pripadala nama. Ti si nas mrzela sve vreme. Ti si uvek bila i ostala strankinja, obina
prostaka strankinja.
Njegove tanke, zlovoljne usne neprimetno po-bledee i dok je govorio, isprekidano, i sa izrazom oajne nemoi,
liio je na neku ivotinjicu uhvaenu u stupicu. Preko njegovih tankih usana reci su nailazile kao otra, plaha
bujica, kao mlaz rastopljenog elika kad se izlije iz kalupa ... reci izgovorene hladnim glasom koji je podrhtavao
od silne mrnje.
U svakom sluaju ree on u svakom sluaju... neu da se moja erka uda za jednog bednog Irca...
Dosta je to ih ve ima u porodici.
Olivija se trenutno prisloni uz ragastov, raz-rogaenih oiju od zaprepaenja, kao da prosto nije mogla da veruje
svojim uima ono to je ula. Potom, mirno, sa jezivom tugom i spokojno-u u glasu, ona gotovo za sebe
proaputa:
Kako odvratno, bedno govorite! I onda, posle male poivke, uvek kao da sebi govori: Dakle, tako ste
vi mislili svih ovih dvadeset godina! Postoji jedan straan odgovor na to ... On je tako straan da ga neu rei, ali
mislim da ga vi... vi i tetka Kesi vrlo dobro znate.
Ona zatvori hitro vrata i ostavi ga tamo, prestraenog i ogorenog, meu svim onim pentlend-skim uspomenama
pa se polako, kao u nekom bunilu, uputi prema stepenitu, pored niza predaka
42
Pentlendovih duandije, useljenika, spaljivaa vetica, profesionalnog propovednika, sopstvenika
trgovakog brodovlja i pored tragine, lepe Savine Pentlend i pope se uz mrane stepenice u svoju sobu, u
koju njen mu nije dolazio ve vie od petnaest godina.
Kada je ve ula u svoju sobu, ona tiho zatvori vrata i zastade u pomrini, napregnuto dugo oslukujui... Isprva
se nije ulo nita sem nejasnog udaljenog huanja morskih talasa koji su spirali beliaste peane nasipe i
udaljenog zavijanja jazaviara negde u pravcu tenare, ali se odmah potom oseti i slab um tihog, lakog disanja
iz susedne sobe. Disanje je bilo pravilno, lako i mirno, gotovo da se poveruje da je njen sin bio isto tako jak i
krepak kao O'Hara ili Higins, ili, pak, onaj snani mladi de Sion, koga je jednom prilikom srela u Sabininoj kui
u Parizu.
um toga disanja ispuni je tako neopisivo jakom sreom da ona ak zaboravi ono to se maloas dogodilo u
salonu. Dok se svlaila u pomrini, svakog asa je zastajkivala da ponovo oslu-ne, sva napregnuta, kao da je
svojom voljom mogla da odri taj um da se nikad ne ugasi. Ve vie od tri godine ulazila je u ovu sobu sa
uasnim strahom da e je moda doekati samo grobna tiina. I kada je najzad legla u krevet i kada ju je san
obrvao, nju naglo probudi jedan sasvim drugi zvuk, pomaman, skoro ljudski krik ... Divalj i zao, za kojim dooe
tupi i besni udarci konjskih kopita o drvenu pregradu u tali, i najzad se zau glas Higinsa, glavnog konjuara,
kako uasno psuje. To je ona i ranije ula besnu, divnu dorata-stu kobilu staroga Dona Pentlenda kako se
ifteta o ogradu svoje pregrade i kako divlje re. Izmeu nje i malog oveka koji je liio na majmuna postojala je
neka bezumna, neutoljiva mrnja ... ali pri svem tom i neka vrsta meusobne privlanosti.
Dok je sedela u krevetu i oslukivala, jo preplaena pomamnim zvukom, ona u svog sina kako izgovara:
43 Mama, jesi li tu?
Jesam.
Ona se die iz kreveta i ode u drugu sobu u kojoj je, u priguenoj svetlosti none lampe, sedeo u krevetu, deak
razbaruene svetloplave kose i iroko otvorenih oiju koje su bile pomalo zabezeknute.
Je li sve u redu, Dek? proaputa ona. Ne treba ti nita?
Ne, nita. Sanjao sam ruan san, onda me je probudila doratasta kobila.
On je bio bled, bolesnog izgleda, sa plavim venama koje su se videle na slepoonicama; pri svem tom, ona je
znala da je bio jai nego ikada u toku poslednjih meseci. Imao je petnaest godina, ali je izgledao mlai, liio je
pre na deaka od tri-naest-etrnaest godina, ali je, isto tako, nosio na svom licu peat starosti koji nije imao
nikakve veze sa godinama, dece koja su celog ivota bila bolesna.
Da li se prijem zavrio? ... Jesu li svi otili? upita on.
Jesu, Dek . .. uskoro e dan. Bilo bi bolje da pokua da ponovo zaspi.
On lee u krevet ne odgovorivi joj nita, i kada se ona nagla da ga poljubi i da mu poeli laku no, ula ga je
kako tiho izgovori:
Voleo bih da sam mogao da budem na zabavi.
Bie, Dek, bie jednog dana, i to nije tako daleko. Ti si svakog dana sve jai.
On ponovo nita ne odgovori, a Olivija za to vreme sa gorinom pomisli u sebi: On zna da ga laem. On zna da
nije istina ovo to sam mu kazala.
Sada lepo spavaj, kao dobar deak ree ona glasno.
eleo bih da mi pria o prijemu. Olivija uzdahnu.
Onda moram zatvoriti Nenina vrata da je ne probudimo. I ona zatvori vrata koja su vo-
44
dila u sobu gde je spavala stara dadilja i, sedajui na krevet pored nogu svog sina, ona poe da pria ko je sve bio
na zabavi i ta se sve dogaalo, malo-pomalo, sa svom moguom panjom i veti-nom. elela je da svom sinu,
za koga je bilo tako malo nade da proivi ivot, opie i da da on oseti ta je ivot.
Ona je tako priala i priala dok ne prime ti da je deak zaspao i da je nebo tamo, s one strane movara, bilo
najpre sivo, pa ruiasto i uto, menjajui se sa danom koji je nastajao.GLAVA III 1
Kada je Olivija prvi put ula u staru kuu kao ena Ansona Pentlenda, selo Daram, koje je bilo vie u
unutranjosti, iza Pentlendovih imanja i mora, nije se moglo videti jer je lealo u jednoj udolini koja je
obeleavala poetak Njuhemajerskih planina, li elom ovom kraju bilo je neke umale spokojnosti: osealo se
da je u toj udaljenoj dolini, koju je samo jedan toranj nadvisivao, lealo tiho selo od belih drvenih kua
izgraenih du jedine ulice koja je nosila naziv Glavna ulica, duboko uto-nulo leti u senke velikih brestova. U to
vreme Daram je bio poluumalo selo u unutranojsti zemlje, sa praznim kuama zatvorenih prozora i vrata, koje
su, ovde-onde, polako propadale od zuba vremena selo u kome je bilo manje stanovnika nego sto godina
ranije. Ono je tako, uspravno, ivotarilo ve itavih sedamdeset pet godina, od dana kada ga je jedna velika
seoba njegovih stanovnika liila najsnanijih mladih ljudi. U gustoj travi oko stare bogomolje, leala je
mramorna ploa koja je svojim natpisom podseala na taj dogaaj:
Sa ovog mesta etrnaestog dana meseca avgusta godine hiljadu osam stotina i osamnaeste, preasni Duua
Milford, paroh ove crkve, sa sto devedest lanova svoje parohije ljudi, ena i dece krenuli su, sa verom u
svemogueg boga, da ostvare njegovu volju i mo u divljini zapadnih oblasti.
46
Ispog ovod natpisa bila su uklesana imena o-nih porodica koje su otputovale da osnuju novi grad, koji je zatim
prevaziao umali Daram sto puta u bogatstvu i razvoju. Meu tim imenima nije bilo ni jednog Pentlenda, jer su
Pentlendi ve godine hiljadu osam stotina osamnaeste bili bogati i iveli zimi u Bostonu, a leti u Daramu, na
svojoj zemlji, koju je prokrio prvi predak porodice.
Od tog dana sve dok se u Daramu nisu podigle topionice, selo je tonulo sve vie u letargiju, a i crkvena optina,
izgubivi najsnanije pripadnike, ubrzo je izumrla; crkvena zgrada je bila pretvorena u pranjavi muzej prepun
obinog name-taja iz ranog amerikog doba i starih kolovrata i tako postala mesto koje jedva da je neko po-
setio. Zgradu je svakih pet godina, i preko volje, optinski odbor iznova kreio i bojio jer je vladalo miljenje da
ona predstavlja istorijski spomenik. Porodica Pentlend se jo odavno odvojila od te crkve i pristupila hladnoj
doktrini unitaraca ili mnogo umerenijem i lakem verovanju episkopal-ne crkve.
Ali sada, posle skoro dvadeset godina od dolaska Olivije u porodicu Pentlend, selo je ponovo oivelo, i to tako
da je izilo iz male udoline i brzo se irilo niz breg prema moru u vidu pravih, ravnih redova runih kuica od
vetakog kamena u kojima su stanovale poljske porodice topioniars-kih radnika. U sadanjem gradu uzdie se,
preko puta Glavne ulice, gledajui od starog belog crkvenog tornja, nova crkva od vetakog kamena i zeleno
obojenog drveta koja je bila posveena velikoj rimskoj crkvi. U starim drvenim kuama du Glavne ulice jo su
ponegde ivotarili poslednji ostaci starih porodica ... stara gospoa Federtston, koja je prala tue rublje radi
izdravanja etiri bolesna unueta koja nikad nije trebalo ni da se rode; gospoica Hedon, nastrana stara ena sa
crnom kapicom na glavi, koja je ivela od milostinje koju joj je dode-lio stari Don Pentlend kao udaljenoj
roaci njegove porodice; Hari Peken, seoski drvodelja; sta-
47ra gospoa Malson, koja je potpuno sama ivela u vlanoj, sumornoj, ali lepoj staroj kui prepunoj sitnih
predmeta od zada i slonove kosti, koje su u svoje vreme doneli iz Kine trgovaki brodovi njenog dede; gospoica
Margetrojd, koja je jo davno svoju kuu pretvorila u neuglednu ajdini-cu. Ponegde je ostao neki potomak,
degenerisan i sa izgledom propalog plemia, onih prvih naselje-nika koji su u ovaj kraj doli zajedno sa Pentlen-
dovima.
Topionice su sve iz osnova izmenile, topionice to su sipale bogatstvo u depove dvanaestak bogatih porodica
koje su leti ivele na nekoliko milja od Darama.
ak je i ceo predeo promenio izgled. Nijedan od starih stanovnika Nove Engleske nije vie pose-dovao zemlju.
Jaui po putevima ovoga kraja, o-vek je nailazio koji put na ponekog mravog, su-ludog poslednjeg
predstavnika ove rase kako sedi na kamenom zidu i vae travu; i to je sve to je od te rase ostalo: sve druge su
jo odavno progutale topionice Salema i Lina ili su izumrli zbog suvie velikog prirataja, a nikakvih mogunosti
ishrane. Ono nekoliko preostalih farmi ubrzo pre-oe u ruke Poljaka, eha, vrstih, zdepastih ljudi, koji su
gotovo bezboniki bili vezani za zemlju i ivotinje oko njih, snanih, ne mnogo moralnih ljudi koji su napravili
uda od golog kamenog tla Nove Engleske. Ti su ljudi stajali iza svojih ograda razrogaenih oiju, dok su otmeni
ljudi, kao Pentlendovi, projahivali u crvenim lovakim kaputima okrueni ivahnim lovakim psima. I tako,
jedna po jedna, ostale stare farme su ponovo opu-stele i bile preputene divljini da bi bilo vie prostora za konje i
pse da jure za lisicama; po njima su sada brali korpe onaj sa.
Sve se potpuno promenilo. Sa gornjih prozora velike kue od opeka u dordijanskom stilu, u kojoj su
Pentlendovi iveli, mogla se uoiti itava ta promena. Sa tih prozora mogao se pogledom o-buhvatiti veliki
prostor od razrivenih livada i ka-
48
menih zidova, umica etinara i belih breza, movara i krivudave lenje mrke reke. Ponekad, doc-kan u jesen,
divlja bi zalutala sa planina Nju Hempara i kvarila lov na lisice, odvodei pse sa traga, u lov kome oni nisu
dorasli.
Malo blie, uurena u krivini reke, leala je zemlja gde je Sabina Kalender bila roena i na kojoj je ivela dok
nije postala odrasla ena zemlja koju je ona olako prodala O'Hari, nekom Ircu, katoliku, koji se bavio
politikom i doao bog--te-pita odakle da zaposedne to imanje, da okree njegove ive ograde, da popravi trone
zidove, da oboji i uredi stare zgrade i postavi vratnice i o-grade koje su sada suvie sijale i mirisale na novo.
Zaista, on je to tako temeljno i dobro uradio da je elo mesto dobilo pomalo izgled nekog predgraa u razvoju.
Sabina se sada vratila da provede leto u jednoj od njegovih kua, ponaajui se, naoigled tetke Kesi i Ansona
Pentlenda, kao i mnogih slinih njima, vrlo prijateljski prema tom o-veku.
Olivija je poznavala taj prostrani i tmurno lepi predeo do najmanje sitnice, svaku travku i svaki kamen, poev od
opasnog peanog majdana poluskrivenog u zovinim granama, sve do male ume crnih borova, gde je Higins pre
dva-tri dana otkrio nov nakot lisica. Ona je poznavala taj predeo za vreme tmurnih sivih dana kada je on bio
hladan i pritiskivao oveka, kao i za vreme svetlih, strano jasnih dana Nove Engleske, kad su se svaka travka i
listi isticali na svetlosti, i, najzad, za vreme onih vlanih, hladnih dana kada je siva magla prodirala od mora
preko movara i zavijala ceo predeo u sivkastu tamu. Taj tvrd, surov kameniti predeo nikada nije bio mnogo
veseo.
Taj kraj je, takoe, stvorio u njoj, jo odavno, oseanje usamljenosti... oseanje koje se, izgleda dosta udno, pre
pojaalo nego to se smanjilo (okom minulih godina. Ona se nikad nije navikla na povremenu turobnost toga
kraja. U poetku, tliivno, on joj se uinio zelen i miran, pun spoko-
4 Kami jesen
49ja, kraj gde e moda nai odmora i mira ... ali je ona ve odavno dola do toga da ga gleda oima kakvim ga
je Sabina gledala dok je stajala u prozoru radne sobe i bila preplaena iznenadnom i udnom pojavom maloga
konjuara kao lep, tvrd, hladan i pomalo pust kraj.
Bilo je trenutaka kada je izgledalo da su se uspomene iz Olivijine mladosti odjednom otro pojavile i navaljivale
na nju, guei svako oseanje, poimanje sadanjosti, trenutaka kada je ona iznenada i pomno elela da se vrati u
onu daleku prolost koja joj se tada inila nesrenom; a to se deavalo u trenucima kada se oseala da je
najusamljenija, kada je dolazila do saznanja koliko se tokom prolih godina potpuno povukla u samu sebe; to
povlaenje u sebe predstavljalo je sredstvo zatite, kao kad kornjaa uvlai glavu u oklop. I za sve vreme, uprkos
osmehivanju i uglaenosti, kao i suvie lakoj ljubaznosti, ona je oseala da je zaista uvek ostala strankinja u
porodici Pentlend, da su postojali pojedini bedemi i prepreke koje ona nikad nije mogla da srui, pored kojih nije
mogla da prodre, i izvesne dogme u koje ona nije mogla da veruje.
Sada joj je bilo teko da se sasvim jasno seti svega to se dogaalo pre njenog dolaska u Daram; ceo taj period
inio joj se kao izgubljen, zbrkan, pokopan pod teinom njene odanosti i njenog sluenja ogromnom porodinom
spomeniku Pentlen-dovih. Ona je zaboravila imena ljudi i mesta, pobrkala dane i godine. Ponekad joj je bilo
teko da se seti beskrajnih putovanja tamo-amo preko Atlantika, putovanja koja su je zbunjivala, i velikih
bezlinih, prostranih hotela koji su se smenji-vali jedan za drugim u turim i nestvarnim slikama seanja na
njeno detinjstvo.
50
Seala se dosta jasno, i pri tom se uvek raz-neavala, dveju srenih godina provedenih u koli u Sen Kluu, gde je
mesecima ivela u istoj sobi koju je mogla da nazove svojom i u koju je ulazila bez stalnog straha da uje kako
joj majka kae: Treba da pakujemo stvari danas. Putujemo sutra u Petrograd, ili London, ili San Remo, ili Kairo
. ..
Ona se uopte gotovo jedva mogla da seti o-gromne kamene kue boje okolade, sa udnovatim kulama i
balkonima, koja se izdizala iznad jezera Miigen. Ta je kua odavno bila prodata i sruena, unitena bez traga,
kao sve drugo to je pripadalo njenoj dalekoj prolosti. Ona nije bila u stanju da se seti oca koji je umro kad je
imala tri godine; ali je od njega bar ostala jedna pou-tela fotografija koja je predstavljala velikog, le-pog,
crnpurastog oveka, sa veselim kotsko-irskim licem. Taj ovek je umro u trenutku kada je njegovo ime
postajalo svuda poznato kao ime jednog novog monog oveka u Vaingtonu. Ne, od njega nita nije ostalo sem
stare fotografije i nenog, podrugljivog osmeha koji je ona nasledila kada bi ljubazno govorila Da! Da!" a kada
je, u stvari, nameravala da postupi sasvim suprotno.
Bilo je trenutaka kada je seanje na njenu majku postajalo nejasno i nestvarno, kao da je i ona bila samo slika sa
neke smene fotografije u poetku dvadesetog veka . .. slika jedne lepe ene, obuene po ondanjoj poslednjoj
modi u haljinu na kojoj su i levo i desno odskakali bogati nabori polazei od tananog struka. Njena je slika liila
iui one stare fotografije koje ovek gleda sa nekom setnom zabavom. Ona se priseala te tate, dosta sebine i
lepe ene, koja je uivala u laskanju, ali je pri svemu tome bila dovoljno pametna da se nikad ne uda ni za jednog
od onih galantnih rnipurastih dentlmena sa zvunim titulama koji su dolazili u posetu u veito istim salonima
raznih liolcla, koji su je izvodili na prijeme, svetkovina i konjske trke. U pozadini ovih seanja, stal-
51no se nazirala pojava jedne crne devojice, koja je bila puna duha i eznula za prijateljstvom, za drutvom
svojih vrnjaka. Ona je uvek ostavljana da se sama zabavlja, etajui sa guvernantom, Svaj-carkinjom, da pravi
prolazna poznanstva sa decom na koju bi nailazila po parkovima ili po obalama i bulevarima ovog ili onog
evropskog grada koji je njena majka u to vreme poseivala, da stie drugove i drugarice koji su ve sutradan
iezavali i koje nikad vie nije videla. Ona je sada u-viala da je njena majka pripadala jednom posebnom
drutvenom krugu Amerike devedesetih godina. Ona je sada na nju gledala vie kao na linost iz nekog romana
gospoe Vorton nego na stvarno ljudsko bie.
Njena se majka ipak nije nikad preudala; ona je stalno ostala bogata, lepa gospoa Mak-Konel iz ikaga sve do
onog traginog dana (koji je za Oliviju bio najjasnija i najstranija uspomena) kada je naprasno umrla od
groznice u jednom zabaenom i bednom italijanskom selu i kada su se oko nje nalazili samo njena erka
(sedamnaestogodinja devojka), neki nadrilekar i njen ofer, Rus.
Redanje ovih pobrkanih i ne tako veselih sea-nja dolo je do vrhunca pri pomisli na turobnu, crvenu kuu od
opeka nedaleko od Vaington-skve-ra, u koju je stupila kao siroe da ivi sa strogom, zatucanom tetkom po
majci, koja je verovala da se ceo svet okree oko Lenoksa, doline rcke Had-son i Vaington-skvera, sa tetkom
koja nikad ni jednu re nije progovorila sa Olivijinim ocem jer je i ona, kao Anson i tetka Kesi, imala predrasude
protiv Iraca koji su se pojavljivali bog-te-pita otkuda, i bili simpatini, puni ivota i veseli.
Tako se ona u svojoj osamnaestoj godini nala sama-samcita na svetu, osim te zatucane tetke, bez ijedne
drugarice i druga, osim onih koje je sluajno srela po obalama i etalitima i ijih se imena sada vie nije mogla
ni da seti. Jedini odreeni krug ljudi koga se seala, bio je tetkin krug gde se
52
neprekidno govorilo o velelepnosti onog plianog Njujorka koji je zaudarao na kanfor i koji ve odavno nije
postojao.
Sada je Olivija videla mnogo ta jasno. Ona je uviala kako se to desilo da je mogla da pomisli o Ansonu
Pentlendu, kada je jedne noi doao u posetu njenoj tetki, da je otmen i zanosan ovek, ije je prisustvo za
veerom imalo mo da teku trpezariju od orahovog i mahagonijevog drveta pretvori u blistavu prostoriju. On je
bio ono to devojke nazivaju postariji ovek" i njoj su laskale njegova panja i uglaenost. ak ju je izveo, u
pratnji tetke, da gleda izvoenje pozorinog komada Grad", ne znajui da e morati da napuste dvoranu pre
nego to se svrio komad, toliko je bio loeg kvaliteta. To je bilo jednog etvrtka uvee (ona se ak mogla setiti
samog dana) i nju je jo spopadao smeh kad se seela kako su Anson i njena tetka smatrali da jedna devojka,
koja je ceo svoj ivot do tada provela po hodnicima evropskih hotela, ne treba da sazna o emu se radilo u tom
pozorinom komadu.
I onda, sve se to svrilo kada je bila pozvana u posetu kod Pentlendovih ... gde je naila na jedan svet koji nikad
ranije nije poznavala, jedan svet koji je iveo u zelenilu i bio miran i bez-bedan, i gde su svi prema njoj bili do
krajnosti ljubazni iz razloga koje je ona tek mnogo doenije saznala. Oni joj nikad nisu kazali istinu o Ansono-voj
majci, staroj gospoi koja je ivela u severnom krilu zgrade. Onda su joj rekli da je ona trenutno suvie bolesna
da bi mogla ikoga da primi. U tim davno minulim danima, porodica Pentlend se inila toj umornoj devoj ci, bez
ikoga bliskog na svetu, kao neka meka, zelena postelja u kojoj e moi da .se prui i da u njoj zauvek ostane, kao
sredina gde e ona moi da stekne prijatelje i da pusti duboke ivotne korene koji bi je zauvek titili. Za jednu
tk'vojku koja je odrasla po hotelima Pentlendovi mi predstavljali raj; i tako, kada je Anson Pentlend
53zaprosio njenu ruku, ona je pristala da se uda za njega, jer je on u to vreme nije nimalo odbijao.
I sada, posle svih tih godina, bilo je ponovo prolee ... kao i onda kada je prvi put dola na Pentlendovo imanje, a
ona ima trideset devet godina i jo je mlada; samo, toliko se sve izmenilo.
Malo-pomalo, u toku godina koje su dole posle roenja Sibile i Deka, celokupna slika ivota na imanju
Pentlendovih i u kamenoj mrkoj kui u Ulici Bikon pretvorila se u jedan odreen kalup, obrazovala se iz prvih
zbrkanih i maglovitih utisaka, tako da je Olivija, bacajui unatrag pogled, sa ledenim i jasnim oseanjem
razoarenja, poinjala da razume sve to se deavalo za to vreme.
Ona je sebe ponovo videla kao mladu, stidljivu devojku prema kojoj su svi bili do krajnosti ljubazni jer je bilo
potrebno da se Anson oeni i dobije naslednika. Anson, poslednji muki potomak te slavne porodice (Porodica
Pcntlend i kolonija Ma-sausetskog zaliva"). Ona je sebe zamiljala onakvu kakva je morala da im izgleda . ..
lepa mlada devojka, obezoruana njihovom ljubaznou, koja, istina, nije bila iz njihovog sveta, ali je bar bila
privlana, prava dama i poprilino bogata. (Ona je sada shvatala koliko je novac morao da znai za tetku Kesi.)
A potom joj je iskrsnuo pred oi, kroz prizmu celog tog dugog razdoblja, Anson, ne kao princ iz bajke koji
dolazi da je spase od zle tetke, nego onakav kakav je zaista bio prilino beskrvan ovek od preko trideset
godina, koji je bio uasavajue neljudski pristojan. (Ona se sa gorkim osmejkom seala njegovog smetenog
pribliavanja njoj kao eni, njegove neukusnosti u zapoinjanju branog ivota, na ta je poela da se s gorinom
osmehuje tek kad je potpuno postala zrela i mudrija u pogledu mnogo ega to se u ivotu deava.) Gledajui
tako unatrag, ona ga je videla kao oveka koji je neprestano i mnogo puta pokuavao da se oeni mladim
devojkama koje je poznavao jo od detinjstva, koji je kod svih propao zato to je stekao udan glas da je
mokljan ... da je mlad o-
54
vek koji, ako bi bio ostavljen samom sebi, nikada ne bi priao nijednoj eni i otiao bi u grob nevin kao
novoroene.
Ona je sad uviala da on nikad nije ni najmanje bio u nju zaljubljen. On se njome oenio iskljuivo zato to nije
imao mira od svih ostalih, ivih i mrtvih, lanova porodice Pentlend; mrtvih koji su na neki udan nain izgledali
da jo ive u porodici. Tetka Kesi, ak i sirota blesava gospoica Pivi, moni stari Don Pentlend i roaci i svi
oni mrtvaci koji vise u tremu u besprekornim redovima, oenili su se, u stvari, njome. Anson je bio samo nuno
sredstvo; ak i u najgorim trenucima ivota s njim, Olivija ga je na udan nain ipak alila zato to je i on,
takoe ceo svoj ivot upropastio.
I tako, malo-pomalo, u toku svih tih dugih godina, lepa, stidljiva, nepoznata Olivija Mak-Konel, iji je otac bio
politiar, pripadnik Demokratske stranke iz ikaga, pretvorila se u ovu zagonetnu, katkad nesrenu enu, koja je
uvek ostala nekako strana porodici, ali koja je na tajanstven nain postala jedina u porodici od koje su svi crpli
ivotnu snagu.
Ona je sada, posle onog sukoba, bila radosna to se najzad hrabro usprotivila Ansonu i sukobila s njim i sa svima
onima koji su stajali iza njega u starom salonu, ivim i mrtvim, koji zure preko njegovih ramena i podstiu ga.
Iako ju je prilino pogodilo, ono neprijatno raspravljanje proistilo je malo vazduh. Otkrilo je bar trenutno golu
stvarnost za kojom je tako dugo teila. Anson je bio u pravu u pogledu Sabine: u istom i sjajnom jutarnjem
vazduhu Nove Engleske ona je shvatila da joj je oseanje Sabinine blizine dalo snagu da bude neprijatna. Sabina
je, kao i ona, upoznala ceo svet, te je tako mogla da vidi njihov svet, ovde u Daramu,
55sa jasnoom koju ostali nikad nisu postigli. Ona je takoe bila jaka, znajui vrlo dobro da je ona, to god bi se
dogodilo, predstavljala jedinu osobu koju porodica nije smela da izgubi, jer su svi ve suvie dugo zavisili od nje
i oslanjali se na nju.
Olivija se oseala uvreenom. Neprestano je mislila na ono to joj je Anson podlo rekao: ,,U svakom sluaju, ne
elim da se moja erka uda za nekog bednog Irca. Dovoljno je to ve u porodici ima Iraca."
Ona je znala da e Anson, u sebi, biti postien zbog ovih reci, ali je isto tako znala da e se on praviti kao da se
nita nije desilo, kao da nikad nije izgovorio sline reci, jer je bilo nedostojno za jednog dentlmena, a naroito
jednog Pentlenda, da pomisli, a kamoli da izgovori tako to. Kao to je uvek dosad inio, on e se praviti kao da
se nikad nisu ni porekali.
Dobacujui joj one jetke reci, on je mislio da kae da ona treba da bude zahvalna to je imala tu ast da ue u
porodicu Pentlend. To predubee-nje je u njima svima poivalo tako duboko da je predstavljalo deo samih njih,
te su oni zaista iskreno verovali u njega. Ali ona, koja je znala toliko toga o emu svet nije imao pojma, videla
mnogo dublje nego ma ko od njih kako stvari zapravo stoje, ona, Olivija, mogla je iz dubine svoje napaene due
samo da izusti onaj tragini odgovor: ,,0h, gospode boe! ..."
Trpezarija je bila prostrana i etvrtasta soba, i kako je u njoj unutranje ureenje izvreno docni-je nego u
ostalim odajama kue, nametaj je bio od tekog mahagonija, a u sredini je stajao ogroman sjajan sto koji je, ak
i smanjen na najmanju meru, bio toliko velik da su ljudi sedei za stolom, bukvalno, bili udaljeni jedan od
drugog.
56
Taj je sto bio prilino upotrebljavan, jer otkako su okolnosti spreavale Dona Pentlenda da izlazi van svoje
kue, u spoljni svet, on je ljude dovodio u svoj dom i primao ih gostoljubivo i toplo, to je prilino uznemiravalo
njegovu sestru Kesi. Ona se, kao veina u porodici, nikad nije ba mnogo brinula o jelu, gledajui na ishranu kao
na nuno zlo. U njenim ustima obina ljiva znaila je isto to i neka najprefinjenije spravljena poslastica. Kada
je bila sama u svojoj kui, podstaknuta svojom strasti za tednjom, najee je utoljavala svoj vrapiji apetit
ostacima jela iz ostave, iako je zbog toga punokrvna i jesna gospoica Pivi mnogo patila. Tetka Kesi je za takav
obed imala ak i uzreicu prezalogajiti" i prilino se mrtila na bogatu trpezu kakvu su spremali stari Don
Pentlend i njegova snaha Olivija.
Pri svemu tom, tetka Kesi je vrlo esto zauzimala mesto za velikim stolom od mahagonija, pa je ak uspevala da
ubaci i debelu gospoicu Pivi, ije budalasto smejanje i ponizno ponavljanje rei njegove sestre stari Don nije
mogao da podnosi.
Anson nikad nije ruavao kod kue, jer je svakog jutra u devet asova odlazio u Boston, kao poslovan ovek koji
je imao mnogo toga da pos-vrava. On je imao svoju kancelariju u Voter ulici i odlazio je tamo svakodnevno i sa
velikom voljom: provodio je u njoj ceo dan svravajui beznaajne poslove svoga kluba i nekih drutava za
unapreenje ovoga ili onoga; jer on je bio takav ovek koji je, meajui se u tue ivote, jaao samoga sebe. On
je bio predsednik odbora za pomaganje posrnulih devo jaka, a pomagao je, koliko god su mu doputali njegovi
mravi prihodi, Drutvo za zatitu i starateljstvo. Pored toga je dobar deo dana provodio u prepisci sa
strunjacima za rodoslovlje u vezi sa svojim delom Porodica Pen-llend i kolonija Masausetskog zaliva". Za
elu godinu nije zaraivao onoliko koliko je iznosila me-sona zakupnina njegove kancelarije. Iako je radio u
humanim drutvima, lino nije podnosio dodir
57sa sirotinjom. Akcije i papiri od vrednosti, koji su predstavljali stvarno bogatstvo porodice Pentlend, briljivo
su uvani van njegovog domaaja, jer stari Don nije imao poverenja u Ansonove poslove, ak ni sada kada je
ovaj imao pedeset godina. Anson je imao samo jedan mali prihod, koji mu je jo deda ostavio, i meseni
deparac od oca, kao da je jo bio deak u koledu.
Prema tome, kada je Olivija sila na ruak sutradan po balu, nije morala da bude za stolom sa Ansonom i da ga
gleda onako posramljenog zbog svae prole noi. Za stolom su bili samo njen svekar, Sibila i Dek koji se
tako dobro oseao da je siao na ruak.
Starac je sedeo uvrh stola, na mestu koje nikad nikome nije ustupao kao glava i svemoni upravlja porodice. On
je bio visok i miiav, a koa mu je bila kao stavljena, opaljena usled dugog ivljenja u pravoj prirodi; ve
godinama je iveo na imanju, jahao iz dana u dan, po kii i suncu, olujama i snenim meavama, kao da je u
njemu bilo neke atavistike ei za tegobnim ivotom koji su vodili prvi Pentlendovi po dolasku u Daram. Uvek
je jahao opaku i neukrotivu, lepu doratastu kobilu, taj namrgoeni starac koji je dorastao toj uvenoj opakoj
kobili. Po spoljanjosti bio je prilino slian svojoj sestri Kesi bio je od onih crnomanjastih Pentlenda koji su
se tajanstveno pojavili u porodici pre sto godina; imao je vatrene crne oi koje su gledale ispod ekinjastih,
nakostreenih obrva... dakle, bio je, po spoljanjosti i krepkosti, suta suprotnost svome sinu (poto je Anson bio
tipian Pentlend plav, okruglih plavih oiju i ruiastog lica, kada je bio dobrog zdravlja). o-vek bi zastao u
strahu pred tim starcem. Bilo je neke mrgodnosti u njegovim jakim otrim crtama i stisnutim usnama i nekog
udnog, neizrecivog nezadovoljstva koje se nikako nije moglo da dokui i analizuje.
Toga dana je bio utljiv, utonuo u teko neraspoloenje, te je Olivija vrlo dobro znala da je
58
zbog neega zabrinut. Ovoga puta nije mogao biti zabrinut zbog Dekove bolesti, poto je deak, koji je sedeo
prema njima, izgledao krepkiji nego ikada ovih poslednjih meseci.. . plav, bledunjav i mrav, sa plavim venama
koje su se pomaljale na njegovim nenim zglobovima i lepim slepoonicama.
Olivija je proivela teke asove bdijui nad Dekom, ali je stari Don Pentlend uvek bio uz nju, pa je izmeu
njih dvoje majkeidede postojalo razumevanje, bez potrebe reci, instinktivno i nesvesno. Oni su toliko noi
probdeli zajedno pored deakove postelje, odravajui ga u ivotu gotovo jedino snagom svojih ujedinjenih
volja, primoravajui ga da ivi u trenucima kada bi on, skoro ve u hropcu, bez toga olako utonuo u smrt. Za-
jednikim snagama oni su ga odravali u ivotu, jer su ga oboje toliko voleli i jer je bio poslednji sin u porodici.
Olivija je neki put oseala da i Sibila uestvuje u toj neprekidnoj borbi sa smru. Kao i njen deda, devojka nikad
nije govorila o tome, ali se to moglo proitati u dubini njenih zabrinutih ljubiastih oiju. Ta duga, iscrpljujua
borba bila je jedna od onih porodinih tragedija o kojima se nikada nije govorilo i koje su bile zauvek pokopane i
obavije-ne utanjem. Reklo bi se samo: Dek danas dobro izgleda", uz osmejak, ili Doktori se moda varaju."
Sibila je sada posmatrala svog brata mirno, tajanstveno, kako je to uvek inila, posmatrala ga je oprezno da ne bi
primetio da ga pos-matra, jer je on, kao svi dugo i teko bolesni ljudi, vrlo lako primeivao, kao nekom
vidovitou, ako su oni bili zabrinuti.
Za rukom jedva da su meusobno izmenili po koju re. Sibila je nameravala da brata poveze u e/.ama do farme
i do peanih nasipa.
Higins ide s nama ree ona. Pokazalo nam onaj novi nakot lisica u borovoj umici.
Tada Dek ree: udno je to s tim Higin-Nom. On uvek otkriva takve stvari pre svakog dru-
59gog. On uvek zna kada e biti povoljan dan za ribolov, a kada e padati kia. On se nikada ne vara.
Ne ... ree iznenada deda. udna je to stvar. On se nikada ne vara... nikada se nije prevario za tolike
godine otkako ga znam.
Ovo su bile njegove prve reci za vreme celog ruka, i Olivija je s mukom odravala razgovor, gledajui svog,
onako bledog i bolesnog sina, koji je sedeo prema njoj. Ponekad joj se inilo da on, u stvari, nije nikad ni doao
na ovaj svet, da je na neki nain stalno ostao deo nje same. Kada je bio van njenih oiju, ona nije imala mira, jer
ju je uvek muio uas da ga moda nikad vie nee videti. A opet, bila je sasvim svesna da duboko u tom
slabanom telu postoji duh, plamen, nasleen od starog oveka i od nje, koji je strasno goreo eljom za ivotom,
za jahanjem, za plivanjem, za tranjem preko irokih livada ... plamen koji je stalno morao da bude priguivan.
Da je bar bio kao Anson, njegov otac, koji nikad nije osetio tu udnju za ivotom ...
Olivija, draga moja... uo se glas starog Dona. Hoete li da popijete kafu sa mnom u biblioteci? Hteo
bih da razgovaram o neemu s vama.
Dakle, ona je maloas dobro naslutila, bila je u pravu. Postojalo je neto to ga je zabrinjavalo. On je uvek
izgovarao ovu istu reenicu kada je bio sukobljen s nekim problemom potekim za njegova staraka plea. Uvek
je u tim prilikama govorio: Olivija, draga moja ... hoete li da doete u biblioteku?" Nikada nije pozivao svog
roenog sina, niti svoju sestru Kesi... nikoga sem Olivije. Oni su meusobno delili tajne o kojima ostali nisu ni
sanjali; i kad starac bude sklopio oi, sve e brige prei na nju, samo na nju, i samo e ona imati da se petlja sa...
sa onim brigama i mukama koje su postojale u toj porodici o kojoj je svet govorio da je bogata, uvaena i bez
ikakvih briga.
60
Kada poe iz sobe za svojim svekrom, Olivija zastade na trenutak i ree Sibili: Jesi li srena, mila? Nije li ti
krivo, moda, to se ne vraa u kolu, u Sent Klu?
Nije, mama; to bih bila nesrena ovde? Ja volim ovaj kraj, vie nego ijedan na svetu.
Devojka gurnu ruke u depove svog jahaeg kostima.
Ne smatra li da sam pogreila to sam te poslala u Francusku na kolovanje... daleko od sviju nas ovde?
Sibila se nasmeja i pogleda majku onim otvorenim, pomalo vragolastim pogledom kao to je inila kada je
zamiljala da je otkrila neku zamku.
Da se sluajno ne brine zbog moje udaje? Meni je tek osamnaest godina. Imam jo dosta vremena za
udavanje.
Brinem se zbog toga to mislim da e biti teko da nae sebi priliku.
Ona se ponovo nasmeja: To je tano. Zbog toga i neu da se urim.
Jesi li zadovoljna to ovde ima Terezu pored sebe?
Naravno. Ti zna koliko ja volim Terezu, mama.
Vrlo dobro onda... poi sada. Moram da govorim s tvojim dedom.
Devojka se tada uputi na terasu gde je Dek stajao na suncu i ekao da dou eze. On je uvek iao za suncem,
voleo je ak i usred leta da sedi na suncu, kao da mu nikad nije bilo dovoljno toplo.
Olivija je stvarno bila zabrinuta u pogledu Si-bile. Poinjala je da veruje da je tetka Kesi bila u pravu kada je
rekla da je Sibila mogla da ide u obinu kolu internat, tu negde u blizini, sa de-vojkama koje je od roenja
poznavala, gde bi postala buna i huna, gruba, i gde bi nauila da igra hokej i izmenjuje glupava pisamca sa
deacima iz susednog mukog internata. Moda je pogreila
61to je Sibilu poslala daleko, u kolu gde e upoznati devojke skoro iz celog sveta: Francuske, Engleske,
Rusije, June Amerike ... i gde e, kao to je jetko rekla tetka Kesi, biti primorana da se sprijatelji sa erkama
igraica i operskih pevaa". Njoj je sada bilo jasno da se ni Sibili bal nije dopao, kao ni Terezi, koja je prosto
pobegla sa njega bez rei objanjenja. Ali, to se tie Tereze, to nije bilo vano, jer je njena crna tvrdoglava
glava bila prepuna svakodnevnih udnih pojmova o nauci i slikarstvu i nastranim idejama iz knjiga o psihologiji.
Tereza i njena majka Sabina Kalender bile su same na svetu. Samo to za njih nije bilo vano. One su imale neku
tvrdoglavost, neki smisao za ismevanje i prezir, to ih je titilo od svega. Ali Sibila je bila bez tih zatita. Moda
je, ak, pogre-ila to je od Sibile napravila damu damu u starom smislu reci jer je izgledalo da u
dananjem svetu vie nije bilo mesta za dame, meu onakvim ljudima i enama koji su prethodne noi bili na
balu. Bila je to opasna odgovornost bdeti i starati se u dananje vreme o jednoj dami, naroito kada je bilo
oigledno da ta dama ivot shvata onako strasno i ozbiljno kao Sibila.
elei Sibili sreu u ivotu, Olivija nije bila svesna da je to dolazilo otuda to je ona u Sibili gledala samu sebe
kakva je nekada bila, samu sebe koja od ivota nije imala ba nita.
Ona zatee svoga svekra kako sedi za velikim pisaim stolom od mahagonija u visokoj uskoj sobi, punoj knjiga
svuda unaokolo, u sobi u koju niko nije nepozvan ulazio. Sedei za tim stolom, on je upravljao imanjem i bdeo
nad porodinim bogatstvom, steenim malo-pomalo, vesto i tedljivo, u toku tri stotine godina, i koje on nikad
nije pove-rio u ruke svoga sina. Ta je soba, na svoj sumoran, hladan nain, bila prijatna, oseajui se na pse,
jabuke i dim od drveta, a ponekad i na viski, jer se starac u nju zatvarao, u trenucima divljeg razoaranja, i opijao
do besvesti. U toj je sobi ponekad sedeo ceo dan i no, ak i spavao u svojoj
62
konoj naslonjai, odbijajui da vidi ma koga osim Higinsa, koji je pazio na njega, i Olivije. Dakle, samo su
Olivija i Higins znali kako izgledaju asovi njegovog usamljenog pijanstva. Svet, ak i sama porodica, znali su
vrlo malo o tome samo onoliko koliko su sluge znale i o emu su neki put brbljali kada su nou lutali po
mranim stazama oko ivih ograda Darama.
On je sedeo; kafa i aa kurvoazijea" bile su ispred njega; puio je sa izrazom duboke zabrinutosti, pa nije
odmah skrenuo pogled na nju kada je ula, ve je i dalje buljio pred sebe u nekoj udnoj zanesenosti. Tek poto
je uzela cigaretu iz srebrne kutije i upalila je, on podie oi, uznemiren kresanjem ibice, i upravi ih, onako crne
kao ugalj, na nju rekavi:
Dek danas vrlo dobro izgleda.
Da, bolje nego ikada do sada.
Na kraju krajeva, moda lekari gree. Olivija uzdahnu pa ree mirno: Da smo ve-
rovali lekarima, ve bismo ga odavno izgubili.
Da, to je istina.
On joj nasu kafu i proaputa:
Hteo sam da govorimo o Horaciju Pentlen-du. On je umro. Vest sam dobio jutros. Umro je u Mantonu i sada
se postavlja pitanje da li emo ga preneti ovamo i sahraniti u Daramu, uz ostale umrle iz nae porodice.
Olivija ostade na trenutak utei, pa ree, podigavi pogled na starca:
ta vi o tome mislite? Otkada je on iveo u Mantonu?
Ima skoro trideset godina kako mu aljem novac da ostane u tom mestu. On je samo na roak; imamo
zajednikog dedu. Ipak, on bi bio prvi pripadnik porodice koji u ove tri stotine godina ne bi bio sahranjen ovde,
na porodinom groblju.
Pa i Savina Pentlend nije ...
Tako je .. ali ona je sahranjena tamo, a bi-lii bi pokopana ovde da je to bilo mogue.
63I on ove reci proprati pokretom ruke u pravcu mora, preko movara, gde je lepa Savina Pentlend, sada skoro
samo legenda, poivala negde duboko u mekom belom pesku na dnu Okeana.
Da li je on eleo da bude sahranjen ovde? zapita Olivija.
On mi je pisao i molio me to ... na mesec--dva pre nego to je umro. Izgleda da mu se to vrzmalo po glavi.
Na udan nain izrazio je tu elju. Pisao je da eli da doe kui.
Olivija kratko vreme ostade zamiljena.
udno ... proaputa zatim jer su svi bili tako svirepi prema njemu.
Stareve usne se malo stisnue.
Sam je bio kriv ...
Ipak ... trideset godina je strano dugo. On otrese pepeo sa cigarete i pogleda je otro. Hoete li
time da kaete da je sve moglo
biti do sada preda to zaboravu?
Olivija zatrese neprimetno svojom belom rukom na kojoj nije bilo nikakvog prstenja:
A to da ne?
Zato to ljudi ne zaboravljaju sline stvari... bar ne ljudi naega kova.
Olivija je, duboko u svojoj dui elo vreme pokuavala da mirno zamisli toga Horacija Pentlen-da, koga nikad u
ivotu nije videla, tog nestvarnog starog oveka, sada mrtvog, koji je bio prognan iz porodice pre trideset
godina.
Nema razloga da ne elite da on bude ovde, meu ostalima?
Nema .. . Horacije je sada mrtav ... Na kraju krajeva, nije mnogo vano da li e njegovi posmrtni
ostaci leati ovde ili u Francuskoj.
Izuzev, naravno, to su ti ljudi tamo moda bili oveniji prema njemu... oni nisu bili tako strogi.
Meu njima zavlada utanje, kao da se duh Horacija Pentlenda, tog grenika ije se ime u porodici nije
pominjalo izuzev izmeu Olivije i starog oveka, vratio i postavio izmeu njih, oekuju-
64
i da uje ta e biti uraeno s njegovim zemaljskim ostacima. Bilo je to jedno od onih utanja koja su zahvatala
staru kuu i ispunjavala ponekad Oliviju nekom neodreenom nelagodnou. Te muk-le tiine obino su
spopadale ukuane u dugim veernjim asovima, kada je ela porodica sedela i itala u starom salonu kao da
je u njemu bilo nekih nevidljivih prilika koje su stajale i nemo pos-matrale.
Ako je eleo da bude sahranjen ovde ree Olivija ne mogu da vidim nijedan razlog zbog koga to ne bi
trebalo uraditi.
Kesi e zameriti to se tako uskovitlava stari skandal koji je bio potpuno zaboravljen.
To sigurno sada nije vie vano ... sada kada je siroti starac mrtav. Sada bi mogli da budemo oveni prema
njemu ... sigurno bismo mogli da budemo bar sada plemeniti prema njemu.
Don Pentlend najednom uzdahnu, neobino, tako da se oveku srce cepalo; izgledalo je da mu se taj uzdah oteo,
iako je on posedovao elinu snagu samosavlaivanja. Potom ree:
Smatram da ste u pravu, Olivija. Ja u se postarati o tome onako kako vi mislite ... samo to e ostati tajna
izmeu nas dvoje do trenutka kada e morati da se objavi. I onda... onda e se obaviti skroman pogreb.
Posle ovoga, ona bi ga ostavila u njegovoj sobi da po njegovom dranju nije znala da je bilo jo neto o emu je
on hteo da razgovara. On je, nekako, bez reci umeo da pokae ono to hoe. Kada se ovek nalazio u njegovom
prisustvu, bilo mu je nemogue da ga napusti dok sam ne otpusti svog saj'ovornika. On se jo ponaao prema
svom sinu, koji je imao skoro pedeset godina, kao da je bio mali deak.
I Olivija ostade u oekivanju, bavei se na-mrlanjem poznog jorgovana koji je stajao u visokoj srebrnoj vazi na
uglaanom pisaem stolu od mahagonija.
5 Huna jesen
65 Kako prijatno mirie ree on odjednom.
To je poslednji jorgovan, zar ne?
Poslednji do sledeeg prolea.
Sledee prolee ... ponovi on kao za samog sebe. Sledee prolee ... i tada najednom ree: Druga
stvar se tie Sabine. Bolniarka mi kae da je ona saznala da je Sabina ovde.
I on uini dobro poznat pokret ruke u pravcu starog severnog krila zgrade. Ona je zatraila da vidi Sabinu.
Ko li joj je rekao da se Sabina vratila? Kako je to mogla da sazna?
Bolniarka nema pojma. Mora da je ula kako neko izgovara Sabinino ime pod njenim prozorom. Bolniarka
kae da ljudi koji se nalaze u njenom stanju imaju udnu mo da otkriju stvari... kao neko esto ulo.
elite li da zamolim Sabinu. Ona bi dola ako bih je ja zamolila.
To bi bilo neugodno. Pored toga, smatram da bi moglo da ima nezgodnih posledica.
Olivija outa neko vreme.
Kakvih posledica? Ona se verovatno ne bi ni setila Sabine. Kada ju je poslednji put videla, Sabina je bila jo
devo j ia.
Ona je sada uobrazila da smo svi mi protiv nje, da je proganjamo na neki nain on se zakalja i ispusti dim
kroz tanke zategnute usne.
Teko je objasniti ta hou da kaem ... hou da kaem da bi Sabina mogla da podstakne to ose-anje ...
sasvim nehotice, da kod nje stvori utisak da joj je saveznik. Sabina deluje nekako uznemi-lavajue.
Anson je istog miljenja, takoe ree blago Olivija. On je razgovarao o tome sa mnom.
Nije trebalo da se ona uopte vraa ovamo. Teko je to ... to pokuavam da kaem. Samo ja oseam da je
ona spremna na neko zlo delo. Veru-jem da nas sve mrzi.
66
Ne ba sve ...
Moda ne vas. Vi nikad niste, u stvari, pripadali ovom mestu. Re je samo o nama koji smo oduvek bili ovde.
Ali ona vas voli...
Njen otac i ja bili smo dobri prijatelji. On je bio vrlo nalik na nju . .. neprijatan i isto tako je uivao da govori
neprijatne istine. .. Nije bio omiljen ovek. Ona je moda prijateljski naklonjena prema meni... zbog njega.
Ne, ima tu neega dubljeg...
Olivija oseti kako polako ponovo tone u ono slanje zbunjene duevne obamrlosti koje je u po-.slednje vreme sve
ee ovladavalo njome. inilo joj se kao da je ivot postajao sve troniji i sloeniji, sve zbrkaniji i nejasniji, da
je bilo trenutaka kada se pretvarao u ustajalu barutinu beznaajnih, siunih problema, gde je videla sebe kako
se /iiglibljuje, nesposobna da ma ta uradi. Niko vie nije otvoreno govorio ni o emu. inilo joj se kao da ivi u
svetu duhova. Ovaj stari ovek, njen svekar, predstavljao je najveu zagonetku od svih zato io je bilo nemogue
uopte saznati koliko je on la/.nmevao od onoga to se deavalo oko njega, a koliko toga prosto nije hteo da zna,
u uverenju da e lim poricanjem to prestati i da postoji.
Sedei tako, u nedoumici, ona poe da otkida listie jorgovana.
Ponekad ree ona pomiljam da je Suhi na nesrena ...
Ne ... ni u kom sluaju ... ona je sa one Irane sree i nesree. Ona u sebi ima neega tvrdog, nepopustljivog
... tvrdog kao to je brueni dijamant. Ona je pametna ena, ali malo na svoju ruku. Ona je jedno od onih udnih
bia kojih se jtviM kao to smo mi odrie s vremena na vreme. Nu svetu nema niega sasvim slinog takvim
stvorenjima. Takvi ljudi idu u udne krajnosti. Hora-l?|)r je bio isti takav ... samo na drugi, manje as-Itui nain.
67Olivija ga naglo pogleda, zauena svojim iznenadnim, kao munja brzim, prodiranjem u tajnu starog oveka,
jer joj namah sinu pred oima i ona poverova da je on duboko negde u svojoj dui daleko produhovljeniji, daleko
inteligentniji, nepo-korniji i prkosniji u odnosu na ukalupljena miljenja i obiaje, vie nego to je ikada dopustio
svetu da to pomisli. Postavljalo se uvek isto pitanje: koliko je on, u stvari, znao ... A koliko nije znao ... duboko,
ispod zbrkanog, strogog, preplanulog starakog lica? Ili je to moda bila neka vrsta vidovitosti koja dolazi, ne
usled veite bolesti, kao kod Deka, ve sa godinama?
Ja u zamoliti Sabinu poe Olivija.
Za sada to nije potrebno. Ona je, izgleda, privremeno zaboravila na to. Ali ona e se nje opet setiti, i
onda smatram da e biti najbolje da je zadovoljimo, pa ma ta se dogodilo. Moe se desiti da joj to ne padne
ponovo na pamet ni kroz vie meseci... tek kad Sabina bude otila ... ja sam samo hteo da vas pitam ... da se
prosavetujem s vama, Olivija. Verovao sam da ste vi u stanju da uredite tu stvar.
I kada se ona die i okrete da poe, zau njegov glas: Ona bi, moda, elela da ima malo jorgovana u svojoj
sobi. On malo zastade pa dodade jednolinim, mrtvakim glasom: Ona je nekada veoma volela cvee.
Olivija, izbcgavajui njegove crne oi, pomisli u sebi: Ona je nekada veoma volela cvee ... to znai pre
etrdeset godina ... pre etrdeset dugih godina. Oh, gospode boe!" Ali odmah potom ree obinim glasom:
Ona je zamrzla cvee. Ona uobraava da joj oduzima vazduh i da je gui. I od samog pogleda na cvee njoj
postaje zlo.
Trebalo je da znam da ste vi i o tome mislili.
Starac kratko zastade pred njom, gledajui je pravo u lice upornim i ispitivakim pogledom, koji je malo zbuni,
te ona okrete glavu u stranu; i tada odjednom, sa bojaljivim i preplaenim izra-
68
zora, udnim za jednog onako na izgled namrgoenog oveka, on je uze pod ruku i poljubi u elo, proaptavi:
Vi ste dobra devojia, Olivija; ljudi su u pravu kad kau da ste vi pravo zlato. Zaista ste doli ra devoj ia.
Prosto ne znam kako bih se snaao bez vas svih ovih godina.
Ona pogleda u njega, nasmei se i, dodirnuvi mu neno ruku, izae bez reci, mislei u sebi, kao Sto je ve
bezbroj puta inila, kako mora da je strano biti roen ovako bez moi izraavanja, a u isto vreme biti rastrzan
oseanjima kao Don Pen-tlend. Ona je pomiljala da je to moralo izgledati kao da je ovek zauvek zatvoren u
elini oklop iz koga moe da gleda u svet i vidi prijateljska lica, uli nikad da ih dodirne niti da ih upozna.
Kad je ve bila na pragu, ona zau glas iza sebe kako joj skoro veselo govori: Mora da su lekari pogreili u
pogledu Deka. Nas dvoje zajedno, Olivija, pobedili smo ih.
Ona mu se nasmeja i ree da", ali kad se okrete, u njoj se pojavi ponovo udna, gotovo uasava jua misao.
Kad bi Dek iveo bar do smrti svoga dede, starac bi zadovoljno sklopio oi. Kad bismo ga samo do tog asa
odrali u ivotu ..."
Ona je imala udnu osobinu da vidi stvari u Nvetlosti gole stvarnosti, a njeno nestvarno, usamljeno detinjstvo
samo je jo pojaalo tu osobinu. Ona je tako bila roena, a sada, kao ena, uvidela Je da je ta osobina bila pre
blagoslov nego prokletstvo. ivei meu ljudima koji su uspevali da se odre u ivotu jedino na taj nain to su
sami sebe varali, ona je dola do toga da ju je njena mo Rit/.ilunja istine i shvatanja inila jakom. Moda je
toiiS ovde i leao glavni razlog to su svi ostali u porodici doli dotle da zavise od nje. Ali, bilo je tttkoe
trenutaka kada je ona strano elela da bu-ita samo slabo ensko bie, ena koja bi mogla da m okrene svom
muu i da u njemu nae nekog Jttetf od sebe. U njoj je bilo neko udno oseanje *tvisli prema Savini
Pentlend, koja se udala jo
69pre nego to se Olivija rodila... prema Savini Pentlend koja je bila najlepi enski lan porodice, nastranoj,
bezbrinoj, enstvenoj Savini, koja je kupila nisku bisera i bila sklona plakanju i padanju u nesvest. Ali ona
(Olivija) imala je samo Ansona kao podrku.
Poto je otila, starac ostade podue da sedi puei i pijui rakiju, i utonu u samou samo jo neto malo dublje
nego malopre kada je sedeo i razgovarao sa Olivijom. Imao je obiaj da tako sedi ponekad ceo sat, kao da je
nesvestan onoga ta se oko njega deava; Olivija je ve vie puta nailazila na njega u takvim trenucima i odmah
se uklanjala, ne elei da ga istrgne iz tog stanja obamr-losti makar ni jednom jedinom reju.
Kada mu, najzad, cigara dogore do kraja, on zgnjei njen zaareni kraj kratkim, besnim pokretom i, ustavi,
izae iz visoke uske prostorije i uputi se hodnikom koji je vodio prema mranom stepenitu severnog krila
zgrade. On se ovim stepenicama penjao svakoga bogove tnog dana otkako je postalo neophodno da ona bude
ele godine u kui na imanju... svakoga dana, u isto vreme, njegove teke izme, korak po korak, gazile su preko
istog izvetalog tepiha na stepenicama. To svakodnevno odlaenje poelo je pre mnogo godina, kao zadovoljstvo
protkano nadanjem, koje je ve odavno, lieno svake nade, postalo samo jednolina turobna dunost. Bilo je to
kao neko pokaj-niko penjanje poklonika na kolenima po beskrajnom nizu stepenica.
Za vie od dvadeset godina, koliko se Olivija mogla seati, on je samo dva puta proveo no van kue, i to
jednom kad se radilo o ivotu ili smrti. Za sve to vreme je samo dva puta iao u Njujork, a Evropu nije video
otkako je, jo kao mladi, pravio veliko kruno putovanje prema planu staroga generala Kartisa.. to je sada od
njega bilo tako daleko da mu se inilo da pripada nekom drugom ivotu. Tokom svih tih godina on nikad nije
iziao
70
iz sveta koji je njegova porodica smatrala onako savrenim i potpunim, a koji je, svakako, njemu morao da
izgleda pomalo sakat i nepotpun. Sudbina, krv i okolnosti, moglo bi se rei, do te mere su ga malo-pomalo
istroili i nadvladali da je spao na to da oboava iste fetie kao i ostali u porodici. S vremena na vreme, nalazio je
naina da pobegne od njih opijajui se do besvesti, ali se uvek iz toga stanja budio i opet uviao da se nita nije
promenilo, da se nalazio u istoj tamnici sa ostalima. I tako, u njemu je polako zamrla svaka nada.
U stvari, niko nije znao, ak ni Olivija, da li je on bio srean ili nije; i niko ne bi mogao tano da kae ta se
dogaalo u njemu, duboko ispod njegovog potamnelog starakog lica. Svet je o njemu govorio: Nikad nije
postojao tako odan mu kao to je Don Pentlend."
Lagano i vrstim korakom on pree uski trem na kraju hodnika i zastade da bi zakucao na bela vrata. On je uvek
kucao, jer se deavalo ponekad da je njegova iznenadna pojava uticala na nju tako da dobije straan histerian
napad, pa je niko zadugo nije mogao smiriti.
Na kucanje gospoica Egan, bolniarka, otvori tiho i znalaki vrata; ona je bila pravi automat od bolniarke
uredna, sposobna, neosetljiva i neve-verovatno ukoena, tako da se inilo da je i njen osmeh dolazio od isto
mehanikog procesa i imao zvuk kao u lutke. Samo, lutka se morala pritisnuti da se osmehne, a ovek prosto nije
mogao ni da zamisli da pritisne neto onako ukoeno i utirka-no kao to je bila bubuljiava gospoica Egan. Taj
njen osmeh pojavljivao se pri pojavi bilo koga lana porodice, osmeh pun lane poniznosti koji je govorio:
Znam vrlo dobro da bez mene ne moete" osmeh jedne vrlo zadovoljne ene koja je zaraivala tri puta vie
nego bilo koja bolniarka. Za tri-etiri godine ona e imati toliko uteenih para da e biti u stanju da podigne
sopstveni sa-luitorijum.
71Ona pogleda starog gospodina tim svojim izve-taenim smehom i ree mu: Danas izgleda vrlo dobro ...
vrlo je mirna.
elo predsoblje bilo je ispunjeno tekim i razliitim mirisima od bezbojnih medicina i lekova koji su stajali u
nebrojenim redovima po policama uza zidove mrane sobe. Starac kroi unutra, zatvarajui brzo za sobom vrata,
jer je njoj smetala jaka svetlost. Ona uopte nije mogla da podnosi da vrata ili prozor u njenoj blizini budu
otvoreni; ak i po ovom sjajnom, sunanom danu debeli zastori na prozorima inili su da u sobi bude mrak.
Ona je u svoju poremeenu glavu uvrtela da je napolju uvek bio neko ko je vrebao da bulji kroz prozor na nju ...
da su bile stotine njih koji su priljubljivali svoja lica na prozorska okna da bi zurili u njenu spavau sobu. Nekih
dana nije se mogla smiriti sve dok prozorski zastori ne bi bili pokriveni debelim crnim tofom. esto se nije di-
zala iz kreveta sve dok ne padne mrak, bojei se da ta lica napolju ne bi uspela da je vide kako stoji u spavaoj
koulji.
Tek poto bi pao mrak, bolniarka je uspevala raznim podvalama i dodvorivanjem da provctri sobu, te se zbog
toga u sobi uvek strano osealo na lekove i medicine koje ona uopte nije uzimala, ali ih je ipak drala, u
velikom broju, oko sebe kao fetie lekara-vraeva. Oni su joj u pogledu lekova povlaivali kao to su to inili
iskljuujui svetlost dana iz sobe, jer su samo na taj nain mogli da je, kako-tako, primire i izbegnu da bude
poslata u duevnu bolnicu, iza reetaka. Na tako neto Don Pentlend nije uopte pomiljao.
Kad on ue u sobu, ona je leala u krevetu, i njeno mravo, slabano telo jedva se ocrtavalo ispod pokrivaa.
Bila je prava senka ene koja je nekada morala biti lepa i veoma nena. Ali sada od te lepote nije ostalo nita
osim lepo izvajane brade, nosa i ela. Eto, leala je sada tu jedna udna, nestvarna starica, sa retkom sedom
kosom i licem kao pergament, bez ijedne bore, kao u deteta, i su-
ludo, bezizrazno buljila. Kada on sede pored nje, prazne, okrugle plave oi tupo pogledae u njega bez ikakvog
znaka po kome bi se videlo da ga prepoznaju. On uze njenu prozirnu ruku, punu plavih vena, i zadra je u svojoj,
ali je ona mrtvo, beivotno poivala u njegovoj ruci, dok je on sedeo, utljiv i krotak, i posmatrao je.
On beskrajno tunim glasom izusti samo jednu re, njeno ime Agnes", ali ne dobi ni najmanji znak kao
odgovor, ak ni najslabije podrhtavanje belih, providnih onih kapaka.
I tako on ostade sedei pored njene postelje skoro itavu venost, u gustoj pomrini, obavijen odvratnim i tekim
mirisima lekova, dok ga kucanje na vrata ne tre iz tog stanja i dok se gospoica Egan u jakom mlazu dnevne
svetlosti ne pojavi na vratima, upravivi na njega svoj blistav osmeh, pri emu su joj se videli svi zubi: Prolo
je petnaest minuta, gospodine Pentlend - izgovori ona.
Kada se za njim vrata zatvorie, on polako sie, udubljen u misli, niz pohabane stepenice, napolje na zasenjujuu
sunevu svetlost sjajnog pro-lea Nove Engleske. Prelazei preko zelene terase, koju su oiviavali gusti redovi
perunike i boura i poneka pozna lala, on se uputi prema dvoritu gde je Higins ostavio doratastu kobilu na
uvanje jednom deaku Poljaku, koga su upotrebljavali za sve mogue poslove na farmi. Izvanredno lepa i
lanana kobila, podrhtavajui kao najfinija elina opruga, stajala je nervozno, kopajui nogom tlo i /ubacujui
svoju divnu glavu. Deak, neki smete-n jak jezive kose kao slama, drao ju je za uzde i stajao podalje od nje.
Kada starac vide ovo dvoje kako stoje, na-sineja se i ree: Ona ne sme da oseti da je se boji, Ignace.
Deak mu predade uzde i povue se jo dalje, neprestano gledajui ljutito kobilu.
Ali ona je pokuala da me ujede! ree on zlovoljno.
73Brzo, mladalakom hitrinom, Don Pentlend se baci na njena lea ... dovoljno brzo da je sprei da mu ne
vrdne u stranu. Nastade kratka divlja borba izmeu jahaa i konja i, bacajui kamenje iza sebe, oni jurnue kao
strela niz put koji je preko livada, pored cestara od crnih borova i naputenog peanog majdana, vodio prema
kui gospoe Soms.
GLAVA IV
U onom zatvorenom kutku sveta oko Darama, tetka Kesi je imala ulogu nezvaninog glasonoe; ona je ila od
kue do kue, od terase do terase, skupljajui i raznosei poslednje vesti. Kad bi se ugledao mali oblak praine
kako se kree sjajnim nebom Nove Engleske, iznag ivih ograda i kamenih zidova u tom kraju, ovek bi mogao
da bude siguran da je ispod njega gurala Kesi Straters, idui po svojim svakodnevnim posetama. Ona je uvek ila
peice, jer je mrzela automobile i plaila se konja; ona bi se jo izdaleka primeivala kako dolazi, uvek obuena
u izvetalu crninu, pocupkujui putem vrlo hitro (za enu njenih godina i njene nadaleko poznate fizike
slabosti). Njen dolazak se mogao oekivati u odreeno vreme, jer je bila vrlo tana ena, osim ako joj se uz put
nije dogodila neka nesrea ili nije naila na neku izuzetno zanimljivu vest. Uostalom, ceo njen ivot je bio bri-
ljivo ureen, kao i prostrana kua u kojoj je ivela sa nastranom tetka-Belom.
Njen dom, velik kao neka kasarna, sazidao je pokojni gospodin Straters u vreme kad su bila omiljena kubeta i
ispupeni prozori, na zemljitu koje mu je tetka-Kesin deda poklonio na dan njihovog venanja. Unutranjost te
kue bila je nametena uz obilnu upotrebu plia sa kiankama i prevlaka-rna, a sve je drano u takvom
savrenom redu i strogo na svom mestu da je ovek imao utisak da se nalazi u muzeju. Nikada se nije desilo da u
toj
75f i
kui bude na podu pepela od cigarete ili praine po uglovima, jer je tetka Kesi ila za svojom poslugom svuda
unaokolo kao neki stari dandrljivi podnarednik kada vri pregled svojih baraka. Sirota gospoica Pivi, koja je sa
godinama postajala sve aljkavija i neurednija, ivela je u stalnom strahu i bila je primorana da napravi jednu
kuicu blizu tale da bi u njoj drala svoje pomeranske pse i sijamske make, jer tetka Kesi ne bi nikad mogla da
se pomiri sa pomisli da joj ivotinje isprljaju kuu". ak je i kabinet za rad pokojnog gospodina Stratersa posle
njegove smrti bio pretvoren u muzejsku prostoriju, bez mrlja i oien od duvana i viskija; njegova stolica pored
pisaeg stola bila je malo odmaknuta od stola, kao da je njegov duh jo uvek sedeo na njoj. Na pisaem stolu
leala je njegova lula (onako kako ju je on ostavio) i pod konac sloene gomile ispisane hartije (koja je bila
briljivo iena od praine svakoga dana i uvek u istom redu); te hartije je on sopstvenom rukom tako postavio
onoga jutra kada su ga nali kako sedi u stolici, malo zabaene glave kao da spava. A na sredini pisaeg stola
leale su dve ukusno ukoriene knjige Kornize starih bostonskih kua" i etnje i razgovori po grobljima
Nove Engleske" koje je on napisao u svojim poslednjim tunim godinama ivota, kada ga je polako naputao
... u godinama u kojima se tetka Kesi, izgleda, brzo oporavljala i ponovo sticala ilavu snagu i zdavlje, po emu
je bila poznata kao devojka.
Svet je govorio da je gospodin Straters sagradio tako prostranu kuu u oekivanju mnogobrojne porodice, ali je
ona ostala onako velika i mukla kao grobnica, bez dejih glasova, od dana kada je zavrena i kada su radnici iz
nje izali, jer je tetka Kesi bila suvie nenog zdravlja sve dok nije bilo dockan da mu prui naslednike.
Sabina Kalender je imala niz teorija u vezi s tom kuom i s branim ivotom tetke Kesi, ali je sve to uvala, kao
to je bio njen obiaj, za samu sebe, ekajui i budno posmatrajui dok ne bude
76
sasvim sigurna. Meu tim dvema enama vladala je nepomirljiva mrnja koju je teko bilo opisati, gotovo neko
oseanje svireposti; ali je sve to bilo vesto skriveno ispod utivih fraza i obinih opaski njihovih jetkih priroda.
One su se sretale ee nego to je tetka Kesi to elela, jer je Sabina po povratku u Daram usvojila tetka-Kesin
obiaj da ide od kue do kue peice u potrazi za vestima i razonodom. One su se sretale u salonima, na veran-
dama, a ponekad i na pranjavim putevima, pozdravljajui jedna drugu izvetaenim osmesima i dobacujui,
kradimice, zlobne poglede. Poele su da lie na dve make koje se ne trpe i koje danima vrebaju jedna drugu, iz
prikrajka. Tetka Kesi je poverila Oliviji da joj Sabina stvarno ide na ivce.
Pri svem tom, tetka Kesi je bila prvi posetilac u Bruk-Kotedu po dolasku Sabininom. Mlada ena je jo sa
prozora Bruk-Koteda primetila kako se ona pribliava, obavijena lakim oblakom praine, i njena pojava je
ispuni neopisivim uivanjem. Mrava stara gospoa se hitro pribliavala, gotovo nestrpljivo, sva radosna (kako
je Sabina verovala) to ima dobar izgovor da ue na O'Harino imanje i da izvidi ta je on sve uradio na starom
Kotedu. Sabina je, isto tako, verovala da je ona dolazila da ispita ta je ivot uradio sa dragom neakom gos-
podina Stratersa, Sabinom Kalender". Tetka Kesi je dolazila kao zvanini predstavnik Darama da izjavi
dobrodolicu, u skrivenoj nadi da e Sabinu nai kao zabludelo stvorenje koje se pokajniki vraa, da e videti
propalu enu, unitenu godinama i ivotom koji je vodila, enu koja itavih dvadeset godina nije htela da zna za
nju, a koja se sada, evo, vraa kao slomljeno i skrueno stvorenje koje vapije za malo nenosti.
Sama pojava tetke Kesi izazva u Sabini niz slika... seanja koja su duboko unatrag zalazila u njeno detinjstvo
kada je ona ivela sa ocem u staroj kui koja je nekada stajala na mestu gde je O'Hara sada podigao novu sjajnu
zgradu, seanja
77
=?-:
' >rs:L[j4Midlhfcffe
. ,.j?i^LKtlt;i&;iiii&r:^
na dane kada je istravala, potpuno sama, da se igra po gustoj travi u vonjaku meu rotkvicama i perunikama
koje su okruavale ovaj isti Bruk-Ko-ted gde je ona sada stajala i posmatrala pribliavanje tetke Kesi. Samo, u
tim danima Bruk-Ko-ted je liio na razvalinu, sa prozorima bez okana i nakrivljenim izvaljenim vratima,
sablasno polu-sakriven u neurednom bunju jorgovana i jasmina, a sada je stajao, blistav i svee obojen, sa
bespre-korno potkresanim i ureenim jorgovanom.
U pogledu na nervoznu, uurbanu pojavu te starice bilo je neega to je duboko zadiralo u prolost koju je
Sabina tokom minulih godina uspela skoro da zaboravi; a sada, sve to se ponovo vraalo, uz otar bol kao da ju
je neko noem udario tako da se odjednom oseti kao da je postala opet devojia... runa, ria, pegava i
bojaljiva, devojia koja je uvek u strahu stajala pred tetkom Kesi i stalno bila ukana levo-desno od bezbroj
tetaka, tea i roaka, zato to su oni smatrali da ona nikad nee postati lepa, mila devoj cica. inilo joj se da se
ela ta prolost skupila i ujedinila u toj crnoj pojavi ove starice, koja je bila kolovoa, doglavnik celog onog
razgranatog plemena, koja je bila stara ak i pre dvadeset godina i onda ve-ito leala na divanu uvijena u al i
izdavala maloj devojici naredbe, zasipala je izlivima nenosti ili, jo ee, otrim prekorima. Evo je, dakle,
kako se hitro pribliava kao da ju je smrt gospodina Stra-tersa na neki nain oslobodila veza koje su je i suvie
dugo gnjavile.
Posmatrajui je tako, kroz Sabinin hitar i otar mozak pojurie sa zapanjujuom jasnoom, jedan za drugim,
dogaaji iz te davne prolosti onaj dan kada je pobegla od kue u svet i kada ju je stari Don Pentlend naao
kako se krije u cestaru belih breza i kako zadovoljno jede kupine. (Ona je sasvim jasno mogla da se seti sada ak
i izraza lica starog Dona, isprva strogog i prekor-nog, zatim kako se rasplinjava pri pogledu na ro-avo, pegavo
i runo lice devojice sve umazano
78
od kupina.) Pa onda povratak begunice koju su zaokupile sa svih strana tetke, obukle je u istu haljinu i naterale
da sedi u kao grobnica turobnoj gostinskoj sobi, sa Novim zavetom na kolenima, dok ne doe pameti i pone da
se ponaa kao pametna, lepo vaspitana devojica". Ona je i sada mogla da vidi sebe kako je tetke ukaju levo--
desno i kako je grde i ponavljaju: Kakva nesrea to se nije umetnula na svoju majku!" I Propatie ona sa
ovako runom pravom crvenom kosom."
Ona se, isto tako, dobro seala onoga dana kada je Anson Pentlend, straljiv i tupav mali lord Fontleroj, kao
deak pao u reku i sigurno bi se udavio da nije bilo nje, njegove roake Sabine, koja ga je izvukla iz vode,
vritei i sva mokra, i kada je kao nagradu za to dobila veliku grdnju to ga je navela na zlo. Pamtila je, isto tako,
kako je uvek bila kanjavana to postavlja otvorena i neposredna pitanja koja nije trebalo, kao dobra devojica,
uopte da pominje.
Sabini je bilo teko da se seti jednog jedinog srenog dana, sve do smrti svoga oca, kada su je poslali u Njujork,
kao dvadesetogodinju devojku koja gotovo nita nije znala o ljubavi i braku, da ivi sa svojim ujakom u jednoj
visokoj uskoj kui na Mari Hilu. U stvari, toga dana (uviala je ona to sada, sa zapanjujuom jasnoom,
posmatrajui pribliavanje tetke Kesi) njen pravi ivot tek je bio zapoeo. Do tada, njen je ivot predstavljao
samo neku zbrku i muenje, bez skoro ikakvih srenih trenutaka. Ona je tek docnije, muno pa ak i tragino,
upoznala pravi, stvarni ivot kroz niz ivotnih dogaaja koji su od nje, malo-pomalo, napravili ovu cininu enu
koja vrsto stoji na zemlji i koja se, evo, obrela, ne znajui ni sama otkud, ponovo u svetu koji je mrzela; i sada
gleda kroz prozor Bruk-Koteda muena ogromnom i nepodnoljivom radoznalou da sazna sve o ljudima iz
tog sveta i o njihovim udnim ivotnim peripetijama u koje su ponekad upadali.
79
"Ml:
JlH. I.
-:f
iy
,ii:MStojei pored prozora, ona je takvom silinom razmiljala o prolosti da je sasvim zaboravila na dolazak
tetke Kesi, pa se naglo tre kad zau zvuk poznatog slabog glasa, zapanjujue nepromenjenog, kako je iz
predsoblja zove:
Sabina! Draga Sabina! To je tvoja tetka Kesi! Gde si? kao da nikad nije napustila Da-ram, kao da se
nita nije promenilo u ovih dvadeset godina.
Kad je ugleda, stara gospoa pojuri uz nejasne uzbuene uzvike i obesi se o vrat bratanici svoga pokojnog
supruga. Ona se, pri tom, drala kao pastir kada u svoje stado vraa zalutalu ovcu, sa izrazom potpunog
oprotaja, saaljenja i blagonaklonosti. Suze joj s lakoom navree na oi i potekoe niz obraze.
Sabina, sva ledena, dopusti da je tetka Kesi zagrli, pa ree:
Ali vi niste ostarili ni za jedan jedini dan, tetka Kesi, izgledate krepkiji nego ikada ranije.
Ova napomena odjednom uspostavi pravu prirodu odnosa izmeu njih dve, jer iako je zvuala na prvi pogled
prijatno, ak i pohvalno, izgledala je vrlo zajedljiva jednoj eni koja je celog svog ivota negovala o sebi glas da
je vrlo bolesna i slaba. Osim toga, ta je opaska bila neprijatna tetki Kesi i zbog toga to je bila stvarno tana. Ona
je jo u svojoj etrdeset sedmoj godini bila isto ovako smeurana i uvenula kao sada, posle dvadeset godina.
Starica ree:
Drago moje dete, nesrena sam ... tako sam nesrena ... pa, briui suze koje su joj tekle niz obraze,
dodade: uskoro u se pridruiti dragom gospodinu Stratersu.
Sabinu najednom spopade elje da se grohotom nasmeje zamiljajui tetku Kesi kako ulazi u raj da se pridrui
svome muu koga je uvek nazivala, ak i u intimnostima branog ivota, gospodin Straters". Ona je neprestano
mislila da to ponovno sastajanje za gospodina Stratersa ne bi, moda,
80
bilo tako prijatno kao to je to njegova supruga unapred pretpostavljala. U Sabini je uvek bila udna pomisao da
je gospodin Straters izabrao smrt kao najbolji nain da se oslobodi nje.
I ona najednom ponovo oseti kako joj se ivo i upeatljivo vraaju slike iz prolosti podstaknute ovom tetka-
Kesinom strau za bombastinim izraavanjem. Tetka Kesi nikada ne bi mogla da nate-ra sebe da kae prosto:
Ja u umreti" to je, uostalom, bilo vrlo neverovatno, ona je morala da kae: Ja u se pridruiti dragom
gospodinu Stratersu."
Sabina glasno ree: Oh, ne... oh, ne... ne govorite tako.
Ja uopte vie ne spavam. Jedva da sklopim oi nou.
Tetka Kesi je sada sela i gledala unaokolo, prosto upijajui u sebe svaku sitnicu u sobi, sve pro-mene koje je
uinio strani O'Hara i nametaj koji je kupio za ovu kuu. Ali, iznad svega, ona je prouavala Sabinu, prodirui
je, kradimice i iskosa, brzim pogledima; a Sabina, poznavajui je tako dobro, primetila je da je starica pretrpela
pravi udar. Ona je ovamo dola unapred spremna da naie na skrenu, nesrenu Sabinu, a umesto takve Sabine
nala je ovu uglaenu, prilino nepristupanu i odmerenu enu, izvanredno lepo obuenu i dostojanstvenu, poev
od sjajne rie kose (one iste prave rie kose koju su tetke jednom ocenile kao beznadeno runu) sve do sobnih
papua od guterove koe na enu koja je oigledno vrsto drala ivot u svojim rukama i potinila ga svojoj
volji, na enu koja je na izvestan nain bila savrena.
Tvoj dragi stric te nikad ni za jedan trenutak nije zaboravio za vreme svih ovih godina dok si bila daleko
od nas, Sabina. Umirui, on je ostavio meni da bdim nad tobom. I ponovo joj jurnue lake suze.
Aha", pomisli Sabina u sebi, nee me uhvatiti na mamac. Nee me strpati ponovo gde sam
6 Rana jesen
81
.i '=!'
.', >' vv:
! !. . <jednom bila. Nee imati ni prilike da se petlja u moj ivot." Ali glasno ree:
teta je to sam bila tako daleko od vas sviju.
Ali ja sam na tebe mislila, draga moja... mislila sam ja o tebi. Jedva da ima po koja no kada ne kaem sama
sebi pre spavanja: Sirota Sa-bina, nalazi se u pustom svetu i okrenula je lea svima nama koji je volimo."
Duboko uzdahnuvi, ona dodade: Mislila sam ja na tebe, draga moja. Molila sam se za tebe u dugim noima
kada nisam mogla oka da sklopim.
Dok je tako gotovo mahinalno razgovarala, Sa-bina polako doe do saznanja da se, uprkos svemu, vie nije
plaila tetke Kesi. Ona vie nije bila stidljiva, preplaena, runa devojia; ona ak poe da dobija elju da je
izaziva, da se uhvati uko-tac s njom, to je ispuni potajnim arom. Sabi-na je stalno u sebi razmiljala: Ona se
uopte nije nimalo izmenila. Ona jo uvek hoe da utie na mene da bi mogla raspolagati mnome i celim mojim
ivotom. Ona je kao neki oktopod koji prua svoje pipke i hvata svakog lana porodice, udea-vajui njegov
ivot po svojoj volji." I ona, posle toliko mnogo godina, vide tetku Kesi u novoj svet-losti. Ispod svih onih
uzdisanja, suza i olakih ne-nosti, Sabini se inilo da vidi kako neto neumoljivo i pomalo zlokobno svetluca. Na
kraju krajeva, ona je bila jedina u celoj porodici koja je izmakla njenim prefinjenim pipcima koji su se svuda
zavlaili... ona je na vreme pobegla daleko od njih.
Za to vreme, tetka Kesi je prela sa ivog opisivanja svih pojedinosti smrti gospodina Statersa na pobrojavanje
nesrea u porodici i meu poznanicima, na smrtne sluajeve, raskinute veridbe, fi-nansijske propasti i na
pojavljivanje na vidiku jezivog O'Hare". Ona prebaci Sabini to je prodala imanje jednom takvom uljezu. Dok
je tako priala i priala, poela je sve manje da lii na ljudsko bie, a vie na neku bestelesnu, bezlinu prirodnu
silu. Posmatrajui je svojim prodornim zelenim oima, Sabina doe do zakljuka da je ona zaista uasno bie. Sa
godinama, postala je jo vie zajedljiva i zla.
Priala je o razvodima koji su se desili u Bostonu, nadugako i nairoko, pa se nagnu napred i dodirujui svojom
tivom, drhtavom rukom Sabi-ninu miicu, slomljenim glasom ree: Saoseala sam s tobom u tvojoj nesrei,
Sabina. Nikad ti nisam pisala, jer je to bilo tako bolno za mene. Vidim sada da nisam ispunila svoju dunost. Ali
ja sam saoseala s tobom. . . pokuavala sam da se stavim u tvoj poloaj. Pokuavala sam da zamislim dragog
gospodina Stratersa da mi je neve-ran ... ali, naravno, nisam bila u stanju da tako to zamislim. On je bio svetac.
Ona obrisa nos i strasno ponovi, kao za sebe: Svetac!"
(Da", mislila je u sebi Sabina, svetac ... ako uopte ima svetaca.") Primetila je da je tetka Kesi usvojila novu
taktiku. Pokuavala je da je saa-Ijeva. Pokazujui se puna sauea, starica je pokuala da je razorua i da je
ponovo uhvati u svoje kande.
Sabinine zelene oi sevnue tvrdim, opakim pogledom kada zapita: Da li ste ikad videli moga mua?
Nisam ree tetka Kesi ali sam mnogo toga ula o njemu. Rekli su mi kako si teko patila.
Sabina pogleda u nju udno, podrugljivo. Onda ste pogreno obaveteni. On je zanosan o-vek. Ja uopte
nisam patila. Uveravam vas da bih ga radije delila sa pedeset drugih ena nego da imam samo za sebe bilo koga
od ovih ljudi odavde.
U ovoj izjavi bilo je toliko bestidne nemoralnosti da tetka Kesi bukvalno izgubi prisustvo duha. Ona je samo
zaprepaeno blenula, ne mogavi da nae nijednu re za odgovor. Ona u elom svom ivotu, sasvim sigurno,
nije nikada nikoga ula da izgovara tako bestidnu i drsku misao, tako potpuno lienu svake senke pristojnosti.
v$*y-
'j:
F-2*'
$:
i .V,'
BI:'i ','
' J.i''
82
83Sabina hladno nastavi u nameri da zavri svoj juri na tetku Kesi: Ja sam se, na kraju, od njega razvela ne
zato to mi je bio neveran, nego zato to je jedna druga ena htela da se uda za njega... jedna ena koju ja
potujem i volim ... ena koja je jo uvek moja prijateljica. Shvatite da sam ga strasno volela ... ba na ulan
nain. Nije mu se moglo odoleti. Nisam ja bila jedina ena koja nije mogla... On je bio pravi demon, ali vrlo
zanosan demon.
Starica je bila pomalo oamuena, ali nikako potuena. Sabina primeti da joj oi dobijaju izraz koji je jasno
govorio: Tako, dakle, ovo je svet napravio od moje sirote, drage, nevine male Sabine!" Najzad, uzdahnuvi, ona
ree:
Dananji me svet zaprepauje. Ne znam emu sve to vodi.
Ne znam ni ja odgovori Sabina sa izrazom potpunog slaganja i razumevanja. Ona je shvatila da borba jo
nije zavrena, jer je tetka Kesi uvek nekako uspevala da se postavi u poloaj gde nije mogla da bude napadnuta,
obavijajui se zatitnim slojevima od uzdisaja i sauestvovanja, od milosra i oprotaja, od blagosti i suza, tako
da, na kraju, ovek nije mogao da ih razdere i odbaci i da joj kae u lice: Evo ta si ti... najzad bez maske,
jeziva matora intrigantkinja!" Sabini je za vreme celog ovog razgovora padalo na pamet da bi tetka Kesi, da je
bila iva u vreme njenog pretka, spaljivaa vetica, Prezervida Pentlenda, sigurno bila spaljena kao vetica.
Ali, isto tako, za sve to vreme Sabina je tiho, u dubini due, ispod svoje maske od minke... teko patila, i to
zbog neega to nikome na svetu ne bi palo na pamet; jer, kad bi se govorilo o Ri-ardu Kalenderu, kad bi mu se
ime samo pomenu-lo, inilo joj se kao da joj se srce epa u grudima. Zbog toga, ona ree glasno: A kako je
gospoa Pentlend ... mislim na Oliviju, ne na moju roaku. Znam da njoj nije nimalo bolje.
84
Nije joj nimalo bolje... To je jedna od o-nih stvari koje ja nikako ne mogu da shvatim ... Zato li je bog svalio
takvu nesreu na onako dobrog oveka kao to je moj brat.
A Olivija ... poe opet Sabina, prekidajui naglo oigledan uvod u dugaak poboan monolog.
Ah! ... Olivija odgovori tetka Kesi, zapoinjui obavetenjem o mladoj gospoi Pentlend. Olivija je
pravi aneo ... pravi aneo, od boga poslat blagoslov mom sirotom bratu. Ali se u po-slednje vreme neto ne
osea dobro. Prilino je bila neljubazna prema meni... ak i prema sirotoj gospoici Pivi, koja je onako osetljiva.
Prosto ne znam ta je to s njom.
Kao da je jaka, lepa Olivija bila u poslednje vreme ivano rastrojena. Ona je bila, kako je tetka Kesi rekla,
nesrena zbog neeg, iako tetka Kesi nikako nije mogla da vidi zato Olivija ne bi bila srena... ta ena koja ima
sve na svetu.
Sve? upita Sabina. Da li iko ima sve na svetu?
Olivijina je sopstvena greka ako nema sve. Tu je sve to je potrebno. Ima dobrog mua... mua koji nikad i
ne pogleda druge ene.
Ni svoju isto tako upade Sabina. Znam ja dobro ta je Anson. Odrasla sam ja s njim.
Tetka Kesi pomisli da je bolje da se pravi ne-veta na ovakve reci.
Ona je bogata ree ona nastavljajui nabrajanje Olivijinih dobara.
Sabina joj opet upade u re:
Ali ta znai novac, tetka Kesi? U naem drutvenom krugu ovek je prosto bogat i svrena stvar. To se
smatra kao neto sasvim prirodno. Kad neko nije vie bogat, on prosto sklizne i nestane iz njega. Novac ima
vrlo malo veze sa sreom...
Na tetki Kesi poee da se pokazuju posledice preterane napetosti.
85
Videla bi ti kako to izgleda kad ne bi bila bogata primeti ona otro da se tvoj otac i pradeda nisu brinuli
o svojoj imovini pa prikupi snage i napravi jedan omalovaavajui pokret ruke. Ali nemoj misliti da ja
kritikujem dragu Oliviju. Ona je najbolja, najdivnija ena ponovo je poela da se uvija u nenost, milosre i
opratanje. Samo mi se ini da je malo udna u po-slednje vreme.
Sabinina vetaki nacrvenjena usta polako se razvukoe u osmeh. Bilo bi zaista suvie strano ako bi se u
porodici Pentlend pojavile, jedna za drugom, dve umno poremeene ene.
Posle ovih reci, tetka Kesi ponovo doe na i-vicu poraza gubei hladnokrvnost. Ona zafrkta od Ijutine, ali joj
Sabina pomoe da se izvue podrugljivo pitajui:
A Anson? ta radi dragi Anson?
Ona joj ispria o Ansonovom velikom delu Porodica Pentlend i kolonija Masausetskog zali-va" i o ogromnoj
vrednosti toga dela kao doprinosa istoriji amerikog naroda; a kad je svrila s tom priom, ona pree na Dekovo
slabo zdravlje, govorei tihim turobnim glasom: To je samo pitanje vremena, zna ... bar lekari tako kau....
sa onakvim srcem kao to ga on ima, to je samo pitanje vremena. I suze joj ponovo po-tekoe.
A vi, meutim ree Sabina polako kaete da Olivija ima sve.
Pa dobro odgovori tetka Kesi nema ba, moda, sve.
Pre nego to je otila, ona upita za Sabininu erku i dobi odgovor da je ona otila na Pentlen-dovo imanje da vidi
Sibiiu.
One su poseivale istu kolu u Francuskoj ree Sabina. Tamo su se sprijateljile.
Da ree tetka Kesi ja sam bila protiv toga da Sibila ide na kolovanje u inostranstvo. Devojke u tim
kolama dobijaju udne bube u glavu... naroito u jednoj takvoj koli u koju bilo
86
ko moe da upie svoju erku. Otkako se vratila kui, Sibila se ponaala vrlo nastrano ... verujem da e joj to u
izvesnom smislu ometati uspeh u Bostonu. Mladii ne vole devojke koje se razlikuju od ostalih.
Ona e se, moda, udati van Bostona ree Sabina. Ljudi nisu istovetni svuda na svetu. ak i u Bostonu
mora da postoje dvojica-trojica koji se ne obraaju devojci sa dobra stara N.N.". ak i u Bostonu mora da
postoje ljudi koji vole lepo obuene ene ... ene koje su dame ...
Tetka Kesi poe ponovo da se srdi, ali Sabina je pretee.
Nemojte se vreati, tetka Kesi. Ja samo mislim na dame u onom starinskom, bajnom smislu ... uostalom
ona produi za koga bi ona mogla i da se uda a da taj ne bude neki roak ili bar prijatelj kue?
Potrebno je da se ona uda ovde ... za nekoga koga je izmalena poznavala. Tu je, na pri-mer, mladi Menering,
koji bi joj sasvim dobro pristajao, pa onda najmlai sin Demsa Torna.
Sabina se nasmeja.
Vi ve imate gotove planove za nju. Vi ste ve doneli odluku u pogledu njene udaje?
Boe sauvaj, nita jo nije reeno. Ja samo razmiljam o tome, imajui pred oima Sibilinu sreu. Ako bi
se udala za nekoga od naih mladia, ona bi bila sigurna kakvog bi mua dobila. Ona bi znala da se udaje za
dentlmena.
Moda je to tano... ree Sabina. Moda je tako. Ali je u tom trenutku avo uze pod svoje i ona
tiho dodade: Pri svem tom, postojao je i Horacije Pentlend ... prema tome, nikad ovek ba ne moe da bude
siguran. (Ova Sabina ba nikad nita ne zaboravlja.)
U istom trenutku ona kroz otvorena vrata u-gleda na terasi, koja se nalazila prema movarama, pojavu jednog
snanog, crnog oveka i sa iznenadnim oseanjem velikog zadovoljstva prepoznade u njemu O'Haru. On je
preko polja doao peice
87
do kue u pratnji ilavog malog Higinsa, koji se od njega odvojio i nastavio putanjom u pravcu i-manja
Pentlendovih. Ugledavi ga, tetka Kesi uini sve to je mogla da izbegne da ga sretne, ali Sabina, medenim
glasom koji nije obeavao dobro, ree:
Morate upoznati gospodina O'Hara. Mislim da ga jo niste upoznali. On je divan ovek. I ona se tako
postavi u sobi, da je starici bilo potpuno nemogue da izvrda upoznavanje a da pri tom ne izgubi svako
dostojanstvo.
Sabina tada umilno pozva: Uite, gospodine O'Hara ... gospoa Straters je ovde i toliko eli da upozna svog
novog suseda.
Vrata se otvorie i O'Hara ue. Bio je to crn-purast prilino snano graen ovek oko trideset pet godina, lepo
skrojene glave, sa bujnom crnom kosom, kratko podianom, i plavih oiju koje su odavale njegovo irsko
poreklo, jer neprimetno za-sijae od zadovoljstva na ovaj Sabinin manevar. Imao je jaku vilicu i mesnata prilino
senzualna usta, iz njega je izbijalo neko udno oseanje fizike snage, a odelo kao da mu je jedva sputavalo
miie. Nije nosio eir, a koa mu je bila opaljena, sa rumenim jagodicama koje su odavale zdravlje i
punokrvnost.
Gledajui ga meu tamonjim ljudima iz Da-rama, oputenih vilica, neko bi na prvi pogled rekao da je on
obian, prost ovek koji je zbog svojih miia bio, moda, i oblaski radnik. I Sabina je u poetku smatrala da je
prost, ali je na kraju podlegla njegovoj sirovoj prirodnoj snazi koja ga je iskljuivala iz oblasti svake
kategorizacije. A ona je bila veoma otroumna ena koja je strasno u-lagala napore da upozna ljude u njihovoj
biti; dobro je znala da prostatvo nema veze sa ovekom ije su oi tako otroumne i podrugljive.
On bez urbe pristupi dvema damama sa zanosnim izrazom potovanja, izrazom u kome je bilo neega pomalo
smenog, neke udne, jedva pri-
metne prostote, samo ovek ne bi mogao da sigurno kae da li on to nije moda namerno inio.
ini mi veliko zadovoljstvo ree on. Naravno, viao sam gospou Straters vie puta ... na izlobama
konja ... na trkama hrtova.
Tetka Kesi se sva ukoila kao motka, kao da se neoekivano nala licem u lice sa zvearkom.
I ja sam vas primetila ree ona. A razume se, uoila sam sva ova poboljanja koja ste izvrili na
imanju. Re poboljanja" ona izgovori sa nekim zajedljivim prizvukom kao da je mesto toga rekla
zlonamerna paljevina".
Sada emo popiti aj napomenu Sabina.
Sedite, tetka Kesi.
Ali tetka Kesi ne mrdnu iz svog ukruenog stava.
Obeala sam Oliviji da u se vratiti na aj
ree ona a ve sam zadoenila. Navlaei crne rukavice, ona se iznenada okrete u pravcu O'Hare:
Mi emo se verovatno jo videti, gospodine O'Hara, poto smo susedi.
Svakako, ja se bar nadam...
Tada ponovo zagrli Sabinu i proaputa: Nadam se, draga moja, da e sad esto dolaziti da me poseti, poto
si nam se ponovo vratila. U mojoj se kui oseaj kao u svojoj pa okrenuvi se O'Hari, poto je odjednom
pronala da moe da ga upotrebi u svojoj borbi protiv Sabine, ree:
Znate, gospodine O'Hara, ona je u neku ruku izdajica. Ona je odrasla meu nama pa je onda otila daleko od
nas itavih dvadeset godina. U nje nema nimalo vernosti.
Ona izgovori ove reci sa ukoenim izrazom kao da se ali, kao da, boe moj, te reci uopte ne treba ni pomisliti
da su ozbiljno izgovorene. Ali, po njenom izrazu moglo se zakljuiti da je sasvim ozbiljno mislila. U toj vrsti
taktike ona se naroito odlikovala.
Sabina je otprati do vrata i kad se vrati u sobu, vide da O'Hara stoji pored prozora i posmat-ra tetka-Kesinu
pojavu kako se, ozlojeena, hitro
89kree piilcin u pravcu imanja Pentlendovih. Sabi-na zaslade /a Itmulak, prouavajui uspravnu snanu O'll.ii
inu pojavu, koja se ocrtavala u svetlosti prozni a, i najednom udno oseti da izmeu njega i slame vlada
nepomirljivo neprijateljstvo. inilo joj .< da oni jedno prema drugom stoje kao ud-)oli dveju monih sila
ona kao simbol
ni
iur.alivnc sile, a on one druge, bitno pozitivne; ona, predstavljajui staru, a on novu snagu; ona ova-ploiavajui u
sebi snagu koja propada i nestaje, a on onu koja tek nastaje i skoro preterano raste i buja. Njih dvoje nita i
nikada ne moe da izmiri. Prema takvom stanju stvari, oni e biti neprijatelji do poslednjeg daha. Ali Sabina
uopte nije sumnjala ko e od njih dvoje izii kao po-benik; sve to se u sadanjem svetu dogaalo, bilo je
suprotno onome za ta se tetka Kesi borila. Sabina je ovo dobro nauila otkako je pobeg-la iz Darama u iroki
svet u kome je vladao zakon nepomirljive stvarnosti.
Kada progovori, ona to ree neutralnim glasom:
Gospoa Straters je izuzetna ena. O'Hara, okrenuvi se prema njoj, pogleda je
svojim plavim oima koje odjednom aljivo zasi-jae.
Izvanredna ... ubeen sam u to.
I vrlo mona ena ree Sabina. Mudra kao zmija i pitoma kao golub. Ne valja nikad pot-cenjivati
takvu snagu. Ali, ostavimo to... kako vam se dopada aj?
On odbi da pije aj i zadovolji se samo da gricka pare peenog hleba, pa posle toga zapali cigaru, oigledno
naivno zadovoljan samim sobom to se nalazi u ulozi posednika koji je doao da pita svakoga zakupca da li je
sve u redu. On je oseao neku naklonost prema ovoj tvrdoj, pametnoj eni, koja je sada bila samo zakupac ove
zemlje njegove zemlje koja je nekad njoj pripadala. Kad je o tome razmiljao da je on, Majki
90
O'Hara, doao dotle da poseduje ovo imanje usred ovog otmenog i uvaenog daramskog sveta to ga je
saznanje ispunjavalo uvek nevericom i nije prestajalo da mu izaziva jako oseanje zadovoljstva. A samo malo
nakrenuvi glavu pred ogledalom, mogao je da vidi dugaak oiljak na svojoj slepoonici, trag razbijene boce
prilikom jedne tue na dokovima jo u mladosti. On, Majki O'Hara, bez ikakvog obrazovanja osim onoga to je
samouko nauio, bez novca, bez veza u uticajnom svetu, uspeo je da se ovako visoko popne pre svog trideset
estog roendana. Na jesen on e biti kandidat za Kongres, potpuno siguran u svoj izbor u irskim predgraima.
On, Majki O'Hara, bio je na putu da postane jedan od velikih ljudi Nove Engleske, kraja koji je nekad bio
zatvoreni mali raj ljudi iz kruga Pentlendovih.
Samo, niko nije smeo nikad da posumnja da je on tako duboko zadovoljan samim sobom.
Da, on je imao neku naklonost prema ovoj udnoj eni, koja je, po svemu, trebalo da bude njegov neprijatelj, ali
prilino iznenaujue, nije to bila. On je voleo otroumnu neposrednost njenoga duha i ono kako je sedela prema
njemu i stalno ga ispitivala sa svih strana, kao da je on bio neki mali insekt pod njenim mikroskopom. Ona je
tako dolazila do svojih podataka o njemu, a on je to odlino razumevao, jer se i sam sluio istim, dobro
oprobanim nainom. Ba takvim metodima on je uspeo u svetu. Isto tako, njega je zanimalo kako to da ona, koja
je ponikla iz ovog bostonsko--daramskog sveta, moe da bude tako do krajnosti razliita od ostalih ljudi iz tog
sveta. On je oseao da se njoj, u toku ivota, negde neto desilo, neto tako strano zbog ega je najzad dola do
jasnog poimanja ivotne stvarnosti. On je, isto tako, znao, skoro odmah, onog dana kada se ona dovezla do vrata
Koteda, da je ona napravila otkrie u vezi sa ivotom koje je on jo odavno uinio ... da ne postoji monija sila
od one kad je ovek zado-
91
_voljan prosio io je onakav kakav je, da nita nije (ako msnvl.ulIjivo kao mo iskrenog potenja, da u /.ivoiu
najvie ima uspeha onaj ko rauna uvek samo na silu-. Ona je sve to negde nauila. Ona je li. i hi na enu kojoj
vie nita neprijatno ne moe ponovo da se desi.
Oni porazgovarae jo neko vreme, prijatno i iialcimnc, oseajui da meu njima postoji razume vnujo, neobino
za ljude koji se tako odskora poznaju; govorili su o imanju, o Pentlendovima, o topionicama i Poljacima u
Daramu, o tom kraju u danima kada je Sabina bila dete. A za elo to vreme on je imao oseanje da ga ona meri i
posmat-ra, da se trudi da odredi odakle dolazi njegov laki akcenat, prilino tvrd nosni izgovor koji mu je ostio
od onih dana koje je proveo po dokovima i od njegovg oca, lenjog i praznovernog Irca.
On nije mogao da zna da je meu njenim prijateljima bilo ljudi i ena koji su pripadali raznim narodnostima, da
je ona ivela meu dovitljivim, pametnim svetskim ljudima koji su imali uspeha u ivotu... meu arhitektima,
slikarima, politiarima, naunicima. On nije mogao da zna da je njeno nemilosrdno pravilo da pored sebe trpi
samo savrene" ljude. On nije mogao nita da zna o njenom ivotu u Parizu, Londonu i Njujorku, ivotu koji
nije imao nikakve veze sa ivotom u Daramu i Bostonu. A pri svem tom, on je nekako sve to nasluivao... On je
uviao da, uprkos injenici da su oni pripadali dvama svetovima, koji su se tako mnogo razlikovali jedan od
drugoga, meu njima postoji neka vrsta srodstva; oboje su doli do saznanja da je svet testo od koga se apsolutno
sve moe napraviti, samo ako se ume.
Sabina, sa svoje strane, iako nije bila sasvim sigurna da je sruila sve prepreke na takvom ivotnom putu,
dolazila je polako do istog tog saznanja. Varnica koja je meu njima kresnula, nije imala nikakve veze sa
ljubavlju i uopte sentimentalnim razlozima. Ona je bila vie od deset godina starija od O'Hare i nju je svaki
sentimentalizam
92
proao odavno. U njihovom pribliavanju bilo je samo odavanje priznanja jednog jakog oveka drugome.
O'Hara prvi iskoristiti ovaj odnos razumevanja meu njima. Usred prianja on navede razgovor, prilino naglo,
na Pentlendove.
Ja nikad nisam bio kod njih i vrlo malo znam o ivotu u toj kui ree on ali sam ga izdaleka posrnatrao
i ta me kua vrlo zanima. Taj ivot kao da je zaspao, potpuno mrtav... svi kao da su mrtvi, izuzev mlade gospoe
Pentlend i Si-bile.
Sabina se nasmeja:
Vi dakle poznajete Sibilu?
Mi svakog jutra jaerno ... jednog jutra smo se sluajno sreli na stazi pored reke i otada skoro svakoga
dana izlazimo u polje.
Ona je zanosna devojka... ila je u kolu u Francuskoj zajedno s mojom erkom Terezom. U to vreme sam je
esto viala.
Duboko u pozadini svoje svesti, ona pomisli kako bi bilo luaki zabavno da se Sibila uda za O'Haru. To bi
proizvelo tako neopisivu buru u Ansonu, tetki Kesi i ostalim roacima... Jedna Pentlendova da se uda za
politiara, Irca i jo katolika!
Ona lii na svoju majku, zar ne? upita O'Hara pomaknuvi se malo napred u svojoj stolici. On je imao
naviku da tako sedi u poloaju make koja mirno, a, u stvari, napregnuto vreba.
Da, veoma lii na svoju majku... Njena majka je izuzetna ena ... i zanosna ena ... uz to, mogu da
kaem, to je najree na svetu, jedna zaista dobra i plemenita ena.
Ja sam otprilike isto to mislio... Video sam je nekoliko puta. Zamolio sam je da mi pomogne savetima pri
ureenju vrta ovde na Kotedu, jer sam uo da veoma voli vrtove. I ona to nije odbila ... iako me je jedva
poznavala. Dola je ovamo i pomogla mi pri tome. Tom prilikom sam je poblie upoznao. Ali kad je posao oko
zasaivanja bio
93svren, oiki je olila na njihovo imanje i otada je vi'.c 111..1111 video. ini mi se kao da se trudi da im-
i/Ix|',,iv;i. Ponekad je alim... Onaj ivot tamo nu>i n il.i je u najmanju ruku nezgodan za jednu lukvn zrnu ...
mladu i lepu.
..... Ona ima veoma mnogo posla u kui Pen-
llciiclovih. Ali je tano da ivot tamo nije ba mnogo zanosan. Pri svem tom, sigurna sam da ona ne bi mogla da
podnese da je saaljevaju ... Ona je poslednja ena na svetu koja bi elela da bude sa-aljevana.
O'Hara se sada, udno, zarumene i crvenilo mu se polako penjalo u njegovo tamno, opaljeno lice.
Pomiljao sam ree on neto tunim glasom da je njen mu ili gospoa Straters moda imaju neto
protiv mene... i ja znam ta oni misle o meni. Nema potrebe da se pravim kao da to ne vidim.
Sasvim je mogue da ste u pravu ree Sabina.
Posle izmene ovih reci zavlada, najednom, nelagodno utanje, koje dade vremena Sabini da se pribere i sredi
bezbroj naglo iskrslih misli i utisaka. Ona je poinjala da razumeva, malo-pomalo, prave uzroke njihove mrnje
prema O'Hari; ti su uzroci bili tako duboki i izlazili iz samih njihovih bia, da njihovu pravu sutinu Pentlendovi
nisu ni poimali.
Potom, usred toga utanja, ona u O'Haru kako progovori, udnim priguenim glasom:
Hou da vas zapitam neto... neto to e, moda, zvuati smeno. Ne tvrdim da to nije smeno, ali pri
svem tom hou da vas zapitam.
Kratko se kolebao, pa se zatim, naglo ustajui, okrete od nje i poe da gleda kroz otvorena vrata u pravcu
udaljenih plavih movara i morske puine. Njoj se uini kao da je malo podrhtavao, ali nije bila sigurna u to.
Ono, pak, to je sigurno znala, bilo je to da je on u tom trenutku napravio o-groman i junaki napor i da se stavio,
on koji nikad nije inio sline stvari, u potpuno neodbran-
94
ljiv poloaj i izloio se mogunosti da bude svirepo pogoen; i za to kratko vreme, uini joj se kao da ga napusti
sva ona njegova bezbrinost i ustupi rnesto nekoj udesnoj seti, kao da se oseao una-pred pobeen ... On ree.
Ono to hou da vas pitam je sledee .. Hoete li me koji put pozvati u Koted kad i ona bude tu? i,
okrenuvi se naglo prema njoj, dodade: To bi za mene veoma mnogo znailo ... mnogo vie nego to moete
da zamislite.
Ona mu odmah ne odgovori, ve poe da ga posmatra sa jedva skrivenim i ogromnim intereso-vanjem; pa,
stresajui nemarno pepeo cigarete sa svoje haljine, postavi mu pitanje:
Ali ta mislite, da li bi to bilo sasvim na svom mestu s moje strane?
On slee ramenima i pogleda je zaprepaeno, kao da je smatrao da je ona poslednja ena na svetu koja bi mogla
da postavi takvo pitanje.
To bi moglo ree on da nas oboje uini mnogo srenijim.
Moda da ... a moda ne. Nije to ba tako prosto. Uostalom, kod Pentlendovih srea ne dolazi na prvo rnesto.
Ne ... Ipak ... i tada napravi jedan snaan, nagli pokret rukom kao da je hteo da odagna sve prepreke.
udan ste vi ovek... Videu ta se moe uiniti.
On joj se zahvali i izae, nekako zbunjen, bez ijedne reci i poe krupnim koracima preko livada u pravcu svog
novog doma sa sjajnim dimnjacima, pognuvi zamiljeno svoju crnu glavu. Za petama mu je kaskao pas
prepeliar koji ga je ekao leei pred kunim vratima. U toj snanoj pojavi koja je koraala preko stare livade u
plaviastom sumraku bilo je neega to je davalo utisak usamljene sete. Sigurnost, poverenje u samog sebe,
izgleda kao da su na neki tajanstven nain iezli i nestali iz njega. Skoro bi se moglo rei da je jedan ovek
malo pre uao u Koted, a drugi, sasvim razliit,
95izaao ovoga asa iz njega. Sabina je odmah uvi-dela: elu ovu promenu moglo je prouzrokovati samo jedno
ime: Olivija.
Kada se on, najzad, izgubi iz vida, Sabina se pope u svoju sobu koja je gledala na more i dugo ostade leei, u
razmiljanju. Ona je, inae, po prirodi bila sklona takvom lekarenju, naroito u vre-me kad je njen mozak bio
sav u mahnitom radu. U glavi joj je sve vrvelo od najrazliitijih misli, kao u nekoj groznici, sve je bilo
isprepletano, ali pri svem tom neverovatno jasno; tetka-Kesina i O'Harina poseta upalile su u njoj gotovo bolesnu
strast da se uivljava u tue ivotne situacije. Imala je oseanje kao da se nalazi na pragu izbijanja neke velike
nesree, koja je zapoela da se stvara jo veoma davno u beznadenom spletu uzroka i motiva i koja je sada bila
spremna da se srui sa nagomilanom snagom, steenom u toku dugih godina.
Ona je tek sada poela pomalo da razumeva ta ju je privuklo da se opet vrati u mesto koje je u njenom seanju
bilo vezano za tako nesrene dane da joj je i ela okolina Darama izgledala mrska. Ona je uviala da je u njoj za
vreme svih tih godina morala postojati elja za osvetom, udnja da svima njima pokae da je, uprkos svemu, upr-
kos svojoj pravoj rioj kosi i nelepom licu, uprkos budalastim idejama kojima su joj napunili glavu, uprkos ak i
nesrenom braku, ona u ivotu uspela, i to ak sjajno uspela. Ona je htela da im pokae da je sada bila potpuno
odvojena i nezavisna od njih, da joj nita nisu mogli uiniti niti joj nakoditi. U jednom trenutku ak posumnja
da njen samo upola shvaen pravi motiv ide jo dalje i dublje, da je moda vrlo blizak elji za osvetom, jer ona je
ovaj zatvoreni svet oko Darama krivila za unitenje njene sree u ivotu. Jer je sada, kao svet-ska ena od
etrdeset est godina, sa ogromnim ivotnim iskustvom, uviala da moda nikada ne bi izgubila oveka koji je,
jedini, u njoj, onako realnoj i bezoseajnoj, podstakao pravu, veliku ljubav-
96
nu strast, samo da je bila vaspitana onako kako je trebalo, za stvarni, dananji ivot.
Sve je to jo u njenoj glavi bilo zbrkano, muno i nejasno, ali je tetka-Kesina poseta, prepuna raznih nago vesta
ja i zavijenih pokuaja da je ponizi, ipak ogromno proistila vazduh.
I iza zatvorenih kapaka njenih zelenih oiju, poeo je da se reda niz katastrofa koje su, moda, bile u njenoj ruci.
Ona je poela da razmilja kako bi, moda, bilo mogue ak ceo taj okamenjeni svet Pentlendovih sruiti u prah i
pepeo, to bi samo moglo da donese slobodu i sreu Oliviji i njenoj erci. A ona je marila samo za ove dve ene,
dok su drugi mogli da crkavaju, bukvalno da crkavaju pored njenih nogu a da ona ni prstom ne mrdne.
Ona je poinjala da shvata kojim e putevima krenuti u ostvarenje svojih planova, gde e napraviti bree koje e
omoguiti ruenje tog nepromea-Ijivog porodinog kruga koji ju je, evo, opet opkoljavao.
Leei tako u sumraku, zamiljala je kako treba sve elemente svoga plana da sloi i podesi jedan s drugim i,
oseajui da u rukama ima sve to joj je potrebno za ostvarenje njenih namera, najednom oseti da je opija
oseanje moi, da je ona kao neka dea ex machina itave budue katastrofe.
Isto tako, imala je utisak da je ona snaga, ona mo koja je leala iza porodice poinjala polako da jenjava i slabi
kao posledica opte degeneracije te porodice. Porodici e uvek ostati dovoljno materijalnih sredstava, jer ona jo
nije izgubila onu svoju iftinsku tradiciju tedljivosti; ali, na kraju krajeva, ak ni novac nee moi da ih spase.
Neki put je velika imovina samo ljutura crvljive sadrine, koja prua varljivu zatitu.
Ona je jo uvek leala tako kada u sobu ue Tereza, mala, crna, neugledna i prilino trapava de-vojka, sa
pramenom prave crne kose koji joj je padao preko ela. Bila je sva zajapurena i ubrljana blatom iz movara, isto
kao to je nekad ona crve-
7 Rana jesen
97nokosa ncsivc'na devojica nebrojeno puta ulazila takva u kuu, u onom sada tako dalekom i poluza-
boiavljriiom dctinjstvu.
(ide si bila? upita je Sabina ravnoduno, jer je meu njima oduvek vladalo udno oseanje kao tla su strane
jedna drugoj.
Hvatala sam abe za vivisekciju ree Te-iv/.a. Strano ih malo ima, pa sam se okliznula u reku.
Pogledajui na svoju ker, Sabina jasno shvati da nije bilo nikakvih izgleda da u Daramu uda ovako nastranu,
svojeglavu i neuglednu devojku. Od samog poetka ona je uviala da je to bilo potpuno neostvarljivo; ali je
nalazila zadovoljstvo u saznanju da je Terezin ivot tako formirala da ona nije mogla nikada u ivotu da pati ni
zbog koga, kao ni njena majka. U toku njihovog zajednikog udnog nomadskog ivota, u kome su nailazile na
svakovrsne ljude i ene, prema onom udnom Sabininom miljenju da su one u izvesnom smislu savrene",
devojka je nekako uspela da prokri sebi put do sutine, do dna stvari. Ona je izgraivala svoj mladi ivot na
vrstoj steni, tako da je mogla da osea prkos i nipodatavanje ba u odnosu na one sile koje su u svoje vreme
tako teko kinjile njenu majku. Jedino bi mogla, kao i O'Hara, da iznenadno izgubi svoju sigurnost i da bude
ukroena ako se zaljubi; ali Sabina je znala da je bilo vredno propatiti zbog te velianstvene stvari.
Ona je do ovog zakljuka dolazila kad god bi pogledala na svoje dete i videla njene bistre sive oi, kao u njenog
oca, kako je posmatraju sa crn-purastog lica istim onim pogledom ravnodunog poverenja u samu sebe,
pogledom koji ju je pre dvadeset godina opinio. Ona nikad nee moi da potpuno zaboravi tog oveka, dokle
god Tereza bude iva.
Idi i uredi se ree ona. Stari gospodin Pentlend, Olivija i gospoa Soms dolaze na veeru i na partiju
brida.
98
Dok se oblaila za veeru, Sabina vie nije u jrlavi preturala razne misli i pitala se: Kako sam mogla da
pomislim da bi Tereza ikada mogla da nade mua ovde? ta li me je uopte navelo da se ovamo vratim i da se
dosaujem celog leta?
Sada je na sve to zaboravila. Poela je da uvia da je leto obeavalo da bude vrlo zabavno; moglo je ak da se
pretvori u zanosnu, opojnu igru. Bila je sada potpuno svesna da njen povratak nije imao nikakve veze sa
Terezinorn budunou; nju je dovukla natrag u Daram neka nejasna, ali neodoljiva elja da im
napakosti.GLAVA V 1
Kada se Anson Pentlend vraao uvee iz grada, Olivija ga je uvek, izvrujui supruansku dunost, doekivala
na ulazu kue i pitala kako je proveo dan. Njegovi odgovori bili su uvek isti: Ne, nije bilo niega naroitog
danas u gradu", ili Bilo je jako toplo", ili Pronaao sara danas neto to e mi biti od velike koristi za moju
knjigu."
Posle kupanja, pojavljivao bi se u sportskom odelu i odlazio u uobiajenu posetu vrtu, mlitavo se kreui tamo-
amo i zurei izbliza, svojim kratko-vidim plavim oima, u male ploice sa imenima biljaka, kao, na primer,
General Pering", Karo-lina Testu", Poenkare" ili Dord Vaington". Potom bi paljivo vezivao te ploice
na nove geor-gine, rue i drugo omanje iblje. Batovan bi sutradan, vrlo esto, morao da provede po nekoliko
sati u premetanju tih ploica na odgovarajue biljke, jer Anson se, u stvari, nije uopte interesovao za cvee i
vrlo malo je o njemu znao. To stavljanje ploica predstavljalo je samo deo njegove strasti da sve i svata
klasifikuje; izgledalo mu je da vrt na taj nain postaje ureenije i pitomije mesto. Oliviji se ponekad inilo da se
ceo ivot njenog mua sastojao u stavljanju oznaka i u dodeljivanju odreenog mesta svemu i svaemu to mu je
dolo pod ruku: obiajima, oseanjima, mislima, apso-
100
lu I no svemu. Sa godinama, ta se njegova osobina sve vie pojaavala.
U domu Pentlendovih obino se veeravalo doc-kan jer je Anson voleo da koristi asove dugog lelnjeg sumraka,
a posle veere ela porodica, osim Ueka, koji je odmah po veeri odlazio na spavanje, imala je naviku da sedi u
salonu u viktorijanskom stilu, ita i pie pisma a katkad igra pasijans, dok je Anson sedeo u svom uglu za
pisaim stolom gospodina Louela, radio na svojoj knjizi: Porodica Pentlend i kolonija Masausetskog zaliva", i
odravao ogromnu prepisku sa bibliotekarima i starim ljudima koji su se interesovali za pitanja rodoslovlja. Ovaj
uobiajeni nain provoenja veeri retko se kad menjao, jer Anson nije voleo da izlazi, a Olivija je vie volela da
ostane u kui nego da izlazi sama. Tek poetkom toga leta, kada je Sibila, kao odrasla devoj ka, poela
povremeno da izlazi na veere i igranke i kada je Sabina, unosei svuda nemir, dola u njihovo susedstvo sa
svojom strau za igranje brida, ta je ukorenjena navika poela da se rui i nestaje. Bilo je sve manje veeri
kada su Olivija i Sibila igrale pasijans, a stari Don Pentlend sedeo pored svetlosti gospodin-Longfelove lampe,
itajui ili prosto utljivo zurei ispred sebe, sav utonuo u misli.
Ponekad u tim dugim veerima Olivija bi, po-dignuvi odjednom oi sa knjige bez nekog naroitog razloga,
primetila da je i Sibila sedela u istom poloaju i posmatrala je, i obe bi onda pomislile u isto vreme da su, kao
stari Don Pentlend, elo vre-me sedele i drale knjige u rukama, ne seajui se ni jedne reci od onoga to su
proitale. inilo im se kao da ih je sve zahvatila neka zaaranost, kao da su oekivale da se neto desi. Jednom
ili dva puta u toku veeri tiinu bi naruilo prodorno i nepodnoljivo stenjanje koje je dolazilo iz severnog krila
zgrade kada bi nju iznenada uhvatio nastup ludila.
Inae, jedini prekidi mukle tiine koja je uvee vladala u salonu bile su Ansonove povremene
101primedbe i 01 ivi j ine posete Dekovoj sobi da vidi da mu se nije to desilo. Kada su majka i erka igrale
pasijans udvoje, uvek su govorile priguenim glasom da ne bi uznemirile Ansona pri njegovom radu. On je
ponekad nailazio na neki podatak za kojim je odavno tragao, pa se onda okretao njima i obavetavao ih o tome.
Tako je jedne noi uinio otkrie u vezi sa Sa-vinom Pentlend.
Bio sam u pravu u pogledu Savine Pentlend ree on. Ona je stvarno bila u najbliem srodstvu sa
Tobijem Kejnom, a ne u daljem srodstvu.
Olivija pokaza da se zainteresovala, jer ree:
Je li to ono o emu ste pisali Transkriptu?
Da... i jo onda sam bio siguran da je u-rednik rubrike o rodoslovima greio. Pogledajte... to se nalazi u
jednom pismu Derda Pentlenda u vreme kad se ona utopila. .. Derd je bio njen mu. .. On pominje Tobija
Kejna kao njenog jedinog najblieg mukog srodnika.
To e vam biti od velike pomoi ree Olivija zar ne?
To e pomoi da se raisti poglavlje o po-reklu njene porodice. Zatim, posle male poivke, on dodade:
Tako bih voleo kad bih mogao da naiem na trag prepiske izmeu Savine Pentlend i Kejna. Siguran sam da
bi ta prepiska bila prepuna interesantnih podataka ... ali izgleda da ona i ne postoji... osim jednog ili dva pisma
bez ikakvog znaaja.
I on ponovo zapadne u potpuno i zaneto uta-nje, sav utonuo u crvotone stare knjiurine i po-utela pisma, dok
se legenda Savine Pentlend uvlaila u duhove svih ostalih u starom salonu.
Seanje na ovu enu je esto, kradimice i nes-vesno, zahvatalo lanove ove porodice, i to sasvim protivno
njihovoj volji. Ona se nekako stalno ose-ala u kui, mnogo ivlje nego ma koji od trezvenih predaka, moda ba
zato to je ona, jedina od sviju, imala u sebi neega velelepnog; jedino je
102
ona, na svoj nehajan nain, bila velika dama. U njenoj neobuzdanosti i nastranosti bilo je neke snage koja je, na
kraju krajeva, uspela da pomrai sve le druge, tedljive ene, neinteresantne i sveanog maza, iji su portreti
ukraavali trem u domu Pen-tlendovih, kao to sunce gasi slabu svetlost zvezda kad poinje da se penje sa istoka.
Njeno tajanstveno i nejasno poreklo bilo je stalno obavijeno romantinim oreolom, poto niko nije tano znao ko
joj je bila majka i odakle je zapravo dola. Njena majka moda nije bila skromnijeg porekla nego to je bio prvi
duandija Pentlend, ali je u njenoj crnpurastoj boji koe oigledno bilo i portugalske krvi; neki su ljudi priali
da je ona bila erka nekog ribara. Ta Savina imala je u sebi dovoljno moi da namami jednog krajnje obazrivog
Pentlenda da pobegne s njom u svet i da tako pogazi obzire i principe koji su bili u samoj sri porodice Pentlend.
Portret Savine Pentlend stajao je meu ostalim portretima u belom tremu, divan i zanosan ne samo zato to je
predstavljao lice jedne crnomanjaste, lepe ene ve i zato to je portret bilo delo Engra, iz onih dana kada je
iveo u Rimu i pravio portrete turistima da bi se spasao od gladi. Portret je predstavljao jednu omanju, ali ulnu
enu, krupnih pohotljivih crnih oiju i glatke crne kose zaeljane unatrag sa ela belog kao kamelijin cvet i
uvijene u malu punu nisko na zatiljku gde je poinjao njen beli, meki vrat; sa stare slike ena je gledala
prodornim, ivahnim oima onih bia koja su pro-ivela svoj ivot neobuzdano i strasno. Na sebi je imala
kadifenu haljinu boje breskve, ukraenu uvenim nakitom od bisera i smaragda to joj ga je poklonio, na
zaprepaenje tedljive porodice, njen zalueni mu Derd Pentlend. Kada bi neko prolazio pored dugog niza
portreta u tremu, odmah bi primetio Savinu Pentlend. Ona je vladala suvereno meu ostalim portretima, kao to
je morala vladati i za ivota, tako smelog i velelepnog izgleda da se inila ak pomalo prosta, naroito meu ona-
103
ko ozbiljnim, uravnoteenim licima, ali pri svem tom, tako zanosno lepa i tako puna duha da su svi ostali jedva
bili vredni neke panje.
ak i u smrti ona je ostala stranac", jer je bila jedini lan porodice koji nije mirno poivao meu krljavim
drveem na vrhu golog breuljka gde su prvi Pentlendi sahranili svoje mrtve. Ostaci tog toplog, zanosnog tela
leali su u belom pesku na dnu okeana, nadomak imanja Pentlendovih. Izgleda da joj je sudbina dodelila burnu i
nemirnu grobnicu kao to je bio i njen ivot. A negde pored nje, u nemirnom belom pesku leao je Tobi Kejn, sa
kojim je izjedrila jednog sunanog letnjeg dana kada je iznenadan vihor veselu etnju pretvorio u tragediju.
ak i tetka Kesi, koja nije imala poverenja u enu tako smelog i slobodnog pogleda kako ga je Engrova kiica
ovekoveila ak i tetka Kesi nije mogla da uniti svu romantinost legende o Savini Pentlend. Za tetku Kesi
postojalo je u vezi sa Savinom jo jedno munije seanje uveni nakit od bisera i smaragda, kao i sav ostali
njen nakit, vesto izmamljen od tedljivog mua, leao je pokopan u belom pesku izmeu njenih kostiju i kostiju
njenog roaka. Za tetku Kesi, Savina Pentlend nije bila samo jedno neobuzdano, rasipno bie; ona je bila
neprijatelj imovine i svih porodinih vrlina.
Porodini portreti su bili od velike vrednosti za Ansona pri sastavljanju njegove knjige, jer su predstavljali
najpotpuniju zbirku predaka u celoj Americi. Poev od portreta prvog Pentlenda koji se na obalu iskrcao kao
emigrant, izraenog primitivno, beivotno od nekog putujueg slikara koii je radio natpise na krmama, sve do
prilino lepog portreta Dona Pentlenda, naslikanog u sredovenim godinama, u crvenom kaputu, rad slikara
Sardenta i prilino loeg i modrog kao digerica portreta Ansona, takoe rad gospodina Sardenta, u zbirci su
bili zastupljeni svi preci izuzev dvojice slabia Derda Pentlenda, Savininog mua, i onog Pentlen-
da koji je dolazio izmeu oca starog Dona i sop-slvenika brzih trgovakih jedrilica, a koji je poinio sramotno
delo za jednog Pentlenda: umro je jo 11 dvadeset treoj godini.
Slike su visile kao pod konac u dvostrukom redu u dostojanstvenom tremu, poredane hronoloki i bez ikakvog
obraanja panje na osvetljenje, tako cia su oni dobri portreti, kao to su bili Engrovi i Sardentovi, kao i
nesvreni portret Aara Pentlenda od Dilberta Stjuarta, visili u polusenci, a oni loi, dela putujuih mazala
krmarskih natpisa, prvih Pentlenda bili su izloeni u bletavoj, sjajnoj svetlosti.
Praotac i osniva porodice bio je naslikan u dubokoj starosti od osamdeset devet godina i ak na onoj beivotnoj
slici odavao je jednog natmurenog starca strogih, stisnutih usana, sede kose i lukavih oiju usaenih duboko i
suvie blizo jedno drugome. Takvo bi se lice danas, moda, nalo meu Plimutskom Bratijom nekog zabaenog,
polu-zaboravljenog sela u Saseksu, i to je lice bilo znaajno po tome to je odavalo telesnu otpornost i duhovnu
krutost koja se ni sa im nije slagala. U svojoj osamdeset etvrtoj godini, on je zbog otpadni tva bio izbaen iz
crkve, koju je poeo da smatra svojom linom svojinom.
Odmah do njega visio je portret nekog Pentlenda koji je bio potpuno beznaajan i nije ostavio ni senku neke
legende o sebi. Potom se pojavljivalo drsko, neprijatno lice onoga Pentlenda koji je zag-njurivao u vodu nastrane
stare ene kao vetice i odsecao ui bezazlenim i mirnim kvekerima, koji su iveli u toj koloniji osnovanoj ,,u
ime slobodnog potovanja Gospoda".
Trei Pentlend je bio najvei propovednik svoga vremena, ovek koji je iao kroz Novu Englesku drei visoko
buktinju propovednitva. On je primitivne seoske skupove opominjao tako sirovim i Hrubim recima, dovodio ih
je do takvog uzbuenja da su starije ene padale mrtve od kapi, a mlade
105se pre vremena poraale. Njegove propovedi, koje su jo sauvane, pokazuju jednog nekulturnog, a ponekad
gotovo nepismenog oveka, ali pri svem tom njegova neverovatno velika energija doprinela je da postane
optepoznat i uven kao propoved-nik; taj plameni ma Gospoda" putovao je kroz zaostala i prostosrdana
naselja duboko u unutranjost Nove Engleske.
Sledei Pentlend je bio najstariji sin od pro-povednikove dvanaestoro dece (od etiri ene), ovek koji je
oigledno poao drugim putem nego njegov otac; on ima izgled senzualnog, mesnatog tipa, veoma gojaznog i
gotovo dobroudnog, punih rumenih ustiju. Taj Pentlend je zapoeo stvaranje porodinog bogatstva i on je prvi
uzdigao porodicu i uputio je u pravcu sticanja sve veeg drutvenog ugleda, i to se uzdizanje zavrilo sa
Ansonom, nagnutim nad svojim delom: Porodica Pentlend i kolonija Masausetskog zaliva". Taj se predak ve-
oma obogatio opremajui gusarsko brodovlje, a i sam se bavio neim to je bilo vrlo blisko gusare-nju na
britanske trgovake brodove; pored toga, postojale su i mrane prie (preko kojih je Anson nameravao da pree
utke) da je taj predak zaraivao po tristo nasto od jednog jedinog tovara crnaca pri trgovini robljem.
Posle njega dolazila su dva porteta Pentlendo-vih koji su uestvovali u revoluciji, zatim opet jedna praznina gde
je trebalo da bude beznaajni Savi-nin mu Derd. Zatim se nailazilo na Antonija Pen-tlenda, koji je ogromno
uveao imovinu prekomorskom trgovinom pomou svojih brzih jedrilica. Bio je to portret jednog crnpurastog,
snanog oveka (prvi Pentlend crne puti to bi se neposredno moglo dovesti u vezu sa Savininom portugalskom
krvlju), delo nekog drugorazrednog umetnika, koji je iz preterane ljubavi prema realizmu vesto naslikao
bradavice na iicu, to je kvarilo gospodstveni izgled starog oveka. On je na slici bio prikazan kako stoji u vrtu
ispred doma Pentlendovih u Daramu, sa movarama u pozadini, a jo dalje pozadi sa nje-
106
govim najboljim jedrenjakom Semiramisom" kako u daljini, pod punim jedrima plovi okeanom.
Zatim je sledio portret oca starog Dona Pen-llenda oveka pobonog izgleda, obuenog potpuno u crno, sa
velikim crnim tapom i bujnom crnom kosom, onoga pretka koji je porodicu uzdigao do stvarno velikog
bogatstva, snabdevajui cipelama i ebadima vojnike u Getisburgu, Bul-Ramu i Rimondu. Posle njega u
porodici je zavladala prava otmenost i gospodstvo, kao to Sardentov portret starog Dona Pentlenda, iz
njegovih sredo-venih godina, pokazuje sopstvenika opora lovakih pasa, koji vodi ivot seoskog vlastelina,
oveka znatne moi i jakog karaktera, iji se snani izraz lica polako pretvorio u tvrdu, ogorenu masku ovog
starog oveka koji, evo sada, sedi pri svetlo-sti lampe gospodina Longfeloa, itajui ili, prosto, samo zurei u
prazno, dok njegov sin pie dugu porodinu istoriju.
Galerija porodinih portreta arobno je delova-la na strance, jer je vizuelno prikazivala jednu porodicu koja
nikada nije izgubila ni prebijene pare (osim rasipnitva u vezi sa nakitom Savine Pentlend), jednu porodicu koja
je bila stub odreene drutvene zajednice, porodicu u kojoj su ljudi uzimali ene zbog njihovih domaih i
tedljivih vrlina, a ne zbog toga to su bile lepe, jednu snanu, dostojanstvenu i punu asti porodicu. To je pleme
bilo velianstveno u svojoj vrlini i snazi, ak ponekad i u svojoj netrpeljivosti i pritvornosti. Nju su sada
predstavljali stari Don Pentlend i Anson i, najzad, deak koji je leao gore u sobi do Olivijine i polako umirao.
Svake noi, u deset asova, Don Pentlend bi irn poeleo laku no i odlazio na spavanje, a u jedanaest asova,
poto bi uredio briljivo svoj pisai sto i stavio svoje hartije na odreena mesta u kartoteci, Anson bi rekao
Oliviji: Da sam na vaem mestu, ne bih suvie dugo sedeo, poto ste tako umorni" naputao bi ih i nestajao
iz sobe. Sibila je
107
ubrzo za njim zagrlila majku i pela se stepenicama pored svih predaka poredanih du zidova.
Tek kada su je svi napustili i kada je ostala sama, Olivijom je ovladavao mir. Ono to ju je pritiskivalo, poelo je
da nestaje, brige, muke i misli koje su je stalno uznemiravale, polako su se gubile u daljini i ona je neko vreme
ostajala zavaljena u visokoj naslonjai, sklopljenih oiju, oslukujui none zvuke jedva primetni umor
pove-tarca meu procvetalim jorgovanima kao da je ulazio kroz otvoren prozor, nono pucketanje stare kue,
katkad zlokobni zvuk koraka gospoice Egan, koja je tumarala po udaljenom mranom severnom krilu. Jedne
noi, opet, zau kako izdaleka dopree Higinsove psovke upuene doratastoj kobili dok je obilazio talu pre
spavanja.
Posle izvesnog vremena, ona otvori svoju knjigu i udubi se u itanje. Madame de Cleves ne re-pondit rien, et
elle pensait avec honte qu' elle aurait pris tout se que l'on disait du changement de ce prince pour des marques de
sa passion, si elle n'avait point ete etrompee. Elle se sentait quelque aigreur contre Madame la Dauphine ..."'
U tom se svetu ona nekako udno oseala smirena, kao da je nekad u njemu ivela, i u tiini noi ponovo se s
njim spajala.
U pono zatvori knjigu i poto je obila sobe u prizemlju, ugasi osvetljenje i pope se uza iroke stepenice do
vrata spavae sobe svoga sina da os-lune njegovo slabo i nesigurno disanje.
1 Gospoa de Klev ne odgovori nita i, postieno, pomisli da bi, samo da nije bila izvedena iz zablude, sve ono
to se govorilo o kneevoj promeni smatrala kao znak njegove ljubavne strasti. Oseala je neku gorinu prema
prestolonaslednikovici...
108
Olivija je bila u pravu kada je verovala da se Anson stideo svoga ponaanja one noi kada je bio I ml, iako se
nije izvinio niti je ak uopte pomenuo
I u sLvar. On, prosto, nikad vie nije o tome ni re izustio. itavih nedelja posle tog neprijatnog razgovora on
nije ni pomenuo O'Harino ime, moda /.bog toga to ga je ono neizbeno podsealo na njegove napraite,
uvredljive reci upuene Oliviji;
II svakom sluaju, to njegovo oseanje stida spreavalo ga je da je u vezi s tim i dalje gnjavi. Ali Olivija, to
on nikad nije mogao da zna, pored loga to ga je mrzela zbog uvrede nanesene njenom ocu, u isto vreme na
udan, isto enski nain, bila je zadovoljna to je on bar za jedan trenutak )okazao da je sposoban da se
ozbiljno, iskreno na-juli, to se bar trenutno pribliio normalnom o-
vcku i muu koji bi mogao da zainteresuje svoju enu.
Ali, na kraju krajeva, on je opet zapao u takvo mrtvilo i ravnodunost da ga ak ni tetka-Kesina podmukla borba
protiv Olivije, aluzijama i zakulisnim predlozima, nije mogla pokrenuti iz tog mrtvila. Starica je nekako uspela
da razgovara s njim nasamo jedanput ili dvaput, govorei mu: Ansone, tvoj otac sve vie stari i nee moi jo
dugo da upravlja kuom. Mora poeti da zauzima stav glave porodice. Porodica ne moe da se osloni na slaba
plea jedne ene. Uostalom, Olivija je, u stvari, stranac u naoj porodici. Ona nas nikada do kraja nije shvatila i
nije se stopila s nama." Potom bi, tuno odmahujui glavom, aputala: Bie zlo, Ansone, kad ti otac umre, ako
se ne pokae da si pravi ovek. Imae muke sa Sibilom; ona je vrlo udna i strano svojeglava na njen pitom
nain, ba kao to se i Olivija pokazala neverovatno uporna kada ju je protivno svima nama, poslala na ko-
lovanje u Pariz."
Zatim, posle male poivke, dodavala bi: Ti zna da sam ja poslednje stvorenje na svetu koje
109
se mesa u tue stvari; ovo ti govorim samo za tvoje i Olivijino dobro, kao i ele porodice."
Samo da je se oslobodi, Anson bi obeavao da e uraditi to tetka Kesi predlae, sklanjajui straljivo pogled u
stranu i izgubljeno stojei u nekom uglu vrta ili stare kue gde ga je ona vesto ulovila i onemoguila mu da je
izbegne. I on bi je ostavljao, sav oajan i smuen zato to mu svet i njegova porodica, koja e, eto, silom prilika
da mu padne na glavu, nee dozvoliti da u miru pie svoju knjigu. On je stvarno mrzeo tetku Kesi zato to ga
nikad nije ostavljala na miru, jo od dana kada ga je stalno oblaila u kadifene pantalonice i pravila mu uvojke
kao u malog lorda Fontleroja, to je izazivalo peckanje riokose male Sabine. Tetka nije prestajala da mu
prebacuje to se ne pokazuje da je muko i to ne trai svoja prava". Izgledalo mu je da tetka Kesi, kao mrana
uporna buljina, stalno oblee oko njega i kinji ga; ali je on pri tom vrlo dobro znao, i to vie instinktivno nego
svesnim razmiljanjem, da mu je ona bila saveznik protiv svih ostalih, ak protiv sopstvene ene, oca i dece. On i
tetka Kesi oboavali su iste bogove.
I tako nije preduzeo nita posle onoga neprijatnog objanjenja. Olivija, pak, drei se date reci, zapodenu sa
Sibilom razgovor o O'Hari, jednog dana dok su same sedele i dorukovale.
Devojka je i toga jutra jahala sa O'Harom pa je sedela za stolom u jahaem kostimu, zajapurena lica od vebanja
u rano jutro, i priala majci o le-potama predela dublje u unutranjosti, iza Darama,
0 malim teniima zearima i o smrti Srnita Tvr-doglavka", koji je bio poslednji poljoprivrednik od stare rase
u Novoj Engleskoj. Rekla je da njegovog sina, poluidiota, smetaju u neku duevnu bolnicu
1 da O'Hara kupuje njegovo malo kamenito pare zemlje.
Kad ona zavri svoje prianje, majka je upita: A O'Hara? On ti se dopada, zar ne? Sibila je umela da tako
prodorno pogleda u tue oi, kao da su njene ljubiaste oi pokuavale
110
da probiju i odagnaju svako pretvaranje i otkriju mavu istinu. Ona je imala onu mo koja se sastojala od potenja
i jednostavnosti i ta je njena mo potpuno razoruavala njene sagovornike. Ona upotrebi tu mo u ovoj prilici i,
nasmejavi se bezazleno majci, ree:
Da, meni se on veoma dopada ... Ali... uli ... ona se neno zasmeja. Da se sluajno no brine da u
se udati za njega, da u se zaljubili? Tvoje su brige potpuno bespredmetne. On mi je drag zato to je jedini
ovek u ovom kraju koji voli ono to i ja volim. On oboava jahanje rano ujutro po rosnoj travi i voli da galopira
uz mene preko donje livade, blizu peare i prosto ... on je zanimljiv ovek. Kad govori, on govori pametno. Ali
se ne brini, neu se udati za njega.
Ta me je stvar zaista poela pomalo zabrinjavati ree Olivija jer ga ti neosporno via ee nego ma
koga od tvojih poznanika.
Sibila se na ovo ponovo nasrne ja.
Ali, mama, pa on je star. On ima vie od Irideset pet godina. On je ve sredovean ovek. Ja znam za
kakvog oveka elim da se udam. Znam lo sasvim tano. On e biti mojih godina.
Nikad se to sa sigurnou ne moe rei. Nije to ba tako lako kao to ti se ini.
Ja sam sigurna u ono to sam rekla. I lice joj dobi odjednom sasvim ozbiljan izraz. Ja sam tom
problemu posvetila puno razmiljanja i posmatrala sam tota oko sebe.
Olivija dobi elju da se nasmeje, ali je znala da to ne sme da uradi ako je htela da odri odnos lako bezazlenog i
divnog poverenja koji je Sibila prema njoj imala.
Ja sam sigurna da u odmah primetiti i poznati tog oveka im ga budem videla, od prvog pogleda. Bie to
kao kad kresne varnica, kao moje prijateljstvo sa O'Harom, samo mnogo dublje.
Da li ikada razgovara sa Terezom o ljubavi? zapita Olivija.
111
Ne; s njom je nemogue govoriti o slinim stvarima. Ona uopte ne bi shvatila tako neto. Tereza o svemu
razmilja na nauan, bioloki nain. Kad se Tereza bude udavala, ja sam uverena da e ona za mua izabrati, pre
svega, podesnog oca, na osnovu naunih postavki, svoje budue dece.
Nije to tako loa ideja.
Ali ona bi ak mogla da s tim ovekom ima dece i ne venavajui se s njim, ba isto onako kao to gaji abe.
Meni to izgleda uasno.
Oliviju ponovo obuze neodoljiva elja da se na-smeje, ali se junaki uzdra. Stalno je pomiljala na to kako je
ona u Sibilinim godinama bila budalasta i neznalica uprkos svim onim prljavtina-ma na koje je kao devojia
nailazila po hotelskim hodnicima. elo vreme je razmiljala o tome da Sibila ima mnogo vie izgleda da bude
srena ... Sibila, koja je ozbiljna lica sedela prema njoj i vatreno branila svoje romantine ideje od naunih
napada crnpuraste, estoke Tereze.
Moj e mu biti slian O'Hari nastavi Sibila. Neko tako pun ivota, samo ne u sredo-venim
godinama kao O'Hara.
(Sibila je smatrala da je O'Hara sredovean ovek, a on je bio itave etiri godine mlai od Olivije, koja se opet
oseala, a i izgledala, jo mlada. Devojka je stalno govorila o O'Hari kao da je njegov pravi ivot ve proao; ali,
moda je sve to bilo zbog toga to je bila jo tako mlada.)
Protivno svojoj volji, Olivija uzdahnu i ree:
Ne sme oekivati suvie od ivota, Sibila. Nita nije savreno na ovom svetu, ak ni brak. ovek uvek mora
da pravi kompromise, da poputa i da se prilagoava ivotu.
Ah, znam ja to; ja sam o tome mnogo razmiljala. Pri svem tom, sigurna sam da u poznati tog oveka
im ga budem ugledala. Ona se nae prema majci pa ree ozbiljnim glasom: Zar i ti nisi mogla to isto
da kae kada si bila devojka?
112
Da ree polako Olivija. Mogla sam da kaem.
I tada, Sibila postavi ono neizbeno pitanje koje je Olivija po svaku cenu elela da izbegne. Njoj st' uini da ga
uje u uima jo pre nego to ga je devojka zaustila. Znala je doslovce ta e pitati.
Zar i ti nisi znala, im si ugledala oca, da je lo taj pravi ovek?
Uprkos krajnjem naporu Oliviji se otre jedva ujni uzdah iz grudi kad proaputa:
Da, znala sam.
Ona primeti kako je Sibila pogleda onim njenim brzim, prodornim pogledom, pa zatim naglo sae glavu kao da
je zanima ara na njenom tanjim.
Kad ponovo poe da govori, ona odjednom prede na sasvim druge stvari, tako da je Olivija bila svesna da je
njena ki pronikla kakvi su odnosi vladali izmeu nje i Ansona, da je otkrila tu tajnu koju je njena majka tako
dugo i tako uporno uvala u sebi.
Zato opet ne pone da jae izjutra, majko? zapita je ona. Volela bih da sa mnom ide na jahanje.
Izlazile bismo nas dve, zajedno sa O'Harom, u jutarnje etnje, i onda tetka Kesi ne bi imala ta da pria kako je
neprilino da sama s njim jaem. Ona podie pogled na majku, pa ree: On bi ti se svideo. Ne bi mogla da
mu odoli.
Bilo joj je jasno da je Sibila pokuavala da joj pomogne na neki nain, da je razonodi i odagna od nje sumornost
u koju je zapala.
On mi se ve svia ree Olivija i to veoma.
Potom ustade od stola govorei:
Obeala sam Sabini da emo se danas odve-sla automobilom u Boston. Polazimo za dvadeset minuta.
Ona brzo izae iz sobe jer je znala da je opasno ostati dalje za stolom i produiti razgovor o slinim stvarima,
dok ju je Sibila udno posmatra-
8 kana jesen
113
la, oseajui u svojoj mladalakoj ustreptalosti da je jo ceo ivot pred njom.
Iz svega to su razgovarale, u Olivijin duh su se urezale dve stvari: prvo, da Sibila smatra da je O'Hara
sredovean gotovo star ovek, za koga vie nije bilo ljubavi i romantike u ivotu; drugo, da je devojka bila u
strahovitoj opasnosti da se unesrei u ivotu zato to je bila tako sigurna da e njena ljubav biti velianstvena i
puna romantike, to je bila tako uverena da e jednog dana naii na idealnog oveka. Olivija se pitala ta je tre-
balo da preduzme u pogledu Sibile? Gde li e ona nai tog oveka. I ak ako ga nae, kakve e sve tekoe imati
da prebrodi sa Donom Pentlendom, Ansonom i tetkom Kesi, kao i sa etom roaka i poznanika koji e se svi
udruiti protiv nje.
Oliviji je bilo sasvim jasno da tip mladog oveka koga je Sibila oekivala ni u kom sluaju nee predstavljati za
njih pogodnog branog druga. Jer Sibila je zamiljala oveka O'Harinih svojstava i osobina, u neku ruku te
osobine je imao ak Hi-gins, glavni konjuar. Sada joj je bilo savreno jasno zato je Sibila toliko naklonjena toj
dvojici ljudi koji nisu pripadali njihovom porodinom i drutvenom krugu; to joj je postajalo sve oiglednije u
poslednje vreme. Sibila je prema njima ose-ala naklonost zato to su oni imali neku udnu, neobjanjivu
krepkost i snagu koja je ostalim ljudima iz kruga Pentlendovih potpuno nedostajala, kao i neki ar i vitalnost
koje ovi nikad nisu poznavali. Za njih dvojicu ivot nije, kao za ljude roene u otmenim, bogatim porodicama, u
povoljnim ivotnim uslovima na utrvenim, tradicijom ustanovljenim, putevima, predstavljao sasuenu, praznu
stvar gde nije bilo potrebno da se ovek napree, da se bori i da ulazi u sukobe. Njih dvojica nisu utonuli u
maglu nestvarnih sanjarenja. O'Hara, sa svojim uspehom u ivotu i svojom energijom, a Hi-gins, sa svojim
nebrojenim ljubavnim poduhvatima i sa svojom bliskou svemu to je bilo zemaljsko, nosili su u sebi neko
veliko oseanje uivanja, sa-
ti ri ne ivota. Oni su, na neki nain, dopirali do sri ivota gde je jo bilo slasti i bujnosti.
Dok je prolazila kroz ogroman trem, ona sebe uhvati kako se glasno srne je na naslove jedinih Iriju knjiga koje je
porodica Pentlend u celoj svojoj dugoj istoriji stvorila Porodica Pentlend i kolonija Masausetskog zaliva" i
dve knjige gospodina Stratersa: Kornize starih bostonskih kua" i etnje i razgovori po grobljima Nove
Engleske". Ona odjednom pomisli na ono to je Sabina jednom jetko primetila o Novoj Engleskoj da je to bio
kraj gde su ljudske misli, po svoj prilici, postajale sve uzvienije i sve rede.
Ali ona je, isto tako, bila i zaplaena time to su u zaaranom ivotu koji ju je okruavao, O'Ha-rine i Higinsove
vrline poele da joj se ine kao jedino to vredi imati na ovome svetu. Ona je oajniki elela da se oseti ivom,
da oseti da u njoj bije ivot, kao to to nikad nije osetila, i znala je vrlo dobro da je ba to bilo ono za im je Si-
bila, u svojoj poluzaslepljenoj mladalakoj roman-I inosti, udela svim svojim biem. Bilo je to neto io je
devojka nagonski oseala, a to nikako nije mogla jasno da shvati, neto to je znala da postoji i da je oekuje u
ivotu.
Posmatrajui O'Haru dok je koraao preko polja u sumraku, Sabina ga je iznenadnim bleskom intuicije pronikla
do najveih dubina njegovog bia. Njegova potpuna, duboka usamljenost predstavljala je, moda, klju za
otvaranje ele njegove due, klju koji je Sabini tako dobro bio poznat jer, izuzev dva-tri kratka trenutka strasti
prema Kalenderu, celog svog ivota se nikako nije mogla osloboditi munog oseanja da je bila sama. Pos-
matrajui ivot sa istom onom strasnom panjom sa kojom je posmatrala udaljenu priliku O'Hare
i'.v'-f-.1.
***":
i'' l"*-':, i
"".'
i*i
^i
114
115 y.
k;iKi .< lune mi vidiku, ona je jo odavno dola do ..i/iniiij.t ila ji- usamljenost prokletstvo onih ko-li .u luli
slobodni, nezavisni, ak i svih onih koji mi >< Miiiluu i malo izdigli iznad prosenosti. Po-i'lt-iLi |ik'-i oko
sebe, ona je primeivala da je stari l;<ni l'enllend bio usamljen, kao i Olivija, pa i ii|<na roena ki Tereza, koja,
ne obraajui ni na kojui panju, luta po movarama traei bube i rclko bilje. S druge strane, primeivala je da
An-son Pentlend nikada nije bio usamljen, jer je za prijatelje imao sebi sline ljude, tako da se skoro nisu
razlikovali meu sobom, i da se oslanjao u ivotu na sve one tradicije i fetie koje je podjednako delio sa tetkom
Kesi. Njih dvoje su bili samo deo jedne iste materije, mali ugao u isprepletanom ivotnom ilimu u koji su oni
bili nepovratno utkani. Sve je vie uviala da je O'Hara bio najusamljeniji. A ipak, on je imao mnotvo prijatelja,
stotine ak, i to u desetak raznih drutvenih slojeva, poev od pristaninih dokova, gde je proveo svoje deatvo,
pa sve do uvaenog daramskog drutva, gde je, u nekim porodicama, bio priman sa manje hladnoe nego u
porodici Pentlend. Imao je mnogo prijatelja jer je u njemu bilo neeg neodoljivog. U dubini njegovih veselih
plavih oiju, u uglovima njegovih punih, prilino senzualnih usta bilo je neega to je privlailo, mamilo neka
vrsta sve-opteg saoseanja koja mu je omoguavala da shvati i razume strahovanja, nade, ambicije i slabosti
drugih ljudi. Ba ta njegova osobina, koja je u politici bila od neocenjive vrednosti, navodila je njegove prijatelje
da nepravedno o njemu govore da hoe svakome da se dodvori. On mora da je imao smisla da zadobije prijatelje,
jer je bilo itavih krajeva u Bostonu koji bi slepo poli za njim pa ma gde ih poveo; ali, pri svemu tom, on je ne-
kako uvek stajao, obavljen velom, van tih lako steenih i srdanih prijateljskih veza. Umeo je da se osea kao
kod svoje kue, bilo to u baru, ili na nekoj otmenoj lovakoj zakuski, i to sa istom lakoom, ali je uvek jedan deo
njega i to onaj koji
116
je, u stvari, bio pravi O'Hara deo koji svet ni-kiid nije video, a koji je predstavljao jednog udno-valo arkog,
romantinog, nepraktinog, strasnog, bujnog i prilino neskrupuloznog Irca; taj O'Hara je bio uvuen u sebe da
ga niko nije mogao da prepozna. Ali Sabina je upoznala tog pravog O'Haru; on joj se otkrio, kao munjom
osvetljen, pri pomenu Olivijinog imena. I kada je docnije razmiljala o lom pravom, skrivenom O'Hari, ona,
Sabina Kalen-der, onako nepristupana, onako jetka i krajnje nepoverljiva ne mogade da odoli njegovoj privla-
nosti, kao i mnogi drugi pre nje.
Kada ga je maloas gledala kako onako krupan, moan i samopouzdan stoji u salonu, odjednom joj se uini kao
neki deai, kao onaj deak koga je jednom, odavno, nala kako dockan u noi sedi sam i sasvim spokojan na
ivinjaku ispred njene kue u Ulici Tilzit, u Parizu. Ona se bila za trenutak zaustavila i posmatrala ga
zainteresova-no, pa mu je prila i upitala ga: ta radi ovde na ulici u ovo gluvo doba noi?" A deak,
pogledavi je, ree ozbiljnim glasom: Igram se."
To se desilo pre mnogo godina taj mali deak mora da je sada ve odrastao ovek ali se ona njegovog lika
najednom jasno setila u tenutku kada se O'Hara malopre okrenuo prema njoj i rekao: To e za mene mnogo
znaiti, mnogo vie nego to moete i zamisliti."
Da, O'Hara je bio kao onaj deak, videla je ona to sasvim jasno - tuan i pomalo usamljen, kao da je usred
njegovog ivotnog uspeha, sa svim onim to je postigao i imao: veliku novu kuu, mnotvo pasa, opor konja,
kao i sve ono to je sjajno ukraavalo ivot jednoga dentlmena, pogledao u nju i rekao ozbiljnim glasom:
Igram se."
Sabina je ve odavno dola do saznanja da se slast i sadrina ivota mogu osetiti samo ako se odbace svi
sitniarski obziri koji prave zbrku od ivota, sve veze, verovanja i ustanovljeni obiaji koji su joj bili ulivani u
njenoj mladosti sa takvom upornou i krutou da je, na kraju krajeva, mo-
117
l:?ini&:i'fc?i$in\rala da se pobuni protiv svega toga. Iza svega onoga to je ona spolja predstavljala, iza njene
ravnodune maske i sloenosti njenog duha, u dubini njenog bia lealo je vrlo jako stremljenje koje ju je,
neposredno i prodorno kao odapeta strela, vuklo da trai prave ivotne drugove, ljude koje je ona oznaavala kao
savrene". Ona se nije trudila da bilo kome objasni ta je pod tim nazivom podrazu-mevala, jer je sumnjala da
e se ma ko pozabaviti tim problemom; ak i za nju taj naziv nije oznaavao nita jasno i odreeno. Pod pojmom
savren" ona je nejasno podrazunievala one ljude koji su se u ivotu oslanjali samo na sebe, koji su bili
dovoljno jaki da nadive i prebrode neprijateljstvo ili katastrofu bilo koje drutvene sredine, ljude koji bi bili u
stanju da postoje nezavisno od bilo kog pojedinanog drutvenog okvira, koji su u sebi imali gordo oseanje
svoje individualnosti i bili u stanju da se snau i uspeno izgrade svoj ivot, pa bilo gde ih sudbina nanela. Takvi
su ljudi bili retki, dola je ona odavno do tog saznanja, ali ih je ipak bilo svuda po svetu; ovde su to bili Don
Pentlend, O'Hara, Olivija i Higins.
Ona je teila da ivi iskljuivo meu takvim ljudima, privlaei ih k sebi gde god se po svetu sluajno
zaustavljala. I radila je to u tiini, bez ikakvi glasnih povika o slobodi", slobodnoj ljubavi" i pravu na
sopstveni ivot", jer je bila suvie civilizovana da shvati svu nakaradnost jednog hvalisanja takvim intimnim
stvarima, a, s druge strane, bila je suvie veliki individualist da bi postala propovednik. U ovome je ba i leala
njena spokojna snaga, ali u isto vreme i izvor onog neodreenog nepoverenja i nelagodnosti koje su ljudi, kao
Anson i tetka Kesi, oseah u njenom prisustvu. Za tetku Kesi bila je nepodnoljiva pomisao da se Sabina, u
stvari, ak ni toliko nije trudila oko nje da je prezire. Bilo je zaista nepodnoljivo toj starici, koja je ceo svoj
ivot provela petljajui se u tue ivote, da doe do saznanja da jedno nita-vilo od ene kao to je Sabina moe
da se drzne
118
da nju, tetku Kesi, smatra samo predmetom za uveseljavanje i saaljenje. Da, bilo je za nju krajnje
nepodnoljivo to nije bila u stanju da Sabinu izbaci iz njene vedre i drske ravnodunosti, to je znala da je ona
uvek posmatra onim svojim zelenim oima i da je okree sa svih strana kao da je neka buba i da, najzad, uvidi da
je ona neka nia vrsta insekta. Oni koji su delili isto miljenje o tajni ivota, bili su joj prijateljski naklonjeni, a
oni koji su se drugaije odnosili prema ivotu, nisu je nimalo trpeli. Na kraju krajeva, ta njena tajna bila je vrlo
prosta, a sastojala se u tome to je trebalo da ovek bude jednostavan, predusretljiv i prirodan, dakle, potpun,
savren". Nije mogla da podnosi boleivost, izvetaenost niti lanu pobonost. I tako, Sabinino prisustvo poe
polako da stvara neku nejasnu pukotinu u tom do tada tako postojanom i samozadovoljnom drutvenom
krugu, ak i ponosnom na samog sebe. Neto u pogledu njenih hladnih zelenih oiju, neto u zvuku njenog
metalnog glasa i u onim njenim otroumnim primedbama, uinjenim ba u najnezgodnijim trenucima, koje su
zapaanja ljudi oslobaale od iluzija, ispunjavalo je ljude tipa tetke Kesi nelagod-nou, a u onima kao to je
Olivija podsticalo i odravalo oseanje nemira i pobune. Sama Olivija postajala je svakim danom sve svesnija te
promene koja se u njoj deavala, a ponekad je sumnjala da je onaj neukrotiv starac, njen svekar, takoe
primeivao tu promenu. O Sabininom stavu i njenim recima vodilo se rauna u tom uskogrudom i ukoenom
svetu zato to je ona i sama bila iz log sveta; inae, ismevanje nekoga ko nije pripadao lom svetu kliznulo bi
samo niz ukoenu grbinu daramskog drutva kao strele niz grbinu ivotinje oklopnika. Ali Sabina je bila jedna
od njihovih: u tome je ba bila nezgoda, ona je uvek jo bila u oklopu.Jedne vrele, sparne junske noi, Sabina
najzad savlada stanje dosadne mrzovoljnosti u kome se nalazila i priredi u Bruk-Kotedu sveanu veeru
veeru dobro pripremljenu, od izvesnih jela koja je ona, moglo bi se rei, vie turila pod nos svojim gostima
nego posluila, i to uz onaj njen velianstven izraz ravnodunosti; sedei uvrh stola, odvratno jako naminkana,
velelepno obuena, posma-trala ih je sve zajedno sa nekim izopaenim zadovoljstvom. Veera, u stvari, nije
uspela, jer su ve godine prole otkako je Sabina poslednji put priredila jednu veeru gde zvanice nisu bile
dovoljno spretne da se meusobno zabavljaju, te sada, kada se ponovo nalazila u drutvu gde su se ljudi zvali na
veeru iz hiljadu drugih razloga samo ne zato da im bude prijatno u drutvu ostalih, ona prosto-napro-sto ne
uini nikakav napor da gostima bude prijatno i zabavno. Veera nije uspela i zato to se Tereza, zbog koje je ona
i prireena, ponaala isto onako kao to se ponaala one noi na zabavi u domu Pentlendovih. utokljuni
daramski kavaljeri oseali su se nelagodno i usiljeno i bili svesni svoje nespretnosti, a kod Sabine i Olivije
preovlaivalo je oseanje dosade. O'Hara je takoe bio za stolom, jer je Sabina odrala svoje poluobeanje; ali
ak je i on mirno sedeo i inilo se kao da je sva njegova smelost i ceo njegov polet iezao usled neke iznenadne
deake bojaljivosti. Ceo skup kao da je bio utonuo u neku obamrlost, u zaaranost koja je obavijala staru kuu
na drugoj obali reke.
Olivija je dola na veeru sasvim bez volje, jer je bila strano iscrpena posle jedne duge posete letke Kesi u vezi
sa priama o Sibili i njihovom su-sedu, Ircu. I kada se, najzad, digoe od stola, ona se neujno iskrade u vrt jer
nije mogla ni da pomisli da usiljeno i izvetaeno vodi prazne razgovore. Oseala je uasnu potrebu da bude
ostavljena na miru.
120
No je bila velianstvena sparna, kao to leluja no treba da bude ali i vedra, tako da je elo nebo liilo na
tamnoplavo safirno kube posuto dijamantima. Ispred letnjikovca, dalje preko vila koji je u terasama padao
nanie, kao taman ti i im, prostirale su se movare u pravcu udaljenih peanih duna, koje su zbog mraka postale
neraz-p.ovctne i plaviaste, a u njihovom podnoju isticala se samo ista bela linija od pene morskih talasa.
Osctivi vlanu, toplu gustu travu kroz tanani on svilenih veernjih cipelica, Olivija se zaustavi za trenutak,
duboko uzdahnuvi; nju namah ispuni neka topla, polumistina enja da se utopi u svu lu lepotu koja ju je
okruavala, u sparno obilje vii/.duha, u mirise rascvetalog cvea i bujnih zelenih izdanaka, u travu i more, u
teak miris movara, da utone u stanje nitavnosti ali i savrenstva, ila lebdi u venosti. Nju najednom obuze
udno, nejasno oseanje venosti svih ovih sila i utisaka, mora i movara, bujnih zelenih izdanaka i safirnog
svoda, poprskanog dijamantima, iznad njene glave. Ona je prvi put u svom ivotu dola do saznanja o .sili, moi
koja je stalno postojala i koje se nisu ticala bedna mala bia kao to je ona i svi oni ljudi u letnjikovcu iza nje,
jedna sila koja nije vodila i nuna ni o gradovima, ni o armijama, ni o narodima, sila koja e trajati dugo i dugo
poto ruevine stare kue na Pentlendovom imanju budu pokrivene travom. Ta je sila neumoljivo prolazila pored
nje, ostavljajui je po strani, negde u mutnoj barskoj vodurini. Ona najednom oseti pomamnu elju da uestvuje
u elom tom velianstvenom prizoru veitog obnavljanja ivota, u toj tajni koja je bila jaa od bilo koga oveka
pa i od svih ljudi zajedno, u loj sili koja e, na kraju krajeva, smrviti i raz-vejati u vetar sve njihove prolazne
siune sujete, verovanja i ukalupljene obiaje.
A potom, kao da je prvi put toga bila svesna, pomisli: Umorna sam, samrtniki sam umorna, i pomalo luda."
121Koraajui preko vlane trave, ona se zaustavi i sede na kamenu klupu koju je O'Hara postavio ispod jedne
od prastarih jabuka, to su jo ostale od vonjaka koji se prostirao oko Bruk-Koteda u vreme kada je Savina
Pentlend bila jo iva; i zadugo (Oliviji nikad nije bilo jasno koliko je to potrajalo) ona ostade tako na kamenoj
klupi, utonula u jedno od onih udnih polusvesnih stanja kada ovek nije ni u snu ni na javi, ve negde na granici
izmeu jednog i drugog, kada se oslobaa misli, briga i nevolja. I tada, ona polako poe da biva svesna da neko
stoji sasvim blizu nje, ispod prastarog, kvrgavog drveta. Imala je oseanje kao da se neki lik iz sna pretvorio u
stvarnu, opipljivu linost. Prvo to primeti, bio je slab muki miris duvana koji se, izmean s mirisom rascvetalog
cvea u Sabininom vrtu, uvlaio u njene nozdrve. Potom, naglo se okrenu i primeti tamnu priliku koju odmah
poznade: bio je to O'Hara. Ona se ne iznenadi kad ga ugleda; bilo je to udno, ali joj se inilo kao da ga je
oekivala.
Kad se okrenula, on koraknu prema njoj i progovori.
Na vrt se rascvetao, zar ne? upita on. ovek ne bi poverovao da ima samo godinu dana.
Da ree ona udesno se rascvetao. I onda, posle male poivke, upita: Otkad stojite ovde?
Od maloas. Video sam vas kad ste izali iz kue. Neko vreme su oslukivali udaljeno set-no udaranje
morskih talasa o obalu, pa potom, sa strahom u glasu, on tiho ree:
Ovo je udesna no ... no puna velian-stvenosti.
Ona se upe da mu odgovori, ali nekako nije mogla da izmisli ta da mu kae. Reci, koje je on izgovorio onako
mirno, zaprepastile su Oliviju, jer joj ni nakraj pameti nije bilo da je O'Hara mogao da bude tako osetljiv prema
lepoti jedne noi. Bilo je suvie mrano da mu vidi lice, ali ga je zamiljala onakvog kakvog ga je znala i kakvu
su predsta-
122
vu svi ostali imali o njemu kao o grubom i snanom, ali pomalo prostom oveku, sa onim oiljkom na
slepoonici i inteligentnim plavim oima, gipkim hodom, neoekivano lakim i punim skladnosti za oveka
njegove teine. Ne, to bi bilo isto kao da je mali konjuar Higins rekao: Ova je no puna velianstvenosti."
Ljudi koje je poznavala Ansonovi prijatelji nikad nisu govorili sline stvari. Sumnjala je da bi oni uopte
ikad primetili ovakvu no, a ak kad bi neto i primetili, bili bi pomalo posramljeni to su uradili neto to se ne
radi.
Veera nije ba mnogo uspela rekao je on.
Nije.
Izgleda da se niko ni sa kim ne zabavlja. Gospoa Kalender nije trebalo da me pozove. Ja sam mislio da je
ona pronicljivi]a.
Olivija se tiho nasmeja.
Moda je ona sve to uradila ba namerno. Za nju se nikad ne moe sigurno rei zbog ega nclo ini.
Neko vreme on osta utei, kao da je razmiljao o njenim recima, pa onda ree:
Nije li vam hladno napolju?
Nije, ne u ovakvoj noi.
Potom zavlada tako dugo i opasno utanje da ona oseti da treba neto da kae, neto utivo i nevano, kao da su
oni bili dva bia potpuno strana ji'dno drugom, koja sede u nekom salonu posle ve-iViv, a ne da se nalaze u vrtu,
vrtu koji su njih dvoje napravili ispod prastarih jabuka.
Stalno se pitam ree ona koliko e jo vremena proi dok stambene kue iz Darama ne i/mile i ne
prekriju svu ovu zemlju.
To se nee dogoditi dokle god sam ja sop-Nl vriiik zemlje koja se nalazi izmeu Darama i
Hini ;i.
Ona se u mraku neprimetno nasmeja na pomi-mio tla jedan Irac, katolik i politiar, bude zatitnik ove stare
zemlje Nove Engleske, i ree glasno:
123 Postajete kao i drugi. elite da zaustavite razvitak sveta.
Da, u stanju sam da shvatim da vam to mora izgledati smeno.
U njegovom glasu nije bilo gorine ve samo neke uvreenosti, to je ponovo zaprepasti, jer nije mogla da
pomisli da je O'Hara bio ovek koji moe da se uvredi zbog bilo ega.
Kua Pentlendovih postojae uvek, ali, naravno, svi emo jednog dana pomreti i ta onda?
Postojae uvek naa deca.
Ona je polako poela da biva svesna da ponovo klizi natrag u svet briga i nevolja, koji je uvek stajao iz nje, a od
koga je pobegla pre nekoliko asaka.
Vi bacate pogled daleko u budunost ree mu ona.
Moda, ali ja narneravam da imam decu jednoga dana. A na Pentlendovom imanju postojae uivek
Sibila, koja e se za to imanje divlje boriti. Ona ga nikad nee napustiti.
Ali Dek e biti njegov sopstvenik, a ja se za njega tako brinem.
Ona nesvesno uzdahnu, znajui u tom trenutku da je ponovo poela da se pretvara, da nije bila iskrena. Ponovo
je poela da se pravi kao da e Dek dugo iveti i biti sopstvenik Pentlendovog imanja, da e i sam jednog dana
imati dece koja e nastaviti porodinu lozu. Stalno je u^sebi govorila: Sve nas samo istina moe spasti." A
dobro je znala da je O'Hara prozirao njenu nevetu igru samozavaravanja. Ona je to znala zato to je on stajao tu
pored nje utei, kao da je Dek ve bio mrtav, kao da je razumevao i potovao razlog zbog ega je ona malopre
neprimetno gorko uzdahnula.
Vi se esto viate sa Sibilom, zar ne? zapita ona.
Da, ona je dobra devojka. ovek moe da se osloni na nju.
124
Kada bi u sebi imala neto od Tereze ili gospoe Kalender, onda bi, moda, bila obezbee-nija od patnji u
ivotu.
On ne odgovori odmah, ali je ona znala da je i dalje stajao u pomrini i da ju je posmatrao.
Budalasto je bilo to sam vam ovo rekla proaputa ona. Ne veruj em da shvatate ta hou da kaem.
On joj hitro odgovori:
Sasvim tano shvatam. Shvatam ja to vrlo dobro, a siguran sam da i gospoa Kalender to zna. Mi smo
oboje nauili da se obezbedimo u ivotu ne ba u istoj ivotnoj koli, ali smo ipak nauili istu lekciju. to se
Sibile tie, smatram da sve zavisi od oveka za koga e se udati.
(Dakle", pomisli Olivija, sada on prelazi na stvar. On Sibilu voli. eli da se njome oeni. Zbog loga je poao
za mnom i priao mi.") I ona ponovo oseti da se sva upetljala u neizrecivo zamr-Sen ivot u kome je ivela i
odjednom oseti aoku ljubomore prema Sibili, ega je bi stid, prema ibi I i koja je bila tako mlada i koja ju je
tako bespovratno odgurnula u prolost zajedno sa svim o-slalim Pentlendovima.
Pitala sam se ree ona da vas sluajno ne via i suvie esto, da vam nije moda na dosadi.
Ne, ona nikad ne moe da bude dosadna. I tada, glasom u kome je bilo neprimetnog prizvuka ale, on
dodade: Shvatam da ete me odmah zapitati za moje namere u pogledu nje.
Ne ree ona nikako. Ali nije moda da izmisli nita drugo da doda ovim dvema kratkim recima.
Najednom postade plaljiva i smuena kao neka mlada devojka pri prvoj igri.
Rei u vam kakve su moje namere uo nc njegov glas, ali se on odjednom prekide i nastavi u drugom
tonu. Zato je nemogue biti iskren na ovom svetu, kada je ivot tako kratkotrajan? Svet bi bio drugaiji kada
bi svi bili poteni 1 iskreni, zar ne?
125On zastade, oekujui njen odgovors a ona skoro mehaniki ree:
Da, sasvim drugaiji.
Kad on ponovo poe da govori, glas mu je jedva primetno odavao uzbuenje. Govorio je bre, a glas mu je
postao neto dublji. Nije mogla da ga vidi u pomrini, ali je ipak vrlo jasno oseala iznenadnu promenu.
Dakle, rei u vam govorio je on. Viao sam esto Sibilu u nadi da u moda videti katkad i njenu
majku.
Ona mu nita ne odgovori. Prosto je i dalje se-dela na klupi, bez glasa, sva zbunjena kao da je bila mlada devojka
sa svojim prvim draganom; ak dobi i laku drhtavicu od zvuka njegovog glasa.
Ja sam vas uvredio. To mi je veoma ao. Rekao sam samo istinu. Tu nema nieg ravog, ja bar mislim.
Uz krajnji napor da kae neto pametno, Oli-vija uspe da izgovori:
Ne, nisam uvreena. (Ona je bila obuzeta nekim tako udnim, ali i prijatnim oseanjem protiv koga nije
mogla da se bori.) Ne, nisam uvreena. Ne znam . ..
U jedno je bila sigurna: da se nikad u ivotu nije nalazila u ovom udnom i vrtoglavom stanju opijenosti.
Oseala je da je neka neodoljiva, zloslutna sila sve vie obuzima, i to joj je oseanje naizmenino bilo as
prijatno, as muno. Ona je stalno u sebi mislila: Sada sam u stanju da ra-zumem kako neka mlada devoj ka
moe da bude zavedena, kako ne moe da bude svesna onoga to radi."
Pretpostavljam nastavi on da smatrate da sam uobraen.
Ne, ja samo mislim da je sve to tako nemogue i ludo.
Vi smatrate da sam ja neki razbojnik, bitanga, Irac, katolik, neko ko je ko zna iz koje rupe doao. On
zastade, pa onda dodade: Ja i jesam sve to, s jedne strane.
126
Ne, ja ne mislim tako; ja ne mislim tako. On mirno sede pored nje na kamenu klupu.
Imate potpuno pravo da o meni tako mislile nastavi on tihim glasom. Sasvim ste u pravu da tako
mislite, ali ipak, sve to nema vano-Nli, nita nije uopte vano.
Moj otac je bio ree ona mekim glasom ovek vrlo slian vama. Ponekad su ga njegovi
prijatelji nazivali probisvet Irac" . ..
Za sve vreme ovog razgovora ona je vrlo dobro znala da je trebalo odmah ustati sa klupe i, uvreeno, potraiti
utoite u kui. Isto tako, znala je da je moda smena, a ipak je i dalje mirno Ni-dela. Bila je tako strano
umorna i tako je du-H<> ekala (to joj odjednom kao munja blesnu u glavi) da neko s njom razgovara ba
ovako, kao mi enom. Bilo joj je potrebno, oajniki potrebno, tla se na nekoga nasloni.
Odakle vi moete mene da znate? upita ona bespomono. Odakle vi, uopte, moete bilo la da znate u
vezi sa mnom?
On je ne dodirnu ni vrhom prsta, ve je i dalje sedeo, tu pored nje, u pomrini i iz njega je l/hijala neka mo koja
joj je neodoljivo, nemuto govorila da je rekao istinu.
Poznajem ja vas, poznajem do tanina. Ja vns stalno posmatram. Ja sam vas shvatio i odgonetao mnogo bolje
nego svi ostali. ovek koji je J.lveo kao ja, vidi i razume mnogo toga to drugi 11 ud i ak i ne primeuju, zato
to se on u svemu mlunja na neku drugu vrstu vida. U tome lei ve-llkn prednost i snaga takvih ljudi. Meu
njima zn vi ada utanje, posle koga on upita: Moete li Vi lo razumeti? Vi ete to teko shvatiti, jer ste Uveli
ivotom tako razliitim od onoga kojim sarn Ju J.iveo.
Ne ba toliko razliitim kao to vi to mislile, samo sam ga moda u veoj meri upropastila. - Pa, ispravivi
se malo na klupi, proaputa: I,tulo je od mene to doputam da mi govorite te Nlvtu i.
127
On je prekide u naglom izlivu gotovo deake vatrenosti.
Ali vi ste sreni zbog toga, zar ne? Vi ste ipak sreni, pa bilo da vam je stalo do mene ili ne. Vi ste to odavno
zasluili.
Ona poe da plae, tiho, bespomono, suzama koje su beumno klizile niz obraze, i pomisli: Postajem potpuno
luda. Razneavam se na samu sebe." Ali ipak nije mogla da zaustavi suze.
Izgleda da je on ak i u pomrini osetio da o-na plae, jer nije pokuavao nita da kae. Podue ostadoe tako
sedei u tiini, dok je Olivija bila svesna, sa uasnim i gotovo bolnim oseanjem, sve lepote te noi i svega to se
tako udno, nestvarno i zbrkano desilo.
Hteo sam da znate ree on mirnim glasom da postoji neko pored vas ko vas oboava, ko bi za vas
uinio sve. Poekavi nekoliko trenutaka, on nastavi: Sada je, moda, bolje da u-emo u kuu. Vi moete
da uete preko terase i da napuderiete nos. Ja u ui kroz vrata koja vode u vrt.
I dok su koraali preko vlane, mirisne trave, on ree:
Bilo bi divno ako biste se pridruili Sibili i meni pri jutarnjim etnjama na konju.
Pa ja ve godinama nisam jahala odgovori Olivija.
Sve ostalo vrcme te veeri, dok je sedela za stolom i igrala brid sa Sabinom, O'Harom i onim mladiem iz
porodice Menering, njen je duh stalno bludeo van partije karata po neuobiajenim stazama. Nije stvar u tome",
govorila je ona sebi, da sam i najmanje zaljubljena u O'Haru; radi se samo o tome to mi je neko i to vrlo
interesantan ovek - priznao da mi se divi, pa sam se odmah osetila tako mlada, ivahna i kao u zanosu." Sve
je to, u stvari, bilo tako smeno ... a opet, na neobjanjiv nain, nije bilo nimalo smeno. Ona je
9 Kunu jesen
I ii I no mislila na Ansonove reci u vezi sa njegovim kviii i starom gospoom Soms: To je smeno", I o .Sibili
kada je ozbiljno govorila: Samo ne o-vek u srednjim godinama kao O'Hara", i ba joj onda pade na pamet da
se ona sada, prvi put u i-volu, stvarno oseala mladom; sedei onako na kamenoj klupi ispod prastare jabuke,
ona je bila mlada, mlada uprkos svemu.
I dok je njen duh bio zauzet ovakvim mislima, ona bi govorila:
etiri pika i odmah primetila da nije trebalo da napravi takvu licitaciju.
Uz to, bila je uznemirena to je znala da su tlva para oiju, elo to vreme, daleko vie uperena u nju nego u karte
zelene Sabinine i svetloplave O'liarine oi. Nije mogla da podigne oi a da ne Misretne uporan pogled jednog
ili drugog; i ona, da bi se zatitila, osmehivala se na njih onim izve-ftlaenim, bezbojnim osmehom, to je esto
mehanu"-k i inila kao gospoica Egan. Takav usiljen o-Miich zamarao joj je miie lica i ona prvi put o-seli
prema mis Egan neku vrstu polusmenog saaljenja. Mora da se lice bolniarke koji put uasno zamaralo.
U glavi joj se jo uvek pomalo vrtelo dok se pola u automobil pored Sibile i vozila putem koji Je iao od Bruk-
Koteda prema imanju Pentlen-dovih. Od glavnog puta ravalo se levo i desno mnotvo putanja, oivienih
ivicom i starim drvee m, koje su vezivale kue na poljskim imanjima; nou su te putanje sluile kao etalite i
stajalite za poslugu tih istih velikih kua. Oni su u mali in grupicama po troje-etvoro stajali pored velikih
ulaznih vrata ili kamene ograde, razgovarali i alili se, prepriavajui ta se sve deava u kuama njihovih
gospodara, ta je, na primer, starac jue uradio ili kako se gospoa N. N. samo jedan-
129put nedeljno kupa. Ispod naoko snane, uglaene i ujednaene spoljanjosti, koja je titila ivot bogatog
sveta, postojao je ceo jedan svet koji je na svoj nain bio pun podsmeha, mranih tajni i beznaajnih ogovaranja,
svet u kome je bilo moda vie istine zato to je bio sakriven od sviju izuzev moda od tetke Kesi, koja je
dobro znala kakve sve neverovatne tajne posluga zna i u koji niko nije zavirivao, a gde nije bilo potrebe za
onim pretvaranjem u kome je leala, prema Oliviji, sva kob kue Pentlendovih. Taj poseban svet se etao po
mranim stazama poto bi se veere u gospodskim kuama zavrile; i ponekad posle neke bezone poalice,
razlegali su se buni odjeci neobuzdanog irskog smeha, preko livada pokrivenih izmaglicom.
Te iste staze poseivali su i ljubavnici, koji su ili u parovima umesto u grupicama od troje--etvoro, pa su se
ponekad uli radosni uzvici druge vrste pomaman, poluhisterian smeh neke kuvarice koju je u budaku u
pomrini neki ko-njuar ili sluga grubo i strasno grlio. Tek kad je pao mrak, taj svet je oivljavao i bujao.
Ponekad bi njihovi gospodari, vraajui se automobilom sa prijema, nailazili u pomrini na ljubavni par koji bi
odjednom zapao u bletavu svetlost automobilskih reflektora, sedei pored drveta zagrljeni ili leei poluskriveni
u glogovom i zovinom bunju.
Te noi, dok su se Olivija i Sibila, utei, vozile putem, sparan vazduh je bio pun tekih mirisa glogovog cveta i
oporih isparenja stoke, koje je raznosio preko livada slabi morski povetarac do-lazii sa movara. Bilo je ve
kasno i automobilski reflektori nisu nailazili na zalutale ljubavne parove sve do podnoja brdaca pored starog
mosta; na tom mostu njihovi zraci odjednom osvetlie prilike oveka i ene kako sede, jedno uz drugo, pored
kamenog zida. Kad se njihov automobil priblii, ena hitro kliznu preko zida, a ovek, idui za njom, skoi lako
kao jarac navrh zida i nestade
130
u polju s one strane. Sibila se nasmeja i promrmlja:
To je opet Higins.
Bio je to Higins. Nije bilo mogue pobrkati sa nekim drugim tu nisku, ivahnu priliku u jahaim pantalonama i
pamunoj koulji bez rukava. To je mogao biti samo Higins, i u trenutku kada je skoio na zid, njegova pojava
izazva u Oliviji neki maglovit, prolazan utisak koji je bio kao poluzabo-ravijena slika seanja. Ona pomisli da bi
preplaeni jelen sigurno isto tako mugnuo u bunje. I nju najednom, kao ubod, obuze neko udno ose-anje
uasa, koje je Sabina osetila one noi kad ga je primetila da, skriven u jorgovanu, posmatra bal.
Ona uzdrhta, te je Sibila zapita:
Nije li ti hladno?
Ne.
Ona je mislila o Higinsu i nadala se da to nije bio poetak neke njegove nove ljubavne avanture sa nezgodnim
posledicama. Jedna devojka je ve ranije traila od Olivije pomo u nevolji neka Poljakinja, i ona joj je
pomogla da otputuje iz njihovog kraja, jer je smatrala da prisiljavanje Hi-ginsa da se oeni njome, ne bi obojima
donelo ni-to drugo do pravu bedu. Nju nije prestajala da zaprepauje pomisao da jedan tako ruan i neugledan
ovek, tako grub, maljav oveuljak, kao to je bio Higins, moe da zavede mnoge devojke iz njihovog kraja.
Kada se nae, najzad, sama u svojoj sobi i o-bue spavau koulju, ona oslunu u pomrini dok nije ula um
Dekovog tihog disanja i ostade dugo pored prozora koji je gledao preko livada u pravcu movara. U sebi je
guila uzbuenje koje ju je svu proimalo, pa joj se inilo da nee moi da zaspi. Nije vie oseala onu duevnu
sumornost koja ju je neosetno, ovih poslednjih meseci, dovela do stanja potpune bezvoljnosti, letargije. Sada je
oseala kako u njoj bije ivot, jae nego ikada ranije, ak jae nego kada je bila mlada devojka;
9*
131zajapureni obrazi su joj goreli, tako da ona pritisnu svoje bele ruke na njih da se rashladi i da oseti sveinu
koju nije mogla da nae u nonom sparnom vazduhu; ali ruke su, takoe, bile vrele i pune ivotne vatre.
I dok je tako sedela, umovi iz Sibiline sobe, s druge strane trema, polako iezoe i najzad zavlada gluha no,
samo se uo um laganog disanja njenog sina i poznato sablasno pucketanje stare kue. Sada je bila sasvim sama
i jedina budna u velikoj kui; sedei tako pored prozora, iznad pramenova izmaglice koji su se vukli po
livadama, primiri se malo. Raznovrsni, topli noni mirisi u-lazili su u blagim talasima kroz prozor, i ona u njima
ponovo oseti neku sladostrasnu icu koju je osetila pre nekoliko asova dok je sedela na Sabi-ninoj terasi iznad
mora. To isto je osetila i kad su se vozili kolima sporednim putem preko niskih, movarnih panjaka pored reke.
I najzad, ugledavi Higinsa kako kao jarac skae na zid, to je oseanje odjednom dolo kao jak udar, sa takvom
iznenadnom otrinom da se ona ak uasnu. To je oseanje jo uvek u njoj pomalo postojalo, oseanje neke
strahovite, mone sile koja deluje svuda oko nje, brzo i tiho se kree, odbacujui u stranu i unitavajui sve one
koji su joj se suprotstavljali.
Ona ponovo pomisli: Ja sam noas malo izgubila glavu. ta li me ovo hvata?" i uplai se iako je to bila druga
vrsta straha od onog koji ju je spopadao povremeno kada je svuda unaokolo ose-ala prisustvo umrlih predaka
Pentlend, koji su i dalje na neki nain iveli. Sada to nije bio strah od smrti; bio je to pre strah od bujnog,
strasnog ivota. Ona pomisli: To se moralo dogoditi i drugima. Mora da su ovo osetili pre nego to su umrli."
Ona time nije podrazumevala fiziku smrt, ve umiranje due, smrt koja iza sebe ostavlja onako uvenula i
beivotna bia kao to su tetka Kesi, Anson i starica u severnom krilu kue, pa ak i
132
onaj, tako tvrd i moan ovek kao to je Don IVntlend, koji se, zajedno s njom, borio mnogo upornije nego
ostali. I njoj se najednom uini da je uhvaena izmeu dve mrane sile koje se meusobno bore na ivot i smrt.
To je u njoj bilo zbrkano i nejasno, ali je toliko jako delovalo na nju da oseti pravu, fiziku muku. Oseanje
vrelog daha ivota i uzbuenja iilee iz nje, ostavljajui za sobom sveinu i olakanje, i ona, prelazei sada u
stanje prijatne obamrlosti, nastavi dalje da gleda u no i da udie teka isparenja i miris glogovog cveta.
Nije joj nikad bilo jasno da li je zaspala u velikoj naslonjai pored prozora, ali je sasvim sigurno znala da su je
neki koraci naglo trgli. Van njene sobe, u dugakom tremu, neko je tiho, oprezno koraao. Ovog puta nije to bilo
samo pucketanje stare kue; to je bio um pravilnih, odmerenih, nezadrljivih koraka nekoga bia koje je bilo
gotovo bestelesno. Ona oslunu, i koraci su, lagano, obazrivo, kao da je to lice bilo slepo i pipalo po mraku,
odmicali sve dalje, dok uskoro ne odoe na suprotnu stranu od njene sobe i kroz uske pukotine izmeu ragastova
i vrata probi se jedva pri-metna svetlost. Ona se mirno die iz naslonjae i, jo uvek kao da se kree u snu, poe
do vrata i otvori ih. Na kraju dugakog hodnika, pored vrata koja su vodila na stepenite za tavan, video se mali
krug svetlosti od elektrine lampe, a u krugu se ocrtavala pojava starice sede kose, koju Olivija odmah poznade.
To je starica iz severnog krila zgrade umakla svojoj bolniarki. Gledajui tu sablasnu priliku kako se petlja oko
tih vrata, Olivija vide kako ih najzad otvori i brzo ieze u mranom stepenitu. Nije se smeo izgubiti ni jedan
trenutak, nije bilo vremena ak ni da potrai gospoicu Egan u njenoj utirkanoj bolnikoj haljini.
133
Jadno stvorenje moglo se svakoga trenutka baciti sa gornjih prozora. Zato Olivija, ne zadravajui se ak ni da
prebaci sobnu haljinu, brzo ode niz mrani trem i uza stepenice kuda je iezla ona vanzemaljska prilika u
ogrtau sa cvetovima.
Tavan je bio velika, nemalterisana prostorija koja se prostirala nad elom kuom, kao neka o-gromna peina; bio
je uglavnom prazan, osim to je u njemu bilo nekoliko starih kovega i delova polomljenog nametaja. Ostaci i
otpaci ivota stanovnika ove stare kue bili su doneti nekada ovamo, izgubljeni i zaboravljeni u dubinama te
ogromne prostorije vie od jednog stolea. Niko se gore nije peo. Otkako su Sibila i Dek odrasli, na njega se
skoro i zaboravilo. Oni su se kao deca igrali za vreme kinih dana, po onim mranim, tajanstvenim budacima
izmeu polomljenih starih kovega, divana i stolica, a to isto su pre njih inili Sabina i Anson.
Tavan se nalazio potpuno u mraku i samo se kroz dvostruki red tavanskih prozoria nejasno probijala plaviasta
svetlost te vedre noi; sasvim u dnu, oko gomile starih kovega, svetlosni krug elektrine lampe se kretao tamo-
amo, kao da je stara gospoa Pentlend traila neto. U urbi pri iskradanju i beanju iz svoje sobe, njena retka se-
da kosa se rasturila u neredu po ramenima. Oko nje je lebdeo otuan miris lekova.
Olivija je neno dodirnu i ree joj:
ta ste izgubili, gospoo Pentlend. Mogu li da vam pomognem?
Starica se okrete i, upravljajui svetlost elektrine lampe pravo u lice Oliviji, poe da bulji u nju svojim okruglim
plavim oima apuui:
Oh, to ste vi, Olivija. Onda je sve u redu. Moda ete moi da mi pomognete.
ta ste to izgubili? Moda bismo mogli da potraimo to ujutro.
Zaboravila sam sada ta to bese. Vi ste me uplaili, a moja sirota glava nije ba, kao to znate, sasvim u redu.
To je tako jo od moje udaje.
134
Ona otro pogleda u Oliviju: To nije delova-lo na vas tako, zar ne? Vi se nikad ne gubite i ne oNn;ale da
nestajete, da sve vie nestajete? To je Crnino. Moda je va mu drukiji.
Oliviji je bilo jasno da se starica nalazila u onim retkim trenucima iste svesti i to joj se inilo Jo uasnije nego
njeno umobolno stanje, jer je bilo muno videti kako je ipak sposobna da se ponaa normalno i da logino
govori. U takvim trenucima Oliviji se inilo kao da gleda ustajanje mrtvog iz groba.
Ne ree Olivija ako odemo sada u krevet, moda ete se sutra setiti ta je to bilo.
Stara gospoa Pentlend besno zatrese glavom.
Ne, ne, moram sada to da naem. Do sutra moe sve da se promeni i ja mogu na to sasvim zaboraviti, a i
ona Irkinja nee hteti da^ me pusti da izaem. Pomenite mi nekoliko reci kao to su prostor, prizma, persimon.
Tako je obino gospodin Dikens radio sa svojom decom kad nije mogao da se seti neke reci.
Dajte mi lampu ree Olivija moda u ja moi da naem ono to traite.
Pokorno, kao neko dete, starica dade elektrinu lampu Oliviji i ona se, kreui je tamo-amo, izmeu kovega i
starih otpadaka, pravila kao da zaista neto trai po onim davno ostavljenim lut-kinim kuicama i igrakama
razbacanim u uglu tavana jo otkako su se deca poslednji put igrala.
Dok je ona tako, toboe, traila, starica je elo vreme objanjavala, vie kao za sebe:
To je neto to ja veoma mnogo elim da pronaem. To e imati veliki uticaj na ivot svih u ovoj kui.
Pomislila sam da u moda nai ovde Sabinu da mi pomogne. Ona se jue ujutru igrala ovde sa Ansonom. Ceo
dan je padala kia i nisu mogli da izau napolje. Ja sam to jue sakrila kad sam se popela da vidim ta rade.
Olivija ponovo pokua da je zavara.
Sada je dockan, gospoo Pentlend. Ve o-davno treba da smo u krevetu, i vi i ja. Pokuajte
135da se setite ta hoete da naete, a ujutru u se ja popeti ovamo da vam to pronaem.
Kratko vreme starica razmisli o ovom predlo-gu, pa najzad ree:
Ne biste mi vi to dali, ako biste i pronali. Sigurna sam da mi ne biste to dali. Vi se suvie plaite svih njih.
Obeavam da u vam predati to to budem nala. Vi moete da imate poverenja u mene, zar ne?
Da, da, vi ste jedino lice u kui koje sa mnom postupa kao da sam potpuno normalna. Da, mislim da mogu
da imam poverenja u vas. Tada joj odjednom neto drugo pade na pamet. Ali ja se, moda, sutra vie
neu setiti toga. Mogla bih sasvim da zaboravim na to. Pored toga, ne ve-rujem da e me gospoica Egan pustiti.
Olivija uze njenu mravu staraku ruku i ree, kao da je govorila malom detetu:
Znam ta emo da radimo. Vi ete sutra da napiete na pare tu hartije ta je to, i ja u onda da pronaem i
da vam donesem.
Sigurna sam da bi mala Sabina mogla to da pronae ree starica. Ona je vrlo dobra za takve stvari. To
je tako pametno dete.
Otii u do Sabine i dovesti je da mi pomogne.
Starica otro pogleda u nju. Vi ste mi to obeali? upita ona. Vi mi to obeavate?
Naravno, budite bez brige.
Zato to me svi ostali stalno varaju.
I ona posle toga, sasvim mirno dopusti Oliviji da je odvede preko pranjavog tavanskog poda, na koji je
mestimino padala meseeva svetlost, niz stepenice, natrag do njene sobe. U tremu severnog krila zgrade oni
odjednom naioe na ukruenu gospoicu Egan, koja u tom trenutku nije ba tako besprekorno bila utirkana i
ije je lice bilo sve zajapureno od straha i zabrinutosti.
Svuda sam je traila, gospoo Pentlend ree ona Oliviji. Ne znam kako je izmakla iz
Nobc. Spavala je kad sam ja izila. Sila sam do kuhinje po sok od narande, a za to vreme ona je nestala.
Na ovo starica poe da govori. Gledajui ozbiljno u Oliviju, ree sa izrazom poverenja:
Znate, ja s njom nikad ne razgovaram. O-na je prosta. Ona je obina irska slukinja. Oni mogu da me
zatvore s njom, ali ne mogu da me na-Icraju da s njom optim. I tada ponovo poe da se gubi i vraa u ono
bezumno stanje koje je za nju bilo mnogo normalnije. Poe da mumla i ponavlja niz nekih reci koje nisu imale
nikakve veze.
Olivija i gospoica Egan vie nisu ni obraale panju na nju, kao da je jedan deo nje onaj nejasno razumni
deo odjednom nestao i da se na njegovom mestu pojavilo ovo bedno brbljivo stvorenje koje im je bilo
potpuno strano.
Olivija objasni gde je nala staricu i zato je ona otila tamo.
Ona o tome pria ve danima ree gospoica Egan. Mislim da trai neka pisma, ali, moda to uopte
nije nita. Ona tako sve brka u svojoj glavi.
Olivija je drhtala u svojoj spavaoj koulji, vie zbog umora i uzbuenja nego zbog sveine noi.
Ja o ovome nikome ne bih nita govorila, gospoice Egan ree ona. To bi ih samo uznemirilo. Ali
ubudue moramo vie paziti na nju.
Starica je sada ve bila ponovo u svojoj mranoj sobi u kojoj je provela ceo svoj ivot, pa se bolniarki poela da
vraa njena poljuljana samo-uverenost. Ona se ak i nasmeja onim svojim iz-vetaenim, blistavim osmehom
koji kao da je stalno govorio: Ne moete vi bez mene, pa ma ta se dogodilo."
Ali glasno ree: Prosto ne mogu da zamislim ta se ovo dogodilo, gospoo Pentlend.
Bila je to sluajnost, i nemojte o tome vie misliti ree Olivija. Laku no! Samo smatram da je bolje ne
govoriti o ovome to se desilo. To e samo da uznemiri ostale u porodici.
137Ali Oliviju je neto vrlo zaudilo: primetila je da gospoica Egan ispod sobne haljine koju je na sebe
navukla, nije imala spavau koulju ni svoju bolniku uniformu, ve kostim od plave svile koji je nosila kada je
u retkim prilikama ila u grad.
Olivija nije nikome govorila o svemu onome to se dogodilo te sparne noi, ni o onome na terasi kod Sabine, ni
o onome to je primetila na putu kad su se vraali kui, niti to se dogodilo u tami starog tavana; dani su se nizali
jedan za drugim jednolino i dosadno, pa je ta udna, sparna, nemirna no postajala sve nestvarni ja i pretvarala
se sve vie u san. O'Haru nije viala, ali su Sibila i Sabina stalno o njemu govorile, ak i Dek, koji je izgledao
jai nego ikada ranije i bio u stanju da se sa svojim dedom povremeno seta po imanju, sedei u ezama koje je
vukao stari belac. Bilo je trenutaka kada se Oliviji inilo da e deak, moda zaista jednog dana stvarno
ozdraviti, ali ni u takvim trenucima nije oseala pravu radost, jer gorka istina nikad nije naputala njenu
podsvest. U dubini due znala je da on nee nikad ozdraviti, uprkos onoj neprikladnoj i besamunoj borbi koju
su ona i starac vodili protiv neega to je bilo jae od njih oboje. U stvari, ona je pronala nov izvor tuge u
prizoru bledog, prozranog deaka i krepkog starca kako se u ezama voze putanjama, dok su dedine oi sijale
varljivom nadom. Za nju je taj njegov pogled bio prosto nepodnoljiv jer je iz starevih oiju prvi put posle
vie godina, moda prvi put od Dekovog dolaska na svet, koji kao slabano dete nije ni plakao nestao
ozbiljan izraz nemog mirenja sa sudbinom.
Kada ih je tako posmatrala, spopadala ju je ponekad pomamna elja da ode Donu Pentlendu i da mu kae da
nije do nje krivica to nema vie
138
dece, to nema jo naslednika, osim Deka. Htela je da mu kae da bi, po njenom, bilo i desetoro dece, da je ona
ak i sada bila jo dovoljno mlada da raa decu. Htela je da mu otkrije neto od one ei za ivotom, ei koja je
njom ovladala one noi u Sabininom vrtu ispod stare jabuke, gde je sve kiptelo od ivota i plodnosti, ali je suvie
dobro znala koliko je bilo nemogue razgovarati o neemu to je stari Don Pentlend u dubini due smatrao za
neprilino". Takve su stvari bile skrivene iza plata koji je njihovim ivotima umnogome oduzimao istinitost i
stvarnost. Ponekad je zamiljala da on shvata i zna kako stoje stvari, naroito u trenucima kada ju je uzimao za
ruku i neno je ljubio." Tada je pomiljala da on sve to zna i razume i da je ba to saznanje na neki nain lealo u
korenu starevog tihog prezira prema sopstve-nom sinu.
Ali ona je sasvim jasno uviala tragediju koja je leala u najdubljim korenima celog njihovog ivota. Shvatala je
da Ansona, na kraju krajeva, nije trebalo kriviti. Stvar je bila u tome to su oni bili uhvaeni u strahovite mree
neke sile, jae od njih, sile koja je i nju, svirepo i nepravedno, na-terala da vodi jalov, sumoran i prazan ivot, ka-
da je tako strasno htela da ivi punim ivotom, i primoravala je da svojim oima posmatra kako joj sin polako
umire.
Stalno se vraala na istu misao: da se deak mora odrati do smrti svoga dede. A ponekad, kada je stajala na
terasi i gledala preko polja, viala je staru gospou Soms, nakaradno obuenu u ruiastu haljinu, sa ogromnim
eirom punim svakojakih inuva, kako se vozi u ezama sa starcem i njegovim unukom, kao da je ona
Dekova baba, a ne luda starica iz severnog krila zgrade.
Dani su se opet nizali sa dosadnom jednoli-kou, ali je ipak bilo neke razlike, udne i neopisive, kao da je sunce
postalo sjajnije nego to je bilo, kao da su oni dani kada je ak i pri sjajnom suncu stara kua izgledala sumorna i
turobna, sa-
139
da zauvek nestali. Vie nije mogla da pogleda preko livada u pravcu blistavih, novih dimnjaka O'Ha-rine kue a
da se ne uzbudi, obuzeta toplim, pritajenim oseanjem da vie nije potpuno sama.
ak joj vie nisu tako smetale ni zamorne svakodnevne tetka-Kesine posete, ni stariina stalna sklonost da je
saaljeva i pravi neumesne pri-medbe na raun Sabine i O'Hare, ni njene stalne albe zbog Sibilinog jutarnjeg
jahanja s njim. Sada je bila u stanju da prosto utivo sedi, kao to je nekad inila, i da mirno slua dok je starica
priala; samo s tom razlikom to sada nije ak ni paljivo sluala. Ponekad joj je tetka Kesi liila na nekog
insekta koji izbezumljeno udara u prozorsko okno u uzaludnom pokuaju, ne gubei nikada hrabrost, da prodre
tamo gde je bilo nemogue prodreti.
Sabina ju je uputila da pronikne u ovu tetka--Kesinu stranu, Sabina koja je sve svoje vreme upotrebljavala da
prouava ljude. Jednog jutra se dogodilo da su se dva oblaia praine, jednome je bio uzrok tetka Kesi, a
drugome Sabina, susreli ba na poetku dugakog irokog puta koji je vodio prema imanju Pentlendovih, pa su
tako obe ene jedna u strogoj izbledeloj crnini, sa jedva neto malo pudera na nosu, druga raskono obuena u
ono to je neki pariki kroja nazvao sportskim kostimom", sa jako naminkanim licem kao da je prava
Parianka zajedno stigle i sele na terasu Pentlendovog doma i odsedele na njoj jedan sat prepredeno i vesto se
peckajui. Najzad, kada je Sabina uspela da ostane due od tetke Kesi (one su se uvek u tome takmiile, jer je
svaka od njih znala da e je ona druga napasti im se makne), okrete se Oliviji i naglo ree:
Razmiljala sam o tetki Kesi, i sada sam sigurna u neto: tetka Kesi je devica!
U ovom tvrenju bilo je neega tako hladnokrvnog i neoekivanog da Olivija poe da se smeje.
Ja sam u to sigurna uporno nastavi Sabina sasvim ozbiljno. Pogledajte je samo. Ona
140
neprestano pria o svojoj tragediji to je bila slabog zdravlja pa nije mogla da ima dece. Ona nikad nije ni
pokuala da ih ima. U tome lei objanjenje. Prosto nikad nije ni pokuala. Sabina baci ostatak cigarete koju
je upalila samo da naljuti tetku Kesi, pa nastavi: Vi niste poznavali moga strica Neda Stratersa kada je bio
mlad. Vi ste ga upoznali kada je bio ve star ovek bez ikakvog ivota u sebi. Ali on nije bio uvek takav. Ona je
to od njega napravila. Prosto ga je unitila. On je bio ovek pun ivota, voleo je da popije, voleo konje a mora da
je voleo i ene, ali ga je ona od svega toga izleila. Sigurno je eleo da ima dece, ali umesto branog druga,
dobio je samo enu koja nije mogla da podnese pomisao da ostane neuda-ta, a opet, isto tako, nije mogla da
podnosi ni brani ivot. Dobio je jedno stvorenje koje je po ceo dan padalo u nesvest, plakalo i izleavalo se po
divanima stvorenje koje ga je najzad potpuno slomilo zato to je bio dobar i slab ovek, a mislio je da mora
da se ponaa prema njoj kao kavaljer.
Sabina je bila sada sva u strasnom zanosu koji ju je obuzimao kada je razotkrivala tui ivot i paljivo ga
ispitivala.
On se, ak, nije usuivao da joj bude ne-veran. Kad bi samo pogledao neku drugu enu, ona je padala u
nesvest i smrtno se razbolevala, pravei mu uasne scene. Seam se poneke od tih scena. Seam se jedanput kada
je moj stric bio u poseti kod gospoe Soms jo dok je bila mlada i lepa i kada ga je po povratku kui tetka Kesi
doekala u histerinom napadu i rekla mu da e, ako se to jo jedanput dogodi, izai iz kue i onako slaba i
jadna" poiniti neverstvo. Seam se toga jer sam sluajno ula kada je to moj otac priao dok sam jo bila dete,
pa sam bila strano nesrena dokle god nisam pronala ta je znailo ono poiniti neverstvo". Da, ona ga je
najzad slomila i potpuno unitila. Ja sam u to sigurna.
Sabina je skamenjena lica sedela na terasi i pratila pogledom oblai praine po putanji iza
141
tetke Kesi koja je gurala" da obavi svoje uobiajene jutarnje posete; ona joj se uini kao da ova-ploava u, sebi
sve one mrane sile koje su joj pokvarile sopstveni ivot.
To je mogue proaputa Olivija. Sabina se hitro i naglo okrete prema njoj:
Zbog toga se ona stalno zanima za ivot drugih ljudi. Ona nikad nije imala svoj ivot, nikada. Ona se uvek
plaila pravog ivota. Zbog toga ona uiva u nesrei i nezgodama drugih ljudi, poto u svom praznom ivotu nije
imala nita, ni sree ni nesree. Niti je za nju smrt njenog mua predstavljala ikakvu nesreu. Njegova smrt ju je
samo oslobodila svih strahovanja od branog ivota i omoguila joj da ivi onako kako je oduvek elela.
I tada se u Olivijinom duhu dogodi neto udno. inilo joj se kao da se jedna potpuno nova tetka Kesi rodila, kao
da je ona stara, tako puna suza i lakog sauea za druge, kod kojih se uvek na udesan nain pojavljivala ba
kad im se dogaala neka nesrea, na glasu zbog svojih dobroin-stava, suza i pobonih saveta, sada ila stazom
po-slednji put, da se nikad vie ne vrati. Sutra u-jutro pojavie se jedna nova tetka Kesi, koja e po spoljanjosti
biti ista; samo e za Oliviju ona biti sasvim druga ena, ena sa koje su zderani velovi pretvaranja i lanih
oseanja u koje se ona zamotala, jedna starica razgoliena u svoj svojoj gnusobi, koja joj je, Oliviji to sinu kroz
glavu sa bletavom jasnoom, liila na insekta koji se lupa o prozorsko okno u bezuspenom pokuaju da prodre
tamo gde joj je zauvek bilo nemogue da zaviri. I ona se vie nije nimalo bojala tetke Kesi; ak je nije ni mrzela;
samo je saaljevala staricu to je potpuno promaila ivot i to e umre ti a da ga nije ni okusila. A mora da je
nekad bila mlada i lepa, i sigurno vrlo zabavna. ak je i sada tetka Kesi ponekad umela da potpuno osvoji ljude
svojim dranjem, alama i otrim jezikom.
Sabina nastavi da govori, hladno i neumoljivo.
142
Ona je sve te duge godine proleala na svom divanu uvijena u al, pokuavajui da ureduje ivote svih
onih koji su se nalazili oko nje. Ona je u Ansonu ubila svaki smisao za nezavisnost, a meni je unitila sreu.
Muila je svoga mua sve dok nije uz pomo smrti na kraju pobegao od nje. On je bio dobroudan ovek, koji se
uasavao scena i skandala. Sabina zapali cigaretu i baci ibicu iznenadnim besnim pokretom. I sada ona
obilazi unaokolo kao aneo milosra, prilino ustar* aneo milosra, sovuljaga u aneoskom ruhu. Ona je
svoju ulogu odlino igrala. Svi veruju da je ona slabana, dobra i nesrena ena. Mora da su neke svetice bile
vrlo sline njoj. Mora da su neke od njih bile nesnosne stare devojke.
Ona ustade i, obvijajui laku maramu oko vrata, otvori svoj uti suncobran i ree:
Znam da sam u pravu. Ona je devica. Bar je to dodade u tehnikom smislu. Nije mi poznato kako stoji
stvar u duhovnom smislu.
I onda odjednom, prelazei na drugi razgovor, ree:
Hoete li da odemo sutra do Bostona? Hou neto da uradim s ovom svojom kosom. Poinju da mi izbijaju
sede vlasi.
Olivija joj odmah ne odgovori, ali kad poe da govori, to je bilo ovako:
Da, ponovo u poeti da jaem i hou da poruim nov jahai kostim. Moj stari bi danas sigurno izgledao
smean. Ve godinama nisam jahala.
Sabina je najpre otro pogledala pa, sklanjajui pogled u stranu, ree:
Zaustaviu se pred vaom kuom oko deset asova.GLAVA VI
Sparna i nepodnoljiva vruina, prepuna mirisa svee pokoenog sena i otunih isparenja sa slanih movara,
spusti se nad Daram i svede ceo ivot u njemu u stanje gotovo tropske obamrlosti. ak i u ranim jutarnjim
asovima, kada su Sibi-la i O'Hara jahali preko livada, vazduh nije bio sve niti je bilo rose po travi. Jedino su
tetka Kesi, suva kao haringa i ilava, i Anson, stalno voen oseanjem dunosti i ne obazirui se na tako nevane
stvari kao to je vreme, odolevali nesnosnoj vruini. Potpuno ravnoduna prema vruini i zimi, nevremenu ili
lepom vremenu, tetka Kesi je nastavila svoje neumorno obilaenje po kuama. Poto je napomenula da je
oduvek znala da je Nova Engleska najtopliji kraj posle pakla, Sabina u-tonu u stanje potpune tromosti, ne miui
se od kue sve dok ne bi sunce zalo. Pa i onda, sve to je radila bilo je da doe do Pentlendovih i da u sobi za
rad sedne za sto za kartanje sa Olivijom, starim Donom i gospoom Soms i da bezvoljno igra brid.
Stara dama postajala je svakim danom smueni ja i zaboravni] a, pa zbog toga sve nezgodnija kao etvrti igra u
partiji. Don Pentlend je stalno i uporno ostajao pri tome da igra s njom, govorei da se oni najbolje slau u igri;
ali on nikoga nije mogao time da zavara, sem gospou Soms, koja je, u najmanju ruku, ve poela da lapi; svi
ostali su znali da on to ini samo iz obzira prema njoj.
Oni su ga posmatrali kako mirno i strpljivo prelazi preko njenih neverovatnih greaka i gluposti pri igranju, kako
i ne trepne kada mu ona prese-c" njegov tih", izvinjavajui se da ne vidi dobio. Nekada je ona bila prava
lepotica, i jo je, sa onom svojom minkom i puderisanjem, ostala sujetna ena. Nije htela da nosi naoare i
igrala je pomaui se lornjetom, to je jo vie usporavalo igru i pravilo zabunu. Katkada, kada bi stara gospoa
poinila niz strahovitih gluposti, Sabinine zelene oi bi zasijale ubilakim sjajem, ali je Olivija uspevala nekako
da je sprei da ne eksplodira; ak ie uspela da natera Sabinu da iz noi u no igraju brid sa gospoom Soms.
Bezgranino strpljenje i nenost starog oveka prema gospoi Soms duboko su je dirali i inilo joj se da je ak i
Sabina tvrdokorna, cinina i netrpeljiva Sabina bila osetljiva na to. Ona je, neoekivano i udno, imala
neku slabost prema njima, kao da je na neki nain potpuno razumevala udan odnos izmeu dvoje starih. Sabina,
koja nije doputala da je iko gnjavi, dobrovoljno je sedela svake noi i strpljivo podnosila gnjavljenje gospoe
Soms.
Kada joj je Olivija jednom prilikom rekla:
Sve emo mi ostariti jednoga dana. Moda emo biti jo gore od stare gospoe Soms Sabina slee
ramenima i sa gorinom odgovori:
Starost je teka dosada. Nezgoda je u tome, Olivija, to se nikad neemo pomiriti da smo osta-rele i postale
stare dame. Nekada su se samo prave lepotice drale uporno mladosti i nisu se mirile sa starou, a sada sve ene
to ine. Nas dve emo, verovatno, biti nafrakana stara straila ... kao ona.
Moda odgovori Olivija i nju obuze gotovo uas pri pomosli da e sledeeg roendana napuniti
etrdeset, a da pred sobom ne vidi nita, ak ni u neposrednoj budunosti, nita osim takvih slinih veeri: da
igra brid sa starcima dok, najzad, i sama ne ostari, ubijajui svoje dane u turobnoj atmosferi velike kue
Pentlendovih.
144
10 Rana jesen
145 Ali ja neu da uzimam droge ree Sabi-na. Bar neu to da radim.
Olivija je otro pogleda. Ko uzima droge? zapita ona.
Pa ona... stara gospoa Soms. Ona uzima droge ve godinama. Mislila sam da svi to znaju.
Ne ree tuno Olivija. Ja o tome nisam imala pojma.
Sabina se nasmeja. Vi ste prava naivina odgovori ona.
Poto je Sabina otila kui, na Oliviju se spusti teak oblak sete, satima i satima. Ona odjednom pomisli da su
Anson i tetka Kesi, na kraju krajeva, moda u pravu. Bilo je neega opasnog u eni kao to je Sabina, u eni koja
je razdirala i bacala na stranu svaki veo, i sve rtvovala svojoj strasti za iznalaenjem istine. To je, nekako, jo
vie kvarilo ovaj ivot koji ionako nije bio mnogo veseo.
Poneke veeri gospoa Soms je slala poruku da se osea suvie ravo i da ne moe da doe na brid. U takvim
sluajevima Don Pentlend je odlazio kolima do njene kue da je obie, a brid se igrao tada u Bruk-Kotedu, sa
O'Harom i nekim etvrtim licem koje su samo radi igranja pozivali iz oblinjeg letnjikovca. Za Sabinu nije bilo
uopte vano ko je pozivan, samo ako je umeo dobro da igra brid.
Tom prilikom se, naravno, deavalo da O'Hara i Olivija igraju zajedno, kao partneri. Slagali su se izvanredno.
On je igrao ba onako kako je ona zamiljala da e igrati: silovito i sjajno, sa strasnom koncentracijom i
reenou da dobije. Ona je bila zapanjena da je jedan ovek, koji je vei deo svog ivota proveo meu svetom
gde se brid uopte nije igrao, mogao tako potpuno da savlada tu teku i sloenu igru. Zamiljala ga je kako
uzima asove iz brida sa istim onim strasnim udubljivanjem kao pri stvaranju svoje ivotne karijere.
146
Nikada joj nije ponovio ono o emu su govorili one prve vrele noi na terasi, a ona je opet pazila da se nikad ne
nae nasamo s njim. Nju je bilo stid to je izgledalo da se igra s njim io ga je viala stalno u drutvu Sabine i
Sibile, a nije mu davala prilike da govori s njoj nasamo; takvo joj je ponaanje izgledalo sitniarsko i neasno.
Pri svem tom, nije mogla sebe da natera da se odrekne vianja s njim, delimino zato to bi to pod-staklo sumnje
kod Sabine koja je ve neto nasluivala, ali mnogo vie to je stvarno elela da ga via. Nalazila je izvesno
uivanje u tome kako ju je on gledao, u savrenom razumevanju do koga su dolazili pri igranju karata; i mada
nikad nije bivao nasamo s njom, on joj je neprestano govorio na sto dovitljivih, zaobilaznih naina da je zalju-
bljen u nju i da je oboava.
Ona je sebi govorila da se ponaa kao glupava, nedorasla devojica, ali prosto nije mogla da se odlui da ga
potpuno izgubi. Nepodnoljiva joj je bila pomisao da treba da izgubi i te retke veeri kada se oseala srenom.
Ali, isto tako, plaila se da je Sabina ne smatra smenom.
Kada je leto zalo u jul, stara gospoa Soms je sve rede dolazila na partiju brida. Sabina je opet ponekad
veeravala van kue ili se rano povlaila na spavanje, tako da nisu mogli da igraju brid. Tada se nad salonom u
domu Pentlendovih ponovo sputala ona stara poznata tiina ... tiina onih veeri kada su Olivija i Sibila igrale
pasijans" udvoje, a Anson radio za pisaim stolom gospodina Louela, piui istoriju porodice Pentlend.
Kada se, jedne takve veeri, Oliviji zamorie oi od itanja, ona zatvori knjigu i, okrenuvi se prema svome
muu, pozva ga po imenu. Kad joj on ne odgovori, ona mu se ponovo obrati i prieka, ali on ne die glavu i ne
pogleda u nju. Tada mu ree:
Ansone, ja sam ponovo poela da jaem. Mislim da mi to dobro ini.
10*
147Ali Anson, utonuo negde u poglavlje o Savini Pentlend i njenom prijateljstvu sa Engrom, ne obrati na to
panju i ne odgovori nita.
Ja jaem svakog jutra ponovi ona pre doruka, sa Sibilom.
Anson ree:
Da pa zatim: Mislim da je to izvrsna ideja, ve vam je boja lica bolja i ponovo se udubi u svoj rad.
Na ovaj nain ona je uspela da mu kae da je sa Sibilom o odnosu na O'Haru bilo sve u redu. Ona je to uspela da
mu kae ne pominjui uopte da e, u stvari, zajedno s njima jahati i spreiti svaki zaplet. Sve mu je to rekla ne
pominjui nijedanput onu scenu zbog koje ga je bilo stid. A naravno, znala je da sada vie nije bilo opasnosti ni
za kakav zaplet, bar ne u pogledu Sibile.
Ona ostade neko vreme na stolici, sa zatvorenom knjigom u krilu, posmatrajui potiljak svoga mua retku
prosedu kosu, slabane vratne ile koje su se ocrtavale ispod smeurane koe, suvie male ui, priljubljene
preterano uz glavu; a, u stvari, elo vreme je videla jednu drugu glavu postavljenu na snaan miiav vrat,
opaljene koe koja je pucala od zdravlja, sa gustom, kratkom talasastom kosom; i oseti u sebi udnu, neobja-
njivu elju da zaplae, pomiljajui u isto vreme: Ja sam pokvarena ena. Mora da sam zaista ra-va." Jer nikad
ranije nije saznala ta je to ljubav, a ivela je skoro ve dvadeset godina u jednoj porodici gde je ljubav bila
poslednja stvar na svetu.
Ona je jo tako sedela, kada Don Pentlend najzad ue, jo ui i zloslutniji nego poslednjih dana. Da ne bi
uznemiravala Ansona, ona ga tiho upita da li je gospoa Soms zaista bolesna.
Ne odgovori starac ne verujem da je bolesna; izgleda sasvim dobro, samo je pomalo u-morna, i to je
sve. Svi mi starimo.
On i sam sede i poe da ita kao i ostali u sobi, pravei se oigledno da ga itanje zanima, to, u stvari, nije bilo,
jer ga Olivija iznenada uhvati
148
kako bulji pred sebe, van knjige. Ona primeti da uopte nije itao, i negde duboko u njenoj glavi poee da se
stalno ponavljaju njegove reci: ... malo umorna, to je sve, svi mi starimo; malo umorna, to je sve, svi mi
starimo i to sa takvom jcdnolikou kao da je njima bila hipnotisana. Ona i samu sebe uhvati da zuri u prazan
prostor isto onako zaneto kao i starac. I ba tada, odjednom, postade svesna da neko stoji na vratima i da je
poziva prstom i, upirui pogled u tom pravcu, pri-nieti da je to bila Neni, u sobnoj haljini, sa starakim licem
izoblienim od uasa. Ona iz nekog razloga nije htela da uznemirava ostale, zbog toga nije putala glasa od sebe;
stajala je samo u sen-ci i pozivala Oliviju prstom. Olivija ustade mirno i izae u trem, zatvarajui vrata za
sobom.
I tamo, u priguenoj svetlosti, ona primeti da je starica plakala i da se tresla od straha.
Neni ree:
Neto se desilo Deku, neto uasno.
Olivija je to znala pre nego to je Neni otvorila usta. inilo joj se kao da je ona oduvek to znala, pa to sada u njoj
i ne proizvede nikakvo dej-stvo strahovitog udara, ve samo tvrdu, mrtvaku otupelost svih oseanja.
Pozovite doktora Denkinsa ree sa u-asnom mirnoom, pa se okrete i brzo pope uz dugake
stepenice.
Ovoga puta nije oslukivala u pomrini svoje sobe da uje um disanja. Najzad je to dolo trenutak kada e
ulaziti u svoju sobu i, oslukuju-jui da uje disanje, nailaziti samo na nonu tiinu. Sa druge strane nalazila se
soba koju je on zauzimao jo dok je bio siuno detence i u njoj je, kao obino, gorela u uglu priguena nona
svetilj-ka. Pri nejasnoj svetlosti, uspela je da nazre usku postelju i njegovo telo na njoj, oprueno kao uvek
149i kao da spava. Pa on sigurno spava, pomisli ona, jer je prosto nemogue da se ovako tiho umre, bez i
najmanjeg pokreta. Ali ona je, naravno, bila sve-sna toga da je on zaista mrtav. I tek sada je uvide-la kako je on
stalno bio sasvim blizu smrti, kako je imao samo neujno da utone u nju.
Najzad je umakao od njih od svog dede i od nje i to u trenutku kada nisu bili pored njega niti su bdeli nad
njim; a dole, u prizemlju, Don Pentlend je i dalje sedeo u salonu sa knjigom na krilu pored lampe gospodina
Longfeloa, zurio u prazan prostor i jo nita nije znao. I Ansonovo pero je nastavilo da ara o istoriji porodice
Pentlend i kolonije Mesausetskog zaliva, a za to vreme ovde, u ovoj sobi gde je ona stajala, porodica Pentlend
dokrajila je svoje bitisanje.
Nije plakala. Znala je da e suze doi docnije, poto doktor bude uinio svoju smenu, beskorisnu posetu da bi
joj saoptio ono to je ona ve znala. I sada, kada se ono protiv ega se ona tako dugo borila najzad dogodilo,
ona oseti u sebi duboki mir. ak joj se inilo da je deak, njen sop-stveni sin, bio sada sreniji; jer u njoj je bio
strah, koji se graniio sa grizom savesti, da su ga oni odravali sve ove godine u ivotu protiv njegove volje. On
je sad izgledao miran i spokojan i nimalo onako kako je izgledao za vreme onih dugih, uasnih noi, kada je ona
sedela u ovoj istoj stolici pored ove iste postelje, dok se on, izdignut na gomili jastuka zato to nije mogao da
die leei, borio za dah i ivot vie da ugodi majci i svome dedi nego to je eleo da ivi. Uviala je da je i u
smrti mogla da postoji velika lepota. Imala je utisak kao da nije umro potpuno sam, ve da je prosto otiao da
spava.
Isto tako, ona je u tom trenutku doivljavala neko udno i zadovoljno oseanje stvarnosti, istine, kao da se ceo
vazduh oko nje nekako proistio i osveio. Jer smrt nije bila neto to se moe porei, pravei se kao da ne
postoji. Smrt je bila neto stvarno. Ona je oznaavala kraj neega, i to
150
jasno, odreeno i zauvek. U vezi sa smru zavaravanja nisu bila mogua.
Ona sada zaali to nije rekla Neni da ostalima jo nita ne kae. Imala je elju da ostane tu, sama u priguenoj
svetlosti sobe, dok nebo preko movara ne pone da beli.
Ali oni je ne ostavie na miru sa njenim sinom. Prvo se zau kucanje na vratima iza koga se pojavi stara Neni,
jo uvek drhtei i potpuno van sebe, a za njom utirkana i ukruena sposobna gospoica Egan, koja se odmah
znalaki uurba po sobi; potom se zau tandrkanje forda" doktora Denkin-sa koji je dolazio iz sela i udaljeni
zvuk neke udne automobilske sirene, a sevnu i bletavi snop svetlosti u trenutku kada je veliki automobil
zaokre-tao, izlazei sa irokog prilaznog puta ka imanju na drum, i jurnuo u pravcu Bruk-Koteda. Trem se
odjednom ispuni ljudima, koji su aputali i mrmljali meu sobom, a zau se i histerino jecanje neke uasnute
sluavke. Smrt, koja treba da se dogaa u mirnoj lepoti samoe, liavana je sve svoje uzvienosti. I jo, oni e se
ovako ponaati danima. Tek usred ove kukavne pometnje, ona postade sasvim svesna da je izgubila sina. On je
jo bio nekako njen, doklegod je bila sama s njim u sobi.
Najednom, usred te pometnje, ona se podseti da su i drugi postojali osim nje. Pre svega, bila je tu Sibila koja je
ula i stala pored nje, ozbiljna i dostojanstvena, i stezala majinu ruku u tiini; pa onda Anson, koji je
bespomono stajao u uglu, jo smeteniji, nepotrebniji i plaljiviji pred licem smrti nego ikad ranije. Ali, pre svih,
bio je tu Don Pentlend. Njega nije bilo u sobi. Nije se mogao ni-gde videti.
Ona ode u potragu za njim, jer je vrlo dobro znala da on nikad ne bi doao ovamo i da ne bi mogao da podnese
da gleda ostale lanove poro-
151
die; naprotiv, znala je da se on sakrio kao smrtno ranjena ivotinja. Bila je svesna da je samo jedno lice
postojalo koje bi on mogao da podnese; njih dvoje su se zajedno borili za deakov ivot pa zajedno moraju da
pogledaju u oi i njegovoj hladnoj, svirepoj smrti.
Ona ga nae kako stoji na terasi, s one strane visokih prozora koji su se otvarali u salon, i kada mu prie, primeti
da je tako bio izgubljen u svojoj tuzi da je ak nije ni opazio. Liio je na nekoga ko se nalazio u stanju
omaijanosti. On je, prosto, stajao tu, onako visok, krut i strog, i zurio izgubljeno preko movara u pravcu mora,
sam kao to je uvek bio, okruen traginim oklopom svoje usamljenosti koji niko od njih, ak ni ona, nikada nije
uspeo da probije. Tada uvide da je u njemu postojao ak svirepiji bol nego to je bio njen. Ona je izgubila sina,
ali za Dona Pentlenda to je bio kraj svega. Shvatala je da se ceo svet oko njega survao i propao. inilo se kao da
je i sam mrtav.
Ona iz poetka ne ree nita, ve ostade stojei pored njega, drei njegovu ogromnu i koatu ruku meu
svojim akama, svesna da je on nije ni pogledao i da je nastavio da izgubljeno zuri preko movara u pravcu
mora. Potom, sasvim tiho, ona ree:
Ono se desilo, najzad.
On je jo ne pogleda, ali ipak odgovori jedva ujnim apatom: Znam.
Na njegovim smeuranim starakim obrazima presijavale su se suze. Izaao je napolje, u mrak mirisnog vrta da
plae. Bilo je to prvi put da je ona videla suze u njegovim vatrenim crnim oima.
Tek dugo posle ponoi utia se sva ona priguena i nesnosna graja, ostavljajui Oliviju samu sa Sibilom u sobi.
One nisu ni otvarale usta, jer su
152
dobro znale sve siromatvo reci, a nije ni bilo po-I robno da govore.
Najzad Olivija ree:
Bolje bi bilo da malo odspava, mila; sutra emo imati teak dan.
Posle tih reci Sibila, kao mala devojica, prie majci, sede joj u krilo, obavivi joj ruke oko vrata, i poe neno
da je ljubi.
Devojka ree tiho:
Majko, ti si uzviena. Znam da nikad neu biti tako uzviena ena. Umesto da te svi mi ove noi tedimo,
ispalo je da si ti sama sve uredila.
Olivija samo poljubi erku i ak joj se nasrne-i.
Mislim da je sada sreniji. Nikad vie nee biti umoran kao to je stalno bio.
Ona ustade da poe i u tom trenutku obe za-ue, daleko negde u daljini, zvuke muzike. Zvui su do njih dopirali
nejasni i isprekidani, noeni morskim povetarcem, a bili su puni divljeg, var-varskog akcenta, koji se as
uzdizao, as padao sa strasnim uvstvovanjem ivota. Oliviji je izgledalo kao da je u tim zvucima bilo neke
mrane sile dok je, probijajui mirnou stare kue, rasturala jezivu tiinu koja se, najzad, spustila nad nju usled
blizine smrti. inilo joj se kao da je sam ivot slavio svoju pobedu nad smru, u divljakom, po-mamnom
zanosnom likovanju.
Pore toga, ta je muzika zvuala udno i strasno u vedroj i prozranoj noi u Novoj Engleskoj, bila je to muzika
koju ni jedna od njih nije u o-vom kraju pre toga ula; i onda, malo-pomalo, kad se izdie do jednog divljeg
kreenda, Olivija pre-poznade da je to bila strasna varvarska muzika plemenskih igara iz Kneza Igora", svirana
sjajno, sa oseanjem neobuzdane radosti.
U tom trenutku Sibila pogleda majku i ree:
To je an de Sion ... Zaboravila sam da stie noas. Pa onda tuno dodade: Naravno, on nema pojma.
153Devojine oi najednom zasijae onim najradosnijim treptajem, pa se opet ugasie brzo, to je bilo u udnoj,
prisnoj povezanosti sa strasnom muzikom. Opet je to bilo likovanje ivota u smrti. Olivija se toga jo dugo i
dugo dobro seala... bila je to svetlost neega to ivi i ivi i nikad se ne gasi.
GLAVA VII
1
' Vest doe do tetke Kesi tek sutradan izjutra, u deset asova. Odmah je krenula na put i stigla kod Pentlendovih
sva u suzama i puna prekora. Bila je uvreena, pitala je, zato je nisu odmah obavestili. Neumorno je ponavljala:
Digla bih se iz kreveta i odmah bih dola. Ionako sam ravo spavala. Mogla sam da vam se naem na ruci.
Trebalo je odmah poslati po vau tetku Kesi.
Olivija joj nije mogla rei da je ba zbog toga nisu obavestili, jer su znali da bi odmah skoila iz kreveta i
dotrala.
Tetka Kesi je uzela na svoja slabaka plea sav teret porodinog bola. Lila je krokodilske suze, kao da je bila
profesionalna tubalica. Naredila je da se navuku zavese u salonu, jer je smrt, za nju, dobijala svu svoju
dostojanstvenost tek kada su sobe zamraene, potom se namesti u jednom uglu da prima posetioce, kao da je ona
bila najvie o-aloena osoba, i ak kao da je ona jedina patila zbog tog nesrenog sluaja. Ona se povlaila
dockan nou u prostorije ispod kubeta koje su joj bile namenjene, a ruavala je i veeravala sa Pentlen-dovima,
to je uasno nerviralo njenog brata, koji se drugog dana usred ruka naglo okrete prema njoj i ree: Kesi, ako
ne moe da prestane s tim neprestanim jecanjem, onda bih vie voleo da jede kod svoje kue. To nita ne
pomae."
155Na te reci, ona ustade od stola, do krajnosti ucveljena i uvreena, i jecajui htede da pobegne iz sobe. Ali se
ipak nije uvredila do te mere da ide svojoj kui da jede. Ostala je kod Pentlendo-vih, zato to je ovoj situaciji
govorila im je ona potreban neko kao to sam ja." Tetka Kesi sa zaprepaenjem poveri usplahirenoj i
smetenoj gospoici Pivi, koja je ila tamo-amo kao preplaen zec, pokuavajui da svri ono to joj je bilo nalo-
eno, kako mogu da budu tako ravnoduni njen brat i Olivija prema tom smrtnom sluaju. Oni nisu plakali; nisu
pokazivali znake tuge. Uverena je bila da su neosetljivi. Oni nisu oseali ovu tragediju. Poinjala je ponovo da
plae i seala se onih dana kada je deak kao sasvim mali, bled i krljav, sedeo na podu njenog velikog praznog
salona i prelistavao Doreovu bibliju.
Isto tako, govorila je gospoici Pivi: ,,U ovakvim trenucima izlazi na videlo pravo vaspitanje ljudi. Olivija, prvi
put, nije bila na visini. Ona apsolutno ne zna ta treba initi u ovakvim prilikama. Da je bila vaspitana kao to
valja, ovde kod nas ..."
Jer za tetku Kesi smrt je bila ista mehanika, formalistika stvar, koja treba da bude proprae-na nizom
tradicionalnih obreda i dranja. Nevero-vatna je srea, govorila je ona, to se biskup Smol-vud (apostol otmenih
ljudi, kao to ga je nazivala Sabina) nalazio u neposrednoj blizini i mogao da obavi pogrebni obred. Red je bio
da jedan svete-nik u kome tee krv Pentlendovih sahrani jednog Pentlenda (kao da niko drugi nije bio dostojan
te asti). Stoga je otila da nae biskupa i da s njim porazgovara o svim pojedinostima u vezi sa pogrebnim
obredom. Sva se bila predala beskrajno sloenom poslu da svakom, svima srodnicima i prijateljima svima
Kejnovima, Stratersovima, Me-neringovima, Suterlendovima i Pentlendovima -odredi u crkvi odgovarajue
mesto. Otila je do Sa-bine da joj kae da joj je dunost, bez obzira na njen stav prema sahranama, da prisustvuje
ovom pogrebu. Nije trebalo da Sabina zaboravi da se po-
156
novo vratila civilizovanom svetu gde se ljudi ponaaju kao dame i gospoda. Svakom posetiocu koga je primala u
zamraenom salonu, u poverenju je govorila da Sabina mora da je neosetljivo i ne-oveno bie, jer jo nije
uinila posetu Pentlendovima. Ali ona nije znala ono to su znali Olivija i Don Pentlend da je Sabina
napisala nekoliko kratkih isprekidanih i skoro smuenih redova u kojima nije bilo onih izvetaenih, otrcanih,
ukalupljenih pobonih fraza, a koji su za njih znaili mnogo vie nego sva naricanja i jadikovanja sveta koji je u
beskrajnoj povorci prolazio kroz prizemne odaje stare kue da porodici izjavi sauee.
Kada joj gospoica Pivi nije bila pri ruci da ispunjava njena nareenja, tetka Kesi se sluila Ansonom...
Ansonom, koji se vrzmao unaokolo bespomoan, izgubljen i doveden u nepriliku zato to je smrt poremetila
miran i jednolian tok ivota u kome se sve odvijalo prema unapred ustanovljenom planu. Smrt je poremetila
elu kuu. Bilo je nemogue saznati ta je, u stvari, Anson Pentlend oseao povodom smrti svoga sina. On
uopte nije nita govorio. Sada, kada je Porodica Pentlend i kolonija Masausetskog zaliva" stavljena sasvim na
stranu usred opte zbrke i kada je pisai sto gospodina Louela stajao prekriven po-slatim cveem, Anson nije
znao ta da radi, lutao je tamo-amo, svakome je smetao i navlaio na sebe otre tetka-Kesine prekore.
Tetka Kesi i Anson zajedno otvorie veliku kutiju punu rua, koju je poslao OTIara. Tanka ruka tetke Kesi, puna
plaviastih vena, pocepa omot na kome je bila jasno napisana odresa Gospoi Ansona Pentlenda" i lino natera
Ansona da joj proita ta je bilo napisano:
Draga gospodo Pentlend,
Vi znate ta oseam. Nije potrebno da ma ta vie kaem.
Majki O'Hara" 157
Tetka Kesi srdito ree:
__ Kakva drskost! ta mu je trebalo da uopte
alje cvee?
Ona je itala po nekoliko puta pisamce, kao da je mislila da e uspeti da otkrije neko skriveno znaenje u ovim
dvema zagonetnim reenicama. Potom lino odnese pisamce Oliviji i nije je putala iz oka za sve vreme dok ga
je ona itala i mirno stavila na svoj toaletni sto. Poto na Olivijinom licu nije otkrila nita sumnjivo, tetka
Kesi joj
'__ Cini mi se da je drsko od njega da alje cvee i da pie takvo pismo! ta je on uopte nama, pentlendovima?
Olivija je pogleda umorno i ree:
__ ta je vano da li on sada jeste ili nije drzak? Uostalom, on je bio veliki Dekov prijatelj. Potoni ispravi
svoje umorno telo, pogleda tetku Kesi i ree polako: On je i moj prijatelj.
Ovo je bilo prvi put da su njih dve otvoreno stajale jedna prema drugoj, prvi put da je Olivija pokazala da bilo ta
osea prema O'Hari, a bilo je neeg zloslutnog u mirnoi njenih rci izgovorenih obinim glasom. Mlada ena
prekrati svaki dalji razgovor, naputajui sobu u nameri da potrai Ansona, i ostavi tetku Kesi veoma uznemi-
renu i u strahu koji ju je hvatao kada se iznenadno nae licem u lice sa onom preteom i tajanstvenom mirnoom
koja je ponekad obuzimala Oliviju. Ostavi sama u sobi, tetka Kesi opet uze pismo sa toaletnog stola i proita ga
i po dvadeseti put. U njemu nije bilo nita ... ba nita to bi opravdano izazvalo makar i najmanju sumnju.
Tako, usred ove atmosfere smrti, u kojoj se irio teak miris posmrtnog cvea, podigla se po-bedniki stara
dama, kao feniks iz pepela. Taj tragini dogaaj omoguio joj je da uzme na sebe ulogu koja joj je odgovarala i
da se istakne mnogo vie od svih ostalih u kui. Znala je da su ljudi pri naputanju doma Pentlendovih morali
govoriti: Kesi se sjajno dri u ovakvim prilikama. Ona
158
je sve preuzela na svoja plea." Uspela je da napravi dvostruki utisak: da je mnogo vie patila nego ma ko od
ukuana i da se niko ne bi mogao da snae u takvoj prilici bez nje.
Ali usred njenog punog likovanja dogodi se najgore to se moglo dogoditi. Olivija, kojoj je Don Pentlend uvek
prvoj saoptavao sve vesti, prva saznade za katastrofu; i niko drugi na svetu ne bi je saznao dok se ne bi obavio
ceo taj tuan posao oko sahrane, da nije bilo tetka-Kesine neumoljive radoznalosti.
Drugog dana, Olivija, koju je svekar zamolio da doe u biblioteku, zatee ga, kao i toliko puta ranije, natutenog,
utljivog i povuenog u samog sebe, ali ovoga puta bilo je u njegovom dranju neeg neizrecivo traginog i
skrenog.
Ona mu se ne obrati, ve prosto saeka, dok on ne podie oi na nju i ree joj gotovo apatom:
Telo Horacija Pentlenda je na daramskoj stanici.
U njegovom pogledu opaala se bolna nemo jakog oveka koji je najednom postao star i slab, kao da je najzad
dospeo do kraja svojih moi i sada se obraao njoj za pomo. Prvi put, ona oseti da je postala u neku ruku
zatoenica i da e odsada pa nadalje, iz dana u dan, ceo teret i voenje svih poslova u Pentlendovom domu
padati sve vie na nju. Nikog nije bilo ko bi bio u stanju da zameni starca ... nikoga osim nje.
ta sad da radimo? upita on, ne podiui glas. Ja nita vie ne znam. Ja sam skoro na kraju snage.
Mogli bismo da ih zajedno sahranimo ree Olivija tiho da jednovremeno obavimo dva pogreba.
On je pogleda zaprepaeno. Vi se tome ne biste protivili? i kada ona odmahnu glavom u-mesto odgovora,
on dodade: Ali ipak to ne moemo uiniti. ini mi se da u tome ima neto loe. Ne umem da vam objasnim
ta mislim. To ne
159treba uiniti... Deak kao to je Dek i jedan ra-skalanik kao to je Horacije.
Njih dvoje bi mirno uredili ovu stvar kao to su to inili mnogo puta za vreme ovih poslednjih godina kada se
Don Pentlend njoj obraao za pomo prilikom iskrslih porodinih tekoa, ali se ba u tom trenutku vrata naglo
otvorie i tetka Kesi upade u sobu, bez kucanja, oiju zaarenih od besa, iz kojih je izbijala histerija, i sa
prosedim tankim pramenovima kose u neredu svuda oko njenog izduenog lica.
U emu je stvar? upita ona. Kakvo se zlo dogodilo? Uverena sam da ima neto. I vi nemate pravo da to
krijete od mene. Ona je ci-kala i sva podrhtavala, kao da su je sve ono zadovoljstvo i sva uurbanost oko
smrtnog sluaja doveli do vrhunca razdraenosti. Na zvrk njenog glasa i Olivija i Don Pentlend se trgoe. Bilo
je kao da ih je dirnula u same, inae ve iznurene ivce.
Ona produi tankim i piskavim glasom:
Sve svoje vreme sam upotrebila da se po-staram o svemu to treba da se uradi. Nisam, tako rei, ni oka
sklopila. rtvovala sam se za vas i nou i danju, bez prestanka, i imam pravo da znam o emu je re.
Reklo bi se kao da ju je neki instinkt obavestio da su stareve moi opadale i nastojala je da ga sada,
jedinstvenim i velianstvenim dravnim udarom, svrgne kao glavu porodice, da sebe postavi na njegovo mesto u
vidu mravog, razbesnelog i nepodnoljivog tiranina; izgledalo je kao da se najzad odrekla svoje stare prefinjene
taktike da intrigiranjem preko lanova porodice postie svoje ciljeve. Bila je sada spremna da ustanovi matrijar-
hat, kao poslednje pribeite za porodicu koja je izgubila svoju vitalnost. Olivija se seti da je ona ve jedared isto
tako postupala, za vreme onih dugih meseci kada joj je gospodin Straters, pribliavajui se polako smrti, ustupio
pobedu.
160
Don Pentlend duboko i umorno uzdahnu pa proaputa:
Nije to nita, Kesi. To bi te samo uznemirilo. Olivija i ja tu stvar ve ureujemo.
Ali ona ne ustuknu. Stojei pravo kao motka, ne popusti ni za dlaku, ve nastavi u istom tonu, razdraujui se
do vrhunca histerije.
Ne elim da me gurate u stranu. Niko mi nikad nita ne govori. Godinama me iskljuujete iz svega kao da
sam maloletna. Iako sam slaba, iscrpljujem se do sri radi porodice, a ne dobijam ak ni jednu re zahvalnosti.
Zato uvek pretpostavlja Oliviju svojoj roenoj sestri? I niz njeno smeurano lice potekoe u samosaaljenju
obilne, senzualne suze. Ona ak poe da mumla i brka reci i zapade u potpuno histerino stanje.
Posmatrajui je mirno, Olivija uvide da se sa tetkom Kesi deava neto novo. Stvarno, to je bila nova tetka Kesi,
koju je Sabina otkrila pre nekoliko dana ... devianska, agresivna tetka Kesi, koja je prelazila u napad, rodila se
onoga trenutka na terasi da bi zauzela mesto stare tetke Kesi koja je uvek ivela u oreolu suza, dobroinih dela i
te-enja. Olivija shvati sada, to ranije nikada nije primetila da tetka Kesi nije bila samo nerazumni uobraeni
bolesnik, bezazleno jadno stvorenje, ve neumoljiva i bezobzirna snaga. Ona je dobro znala da iza ovog
preteranog uzbuenja lei neki mraan, dalekosean i dobro smiljen plan. Nejasno je slutila da je taj manevar
bio sraunat da potini nju (Oliviju), da je potpuno stavi pod jaram ove starice. Ona ponovo dobi viziju insekta
koji je pomamno udarao krilima o prozorsko okno sveta u koji nije mogao da prodre...
I tada Olivija blago primeti:
Zaista, tetka Kesi, nije potrebno praviti scene... ni biti prost... u ovakvim trenucima.
Stara dama, zapanjena, pogleda brata, ali ovaj niim ne pokaza da e joj pritei u pomo niti da e je podrati;
ona je dobro videla da je on na Olivijinoj strani... na strani jedne strankinje,
11 Rana jesen
161koja se usudila da jednu Pentlendovu optui da je prosta.
uo si ta je rekla, Done? ... uo si ta je rekla! Ona je nazvala tvoju sestru prostom! Ali njeno histerino
raspoloenje poe naglo da o-pada, kao da je uvidela da je ipak izabrala rav plan za napad. Olivija joj nita ne
odgovori. Samo je i dalje sedela, bleda, strpljiva, skruena i lepa u crnini, i ekala. Trenutak je bio nepogodan za
tetku Kesi. Niko iv, ak ni Anson, ne bi istupio ba tada protiv Olivije.
Ako ba hoe da zna, Kesi ... poe starac polako re je o jednoj stvari koju ti ne bi elela da uje.
Ali ako ba treba da zna, re je prosto o tome da se telo Horacija Pentlenda nalazi na daramskoj
eleznikoj stanici.
Olivija namah dobi utisak da beli kostur poe da puca i da se raspada na komade.
U prvi mah, tetka Kesi je buljila u njih, mr-ui i briui svoje crvene oi, pa onda ree zapanjujue mirnim
glasom:
Eto vidite i sami... nikada nita mi ne govorite. Nisam ni znala da je umro.
Bilo je nepotrebno da ti kaem, Kesi odvrati starac. Godinama nisi doputala da se njegovo ime
izgovori u porodici. Ti, ti i Anson ste zahtevali od mene da ga nateram da ivi u i-nostranstvu. ta te je sada
briga kad je mrtav.
Malo je trebalo pa da tetka Kesi ponovo za-jeca.
Naravno, ja sam uvek za sve kriva. Stalno sam mislila samo na porodicu. Nismo mogli dopustiti da nas
Horacije bruka po Bostonu. Najednom, ona se prekide uz prezriv pokret gaenja, kao da je htela time da
opere ruke od ele te stvari. Ja sam mogla bolje da uredim. Nije ga ni u kom sluaju trebalo doneti kui... da
opet oive sve stare prie.
Olivija je i dalje utala, a starac joj odgovori:
eleo je da bude sahranjen ovde. Pisao mi je pred smrt i pitao me za
162
Nije imao pravo da tako neto trai. On je bio izgubio sva prava zbog svog ravog ponaanja. Ponavljam to
i uvek u to govoriti. Nikako ga nije trebalo doneti ovamo ... kada je svet ak zaboravio da on i postoji.
Olivijom zavlada onaj njen pretei mir. Za vre-me tog razgovora, ona je gledala kroz prozor preko movara, u
daljinu, i kad se okrete, izgovori o-ve reci sa uasnom hladnokrvnou:
Sa telom Horacija Pentlenda moete initi to god hoete ... to se vie tie vas nego mene, jer ga ja nikad
nisam videla u svom ivotu. Ali moj sin je umro ... moj sin koji meni pripada vie nego ma kome od vas. Moete
sahraniti Horacija Pentlenda istoga dana... U toku istog obreda, pa ak i u istu grobnicu. Sve to nema nikakve
vanosti posle smrti. Ne moete se veito pretvarati ... Smrt je i suvie jaka da bi to bilo mogue. Ona je jaa od
ma kog od nas, nitavnih stvorenja, jer to je jedina istina koju ne moemo izbei. Predrasude, ponos i
dostojanstvo padaju pred njom. Da li e biti vano kroz sto godina kroz godinu dana, ak i kroz mesec
dana, ta smo uradili sa telom Horacija Pentlenda?
Ona se podie i, jo obuzeta onom preteom mirnoom, ree:
Ostavljam vama dvoma da odluite o sudbini Horacija Pentlenda. U mojim ilama nema ni kapi njegove
krvi. Neu se protiviti ma ta uinili... Samo, da sam na vaem mestu, ne bih bila suvie bedna pred licem smrti.
Ona izae iz sobe ostavljajui tetku Kesi smo-denu, bez daha i zbunjenu. Starica je dobila bitku u pogledu
pogreba Horacija Pentlenda, ali je ipak pretrpela veliki poraz. Morala je primetiti da je, u stvari, sve izgubila jer
je Olivija otila do sri stvari, i to u prisustvu Dona Pentlenda koji je i sam bio blizu smrti. (Olivija se usudila
da kae gordo, kao da je stvarno prezirala ime Pentlenda: Nemam ni kapi njegove krvi."
u*
163Ali Olivija je znala da starica taj poraz nikad nee priznati: to je bila jedna od njenih karakternih crta, zbog
kojih je bilo nemogue boriti se s njom. Moda je ona, zatvarajui oi, traila novo oruje za borbu koju e,
najzad, otvoreno voditi, jer nije mogla vie da nastavi bitku sa tako slabim i nesigurnim saveznikom kao to je
Anson.
Tetka Kesi je bila roena muenica. Mueni-tvo je bilo veliko ensko oruje za vreme njenog viktorijanskog
doba; a imala je veliko iskustvo u tome; bila je pronikla u sve potankosti ovog oruja u toku godina, kada je,
stalno uvijena u vuneni al, obuzdavala punokrvnog gospodina Stra-tersa.
I Olivija je dobro znala, kada je tetka Kesi napustila sobu, da e ubudue imati posla sa sirotom bolesnom i
stalno zloupotrebljavanom tetkom, koja je sve svoje snage rasipala inei dobra dela za druge, a kao naknada za
to bila joj je samo svirepost i bezdunost jedne strankinje, uljeza, neke vrste avanturistkinje, koja je uspela da se
uvue pod kou porodici Pentlend. Tetka Kesi e, ve-tinom iju je tajnu duboko poznavala, uspeti da elom
svetu predstavi da je to tako.
ega nije poputala. Nad celim krajem treperio je, kao u nekoj izmaglici, nesnosno vru vaz-duh i obavijao tuan
sprovod, koji se kretao sporednim putevima prema glavnom drumu, a odatle pored runih kuica od veslakog
kamena u kojima su stanovali topioniki radnici, dalje mimo opuste-le stare crkve, pred kojom je nekad
Prizervid Pentlend harangirao svoje sirove i snane parohijane i odakle je preasni Don Milford krenuo sa svo-
jim stadom prema divljim zapadnim oblastima ... ega je pratila crnu povorku koja se lagano kretala sve do
hladne kamene crkve zarasle u br-
164
ljan (sagraene kao pozorini dekor da bi pod-seala na pravu seosku crkvu u Engleskoj), gde su Pentlendovi
oboavali pristojnije, pomirljivije bogove koje je spaljiva vetica prezirao i zasipao blatom. Uz put, ispod
brestova glavne ulice, zaustavljali su se Poljkinje i njihova deca, zurei u sprovod i krstei se pri prolazu ove
dugake povorke. Mala crkva je izgledala tiha posle ege i vreve glavne ulice; u njoj je vladao mir i tiina, mada
je bila prepuna roaka i porodinih prijatelja. Na zadnjim klupama su se tiskali siroti roaci, upola zaboravljeni;
oni nisu bili dovoljno bogati da bi lako prolazili kroz ivot. Stara gospoa Federston (koja je prala rublje) bila je
tu i jecala, a ona je jecala na svim pogrebima, stara gospoica Hedon, plemenita roaka Pentlendovih, koja je
ak usred leta nosila svoj neizbeni ogrta od debele crne vune, gospoa Makson, otrcano dostojanstvena, sa
svojim alovima i kapicom navrh glave, i, najzad, gospoica Margatrojd, ija se ptija kuica" sada naziva
vetiina metla", gde se slui lo aj i neukusni sendvii.
Biskup Smolvud i tetka Kesi zajedno su pred-videli zaupokojenu slubu, u kojoj je sve bilo vesto sraunato na to
da se svi tronu i da se da o-duke ogromnim emotivnim sposobnostima njihove generacije i okoline.
Izabrali su najuzbudljivije crkvene pesme i biskup Smolvud, uven po dejstvu njegove reitosti na stare pobone
i sentimentalne bogomoljke, izgovorio je nekoliko neiskrenih, bombastih reci, punih lanog saaljenja, koje kod
tetka Kesi i sirote gospoe Federston izazvae novu eksploziju ridanja. Opelo ovoga deaka pretvorilo se tako u
var-varsku sveanost posveenu, ne njegovom kratkom i dirljivom ivotu, ve slavljenju imena koje je nosio i
svih onih osobina vezanih za to ime usko-grudosti, snobizma i malograanskog potovanja svojine to je
sve dolo do vrhunca u laganoj tragediji njegovog boleljivog bitisanja. Anson i tetka Kesi, u svojim klupama,
nadimali su se od
165gordosti pri pomenu predaka porodice Pentlend. ak im se i ona malopreanja slika snanih, praktinih i
debeljukastih Poljakinja, kako zapanjeno bulje u pogrebnu povorku, sada vraala u talasu ponosa i potajnog
likovanja. Isto uzbuenje se na neki nain prenosilo na sve prisutne u crkvi, po-ev od predikaonice, gde je
biskup Smolvud (koji je dobijao nagrade u bogosloviji zbog svog divnog glasa) stajao okruen letnjim cveem,
pa preko svih bliih roaka i srodnika, sve do donjeg dela crkve, gde su nepoznati i dalji roaci postali prosto
gordi to su iz Nove Engleske i to pripadaju starom selu koje izumire i brzo iezava pod navalom snanijeg
sveta. Izgleda da je jedan deo one pentlendovske uobraenosti obuhvatio sve, ak i staru gospou Federston,
siroticu pogurenu od silnog stajanja pored korita da bi izdravala etvoro bolesne dece koja nije trebalo ni da se
rode. Kroz njene lake suze (ona je plakala jer je to bilo jo jedino zadovoljstvo to je imala) svetlucala je gordost
to pripada onom istom soju ljudi koji su gonili vetice, izmislili transcendentalizam i poznavali gospodina
Louela, doktora Holmsa i ljubaznog i dobrog gospodina Longfeloa. To ju je, u neku ruku, uzdizalo iznad nivoa
onih drskih stranaca koji su oboavali purpurnu enu iz Rima" i vukli je po plonicima Glavne ulice.
U ovoj maloj crkvi samo su, moda, dve ili tri osobe umakle iznenadnom mistinom talasu samozadovoljstva ...
O'Hara, koji je oduvek bio izvan ove kaste, Olivija i stari Don Pentlend, koji su se-deli jedno pored drugog,
obuzeti takvim bolom da ih ak nisu ni vreale lakrdije biskupa Smolvuda. Sabina (koja se ipak odluila da
prisustvuje opelu) oseala je koliko je silno svima u crkvi ovladalo to oseanje samozadovoljstva. To ju je
ispunjavalo laganim, hladnim i nemonim besom.
Kada su prisutni izali iz crkve, briui suzne oi i apui tunim glasom, oblaci koji su se odskora skupljali na
dalekom vidiku, poee da zamrauju elo nebo. Vazduh postade tako nepomi-
166
an da je lie na velikim povijenim brestovima visilo beivotno kao na nekoj slici, a u daljini se ula u poetku
slaba, a zatim sve zlokobnija tutnjava udaljene grmljavine. Oseajui se nelagodno, ljudi iz povorke poee da se
skupljaju u malim grupicama oko stepenica pogledajui naizmenino pretee, sasvim pokriveno nebo i mrtvaka
kola koja su tu stajala; potom, ubrzo, oni najstraijivi-ji, poee jedan po jedan, uplaeno da odlaze. O-stali
pooe za njima polako. Kada je koveg iznesen, svi se ratrkali i umakli, osim najue porodice" i jo dvojice
ili trojice. Ostadoe Sabina, O'Hara, stara gospoa Soms, koja se oslanjala na ruku Dona Pentlenda kao da je to
njen unuk umro, stara gospoa Hedon u svojoj crnoj kapici, ljudi iz pogrebnog zavoda i, naravno, biskup Smol-
vud i seoski svetenik, koji je u prisustvu uzvienog stuba crkve, bio beznaajna figura. Pored ovih, bila su jo
dva ili tri roaka, kao to je Straters Pentlend, mali ivahan i elav ovek (roak Dona Pentlenda i ovog
Horacija Pentlenda, porodine sramote), koji se nikada nije enio, ali se bio o-inski posvetio svojim studentima,
kojima je predavao na univerzitetu u Harvardu.
Ova grupica ljudi sede u svoje automobile i pouri za mrtvakim kolima u neprijatnoj trci sa olujom koja tek to
nije poela.
Gradsko groblje nalazilo se na vrhu jednog visokog, ogolelog brdaca. Prvi kolonisti iz Darama izabrali su ovo
mesto za sahranjivanje svojih mrtvih, a stari put koji je vodio do groblja bio je i suvie strm i kamenit da bi
automobili mogli tuda proi, tako da su svi bili primorani da na pola puta izau iz kola i da ostatak preu peice.
Kada su se svi okupili, tiho ali urno, oko otvorene rake, tresak gromova, praen ovoga puta divljim sevanjem
munja, uo se sve blie i blie, i lie krljavog drvea i bunja, koje je malopre onako nepomino visilo, poe
da podrhtava i da se ludo kovitla u zelenkastoj polusvetlosti koja je prethodila oluji.
167Biskup Smolvud, po prirodi plaljiv ovek, stade pored rake, sa otvorenim trebnikom ukraenim dragim
kamenjem (on je potpuno pripadao visokoj crkvi i voleo je tamjan i drago kamenje), i poe nervozno da prevre
listove, pogledajui as u molitvenik, as u tupave grobare Poljake koji su stajali pored njega i ekali da sahrane
posled-njeg Pentlenda. Posle neprijatnih malih zakanjenja, najzad je sve bilo spremno, i biskup, itajui koliko
god je bre smeo, poe da dri opelo, ne tako velianstvenim i teatralnim glasom kao obino:
Ja sam vaskrsenje i ivot, ree Gospod ..."
Ostalo se izgubi u jakom udaru groma, tako da je biskup mogao da preskae jedan ili dva reda a da to niko ne
primeti. Dva ili tri drveta, koja su jo trcala na ogolelom bregu, poee da se njiu i besno savijaju do zemlje, a
velovi ena u alosti pomamno se uskovitlae. U huci grmljavine i vetrova uli su se s vremena na vreme samo
po jedan ili dva stiha iz Biblije ...
Jer hiljadu godina su za Tebe samo kao jueranji dan, a ela prolost kao bdenje jedne noi."
I tada opet divlja, razbesnela priroda preuze itanje opela i zaglui potpuno brini biskupov glas i glasne
teatralne jecaje tetke Kesi. A onda, najednom, sve se opet stia i zau se biskupov glas tako jadan i bedan usred
oluje:
0, naui nas da brojimo nae dane, da bi naa srca posvetili mudrosti." Pa opet:
Jer je tako hteo svemogui Bog u svom provienju da uzme sa ovoga sveta duu naeg preminulog brata."
Najzad, sa olakanjem, slabim, podrhtavajuim glasom ponovi sa manje jednolinosti nego ranije:
Neka milost naeg Gospoda Isusa Hrista, boja ljubav i prisustvo Svetog duha budu uvek s nama. Amin!"
Sabina, u ijoj se nepristupanoj prirodi skrivalo neto to je dolazilo do punog izraaja za vre-
168
me oluje, jedva da je ula po koju re opela. Ona je tu stajala, posmatrala divlju uzburkanu lepotu neba,
udaljenog mora i movara i razmiljala o tome kako se pogreb prvog umrlog Pentlenda morao razlikovati od
ovog preplaenog, uurbanog pogrebnog obreda koji je oznaavao odlaenje sa o-voga sveta poslednjeg
Pentlenda.
Ona je elo vreme zamiljala one prve fanatine, tvrdokorne, namrgoene puritance kako stoje kao duhovi iznad
svojih grobova i podsmeljivo posmatraju otmenu pojavu apostola otmenog sveta" i njegov dragim kamenjem
ukraen molitvenik ...
Poljaci grobari, ravnoduni prema oluji, leno zapoee svoj posao; i pre nego to je prvi automobil krenuo niz
strm i kameniti put, kia se besno srui, dolazei kao pravi zid preko mora i tamnih movara. Stojei pred
vratima svoga automobila, Sabina, podie glavu i duboko udahnu, kao da ju je divlja i ruilaka snaga oluje
opijala i zanosila.
Sutradan, po sveem, sjajnom i jasnom danu posle oluje, jedna druga pogrebna povorka pela se uz kamenit put
ka vrhu ogolelog breuljka, samo ovoga puta ni biskup Smolvud ni roaka Stra-ters Pentlend nisu bili u njoj, jer
su obadvojica iznenadno i tajanstveno bili nekuda pozvani. Ni Anson Pentlend nije bio meu prisutnima, jer nije
hteo da ima posla sa propalicom kao to je Ho-racije Pentlend, ak ni posle njegove smrti. U gru-pici koja je
okruavala otvoren grob nalazili su se Olivija i Don Pentlend, naravno i tetka Kesi, koja je dola jer, na kraju
krajeva, pokojnik je nosio ime Pentlend, i gospoica Hedon (u svojoj tekoj kapi od grube vune), koja nikada
nije propustila nijedan pogreb, a za ovaj je doznala od nekog prijatelja, agenta pogrebnog zavoda, koji ju je uvek
169obavetavao o svakom pogrebu. ak nije bilo prijatelja da odnesu koveg do groba, te su ovaj posao obavili
ljudi iz pogrebnog zavoda i grobari... Potom poe opelo. Ovoga puta je inodejstvo-vao seoski svetenik, koji je
od biskupovog odlaska porastao za itavu glavu ...
Ja sam vaskresenje i ivot, ree Gospod Bog, jer hiljadu godina su za Tebe samo kao jueranji dan, a ela
prolost kao bdenje jedne noi...
O, naui nas da brojimo nae dane da bi naa srca posvetili mudrosti."
Tetka Kesi je i ovoga puta plakala, mada predstava nije bila tako lepa kao dan ranije, a Olivija i Don Pentlend
su nemo utali dok je Horacije Pentlend bio sahranjivan u ovoj maloj koloniji natmurenih i dostojanstvenih
mrtvaca.
Sabina je takoe bila prisutna i stajala je malo po strani, kao da je prezirala sve pogrebe. Ona je poznavala
Horacija Pentlenda za njegovog ivota i obilazila ga je za vreme dugog izgnanstva, u-vek kad god su je njena
tumaranja po svetu na-nela na jug Francuske; to je inila ne toliko iz ljubavi prema Horaciju, koliko da ozlojedi
ostale lanove porodice. (Tamo, u toj toploj i bogatoj zemlji, on mora da je bio sreniji nego to bi ikada bio
usred ovog hladnog i kamenitog kraja.) Jer ona je dola toga dana na pogreb manje iz sentimentalnih razloga, a
vie to joj je to davalo priliku da likuje nad tetkom Kesi. Mogla je natenane da strelja svojim zelenim oima
tetku Kesi, dok su sahranjivali porodinog izroda. Sabina, koja od smrti svoga oca, pre dvadeset godina, nikada
nije bila ni na jednom pogrebu, popela se uz strmeniti put koji vodi na daramsko groblje, dva puta u dva
dana.
Glas mesnog paroha nanovo je odjekivao: Neka milost naeg Gospoda Isusa Hrista, boja ljubav i prisustvo
Svetog duha budu s nama svugde. Amin!"
Mala grupa u tiini krenu natrag. I bez reci ieze iza vrha brega, sputajui se lagano niz strm
170
put, a sahrana, obavljena u tajnosti, zavri se i Horacije Pentlend, najzad kod svoje kue, osta sam sa Poljacima
grobarima.
Mir koji je ovladao Olivijom dok je sama se-dela uz uzglavlje svoga mrtvog sina, polako se vraao poto se
stialo elo ono uzbuenje i nerviranje oko sahrane. Zaista, ona je bar jedanput bila zahvalna onoj ravnodunoj i
tatoj porodinoj zaa-ranosti u kojoj su svi spokojno iveli. To stanje ju je umirivalo u vreme kada je ona,
izgubivi svaki interes za ivot, elela prosto da bude samo ostavljena na miru. Ona je dola do potpunog
ubeenja da smrt njenog sina nije bila nikakva tragedija; tragedija je bila u tome to se on uopte rodio i to je
proiveo one beznadene godine u stalnom zavaravanju i patnjama.
I sada, posle toliko godina zebnje, nastao je mir i nervna oputenost, koji su na nju udno i nekako prijatno
delovali... jer sada, leei zavaljena u svojoj dugoj naslonjai pored prozora koji je gledao na movare, oseala je
neku duboku i is-crpljujuu usamljenost. ak i tetka-Kesine posete, koja je, vie-manje, silom prodirala u
Olivijinu sobu pod maskom dunosti", ostavljale su na nju samo nejasan, maglovit, utisak, kao da se dogaaju u
snu. Stara dama liila joj je sve vie na vredan buan insekt, ije je zujanje postajalo svakim danom sve
udaljenije i nejasnije, kao kada se kroz san uje zujanje muice koja uzaludno nalee na prozorsko okno.
Ponekad je sa svoga prozora u daljini videla starca koji se sada sam etao kroz polja, u ezama sa upregnutim
starim belcem, a ponekad je nazirala na putanjama starevu mravu pojavu kako jae na besnoj doratastoj kobili.
Starac vie nije jahao
171
sam na svojoj kobili. Popustio je pred Higinsovim stalnim opomenama, koji se plaio ivotinjine rave udi, i
dozvolio je glavnom konjuaru da ide stalno uz njega ili malo pozadi, jaui na poniju, koji je upotrebljavan za
igranje pola, sa takvom lakoom i lepotom dranja da je izgledalo da ovek i konj ine jedno jedino bie...
kentaura. Reklo bi se da je na konju runoa ovog snanog, malog o-veka, ivotinjskog izgleda, iezavala.
inilo se kao da je bio roen tako na konju i da se oseao smeteno i nelagodno kada se nalazio na zemlji, na
svojim nogama.
Olivija je znala kakva je misao uvek muila njenog svekra, dok je jahao preko kamenitih pustih polja. On je
neprekidno mislio da e sva ova zemlja, sve ovo bogatstvo, sve, pa ak i lini imetak tetke Kesi nad kojim je ona
ljubomorno lebde-la, jednoga dana pripasti nekoj porodici koja e nositi neko drugo ime, moda neko ime za
koje on nikada nije ni uo.
Nije bilo vie mukog narataja u porodici Pentlend. Sibila i njen mu bie bogati, basnoslovno bogati,
blagodarei novcu Pentlendovih i Oliviji-nom linom bogatstvu ... ali nikada vie nee biti nijednog Pentlenda.
Svemu je doao kraj ... sve e pasti u nitavilo i zaborav. Iduih sto godina njihovo ime e se odrati, ako se
uopte odri, samo kao uspomena sauvana na stranicama Ansonove knjige.
Nova nesrea mora, koja se spusti na dom, na kraju je uspela da nane kao tetan otrov i Si-bilin onako mlad
duh i njenu veliku e za ivotom. Olivija to primeti prvo po nekoj neodreenoj ravnodunosti koja se zapaala u
svemu to je devo j ka radila, a zatim po povremenim uzdasima punim teke dosade, kao i po tome to ju je vrlo
esto poseivala u njenoj sobi, i to je u vie mahova po sopstvenoj volji odbijala da veeri provodi u Bruk-
Kotedu, da bi ostala kod kue sa svojom majkom. Olivija opazi da je Sibilom, koja je inae uvek bila puna
ivota, ovladalo oseanje nitavnosti, protiv koga se ona (Olivija) tako dugo borila.
172
Meutim, Sibila je, jedina od svih njih, imala nekog izgleda da bude spaena.
Olivija je razmiljala: Ne smem nipoto sada da traim oslonca u njoj. Ne smem da budem majka koja
upropaava ivot svoga deteta." I kada bi Don Pentlend, sav izgubljen, dolazio i sedao pored nje, neki put
utei, a neki put vodei prazne razgovore da bi prikrio svoje oajanje, shvatala je da je i on dolazio da od nje
crpe snagu koju mu je jedino ona mogla uliti. ak i stara gospoa Soms ga je napustila, jer se opet razbolela i
mogla je da ga via sarno na nekoliko minuta svakog dana. Prema Sabininom miljenju, prilikom jedne od ju-
tarnjih poseta, ova udna iznenadna bolest dola je od prekomerne upotrebe opojnih droga.
Olivija doe do uverenja da bi bilo kukaviki da u ovom trenutku napusti borbu, i jednog jutra ustade skoro u
zoru, obue jahai kostim i odjaha sa SibiJom preko rosnih livada da se sastanu sa O'Harom. Ona se vrati, sa
etnje neto manje bleda i gotovo ivahna; jahanje na islom vazduhu, O'Ha-rino drutvo i oseanje da je opet
jednom prihvatila borbu, podigoe joj duh.
Sabina, koja je na sve budno motrila, zapazi ovu promenu j pripisa je iskljuivo O'Harinom prisustvu; i u tome
se nije ba mnogo prevarila, jer on, nastanjen u Daramu, delovao je mono na Oliviju kao ovek koji je bio bez
prolosti, a imao pred sobom samo budunost. Ona je mogla s njim da razgovara o stvarima koje su imale tek da
se dogode o Sibilinoj budunosti, o njegovim planovima u pogledu larme koju je kupio, o njegovom smelom i
neodoljivom ivotnom putu.
I sam O'Hara je doao u opasno duevno stanje. On je bio od onih ljudi koji su ili za slavom i uspehom ne toliko
radi zaobijanja stvarnih materijalnih dobiti, koliko iz elje za borbom, za divljim zadovoljstvom da pobeuje
kada je sve protiv njega. On je ve ponjeo uspehe. Imao je svoju kuu, svoje konje, svoj automobil, dobro
saivena odela i bio je svestan vrednosti svih tih stvari, ne
173samo u uskom krugu daramskog drutva ve i u sirotinjskim predgraima i du bostonskih dokova. Nije se
zavaravao u pogledu nesavrenosti funkcio-nisanja demokratskog reima. Znao je (moda zato to je poeo
sasvim odozdo i probio se skoro do vrha) da siromah ovek trai od politiara da bude briljantna linost,
pogotovu ako je taj politiar ovek iz naroda i ako je poeo svoju karijeru kao obian i nekolovan ovek
sirotinjskog porekla. O'Hara nije vodio svoju ivotnu borbu ludo i nemarno. Kada je poseivao sirotinjska
predgraa ili prisustvovao politikim skupovima, on se predstavljao kao obian ovek, bio pristupaan svima,
jednak svima. Kada je trebalo da govori pred ogromnim skupom ili da predsedava nekom skuptinom, dolazio je
u sjajnom automobilu, pojavljivao se u elegantnom odelu, koje je odgovaralo predstavniku vlade i vlasti; na taj
nain inio je ast onima sa kojima se jo kao mali igrao po dokovima i zadovoljavao onu sveoptu potrebu ljudi
koji tee neem velelepnijem, blistavijem od mehanizma savrene demokrati je.
Do savrenstva je poznavo ovu igru i nikada nije pravio greke, jer je imao najbolje uslove da upozna
najraznovrsnije ljude u svim moguim prilikama. On ih je sve u samom sebi ovaploavao, ako bi se samo
izostavili oni prostosrdani i u osnovi dobri i poteni ljudi; jer, on, u stvari, nije bio prostosrdaan, ni potpuno
poten, a bio je i suvie nemilosrdan da bi bio dobar. On je potpuno razumevao ljude (kao to je to Sabina
pogodila), sa svim njihovim sitnim tatinama, nedostacima i ambicijama.
Tetka Kesi i Anson, u ogranienosti svojih vidika, bili su nepravedni kada su pomiljali da je cilj njegovih
ambicija njihov uski svet. Nalazei opravdanje svoga bitisanja samo u okolini u kojoj ive, oni su, kako je to
obino kod ljudi koji opravdanje za svoje bitisanje nalaze samo u sredini od koje potpuno zavise, pridavali toj
drutvenoj sredini u O'Harinom sluaju mnogo vei znaaj nego
174
to ga je, u stvari, ona za njega imala. Ta sredina, taj svet bio je za njih sve, neto najvie to se moe postii na
ovoj zemlji, i oni su logiki pretpostavljali da se to i O'Hari tako ini. Bilo bi im nemogue da veruju da je taj
njihov svet predstavljao za njega samo neznatan deo njegovog zama-nog ivotnog problema, koji je sebi
odredio, i da je navaljivao na njihov svet uglavnom zbog zadovoljstva koje je nalazio u toj borbi; jer za O'Haru
je stvarno vailo ono da kad bi ve jednom odneo pobedu, on ne bi znao ta da radi sa njenim plodovima.
Ve je poeo i sam da to primeuje. Poeo je da shvata da je pobeda bila tako laka da borba gotovo nije imala
drai za njega. Trenuci zadovoljstva, koje je imao kada je sedeo i askao sa Sabinom, bivali su sve redi... trenuci
kada bi on stao i pomislio u sebi: Evo me ovde, mene, Majkla O'Hare, nikogovia ... sina jednog radnika i
sluavke, kako sam se ugnezdio usred tako otmenog sveta kao to je ovaj iz Darama i kako razgovaram sa ovak-
vom enom kao to je gospoa Kejna Kalendera."
Da, tako je, zadovoljstvo koje je oseao u toj borbi poelo je da jenjava i da se gubi. Borba ga nije vie draila.
Poeo je da se dosauje, i ukoliko se vie dosaivao utoliko je postajao sve nespokoj-niji i nesreniji. Iako je od
roenja po veri pripadao rimokatolikoj crkvi, O'Hara zaista nije bio ni mnogo poboan ni praznoveran. Bio je
dovoljno skeptik da ne primi sva verovanja koja je crkva htela da mu nametne, a meutim, ipak, nije bio toliko
skeptik da nae duhovni mir u proizvoljnoj i izvetaenoj veri. Odavno se navikao da se oslanja potpuno na
samog sebe, tako da mu nikad nije ni pala na um pomisao, ak ni kada se oseao usamljen i uznemiren, da trai
oslonca u bogu ili u crkvi. Ostao je, spolja gledano, rimokatolik zato to bi, odriui se vere, navukao na sebe
neprijateljstvo crkve i hiljade vrlo pobonih Iraca i Itali-jana. Prosto, verski problem nije ga duboko intere-sovao
ni na koji nain.
175
I tako je, poto ga trenutno nije obuzimala nikakva dublja strast, zapao u umalo stanje nerada i dosade. ak su i
njegovi politiki prijatelji iz Bostona primetili tu promenu na njemu i alili to se dovoljno ne zalae u izbornoj
borbi koja je trebalo da ga odvede u Kongres. Katkada, po njegovom dranju, moglo se pomisliti da mu je skoro
sasvim svejedno da li e biti izabran za lana Kongresa ili nee ... on, Majki O'Hara, tako dragocen ovek za
svoju politiku partiju, tako privlaan za mase i otrouman, koji je mogao da za svoju partiju izbori sve to bi
hteo!
Mada se starao da to niko ne primeti, ovo udno duhovno stanje u kome se nalazio uznemirilo ga je dublje nego
ma koga od njegovih prijatelja. Muilo ga je uverenje da je neto nedostajalo u njegovom ivotu, neto iz same
sutine njegovog ivota. Sada, kada nita ozbiljno nije radio i kada mu je bilo dosadno, poeo je prvi put da misli
o samom sebi. Divan, blistav zanos prve mladosti, kada vam sve izgleda kao deo.bajne igre, proao je sada
zauvek, i on je oseao kako se polako pribliava sredovenom dobu. A kako je bio ovek pun energije i strasti,
ovek koji je voleo ivot, ovu promenu je pratilo vrlo jako oseanje sete. Oseao je neku vrstu uasa pri samoj
pomisli da e se ritam njegovog ivota usporiti i ta ga je bojazan katkada ispunjavala onom tipinom galskom
melan-holijom.
U takvim trenucima sainjavao je vrlo save-stan inventar svega to je posedovao i sa gorinom je dolazio do
zakljuka da postignuti rezultati krajnje ne zadovoljavaju. Imao je puno razloga da bude sasvim zadovoljan onim
to je postigao. Bio je, nesumnjivo, asniji od mnogih ljudi koji su se bavili tako prljavim poslom kao to je
politika zaista, bio je mnogo asniji i bilo je u njemu manje zlobe i gadosti nego u mnogim ljudima koji su
ponikli u ovoj presvetoj" daramskoj sredini. Stekao je lep imetak u toku svog ivota, i bio je na putu da dobije
bitku i u Daramu. Meutim, evo, u njego-
176
voj trideset petoj godini, ivot mu je poeo da ma-laksava, da gubi neto od one slasti, koja ga je nekada terala
da svako jutro ustaje u zoru, pucajui od zdravlja i ivotne radosti, dok mu je u glavi vrvelo mnotvo zanosnih
planova.
I tada, ba usred ovakvo opasnog duevnog stanja, oseti jednog jutra da mu se povratilo ono staro oseanje
blaenstva pri ustajanju, samo to nije bilo zato to mu je glava bila puna zanosnih planova. Ustao je sa puno
volje za ivot zato to je znao da e odmah potom videti Oliviju Pentlend. Digao se, nestrpljiv da se to pre baci
na konja i da je, galopirajui kroz livade, saeka kod naputene peare i gleda kako dolazi preko rosnih polja,
sva ozarena, inilo mu se, kao i samo jutro. Onih dana kada se nije pojavljivala, bilo mu je kao da je njegov ivot
gubio svaki smisao.
To, svakako, nije bilo zato to se za njega prvi put postavio problem ene. Uvek je bilo ena u njegovom ivotu,
poev od prve male prljave Ita-lijanke, koju je upoznao jo kao deak meu naslaganom drvenom graom po
dokovima. Uvek je bilo ena u njegovom ivotu, zato to je bilo nemogue da jedan tako snaan ovek, bujnog
temperamenta, tako bezobziran i prkosan ivi trideset pet godina bez njih, a opet i zato to je bio privlaan ovek
koji je, kada je hteo, umeo da zanosi i oarava, ovek koga su ene smatrale neodoljivim. ena je bilo mnogo u
njegovom ivotu, ali nekako uvek u pozadini; on ih je smatrao kao nuno zlo i vesto ih spreavao da mu smetaju
u mnogo vanijem poslu: stvaranju ivotne karijere.
Ali sa Olivijom Pentlend dogodilo se neto sasvim novo i uznemirujue... neto to je, pri njegovoj strasnoj
udnji da zahvati ivot u celosti i iskusi sve u njemu, izazvalo u njemu neodoljiv senzualni zanos. Ona nije bila
prosto samo jo jedna ena iz prilino velikog niza ena u njegovom ivotu. Nalazio je da se Olivija Pentlend
razlikovala od svih ostalih ena ... za njega je ona bila zrela, dostojanstvena, lepa, zanosna i inteligentna ena,
12 Rana jesen
177a pored svega toga bilo je neke sveine u njenoj blistavoj rascvetanosti, iste one sveine kao u njene mlade
erke, samo malo osenene tugom.
U poetku, dok su razgovarali oko ureenja vrta u Bruk-Kotedu, on je sebe hvatao da je kao u nekom zanosu
posmatra, tako da je jedva razumeo ta je govorila. Za sve to vreme u sebi je mislio: Evo divne ene...
najdivnije koju sam video i koju u ikada videti... ona bi mogla da od mog ivota napravi neto sasvim drugo, da
izazove ljubav, onu to se zove prava ljubav."
Ona je tako delovala na njega da se sasvim oslobodio prostake i cinine grubosti, koja se o-bino javlja u vezi
sa enom kod oveka koji je imao onakav ivot kao on. Do tada mu se inilo da su ene stvorene samo da
zabavljaju ljude ili da im izrode decu, a sada je uvideo da je, na kraju krajeva, zaista bilo neeg u onome to se
zvalo ljubavno oseanje. Dugo je u sebi traio re da o-pie Oliviju i na kraju se vratio na onaj stari otrcani izraz
koji mu je uvek padao na pamet. Ona je bila prava dama" i ba kao takva imala je izuzetno jako dejstvo na
njegovu uobrazilju.
Govorio je sarn sebi da bi ga jedna takva ena mogla razume ti, ne na onaj povran, analitiki nain mudre ene
kao to je Sabina Kalender, ve na sasvim drugi nain. Ona je bila ena kojoj je mogao rei: Ja sam takav i
takav. Evo kakav je moj ivot. Moje su namere takve." I ona bi sve ra-zumela, i zlo i dobro. Ona bi mogla da
bude jedina linost na svetu kojoj bi on mogao da izrui ceo teret svojih tajni, jedina ena koja bi mogla da
zauvek uniti ono muno turobno oseanje samoe koje ga je katkad pritiskivalo. Uprkos njegovoj otroumnosti
i dovitljivom planiranju u ivotu, ona je stvorila u njemu oseanje da je od njega mnogo mudrija, da je on kao
neki deai koji bi rado zagnjurio glavu u njeno krilo da mu miluje gustu crnu kosu. Ona bi razumela da ima
trenutaka kad ovek zaeli da se s njim tako postupa. Na njoj
178
svojstven, tih nain, ona je ipak bila jaka i nesebina ena, koja nije zahtevala da joj se laska i u-kazuje stalna
panja, bila je tip ene koja je od neocenjive koristi za oveka potpuno predanog izgraivanju svoje ivotne
karijere. Pomisao na nju ispunjavala ga je bolnim oseanjem tuge, ali kada je bio manje romantian, uvideo je da
ona ima mo da ga izbavi ja iz sve vee dosade. Ona bi bila od velike koristi za njega.
Prema tome, Sabina nije mnogo greila kada ga je zamiljala kao onog deaka iz Pariza koji je, sedei na
ivinjaku, pogledao na nju odozdo i rekao: Ja se igram." U izvesnim trenucima O'Hara je vrlo mnogo liio na
tog deaka.
Ali gruba stvarnost je skoro uvek na kraju ruila njegova sanjarenja: ona je ve bila udata za oveka koji joj
nikada ne bi dao slobodu, za oveka koji je sam nije eleo, za oveka koji bi, moda, rtvovao sve na svetu samo
da se izbegne takav skandal u porodici. A iza ovih jakih, opipljivih i nepremostivih prepreka uoavao je elu onu
mranu ruilaku mreu koja se nije primeivala, ali koja je pri svem tom bila vrlo mona i u koju je ona bila
upletena.
Meutim, ove su prepreke stvorile jednu privlanost vie za tako sloen i neobian duh, jer je, najdublje u svom
biu, i kao posledica ogorene i duge borbe koju je morao da izdri, u njemu nastao prkos prema svemu u svetu
te nije video zato iz daramskog zatvorenog drutva ne bi uzeo ono za im je udeo, to je eleo. To bi bila
zgodna prilika za novu borbu, nov izvor interesa u njegovom bujnom ivotu, samo ovoga puta bilo je drugaije ..
.Sama nagrada ga je vie privlaila nego borba. Jer je O'Hara eleo Oliviju Pentlend, to je za njega bilo udno,
ne za trenutak, za jedan mesec ili jednu godinu, ve zauvek.
ekao je, jer ga je otroumnost koju je dugovao svom velikom iskustvu, uveravala da e je zastraiti i zauvek
izgubiti ako ne bude imao strplje-
12*
179nja s takvom enom; osim toga ekao je i zato to nije video ta bi preduzeo da otkloni prepreke koje su ih
razdvajale. ekao je, to je esto inio u toku svog ivota, da se situacija sama po sebi razbistri. I dok je tako
iekivao, svaki put kad god bi je video, sve vie ju je eleo, i njegov do sadane-savladljiv instinkt opreznosti
postajao je sve slabiji.
Za vreme onih dugih asova provedenih u svojoj sobi Olivija je malo-pomalo poela da biva sve-sna da esto
misli na novog gosta Bruk-Koteda. To je poelo jo one noi kad je Dek umro i kada je povetarac preko
movara doneo zvuke njegovog sviranja, pa onda kada joj je Sabina posle pogreba govorila o njemu sa udnim
ushienjem, to se njoj obino nije deavalo. Jedanput ili dvaput ugledala ga je kada je prolazio preko livada i
iao prema O'Harinim sjajnim dimnjacima ili kada je silazio putem koji vodi preko movara do mora jednog
visokog i rieg mladog oveka, koji je pri hodu malo hramao. Primetila je da ga Sibila zaudo, slabo pominje, ali
kada bi pitala devojku kako namerava da provede dan, dolazila bi do zakljuka da se ona skoro svakog dana
viala s njim. Kada bi ga pominjala, Sibila bi se uvek zacrvenela i govorila: On je vrlo mio, majko. Doveu ga
o-vamo im bude elela goste... Viala sam ga u Parizu."
Olivija, pametno, nije navaljivala sa pitanjima. Uostalom, Sabina joj je priala gotovo sve to je bilo u vezi s
njim ... moda vie nego to je i sama znala.
Sabina joj je rekla: On je iz jedne vrlo poznate porodice ... uporne, smele i pune duha. Od ele porodice, majka
se, verovatno, najvie istie. To je zanosna ena, koja je dobar deo svog ivota provela raskono u Parizu... ona
nije tip ene iz
180
amerike kolonije u Parizu. Ona nikoga ne podraava i nesposobna je za ma kakvo pretvaranje. i-vela je u
Parizu uglavnom sama, uivajui svoje bogatstvo ... vrlo veliko bogatstvo ... koje, izgleda, potie od topionica
elika u nekom aavom gradu na Srednjem zapadu. Ona je jedna od mojih velikih prijateljica ... ena bez
naroitog intelekta, ali vrlo lepa i obdarena neodoljivim, razornim arima. O-na je jedna od onih ena koje su
roene da provedu ceo ivot pored ljudi... Ona je za mukarce neodoljiva i mislim da ih je uvek bilo u njenom
ivotu. Ona je stvorena za mukarce, ali je imala savren i nepogrean ukus, tako da njen moral ov-de nije
vaan." Ova ena... u stvari, ela porodica ana de Siona ... izgleda da je strasno interesova-vala Sabinu, jer dok
je pila aj sa Olivijom, neprekidno je govorila i pokazivala se brbljivija nego obino, opisujui kuu anove
majke, njene prijatelje, ljude koji su se mogli sresti na veerama koje je ona prireivala, jednom reju, sve to se
o njoj imalo rei. To je tip ene koja postoji otkako je sveta. Njena mladost je prilino tajanstvena. Izgleda da
postoji neka tajna ba u vezi sa anovim o-cem. Ne verujem da je bila srena s njim. O njemu se nikad nita ne
govori. Naravno, ona se preudala za jednog Francuza... mnogo starijeg od sebe... vrlo otmenog oveka koji je bio
ministar u tri vlade. Otuda mladi ima francusko prezime. Starac ga je usvojio i ponaao se prema njemu kao
prema sopstvenom sinu. De Sion je poznato ime u Francuskoj, jedno od najpoznatijih imena; ali, naravno, u
anu nema nimalo francuske krvi. On je isto amerikog porekla, ali dosad nije nikada video svoju otadbinu."
Sabina ispi aj i stavljajui solju na sto iz doba Regentstva (koji je poticao od Olivijine majke i tako naao
zgodan nain da dospe u kuu punu amerikog nametaja iz prve epohe), dodade: To je izuzetna porodica ...
plahovita i nemirna. an je imao jednu tetku koja je umrla u manastiru karmelitskog reda u Lizijeu, a Lili Ber je
njego-
181va roaka ... zaista velika muziarka." Ona pogleda kroz prozor i posle jednog trenutka ree poluglasno: Lili
Ber je ena sa kojom se moj mu oenio ... ali ona se, isto tako, razvela od njega i mi smo sada vrlo dobre
prijateljice ... ona i ja." Pa opet uz svoj poznati, metalni smeh, dodade: Pretpostavljam da smo postale jedna
drugoj simpatine kroz zajedniki ivot s njim... kao to vidite, ja dobro poznajem elu porodicu. Krv te
porodice stvara ljude koji urneju da uivaju ivot... da ive u sadanjosti."
Nije priznala da su je an, njegova majka i nemilosrdna Lili Ber oparali zato to sti u njenim oima
predstavljali onu slobodu za kojom je ona teila kroz sve godine otkako se izvukla iz Darama. Oni su nekako
raskrstili sa rodnom grudom, gradovima, zakonom, predrasudama, ak i sa nacionalnim oseanjima. Jedno
vreme, ona se ponadala da e se an moda zaintercsovati za njenu erku, tvrdoglavu, nezavisnu, inteligentnu
Terezu. Poznavajui dobro ivot i svet, ona je odavno napustila tu nadu, znajui da e se jedan tako plahovit i ro-
mantian mladi, koji je nosio dubok peat francuskog vaspitanja i bio tako bitno mukarac, sigurno okrenuti
prema umilnijoj, nenijoj, enstvenijoj devojci nego to je Tereza. Znala je da e se on neizbeno zaljubiti u
devojku kao to je Si-bila i, u neku ruku, bila je zbog toga zadovoljna, jer se to savreno dobro slagalo sa
planovima o njenoj nenamernoj osveti. Pentlendovi su pouzdano smatrali da je an de Sion nekakav probisvet, a
tek kada budu saznali pravu istinu ...
Matanje o tome prosto ju je oaravalo. Leto u Daramu, iako pomueno Dekovom smru, nije bilo tako grozno
kao to se bojala; i ovaj nov, neoekivan razvoj dogaaja zanimao ju je kao neto to ranije nikada nije imala
prilike da posmatra ... idilina ljubav izmeu dva mlada bia koja su svako za sebe, izgledala savrena i arobna.
182
Sve je to poelo skoro godinu dana ranije u Parizu na proslavi Dana primirja. Izjutra toga dana Sibila je pola sa
Terezom i Sabinom da stavi venac kraj venog plamena pod Trijumfalnom kapijom (jer, rat je spadao u red onih
neobjanjivih stvari povodom kojih je Sibila htela da ispolja-va svoja sentimentalna oseanja). Sibila se potom
igrala u bati sa psima, koje joj nisu dozvoljavali da dri u koli u Sen Kluu, a kada je ula u kuu, nala se u
prisustvu jedne izvanredno zavodljive i lepe ene od oko pedeset godina gospoe de Sion, koja je dola na
ruak sa svojim sinom, mladiem od dvadeset etiri godine, visokim, vitkim i pravim, rie kose, zatvorenoplavih
oiju i dubokog prijatnog glasa. U ast Dana primirja obukao je svoju crno-srebrnu uniformu oklopnika; a
pomalo je hramao zbog stare rane. Skoro u isti mah (ona se uvek toga seala kad god bi mislila na njega) on upre
u nju pogled pun iskrenosti i divljenja, to izazva u njoj oseanje prijatnog uzbuenja koje je bilo potpuno novo
za nju.
Neto izgled njegove uniforme ili, moda, neto to se osealo u vazduhu, zvui vojne muzike, odjeci
Marseljeze" i mara Sambre et Muse", prizor vojnika na ulici i velianstvena Trijumfalna kapija sa venim
plamenom ... neto u samoj atmosferi Pariza, neto to je ona strasno volela, svu je obuze i ovlada njome. Sve se
to zdruilo i u tom trenutku ovaplotilo u tom udnom mladom oveku koji ju je gledao tako zadivljen.
Ona je podsvesno znala da se mora zaljubiti u njega jo onog trenutka kada je kroila u salon Sabine Kalender,
pozdravljajui Lili de Sion. Taj utisak se jo pojaao kada je posle ruka odvela mladia u batu da mu pokae
svoje pse i dok ga je posmatrala kako trlja ui dobermanu i neno mu govori, odmah je shvatila da voli ivotinje
kao i ona. Tako se prijatno ophodio, bio je tako blag i nean uprkos svom visokom stasu, i tako su pri-
183jatno i srdano razgovarali kao da su bili oduvek prijatelji.
Potom, ne videvi je ponova, otputovao je u Argentinu da bi video tu zemlju i upoznao se sa gajenjem stoke, jer
je mislio da bi se jednog dana mogao baviti tim poslom i ak iveti na rancu. Iza sebe je ostavio ivu uspomenu
koja se, ukoliko je vreme vie odmicalo, sve vie urezivala u srce romantine devojice, koju je uasno bunila
Terezi-na ideja da e nauno" izabrati oca svoje dece. Ona je gotovo nesvesno dola dotle da je prema njemu
merila druge ljude, ak i u takvim sitnim pojedinostima kakva su im ramena, nain na koji se slue rukama i
kakva im je boja glasa. Na sve to je stvarno mislila kada je rekla majci: Znam za kakvog oveka elim da se
udam. Znam to ta-no." Htela je rei, iako nije bila svesna toga, da njen budui mu treba da lii na ana de
Siona ... da bude aroban, romantian i pomalo silovit.
Nije ga zaboravila, iako je bilo trenutaka u koli u Sent Kluu kada je verovala da ga nikada vie nee videti
trenutaka kada je bila obuzeta prijatnim oseanjem beznadene melanholije, za koju je verovala da e je celog
ivota pratiti; u takvom stanju unosila je duge i romantine zabe-leke u svoj dnevnik koji je skrivala ispod
dueka. I ukoliko je vie gubila nadu, romantini oreol oko njega postajao je sve jai, lepi i neodoljiviji. Postala
je tako bleda da je gospoica Vernej bila primorana da joj daje okrepljujua sredstva, a Tereza je optui da se
zaljubila, to je ona neubed-ljivo poricala, dobij ajui preterano romantian i tajanstven izgled.
A kada se vratila na imanje Pentlendovih (povratak koji joj je savetovala majka zbog Dekovog slabog
zdravstvenog stanja), slika je malo izblede-la, jer je bila sasvim uverena, ak i u trenucima kada joj je mata
najsmelije radila, da nije bilo nikakvog izgleda da ga opet vidi. I tako je on za nju postao samo beznadena
strast; pripremala se da ga zaboravi, i kako je bila vrlo razborita, iako jo
184
sasvim mlada, privikavala se na misao da se uda za jednog od onih beznaajnih mladia koji su bili neuporedivo
poeljnije partije i koje je njena porodica poznavala oduvek. Paljivo je posmatrala sve svoje oboavaoce,
uporeujui ih uvek sa slikom mladog oveka rie kose, obuenog u crno-sre-brnu uniformu oklopnika; u
poreenju s njim, svi su joj izgledali ak i plavi, lepi Meneringov sin kao mali nestani deaci, ni upola
pametni i zreli kao ona. Bila se potajno i sa puno ozbiljnosti pomirila sa milju da se uda kako je uobiajeno u
jednom drutvenom krugu da sklopi brak koji je uslovljen imovinom i injenicom da njen ve-renik ima da
bude pravi mukarac".
I tako je ceo ovaj doivljaj dobio patinu traginog romana koji se skriveno uvao u dui mlade devojke. Moda
e, kada jednom bude stara, priati ovu priu svojim unucima. Bila je uverena da e uvek mislita na ana de
Siona, ma za koga se u-dala. To je bila jedna od onih polusmenih iluzija mladosti u kojima ima prilino tune
istine.
I tada je odjednom do nje doprla vest da e on posetiti Bruk-Koted. Ona je jo uvala svoju tajnu, ali nije mogla
spreiti da njena majka i Sa-bina ne posumnjaju u neto. Izdala se prvi put ba na dan Dekove smrti, kada je
rekla, sa iznenadnim sjajem u oima: To je an de Sion... Zaboravila sam da veeras dolazi." Olivija je prime-
tila taj sjaj, jer to je neto to se veno ponavlja.
A u Bruk-Kotedu mladi de Sion, besan zbog ekanja koje mu je nametnula sahrana i obaveza da potuje alost
porodice Pentlend, durio se i ponaao tako da je postao dosadan svima osim Sa-bini koja je uivala da ga takvog
posmatra. Navikao da nasumce juria prema svemu to bi poe-leo (kao to je jurnuo u francusku vojsku u
sedamnaestoj godini i otisnuo se u Argentinu pre devet meseci), 2an je postao razdraljiv i provodio je
185dane napolju, veslajui na reci i kupajui se usamljen na velikoj i pustoj beliastoj plai. Prepirao se sa
Terezom, koju je poznavao jo dok je bila de-vojica, a trudio se da se pokae to je mogue uljudniji prema
Sabini, koju je, ovakav kakav je, jako zabavljao.
Sabina je bila sada sigurna da on nije doao u Daram zbog toga to se naroito interesovao za nju ili Terezu.
Sada je tek uvidela koliko je bila pametna (u vezi sa ciljevima njenog plana) to je u pozivu koji mu je uputila
dodala ovo nekoliko reci. .. Sibila Pentlend stanuje na imanju u blizini nae farme. Moda je se seate. Ona je s
nama ruala prole godine na Dan primirja."
Primetila je da on zamilja da je iskusan, svet-ski ovek, koji vrlo vesto ume da uva svoje tajne. Raspitivao se
kod nje o Sibili Pentlend kao sluajno, ali je to bilo sasvim providno; pitao je koliko treba da proe vremena od
Dekove sahrane, da bi smeo da se pojavi u oaloenoj porodici Pentlendovih, i da li su se gospoici Pentlend
dopadali ljudi iz okoline Darama? Da nije bio tako aroban i nestrpljiv, Sabini bi bio strano dosadan.
Mladi se plaio samo jedne stvari... da se, moda, Sibila nije nekako promenila, da, moda, vie nije tako
zanosna kao to ju je zamiljao za vreme dugih meseci svog odsustvovanja. On nije ba naivan u pogledu ena (u
stvari, Sabina je verovala da je on otputovao u Argentinu da bi se oslobodio neke parike veze) i znao je da su
takva katastrofalna razoarenja sasvim mogua. Moda e, kada je bolje bude upoznao, sav blistavi oreol oko nje
ieznuti. Moda ga se ona uopte nije ni seala. Ali ona mu se inila, posle dugih meseci romantinog
sanjarenja, naj privlani ja ena koju je ikada sreo u ivotu.
Bio je to sasvim nov svet u kome se on obreo, u neku ruku ak noviji i razliitiji od sveta sa prostranih travom
prekrivenih argentinskih ravnica, odakle je upravo doao. Ubrzo je saznao da ljudi
186
iz Darama obino govore da Boston i Daram lie na Englesku, ali on je to mirno odbacio kao neku vrstu
snobizma, jer Boston i Daram, koliko je on mogao da oceni, nisu liili nimalo na Englesku; u poneem Boston i
Daram izgledali su starodrevni, ali u njima nije bilo onog bogatstva, one velelepno-sti, i sjaja oko njih. Oni mora
da su nekada bili romantini, a sada nisu imali takav izgled; vie su liili na ilustracije iz udbenika istorije. Bilo
je u njima neeg suvoparnog ... bili su sec, mislio je on, smatrajui da ova francuska re jo bolje zvui.
Uostalom, njega je ba interesovala suprotnost, a ne slinost sa Engleskom ... sumorna sirovost ovoga kraja i
prizor itavih kolonija ljudi onako udnog i stranog izgleda, kao to su esi i Poljaci, davao je celoj slici neku
stranu, a ne anglosaksonsku pozadinu.
Sav se posvetio upoznavanju svoje otadibne, na njemu svojstven, predan i bujan nain, a kako je bio vrlo
osetljiv mladi, sa mnogo smisla za nijanse, prizvuke i sve vidove ivotnog zbivanja, poeo je vrlo ivo da osea
sutinu amerikog ivota.
Sabini je rekao: Vidite, to je smeno, ali mi se ini kao da sam doao svojoj kui. Oseam se kao da pripadam
Americi... ne Daramu, ve Njujorku ili nekom od onih velikih bunih gradova kroz koje sam proao.
Sasvim prirodno, nimalo nije govorio kao Amerikanac, ve na tipino engleski nain, prilino gutajui reci, i
ponegde sa slabini tragom francuskog naglaska. Njegov glas je bio dublji i bogatiji od glasova ljudi iz Nove
Engleske, sa njihovim izgovaranjem arls Strit: aals tit" i svetog imena Har-vard: Havaad."
Njujork ga je oaravao vie nego ma ta drugo u Americi, jer je prevaziao sve njegove snove o njemu i sva
opisivanja koje su mu ljudi davali o njegovoj ogromnoj snazi, varvarskoj velianstvenosti i neverovatnoj
raznolikosti jezika i naroda. Njujork je, govorila mu je Sabina svesna da govori la, u
187stvari Amerika, daleko vie prava Amerika od onoga na ta e naii u Daramu.
Kada je govorio Sabini o Njujorku, bio je na vrhuncu uzbuenja i oduevljenja, to se deava samo ljudima koji
ivo oseaju stvarnost. ak joj je govorio da je napustio Evropu u nameri da nikada vie tamo ne ivi.
To je stara zemlja govorio je on i kada je neko tamo odrastao kao ja, ne vidim zato bi se vratio da tamo
ivi. U izvesnom smislu to je mrtav svet... sigurno mrtav kada se upore-di sa Amerikom. Mene interesuje
budunost... a ne prolost. elim da budem tamo gde se odigravaju najvaniji dogaaji... da budem u sreditu
zbivanja.
Kada nije besno svirao na klaviru, ili razgovarao sa Sabinom, ili se prepirao sa Terezom, meu abama i
insektima u laboratoriji koju je u-redila na maloj staklenoj terasi, on se etao po vrtu priguujui uzbuenje,
stalno lupao glavu o svom ivotnom problemu i pravio planove kako da se prilagodi ovoj snanoj, bujnoj zemlji.
To to je doao do tog saznanja ve u svojoj dvadeset petoj godini, predstavljalo je za njega uzbudljivo iskustvo.
Poeo je da shvata one mlade Amerikance koje je katkada sretao u Evropi (kao to je bio njegov roak Fergus
Tolivije, koji je poginuo u ratu), tako pune ivota, koji su lako uletali u pustolovine ... mlade ljude kojima nita
nije moglo da se odupre u onom starom i umornom svetu, jer je sama priroda bila na njihovoj strani.
Da bi ublaio svoje nestrpljenje, traio je pri-beite u pomamnoj fizikoj aktivnosti, veslao je, plivao i sa
Sabinom obilazio automobilom okolinu Darama. Nije mogao dugo da peai, zbog posledi-ca stare rane, ali
peaio je do O'Harine kue, gde se upoznao i sprijateljio sa Ircem. O'Hara mu je pozajmio jedan indijanski
sportski amac i rekao mu da uvek moe da dobije konja iz njegove tale, kada mu bude bolje sa nogom.
188
Jednog jutra, kada je izvlaio svoj indijanski amac na muljevitu obalu reke posle svoje jutarnje vebe, u bat
konjskih kopita po ovrslom blatu u blizini i, okrenuvi se, on ugleda Sibilu Pentlend na njenoj kobili
Andromaki kako izbija iz oblinjeg umarka. Jutro je bilo velianstveno svee za Daram sredinom avgusta
a na staroj reci lokvanji su irili svoje votanobele cvetove, razasute kao zvezde po tepihu zelenog velikog lia.
To prepodne je bilo kao stvoreno za uivanje, dugi zraci sunca koje se dizalo, posrebravali su svetlu-cavu od
rose pauinu, koja je bila razastrta po is-prepletanim granicama divlje vinove loze; a mladi de Sion, stojei na
ivici putanje, rumen od zdravlja i jutarnjeg veslanja, razbaruene kose, najednom oseti da kipi od strahovitog
fizikog zdravlja i snage. Pred njim je leao ceo svet i ekao da bude osvojen; u tom svetu iz cestara se pojavi Si-
bila Pentlend, mnogo zanosnija u prirodi nego to mu se inila za vreme dugih zvezdanih besanih noi kada je
leao budan u ravnicama pampasa i mislio o njoj.
Jedan trenutak proe da nijedno od njih ne izusti ni re. Mlada devojka, iznenaena, ovla pocrvene, ali
savladavi se da bi sauvala svoje dostojanstvo, zadra kobilu; a an, gledajui je odozdo, ree joj pravei se
ravnoduan (a srce mu je, u stvari, htelo da iskoi od uzbuenja):
Oh! Halo! Vi ste, gospoice Pentlend.
Da! ali se ona najedanput razoara, pove-rovavi da ju je zaista zaboravio.
Imao je od odela samo pantalone i sportsku koulju. On pogleda u svoje odelo i ree, pravei smenu grimasu:
Nisam pristojno odeven za primanje poseta. Ova poalica nekako poslui da se pobedi ose-
anje usiljenosti koje je obuzelo oboje, i oni otpo-ee razgovor, izmenivi nekoliko uobiajenih reci o lepoti
jutra, potom Zan, pribliivi se Andromaki, poe da je miluje po nozdrvama sa istom nenou kao kad je nekad
u Parizu milovao Sibi-
189line pse i, gledajui je svojim iskrenim plavim o-ima, ree:
Doao bih ranije da vas vidim, ali sam pomiljao da, moda, ne elite sada da me vidite i glas mu toplo
zadrhta.
Ne bi nita smetalo odgovori ona a sada morate esto dolaziti... koliko god vam je volja. Koliko ete
vremena ostati u Bruk-Kotedu?
On zastade za trenutak:
Petnaestak dana ... moda ... moda ... due.
I Sibila, gledajui ga, pomisli u sebi: Moram ga zadrati da ostane. Ako bih ga ponovo izgubila sada... Moram
ga zadrati da ostane. Volim ga vie nego ikog na svetu. Ne mogu sada da ga izgubim."
Ona poe sebe da ubeuje da joj je sudbina bila naklonjena, da ga je sudbina opet bacila njoj u naruje. To je
bilo tako pisano, i ivot s njim bie uzbudljiv i vrlo zanimljiv. Ona mirna upornost koju je nasledila od Olivije,
poe da se budi u njoj i da je svu obuzima. Bila je vrsto reena da ga ne izgubi.
Oni pooe uz reku i nastavie da razgovaraju prilino usiljeno. an je, hramajui pomalo, iao pored
Andromake. Izmenjali su najobinije fraze dok su se, kao u mraku, traili, i oboje su bili tako ponosni i bojali se
da ne pokau svoja prava oseanja; bili su stidljivi, a ipak su goreli od nestrpljenja da se zblie. Samo uzbuenje
da su bili jedno pored drugog pridavalo je njihovim recima veliki znaaj. U stvari, nisu ni znali ta su jedno
drugom govorili. U izvesnom smislu izgledali su jedno drugom udni i uzbudljivi, a opet u drugom, nisu nimalo
bili udni, jer je meu njima postojalo ono staro oseanje koje je Sibila primetila u bati Ulice Tilzit, oseanje
kao da su se oduvek poznavali. Meu njima nije bilo nikakvog kolebanja, nikakve sumnje, nikakvog podozrenja.
Nebo je bilo blistavo; vazduh je bio pun mirisa koji je dolazio od blatnjave reke i nabujale
190
vegetacije. Njima zavlada stanje izotrenosti ula, neka vrsta ustreptalosti, koje ih potpuno odvoji od spoljnjeg
sveta. To je bila nekakva opinjenost koja se razlikovala od one koja je vladala u mrtvoj kui Pentlendovih.
Svaki put kada se Olivija dizala u zoru da iz-jae sa Sibilom i da sretne O'Haru pored stare peare, oseala je da
je ta obina etnja sve vie zanosi. Iz dodira sa Sibilom i Ircem izbijalo je neto mladalakoj to je ona bila
gotovo zaboravila, neko oseanje snage za kojim je odavno eznula. Nala je da je to bio izvanredan nain da
pone dan da u jutarnjoj sveini jae po rosnoj travi; ti asovi su delovali osveavajue, u poreenju sa
ostatkom dana koji je provodila u drutvu staraca kao to su njen svekar, Anson, koji je stvarno bio starac, starica
u severnom krilu zgrade i tetka Kesi, koja je nikako nije ostavljala na imru.
I Olivija, koja je, kao i svaka ena, bila pomalo sujetna, poe da se posmatra u ogledalu ... i primeti da su joj oi
postale sjajnije i koa svetli-ja. Uinilo joj se da je ak i lepa i da joj jahai kostim dobro pristaje i daje
romantian izgled.
Isto tako, primetila je da ju je O'Hara, dok je jahala preko polja izmeu Sibile i njega, po-smatrao sa udnim
sjajem u svojim plavim oima. Meutim, on nije nita govorio; nije niim odavao svoje oseanje koje je bilo u
osnovi one iznenadne i mirno reene izjave na terasi Bruk-Koteda. Poela je da uvia (ono to je Sabina otkrila
odmah) da je vrlo vest i opasan. Bio je opasan ne samo zato to je imao udno, gotovo fiziko dej-stvo nad
ljudima koje se sastojalo u tome to je samim svojina prisustvom zanosio i potpuno osvajao ljude ve zato
to je bio strpljiv i umeo da uti. Da se zaleteo neoprezno, prenaglio bi i sve
191bi upropastio. Da je tako postupio, izazvao bi samo neprijatnu scenu, koja bi se zavrila time to bi ga Olivija
potpuno i zauvek odstranila i moda bi ga se tako oslobodila; ali on nikad nije pokuao da je dotakne.
Zadovoljavao se samo da uvek bude pored nje i da joj na tajanstven nain stavi do znanja da se njegova oseanja
nisu promenila i da je uvek eli vie nego sve na svetu. To je bila opasna taktika za enu koja je ve po prirodi
bila romantina, a nije doivela nijedan roman.
Jednoga jutra, ekajui kod stare peare, O'Hara ugleda kako preko polja od Pentlendovih dolazi prema njemu
samo jedna jahaica. U prvi mah uini mu se da to dolazi sama Sibila bez svoje majke, i namah ga obuze stara
dosada i oajanje. Tek kada je jahaica prila blie i kada je mogao da raspozna belu zvezdu na elu konja,
prepo-znade Oliviju. injenica da Olivija dolazi sama, posle one njegove izjave, izgledala mu je od ogromne
vanosti.
Ovoga puta nije vie ekao na mestu niti je lagano jahao prema njoj kao obino. Sa nestrplji-vou mladog
oveka, on obode konja i u galopu poe joj u susret preko rosnog polja.
Ona je sva blistala kao i uvek, ali, u isto vre-me, izvesna stidljivost koja je lebdela na njenom licu davala joj je na
prvi pogled pomalo hladan i zakopan izgled. Ona mu mirno ree:
Sibila nee doi ovoga jutra. Otila je vrlo rano da peca sa anom de Sionom. Skue su se pojavile u izoblju
u vodi nadoloj preko movara.
Potom zavlada neugodno, napeto utanje koje prekide O'Hara:
To je divan mladi... taj de Sion. inei herojski napor da savlada bojaljivost koju mu je ona uvek
uspevala da ulije svojim prisustvom, on dodade tiho: Srean sam to ona nije dola. Oduvek sam to eleo.
Nije mu zavodljivo rekla da bi morao da se uzdri od slinih izjava. Deo njenih ari bio je ba u tome to je bila i
suvie potena i inteligentna da
192
se ne uputa u tako siune enske manevre. On je tih koketarija svojstvenih lakim enama odavno imao preko
glave. Uostalom, i ona sama je elela da to tako bude" i znala je da je smeno pretvarati se pred O'Harom, poto
je on uvek, pre ili kasnije, pronalazio ta je posredi. Najzad, oni nisu bili vie deca. Oboje su znali vrlo dobro ta
rade, da je to opasno i da se nesmotreno igraju vatrom; ali, pri svem tom, samo uzbuenje stvaralo je od ove
avanture, i za jednog i za drugog, neto ega se nisu mogli liiti.
Neko vreme su jahali utei i posmatrali kako crna kopita konja na sve strane razbacuju blistave rosne kapljice
prolazei kroz do kolena duboku travu i detelinu. Kada iz polja zaokrenue na putanju koja je vodila u brezovu
umu, on se najednom nasrne ja i ree:
Nudim jedan peni za vae misli. Smeei se, ona odgovori:
Ne bih ih prodala ni za milione.
Mora da su veoma dragocene.
Moda... dragocene za mene, a ni za koga drugog.
Ni za koga drugog...
Ne ... ne veruj em da bi one ma koga intere-sovale. One nisu ba mnogo vesele.
Na ove reci, on ponovo uuta, a lice mu dobi zamiljen i razoaran izraz. Ona ga je neko vreme posmatrala pa
onda ree:
Ne biste smeli da se durite po ovako lepom jutru.
Ne durim se ja ... ve samo ... razmiljam. Sada se ona nasmeja:
Nudim jedan peni za vae misli.
Ali on se ne nasmeja, ve progovori neoekivanom snagom:
Moje misli isto tako vrede jedan milion ... ak i vie ... samo u ipak da ih podelim sa vama, a ne bih ih ni s
kim podelio.
Ovakav zvuk njegovog glasa izazva u Oliviji talas lude detinjaste radosti. Ona pomisli: Poi-
13 Rana jesen
193njem da bivam mlada, smena i puna ivota i radosti." A glasno ree:
Nemam ni jednog penija pri sebi, ali ako mi verujete do sutra?
On se tada naglo okrete prema njoj. Njegova bojaljivost ieze i umesto nje pojavi se uzbuenje koje se
graniilo sa gnevom i besom.
Nato ih kupovati? upita on. Vi ih vrlo dobro poznajete. Vi niste, valjda, zaboravili ta sam vam rekao
na terasi Bruk-Koteda ... Moja su oseanja otada postajala sve jaa ... sve jaa. Kad je video da se ona naglo
uozbiljila, on je upita: A ta vi oseare?
Vi znate koliko je to sve nemogue.
Nita nije nemogue ... nita. Uostalom, ja sada ne mislim na tekoe. One e docnije doi... Ja sada mislim
samo na vaa lina oseanja.
Zar ne moete da vidite da mi se dopadate? ... Mora da mi se dopadate, jer inae ne bih dola sama ovog
jutra?
Dopadam vam se ponovi on sa gorinom u glasu. Ne interesuje me to da vam se samo dopadam i
kako ona nita ne odgovori, on do-dade, gotovo besno: Zato me stalno drite na odstojanju? Zato se uvek
ograujete kao nekim zidom?
Zar ja to inim? upita ona, glupavo i sa oseanjem bola.
Vi ste hladni i daleko od mene, ak i kada se smejete.
Ne inim to namerno, mrzim hladne ljude. U magnovenju, ona uhvati brz, iznenadan ble-
sak njegove plahe naravi koja ga je ponekad izdavala.
To je sve zbog vaeg prokletog izgleda velike dame. Ima trenutaka kada poelim da ste slukinja ili
sudopera.
I vi mislite da bih onda bila drukija, ili bih, moda, opet bila ista?
On je hitro pogleda kao da je hteo da joj srdito odgovori, ali, savladavi se, produi da jae
194
utei. Olivija, pogledajui kriom na njega, uhvati brzu, prolaznu sliku crnpuraste glave i tvrdoglavosti koja se
ocrtavala na opaljenom licu: Skoro, pomisli ona, kao glava nekog lepog bika malo pognuta, zamiljeno i
skoro alosno." Tada je opet spo-pade ono boleivo, jedva primetno oseanje ono isto oseanje koje ju je
obuzelo one noi kada joj je umro sin i kada je gledala Ansonov potiljak, a stvarno ga uopte nije videla. Ona
pomisli: Zato mi je ovaj ovek u stvari stranac blii nego to mi je Anson ikada bio? Zato s njim
govorim tako kako nikada nisam govorila sa Ansonom?" I onda je obuze neko udno oseanje saaljenja pri
pogledu na ovu mrku glavu. U munjevitom poimanju sutine stvari, ona ga vide kao malog deaka koji
neprestano neto trai a i sam ne zna ta hoe; ona zaeli da ga pomiluje po gustoj crnoj kosi i da ga tako malo
utei.
On ponovo poe da govori:
Vi nita ne znate o meni. A poneki put pomiljam da bi trebalo sve da znate. Potom, pogledavi je brzo,
upita: Moete li da budete strpljivi i da ujeti sve o meni... ili bar neto?
Ona mu se nasmei, uverena da je na neki tajanstven, vidovit nain prodrla do same biti njegovog duevnog
stanja i pomisli u sebi: Kako postajem sentimentalna ... bolesno sentimentalna!" Pri svem tom, bilo je to bogato,
raskono duevno stanje u kome se elo njeno bie kupalo i odmaralo. Ona opet pomisli u sebi: ,,A to ne bih
sada dala sebi na volju? Uzdravala sam se celog svog ivota i liavala se svega prijatnog."
Ohrabren njenim osmejkom, on poe svoju priu. I dok su jahali prema suncu koje se dizalo, on joj je priao
govorio o svom skromnom po-reklu i opisivao joj svu gorinu svoje mladosti, svoje mune dane provedene du
dokova; a s vremena na vreme, ona je upadala: Razumem. Ni moje detinjstvo nije bilo sreno" ili:
Nastavite, molim vas. Vaa me pria zanosi... vie nego to moete da zamislite."
13*
195I on nastavi svoju priu o jakom oiljku^ na svojoj slepoonici, o tome kako je, predviajui to, uspeo u
ivotu, poveravajui joj pri tome sve, ak i stvari kojih se sada pomalo stideo, a iz njega je s vremena na vreme
izbijala gorina onih ljudi koji su sami sebi prokrili put uprkos svim preprekama. Taj lukav, protivrean ovek
postade u toku svoje ispovesti bezazlen i jednostavan kao deai; i ona ga je razumela, onako kako je on to
predviao. udesno je bilo kako ju je on dobro ocenio.
Potpuno utonuli u takvo raspoloenje, oni su sve dalje i dalje jahali, dok se sunce sve vie dizalo i dan postajao
sve topliji; obavijeni elo vreme mirisom guste, crne, bujne borove umice i oporim mirisom visokog movarnog
bilja, sve dok O-livija, bacivi pogled na svoj asovnik, ne ree:
Veoma je kasno. Ve sam, u stvari, zadocni-la za porodini doruak.
Htela je, zapravo, da kae da je Anson sigurno ve otiao u Boston i da joj je to bilo milo. Samo, bilo joj je
nemogue da to kae.
Ona se oprosti s njim kod peare i, obrnuvi svoju kobilu prema domu Pentlendovih, oseti kako se pri svakom
novom koraku gubi sve vie udno dejstvo koje je imala na nju njegova blizina; inilo joj se kao da je vrelo
avgustovsko jutro postajalo sve hladnije. Kada je stigla nadomak velike kue od crvenih opeka, koja je tako
vrsto stajala izmeu drvenih brestova, ona pomisli: Nikada vie ne smem ovo da ponovim. Bila sam luda." Ali
odmah potom: A zato da ne ponovim? Zato da ne budem srena? Ja nemam nikakvih obaveza prema njima.
Oni nemaju nikakva prava nada mnom."
Ipak je imala jednu obavezu, znala je to ona vrlo dobro; tu je bila Sibila. Nije smela da se napravi smenom zbog
Sibile. Nije smela nita da u-ini to bi se sukobljavalo s onim to se dogaalo
196
ba toga jutra na ribarskoj laici, daleko od movara, negde blizu mesta gde se udavila Savina Pen-tlend. Dobro
je znala zato je Sibila htela da ide u lov na ribe umesto da ide na jahanje; bilo je dovoljno pogledati devojku i
mladog de Siona da bi se lako pogodilo ta se meu njima dogaa. Ona nije imala pravo da stane na put
razvijanju ove druge ljubavi koja je bila mnogo mlaa, mnogo sveija i toliko blie savrenstvu.
Poto je naterala svoju kobilu da preskoi mali zid blizu tale, ona pogleda i sluajno vide poznatu osobu u
izbledeloj crnini kako stoji u vrtu, kao da je tu stajala sve vreme i posmatrala preko livada, vrebajui njih dvoje.
Kada se Olivija priblii, tetka Kesi joj poe u susret, sa izrazom uasne zabrinutosti na licu, i ree priguenim
glasom, kao da je htela da je niko ne uje:
Mislila sam da se nikada neete vratiti, draga Olivija. Svugde sam vas traila.
Videi po njenom krajnje tajanstvenom izgledu da se neka nova nesrea dogodila, Olivija odgovori:
Jahala sam sa O'Harom. Otili smo vrlo daleko, a bilo je veoma vrue da bre gonimo konje.
Znam ree tetka Kesi. Videla sam vas. (Naravno da nas je videla", pomisli Olivija. Da li je ikada
propustila neto da vidi?") Re je o njoj. Dobila je jutros napad i gospoica Egan kae da biste vi, moda, mogli
neto da pomognete. Ona ne prestaje da bunca neto to je u vezi sa tavanom i Sabinom.
Da, znam u emu je stvar. Popeu se gore odmah.
Higins se pojavi, smekajui se cinino, dok su njegove prodirne oi sijale kao u ptice grabljivice, kao da je znao
sve to se deavalo i imao elju da kae: Ah, vi ste ovoga jutra izali sa O'Harom ... sasvim sami... E pa lepo,
niste nita bolje mogli da uinite, gospoo, nadam se da e vas
197to uiniti srenom. Vama ba treba ovek kao to je on."
Prihvatajui konja za uzdu, ree:
Divnog konja jae gospodin O'Hara, gospoo. Zeleo bih da pripada naoj tali.
Olivija promrmlja neto umesto odgovora i, ne ekajui ak ni kafu, urno se pope uz mrane stepenice koje su
vodile u severno krilo zgrade. U jednom trenutku, prolazei pored visokih prozora sa velikim udubljenjima,
spazi Sabinu, raskono odevenu, sa svetloutim suncobranom iznad glave, kako se nemarno penje irokom
alejom koja vodi u kuu; i nju opet obuze ono iznenadno i neoekivano oseanje neke tuge, oseanje da je pred
njom bilo neto tuno, ak moda i tragino. To je bio jedan od onih talasa potitenosti koji prelaze preko oveka
kao senka. Ona ree samoj sebi: Potitena sam zato to sam pre jednog asa bila suvie srena."
Ali odmah pomisli: Pobogu, pa tetka Kesi ovako rasuuje. Treba da pripazim, inae u na kraju postati pravi
Pentlend... uobraavau da e se, im sam srena, ubrzo dogoditi neka nesrea."
U poslednje vreme imala je ponekad utisak da ju je neto u samom vazduhu, neka tajanstvena mo skrivena u
samoj staroj kui, neosetno preobraavalo i mimo njene volje.
Gospoicu Egan nae ispred vrata sa veitim izvetaenim osmejkom, koji se u ovom trenutku Oliviji uini kao
cerenje same sudbine.
Stara gospoda je sada mirnija ree bolniarka. Higins mi je pomogao i uspeli smo da je priveemo za
krevet da se ne bi ozledila. udno, kakve snage jo ima u onom sirotom mravom te-lu. Potom je objasnila
Oliviji kako je stara gospoa Pentlend neprekidno vritala: Sabina! Sabi-na!" traei gospou Kalender, i da
je stalno navaljivala da joj se dopusti da ode na tavan.
Odavno je progoni misao da je tamo neto izgubila ree gospoica Egan. Ali vrlo vero-vatno to je
samo proizvod njene uobrazilje.
198
Olivija neko vreme ne odgovori nita, pa onda ree:
Popeu se na tavan i pretraiu ga. Mogue je da tamo stvarno neto ima, i ako bih uspela to da naem,
moda bi njeni napadi prestali.
Olivija ih je lako nala, skoro odmah, im je dnevna svetlost poela u mlazovima da prodire kroz prozore na
krovu ogromnog tavana. Leala su gurnuta ispod jedne velike grede ... stara pou-tela pisma, mali sveanj,
nekada zavezan zagasitom pantljikom, koju je neko docnije u urbi prekinuo i sve sakrio u ovo skrovite. Bila su
nepaljivo i urno otvarana, jer je plesniva hartija bila ispucala i pocepana na krajevima. A mastilo, koje mora da
je nekada bilo ljubiasto, dobilo je prljavo mrku boju.
Stojei usred razbacanih igraaka koje su ostavili Sibila i Dek, kada su se poslednji put igrali kue", Olivija
prinese jedno po jedno pismo na svetlost. Bilo ih je ukupno jedanaest i svako je bilo adresovano na gospou D.
Pentlend Pentlen-dovo imanje. Osam pisama bilo je poslato preko bostonske pote, a tri nisu imala nikakav
ig, kao da su bila poslata preko kurira, ili sa cveem ili izmeu listova kakve knjige. Rukopis, koji je poticao od
nekog oveka, bio je krupan, nagao, nerav-nomeran, a slova su bila ispreturana jedna preko drugih.
Ona odmah pomisli: Ona su upuena gospoi D. Pentlend, to znai gospoi Derda Pentlenda. Anson bi bio
sav oaran, jer ova pisma mora ba da su iz prepiske Savine Pentlend i njenog roaka, Tobija Kejna. Ona su bila
potrebna Ansonu da bi zavrio svoju knjigu."
Tada joj pade na pamet da neto nije u redu s tim pismima jer su bila ovde sakrivena, pa ih je, verovatno docnije,
pronala stara gospoa iz sever-nog krila zgrade, koja ih je sigurno potom vratila
199na isto mesto. Stara gospoa Pentlend mora da ih je nala tu pre oko etrdeset godina, kada su joj jo
dozvoljavali da se slobodno kree po kui. Moda se to dogodilo jednog od onih kinih dana kada su Anson i
Sabina dolazili na tavan da se igraju u tom istom uglu sa onim starim igrakama u dane kada Sabina nije htela
da blatnjavu vodu smatra za vino. I sada se stara gospoa, posle tolikih godina, setila njih zato to se Sabina
vratila, pa je sam zvuk njenog imena probudio u njoj ceo niz odavno zaboravljenih uspomena.
Sedei na starom izanalom kovegu, Olivija razvi prvo pismo, vrlo paljivo da ne bi popadali komadii
ljubiastog voska koji su se drali na krajevima, i gotovo namah proita i zgranu se.
Carissima,
ekao sam te prole noi do jedanaest asova u le-tnjikovcu i kada nisi dola, zakljuio sam da on, na kraju
krajeva, nije otiao u Salem i da se jo nalazi s tobom na imanju...
Olivija prekide itanje. Sve je sada shvatila ... Dakle, taj nitkov Tobi Kejn bio je Savini Pentlend vie nego
obian roak; bio je njen ljubavnik i eto zato je sakrila ta pisma ispod grede ogromnog nedovrenog tavana,
moda sa namerom da ih uniti jednog dana. A zatim se pre vremena udavila i pisma su ostala na skrivenom
mestu sve dok ih jednog dana ena Dona Pentlenda nije sluajno otkrila, da ih opet sakrije tamo, zaboravljajui
u svom sirotom pomuenom mozgu ta je u njima bilo i gde su bila skrivena. Za tim pismima tragao je Anson.
Oliviji je sada bilo jasno da Anson ne bi nikada upotrebio ova pisma za svoju knjigu, jer on ni u kom sluaju ne
bi izneo u javnost neki skandal u porodici Pentlend, iako je bio po sredi skandal koji se tragino zavrio pre,
otprilike, jednog veka a sada se pretvorio u ist roman. Naravno, bilo joj
200
je odmah jasno da bi ljubavna avantura izmeu jednog tako blistavog, zanosnog stvorenja kao to je bila Savina
Pentlend i jedne nitarije kao Tobi Kejn bila prilino nezgodna za knjigu koja je nosila naslov Porodica
Pentlend i kolonija Masausetskog zaliva". Moda bi bilo bolje uopte ne govoriti o ovim pismima. Anson bi na
neki nain unitio svu njihovu vrednost; on bi rtvovao istinu bogovima dostojanstva i hipokrizije.
Poto gurnu pisma u svoj dep, ona sie niz mrane stepenice, a na severnom krilu zgrade, gospoica Egan joj
poe u susret i upita je, skoro nestrpljivo:
Pretpostavljam da nita niste nali?
Ne ree Olivija ivo nita to bi je moglo interesovati.
Ona je uvrtela u glavu neku fiksnu ideju odvrati gospoica Egan, gledajui Oliviju kao da je sumnjala u
istinitost njenih reci.
Olivija ne sie odmah u prizemlje. Umesto toga, ona ode u svoju sobu i, poto se okupala, zavali se u naslonjau
pored otvorenog prozora, iznad terase i pripremi se da ita pisma, jedno po jedno. Odozdo je dopirao agor
glasova jedan metalan i grub, drugi nervozan, slab i piskav Sabinin glas i tetka-Kesin. One su sedele na
terasi i vodile svoje uobiajene slatke" razgovore, a pri tom svaka od njih se trudila da ostane due od svoje
protivnice. Sluajui ih, Olivija doe do zakljuka da su joj se obe ovoga jutra prilino smuile; prvi put toga
jutra pade joj na pamet da je izmeu ove dve ene, tako na izgled razliite, postojala neka slinost: te dve udne
ene, koje su se meusobno iz dna due mrzele, imale su istu nameru da se me-aju u njen ivot.
Kako ni jedno od pisama nije imalo datuma, ona odlui da ih ita redom kako ih je nala, naj-pre ono koje je
onako poinjalo:
201
^3$jf-W^"$$Carissima,
ekao sam te prole noi do jedanaest asova u let-njikovcu i kada nisi dola, zakljuio sam da on, na kraju
krajeva , nije otiao u Salem i da se jo nalazi s tobom na imanju...
Ona nastavi da ita:
Ne mogu da podnosim pomisao da je on pored tebe, da te katkada ak i ima. Vidim ga kako sedi u salonu, kako
te gleda, kako te prodire oima i elo vreme se pravi kao da je iznad poude puti. Put! Ta put! Ti i ja, najdraa
moja, poznajemo svu zanosnu ar puti. Ponekad mislim da sam podlac to ga odmah ne ubijem.
V ime neba, gledaj da ga se na svaki nain oslobodi noas. Ne mogu jo jedno vee da provedem sam u
mranom i tunom letnjikovcu, ekajui uzaludno na tebe. Iznad mojih moi je, draga, da sedim bespomono
znajui da svaki minut, svaki sekund moe da donese um tvojih koraka. Imaj saaljenja prema meni. Otarasi ga
se nekako.
Od naeg poslednjeg sastanka nisam okusio ni kap alkohola. Jesi li zadovoljna zbog toga?
aljem ti ovo pismo u knjizi po crnkinji Hani. Ona e saekati odgovor.
Postepeno, dok je sve dalje i dalje itala nervozan i strastan rukopis, glasovi sa donje terase jedan sad povien
i malo ljutit, drugi i dalje metalan, grub i ravnoduan gubili su se sve vie i vie, dok nisu potpuno iezli, a
na mesto njih njena ula dobie nov utisak utisak udne teles-ne vatre, koja ju je svu lagano obuzimala. Reklo
bi se da je ispod ovog izbledelog i tamnog rukopisa tinjala vatra koja se jo nije potpuno ugasila i nikada se nee
ugasiti, sve dok se sama pisma ne pretvore u pepeo.
Re po re, red po red, stranica po stranica, ela tragina, strasna legenda postade tako iva da se Oliviji, pri
kraju itanja, tri glavne linosti toga
202
romana uinie kao stvarne, ive linosti, koje kao da uopte nisu umrle, ve nastavile da ive u ovoj staroj kui,
moda ba u ovoj sobi u kojoj je u tom trenutku sedela ... u ovoj sobi koja nekada mora da je pripadala Savini
Pentlend.
Ona je zamiljala Savininog mua, onog Derda Pentlenda, od koga nijedan portret nije ostao, jer nije
dozvoljavao da se troi novac na tako luksuzne i nepotrebne stvari, onakvog kakav je morao biti u ivotu
podmukao, lukav, bogomoljac i tvrdica sem u trenucima kada je udna i izopaena, mrana strast prema
svojoj eni stvarala od njega neuravnoteeno bie. A Savina Pentlend se pojavljivala pred njenim oima ba
onakva kakvu ju je Engr naslikao crnomanjasta, sladostrasna, pusta, sa njenim zlim zavodnikim oima
ba ena koja je mogla lako odvesti u propast oveka kao to je bio Derd Pentlend. Isto tako, uspela je da stvori
vrlo jasnu i veoma ivu sliku tree linosti, pisca ovih pisama iz kojih je jo izbijala vatra, sliku one propalice,
Savininog lepog ljubavnika, crnomanjastog kao to je bila i njegova roaka, sklonog piu i kockanju. Ali ono to
je najupeatljivije osetila iz ovih pisama, bila je ta neposredna, bestidna i prodirua strast koja nikad nije uhva-
tila korena u kamenitom tlu Nove Engleske koje se prualo oko doma Pentlendovih. Bio je to ovek koji je
bezazorno uzdizao putenu ljubav. Rasipnik! Zavodnik! Ipak, taj ovek je bio u stanju da sago-reva onom
velianstvenom vatrom koja je jo izbijala iz poutelih stranica i ija je toplota jo sada Oliviju svu proimala.
Prvi put u ivotu pade joj na pamet da u jednoj tako bezumno jakoj strasti ima neeg herojskog, plemenitog i
lepog. U jednom trenutku obuze je ak oseanje da je i samo itanje tih pisama predstavljalo skrnavljenje.
Ova pisma su takoe, otkrivala, kako je Derd Pentlend gledao na svoju lepu enu kao na divan predmet koji
njemu pripada, kao na neko ulaganje kapitala koje mu je donosilo senzualna zadovoljenja i blistavo ukraavalo
njegov dom i sto.
203(To je ono to je Sabina nazivala malograansko oseanje svojine".) Mora da ju je u isto vreme vo-leo i
mrzeo, isto onako kao to je Higins voleo i mrzeo lepu doratastu kobilu. Mora da je bio gord na nju, a ipak ju je
sigurno u isto doba mrzeo zato to je nad njim imala tako potpunu mo, to je mogla da ga pravi budalom. U
pozadini celog njihovog romana nalazila se porodica ... porodica Pentlend. U pismima su se stalno pominjali
roaci, strievi, ujaci, tetke, kao i njihova podozrenja i upli tanja.
To mora da je otpoelo jo u tim danima", pomisli Olivija.
Iz pisama je izlazilo da je ta strast poela u Rimu, kada je Savina Pentlend pozirala za portret koji je radio Engr.
Tobi Kejn je s njom iao na poziranje, a potom je ona odlazila s njim u njegov stan; po povratku kui u Daram
(kua je uto doba bila gotovo nova i najvea od svih poljskih kua u celoj Novoj Engleskoj), oni su se nalazili u
let-njikovcu Bruk-Kotedu, koji se jo uvek mogao videti sa Olivijinih prozora u Bruk-Kotedu, koji je,
poto su se oni utopili, kupio Sabinin deda, a potoni je bio zaputen i u propadanju; najzad je ponovo obnovljen
dobivi suvie nov, bletav i pomalo prostaki izgled zahvaljujui O'Harinom ukusu. Bila je to uasno zbrkana i
zamrena pria, koja je zadirala duboko u prolost i bila, izgleda, povezana sa svim stanovnicima Darama.
Koreni ivotnog stabla kod Pentlendovih silaze duboko, duboko u prolost", pomisli Olivija, na njemu nema
novih grana, nema mladih i snanih izdanaka."
Najzad doe i do poslednjeg pisma; negde u sredini naie na redove, koji su otkrivali jednu uasnu tajnu:
Kada bi samo znala koliku mi ogromnu radost pri-injava tvoje pismo u kome mi javlja da je dete nae, i da tu
ne moe biti ni najmanje sumnje. Dete je nae... samo nael Ono nema nikakve veze s njim. Ne bih
204
mogao da podnesem pomisao da on veruje da je dete njegovo kad ta zabluda ne bi uslovljavala tvoju bezbed-
nost. Sama ta pomisao me mui, ali imam snage da je podnosim, jer na taj nain ti nema ega da se boji i
nalazi se van svakog sumnjienja.
Lagano, sva predana itanju, kao da nije bila u stanju da veruje svojim oima, ona ponovo proita ove redove od
poetka do kraja, zatim se uhvati za glavu kao neko kome se naglo zamutilo u glavi i gubi svest. Olivija se pribra
i pokua da razlono misli. Savina Pentlend, koliko mi je poznato, imala je jedno dete... samo jedno dete.
Dakle, to je dete moralo biti Kejnovo." Tu nije moglo biti nikakve sumnje. Sve je to bilo ovde, crno na belom.
Dete je bilo Tobija Kejna i Savine roene Dalgedo. Ono, prema tome, nije imalo Pen-tlendove krvi i nijedan od
njegovih potomaka nije bio Pentlend ... ba nijedan.
Ti potomci uopte nisu bili Pentlendovi, osim to su se enili devojkama iz porodice Brahmins, u ijim je
ograncima ve bilo Pentlendove krvi. Oni nisu bili Pentlendovi po krvi, a meutim su, van svake diskusije, opet i
bili Pentlendovi, po njihovom ponaanju, gledanju na stvari i po tradiciji. Olivija je tek tada prvi put shvatila
koliko je ogroman i straan uticaj okoline, one atmosfere koja ih je sve drala kao u zaaranosti... one ele teke
more predrasuda, tradicija, tiine i sitnih strahovanja. To je bio tako ukoen, ukalupljen, a moan svet da je od
Pentlendovih stvarao ljude kao to su Anson i tetka Kesi, pa ak kao to je i njen svekar. On je stvarao Pentlende
od ljudi koji u, stvari nisu bili Pentlendi. Sada je tek uvidela svu ogromnu i uasnu snagu te moi i da deo te
moi poiva u samoj staroj kui. Ta uasna sila bila je duboko ukorenjena u samom tlu celog kraja, koji se
prostirao izvan prozora pored koga je se-dela.
I usred poimanja svega ovoga nju obuze lud nagon da se histerino smeje, jer joj najednom
205ziratnu zemlju prvi Pentlend, znameniti osniva o-ve amerike porodice."
Da, Anson bi se posluio ba ovim recima u svojoj knjizi. Ovako bi Anson opisao staru enu koja je sedela dole
na terasi, nadajui se da e Olivija svakog trenutka sii da joj donese novosti
0 nekoj novoj tragediji... tu staricu-devicu, koja je upropastila ceo ivot svom muu i drala u ropstvu skoro
trideset godina onu sirotu smuenu gospoicu Pivi.
Zamor glasova ubrzo zamre i Olivija, pogledavi kroz prozor, primeti da je tetka Kesi odnela pobedu ovoga puta.
Ona je stajala u vrtu i gledala niz iroki put, koji je vodio kroz imanje, sa zluradim izrazom koji se katkada
pojavljivao na njenom licu u trenucima kada je mislila da je sasvim sama. U daljini, na putu proaranom
senkama, videla se Sabinina prilika kako se nemarno udaljava u pravcu Bruk-Koteda. Sabina je takoe, u neku
ruku, pripadala ovoj porodici; ona je odrasla u ovoj atmosferi u kojoj je tradicija bila tako mona da je pretvarala
u Pentlende ljude koji uopte nisu imali u sebi Pentlendove krvi. Moda je (pomisli Olivija) klju za
razumevanje Sabininog nemirnog
1 nesrenog ivota takoe leao u toj istoj mranoj borbi. Moda, kad bi se dovoljno duboko prodrlo u dugu
porodinu istoriju, mogli bi se pronai razlozi Sabinine mrnje prema svetu iz Darama i motivi koji su je naveli
da se ponovo vrati meu ove ljude koje prezire jetkom, gotovo fanatinom strau svoje prirode. U Sabini je bilo
neke hladne svireposti.
im ugleda Oliviju kako silazi niz stepenice u vrt, tetka Kesi se okrenu i urnim korakom se uputi prema njoj sa
izrazom nestrpljivog iekivanja i upita je:
Kako je sirotica? i na Olivijin odgovor: Sada se smirila ... spava. Sve je prolo ona se, izgleda,
razoara. Pa, uz duboki uzdah, ree: Ah, ona e ovako veito da se mui. Ona e iveti
207
izae pred oi slika Ansona... koji sav sebe unosi u ono bezmerno slavljenje porodice, koje e nositi naziv
Porodica Pentlend i kolonija Masausetskog zaliva".
Malo-pomalo ukoliko se prvi psihiki udar gubio, ona poe da veruje da su ti pouteli listovi hartije bili neka
paklena naprava, koja je u stanju da srui ceo jedan svet. ta je imala da uradi s tim malim svenjem pisama
tim udnim simbolom snage koja je iz svake borbe, ovako ili onako, izlazila kao pobednik, neposredno kao u
sluaju Savine i njenog ljubavnika ili pak, svetei se na telu i dui, kao u sluaju tetka-Kesinog siromanog,
radoznalog i spletkarokog duha? A pored toga, bile su tu i takve stvari kao umna poreme-enost starice iz
severnog krila zgrade, pa ak i oni iznenadni nastupi pijanstva, koji su od onako divnog oveka kao to je Don
Pentlend stvarali neto slino zveri.
inilo se kao da je na dugi niz predaka pao zrak bletave svetlosti. Sada je uvidela da bi An-sonovo delo,
Porodica Pentlend i kolonija Masausetskog zaliva", trebalo da bude iz osnova preraeno da bi imalo bilo
kakvu vrednost u svetlosti borbe izmeu sila olienih u onom pijanom nitkovu, Tobiju Kejnu, i one druge, jezive
sile, koja se svuda ovde oseala i koja je i nju, malo-pomalo, gnjeila u svoj kalup. Bila je to ona veita borba
izmeu onih koji su se opredelili za zadovoljstva na ovome svetu i onih koji su polagali svu svoju nadu u nejasno
obeanje mnogo hvaljenog ivota na drugom svetu.
Ona je mogla da zamisli Ansona kako u svojoj knjizi pie: U sadanjoj generaciji (192... godine) postoji
Kasandra Pentlend Straters (gospoa Edvarda Kejna Stratersa), udovica koja se odlikovala odanou prema
episkopskoj crkvi, milosrem i injenjem dobrih dela. Ona boravi zimi u Bostonu, a leta provodi u svom
letnjikovcu u okolini Darama, na imanju koje je raskrio i pretvorio u
206jo dugo na ovome svetu, poto ja budem otila da se sastanem sa dragim gospodinom Stratersom.
Tako je to sa ljudima slabog zdravlja odgovori Olivija da bi tek neto rekla. Oni se tako mnogo staraju
o sebi. I skoro u isti mah pomisli: Gle, izvodim i ja porodinu komediju, pravim se kao da nije luda, ve
samo kao da je slabog zdravlja."
Ona nije uopte oseala mrnju prema ivahnoj starici; inilo joj se katkad da je ak oseala izvesnu naklonost
prema tetki Kesi slinu naklonosti prema ivotinji ili nekom komadu nameta-ja koji se nalazio pored vas
odvajkada. Uostalom, u tom trenutku tetka Kesina pojava, mala taka koja je predstavljala Sabinu, suncem
objasni vrt pun cvea... sve te stvari izgledale su joj melo-dramske i nestvarne, jer je jo uvek ivela u atmosferi
porodice Pentlend iz doba Savine i Tobija Kejna. Nije bila u stanju da usredsredi svoju panju na tetku Kesi i
njena uzrujavan ja.
Stara dama je rekla:
Izgleda da vam se svima dopada taj O'Hara. (Na ta li to sada cilja?") A glasno Olivija
ree: Zato da ne? On je prijatan, inteligentan ... ak i otmen na svoj nain.
Da ree tetka Kesi. Razgovarala sam o njemu sa Sabinom i dola sam do zakljuka da sam bila,
moda, nepravedna prema njemu. Ona misli da je on sposoban ovek i od velike budunosti. Zatim posle
izvesne poivke dodade ravnoduno kao da je posredi neka nevana primedba: Ali kako stoji stvar sa
njegovom prolou? Mislim kakvo mu je poreklo?
Sve mi je to poznato. Sve mi je ispriao. Zbog toga sam jutros zakasnila.
Neko vreme tetka Kesi outa, kao da je rea-vala neki teak problem, pa najzad ree:
Pitam se da li je dobro viati ga tako esto. Bije ga rav glas u pogledu ena... Bar mi je tako reeno.
208
Olivija se nasrne ja.
Na kraju krajeva, tetka Kesi, ja sam odrasla ena. Mogu sama o sebi da vodim rauna.
Da, znam. Ona se okrete prema svojoj snahi, smeei se umilno i osvajaki. Ne bih hte-la ni za ta na
svetu da vi pomislite da se meam u tue stvari, Olivija. To je poslednje to bi mi palo na pamet. Ali imam u
vidu vae dobro. Vae vianje s njim je sasvim naivno, u to sam ubeena. Niko ko vas poznaje, moja draga, ne
bi drukije mislio. Ali radi se o onome to e svet da kae. Dogodio se jedan skandal, mislim pre osam godina...
skandal u jednoj nesrenoj kui! ona izgovori ovo sa izrazom velike patnje, kao da su rei skandal u
nesrenoj kui" pekle njene usne.
To je mogue. Mnogim ljudima ... mislim na politiare ... deava se da se za njihova imena vezuju skandali.
To je skopano sa njihovim pozivom, tetka Kesi.
I ona je stalno sa uenjem mislila na upornost stare dame koliko je sebi dala truda da eprka daleko po
O'Harinoj prolosti da bi pronala neto odreeno, stvarno protiv njega. Nije sumnjala da je tetka-Kesina aluzija
u krajnjoj liniji bila istinita. Tetka Kesi nije nikada izmiljeno lagala; u njenim podmetanjima bilo je uvek neko
zrno istine, mada je ponekad to bedno zrnce bilo tako duboko pokopano ispod preuveliavanja da ga je bilo
gotovo nemogue pronai. A tako neto moglo je vrlo lako da bude istinito kada je re o O'Hari. Nije se moglo
oekivati da ene za oveka kao to je on igraju istu ulogu kao da je u pitanju ovek Anso-novog kova.
Ja to pominjem samo zbog onoga to e svet rei ponavljala je tetka Kesi.
Gotovo sam dola do zakljuka da vie nije vano ta svet pria ...
Tetka Kesi poe naglo da bere cvee po ivici staze pored koje se nalazila. Oh, ne brinem se ja zbog vas, moja
draga Olivija, ali ponekad moramo voditi rauna i o drugima... tu su Sibila i
14 Rana jesen
209Anson, ak i samo ime Pentlend. Nikada slina sumnja nije pala na to ime ... nikada.
Bilo je zaista neverovatno (pomisli Olivija) da je neko mogao tako neto da tvrdi, i to je bilo samo mogue u
ovom svetu. Imala je elju da je u-pita: ,,E pa lepo, ta je sa vaim bratom i starom gospoom Soms?" A tek one
strane stvari iz pisama koja su leala zakljuana u njenom toaletnom stolu...
U tom se trenutku pojavi Piters na pragu kue i objavi da je ruak gotov. Olivija se okrete prema tetka Kesi:
Naravno, vi ete ostati na ruku.
Ne, moram da idem. Niste me oekivali.
Olivija tada otpoe staru igru, koja se ponavljala dugi niz godina, navaljujui na tetku Kesi da ostane.
To nita ne menja ree ona samo jedan tanjir vie, to je sve. Zatim je upotrebila niz razloga koje je
znala odavno napamet. I, na kraju, tetka Kesi popusti, pravei se kao da nije mogla vie da odoli slinim
navaljivanjima, pa Olivija ree Pitersu, koji je ve godinama uestvovao u toj igri:
Postavite i za gospou Straters.
Tetka Kesi je jo od poetka imala nameru da ostane na ruku. Ruajui van kue, tedila je novac, a u isto
vreme oslobaala se briga oko spremanja ruka, poto je gospoica Pivi jela kao vrabac, bar javno; a pored toga
morala je neke stvari da rasvetli kod Pentlendovih, a za neke druge da napravi plan. U stvari, nikakva sila na
svetu ne bi je mogla odatle oterati.
Kad je ulazila u kuu, nosei nabrano cvee, tetka Kesi ree kao sluajno:
Srela sam jutros mladog Meneringa na putu i rekla sam da svrati veeras. Smatrala sam da je on vrlo
naklonjen Sibili.
Naravno da nemam nita protiv odvrati Olivija. Ali bojim se da se Sibila ba mnogo ne interesuje za
njega.
210
GLAVA VIII
Smrt Horacija Pentlenda nije bio dogaaj koji je mogao da proe neopaen, samim tim to je pogreb objavljen
skoro tajno; vest se o tome prou a potom je ene raznee posvuda gospoe koje su jedva doekale da
podstaknu stari skandal porodice Pentlend, svetei se tetki Kesi, koja bila glavni rastura vesti svih porodinih
nezgoda i nesrea celoga kraja. Ta vest, najzad, dopre do redakcije lista Transkript", koji zatrai podatke za
nekrolog preminulom oveku, jer je on ipak pripadao jednoj od najuvenijih bostonskih porodica. A potom, duh
Horacija Pentlenda, bez prethodnog najavljivanja, sasvim iznenada se pojavi na najne-zgodnijem mestu u
Bruk-Kotedu.
Duh je pratio Sabinu dok se jednog vrelog jutra pela uz dugaak i irok put prema Pentlendovi-ma, a za to vreme
je Olivija sedela i sluala tetka--Kesina prianja. Olivija primeti da im se Sabina pribliava sa neuobiajenom
ivahnou i da je i-ezao svaki trag one njene dotadanje bezvoljno-sti. Kada doe do ivice terase, ona viknu
zaare-nih oiju:
Imam vesti ... od roaka Horacija.
Ona je sva likovala u tom trenutku. Videi je tako razdraganu, tetka Kesi, koja ju je dobro poznavala, mora da se
oseala nelagodno. Sabina se nije urila da saopti vest; raspitivala se najpre za
14*
211tetka-Kesino zdravlje, pa se onda nametala u u-dobnoj pletenoj naslonjai. Sabina je bila vetak u muenju
stare dame i ekala je sada da iscrpi i poslednju kap dejstva onoga to je objavila. ak ni izraz koji se pojavio na
licu tetke Kesi pri po-menu imena Horacija Pentlenda izraz nekog ko se naao u blizini smrada, a nije u stanju
da pobeg-ne nije je naterao da se pouri.
Najzad, poto je zapalila cigaretu i premestila svoju naslonjau sa sunca, Sabina objavi monotonim glasom:
Roak Horacije ostavio je meni sve to je imao.
Izraz ogromnog olakanja pree preko tetka--Kesinog lica izraz koji je govorio: Ah! Ah! To li je sve?" Ona
se nasmeja gotovo zacereka pomalo podrugljivo i ree:
Je li to sve to si htela da nam javi? Mislim da te to nee uiniti bogatom naslednicom.
(Tetka Kesi, pomisli Olivija, nije trebalo da uleti u Sabininu klopku; ona je rekla ba ono to je Sabina
oekivala.")
Sabina joj odgovori:
Varate se, tetka Kesi. On nije ostavio novac, ve nametaj ... nametaj i umetnike predmete... a to je
izvanredna zbirka. Ja sam sve to lino vi-dela, kada sam ila da ga obilazim u Mantovu.
Nije trebalo da kroi tamo ikada. Mora da si izgubila svaki pojam o moralu, Sabina. Sve si zaboravila
to sam te uila jo dok si bila devo j ia.
Sabina pree preko ovih njenih reci.
Znate, on je prosto oboavao takve stvari, i proveo je dvadeset godina svoga ivota skupljajui ih.
Izgleda neverovatno da bi te stvari mogle mnogo da vrede ... sa ono malo novca to je Horacije Pentlend
imao... samo ono to smo mu mi davali za ivot.
212
Sabina se opet nasmeja, podrugljivo, moda zato to je u dvoboju sa tetkom Kesi ponjela pun uspeh.
Opet niste u pravu, tetka Kesi... Ti predmeti mnogo vrede ... mnogo vie nego to ih je on platio, jer u
njegovoj kolekciji ima primeraka koje ne moete kupiti nigde ni za kakve novce. On je vrio razmenu primeraka
sve dok njegova zbirka nije postala skoro savrena. Ona malo zastade, ostavljajui zaboden no u rani. To
je kolekcija od ogromne vrednosti. Vidite, ja to dobro znam, jer sam obino viala roaka Horacija svake zime
kada sam odlazila u Rim. Znala sam vie o njemu no ma ko od vas. On je imao savren ukus za te stvari. On se
zaista u tome razumevao.
Olivija je sedela sve vreme zajedno s njima, posmatrala ovu scenu i mirno u njoj uivala. Sabina je neosporno
trijumfovala ovom prilikom, i ona je toga bila svesna. Sedela je i uivala u svakom trenutku, gledajui tetku
Kesi, kako se pre-vija od muke na samu pomisao to jedno takvo veliko nasledstvo izmie najblioj porodici i
odlazi jednoj tako dalekoj i neprijateljski raspoloenoj roaci. To je zaista bila katastrofa koja po vanosti nije ni
u emu ustupala istorijskom gubitku nakita od bisera i smaragda Savine Pentlend, koji je poivao u dubinama
Atlantskog okeana. Ovo nasledstvo, umesto da uvea porodini imetak, bilo je izgubljeno zauvek.
Sabina je lagano otvarala pismo, putajui da hartija zloslutno uti, kao da je znala da svaki suanj hartije bolno
razdire srce stare dame.
Ovo je carinski list ree ona, podiui posebno svaki od pet dugih spiskova. Ima pet dugih strana ...
celokupna vrednost iznosi, moda, ak oko sedamdeset pet hiljada dolara ... Naravno, nikakva carina se ne plaa,
poto su to sve stare stvari.
Tetka Kesi se tre kao da ju je neto iznenadno ubolo, a Sabina nastavi.
213 ak je ostavio izvesnu sumu novca da se plate transportni trokovi... za sve stvari osim za etiri ili pet
krupnijih komada koji su zadrani u Mantonu. Ima osamnaest sanduka u svemu.
Ona poe da ita predmet po predmet... or-mani sa fiokama, komode, stolice, lusteri, stolovi, slike, umetniki
predmeti od bronze, kristala i zada... elu dugu listu predmeta koje je Horacije Pentlend za vreme dugih godina
svoga izganstva sakupljao sa ljubavlju i briljivou pravog poznavaoca; usred tog itanja, tetka Kesi, ne
mogavi due da se savlauje, prekide je i uzviknu:
Nalazim da je on bio nezahvalan, odvratan ovek. To je sve trebalo po pravu da pripadne mom dragom
bratu, koji ga je izdravao svih tih godina. Ne vidim zato je to sve zavetao jednoj daljoj roaci kao to si ti.
Sabina opet zavue ruku u omot.
Priekajte ree ona on to sam objanjava ... u svom linom testamentu. Ona rairi prepis tog
dokumenta i, poto je trenutno zastala traei neto izmeu redova, proita: Ostavljam sve svoje zbirke
nametaja, tepiha, umet-nikih predmeta itd. svojoj roaci Sabini Kalen-der (gospoi Kejna Kalendera), sa
stanom u Ulici Tilzit u Parizu, Francuska, i u Njuportu, Rod Aj-lend, iz zahvalnosti za njenu dobrotu koju je
pokazivala prema meni za vreme dugog niza godina i u naknadu za njenu vernost, odanost i razumevanje u
vremenu kada su se ostali lanovi moje porodice ponaali prema meni kao prema otpadniku.
Tetka Kesi je bila van sebe.
A kako se trebalo prema njemu ponaati ako ne kao prema otpadniku? On je bio uasno nezahvalna
propalica! Celog svog bednog ivota izdravao se novcem Pentlenda. Ona se za trenutak zaustavi da
predahne. Uvek sam govorila svom dragom bratu da je dve hiljade pet stotina dolara godinje bilo mnogo
vie nego to je Hora-ciju Pentlendu potrebno. I eto na ta ih je upotre-bio, da vrea ljude koji su bili dobri
prema njemu.
214
Sabina stavi hartije opet u omot i, pogledavi je, presee je svojim grubim i metalnim glasom:
Novac nije sve, kao to sam ve jednom ranije rekla, tetka Kesi. Uvek sam govorila da ono to ne valja kod
Pentlendovih... i kod veine ljudi iz Bostona ... jeste to to oni vode poreklo od sitnih trgovia i donjih slojeva
srednje klase i to se uopte nisu otarasili nijedne malograanske vrline ... naroito kad je u pitanju novac. Oni su
se uvek ponosili to ive od prihoda svojih prihoda ... Ne, Horacije Pentlend nije eleo novac. On je za-htevao
malo pristojnosti, ljubaznosti i razumeva-nja. Smatram da ste napravili dobar posao sa te bedne dve hiljade pet
stotina dolara koje ste mu slali svake godine. Njegov odlazak i uvanje tajne vredeli su mnogo vie.
Dugo i muno utanje nastade posle ovih reci i Olivija, okrenuvi se prema Sabini, pokua pogledom da joj
zameri to na taj nain govori staroj dami. Tetka Kesi se oseala tako alosno dotuena, ne samo od Sabine ve i
od samog Hora-cija Pentlenda, koji se tako vesto umeo da osveti, tek posle svoje smrti, udarajui Pentlendove po
o-setljivom mestu, po njihovoj privrenosti dobrima ovoga sveta, po njihovom instinktu za svojinu.
Sabinine zelene oi su blistale od likovanja. Ona je vraala, malo-pomalo, milo za drago za svoje nesreno
detinjstvo; ali jo nije sve isplatila.
Oliviju, koju ovaj sukob nije zanimao, najednom obuze oseanje saaljenja prema staroj dami. Ona prekide
muno utanje pozivajui obe protivnice da ostanu na ruku; ali toga puta tetka Kesi, odbi, i to sasvim iskreno, i
Olivija nije navaljivala, znajui da ona ne bi mogla da podnese Sa-binino podrugljivo smekanje pre nego to se
odmori i ne doe k sebi. Tetka Kesi odjednom dobi umoran i staraki izgled. Izgledalo je da je neumorni i
radoznali duh najzad klonuo i nije vie ponosito leprao tamo-amo.
Smean, zastareli automobil pojavi se iznenada na irokom prilazu; zadnje sedite ispunjava-
215lo je okruglo oblije gospoice Pivi, okruene sa etiri kuenceta koja su uglas kevtala. Mnotvo velova u
koje se uvijala kada je htela da se vozi automobilom leprali su iza nje. Tetka Kesi se die, poljubi znaajno
Oliviju, okrete se prema Sabi-ni i vrati se na ono to je predstavljalo sr ele stvari.
Uvek sam govorila svom dragom bratu1 ponovi ona da su dve hiljade pet stotina dolara suvie mnogo
za Horacija Pentlenda.
Automobil otandrka, a Sabina, stavljajui pismo na sto pored sebe, ree:
Naravno, nisu mi potrebne sve te stvari roaka Horacija, ali odluila sam da njoj od svega toga nita ne
pripadne. Ako bi ona neto od toga dobila, siroti starac bi se prevrnuo u grobu. Uostalom, ona ne bi znala ta bi s
tim stvarima u kui punoj neukusnog nametaja sa kiankama, pokrivenog prevlakama, i raznih uspomena na
ujaka Ne-da. Ona bi ih jednostavno prodala i uloila bi novac u sigurne hartije od vrednosti.
Ona se ne osea dobro ... sirota stara tetka ree Olivija. Ne bi ona poruila da doe automobil po nju da
se dobro osea. Ona se celog svog ivota pravila da je bolesna, a sada kada je stvarno bolesna, uasava se pri
samoj pomisli na smrt. Tu pomisao prosto ne moe da podnese.
Poznati, svirepi i neumitni osmejak ozari Sabi-nino lice.
Ne, sada kada je dolo vreme, ona ba ne veruje vie mnogo u raj, u ono to je propovedala celog svog
ivota. Posle kraeg utanja Sabina do dade jetko: Ona e sigurno dozlogrditi svetom Petru.
Ali u Olivijinim tamnim oima ogledala se samo alost, jer je elo vreme mislila kako je tetka--Kesin ivot bio
prazan i besciljan. Ona je okrenula lea ivotu od samog poetka, ak se i udala zato to je to tako trebalo i to
joj je godilo. Olivija je elo vreme mislila kako je taj ivot bio ja-
216
dan i jalov; kako je sada, kada se pribliavao kraju, bilo u njemu malo sadraja, uspomena.
Sabina poe ponovo da govori:
Znam da vi mislite da sam bez srca, ali vi ne znate koliko je ona bila svirepa prema meni... ta mi je sve
radila kad sam bila dete. Njen glas omeka, ali iz saaljenja prema samoj sebi, a ne prema tetki Kesi. inilo se
kao da se duh one nastrane, nesrene, riokose male devojice iz njenog detinjstva najednom pojavio i stao
pored njih tamo gde je maloas stajao duh Horacija Pentlenda. Stare aveti su se opet pojavljivale, ak i na terasi,
usred vrelog avgustovskog sunca i u divno rascvetanom Olivijinom vrtu.
Ona me je oterala u svet nastavi Sabina grubim glasom i dala mi je lanu predstavu o njemu, nauila
me da verujem, ono malo koliko sam uopte verovala, u lane bogove, sa uverava-njem da je brak samo jedan
poslovni ugovor izmeu dva mlada bogata bia. Nazivala je neznanje ednou i navodila Bibliju i onu
Emersonovu limunadu od filozofije ... dragi gospodin Emerson" ... svaki put kad god sam joj postavljala
neko neposredno i razumno pitanje ... A ta je time postigla, postigla je samo to da u meni izazove e za
stvarnou, neumoljivom, neulepanom stvarnou, pa bila ona prijatna ili neprijatna.
Sabinin metalni glas zadrhta od prevelikog uzbuenja, tako da dobi neuobiajenu toplinu i le-potu.
Ne znate vi koliko je ona odgovorna za sve to mi se dogodilo u ivotu. Ona ... i svi ostali slini njoj ...
unitili su svaku mogunost da budem srena i zadovoljna. Ona me je kotala mua... Kakvi su bili moji izgledi
sa ovekom koji je poticao iz starijeg, razumnijeg sveta... iz sveta u kome su stvari gledane otvoreno i poteno
kao neto to je stvarno pa zato istinito ... sa ovekom koji je oekivao da ene budu ene, a ne stidljivi ledeni
bregovi? Ne, mislim da joj to nikad neu o-prostiti. Ona se zamisli za trenutak, pa potom
217dodade: A sve to je inila, sve svireposti koje je poinila, sve gluposti koje je propovedala, inila je uvek
u ime dunosti i uvek za tvoje sopstve-no dobro, moja draga".
Najednom, uz gorki osmeh, ona izmeni potpuno svoje dranje i ponovo dobi svoj stari nehajni, skoro oajni izraz
dosade.
Ne mogu da vam priam sve iz poetka, moja draga... To zadire u daleku prolost. Svi smo mi ovde truli... ne
toliko truli koliko sparueni, jer nikada nismo imali dovoljno krvi u ilama da istrulimo ... Duboki su koreni...
Ali vam obeavam, nikada vam vie neu dosaivati sa ovakvim priama.
Dok je Sabina tako govorila, Olivija dobi elju da joj kae: Vi ne znate kako mnogo jake krvi ima u ilama
Pentlendovih. Vi ne znate da oni uopte nisu Pentlendovi, ve potomci Savine Dalge-do i Tobija Kej na ... Ali
ak ni to ne znai nita ... Sam vazduh, samo tlo Nove Engleske ih je izme-nilo, sasuilo ih sve."
Ali ona joj nije mogla to rei, jer je znala da ono to je bilo u tim pismima nije nikada smelo da padne u ruke
bezobzirne Sabine.
To mi nije dosadno ree Olivija mirno. Nije mi to dosadno. Ja to i suvie dobro shva-tam.
U svakom sluaju, upropastili smo jedan deo ovog divnog dana ovim razgovorom. Sabina zapali jo
jednu cigaretu i ree naglo izmenjenim glasom: to se tie onog nametaja, Olivija ... meni nije potreban.
Moja kua u Parizu je prepuna takvih stvari. Ne bih znala ta da radim s tim na-metajem, a mislim da nemam
pravo da tu zbirku rasturim i rasprodam. elim da budu ovde kod vas, u domu Pentlenda ... Horacije Pentlend
bio bi zadovoljan da te stvari pripadnu vama i njegovom starom roaku Donu. Uz to, to bi bio dobar izgovor za
vas da se oslobodite izvesnih viktorijanskih starudija i nekih groznih amerikih stvari iz ranog amerikog doba.
Ima mnogo ljudi koji hoe da ku-
218
pe amerike stvari iz prve epohe. Najlepe od tih stvari su samo loa imitacija pravih antikviteta koje je Horacije
Pentlend skupljao, a vama se daje prilika da imate zaista pravi nametaj iz toga doba.
Olivija je to odbijala, ali Sabina je toliko navaljivala da joj nije dala vremena ni da govori:
elim da ih primite. Time biste meni uinili uslugu ... a, na kraju krajeva, nametaj Horacija Pentlenda i treba
da bude ovde... u domu Pentlenda. Uzeu jednu ili dve stvari za Terezu, a ostalo vi morate zadrati, pod uslovom
da nita, ak ni jedan medaljon ni burmutica... ne ode tetka-Kesi. Ona ga je mrzela celog njegovog ivota. Ne bi
bilo pravo da ona posle njegove smrti ima ma ta to je njemu pripadalo. Uostalom dodade ona malo
novog nametaja doprinelo bi mnogo da kua dobije veseliji izgled. Ona je oduvek bila prilino oskudna i
hladna. U nju treba uneti malo elegancije i luksuza. Nikada nije bilo nimalo raskoi u porodici Pentlend ak ni
u celoj Novoj Engleskoj, sve zbog one tedljivosti.
Skoro u istom trenutku kada su Olivija i Sabina ulazile u staru kuu da ruaju, na obronku velikog, ogolelog
brega, na ijem se vrhu nalazilo gradsko groblje, ocrtae se na vidiku dve prilike, Sibila i an. Poto su najzad
uspeli da umaknu oku radoznale i uporne Tereze, popeli su se na breg da ruaju u otvorenoj prirodi. Dan je bio
sjajan, pa se ispod njih pruao uveni pogled kao neka prostrana mapa, u daljini do gotovo trideset milja. Mo-
vare su izgledale zelene i tamne, ispresecane u svim pravcima usecima od plima, po kojima su, kada padne no,
plovili amci, donosei sa puine viski i rum. U daljini su se videle velike mase crvenih stena koje su se uzdizale
iznad beskrajne bele trake peane obale, a sasvim daleko, na plaviastom
219moru, dve ribarske laice belih jedara udaljavale su se u pravcu Glostera. Bela jedra, sasvim blizu jedno
drugom, unosila su neto tople prisnosti u ovaj velianstven, ali turoban i pomalo pust kraj. Doavi na vrh
brega, pred njima odjednom pue ovaj vidik, i oni se zaustavie za trenutak. Dan je bio topao, ali ovde na
velikom bregu, daleko od niskih i vlanih livada, duvao je sa puine sve, hladan i gotovo jak vetar. Sibila skide
eir i baci ga na zemlju, putajui da joj vetar mrsi crnu kosu oko ozbiljnog mladog lica; u tom istom trenutku,
an, obuzet nekim iznenadnim nagonom, uhvati je neno za ruku. Ona i ne pokua da je izvue; jednostavno
ostade tu, ne miui se, kao da je za nju postojala samo divlja lepota predela koji se pruao dole ispod njih i
blizina mladog oveka. Izgledalo je da ju je njen raniji strah od samoe i utuenosti napustio; tu, na tom visokom
surom bregu, sa svim tim svetom koji se pruao ispod njihovih nogu, imala je utisak da su potpuno sami... prva i
poslednja dva bia na elom svetu. Bila je svesna da joj se dogodilo neto savreno, neto tako savreno i toliko
iznad svih njenih najromantinijih matanja da je jedva verovala da je na javi. Jato belih bletavih galebova,
letei s mora, jurnu prema njima, sa prodornim kricima, i ona
tada ree:
Dobro bi bilo da naemo neko mesto gde
emo jesti.
Umesto Sabine, ona se prihvatila dunosti da pokae Zanu ovaj deli njegove otadbine, i toga dana su doli da
uivaju u lepom pogledu sa groblja i da itaju udne i vremenom nagrizene stare natpise na nadgrobnim
spomenicima. im su uli u groblje, doli su skoro odmah do malog ugla koji je davno bio dodeljen useljenicima
sa imenom Pen-tlend do ugla koji je sada gotovo sasvim bio ispunjen nizom lepo ureenih grobova.
Zaustavie se ispred dva poslednja groba, jo nova i prekrivena sveim busenjem, i ona tu poe da deli u dve kite
cvee koje je donela iz vrta svoje majke.
220
Ovo je njegov ree ona pokazujui na grob koji je bio pored njenih nogu. Drugi grob je roaka
Horacija, koga nikad nisam videla. On je umro u Mantonu... Bio je blizak roak moga dede.
an joj pomoe da napuni vodom dve vaze i da stavi u njih cvee. Kada je to zavrila, ona se ispravi, uzdahnu, i,
stojei pored njega onako prava i vitka, ree mu:
ao mi je to ga niste poznavali, ane. Vi biste ga voleli. Bio je uvek dobro raspoloen i vo-leo je sve na
ovom svetu... samo nije imao dovoljno snage da ma ta radi, ve je leao u krevetu, ili je sedeo na terasi i sunao
se.
Suze joj tiho navree na oi ne to je oplakivala smrt svoga brata, ve to je alila njegov jadan, nitavan ivot; i
an, koji se odjednom saali, ponovo je uze za ruku i ovoga puta poljubi je na onaj udan dostojanstven nain,
neuobiajen za Amerikance.
Sada su se bolje poznavali, mnogo bolje nego kada su se sreli onog zanosnog jutra pored reke; a u ovakvim
trenucima, reci bi rasturile sav drago-ceni ar takvog trenutka. Meu njima je bilo manje srameljivosti no straha
od onoga to su osetili u sebi. U tom trenutku an je eleo da je tako za-uvek dri, da bude sam s njom, na ovom
visokom golom bregu, da je titi i uvek osea pored sebe, dotiui se neno njene ruke. Tu, na tom usamljenom
mestu, oni bi bili poteeni svake nesree i nezgode, koje su, kako je on to nejasno predose-ao, neizbeni deo
ivota.
Dok su etali uzanom stazom izmeu redova starih vremenom nagrizenih nadgrobnih spomenika, oni su se tu i
tamo zaustavljali pred grobovima da bi proitali neki upola izbrisan nadgrobni natpis,^ pisan krepkim, biblijskim
jezikom prvih neustraivih kolonista as zainteresovani, as raa-loeni naviranjem udnih oseanja.
Prooe pored grobova Saderlenda, Fiderstona, Kejna i Manaringa, odavno pretvorenih u prah i pepeo, poznatih
ime-
221na iz Nove Engleske, tog siunog kraja u svetu; najzad, dooe do jedne male grupe grobova koji su svi
nosili ime Milford. Tu nije bilo novih spomenika, jer je porodica davno iezla iz okoline Dara-
ma.
Usred ovih spomenika an se naglo zaustavi i, nagnuvi se nad jedan od nadgrobnih kamenova,
ree:
:
Milford ... Milford ... udnovato. Jedan od mojih predaka zvao se Milford i bio je poreklom iz ovog kraja.
Nekada je bilo mnogo Milforda ovde, ali, otkako ja pamtim, nema vie nijednog.
Moj ukundeda bio je propovednik ree an. Pripadao je kongregacionalistikoj crkvi. On je odveo
sve svoje parohijane na Srednji zapad. I tamo su osnovali varo odakle je rodom moja majka.
Sibila neko vreme outa, pa ga potom upita:
Da se nije zvao Doua Milford?
Da ... Tako se zvao.
On vodi poreklo iz Darama. Posle njegovog odlaska, crkva je lagano izumrla. Zgrada jo postoji... to je ona
velika bela crkva sa tornjem, u Glavnoj ulici. Samo, ona je sada pretvorena u muzej.
Zan se nasrne ja.
Pa onda mi nismo strani jedno drugom. To mu ispada kao da smo roaci.
Da, jer se jedan Pentlend u svoje doba oenio jednom enom iz porodice Milford, odavno ... pre vie od sto
godina, mislim.
Ovo otkrie je ispuni nekom neodreenom sreom, moda zato to je znala da im se Zan sada nee sasvim initi
da je ono to Pentlendovi nazivaju doljakom". Nee joj biti tako teko da kae svom ocu: Hou da se udam
za Zana de Siona. Vi znate da njegovi preci vode poreklo iz Darama." Ime Milford uinilo bi dobar utisak na
oveka kao to je njen otac, koji je od imena pravio itavu
222
religiju; ali an je jo nije ni pitao da li bi se udala za njega. Iz nekog razloga on je utao, nije nita govorio o
enidbi, a to utanje bacalo je senku na sreu koju je oseala to je bila pored njega.
udno je to ree an, predajui se najednom, kao to se to ljudima dogaa, razmiljanju o svojim
precima.
Neki od ovih Milforda mora da su moji preci u pravoj liniji, a ja nemam pojma koji su to.
Kada budemo sili sa brega ree ona odveu vas do starog hrama i pokazau vam natpis koji govori o
odlasku preasnog Doue Milforda i njegovih parohijana. Ona mu ovo ree gotovo ne razmiljajui o onome
to mu je govorila, odjednom razoarana to je ovo otkrie prekinulo savreno raspoloenje koje ih je malopre
sjedinja-valo.
Naoe jedno travom obraslo mestace, koje je lie divlje zakrljale trenje, sasvim povijene od udara morskih
vihora, zaklanjalo od arkog av-gustovskog sunca; Sibila sede, otvori kotaricu i izvadi ruak koji se sastojao od
piletine, sendvia i voa. Sve im je to liilo na neku pustolovinu, kao da su bili sami na pustom ostrvu, i samo
dodavanje jela priinjavalo joj je sasvim novu radost, a oseala je i neko primitivno uivanje sluei ga, dok je
on stajao i gledao je zadovoljan, sa osmehom na licu.
Kada mu je sve dodala, on se koliko je dug opruzi po travi pored nje i poe udno da jede kao krupan i zdrav
ovek koji fiziki radi. Jeii su gotovo utei, govorili su vrlo malo i posmatrali movare i more. S vremena na
vreme bila je svesna da je posmatra sa nekim udnim sjajem u plavim oima; kada su zavrili sa jelom, on sede,
prekrsti noge kao kroja i poe da pui; i naskoro, ne gledajui je, ree:
Maloas, kada smo se peli uz breg, dopustili ste mi da vas uhvatim za ruku i niste se opirali.
Ne odvrati Sibila ivo. Poela je pomalo da podrhtava, bila je prestraena, ali ludo srena.
223 Je li to bilo zato ... zato ... zaustavi se za trenutak traei rei i kad ih nae, brzo produi zato to
oseate isto to i ja?
Ona mu odgovori apatom:
Ne znam i najednom je spopade neodoljiva elja da plae.
Hou da kaem ree mirno da oseam da smo nas dvoje stvoreni jedno za drugo... potpuno.
Da ... ane.
On ne saeka da ona zavri, ve ponesen buj-nou svoje mladalake strasti pohita:
eleo bih kad ne bih morao vie da govorim. Reci sve kvare ... One ne mogu sve da izraze ... Treba da me
uzmete, Sibila, takvog kakav sam. Katkad sam neprijatan, nestrpljiv, sebian... ali vi morate da me takvog
primite. Uiniu sve to mogu da se popravim. Uiniu vas srenom... Sve u uiniti za vas. I moi emo da
odemo zajedno u svet... biemo uvek zajedno, nikada sami... ba kao to smo u ovom trenutku, na vrhu ovog
brega.
Ne ekajui njen odgovor, on je brzo zagrli i poljubi, toplo i neno, to je opet natera da se zaplae. Ona je stalno
ponavljala:
Tako sam srena, ane ... tako srena. I tada nastavi posramljeno: Moram neto da vam priznam ...
plaila sam se da se nikada neete vratiti, a stalno sam vas elela... od prvog trenutka. Htela sam da budete moj,
od samog poetka... od prvog naeg susreta u Parizu.
On poloi glavu u njeno krilo i ona je milovala utei njegovu gustu, riu kosu. I tu na groblju, visoko iznad
mora, utonue u varljivo oseanje koje obuzima takve mlade ljubavnike ... verovali su da su ve dospeli do kraja
ivota... da im je ivot, umesto na poetku, bio u punom jeku svog savrenstva.
Stalno sam razmiljala kako da vas zado-bijem, ane. Ali posle vaeg dolaska, poto niste doli da me
vidite, odluila sam da vas potraim ...
224
bojei se da mi opet ne umaknete. Ponela sam se stidno ... ak sam se posluila i prevarom ... Onoga jutra pokraj
reke... nisam vas nala sluajno. Sve vreme sam znala da ste tamo. Sakrila sam se u ibljak i ekala sam na vas.
To niukoliko ne menja stvar. I ja sam razmiljao kako da budete moja. On nestrpljivo na-bra obrve i
najednom se njegovo mlado lice zamrai: Vi neete dopustiti da vas ma ta izmeni, zar ne? Nita to bi ma
ko mogao da kae ... nita to bi se moglo dogoditi... apsolutno nita?
Ba nita ponovi ona. Nita no svetu. Nita me ne bi moglo izmeniti.
A vi ne biste marili da odavde odete sa mnom?
ak vrlo rado. To sam oduvek elela. Bila bih vrlo zadovoljna da odem.
Pa makar i u Argentinu?
Ma gde bilo na svetu.
Mogli bismo da se venamo vrlo brzo .. pre nego to otputujemo ... a potom bismo mogli da otputujemo u
Pariz da vidimo moju majku. On naglo ustade, a lice mu dobi udan, brian izgled. Ona je vanredna ena,
draga ... lepa, ljubazna i zanosna.
Ostavila je na mene utisak divne ene ... onoga dana u Parizu... najzanosnije ene koju sam ikada videla,
moj dragi ane.
Imala je utisak da je on vie ne slua. Vetar je poeo da jenjava sa popodnevnom vruinom, a tamo daleko na
puini, na plaviastom moru stajale su dve jedrilice oputenih jedara i nepomine, ak i lie kvrgave divlje
trenje visilo je beivotno u vrelom vazduhu. Sve se oko njih utialo i ni daak se nije oseao.
Okreui se prema njoj, on je uze za obe ruke i pogleda je:
Neto vam moram rei... Sibila ... neto to vam se moda nee dopasti. Ali ne smete dopustiti da to ma ta
izmeni... Na kraju krajeva, tako to nije vano.
15 Rana jesen
225Ona ga prekide:
Ako su posredi ene ... to me ne zanima. Ja znam ko ste vi, ane ... I time vas neu bolje upoznati nego to
vas sada znam... Na to i ne mislim.
Ne... ono to hou da vam kaem ne odnosi se na ene. Re je o mojoj majci. On je prodorno pogleda,
pravo u oi. Znate ... moja majka i moj otac nisu se uopte venali. Dobri stari gospodin de Sion me je
jednostavno usvojio... Ja nemam pravo na ovo ime ... u stvari. Moje pravo ime je Don ejn.... Moji roditelji,
dakle, nisu bili venani, samo to nije tako strano kao to izgleda. Ona je velika dama, moja majka, odbila je da
se uda za mog oca zato to ... kae ona ... zato to se uverila da on nije bio ono to je ona mislila da je. On ju je
preklinjao da se venaju. Govorio je da mu to stanje upropaava ceo ivot... ali ona nije htela ni da uje... ne
zato to je bila slaba, ve, naprotiv, zato to je bila ba jaka. Vi ete je shvatiti kada je budete bolje upoznali.
Sibilu bi mnogo dublje pogodilo ono to je an rekao da to nije dolo ba u trenutku kad se ona vatreno pobunila
protiv svega onoga to ju je okruavalo, protiv svih predrasuda i nerazumeva-nja, to e se sve, shvatila je ona,
iako je jo bila mlada, udruiti protiv nje i ana. U takvom raspoloenju, anova majka postala je u njenim
oima neka vrsta herojskog simbola, ena dostojna divljenja.
Ona se nae prema njemu:
To nije vano, sasvim nije vano, Zane... najzad, takve stvari uopte nisu vane ... Vana je samo
budunost... Potom pogleda u stranu i ree tiho: Uostalom, ono to ja vama imam da kaem mnogo je
gore. Ona grozniavo stee njegovu ruku. To vas nee izmeniti? Vi neete, valjda, dopustiti da vas to
izmeni? Vi me neete napustiti? Moda vi to ve znate ... da imam babu koja je luda ... Ona je ve godinama
luda ... skoro celog svog ivota.
226
On je hitro poljubi.
Ne, nita to ne mari... Nita me ne moe navesti na pomisao da vas napustim... nita na svetu.
Veoma sam srena, ane... tako sam spokojna ... kao da ste me spasli... kao da ste izme-nili ceo moj ivot.
Ponekad me strah obuzimao ...
Ali, najednom pojavi se senka i zamrai im ovu sreu senka koja je veito lebdela nad domom Pentlendovih.
Vi neete dopustiti vaem ocu da nas razdvoji, Sibila.... On me ne mari.... To je oigledno.
Neu mu dopustiti ona se naglo zaustavi. Ovo to u vam sada rei moe vam zvuati strano. Neu
pridavati nikakvu vanost oevim recima. Neu mu dozvoliti da utie na mene. On je upropastio svoj ivot, a
isto tako i ivot moje majke ... Ja ga veoma alim ... On je tako lep ... a toliko se brine ... uvek oko bezvrednih
stvari.
Potom su dugo sedeli jedno uz drugo utei; Sibila je sklopljenih oiju naslonila glavu na njega, kada ga
najednom u kako besno poapta: Ta prokleta Tereza!" i otvarajui oi, primeti na obronku brega s one
strane tronih nadgrobnih spomenika, zdepastu Terezinu priliku, koja je u ruci drala mreu za hvatanje insekata
i lovaku torbu punu hrane. Stajala je rairenih nogu, piljei u njih svojim udnim sivim oima sa zluradim
podsmeljivim izrazom. Iza nje se poredala u polukrug itava mala armija prljavih deaka Poljaka, koje je
najmila da joj pomognu u skupljanju i hvatanju buba. Njih dvoje su dobro znali da ih je ona hotimice pratila da
bi ih uhodila, a isto tako da e se praviti sasvim neveta i da e tvrditi da je sasvim sluajno naila na njih.
Da li da joj kaemo? proaputa Zan besno.
Ne... nikad nemojte nita govoriti u Da-ramu.
15*
227Sada je sva arolija trenutka bila prekinuta i an se naljuti. Digavi se, on doviknu Terezi:
Idite i jurite za tim vaim bubama, a nas ostavite na miru! Oseao je da ih Tereza, ugledavi se na svoju
majku, nauno izuava, kao da su bili par insekata.
Anson Pentlend nije bio po prirodi zao, ak ni neprijatan ovek, a to to se uzbuivao i meao u poslove
mnogobrojnih drutava za zatitu morala nije poticalo iz njegovog priguivanog, izopaenog instinkta prema
poroku. On je, u stvari, bio ovek sa vrlo malo prirodnih nagona prilino bezbojan, tupav, ovek koji se latio
pitanja morala zato to je to spadalo u porodinu tradiciju i, prema tome, trebalo je podrati tu tradiciju. Prema
Sabini, on je bio neto mnogo gore nego bestidni razvratnik; bio je gnjavator, i to ne mnogo inteligentan, koji
nita drugo nije video do ono to mu je bilo ispred nosa: siuni deli sveta gde su ga ivotne okolnosti stavile.
Poto je etrdeset devet godina stalno buljio samo u taj krajiak sveta, postao je najzad kratkovid, i fiziki
predmeti koji su ga ok-ruavali njegova kua, njegova radna soba, njegov pisai sto, njegovo pero dobili
su vid jedinstvenih i slavnih predmeta samim svojim postojanjem kao pripadnici najuzvienijeg i naj savrenijeg
drutva koje je ikada postojalo. Iako je imao ogromnog i udnog smisla za obavljanje raznovrsnih poslova,
njemu je potpuno nedostajao svaki smisao za pravi ivot, pa su tradicija, obiaji, ustanovljena drutvena pravila
napravili od njegovog ivota neto sasvim skueno, bez ikakve inicijative i individualnosti, neto to se kotrljalo
po uskoj, jednolinoj i utabanoj brazdi. Moda je ba ovo i bilo uzrok Sibilinom saaljenju prema njemu.
228
Oboavajui obiaje svoga uparloenog sveta, on je sauvao vedrinu i bio je ak i ljubazan, sve dok nije bilo
napadnuto njegovo dostojanstvo sveti i sloeni idol koji je obuhvatio njegovu kuu, njegove prijatelje,
njegove klubove, njegove pretke, ak i skromna dobra koja mu je podario njegov otac. Meutim, to njegovo
dostojanstvo bilo je prilino slabako i lako je moglo da se rui... bilo je to tanka zatitna ljutura u koju se
uvlaio. On je to svoje dostojanstvo ljubomorno uvao, sa bezgraninom revnou. Dok su sve tetka-Kesine
pret-nje ili preklinjanja izvlai od njega samo neodreena obeanja, data jedino zato da bi se nje oslobodio,
najmanja opasnost za sve ono to je spadalo u delokrug njegovog dostojanstva izazivala je eksploziju
neoekivane i neutoljive mrnje.
Nije voleo O'Haru verovatno zato to je moda uviao da Irac sa prezrenjem gleda na njega i njegov svet; a
O'Hara i njemu slini Irci demokrati (mislio je Anson) i prema tome zemaljski ljam unitili su savren,
nepromenljiv i ukalupljen uzor bostonskog ivota. Sabinu je mrzeo iz istih razloga, a od samog poetka nije mu
se dopao taj mladi de Sion", zato to je izgledalo da se mladi ovek oslanja potpuno na samog sebe, da je oslo-
boen svake vrste dostojanstva, pa ak da ne pokazuje ni senke potovanja pred njima. Osim toga, on je bio
nerazumljivo povezan sa O'Harom, Sabi-nom i onom tuinkom Terezom".
Olivija je poela da sumnja da je njen mu postajao razdraljiv i histerian samo onda kada ga je muila sumnja
da je bio predmet njihovog isme-vanja. On je u tim trenucima postajao potpuno neodgovoran za svoje reci i
dela... kao one noi posle bala. Ona je primeivala da je svakim danom bivao sve osetljiviji na svoje
dostojanstvo, poto je i naj neznatni j i nago vesta j poeo da tumai kao napad na njegovo dostojanstvo
Poto je bila svesna toga, dola je dotle da se ponaala prema njemu kao prema detetu; okreui sve na alu i
ulagivajui mu se dok na kraju nije
229uspela da postigne ono to je elela, i to bez muke i sigurno. Tako je postupila prema njemu u pitanju
obnavljanja nametaja u kui. Znajui da je bio sav zanet zavravanjem poslednjih glava svoje knjige Porodica
Pentlend i kolonija Masausetskog zaliva", ona mu predloi da svoj pisai sto prenese u udaljenu sobu za rad",
gde bi ga porodini dolasci manje uznemiravali; i Anson, verujui da je njegova ena najzad poela da ceni svu
vanost i uzvienost njegovog rada, nae da je predlog izvrstan. ak joj se i zahvalno nasmeio.
Zatim, poto je zatraila savet od Dona Pen-tlenda i stekla uverenje da je on taj plan odobravao, poela je da
unosi u kuu komad po komad nametaja Horacija Pentlenda. Sabina je dolazila svakodnevno da posmatra kako
je promena napredovala, da se divi, da daje svoje miljenje i da predlae dalje promene. Njih dve je obuzelo
neko udno uzbuenje kad se, jedan za drugim, divni predmeti pojavie iz sanduka; iz starih krpa i strugotina
pojavljivali su se najodabraniji stolovi, or-mani, kineski umetniki predmeti, stare knjige i gravure. Jedan po
jedan predmet, ruan pisai sto kojim se sluio gospodin Louel, uasna lampa koju je poklonio gospodin
Longfelou, bezbojni akvareli gospoice Marije Pentlend ... sav muzejski nametaj bio je prenet na veliki stari
tavan; najzad se pojavi nov, blistav, divan, topao, civilizovan, ak pomalo egzotian salon, ukraen svim onim
blagom Horacija Pentlenda, koje je on celog svog ivota skupljao sa strasnom predanou. Tiho i gotovo
neprimetno, otpadnik zagospodari elom kuom, menjajui iz osnova njen izgled.
Ova promena izazva kod tetke Kesi raznolika i protivrena oseanja. inilo joj se da uklanjanje pohabanih,
porodinih domaih uspomena na dobre prijatelje" njenog oca predstavlja skrnavljenje, pogotovu kada je to
dolazilo od Horacija Pentlenda; meutim, bilo joj je nemogue da pree olako preko stvarne vrednosti zbirke.
Nije toliko gledala na izuzetnu lepotu tih stvari, koliko na njihovu
230
vrednost u dolarima i centima. I, najzad, kao to je ona rekla, stvari koje pripadaju Pentlendovima treba da
dobiju svoje mesto u kui Pentlenda". A, opet, sumnjiila je Sabinu da je neto gadno sme-rala i nikako nije bila
naisto da Sabina i Horacije Pentlend nisu, moda, u krajnjoj liniji pobedonos-no likovali nad njom, dragim
gospodinom Lou-clom" i dobrim, ljubaznim gospodinom Longfe-louom".
Ansonu se, zaudo, svidela ta promena, samo uz izvesna ogranienja. Ve poodavno on je bio sve-stan injenice
da je salon i mnogo toga u kui bilo otrcano i pohabano i da je, prema tome, bilo nedostojno velikog imena
Pentlenda.
On je jedno vreme stajao na pragu salona pos-matrajui njegov novi izgled, a onda primeti:
Opti utisak mi se ini da je dobar... moda malo bletav i nedovoljno dostojanstven, za jednu ovakvu
kuu, ali ukupno uzev ... dobar ... sasvim dobar. Mada ja vie volim jednostavan ameriki nametaj iz prve
epohe.
Na ta mu Sabina naglo odvrati:
Ali na njemu se neugodno sedi.
Dotada nikada nije bilo muzike u domu Pen-tlendovih, jer se u porodici gledalo na muziku kao na neto to se
slualo u koncertnim dvoranama, u sveanom odelu. Godinama je tetka Kesi, sa gospoicom Pivi, redovno ila
svakog petka posle podne bez eira, sa velom na glavi, da se posade u fotelje koncertne dvorane da sluaju
orkestar dragog pukovnika Higinsona" (orkestar koji je, na alost, tako propao posle njegove smrti), ali nikada
nije nauila da pojedine melodije razlikuje jednu od druge ... Muzika je u porodici Pentlend oduvek smatrana
kao kulturna dunost, neto srodno idenju u crkvu. Muzika nije ostavljala dublji utisak na tetku Kesi od njenih
povremenih putovanja u Evropu, gde bi, okruena sopstvenom atmosferom, odsedala uvek u takvim hotelima
gde je sretala svoje prijatelje iz Bostona i gde nije bila
231izloena dodiru sa neprijaznim licima i naprezanju da s njima razgovara.
A sada, sasvim iznenadno, muzika u domu Pentlendovih postade neto stvarno, ivotno i ljudsko. Starodrevni,
neugledni, etvorougli klavir ie-zao je i na njegovom mestu stajao je novi veliki klavir, koji je Olivija kupila
svojim linim novcem. Svako vee u starom domu su odjekivale melodije opena, Bramsa, Betovena, ak i
takvih varvarskih novajlija kao to su Stravinski i Ravel. Kada se dobro oseala, stara gospoa Soms je dolazila i
sedala u najudobniju naslonjau u stilu Regentstva, sa starim Donom Pentlendom, i sluala muziku, a za to
vreme u njenim skoro slepim ostarelim oima pojavljivao se odsjaj mladosti. Katkad, kada je an svirao na
klaviru, zvui melodija dopirali su ak u sobu stare duevno poremeene ene u se-vernom krilu zgrade i u sobu
za rad, to je uzne-miravalo Ansona pri radu na njegovom delu Porodica Pentlend i kolonija Masausetskog
zaliva".
Najzad, jedne noi, posle veere, pojavi se i O'Hara u odelu po poslednjoj modi. Tada je prvi put stupio na
imanje Pentlendovih.
Tetka Kesi je sada govorila samoj sebi da je Oliviju najzad napustilo njeno udno raspoloenje i da je ponovo
postala stara, posluna i ljubazna Olivija, koja je umela da izgladi sve nesuglasice i nezgode u porodici Pentlend.
Pri njihovim razgovorima nije se vie iznenada pojavljivala ona njena pretea mirnoa; tetka Kesi nije vie
strahovala da otvoreno kae svoje miljenje za dobro svih njih". Olivija ju je mirno sluala i zaista je bila u
izve-snom smislu srenija zato to joj se inilo da je ivot u porodici Pentlend najzad poeo normalno da tee;
ali, u dubini due, nastavila je po starom, utei, da tuguje u samoi zato to se nije usuivala
232
da jo i svoj bol natovari ionako ucveljenom starom Donu Pentlendu. ak i Sabina, mnogo osetljivija za ovakve
stvari nego tetka Kesi, doe do saznanja da ju je Olivija neosetno iskljuila iz svih poverlji-vih razgovora.
Sibila, pak, koja se od devojice pretvarala u enu, nije vie u svemu zavisila od svoje majke; postala je
povuena u sebe i tajanstvena kada je an bio u pitanju, oslobaala se svoje majke praznim recima, dok joj je
ranije sve poveravala. Iza one prijatne, smirene spoljanjosti, Oliviji se ponekad, inilo da nije nikada bila tako
potpuno, tako neizmerno usamljena. Poela je da uvia da se ivot u porodici Pentlend odvijao u nizu elija, da
je u svakoj takvoj eliji ivelo po jedno bie, potpuno odvojeno od ostalih. I prvi put u ivotu poela je da misli
vie o sebi.
Sa prvim danima jeseni imae etrdeset godina... bie na ivici zrelog doba, bie ena koja e ve, moda, imati
udatu erku. Verovatno e u etrdeset drugoj godini postati baba (to je bilo vrlo verovatno sa takvim parom kao
to su Sibila i de Sion) ... baba u etrdeset drugoj godini, sa svojom jo gustom crnom kosom, oima koje su
sauvale sav sjaj, licem bez bora... ena koja je u etrdeset drugoj godini mogla da proe za enu deset godina
mlau. Baba, ma kako mlada izgledala, je baba; a kao baba nije mogla sebi dopustiti da se pravi smenom.
Moda je mogla da ubedi Sibilu da prieka go-dinu-dve i da odloi taj sudbonosni dan; meutim, ta joj je misao
bila jo mrskija. I ba sama strava, koja je nju katkada obuzimala pri pomisli da se malo-pomalo pretvara u staru
enu, bila je, tako-e, u osnovi njene elje da Sibila odloi svoje ven-anje. Ono to je preivljavala Sibila, ona
nikad neto slino nije doivela, a sada je za to bilo dockan; bila je ve i suvie stara, bez ikakvog oduevljenja
za ivot, ak, moda, suvie cinina. Kad je ovek mlad, kao an i Sibila, onda ima neiscrpnu rezervu vere i
nade u ivot. U to doba nad ivo-
233tom jo lebdi blistavi oreol, pa ga onda treba i poeti. Te prve godine nije vano ta je dolazilo posle njih
bie im najdragocenije u elom njihovom ivotu; i posmatrajui svet oko sebe, ona pomisli: Tako ima malo
ljudi kojima se prua takva srea; vrlo su retki oni koji mogu da zidaju svoju budunost na tako solidnim
temeljima."
Povremeno se pojavljivala iznenadna aoka stare, sramne ljubavi prema Sibilinoj mladosti, koju je osetila one
sparne noi na terasi iznad mora. Bilo je to udno, ali joj je izgledalo da je elo leto, koje se polako odvijalo,
poelo od te noi.
Ne, u krajnjoj liniji ona se uvele vraala na istu misao ... da bi sve rtvovala radi savrene ljubavi koja postoji
izmeu Sibile i tog nemirnog, ri-okosog mladia.
U trenucima iskrenosti prema samoj sebi priznavala je da je ne bi hvatala panika ni uas da nije bilo O'Hare. Da
nije bilo njega, ne bi se plaila to stari, ne bi strahovala od Sibiline udaje i od toga da e jednog dana postati
baba. Pa ona se toliko molila da se to ba tako dogodi, da sudbina podari Sibili ba ovakvog dragana; a sada,
kada je njena molitva usliena, bilo je trenutaka kada je greno elela da se njena molitva ne ostvari, ili bar ne
tako brzo. Kada je bila iskrena, odgovor je na ovo bio uvek isti... da je O'Hara zauzeo glavno mesto u njenom
ivotu.
U najskrivenijem kutu svoje due nije se vie zavaravala da su njena oseanja prema njemu bila isto
prijateljska. Ona je bila zaljubljena u njega. Ustajala je svako jutro radosna to e jahati s njim preko livada,
zadovoljna to je Sibila jahala sve rede i rede s njim, a onih dana kada su ga poslovi zadravali u Bostonu, inilo
joj se kao da je neka tamna senka prelazila preko svega to je mislila i radila. Razgovarala je se njim o njegovoj
budunosti, njegovim planovima, napredovanju izborne kampanje, kao da je ve bila njegova ena ili ljubavnica.
Ona je igrala ulogu izdajnika svoje dru-drutvene klase, ija je imovinska sigurnost ba
234
poivala na uspehu i moi njegovih politikih neprijatelja. Doterala je dotle da je zavisila od njegove budne
panje i razumevanja za nju. Jer je on imao onaj tipino galski smisao za razumevanje njenih raspoloenja,
njenih iznenadnih nastupa me-lanholije, to nikada nije doivela meu potpuno ravnodunim i neosetljivim
Pentlendovima.
Ona je bila iskrena prema samoj sebi od onoga jutra kada je on, dok su jahali jedno pored drugog po vlanim i
skrivenim stazama brezovog cestara, iznenada zaustavio konja i gotovo bolno joj rekao da tako dalje ne ide.
ta da radim ree on. Nisam ni za ta. Ne prestajem da mislim na vas ... danju i nou. Idem u Boston,
pokuavam da radim, a sve vreme samo mislim na vas ... mislim ta bi trebalo pre-duzeti. Mora da vam je jasno
kakav je to pakao za mene... biti tako blizu vas, a biti smatran samo za prijatelja.
Najednom, kada se okrenula prema njemu i ugledala patnju u njegovim oima, bilo joj je odmah sve jasno.
A ta ja da radim? upita ga ona alosno. ta mogu da uradim? Oseam se pred vama kao najbednija,
najgluplja ena. Ali potom dodade tiho: Ne mislim to ozbiljno, Majki... Ja vas volim, Majki... Sada znate.
Vi ste prvi o-vek koga sam dosada u svom ivotu zavolela... ranije nisam ni izbliza ovako neto osetila.
Njega obuze silno, radosno ushienje. On se nae nad nju i poljubi je, a preplanulo mu lice okvasie njene suze.
Tako sam srena ree ona a opet i alosna ...
Ako me volite ... onda moemo da poemo svojim putem... ne treba da se obaziremo na ostale.
Oh! nije to tako jednostavno, moj dragi. Nikada ranije nije osetila mo njegove blizine, ono udno
uvstvo toplote i ari koje je on, izgleda, nametao svemu oko sebe.
235 I te kako moram da mislim i na ostale ree ona. Ne na svog mua... Ne verujem da ga je uopte
briga sve dok svet ne zna nita o nama. Ali tu je Sibila.... Ne mogu da pravim budalu od sebe zbog Sibile.
Odmah je uvidela da su ga te reci pogodile; nenamerno je podstakla bojazan koju je on ponekad osetio: da ga
ona smatra za obinog prostaka, Irca koji se bavi politikom.
Mislite li vi da bi se ono to postoji izmeu nas moglo nazvati pravljenjem budale od same sebe"?
upita on sa neprimetnim prizvukom gorine u glasu.
Ne ... vi me dobro poznajete da biste u to po-verovali... vi znate da ja tu mislim samo sebe ... kao sredovena
ena ija je erka stasala za udaju.
Bogme, ona e se i udati... uskoro ... i na-sigurno. Mladi de Sion ne spada u one koji ekaju.
Da ... to je istina ... ali ak i onda ona se naglo okrete ta hoete da uinim? ... elite li da postanem
vaa prijateljica?
Hou da pripadate samo meni... Hou da mi postanete ena.
Zar me toliko elite?
Toliko vas elim ... Ne mogu da podnosim misao da vas s nekim delim... da pripadate jo nekom drugom.
Oh... ve niz godina nikome ne pripadam ... jo od Dekovog roenja.
On urno, vatreno nastavi:
To bi izmenilo ceo moj ivot. To bi mi dalo razloga da istrajem ... Bez vas ... svega bih se ratosiljao i
otiao bestraga... Svega mi je dosta.
I vi me elite samo mene radi... a ne ba zato to u vam pomoi pri stvaranju vae karijere i to u vam
pruiti nov ivotni interes?
Samo radi vas ... ni zbog ega drugog, Oli-vija.
Vidite, pitam vas, jer sam mnogo mislila o tome. Ja sam starija od vas, Majki. Sada izgledam mlada... Ali u
etrdesetoj godini... na jesen u
236
imati etrdeset godina... u etrdesetoj godini razlika ini svoje. Malo nam vremena ostaje. Sasvim je druga stvar
kad ovek ima dvadeset godina... Pitam vas to zato to ste vi pametan ovek i morate i sami sve ovo uvideti.
Sve to nema nikakve vanosti. Izgledao je tako tragino ozbiljan, u njegovim plavim oima sijao je takav
plamen da su se njene sumnje raspli-nule. Ona mu je verovala.
Ali mi se ne moemo venati... nikada ree ona sve dok je moj mu iv. On se nikada nee razvesti od
mene niti e mi dati razvod. On duboko veruje ... da je razvod braka greh. Uostalom, nikada nije dolo do
razvoda braka u porodici Pentlend. Bilo je i gorih stvari dodade ona gorko ali ne razvoda braka, a Anson
ni u kom sluaju ne bi prvi prekinuo bilo koju tradiciju.
Hoete li da govorite s njim?
Sada, u ovom trenutku, Majki, verujem da bih uinila sve... ak i to. Ali to ne bi vredelo nita.
Neko vreme su oboje utali, oseajui se sasvim bespomoni. Potom ona prekide tiinu i ree:
Moete li jo neko vreme da se strpite... dok se Sibila ne uda?
Nije nam dvadeset godina... ni jedno od nas dvoje ne moe mnogo da eka.
Ne mogu jo da je napustim. Vi ne znate kako je kod Pentlendovih. Moram da je spaavam, makar i po cenu
sopstvene propasti. Mislim da e se oni venati pre zime... ak pre jeseni... pre nego to on otputuje. I tada u biti
slobodna. Ne bih mogla... ne bih mogla, Majki, da postanem vaa ljubavnica sada ... dok je jo Sibila u kui,
pored mene... Moda sada izgleda da se izvlaim. ... Moda ovo zvui glupo, ali to ne menja stvar.... Moda
je to zato to sam i suvie dugo ivela meu njima.
Obeajte mi da ete, kad se ona uda, biti slobodni?
237 Obeavam to, Majki.... Rekla sam vam da vas volim ... da ste vi jedini ovek koga sam u ivotu zavolela
... prvi i jedini.
Gospoa Kalender e nam pomoi.... Ona eli da se mi zbliimo.
Oh! Sabina ... ona se tre. Niste joj, valjda, priali? Niste joj nita rekli?
Ne... Ali njoj nije potrebno priati takve stvari. Ona ima naina da ih sazna. Trenutak kasnije nastavi:
Evo, ak i Higins to eli! On mi stalno govori, bez mnogo uvijanja kao da je to sasvim prirodno: Gospoa
Pentlend je divna ena, gospodine. Poznajem je ve tolike godine. Ona me je ak vie puta izvlaila iz nezgoda.
Ali kakva teta to je zatvorena u onaj mauzolej, sa svim onim ivim mrtvacima. Trebalo bi da ima mua koji je
ovek. Ona se udala za ivi le."
Olivija sva pocrvene.
On nema prava da tako govori....
Kad biste mogli da ga ujete, videli biste da on ne govori iz nepotovanja, ve zato to vas oboava. On bi
ljubio zemlju pod vaim nogama. Potom obori pogled i doade: Higins kae da je veoma alosno da
jedna punokrvna ena kao to ste vi bude zatvorena kod Pentlendovih. Ne treba da vas vrea ovakav nain
njegovog izraavanja. On je u neku ruku odgajiva konja i gleda na sve sa toga stanovita.
I ona tada shvati neto to, moda, O'Hara nije uspeo da dokui da je Higins ciljao na tragediju njenog sina,
sina koji je, po majci, trebalo da bude snaan i pun ivota kao an. I tada joj jedna sumanuta misao prolete kroz
glavu da bi jo mogla da ima zdravog, krepkog sina, iji bi otac bio O'Hara, sina koji bi bio naslednik
Pentlenda, ali bez kapi njihove degenerisane krvi. Mogla bi da uini isto to je uinila Savina Pentlend. Ali
namah shvati koliko je nemogue tako to. Anson bi, nesumnjivo, znao da to nije njegov sin.
Oni nastavie dalje da jau hodom, utei, a za to vreme Olivija je neprekidno s mukom razmi-
238
ljala o mranom i zamrenom lavirintu u kome se nala. inilo joj se da nema izlaza iz njega. Bila je uhvaena u
klopku, zatvorena u tamnicu, ba u trenutku kad su se pojavili izgledi da bude srena.
Najednom izbie iz ume na put koji je vodio od tetka-Kesine rune kue, sa ispupenim prozorima, do imanja
Pentlendovih, i kada su prolazili kroz vratnice, oni ugledae tetka-Kesinu starudiju od automobila kako stoji na
ivici puta. Stara dama se nije mogla videti, ali na bat kopita njihovih konja pojavi se iz oblinjeg buna okruglo
oblije i glupavo lice gospoice Pivi, ije su naduvene ruke bile pune neke travuljine.
Ona pozdravi Oliviju i klimnu glavom O'Hari.
Ila sam da berem travu za moje make doviknu im ona. Ona je dobra i gusta na onorn vlanom
zemljitu pored izvora.
Olivija se nasmei... a taj osmeh zadade joj gotovo fiziki bol... oni nastavie put, svesni da su ih kao kineski
porculan plave oi gospoice Pivi sve vreme pratile. Olivija je znala da je gospoica Pivi bila suvie glupa i
naivna da ma u ta posumnja, ali e, van svake sumnje, otii pravo tatki Kesi da joj podrobno opie taj susret.
Tako se malo stvari deavalo u ivotu gospoice Pivi da je za nju ovaj susret predstavljao neto veoma znaajno.
Tetka Kesi e izvui iz nje najmanje pojedinosti, ak i to da je Olivija izgledala kao da je plakala.
Olivija se okrete prema O'Hari.
Sirota gospoica Pivi nije nimalo zlobna ree ona ali je glupava, to je mnogo opasnije.GLAVA IX
Krajem avgusta niko vie nije sumnjao u te-tka-Kesinu bolest"; to to nije vie govorila o stanju svog zdravlja,
najbolje je potvrivalo da je bila stvarno bolesna. etrdeset godina se govorilo
0 tetka-Kesinom zdravlju, kao to se govori o vremenu neto to je bilo uvek u svesti, protiv ega se nita
nije moglo uiniti, a sada je tetka Kesi najednom uopte prestala da govori o tome. ak se odrekla svoje navike
da ide peice naokolo i poela je da pravi posete u zastarelom automobilu koji joj je, kako je izjavila, zadavao
strah i bio mrzak; i doterala je dotle da je sve vie traila drutvo
1 pomo snane gospoice Pivi. Pod izgovorom da se plai provalnika naredila je da se postelja gospoice Pivi
prenese u susednu sobu do njene i drala je otvorena vrata izmeu te dve sobe. Olivija otkri da se u njoj razvio
gotovo bolesni strah od samoe.
I tako, tetka-Kesina utuenost zbog bolesti jo povea Olivijin teret zbog Dekove smrti i bola Dona Pentlenda.
Dunost da se bori protiv teke oblaine melanholije, koja se nadvila nad starom kuom, sve je vie padala na
Olivijina plea. Kao i obino, Anson je ostao ravnoduan prema pro-menama koje su nastale u ivotu oko njega,
poto je stvarno iveo u prolosti, meu svenjevima ple-snive hartije; bio je to ovek pre beskrvan nego
hladnokrvan, jer u njegovoj prirodi nije bilo nieg
240
ivahnog, ni proraunatog, ve samo krajnja nepo-kretnost, mrtvilo bez ikakve ivotne vatre. Bilo joj je
nemogue da se obrati za pomo Sabini, jer je i ona na svojstven nain bila isto tako hladna i nepristupana kao i
Anson; izgledalo je da se dri malo po strani, da oekuje neto i da ih sve po-smatra, ak i Oliviju. A, naravno,
nije ni pomiljaja da se obrati Sibili za pomo, da joj ne bi pomutila sreu.
Tu je bio bar O'Hara, koji je sve ee dolazio k Pentlendovima, sada, poto je uinio prvu posetu i razbio led.
Anson ga je sreo jednom u predsoblju i hladno ga je pozdravio; meutim, on se vrlo sprijateljio sa starim
Donom Pentlendom. Obojica su se interesovali za konje, pse i rogatu stoku; O'Hara, koji je bio roen u
bostonskom predgrau i vrlo malo znao o tim stvarima, naao je, moda, u starom gospodinu dragocen izvor za
obavetenja.
Da nije vas, ne bih prekoraio prag ove kue ree on Oliviji. Ali ne mogu da podnosim misao da ste vi
tamo ... uvek sami... uvek u brizi.
A uvee, dok su igrali brida ili sluali ana kako svira, hvatala je kratkad njegov pogled upuen njoj, pun
divljenja, koji joj je govorio da je spreman da joj pomogne bez obzira na sve.
Nedelju dana posle susreta sa gospoicom Pivi kod mesta gde su rasle one trave za make, Piters, dockan
popodne, potrai Oliviju u njenoj sobi i sa-opti joj, sa udnom meavinom potovanja i po-verljivosti:
Gospoo Pentlend, on je opet bolestan. Odmah je znala ta je Piters ovim hteo da joj
kae; to je bila njihova lozinka... Te iste reci su bile upotreblj ene ve toliko puta pre toga.
Ona se urno uputi u usku i visoku biblioteku u kojoj je zaudaralo na pse, i mirisalo na jabuke i dim od drva,
znajui vrlo dobro ta e tamo zatei. Otvarajui vrata, odmah ga spazi kako spava u velikoj konoj fotelji. Laki
miris viskija miris koji je kod nje oduvek izazivao gaenje lebdeo je u vazduhu, a na pisaem stolu od
mahagonija
16 Rana jesen
241stajale su tri boce, gotovo sve tri prazne. On je spokojno spavao, s jednom rukom prebaenom preko grudi, a
drugom oputenom prema podu, dok su mu koati prsti nepomino leali na crvenom turskom tepihu. Bilo je
neeg detinjeg u spokoju koji ga je obavijao. Oliviji se uini da se sada oslobodio svih briga, koje su jo odavno
ostavile tragove na njegovom preivelom licu u vidu otrih, emernih brazda. Brazde su nestale, nekako se sto-
pile i utopile u neizmeran mir ove prividne smrti. Moda je samo u ovakvom stanju spokojno spavao, ne
uznemiravan snovima. On je samo ovako uspe-vao da pobegne od stvarnosti.
Stojei na pragu, ona ga je neko vreme po-smatrala sasvim mirno, potom, okrenuvi se, ree Pitersu:
Hoete li da obavestite Higinsa i ulazei u sobu, ona navue zavese od crvenog plia, isklju-ivi iz sobe
kasnu popodnevnu sunevu svetlost.
Higins doe, kao to je radio toliko puta ranije, da zakljua vrata, da ostane u sobi, ak i da prospava na
izanalom konom divanu, sve dok Don Pentlend, budei se lagano i gledajui izgubljeno oko sebe, ne bi
ugledao svog konjuara kako nedaleko od njega sedi u istoj sobi i isti uzdu ili par izama za jahanje. Taj mali
ovek nikada nije bio zaludan. Neto duboko u njemu gonilo ga je na rad: uvek je morao neto da radi. I tako se,
posle ovakvih alosnih dogaaja, u biblioteci danima oseao sve, ist, zdrav miris koe i sapuna.
Higins je ostao itava dva dana u biblioteci; naputao ju je samo u vreme obeda, a za ta dva dana stara dama na
severnom krilu zgrade bila je liena svog uobiajenog posetioca. Osim u ovoj jednoj jedinoj sobi, nije se
primeivala nikakva pro-mena u uobiajenom nainu ivota u domu Pentlen-dovih. an, ne znajui ta se
dogodilo, dolazio je uvee da svira. Meutim, Sabina je znala u emu je stvar; isto tako i tetka Kesi, Ona nikada
nije postavljala pitanja u pogledu tajanstvenog nestanka svoga brata, iz straha da joj ne kau istinu. Anson,
242
kao i obino, nita nije primeivao. Jedina stvarna momena zapaala se u iznenadnoj zlovolji i razdra-ljivosti
gospoice Egan. Inae besprekornog ponaanja, bolniarka se sada svaala ak i sa kuvari-com, a bila je
neutiva i prema Oliviji, koja se upita: ta se sve jo moe dogoditi? Biu primorana da traim novu
bolniarku."
Treeg dana uvee, odmah posle veere, Higins otvori vrata i pozdravi Oliviju.
Stari gospodin je opet sasvim dobro ree on. Otiao je da se okupa i eleo bi da vas vidi za pola asa u
biblioteci.
Olivija zatee svekra kako sedi za velikim pisaim stolom od mahagonija, okupan i besprekor-no odeven; ali je
izgledao vrlo star i umoran, a ispod njegove opaljene, mrke i grube koe na licu izbijalo je neko bledilo koje mu
je davalo ukast izgled. Imao je naviku da nikada ne pominje svoje alosne asove, da se uvek ponaa kao da je
samo bio van kue dan ili dva, pa je eleo da uje ta se dogodilo za vreme njegovog odsustva.
Starac podie pogled na nju, pa ree ozbiljnim glasom:
eleo sam da s vama govorim, Olivija. Nadam se da niste bili zauzeti? Da vas nisam uznemirio?
Ne ree ona. Nemam nikakvog posla ... an i Tereza su ovde sa Sibilom... To je sve.
Sibila ponavljao je on Sibila .... Ona je ovih dana vrlo srena, zar ne? Olivija klimnu glavom u znak
odobravanja i ak se milo nasmei u znak razumevanja, tako da on dodade: E pa, ne smemo da joj kvarimo
sreu. Moramo sve da otklonimo to bi moglo da poremeti njenu sreu.
Olivijine oi zasijae.
Da; moramo odobri ona, a zatim ree: Ona je pametna devojka ... Ona zna ta hoe, a u tome je ela
tajna ivota. Veina ljudi dou do tog saznanja kad je ve dockan.
243Posle ovih reci nastade utanje, tako reito i puno neiskazanih misli da se Olivija oseti nelagodno.
eleo sam da govorim s vama o starac se pokoleba i zastade na trenutak, i ona pri-meti da se ispod
stola njegove ruke tako jako zgr-ie da mu se zglobovi ocrtae ispod mrke koe. eleo sam da vam
govorim o mnogo emu on se pomae u fotelji pa naglo nastavi: Pre svega, evo mog testamenta.
On otvori pisai sto i izvadi sveanj hartija, koje paljivo razdvoji na nekoliko gomilica pre nego to poe
ponovo da govori. Svi njegovi pokreti odavali su veliki zamor i zlovolju.
Uinio sam izvesne izmene u testamentu ree on izmene o kojima treba da budete oba-veteni... osim
toga, imam jo jednu ili dve stvari da vam poverim. On je pogleda ispod svojih gustih, nakostreenih obrva.
Vidite, ne ostaje mi dugo da ivim. Nemam razloga da se nadam da u veito iveti i elim da sve stvari
ostavim u savrenom redu, kao to su uvek i bile.
Ovaj razgovor postade odjednom muan za Oli-viju, koja je nemo sluala starca. Posle svake izgovorene reci
oseala je kako se oko nje sve vie die neki zid i zatvara je sa svih strana, a stari Don Pentlend nastavljao je da
govori sve dalje i dalje sa ubistvenom mirnoom, potpuno uveren da e se njegovoj volji pokoravati posle
njegove smrti kao i za vreme njegovog ivota.
Na prvom mestu, vi ete svi biti vrlo bogati... vrlo bogati... ostae vam neto vie od est miliona dolara. I
to je solidno bogatstvo, Olivija... bogatstvo koje nije steeno pekulacijom, ve je taj novac plod tednje a
uvean je naim razumnim ivotom. Ve sedamdeset pet godina u porodici vlada nepromenljiv obiaj da se ivi
od prihoda svojih prihoda. Nekako smo uspeli da to postignemo, i najzad smo bogati... vrlo bogati.
244
Starac je za sve vreme dok je govorio, pretu-rao nervozno po hartijama, stavljao ih u male gomilice, slagao ih i
premetao.
I kao to znate, Olivija, s novcem se tako rukovalo da je glavnina ostajala netaknuta i nije se mogla troiti.
Tek e Sibilini unuci moi da je nanu... to jest ako ne budete toliko pametni... da im ne dopustite da to uine.
Olivija ga naglo pogleda i ree:
Ali zato ja? ta imam ja s tim?
O tome hou sad da vam govorim, moja draga Olivija ... Zato to ostavljam vama da raspolaete
celokupnom imovinom.
Ona se odjednom estoko pobuni protiv toga. Dobi iznenadnu, stranu elju da zgrabi sve te tako besprekorno
sreene hartije i da ih spali, da ih iscepa na sitne komadie i pobaca kroz prozor.
Meni vaa imovina nije potrebna ree ona. Zato biste je meni ostavljali? Ja sam i sama bogata.
Meni ona ne treba. Ja nisam roena Pentlend . .. Taj novac ne pripada meni. Nisam ja pozvana da njime
raspolaem iako se uzdravala, njen glas je odavao estoku srdbu.
Guste obrve se jedva primetno podigoe.
Kosiie da ostavim, ako ne vama? upita on.
Malo potom, ona ree:
Pa, Ansonu ... Ansonu, mislim.
Vi, valjda, ne mislite to ozbiljno?
To je njegov novac... novac Pentlendo-vih ... ne moj. Ja imam novaca koliko mi je potrebno, pa i vie
no to mi je potrebno.
On je va, Olivija ... ree starac i otro je pogleda. Vi ste vie Pentlend od Ansona, u-prkos krvi koja
tee u njegovim ilama... i upr-kos imena. Vi ste vie Pentlend nego ma ko od njih. Po svemu, to je va novac,
pa ma ta vi uinili!
(Ali Anson nije Pentlend, kao ni vi", pomisli Olivija.)
245 Vi ste osoba na koju se ovek moe osloniti, savesni ste i dostojni potovanja, Olivija. Vi predstavljate
jaku linost. Posle moje smrti, vi ete postati glava porodice... To je sigurno, vi ste toga ve svesni. ..
(Ja", pomisli Olivija, ja, koja se tako lakoumno ponaam, ja, koja nameravam da vas sve izneverim ... Zar sam
ja to sve!")
Ako bih tu imovinu ostavio Ansonu, ona bi bila proerdana, utroena na ostvarivanje budalastih ideja. On
nema smisla za poslove ... Njemu neto nedostaje ... On je ovek na svoju ruku. On bi rasturio taj lepi novac
misionarima i kojekakvim komitetima... drutvima koja se meaju u tue poslove. Ta imovina nije zato teena.
Ne, ja neu da se na taj nain raspe novac Pentlendovih.
A ja upita Olivija otkud znate ta u ja uraditi s tim novcem?
On se neno nasmei.
Znam ja ta ete uraditi s njim, znam ja to zato to vas poznajem, draga Olivija ... Vi ete umeti da ga
sauvate neokrnjenog... Vi ste od Pentlendovog soja. Kada ste uli u porodicu, niste to bili, ali sada jeste.
Hou da kaem da pripadate velikoj tradiciji Pentlenda... plemenitoj liniji starih Pentlenda iji portreti vise tamo,
u tremu. Jedino vi jo ostajete... jer Sibila je suvie mlada, ona je jo dete.
Olivija na ovo nita ne odgovori, ali ispod njene mirnoe uskovitla se hladna bujica misli, koje su se pomamno
bunile protiv svega toga. Biti Pent-lend, dakle, nije bilo pitanje krvi: to je bila ideja, ak i jedan ideal. Ona besno
pomisli u sebi: Ja nisam Pentlend. U meni ima ivota. Ja samo sebi pripadam. Ja se nisam ni u ta pretopila. Sve
ove godine nisu me tako mnogo izmenile. One nisu od mene napravile Pentlenda." Ali zbog naklonosti koju je
oseala prema njemu, nije mogla da mu kae nita od svega toga, ve samo ree:
Kako moete da znate ta u ja uiniti s tom imovinom? Otkud znate da je neu uludo pro-
246
erdati... ili ... ili ak i da neu pobei i odneti sve to mogu? Niko ne bi mogao da me u tome sprei, niko.
On ponovi ono to je ve rekao, samo ovoga puta sporije, kao da je hteo da napravi na nju u-tisak.
Znam ja ta ete vi uiniti s tom imovinom, Olivija, zato to vas poznajem, draga Olivija, vi nikada
neete uiniti nita ludo ni zazorno, znam ja to, zato i imam poverenja u vas.
I kada ona nita ne odgovori, on je upita:
Pristajete, zar ne, Olivija? U tome e vas obilno pomagati jedan dobar advokat... jedan od najboljih . ..
Don Menering. Time ete mi uiniti veliko zadovoljstvo, Olivija, i na taj nain svi e saznati koliko vas cenim i
ta ste mi predstavljali za vreme svih ovih godina... sve ono to Anson nije nikada bio ... niti moja roena
sestra Kesi on se nae preko stola, dodirnu neno njenu belu ruku i nastavi: Vi pristajete, zar ne, Olivija?
Bilo joj je nemogue da odbije, ak ni da se due opire niti da mu prizna da je u tom istom trenutku imala samo
jednu jedinu elju, da izleti napolje, da pobegne, da ih napusti zauvek, sada kada je Sibilina sudbina bila
obezbeena. Ne gledajui ga, ona sasvim tiho proaputa:
Da.
Bilo joj je nemogue da ga napusti sada... tog starog, umornog oveka. Veza koja ih je spajala bila je suvie jaka;
ona je postojala odavno, od prvog dana kada je dola u dom Pentlendovih kao Ansonova supruga i kada je
otkrila da joj je otac, a ne sin ulivao potovanje. On joj je, u neku ruku, nametnuo neto od svoje surove,
patrijarhalne snage. inilo joj se da je postala zatoenica ba u trenutku kada je najvie elela da umakne; a po-
red toga, bila je uplaena zato to je u njoj nalazila odziva pomisao da je moda i ona, na kraju krajeva, stvarno
postala Pentlend ... stroga, o-bazriva, bez smelosti i pomalo jetka, bie za koje
247nije postojala strast ni rasko u ivotu, bie koje je oboavalo svirepu, varljivu i nevidljivu boginju zvanu
Dunost. Uvek joj je bila pred oima Sa-binina jetka primedba koja se odnosila na malograanske vrline
Pentlendovih" ... na njihov nedostatak ivotne vatre, raskoi i kavaljerstva. A, meutim, ovaj svirepi starac bio je
kavaljer, na svoj nastran nain... ak je i Sabina to priznavala. On je opet ponavljao:
Ne ostavljam vam samo novac ... Tu je i Sibila, koja je jo suvie mlada da bi joj se dala puna sloboda ...
Ne ree Olivija sa mirnom upornou ona nije suvie mlada. Ona moe da radi to joj se svidi.
Pokuavala sam da je uinim mudrijom nego to sam ja bila u njenim godinama... moda mudrijom nego to sam
ikada bila ... ak i sada.
Moda ste u pravu, draga moja. Vi ste toliko puta imali pravo ... i stvari nisu vie onakve kakve su bile u
moje doba... pogotovu ne kada su u pitanju mlade devojke.
On ponovo uze hartije, poe da ih prevre na neki udan, nervozan nain, to je odudaralo od njegovog
uobiajenog pribranog i sigurnog ponaanja. Njoj sinu kroz glavu pomisao da se on tako ponaao zato to nije
eleo da susretne njen pogled. Mrzela je ispovesti, a, meutim, izgleda da je bila takva linost kojoj su se svi
ispovedali.
Ali osim Sibile nastavi on postoji u Daramu stara i nastrana gospoica Hedon, o kojoj se mi, kao to
vam je poznato, staramo godinama; pa onda tetka Kesi, koja je ostarila i ini mi se da je bolesna. Ne moemo je
tek ostaviti polu-razumnoj gospoici Pivi. Znam da je moja sestra bila teret za vas ... Bila je ona teret i meni,
celog mog ivota on se sumorno nasmeja. Pretpostavljam da to znate... Zatim, posle kraeg
utanja, on se odlui da kae: Ali, pre svih o-stalih, tu je i moja ena.
Njegov glas dobi udnu, neprirodnu boju, koja nije odavala nikakvo oseanje. Glas mu postade
248
kao u gluvih ljudi koji nikada ne uju zvuk svog glasa.
Ne mogu je tek ostaviti samu ree on.
Samu... bez ikoga svoga ko bi se starao o njoj, osim plaene bolniarke. Ne bih mogao da mirno sklopim oi
kad bih znao da niko ne postoji ko se o njoj brine... osim one kukavne, iako vrlo sposobne, gospoice Egan ...
osim jedne strankinje. Ne, Olivija ... nikoga nema osim vas ... Nikoga u koga bih se mogao pouzdati on
je otro pogleda. Vi ete mi obeati da ete je uvek drati ovde ... da im nikada neete dopustiti da je odvedu
negde van kue? Hoete li obeati?
Opet je bila uhvaena.
Naravno ree ona. Naravno, ja u vam to obeati a to je i mogla drugo da odgovori?
Zato dodade on, sklanjajui opet pogled u stranu zato to joj to dugujem. .. ak i posle svoje smrti. Ne
bih mogao imati mira, ako bi ona bila negde zatvorena... sa stranim osobama. Vidite ... nekada ... nekada ...
On se naglo prekide, kao da mu je ono to je hteo da kae zadavalo uasan i nepodnoljiv bol.
Nelagodnost koju je Olivija oseala pretvori se u pravo muenje. Htela je da uzvikne: Zaustavite se! ... Ne
govorite dalje!" Ali je duboko oseala da se on vrsto odluio da iskae sve to mu je bilo na dui, pa makar
mu to priinilo bol, i da ga u tome nije mogla spreiti.
To je udno govorio je on sasvim mirno
izgleda da su u porodici ostale samo ene... nema mukaraca... jer Anson je, u stvari, osta-rela ena.
On produi mirno, odluno, sa izrazom ove-ka koji se nalazi pred svojim ispovednikom, govorei kao da je ona
bila nevidljivo, bezlino stvorenje, neka vrsta robota:
Naravno, budui da je Horacije Pentlend umro, nije potrebno da vie mislimo o njemu...
249Ali tu je gospoa Soms ... On se nakalja i poe ponovo da kri svoje mrave i koate prste, kao da je ono
to je imao da joj kae bilo upano sa neizmernim bolom iz dna due. Tu je gospoa Soms ponovi on.
Uveren sam da vi razumete kako stoji stvar s njom, Olivija ... i ja sam vam zahvalan to ste bili dobi i oveni
prema njoj, jer niko drugi na vaem mestu to ne bi bio. Pretpostavljam da smo itavih trideset godina davali
onima iz Bikon Hila i Komonvelt avenije materijala za prepriavanje ... ali to mi je ba svejedno. Oni su nas
uhodili... znali su kad sam se peo uza stepenice njene mrke kamene kue ... ak su znali ta-an as kad sam
dolazio i izlazio iz kue. Ljudi, u naoj sredini, Olivija, imaju oi i na potiljku. To treba uvek da imate na umu,
moja draga. Oni vas uvek imaju na oku... oni vide sve to radite. Oni gotovo pogaaju ta mislite... a kada ne
znaju, oni izmiljaju. Jedan od znakova bolesti i raspadanja jedne drutvene sredine lei u tome to ljudi provode
naprazno ceo svoj ivot u posmatranju drugih kako ive, to uvek ive u prolosti. To je jedini razlog zbog koga
sam ponekad alio Horaci-ja Pentlenda ... jedini razlog zbog koga sam imao naklonosti prema njemu. Svirepo je
bilo to je i-mao nesreu da se rodio u jednom ovakvom mestu.
Kroz sve njegove reci provejavala je gorina kao jed, pa se ogledala ak i u boji njegovog glasa. Ona je
sagorevala u njegovim divljim crnim o-ima iz kojih vatra jo nije bila iezla. Olivija poverova da ga je sada
prvi put videla onakvog kakav je u sutini, bez ieg skrivenog. I dok ga je sluala, onaj stari tajanstveni oblak
koji ga je uvek skrivao od nje poe da se rastura kao kad se magla die sa movara u rano jutro. Ona ga je sada
videla onakvog kakav je u stvari bio . .. o-vek, pre svega mukarac, prek, razborit, oveniji od ostalih u
porodici, tvrd do te mere da se nikada ranije nije izdao, ak ni jednog jedinog trenutka.
250
Ali to se tie gospoe Soms... Ako bi se meni ma ta dogodilo, Olivija... ako bih umro pre nje, molim
vas da budete dobri prema njoj ... radi mene i radi nje. Ona je bila tako strpljiva i dobra prema meni, sve ovo
dugo vreme. Izgledalo je da gorina odlazi pomalo i da ustupa me-sto sve jaoj toplini. Ona je bila dobra
prema meni... Ona me je uvek razumevala, Olivija, ak pre nego to ste vi doli da mi priteknete u pomo. Vi i
ona, Olivija, dali ste mojem ivotu neki smisao. Ona je bila strpljiva... strpljivija nego to moete zamisliti.
Ponekad mora da sam joj ivot pretvarao u pakao na zemlji... ali ona je uvek o-stala ista, spremna da me
prihvati, puna nenosti i razumevanja. Ona je gotovo uvek bolesna otkako je vi poznajete... stara i bolesna. Ne
moete zamisliti koliko je nekada bila lepa.
Znam proaputa Olivija blago ostala mi je u seanju kad sam prvi put dola na imanje porodice
Pentlend, a i Sabina mi je priala o njoj.
Uini se da ga pominjanje Sabininog imena najednom tre. On se potpuno ispravi u svojoj naslonjai i ree:
Nemojte imati mnogo poverenja u Sabinu, Olivija. Na kraju krajeva, ona je naa. Ona mnogo lii na moju
sestru Kesi... vie nego to vi to moete misliti. Eto zato se one toliko mrze. Ona je Kesi, samo prevrnuta
naopake, ako bi se tako moglo rei. Njih dve bi rtvovale sve da poseju nezgode i nesree, pa da posle u
tome uivaju. O-ne ive ... kroz tui ivot.
Olivija htede da ga prekine, da uzme Sabinu u odbranu i da mu objasni ta se s njom stvarno deavalo ... da mu
ukae na traginu ljubav prema njenom muu; htede da ga uputi u sve tajne koje joj je Sabina onog puta u
nastupu iskrenosti iznenada poverila; ali starac joj ne dade priliku za to. Izgledalo je da je bio sav proet jednom
jedinom namerom: da joj izrui sav svoj emer, koji je tako dugo u sebi skrivao.
251(Ona je za to vreme stalno mislila: Zato ba ja moram da znam sve te stvari? Zato da taj teret padne na
moja plea? Zato sam ba ja morala da pronaem ona pisma, koja su leala na sigurnom mestu i tako dugo bila
sakrivena?")
On je opet poeo da govori smireno, samo je i dalje nervozno krio svoje koate prste:
Vidite, Olivija... Vidite, ona sada uzima opojne di oge ... i ne vredi ni pokuati da se iz-lei od toga. Sada
je stara, i to nema vie vanosti. Drugo bi bilo da je mlada i da je ivot pred njom.
Gotovo ne mislei, Olivija odgovori:
Poznato mi je to.
On naglo podie oi prema njoj:
Vi to znate? upita je otro. Odakle to znate?
Sabina mi je rekla. On opet obori glavu.
Oh. Sabina! Naravno! Ona je opasna. Ona i suvie mnogo zna. Ona je dolazila u dodir sa mnogo raznih
ljudi zatim opet ponovi ono to je rekao pre nekoliko meseci posle bala: Nije trebalo uopte da se ovamo
vraa.
Usred ovog udnog, nepovezanog razgovora do-nree do njih najednom zvui klavira iz udaljenog salona. Don
Pentlend, koji je bio malo na-gluv, ne u ove zvuke odmah, ali posle kratkog vremena on se uspravi, oslunu i,
okrenuvi se Oliviji, upita:
Je li to Sibilin mladi?
Jeste.
On je krasan mladi, zar ne?
Zaista je krasan.
Posle kratkog utanja, on je upita:
Kako se zove komad koji svira?
Olivija nije mogla da se uzdri a da se ne na-smeje.
To se zove ..Ot>et sam zaliublien i nrolee je na pragu". an je to doneo iz Pariza. Jedan od njegovih
prijatelja je napisao tu pesmu... samo
naslovi nita vie ne znae u dananjoj muzici. Niko ne slua vie reci.
Njegovo lice se jedva primetno razvedri:
Pesme imaju udne nazive u dananje doba. Ona htede tada da umakne, da mirno izae iz
sobe. Pokrenuvi se na stolici, uini pokret kao da hoe da izae, ali on podie ruku na njemu svojstven nain i
opet joj dade da oseti da mora da mu se pokorava kao da je dete.
Ima jo neto to treba da saznate, Olivija... neto to e vam pomoi da sve shvatite. Neko mora najzad da
to zna. Neko ... on se naglo zaustavi i ponovo uini veliki napor da bi mogao da nastavi. Vene mu jako
nabrekoe na ko-atoj glavi.
Uglavnom re je o njoj ree on, i neiz-benim pokretom pokaza u pravcu severnog krila zgrade. Ona
nije uvek bila takva. To sam eleo da vam objasnim. Vidite... bili smo oboje vrlo mladi kada smo se uzeli.
Moj otac je to eleo. Ja sam imao dvadeset, a ona osamnaest godina. Moj otac je odvajkada poznavao njenu
porodicu. Oni su bili nai dalji roaci, a ba u istom srodstvu su bili sa Sabinom. Moj otac je iao u kolu s nje-
nim ocem i bili su lanovi istog kluba; a ona je bila jedinica i naslednica velike imovine. Kao to vidite, to je
stara obina pria, ali dosta uobiajena u naem drutvenom krugu ... Sve je to imalo odlunog uticaja... a to
se mene tie, ja u to doba nisam uopte poznavao ene, niti sam ikada bio zaljubljen. Bio sam vrlo mlad.
Mislim da su nai roditelji smatrali da smo mi idealan par... tano onakav o kakvom su oni sanjali, imajui pr-
venstveno u vidu materijalno blagostanje. Ona je bila vrlo lepa... ak i sada moete videti da je morala biti lepa
... Bila je, isto tako, mila i edna.
On se nakalja, i nastavi sa velikim naporom.
Ona je ... ona je duhovno bila nerazvijena, kao dete. Nita nije znala... bila je nevini cvetak dodade on sa
udnom divljinom u glasu.
, r-f ?::",-.\ *,;"'
Mat:I tada, kao da je napor bio suvie velik za njega, on zastade i pogled mu poe da bludi kroz prozor u pravcu
mora. Oliviji se uini da je on u-fonuo u decenije unazad, u ono doba kada je sirota stara dama bila mlada i
moda udno bojaljiva pred njegovom ljubavnom vatrom. Tiina opet zavlada u sobi, tako duboka tiina da se u
tom trenutku mogao uti potmuo, udaljen um lomljenja talasa o stenje, potom odjednom opet dopree do njih
zvui anovog sviranja. Svirao je neku drugu melodiju... ne vie Opet sam zaljubljen", ve jednu koja se zove
Uklete ledi."
eleo bih da se prestane s tim prokletim sviranjem! ree Don Pentlend.
Otii u tamo ree Olivija diui se.
Ne ... ne idite. Ne smete otii... jo ne izgledao je vrlo uznemiren, gotovo prestravljen, moda zato
to se bojao da ako joj sada ne ispria, nikada joj nee ispriati dugu priu koju je morao nekome da poveri....
Ne, nemojte ii... pre nego to zavrim, Olivija. Treba da zavrim ... elim da shvatite zato se deavaju
ovakve stvari u ovoj sobi kao to su se desile prekjue ... One se ne mogu opravdati, ali ono to imam da vam ka-
em, moe da ih objasni, bar donekle.
On ustade i otvorivi jedan orman za knjige, izvadi bocu viskija. Gledajui pravo u Oliviju, on ree: Ne
uznemiravajte se, Olivija, neu poeti opet da pijem. To inim samo zato to se ose-am slab. Vie se nikada
nee ponoviti... ono to se dogodilo jue ... nikada. Dajem vam svoju re.
Starac nasu punu au do vrha i sede opet na stolicu, pijuckajui pomalo za sve vreme dok je govorio.
I tako smo se mi venali, i ja sam bio uve-ren da je volim, jer nisam nita znao o ljubavi... ba nita. Vidite, to
stvarno nije bila ljubav, Olivija, rei u vam istinu ... sve ... elu istinu. Vidite, to, u stvari, nije bila ljubav. To je
bilo samo ono to je bilo u vezi sa pribliavanjem prvoj eni... a ja sam bio snaan, zdrav mladi.
254
On poe sve sporije da govori, kao da je svaku re upao iz sebe sa ogromnim naporom volje. - A ona nije
poznavala ivot uopte . .. ba nimalo. Ona je bila ono to se smatralo da mlada ena treba da bude ree on sa
gorinom u glasu. Posle prve brane noi, ona nikada vie nije bila kao pre ... nikada vie onakva kakva je
bila pre, Olivija. Shvatate li ta to znai. Na medeni mesec se zavrio za nju u ludilu, u nekoj fiksnoj ideji.
Vaspitavali su je da se gnua takvih stvari, a u njenoj porodici bilo je sluajeva ludila. Nikada vie nije bila kao
pre ponovi on tunim glasom a kad se Anson rodio, potpuno je zastranila. Nije htela vie da me vidi ni da
razgovara sa mnom. Uobrazila je da sam je obeastio zauvek... i posle toga nikad je nisam ostavljao samu, neko
je uvek morao da pazi na nju. Nikad se vie nije pojavljivala meu svetom.
Njegov glas zamre u promuklom apatu. On ispi do dna au viskija u krajnjem naporu da probije ljuturu koja
ga je zatvarala od celog sveta od Olivije koja mu je bila jako draga, a moda ak i od gospoe oms, koju je
voleo. Muzika se jo ula u daljini, samo ovoga puta kao pratnja uz Tere-zin grub i snaan glas, koja je pevala
Opet sam zaljubljen i prolee je na pragu" ... Tereza crnpu-rasta, cinina, neukrotiva Tereza, za koju je ivot,
poev od aba sve do ljudi, imao vrlo malo tajni.
Ali, pria se tu ne zavrava nastavi Don Pentlend na kraju snage. Ona se nastavlja... jer sam doao do
saznanja ta je ljubav kada sam sreo gospou Soms ... samo tada ree on tuno, kao da je gledao na svoju
tragediju izdaleka, kao na neto to se njega nije mnogo ticalo samo tada ponovi on bilo je i suvie
kasno. A posle onoga to sam joj priredio, bilo je i suvie kasno za ljubav. Nisam mogao da je napustim. To nije
bilo mogue. Tako neto nije smelo nikada da se dogodi. On ispravi svoje snano ostarelo telo i dodade:
Ispriao sam vam sve ovo, Olivija, zato to sam hteo da shvatite zato sam po-
255nekad... on se za trenutak zaustavi, potom odluno nastavi zato sam ponekad zver kao to sam jue
bio. Bilo je dana kada je to bio jedini nain da mogu da opstanem... A to, opet, nikome nije nanosilo tete. Malo
ko je to uopte znao ... Uvek sam se ovde krio. Nikad nije bilo nikakvih neukusnih prizora pred svetom.
Olivijina bela ruka se polako iskrade po uglaanoj povrini pisaeg stola i ovla dodirnu mrku, koatu starevu
ruku koja je sada spokojno, kao soko kad se odmara, leala na stolu. Ona nita ne ree, ali sam taj pokret bio je
reitiji od svih reci. Taj pokret izazva po drugi put u ivotu suze u vatrenim oima Dona Pentlenda. On je
zaplakao samo jednom pre toga ... one noi kada je umro njegov unuk. I Olivija je to znala, nisu to bile suze
samosaaljenja u tom otpornom ilavom starom telu; bile su to suze izazvane podseanjem na tragediju u koju je
on sluajno bio umean.
eleo sam da znate, moja draga Olivija... ja joj nikada nisam bio neveran, ak ni jedan jedini put za sve ovo
vreme, poev od nae prve brane noi... Znam da svet u to nee nikada po-verovati, ali eleo sam da vi znate,
jer, evo, samo vi i gospoa Soms znaite neto za mene ... a o-na zna da je to istina.
I sada, kada je znala da je pria zavrena, ona ne ode, zato to je oseala da je on eleo da ona i dalje ostane, da
sedi u tiini pored njega i da mu samo dodiruje ruku. On je bio tip oveka kao Majki pomisli ona ovek
koji je morao da ima oko sebe ene.
Posle dueg vremena, naglo se okrenuo i upitao:
A taj Sibilin momak, ko je on? Kakav je?
Sabina zna o njemu sve.
To me ba plai... On dolazi iz njene sredine, a ja nisam sasvim siguran da mi se taj svet svia. U Sabininoj
sredini nije vano ko je ko i kakvo mu je poreklo, samo ako je pametan i zabavan.
256
Ja sam ga posmatrala ... Razgovarala sam s njim. Mislim da ima sve to jedna mlada devojka moe da trai...
mislim devojka kao Sibila ... ne bih ga preporuila nekoj vetropirastoj devojci... takva ena bi se ravo s njim
provela. Uostalom, sumnjam da tu moemo neto uiniti. Sibila se, mislim, ve odluila.
Da li ju je zaprosio? Je li vama o tome govorio?
Ne znam da li je nju pitao? Meni nije nita o tome govorio. Mladi ljudi se danas mnogo ne kidaju zbog tih
stvari.
Ali Ansonu se taj ovek nee dopasti. Bie nezgoda... i Kesi e takoe biti na Ansonovoj strani.
U pravu ste ... meutim, ako Sibila hoe, imae ga. Trudila sam se da joj ulijem da u takvim stvarima ...
ona lako odmahnu svojom ne-nom rukom ne dozvoli da ma ta utie na nju.
On podue osta sedei u razmiljanju i najzad ree, ne diui glavu i gotovo kao da govori samom sebi:
Jedanput se ve desilo bekstvo u porodici... Derd i Savina Pentlend su se tako venali.
Ali taj brak nije bio srean ... ne ba mnogo srean ree Olivija; i odmah joj bi jasno da se zamalo nije
izdala. Jo re dve i on bi je, moda, uhvatio u klopku. Uviala je da je bilo nemogue dodati jo i teret onih
pisama na sve o-ve tajne.
Ovako, on je samo otro pogleda i ree:
Niko o tome nita ne zna ... Zna se samo da se ona udavila.
Vrlo je dobro shvatila ta je hteo da kae tim nejasnim nagovetajem u vezi sa Savininim bekstvom i venanjem;
ali sada je opet bio uvuen u svoju stranu ljuturu; ponovo je postao tajanstven, lani Don Pentlend, koji je
mogao samo nejasno da nagovetava, ali nikada da govori otvoreno.
17 Rana jesen
257Muzika je u salonu potpuno prestala, i sada je ostalo samo nejasno i udaljeno, veito udaranje morskih talasa
o crvenkaste stene i, u jednom trenutku, udaljeni odjek koraka koji je dolazio iz severnog krila zgrade. Starac
potom opet zapoe:
Dakle, ona se uopte nije ni bila zagrejala za onog O'Haru? Prema tome, nije ni trebalo brinuti se?
Ne, ona nikada na njega nije gledala takvim oima, ak ni za trenutak... Za nju je on star ... Ne smemo da
zaboravimo koliko je ona mlada.
Nije on lo ovek odvrati starac. Poeo je da mi se svia, a i Higins; mislim da je on divan
ovek. Sklon sam da verujem Higinsu. On ima nepogrean instinkt za ljude... kao i za vreme. Starac se za
trenutak zaustavi, potom nastavi: Ipak, mislim, bolje bi bilo da pripazimo na njega. On je vrlo sposoban Irac,
u punoj ivotnoj snazi... a takvu gospodu treba drati na oku. Oni obino misle samo na sebe.
- Moda ree Olivija, apatom. Moda... Tiinu narui zujanje i brujanje velikog zidnog asovnika u
tremu koji se spremao da otkuca jedanaest asova. Vee je brzo izmicalo kao u nekoj nestvarnoj izmaglici.
Najzad, bila je izreena istina u porodici Pentlend surova, neulepana i strana istina; i Olivija, koja je tako
dugo eznula za tim, bila je sva potresena.
Don Pentlend se lagano, muno podie, jer ga je sa nestajanjem leta spopala ukoenost i lom-nost.
Jedanaest je asova, Olivija. Bolje bi bilo da odete na spavanje i da se malo odmorite.
258
Olivija ne ode u svoju sobu, poto je oseala da ne bi mogla da zaspi, a opet nije mogla da ode u salon i da se u
takvom raspoloenju nae licem u lice s onom mladei: anom, Terezom, Sibilom. U tom trenutku nije mogla ni
da zamisli da bude u zatvorenom prostoru, niti ak tamo gde ne bi vi-dela otvoreno nebo nad sobom. Oseala je
potrebu za otvorenim, slobodnim vazduhom i za onim is-celjujuim oseanjima slobode i zaborava, to joj je
ponekad pruao pogled na movare i more. e-lela je da udie punim pluima zdrav, slan morski vazduh, da tri,
da pobegne nekuda. I stvarno ona u jednom trenutku podlee oseanju straha i panike kao one sparne noi kada
je O'Hara izaao za njom u vrt.
Ona izae napolje preko terase i lutajui besciljno, uskoro se nae ispod drvea i produi ne-svesno u pravcu
movara i mora. Poslednja no avgusta bila je vrela i vedra, jedino je jedva pri-metna, plaviasta izmaglica
lebdela, kao uvek, nad livadama u nizini. Ranije se plaila i pomisli da ide sama preko livada, da luta senovitim
stazama u pomrini, ali te noi uini joj se da je nesmotrena etnja umiruje i uspokojava, moda zato to je bila
ubeena da ovde ne moe sresti nita strasnije od ispovesti Dona Pentlenda. ivo je oseala, kao i one noi u
vrtu, svu lepotu te noi bez daka, lepotu senki du ivih ograda i jaraka, sjaja zvezda, udaljene bele penuave
linije mora i tekog, plodonosnog isparenja panjaka i movara.
Potom, kad se malo smirila, pokua da unese red u haos koji je ispunjavao njeno telo i duh. inilo joj se da je
ceo ivot postao beznadeno zamren i zapleten. Bila je nekako svesna, gotovo ne znajui kako, da ju je starac
izigrao i olako pot-ino njenu volju svojim eljama i tako izmenio sve to je oekivala od budunosti. Oduvek je
znala da je on bio jak i skoro nesavladljiv, ali do te noi ni izdaleka nije osetila kolika je njegova snaga...
17*
259kako nemilosrdan i bezobziran moe da bude; jer on je bio stvarno bezobziran i nepravian zato to je
upotrebio svako oruje, sve to mu je bilo pri ruci... svako oseanje, svaku uspomenu. . da bi postigao ono to je
eleo. To nije bila otvorena, ravnopravna borba na ivot i smrt; to je bila borba u kojoj se on sluio najveim
lukavstvom. On ju je podjarmio a da ona to nije ni primetila, a pri tom su mu pomagale sve one mrane sile koje
su imale takvu mo da sve menjaju ... ak da i decu Savine Dalgedo i Tobija Kejna pretvaraju u prave Pentlende.
Razmiljajui sa gorinom o svemu onome to se dogodilo, dola je do zakljuka da je njegova snaga poivala
na temeljima njegove vrline i njegove pravinosti. I zaista, sasvim bi se moglo rei sa istom sigurnou kao
da se sunce jue rodilo da je ceo njegov ivot bio tragino glupav i donkihotski, sav posveen surovom
beskompromisnom idealu, onome idealu kakav treba da bude jedan Pentlend; a meutim ... dolazi se do za-
kljuka da je bio u pravu, da je moda bio ak i heroj; njegova neumoljiva snaga ulivala je potovanje. On je
unitio svoju sreu i naterao sirotu staru gospou Soms da trai spokoj u nirvani o-pojnih droga; a ipak, on je za
nju bio sve u ivotu; ivela je satno za njega. Taj zakon, kome se on pokoravao, bio je okrutan, svirep,
neovean i za-htevao je trvovanje svega... ak", pomisli Oli-vija, rtvovanje i mene zajedno s njim! Ali ja
neu da budem rtvovana. Ja hou da pobegnem."
I posle dueg vremena, ona poe polako da uvia na emu je u krajnjoj liniji poivala njegova gvozdena mo
nad ljudima, snaga kojoj niko od njih u kui nije bio u stanju da odoli. A stvar je bila vrlo prosta... on je verovao,
strasno, uporno, bezgranino, kao pravi puritanaci.
Svi ostali u porodici nisu za nju nita znaili. Niko od njih nije imao ni mrvicu moi nad njom ... ni Anson, ni
tetka Kesi, ni Sabina, ni biskup Smolvud. Niko od njih nije igrao nikakvu u-
260
logu u njenom ivotu. Oni nisuv ba nita znaili. Njih se uopte nije bojala; oni su joj pre izgledali bedni
oveuljci koji su se u svom ivotu batrgali oko triarija.
Ali sa Donom Pentlendom bilo je sasvim drugaije.
Spotiui se u pomrini, ila je sve dalje i dalje i uskoro se nae na mostu gde reka preseca put koji od
Pentlendovih vodi u Bruk-Koted. Jo od detinjstva udesno ju je opsenjivao prizor vode ... reke, jezera, a
najvie od svega morske puine; oduvek ju je privlaila voda kao magnet to privlai komade gvoa; i sada,
naavi se na mostu, ona se zaustavi i, u senci glogovog iblja koje je raslo sasvim pored vode, poe da gleda
preko kamene ograde dole, u tamnu, nepominu zajaenu vodu pod sobom. Voda je bila crna, a u njoj su se
ogledale sjajne zvezde kao da je bila posuta dijamantima. Topla, teka isparenja od stoke ispunjavala su vazduh i
meala se sa lakim i sablasnim mirisom poslednjih belih lokvanja koji su opto-avali vir.
I dok je tu tako stajala, potpuno sama i utonula u tiinu mrane noi, ona poe pomalo da shvata ta se stvarno
odigralo izmeu njih dvoje u sobi u kojoj se oseao miris viskija i masti za ienje koe. Ona uvide da je ela
tragedija Dona Pent-lenda i njegovog ivota nastala zbog bezumlja, neznanja, pritvornosti ostalih u porodici i,
isto tako, dola je do saznanja da je on, van svake sumnje, bio unuk Tobija Kejna, koji je pisao ona divlja,
strasna pisma u kojima je slavio putenu ljubav; samo, Don Pentlend je upao u klopku jedne druge jezive sile
zbira nepromenljivih ivotnih pravila koja su mu odmalena ulili u duu i u koja je on nepokolebljivo verovao.
Njoj sad nije bilo udno to je on ponekad traio da pobegne od stvarnosti, zatvarajui se u sobu i opijajui se do
be-svesti. On se tragino naao izmeu ove dve mone sile koje su ga rastrzavale. Uobraavao je da je Pentlend;
meutim, u njemu je celog ivota buk-
261tala ona vatra iz pisama Tobija Kejna i pohotlji-vog pogleda Savine Pentlend, koji je ovekoveen na njenom
portretu. Ona ga je stalno videla kako govori: Ja joj nikada nisam bio neveran, ni jedan jedini put za sve ovo
vreme poev od nae prve brane noi... Zeleo sam da vi to znate, jer, evo, samo vi i gospoa Soms znaite neto
za mene... a ona zna da je to istina."
Takva joj se vernost inila kao neto jezivo, udovino.
I ona najzad shvati da je kroz celokupan njihov razgovor provejavala i stalno bila prisutna misao, predstava o
Majklu. Imala je gotovo utisak kao da su sve vreme govorili samo o njoj i o Majklu. U vie mahova starac se
dotakao njihovog odnosa, okolino, ali sasvim oigledno. Nije sumnjala da je tetka Kesi umela da izvue sve to
je i-malo da se izvue od gospoice Pivi, kad su onda njih dvoje naili na nju dok je brala travu za make, i bila
je sasvim sigurna da je to ispriala svome bratu. Meutim, u onome to je videla gospoica Pivi, nije bilo nieg
naroitog, moda jedva neeg sumnjivog. A pri svem tom, kada je ponovo prelazila u pameti razgovor sa
starcem, inilo joj se da joj je starac u vie mahova recima, naglaavanjem i pogledima stavljao do znanja da je
bio upuen u njenu tajnu; naroito kada je na kraju razgovora onako svirepo i sa nepogrenom sigurnou,
podstakao jedinu bojazan, jedinu sumnju koja je bacala senku na njenu ljubav prema Majklu, rekavi kao sasvim
sluajno: Ipak, mislim, bolje bi bilo da pripazimo na njega. On je vrlo sposoban Irac, u punoj ivotnoj snazi... a
takvu gospodu treba drati na oku. Oni obino misle samo na sebe."
U vezi s ovim pade joj tada na pamet najfan-tastinija misao ... da je sav taj njihov razgovor, ak i muna
tragina ispovest, data uz onako herojski napor, da je sve, sve to bilo sraunato na nju. Sve je to on uinio
iziao iz svoje ljuture, bacio pod noge svoj neobuzdani ponos sve samo
262
da bi je primorao da se odrekne Majkla, da je na-tera da se rtvuje na oltar onog udovinog ideala u koji je on
nepokolebljivo verovao.
A ona ga se bojala, jer je bio neodoljivo jak; jer od nje nije traio nita to on sam nije inio.
Ali ona nije bila niti e ikada biti s tim naisto ta je zapravo posredi. Ona je, na kraju krajeva, dola do toga da
je onaj Don Pentlend od koga se malopre rastala, ostao za nju potpuno nejasna i varljiva linost, obavijena
tajanstvenou i nedokuiva, i to moda zauvek. Ona uopte nije uspela da pronikne u linost Dona Pentlenda.
Stojei tu, u tamnoj senci gloga, izgubila je ak i pojam o vremenu i prostoru, o svetu oko sebe, tako da je u
njenoj svesti ostala samo predstava nje same, bia koje pati. Pomiljala je: Moda on ima pravo. Moda sam
postala isto to i oni i zato se ova borba beskrajno nastavlja. Moda, da sam obino stvorenje ... zdravo i
normalno ... kao to je Higins ... ne bi bilo nikakve borbe, nikakvog straha od jednostavnog neposrednog de-
lanja, bez ikakvog kolebanja."
Seala se ta je starac rekao o izvesnom drutvenom krugu u kome je svaka akcija paralizova-na, gde se svako
prosto zadovoljava da posmatra ta drugi rade i gde svako ivi ne za sebe ve za druge. Re zdrav" pade joj na
um, sasvim prirodno i samo po sebi, kao pravi izraz da opie duhovno stanje suprotno od onoga koje je
neprekidno vladalo Pentlendima, i uasnu se pomisli da je, moda, ono to se nazivalo biti Pentlend", to stanje
zaaranosti, bilo, na kraju krajeva, samo jedna bolest, neko ludilo koje je paralizovalo svaku mo akcije.
Doteralo se dotle da se ivi potpuno u prolosti, da se na svoja plea uzmu dugovi asti i dunosti prema onima
koji su ve bili mrtvi itavo stolee, pa i vie.
Nekada pomisli ona mora da sam i-mala snage da inim ono to sam elela, to sam mislila da je
ispravno."
263I ona ponovo pomisli na ono to joj je Sabi-na rekla o Novoj Engleskoj kao o jednom kraju gde su misli
postajale sve uzvieni]e, ali i sve rede," gde je svaka akcija postajala etiki problem, veba u transcendentalnom
razmiljanju. Ovo stanje je sada prolazilo ak i u Novoj Engleskoj, mada se jo uporno odravalo u drutvenom
krugu Pentlendovih u atmosferi novih uspomena slavnih dragih prijatelja". ak sklanjanje tih uspomena na
tavan nije nita izmenilo. To stanje je iezlo svuda oko Pentlendovih, niega od toga nije bilo u Novoj
Engleskoj O'Hare, Higinsa i fabrikih radnika Poljaka iz Darama. Samo selo postalo je novo, sasvim drukije
mesto.
Usred ove svoje unutranje pobune, ona postade svesna, blagodarei onoj udnoj izotrenosti svih svojih ula, da
vie nije bila sama na mostu usred pustih, izmaglicom zastrtih livada. Najednom doe do zakljuka, i to sasvim
sigurno, da je bilo nekih drugih bia negde oko nje u pomrini, koja je moda posmatraju, i u magnovenju kroz
nju prostruja hladan, brz talas straha, koji ju je ponekad obuzimao u kui Pentlendovih u trenucima kada je imala
utisak da je okruuju prilike koje se nisu mogle videti ni opipati. I skoro odmah potom razaznade kako se iz
izmaglice koja je pokrivala livade pojavljuju dve ljudske prilike, mukarac i ena, koji su ili pripijeni jedno uz
drugo. U magnovenju ona pomisli: Da nisam stvarno luda? Da ne vidim zaista duhove?" Kroz glavu joj proe
sumanuta misao da su te dve ljudske prilike moda Savina Pentlend i Tobi Kejn, koji su u-stali iz svog neznanog
groba na dnu mora i lutaju livadama i movarama Pentlendovog imanja. Kreui se kroz nestalnu, zvezdama
obasjanu izmaglicu, dve prilike su bile nejasne, nerazgovetne i mekih oblika, kao da su stvarno dolazile iz
morskih dubina. Ona ih je zamiljala kako se, potpuno mokre, pomaljaju iz talasa i, dok se sa njih sliva voda,
prelaze belu penuavu traku peane obale na svom putu prema velikoj staroj kui...
264
Prizor dveju prilika, zaudo, ne ispuni je strahom ve je samo opini. Potom, kada se prilike pri-bliie, ona
prepoznade mukarca u prvi mah po neemu poznatom u njegovom krutom i oholom hodu. Zatim spazi
njegove krive noge i dobi elju za ludim, histerinim smehom. Bio je to, dakle, neodoljivi zavodnik Higins u
nekoj novoj ljubavnoj avanturi! Ona tiho koraknu dublje u senku glogovog iblja i ljubavni par proe pored nje,
tako blizu da je mogla rukom da ih dohvati. Tek tada ona prepoznade enu. Toga puta nije bila neka Polj-kinja iz
sela. Higins je ovoga puta zaveo gospoicu Egan utirkanu i ukruenu, sposobnu gospoicu Egan! Ona se
naslanjala na njega pri hodu sasvim nepoznata, ponizna i enstvena gospoica Egan, kakvu Olivija nikada
ranije nije videla.
Ona odmah pomisli: Stara gospoa Pentlend je ostala sama. Svata joj se moe dogoditi. Treba da se brzo
vratim kui" i ona se razgnevi na pri-tvornost bolniarke, a potom joj u magnovenju bi sasvim jasno ta se sve
dogaalo one sparne noi poetkom leta, kada je Higins kao jarac skoio preko zida da bi izbegao blesak
automobilske svet-losti. Tajanstvena ena koja je tada nestala preko zida bila je, dakle, gospoica Egan. Ona je
otada iz noi u no ostavljala staricu samu; tako se objanjava njeno iznenadno nestrpljenje i ravo raspoloenje
poslednja dva dana kada je Higins bio zatvoren u sobi sa starcem.
Sada joj je bilo sve jasno sve to se dogaalo za poslednja dva meseca, i to u logino povezanom nizu
dogaaja. Starica je bila umakla iz svoje sobe, tragajui za pismima Savine Pentlend, jer je gospoica Egan
napustila svoju dunost da bi lutala preko livada, gonjena onom tajanstvenom monom silom, koja je, izgleda,
ovladavala ovim krajem pri smiraju dana. Ta se sila oseala te noi u atmosferi svuda oko nje ... u vazduhu, u
poljima, u huanju udaljenog mora, u isparenjima stoke i mirisu dozrelih plodova ... kao to se oseala one noi
kada je Majki izaao za njom u vrt.
265U izvesnom smislu, ceo niz dogaaja bio je is-poljavanje one sile koja je svuda unosila nemir i koja je na
kraju otkrila tajnu Savininih pisama. Ta sila ih je izigrala i podsmevala im se u lice. A sada, ta tajna je
pritiskivala Oliviju tako nepodnoljivo da je oseala potrebu da je nekome poveri jer nee vie moi da izdri da
je uva u sebi. Ta tajna ju je pekla i zbog toga to je imala oseanje da poseduje strano oruje koje bi mogla da
upotrebi ako bi dola u neizdrljivu situaciju.
Kada se dvoje ljubavnika udaljilo, ona se polako uputi prema staroj kui, koja se, etvrtasta i tamna, ocrtavala na
pozadini tamnoplavog neba. I dok je tako ila, inilo se da se njen gnev zbog zloupotrebe poverenja gospoice
Egan na tajanstven nain rasprio ... Ona e ozbiljno razgovarati sa gospoicom Egan, sutra ili prekosutra; u
svakom sluaju, njihova ljubavna idila trajala je ve elo leto i nije bilo nikakve tete od toga osim to su
otkrivena pisma Savine Pentlend. Ona najednom oseti naklonost prema toj naduvenoj i sposobnoj eni, koju,
inae, nije marila. Uvide da je ivot gospoice Egan, na kraju krajeva, bio uasan neprekidan niz dana
provedenih u drutvu jedne lude starice. ivot gospoice Egan, pomisli Olivija, liio je unekoliko na njen ivot...
Pored toga, njoj u isto vreme proe kroz glavu misao da bi bilo vrlo teko objasniti tako prepredenom stvorenju
kao to je gospoica Egan, zato se ona nalazila na mostu u to doba noi. Njoj se uini da je sve, svaka
najbeznaajnija misao i radnja postajala svakim danom sve zamrenija i bez-nadenija, sve sloenija i
nerazumnija. Postojao je samo jedan nain da se spase iz te paukove mree: da smelo pokida konce koji su je
sputavali i da pobegne.
Ne", pomisli ona, neu da ostanem... Neu da se rtvujem. Sutra u rei Majklu da u, posle Sibilinog odlaska
iz kue, uiniti sve to od mene trai..."
266
Kada je dola do kue, svuda je zatekla mrak osim u velikom tremu u kome je neprekidno gore-la svetlost i slabo
osvetljavala portrete predaka; samo je uobiajeno pucketanje stare kue naruavalo noni mir.
Sobarica je probudi sutradan ranu ujutru, posle ravo prospavane noi, sa veu da je Majki morao da ostane
sino u Bostonu i da nee moi da jae s njom kao obino. Kada se devojka povue iz sobe, Olivijom ovlada
krajnja potitenost, jer je raunala da e ga videti i konano utvrditi ta da radi. ak trenutno oseti neku
neodreenu ljubomoru, koje se postide i odmah je odagna od sebe. Ne moe se rei, mislila je Olivija, da je
poeo da je zanemaruje; stvar je bila samo u tome to je postajao sve zauzetiji pribliavanjem jeseni. Nije bilo ni
pomena da je neka druga ena posredi; ona je bila sigurna u njega. A ipak je i dalje ostala ona udna, siuna
sumnja, koja ju je kao crv nagrizala otkako je Don Pentlend rekao: On je vrlo sposoban Irac, u punoj ivotnoj
snazi... takvu gospodu treba drati na oku."
Najzad, ona nije nita znala o njemu van onoga to je sam naao za potrebno da joj kae. On je bio slobodan i
nezavisan ovek, koji je mogao da radi to hoe. Zato bi se on upropastio zbog nje?
Zatim ustade, reena da sama jae, u nadi da e jutarnji sve vazduh i jahanje odagnati onaj o-blak bolesnog
stanja koji ju je obuzeo istog trenutka kada je ostavila Dona Pentlenda u biblioteci.
Oblaei se, pomisli: Prekosutra u imati punih etrdeset godina. Moda je to razlog to se ose-am umorna i
potitena. Moda ulazim u zrelo doba. Ali to je nemogue. Ja sam puna snage i zdravlja, izgledam mlada, i pored
svojih godina. Umorna
267sam zbog onoga to se odigralo prole noi." Tada joj pade na pamet da se, moda, gospoa Soms isto ovako
neprekidno teila u toku svoje dugogodinje ljubavi prema Donu Pentlendu. Ne", ree ona sebi, ma ta se
dogodilo, nikada neu voditi ivot kakav je ona vodila. Sve je bolje od toga... ba sve."
udno joj je izgledalo to je, budei se, zatekla da se oko nje nije nita izmenilo. Ono to se dogodilo prethodne
noi u biblioteci i na mranim livadama, moralo je da ostavi neki trag na ivot Pentlenda. Oekivala je da e
sama kua i okolina nositi obeleje onoga to se desilo; meutim, sve je bilo kao pre. Ona je bila malo
iznenaena kada primeti da sunce opet ija, kada vide Higinsa u stajskom dvoritu kako sedla njenog konja i
zvi-due, sve vreme izvrsno raspoloen, kad u udaljeni lave lovakih pasa i ugleda Sibilu kako ide preko
livada prema reci u susret anu. Sve je bilo isto, ak i Higins, za koga je pomislila da je duh kada je iao preko
livada u magli, samo pre nekoliko asova. inilo se kao da su postojale dve stvarnosti kod Pentlendovih
jedna, moglo bi se tako rei, dnevna i druga nona; kao da je jedan ivot tajni, skriveni poivao ispod
vedre, prijatne spoljanjosti sveta koji se sastojao od zelenih polja i drvea, lavea lovakih pasa, lakog mirisa
kafe, koji je dolazio iz kuhinje, i zvidanje konju-ara dok je sedlao punokrvnog konja. Nesrea je bila u tome
to joj se dala prilika da upozna oba sveta, prijatan i vedar svet, kao i onaj drugi, mraan i maglovit. Ostali u
porodici, osim, moda, starog Dona Pentlenda, videli su samo onaj vedar, ugodan, lak ivot, koji je poeo da se
komea i vri svuda oko nje.
I ona doe do zakljuka da bi jedan stranac, koji bi doao na posed Pentlendovih, pomislio da je to prijatna,
ugodna kua, gde se lako, ak i luksuzno ivi u blagostanju. On bi doao do zakljuka da su svi u toj porodici
prilino prijatni, normalni i predusretljivi lanovi jedne uvaene, ak i izu-
268
zetne porodice. On bi rekao: Evo postojanog, prijatnog, uravnoteenog i zdravog sveta."
Da, tako bi to izgledalo strancu, i ona se pitala da nije, moda, taj mraan, straan svet postojao samo u njenoj
uobrazilji. Moda je i sama bolesna, malo neuravnoteena i utuena... moda umno poremeena kao starica iz
severnog krila zgrade.
Meutim, ona pomisli, veina kua, veina porodica sigurno ive takvim dvostrukim ivotom jedan ivot
pred svetom i drugi koji ostaje skriven.
Dok je oblaila izme, ona u Higinsov zvuan i veseo glas kako izmenjuje ljubavne poalice sa devojkom iz
kuhinje, Irkinjom, na koju je ve bacio oko.
Jahala je bezvoljno, putajui kobilu da ide po svojoj volji kroz brestovu umicu, po hladnim mranim stazama,
kojima su ona i Majki ili. Jutarnji vazduh nije promenio njeno raspoloenje. Bilo joj je nekako tuno da sama
jae kroz dug zeleni tunel.
Kada je, najzad, izala na suprotnu stranu, na mesto gde je rasla maja trava i gde su sreli gospoicu Pivi, ona
pored puta ugleda automobil marke ford" i jednog oveka pored automobila, kako pui cigaru i gleda u motor
kao da mu se desio neki kvar. Ona samo ovla pogleda i prola bi tuda, trudei se da jo jednom pogleda, da ne
u kako je neko zove.
Vi ste gospoa Pentlend, zar ne?
Ona zaustavi svoju kobilu. Da, ja sam gospoa Pentlend.
Bio je to neki nizak ovek, obuen moda suvie uredno; na sebi je imao odelo od kariranog tofa, nosio je beo,
visoki krut okovratnik, koji ga je, inilo se, guio. Imao je naoare, a lice mu je sijalo od istoe. Kada se ona
okrete, on skide svoj slanini eir i veoma ceremonijalno pristupi, klanjajui se i smeei se srdano.
Dakle ree on radujem se to vidim da sam pogodio. Nadao sam se da vas mogu ovde
269sresti. Veoma sam srean to mogu da vas upoznam, gospoo Pentlend. Moje je ime Gevin... Ja sam, u neku
ruku, prijatelj Majkla O'Hare.
Oh ree Olivija. Kako ste?
Ne urite se mnogo, nadam se? upita on. eleo bih da progovorim re-dve s vama.
Ne, nisam u nekoj naroitoj urbi.
Pitala se ta li bi imao da joj kae ovaj blagoglagoljivi oveuljak, koji stoji nasred puta, klanja se i smei.
Drei jo uvek eir u ruci, on baci ostatak cigare i ree:
Re je o jednoj vrlo osetljivoj stvari, gospoo Pentlend. To je u vezi sa izbornom kampanjom gospodina
O'Hare. Pretpostavljam da vam je to poznato. Vi ste mu prijatelj, mislim?
Pa, jesam ree ona hladno. Mi jaemo zajedno.
On se nakalja i, oevidno zbunjen, poe zaobilazno da ne bi odmah preao na glavno pitanje.
Znate, ja sam njegov veliki prijatelj, gospoo Pentlend. U stvari, mi smo rasli zajedno... iveli smo u
istom kvartu i tukli smo se kao dea-ci. Kada pogledate u mene i uporedite me s njim, vi to ne biste pomislili...
jer je on redak, izuzetan ovek. Stvoren je za velike stvari, a ja ne ... Ja sam ... ja sam obini Don Gevin. Ali mi
smo pri svemu tome prijatelji, ba isto onako dobri prijatelji kao da on i nije velik ovek. To je jedna od njegovih
osobina. On se nikad ne odrie svojih starih prijatelja, ma koliko se visoko uzdigao.
oveuljkove plave oi zasijae od neizmerne ljubavi i odanosti. Reklo bi se, pomisli Olivija, kao da je govorio
o bogu; samo, bilo je oigledno da je on stavljao O'Haru iznad boga. Ako Majki ovako deluje na ljude, onda je
lako objasniti zato je imao toliko uspeha.
oveuljak je stalno prekidao svoje prianje izvinjenjima. Neu vas dugo zadravati, gospoo Pentlend ...
samo trenutak. Znate, smatrao sam da je bilo bolje da vas ovde vidim nego da doem
270
u vau kuu. Najednom, menjajui potpuno izraz svog ozarenog lica, on postade veoma ozbiljan: Evo u
emu je stvar, gospoo Pentlend ... Znam da ste mu veliki prijatelj i da mu elite dobro. Vi elite da on bude
izabran .. . iako vi iz ovoga kraja ne drite mnogo do demokratske partije.
Da ree Olivija. To je istana.
Dakle nastavi on sa oiglednim naporom Majki je moj veliki prijatelj. Ja sam neka vrsta njegove
telesne garde. Naravno, ja nikada ne dolazim ovamo. Ja ne pripadam ovom drutvenom krugu... Oseao bih se
pomalo smean ovde.
(Olivija poe da osea izvesno potovanje prema tom oveku. On je bio tako prostoduan, tako iskren i tako je
vidno oboavao Majkla.)
Vidite, ja poznajem ceo Majklov ivot. Mi smo zajedno prebrodili mnoge teke dane, a ba sada, u ovom
vanom periodu, on nije vie onaj stari Majki, neto s njim nije u redu. On se ne in-teresuje vie za ono to radi.
On tako postupa kao da bi hteo da elu svoju karijeru upropasti... a ja mu ne mogu ... a ja mu ne mogu dopustiti
da se upropasti. Niko to od njegovih prijatelja ne moe mirno da gleda. Ne moemo da ga nateramo da se
ozbiljno zainteresuje za svoje stvari. Obino do sada je sve sam svravao ... i bolje nego to bi to ma ko drugi
mogao. I najednom poe po veri ji-vim glasom, zamurivi jednim okom: Znate li ta ja mislim da je
posredi? Posmatrao sam ga u poslednje vreme i doao sam na jednu misao.
On prieka da Olivija kae:
Ne ... nemam pojma ta bi to bilo pa nagnuvi glavu na jednu stranu i govorei kao da je uinio veliko
otkrie, ree:
Dakle, mislim da je umeana neka ena. Ona oseti kako joj krv jurnu u glavu, i pored
toga to se krajnjim naporima savlaivala. Kada je bila u stanju da progovori, upita:
Dobro, a ta ja treba tu da radim?
On joj prie jo blie, uz onaj isti poverljivi izraz:
271 Dakle, evo ta ja mislim. Vi kao njegov prijatelj ... vi ete razumeti. Vidite, nezgoda je u tome to je u
pitanju neka ena odavde, iz Darama ... neka, znate, otmena dama ... znate, kao vi. U tome je sva tekoa. Imao
je on i ranije ena, ali to su bile ene iz nae sredine i nisu imale za njega nikakvog znaaja. Ali ovo je sasvim
neto drugo. On je sav zbunjen i... oveuljak se malo pokoleba, pa produi: Evo, ne volim da kaem tako
neto za Majkla, ali mislim da mu je ta ena prilino zavrtela glavu. To nije lepo da se kae, svi snio mi ljudi, zar
ne?
Da ree Olivija tiho. Da... na kraju svi smo mi ljudi... ak i otmene dame kao to sam ja njene oi
trenutno podrugljivo zasijae, to zbuni oveuljka.
E pa lepo produi on ona ga je sasvim zanela i on nije vie ni za ta. Dakle, evo to sam smislio ... da
biste vi mogli da pronaete koja je to ena, da odete do nje i da je ubedite da ga pusti na miru neko vreme ... da
negde otputuje ... bar do zavretka izborne agitacije. To bi imalo dejstva. Shvatate li?
On ju je netremice gledao, kao da je ono to je govorio, savreno iskreno i reeno bez okolia-vanja, kao da
zaista nije imao pojma ko je ona, a Oliviju je, pored srdbe koju; je oseala, ak i zabavljao ovaj primitivan nain
na koji je oveuljak izvodio svoje lukavstvo.
Ne mogu ja tu mnogo da uinim ree ona. To je prilino smela ideja ... ali uiniu to mogu. Pokuau,
ali ne mogu nita da obeam. Na kraju krajeva, sve zavisi od gospodina O'Hare.
Vidite, gospoo Pentlend, ako ikada iz toga izbije skandal, to e biti njegov kraj. Neka ena iz njegove
sredine ne bi mnogo znaila, ali drugaije je sa jednom enom iz ove sredine. O njoj bi svi novinari drutvene
hronike mnogo priali pa i svi ostali... Tu lei opasnost. Imao bi elu crkvu protiv sebe, koja bi ga optuila zbog
nemorala.
272
Dok je on govorio, udna misao proe Oliviji kroz glavu da je mnogo od toga to je ovek rekao zvualo kao
udan odjek tetka-Kesinih metoda ubeivanja.
Konj je postao nestrpljiv, udarao je kopitima i zabacivao glavom; Olivija sada postade sasvim ljuta, sasvim
iskreno ljuta, tako da prieka izvesno vreme pre nego to progovori, bojei se da se ne izda i da ne pokvari elu
tu pritvornost, koju je gospodin Gevin izmislio da se ne bi odao. Najzad, ona ree:
Uiniu to mogu, ali to je smeno to traite od mene.
oveuljak se podrugljivo nasmei.
Odavno se bavim politikom, gospoo, i video sam i udnijih stvari od ove. On stavi eir na glavu, kao da
je time hteo da da na znanje da je rekao sve to je imao da kae. Ali ima jo jedna stvar koju bih zatraio od
vas ... a to je da nikada ne dopustite da Majki sazna ta sam vam rekao.
A zato bih ja obeavala bilo ta. On joj se priblii i ree tiho:
Vi vrlo dobro poznajete Majkla, gospoo Pentlend... Vi ga vrlo dobro poznajete i vi znate da on ima lou,
preku narav. Ako bi doznao da sam se meao u njegove stvari, ko zna ta bi bio u stanju da uini. Bio bi u stanju
da sve baci do vraga i potpuno napusti. Nikada ranije nije bio ovakav zbog neke ene, a sada bi svata uradio, i
to ba sada ... U takvom je stranom duevnom stanju. Vi sigurno ne elite, isto kao ni ja, da gledate kako se
upropaava... jedan tako sposoban ovek kao to je Majki. On bi, ak, mogao da postane jednog dana i
predsednik. On moe sve da postigne, gospoo, samo kad se resi, ali on je ba sada postao tako udljiv.
Neu mu rei ree Olivija mirno. I uiniu sve to mogu da vam pomognem. A sada moram da idem.
Najednom ona oseti naklonost prema gospodinu Gevinu, moda zato to su nje-
18 Rana jesen
273
gove reci bile ba onakve kakve je ona najvie elela da uje u tom trenutku. Ona se nae na stranu, prui mu
ruku i ree: Zbogom, gospodine Gevin.
Gospodin Gevin jo jednom skide svoj eir i otkri svoju okruglu sjajnu elu.
Zbogom, gospoo Pentlend.
Dok se ona udaljavala, oveuljak ostade nasred puta, gledajui za njom sve dok nije iezla. Oi su mu sijale od
zadivljenosti, ali im Olivija skrenu s puta i poe preko livada, on se namrti i glasno opsova. Do ovog susreta
on nije mogao da razume kako jedan dobar politiar kao Majki moe da izgubi glavu zbog neke ene. Ali neto
mu je govorilo da moe da se pouzda da e ova ena uiniti ono to je obeala. U njenom izgledu bilo je
neega... neega to je odvaja od ostalih ena; moda je ba taj njen izgled i zaludeo Majkla, koji je, obino, ene
postavljao tano tamo gde je trebalo.
Smeei se i vrtei glavom, on se pope u svoj automobil marke ford", krenu uz veliku buku i uputi se u pravcu
Bostona. Poto je preao krai deo puta, on se opet zaustavi i sie iz automobila, jer je u svom uzbuenju
zaboravio da spusti poklopac na motoru.
im se okrenula i odjahala od mesta gde je razgovarala sa Gevinom, Olivija se upusti u razmiljanje ta da
preduzme. Uviala je da je bilo potrebno, radi raiavanja onog munog haosa i zavoenja reda u ivotu
Pentlendovih, uiniti neto mnogo efikasnije, a ne zadovoljavati se samo utvrivanjem pravog stanja stvari;
moralo se neto i preduzeti. I sada je bila ljuta, zaista ljuta, ak i na gospodina Gevina zbog njegove drskosti, kao
i na nepoznatu osobu koja mu je dala obavetenja. Nikako je nije naputala udna misao da su tetka Kesi i Anson
umeani u to; postupci kao to je ovaj
potpuno su im odgovarali da se, po ugledu na Makijavelija, poslue ovekom kao to je Gevin, umesto da
dou pravo k njoj. Sluei se gospodinom Gevinom, uklanjala se svaka mogunost za stvaranje scena i
oiglednih neprijatnosti koje bi naruile stanje zaaranosti u kojoj su Pentlendovi iveli. Ovako, oni su mogli i
dalje da se prave da se nita nije desilo.
Ali ona je bila vie zaplaena nego ljuta, jer su ono dvoje mogli da upotrebe isti metog da bi pokvarili Sibilinu
sreu. Bila je sigurna da bi oni sve rtvovali svom uverenju da su na pravom putu.
Kada se vratila, zatekla je ana kod kue i poto je zatvorila vrata od salona, ree mu:
ane, elim da malo porazgovaram s vama ... nasamo.
On odmah odgovori:
Znam, gospoo Pentlend. Re je o Sibili.
U njegovom glasu oseao se prizvuk ale, to je dirnu i razorua kao uvek. Proe joj kroz glavu da je on jo vrlo
mlad i da veruje da e se u ivotu sve dogaati onako kako on eli.
Da kaza ona re je o njoj. Oni se-doe na dve naslonjae Horacija Pentlenda i ona nastavi:
Mislim da se ne vredi meati u tue stvari, ane, samo postoje izvesne okolnosti... iz-vesni razlozi... Ona
kratko odmahnu rukom. Mislila sam da ako zaista ... zaista ...
On je naglo prekide.
Da, gospoo Pentlend. Mi smo o svemu govorili, Sibila i ja ... i mi emo se sloiti. Mi se volimo. Mi emo se
venati.
Posmatrajui mlado, vatreno anovo lice, ona pomisli: Evo jednog divnog lica na kome nema nieg
sitniarskog ni ravog. Njegova usta nisu tanka i stisnuta kao Ansonova, niti mu je boja koe bolesno
bledunjava, kao to je to Ansonova oduvek bila. Lice mu je puno ivota, snage i ari. To je lice oveka koji e
biti dobar prema svojoj eni ... ovek koji nije nimalo hladne krvi."
Volite li je vi... zaista? upita ona.
274
18*
275Mi
Ja... ja... na to pitanje ne mogu da odgovorim, jer ne postoje reci koje bi mogle da izraze ono to oseam.
Jer ... ovaj,... ane, ovo nije obian sluaj majke i erke. To je neto mnogo vie. To znai za mene vie nego
moja lina srea, moj sopstveni ivot ... jer, vidite, Sibila je kao jedan deo mene. Hou da ona bude srena. To
nije obino stupanje u brak dvoje mladih. To je mnogo vie. Ona za trenutak zauta, pa onda upita: Kako
je volite?
On se pomae na kraj naslonjae, sav ustrep-tao. E pa ... otpoe, zamuckujui ne bih mogao da
zamislim ivot bez nje. To je drugaije od svega to sam ikada mogao i da zamislim. Vidite ... mi smo ve o
svemu razmiljali... u vezi sa naim buduim ivotom. Ako bih je ikada izgubio, vie ne bi bilo vano ta bi se
desilo sa mnom posle toga. On se nasmei i dodade: Ali, kao to znate... sve je ovo pre nas reeno. Ne
postoje reci koje bi objasnile ... koje bi pokazale koliko je naa ljubav neto drugo od svega to se smatra
ljubavlju.
I vi ete je odvesti odavde?
Da... ona hoe da bude svuda uz mene. (Oni su mladi", pomisli Olivija, oni nisu ni
jednog trenutka mislili ni na ta drugo ... na mene, ni na Sibilinog dedu.") Glasno pak ree:
Tako i treba, ane ... elim da je odvedete odavde... ma ta se dogodilo, morate da je odvedete odavde... (,,I
onda vie neu imati ni Sibi-lu.")
Otii emo na moj ran u Argentinu.
U pravu ste ... Mislim da e se to dopasti Sibili. Njoj se ote uzdah, jer oseti neku nejasnu, podsvesnu
zavist prema njima. Ali vi ste jo tako mladi. Kako moete da budete sigurni u sebe?
Njegovo lice se zamrai i ree:
Imam dvadeset pet godina, gospoo Pent-lend... ali nije sve u tome... Odrastao sam u Francuskoj, vidite,
dakle, meu Francuzima ... kao Francuz. U tome je razlika. On se nelagodno ose-
ti i nabra obrve. Moda ne bi trebalo da vam kaem ... Moda neete razumeti. Znam kako se gleda na ljubav
u ovom delu sveta... Vidite, a ja sam opet tako vaspitan da smatram kada se ovek zaljubi, da je to neto prirodno
... neto to je prijatno, prirodno i zabavno. Bio sam ve ponekad zaljubljen... onako kao to se zaljubljuju mladi
Francuzi... ali ponekad i ozbiljno, jer jedan Francuz ne moe a da neto takvo kao to je ljubav ne okrui
oseanjem i poezijom. To je jae od njega. Kada bi to bilo neto ... neto sramno i runo, on to ne bi mogao da
podnese. Oni se ne ponaaju u ljubavi sraunato i hladnokrvno ... onako kako sam uo da ljudi govore o tome
otkako sam doao ovamo. Druga je to stvar, gospoo Pentlend, ako se na ljubav gleda onako kako to Francuzi
gledaju. A ov-de je to sasvim drugaije ... i ja svakim danom uviam sve veu razliku.
elo vreme je govorio ozbiljno i kada se zaustavljao na trenutak, ona je utala, ne elei da ga prekida pre no to
zavri.
Ono to pokuavam da vam kaem, teko je, gospoo Pentlend. Stvar je prosto u ovome ... da imam samo
dvadeset pet godina, ali imam iskustva. Nemojte se smejati! Nemojte misliti da sam gimnazijalac, koji pokuava
da vas ubedi da je neki raskalanik. Samo ono to kaem, tano je. Znam ta znai ljubav ... i to mi je milo, jer
zbog toga sam jo sigurniji da je Sibila jedina ena na svetu za mene ... jedina ena za koju bih rtvovao sve.
Tako u biti pre u stanju da je usreim, da budem nean prema njoj ... da je razumem. Nauio sam ta je ljubav, i
to je neto to zaista treba nauiti... neto to je najvanije u elom ivotu. Francuzi su u tom pogledu u pravu.
Oni od ljubavi ine divnu, udesnu stvar on se najednom okrete u stranu i raalosti se. Moda nije trebalo
da vam sve ovo kaem ... rekao sam Sibili. Ona to razume.
Ne ree Olivija mislim da ste u pravu... moda. Sve vreme dok je on govorio, ona je razmiljala o
dugoj traginoj ivotnoj istoriji
276
277Dona Pentlenda i Ansona, koji su se uvek sramili ljubavi i smatrali je kao neto neukusno. Za njih je ljubav
bila neto mrano, udno, umrljano, sramno. Isto tako, stalno je mislila, mimo svoje volje, na nespretne i
izvetaene Ansonove ljubavne pokuaje i odjednom se zastide umesto njega. Onaj onako gord i nadmen Anson,
bio je jadan kao ljubavnik, ak gori od svog konjuara.
Ali, zato mi niste upita ona ranije govorili o Sibili? Svima je bilo jasno, a meni niste nikada nita
rekli.
On joj odmah ne odgovori. Bolni izraz zamrai njegove plave oi, i tada, gledajui je pravo u oi, ree:
Nije lako objasniti zato vam nisam nita govorio. Plaio sam se da doem k vama i da vam o tome govorim,
iz straha da vi, moda, neete ra-zumeti, i to sam due ostajao ovde, sve sam vie to odlagao, jer ... vidite, ovde
u Daramu, preci, porodica, sve to zajedno, izgleda da je poetak i kraj svega. Izgleda da se ovde uvek postavlja
pitanje ko je iz kakve porodice. Ovde je samo prolost vana, a na budunost se uopte ne gleda. A, vidite, u
izvesnom smislu ... ja nemam porodice. On slegnu svojim irokim ramenima i ponovi: U izvesnom smislu,
ja nemam porodice. Znate, moja majka se uopte nije venala s mojim ocem... Nemam po krvi pravo da
nosim ime de Sion. Ja sam ... ja sam . .. vidite, upravo, vanbrano dete, pa mi je izgledalo beznadeno ak i da
razgovaram sa jednim Pentlendom o Sibili.
On opazi da se ona trgla, uznemirila, ali nije mogao da zna da je izraz njenih oiju malo u vezi sa
zaprepaujuim otkriem koje joj je on uinio; ona je vodila brigu vie o tome kakvo e to mono oruje biti u
rukama Ansona, tetke Kesi, pa i samog Dona Pentlenda.
On je opet nastavio da govori kao ranije, ozbiljno i vatreno.
Neu dopustiti da to ima ikakvog uticaja dokle god me Sibila hoe, ali, vidite, to je tako te-
ko objasniti zato to nije, u stvari, onako kako na prvi pogled izgleda. 2eleo bih da shvatite da je moja majka
izvanredna ena... Nemam nameru da drugima ma ta objanjavam i govorim o tome... osim Sibili i vama.
Sabina mi je priala o njoj.
Gospoa Kalender je poznaje odavno ... One su velike prijateljice ree an. Ona shva-ta stvari.
Ali ona nikada nije govorila o ... tome. Mislite li da je to oduvek znala?
Tako to ne moe olako da se pria ... naroito ovde u Daramu, a pretpostavljam da je mislila da bi to moglo
biti nezgodno i po mene... poto je videla ta se dogaa izmeu mene i Sibile.
On tada nastavi brzo da joj pria ono to je ve rekao Sibili o ivotu svoje majke, pokuavajui da je ubedi u ono
to su razumeli jedino on, Sabina, pa ak i njegov ouh, otmeni stari de Sion ... pokuavajui da objasni neto to
je i sam znao da se ne moe objasniti. Rekao joj je da je njegova majka odbila da se uda za svoga ljubavnika, jer
je otkrila u njegovom spoljnom ivotu... u ivotu van nje ... izvesne stvari koje ne bi mogla da podnosi.
Smatrala je da je bilo bolje da se ne vena s njim... bolje za nju, za njega, a iznad svega, za mene ... On je
poinio izvesne stvari samo da bi uspeo u ivotu, hou da kaem niske, neasne stvari, koje ona nije mogla da
mu oprosti... i tako nije htela ni da uje da se vena s njim. A sada, gledajui unatrag, mislim da je bila u pravu.
To nije mnogo uticalo na njen ivot. ivela je u inos-transtvu ... kao udovica, i vrlo malo ljudi, najvie dvojica-
trojica, znali su pravu istinu. On nikada
0 tome ni reci nije progovorio, poto se kao politiar plaio takvog skandala. Moja majka nije elela da budem
vaspitavan pod njegovim uticajem, i mislim da je bila u pravu. On je nastavio da radi niske
1 neasne stvari... On ih jo i danas ini. Znate, on je politiar... i to prilino mali, sitan politiar. Sada je
senator i nije se izmenio. Mogao bih vam
278
279rei njegove ime ... Pretpostavljam da bi neki ljudi pomislili da je on neka veliina... samo obeao sam majci
da nikada ne otkrijem njegovo ime. On misli da sam umro ... Jednom se pojavio kod moje majke, traio je da me
vidi i zahtevao da utie na moje vaspitanje i moju budunost. Mogao bi, rekao je on, tota da uini za mene u
Americi... a ona mu je na to, prosto, rekla da sam umro ... da sam poginuo u ratu on zavri u iznenadnom
izlivu oduevljenja, ozarenog lica od silne ljubavi prema majci. Ali morali biste je zaista poznavati da biste
razumeli ono to sam vam govorio. Kada biste znali, sve biste shvatili, jer je ona jedna od velikih ena ... jakih
bia na ovome svetu. Znate, ovo je nemogue objasniti, vama, pa ak i Sibili, sasvim nemogue objasniti bilo
kome. ovek mora da je poznaje.
ak i da je osetila neke sumnje i bojazni, Olivi-ja je uviala da je bilo suvie dockan da se sada ma ta
preduzima; uvidela je da je bilo nemogue uticati na volju dvoje tako zaljubljenih kao to su bili an i Sibila.
Uspela je, u neku ruku, da shvati ivotnu istoriju anove majke vie posmatrajui ga nego sluajui njegovo
dugo objanjavanje. Mora da je i u njoj bilo ove iste odlunosti i estine kao i u njenom sinu ... neeg
neodoljivog. Ali, pri svemu tome, elo ovo otkrie bilo je muno; plaila se ovog neoekivanog obrta moda ba
zato to je pomalo sve liilo na sluaj Savine Pentlend. Ona ree:
Ako to zaista niko ne zna, nema razloga da se to ovde pria. To bi donelo nesreu svima u porodici. To je
samo vaa lina ... i Sibilina stvar. Ostali nemaju pravo da se meaju u to, ak ni da znaju; ali, oni e ipak
pokuati da se umeaju, a-ne... ako ... ako vas dvoje ne uinite ono to elite ... i to brzo. Ponekad pomiljam
da bi oni mogli neto da preduzmu.
Hoete da kaete... poe on nestrpljivo. Olivija se priseti one nejasne aluzije koju joj
je prole noi nabacio Don Pentlend, pa ree:
280
Bilo je ve jednom u porodici Pentlend beanja i venavanja na taj nain.
Vama to ne bi bilo krivo? vatreno upita on. Ne biste bili uvreeni... ako bismo tako postupali?
Ja o tome ne bih znala nita odvrati Olivija mirno sve dok ne bude suvie dockan da se ma ta uradi.
Smeno ree on i mi smo o tome razmiljali. Razgovarali smo o tome, samo se Sibila plaila da biste vi
eleli da pravite veliku sveanu svadbu i sve ono to se u takvoj prilici radi.
Ne, mislim da bi bilo bolje da ne pravimo svadbu uopte ... naroito pod ovakvim okolnostima.
Gospoa Kalender nam je predloila bekstvo kao najbolji izlaz iz situacije... Ponudila je da nam pozajmi
svoj automobil ree on ivo.
Dakle, razgovarali ste s njom o tome, a meni niste nita rekli?
Pa, znate, ona je neto drugo ... ona i Tereza... One ne pripadaju ovom daramskom drutvenom krugu.
Uostalom, ona je prva zapoela razgovor o tome. Znala je ta se deava izmeu nas dvoje. Ona uvek sve zna.
Sklon sam da poverujem da je ona sve to jo odavno isplanirala.
Pogledavi kroz prozor, Olivija opazi kako dugakim putem preko imanja dolazi zastareli automobil sa tetkom
Kesi, gospoicom Pivi, njenim lepravim velovima i kuencetom.
Evo, gospoa Straters dolazi... ree ona. Ne smemo da izazovemo nikakvu sumnju kod nje. I najbolje
je da mi nita ne govorite o vaim planovima i tada ... neu biti u stanju da ih spre-im, ak i kad bih htela.
Mogla bih da promenim miljenje . .. nikad se to ne zna.
On ustade i, prilazei joj, uze njenu ruku i poljubi je. Nemam nita vie da dodam, gospoo Pentlend ... osim
da ete biti zadovoljni to ste tako postupili. Ne treba da se brinete o Sibili... Ja u je usreiti... Mislim da znam i
kako.
281I dok je urio pored predaka kroz dugaki trem da bi naao Sibilu, mislio je stalno kako e to biti neobino
imati za tatu tako mladu i lepu enu kao to je gospoa Pentlend. Ona je bila zanosna ena (pomisli on u svom
oduevljenju), velika ena, ali tako tuna, kao da nikada nije bila mnogo srena. Uvek je oko nje bio neki oblak
sete.
Nije dovoljno brzo umakao, jer su ga otre tetka-Kesine oi spazile u trenutku kada je naputao kuu i iao u
pravcu staja. Ona srete Oliviju na ulazu u kuu, poljubi je i ree:
Je li ovaj koga videh da izlazi iz kue onaj Sibilin momak?
Jeste ree Olivija. Razgovarali smo o Sibili. Rekla sam mu da ne srne ni da pomisli da se moe oeniti
njom.
Tetka-Kesino uto lice se ozari osmejkom punim odobravanja. Raduje me, moja draga, to ste pametno
postupili. Plaila sam se da neete zauzeti takav stav, ali nisam volela da se meam u to. Po mom miljenju,
meanje nikad nita dobro ne donosi, izuzev u sluajevima kada je ovek na to primoran. Taj mladi ne odgovara
Sibili... Pre svega, niko nita ne zna o njemu. Ne moe se dopustiti da se devojka uda za tek tako ... za bilo koga
ko se pojavi. Uostalom, gospoa Pulsifer pie mi... Vi je se seate, Olivija, to je tetka mladog Meneringa, koja je
imala kuu u esnut ulici... Dakle, ona sada ivi u Parizu u hotelu Kontinen-tal", i pie mi da je otkrila da
postoji izvesna misterija u vezi sa njegovom majkom. Izgleda, niko ne zna bogzna ta o njoj.
A zato li vam ona pie? upita Olivija. Kako je dola na misao da vas to zanima?
Evo kako. Kejt Pulsifer i ja ile smo zajedno u kolu i jo se s vremena na vreme dopisujemo. Sluajno mi se
desilo te sam pomenula mladievo ime, kada sam joj pisala o Sabini. Uzgred budi reeno, Kejt mi pie da Sabina
ima vrlo udna poznanstva u Parizu i da je nije ba mnogo poseivala niti pozivala na aj. A nastao je opet
282
neki nov skandal u. vezi sa Sabininim muem i nekom Italijankom. Skandal je izbio u Veneciji.
Pa on vie nije njen mu.
Stara dama se posadi u naslonjau i nastavi da sipa vesti iz pisma Kejt Pulsifer; izgledalo je da je sa svakom
novom reju postajala sve jaa, a njeno bledilo i umoran izgled sve su vie nestajali.
(Mora da je to bilo", pomisli Olivija, dejstvo tolikog broja nesrea drugih ljudi koje je saznala iz jednog
jedinog pisma.")
Bilo je jasno da je u poslednjem trenutku pre-duzela potrebne korake u vezi sa Sibilinom sreom i bila je
zadovoljna to je onako ne trepnuvi i odluno slagala tetku Kesi, ne mislei ni zato je to uinila. Jer je bilo
sigurno da e gospoa Pulsifer da pronjui elu stvar do kraja, ako ni zbog ega drugog ono bar da napakosti
Sibili; ona je nekada ivela u jednoj kui u esnut ulici sa isturenim prozorom, odakle je imala brisan prostor"
ispred ulaza sviju kua. Ona je bila jedna od onih mrtvaca koji su, po recima Dona Pentlenda, iveli od toga to
su posmatrali kako drugi ive.
Od trenutka kada je srela gospodina Gevina na raskru, sve do tragedije koja se dogodila dva dana docnije,
Oliviji se inilo da je ivot na imanju Pentlenda izgubio svaku vezu sa stvarnou. Kada je o tome razmiljala
mnogo docnije, ti asovi su postali kao neka teka mora u kojoj se ona stara zaaranost raspukla kao mehur od
sapunice i ustupila mesto napetom oseanju borbe suprotnih sila, u ijem je sreditu bila ona, i iz koje je izala
izubijana i malo slomljena, ali spaena.
Opet se spustila na livade i movare ona nesnosna vruina koja je s vremena na vreme zahva-tala ovaj kraj Nove
Engleske, kada je i samo lie na drveu visilo beivotno i sparueno. I usred jed-
283nog takvog popodneva ukaza se najrei prizor kako ona tako nepokretna Sabina ide putem po suncu koje
je prilo. Olivija ju je posmatrala kako dolazi preko polja, zatiena od arkog sunca samo majunim utim
suncobranom. Dolazila je lagano, ravnoduno i kada ona ue u hladan, zamraen salon, pojavi se Sabina sa
uobiajenom dosadom na licu; tek posle pozdrava sa Olivijom opazi se promena. Ona najednom ree:
Putujem prekosutra i umesto da sedne i da razgovara, ona se stalno nemirno etkala po sobi, zagledala
umetnike predmete Horacija Pentlen-da i prevrtala strane knjige i asopise, ne gledajui ih uopte.
Kako? upita Olivija. Mislila sam da ostajete do oktobra.
Ne, odlazim odmah. Ona se okrete i proaputa: Oduvek sam mrzela Daram. Sada mi je postao
nepodnoljiv. Umirem od dosade u njemu. Pre svega, dola sam ovamo jedino zato to sam smatrala da Tereza
treba da upozna svoju porodicu i svoj narod. Ali to ne vredi. Ni sa kim odavde nee se ona sprijateljiti. Sada tek
vidim koliko lii na svog oca. Ona se ovde ne osea kao kod svoje kue i nikada nee stei takvo oseanje ...
Mislim da Daram nijednu od nas nikada vie nee videti.
Olivija se nasmeja.
Znam, ovde je dosadno.
Oh, naravno, ne mislim na vas, moja draga Olivija, niti na Sibilu i O'Haru, ali ima ovde neto u vazduhu ...
Idem na dve nedelje u Njuport, a potom u Bijaric, gde u biti u oktobru. Tereza eli da ide u Oksford ona se
ironino nasmeja. Na kraju krajeva, ima neto od Nove Engleske u njoj ... elela sam da imam
erku koja bi bila femme du monde, a bog i Nova Engleska poslali su mi naunicu, koja vie voli da nosi niske
pete i da gleda na mikroskop. Smeno je to kako deca ume-ju da se izvitopere.
(ak i Tereza i Sabina", pomisli Olivija, ak i one pripadaju Daramu.")
284
Posmatrala je Sabinu, tako svetski, velelepno obuenu, tako tvrdokornu pravi primerak neumorne skitnice; i
dok ju je tako posmatrala, opet joj pade na pamet da je mnogo liila na tetku Kesi jedna tetka Kesi u pobuni
protiv tetka-Kesi-nih fetia, jedna izvrnuta naopake" tetka Kesi, kao to je rekao Don Pentlend. Ne skidajui
pogled sa stranica Nove revije", Sabina ree:
Milo mi je to je Sibilina stvar reena.
Da.
Je li vam govorio o svojoj majci?
Jeste.
Niste dopustili da to utie na vas? Niste nita rekli ostalim lanovima porodice?
Ne... Ma ta ja imala da kaem, to nee izmeniti stvar.
Mudro ste postupili... Mislim da je Tereza u pravu, moda ... vie u pravu nego ma ko od nas. Ona kae da
priroda prezire brane propise. Drutveni ugled ne moe da da ivota onome to se ve raspada... a an je pun
ivota... Kao i njegova majka.
Znam na ta ciljate.
Svakako, moja draga, trebalo bi to da znate. Vi ste radi toga dosta patili. Kada se upozna njegova majka, sve
to dobija drukiji izgled. Ona nije obina laka ena, niti ak ena koja je bila toliko slaba da se pusti da je
zavode. Jednom u pedeset godina javlja se jedna takva ena koja moe... kako bih to rekla, da se odri u takvoj
situaciji. Treba biti zaista velika ena za tako to. Ne veru-jem da je to mnogo promenilo njen ivot, uglavnom
zato to je ona vrlo obazriva ena i izvrsnog ukusa. Ali to je moglo da ima uticaja na anov ivot, da se namerio
na enu koja ne bi bila tako mudra kao vi.
Ne znam da li sam mudra ili nisam. Imam poverenja u njega i elim da se Sibila odavde izvue.
285Olivija shvati da su prvi put razgovarale o jednoj stvari koju ni jedna od njih nije nikada ni po-menula, o
stvari koje se Sabina dotada samo doticala vrlo zaobilazno. Sabina se okrete od nje i poe da gleda kroz prozor
preko livada po kojima je udaljeno drvee treperilo u zaarenom vazduhu.
Vi ste mi prilino pokvarili leto, draga O-livija, odvlaei od mene mog prijatelja, Irca.
Olivija se najednom naljuti kao to se ponekad ljutila zbog tetka-Kesinog meanja u njene stvari.
Ja ga nisam odvukla. inila sam sve to je bilo u mojoj moi da bih ga izbegla... jo pre vaeg dolaska. Vi
ste nas zbliili. Eto zato smo se sada svi obreli u nerazmrsivoj situaciji. I ona je stalno mislila na to kako je
udna ena Sabina Kalender, koliko sloena, toliko i nedokuiva. 0-na nije poznavala nijednu enu na svetu
koja je mogla da govori tako savreno i bez ikakvog uzbuenja.
Mislila sam da u se s njim zabavljati ree ona a umesto toga, on me je samo iskori-avao kao osobu
od poverenja. On dolazi do mene samo da se posavetuje u vezi sa drugom enom. A to ba, kao to i sami znate,
nije mnogo zanimljivo ...
Olivija se naglo uspravi na stolici.
ta vam on pria? Kojim pravom to ini?
Zato to sam ga ja pitala. Odmah u poetku kada sam dola, obeala sam da u mu pomoi. Pa, ja sam s
vama obojima u vrlo prijateljskim odnosima. elim vam obojima sreu... uostalom, ne mogu da zamislim nita
to bi mi pruilo vee zadovoljstvo od toga.
Kako joj Olivija nije na to nita odgovorila, ona se okrete od prozora i upita je naglo:
ta ete raditi u vezi s njim?
Opet je Olivija smatrala da je najbolje da pree utke preko ovoga, ali Sabina nastavi neumorno da isteruje stvar
na istinu.
286
Morate mi oprostiti to vam otvoreno govorim, ali vi ste mi oboje veoma dragi... i ja se... ovaj, donekle
oseam odgovornom za tu stvar.
Ne bi trebalo. Nemate razloga da se oseate odgovornom.
Niste ba sasvim iskreni. Oliviju najednom obuze bes:
A ta se to vas uopte tie, Sabina? Zato ne bih radila onako kako mi se svia, bez iiieg me-sanja?
Zato to, ovde ... znate vi to isto tako dobro kao i ja ... ovde je tako to nemogue.
Najednom oseti neki udan strah od Sabine, moda zato to je ova tako uporno terala stvari do kraja. Oliviji se
inilo da je gubila svaku mo dela-nja, svaku sposobnost da bilo ta uradi, sem da eka, pretvarajui se i ne
radei nita.
Ja sam zainteresovana za to nastavi lagano Sabina zato to ne mogu da podnesem tragian prizor jo
jednog Dona Pentlenda i gospoe Soms.
Nee biti takvog prizora ree Olivija oajno. Moj svekar se razlikuje od Majkla.
To je tano ...
U neku ruku... on je ovek vee vrednosti od Majkla. Ona se odjednom nae u udnom poloaju da
stvarno brani Pentlende.
Ali nije ree Sabina sa uasavajuom o-Iroumnou ali on nije tako mudar ... ni tako inteligentan.
Ne. To se ne moe rei...
Tako to prua se eni samo jedanput u ivotu.
(Zato stalno ponavlja ba ono protiv ega se neprekidno borim", pomisli Olivija.) A glasno ree:
Sabina, morate me ostaviti na miru. To samo ja mogu da uredim.
Ne elim da uinite neto to ete aliti do kraja svog ivota ... i to gorko.
Na ta mislite ...
Oh, mislim prosto na to da ga se odreknete.
287Olivija opet zauta, i Sabina najednom upita:
Je li vas posetio neki gospodin Gevin? Jedan elav gospodin sjajnog lica?
Olivija je otro pogleda:
Odakle vi to znate?
Zato to sam ga ja poslala, moja draga... iz istog razloga zbog koga sam sada ovde... jer sam htela da neto
uinite ... da neto preduzmete. Ja vam to priznajem sada zato to smatram da treba da znate istinu, poto
putujem. Inae biste mogli da pomislite da su ga poslali tetka Kesi ili Anson ... pa bi odatle mogle da nastanu
nezgode.
Opet Olivija nita ne ree; bila je sva oaloena pri pomisli da Sabina, na kraju krajeva, nije bila bolja od
ostalih.
Nije lako preduzeti neto u ovoj kui govorila je Sabina. Nije lako ma ta uiniti, osim pretvarati se i
tako deverati ceo ivot dok na kraju ne postanete stara ena i ne umrete. Uinila sam to da bih vam pomogla... za
vae lino dobro.
To i tetka Kesi uvek govori.
Strela pogodi na pravo mesto, jer uutka Sa-binu; za vreme tog kratkog utanja Sabina je vie liila na
udovinu, bestelesnu, gotovo zlokobnu silu nego na enu od krvi i mesa. Kad najzad progovori, to bi uz
sleganje ramena i uz gorak osmejak koji se uini dvaput gori na njenim jako namazanim usnama.
Mislim da i ja liim na tetku Kesi. Ipak, mogla sam da ne liim na nju ... Mogla sam da budem sasvim
prijatna, normalna osoba... kao Hi-gins ili neko od posluge.
Ove udne reci naoe odjek u Olivijinom srcu. Poslednje vreme ista misao stalno joj se vrzmala po glavi
kada bi samo mogla da bude jednostavna, kao Higins ili sudopera. To joj se u tom trenutku uini kao neto
najpoeljnije na svetu. Moda je ba ta udna elja nagnala Sabinu da se okrui ljudima koje je Daram nazivao
nastrani ljudi", a koji su, na kraju krajeva, bili jednostavni
ljudi kao Higins i sudopera, samo su sluajnou zauzimali vii drutveni poloaj.
Potrebno je da se vazduh ovde proisti govorila je Sabina. Treba da dou oluja i gromovi, i samo se
smelim delanjem ovaj vazduh moe proistiti... Ova anova i Sibilina stvar e tome pripomoi. Mi smo svi
upleteni u neizmerni la-virint misli i ideja ... koje nemaju nikakve vanosti... Vi ste u stanju to da uinite, Olivija.
Vi moete da proistite atmosferu' jednom zasvagda.
Tada, prvi put, Olivija poverova da je otkrila ta se krije iza svega ovog Sabininog meanja u njen i Sibilin ivot;
u jednom trenutku pomisli da je jasno videla ono to je Sabina elela, strasnije nego ma ta drugo na svetu.
I ona to glasno ree:
Ja bih mogla da proistim vazduh, ali to bi u isto doba dovelo do unitenja svega.
Sabina je pogleda pravo u oi:
E pa ta? ... I vama bi bilo krivo? Zar biste to smatrali kao neki gubitak? Kakvog to znaaja uopte ima?
Ona nagonski dotae Sabininu ruku:
Sabina ree ona, ne gledajui je vi ste mi dragi. Vi to znate. Ali molim vas nemojte vie d tome da
govorite ... molim vas, jer elim da mi ostanete dragi... inae u izgubiti to osea-nje za vas. To je naa stvar,
moja i Majklova ... i ja u je urediti, moda jo ove noi, im budem razgovarala s njim ... Ja ovako dalje ne
mogu.
Uzimajui svoj uti suncobran, Sabina upita:
Oekujete li me veeras na veeru?
Naravno, veeras vie nego ikada... alim to ste odluili da otputujete tako brzo .. Bie uasno turobno bez
vas i Sibile.
Vi isto tako moete da odete odavde odvrati hitro Sabina. Postoji mogunost. On bi sve napustio
zbog vas ... sve. Ja to znam. Najednom ona otro pogleda u Oliviju. Vama je trideset osam godina, zar ne?
288
19 Rana jesen
289 Prekosutra punih etrdeset!
Sabina je vrh svoga suncobrana vukla po ruama naslikanim na tepihu vrste savoneri", koji je pripadao
Horaciju Pentlendu.
Berite ih dok moete ree ona pa izae na nesnosnu vruinu i uputi se preko livada u Bruk-Koted.
Kada je ostala sama, Olivija primeti da je bila srena to prekosutra Sabina nee biti ovde. Sada joj je bilo jasno
ta je Don Pentlend mislio kada je rekao:
Nije trebalo da se Sabina ikada vrati ovamo.
Uvee je vruina trajala jo dugo posle smiraja dana i prodirala sa mrakom ak i u salon u kome su sedeli
Sabina, Don Pentlend, stara gospoa Soms i Olivija igrajui brid poslednji put; i ukoliko se dublje zalazilo
u no, partija brida je postajala sve slabija i gora, jer je stara dama zaboravljala svoje karte, Don Pentlend bio
je strpljiv kao i uvek, a Sabina, uzdravajui se, sedela je, utala i podsmeljivo posmatrala svoje partnere, sa
izrazom koji je jasno govorio: Mogu ovo da izdrim jo veeras, poto u sutra opet pobei i vratiti se u iv
svet."
an i Sibila su sedeli neko vreme za klavirom, a potom su prili da posmatraju igru. Svi su utali i ula se samo
licitacija i opominjanje gospoe Soms kad je trebalo da ona svojim drhtavim rukama deli karte. U sparnoj tiini
staroga salona ak je i Olivijin smiren i tih glas jako zvuao.
U devet asova Higins se pojavi sa jednom porukom za Oliviju da se O'Hara zadrao u gradu i da e doi
ovamo, u Daram, ako bude mogao da krene iz grada pre deset asova, i da e svratiti kod Pentlendovih ako jo
bude gorela svetlost u
290
salonu. Inae, nee biti ovde sutra ujutru na jahanju.
Jednom, za vreme kratke pauze u igri, Sabina se otrese umalosti i postavi ovo pitanje:
Nisam pitala ta je sa Ansonovom knjigom. Mora da je pri kraju.
Sasvim pri kraju ree Olivija jo malo pa e biti gotova. Sutra e doi ljudi da foto-grafiu portrete.
Njima e ilustrovati knjigu.
U jedanaest asova, kada su zavrili raber", Sabina ree:
ao mi je, ali moram da prekinem igru. Moram da ustanem sutra rano radi pakovanja i okrenuvi se
anu, ree: Hoete li me odvesti kui? Moda e Sibila poi s nama na sve vazduh. Moete je vratiti natrag.
Na zvuk njenog glasa, Olivija zaeli da uzvikne: Ne, ne idite. Ne smete sada da me ostavite ... samu. Ne smete
tek tako da otputujete!" ali ona uspe da kae mirno, glasom koji kao da je dolazio izdaleka:
Nemoj se suvie dugo zadrati, Sibila i automatski, ne znajui ta radi, poe da stavlja karte u kutiju.
Ona vide da je Sabina prva izala, zatim Don Pentlend i stara gospoa Soms, a da su an i Sibila ostali sve dok
ostali nisu otili, dok Don Pentlend nije neno smestio staru damu u automobil i odvezao se s njom. Tada,
pogledavi ih sa osmejkom koji joj je zadavao bol, ree:
- Dakle?
I Sibila, pribliivi joj se, poljubi je i ree tiho:
Zbogom, najdraa, na kratko vreme ... Volim te. Potom je i an stidljivo poljubi u oba obraza.
Nije mogla da pronae nijednu re da im kae. Znala je da e se Sibila vratiti, ali bie to drugaija Sibila, ena, a
ne vie dete, jer je ona ak u svojoj osamnaestoj godini sauvala pomalo srne-nu naviku da ponekad sedne
majci u krilo. I ona
19*
291je sa sobom odnosila neto to je do tada pripadalo Oliviji, neto to nikada vie nije mogla da smatra kao
svoje. Nije mogla da pronae nijednu re. Samo je uspela da ih otprati do vrata, odakle je spazila Sabinu kako
ve sedi mirno u automobilu, kao da se nita, ni najmanje neobino nije deavalo; i za sve vreme elela je samo
da poe s njima, da pobegne, pa ma gde bilo.
Videla ih je kao kroz maglu kako se okreu da joj mau kad je automobil krenuo, da joj mau sreno i radosno,
jer su se nalazili na poetku ivota. Stajala je nepomino na pragu i posmatrala kako svetlost automobilskih
reflektora neujno klizi niz put i preko mosta kroz pomrinu do vrata Bruk-Koteda. Bruk-Koted je imao neto
... neto to je nedostajalo atmosferi doma Pentlendo-vih: tamo, u Bruk-Kotedu, Tobi Kejn i Savina Pentlend su
odravali svoje grene sastanke.
Kroz sparnu tiinu ove vrele noi dopirao je preko movara nejasan um dalekog lomljenja talasa o obalu, i tada
joj padoe na pamet glupave reci, koje je zaboravila pre toliko godina ... hu-ni talasi lomili su se o otru i
stenovitu obalu". Uz pratnju talasa koji su udarali o obalu, popci i katididsi (vesnici jeseni) neprekidno su svirali
i pevali; a tamo sasvim daleko, u pravcu Marblheda, ona ugleda svetio oko kule svetilje kako stalno namiguje.
Njena su ula primeivala svaku pojavu, svaki um i miris u noi bez daka. Moe naii oluja, pomisli ona, pre
nego to stignu u Kone-ktikat. Imali su da putuju ele noi automobilom ...
Mlazevi svetlosti sa Sabininog automobila ili su sada sve dalje i dalje, preko Bruk-Koteda i O'Harinog imanja
u pravcu brane. Za trenutak ie-zoe u renoj udolini i potom se jo jednom pojavie prema crnoj masi breuljka
na ijem se vrhu nalazilo gradsko groblje. I zatim se naglo izgubie ostavljajui za sobom samo um od lomljave
talasa o strmu obalu, muziku popaca i daleko, ironino namigivanje kule svetilje.
292
Ona ih je stalno zamiljala kako sede jedno pored drugog u automobilu koji je jurio punom brzinom kroz tamnu
no, zaboravljajui sve drugo na svetu osim svoje sree. Da, neto se odvojilo od nje zauvek ... Ona oseti stranu,
silnu zavist koja je bila slina fizikom bolu, i najednom se oseti da je uasno usamljena, stojei u pomrini pred
vratima stare kue.
Iz toga je tre zvuk Ansonovog glasa, koji je pitao:
Jeste li vi to, Olivija?
Jesam.
ta radite tamo?
Izila sam na vazduh.
Gde je Sibila?
Ona trenutno nita ne odgovori, a zatim odre-ito ree:
Otila je automobilom sa anom, da odvezu Sabinu kui.
Vi znate da ja to ne odobravam on je preao preko trema i stajao je sada pored nje.
Ne moe joj se nita neprijatno dogoditi.
Tako se to uvek kae ...
Zato ste toliko nepoverljivi prema svom detetu, Ansone? Nije elela da se raspravlja s njim. elela je
samo da je ostavi na miru, da je pusti da ode u svoju sobu i da sama lei u pomrini, jer je znala da Majki vie
nee doi.
Olivija ree Anson doite na trenutak. Hou da razgovaram s vama.
Vrlo dobro... samo molim vas, nemojte biti neprijatni. Veoma sam umorna.
Neu biti neprijatan... Hou samo neto da uredim.
Ali ona je znala da je nameravao da bude ba veoma neprijatan, i ree samoj sebi da ga uopte nee sluati;
mislie o neem drugom dok on bude govorio ona je ve odavno nauila tu podvalu. Kad su doli u salon, ona
mirno sede i oeknu da on pone. Stojei pored kamina, Anson je imao
293jo umorniji i ui izgled nego obino. Znala je da je u poslednje vreme naporno radio na svojoj knjizi; znala
je da je u taj rad unosio svu svoju vitalnost, sve svoje bie; ali dok ga je tako posmatra-la, njena mata se ponovo
poigravala s njom kao mnogo puta ranije: postavljajui Majkla da stoji umesto Ansona ... prkosnog, pomalo
zlovoljnog Majkla, punog one njegove skrivene, pouzdane i neiscrpne snage.
Uglavnom, re je o Sibili ree on. elim da prestane da via toga mladia.
Ne budite suvie strogi, Ansone. Nita se time ne postie.
(U sebi pomisli: Mora da su skoro ve doli do Salema"), ali pak glasno dodade:
Vi ste joj otac, Ansone; zato sami s njom ne razgovarate?
Bolje je da vi to uinite. Ja nemam nikakvog uticaja na nju.
Ja sam ve razgovarala s njom o tome ree ona, mislei sa gorinom da on nikada ne bi mogao pogoditi
ta je ovim recima htela da kae.
ta ste time postigli? Pogledajte, izlazi iz kue u ovo doba noi...
Ona slee ramenima, oseajui ivo zadovoljstvo to je izigrala neprijatelja, jer joj se u tom trenutku Anson inio
da je ne samo njen lini neprijatelj ve anov i Sibilin, svega to je bilo mlado i puno ivota na ovome svetu
Uostalom govorio je on dalje ona nema pravog potovanja prema meni. .. svom ocu. Ponekad
pomiljam da te ideje potiu od vas i od kolovanja u inostranstvu.
Kako moete rei tako neto gnusno! Ali ba ako hoete istinu, mislim da je to otuda to vi nikada niste
bili naroito dobar otac. Neki put mi pada na pamet da vi, u stvari, niste ni eleli decu. Niste im nikada poklanjali
mnogo panje . .. ak ni Deku ... dok je bio iv. Nikad se ne bi reklo da su to bila naa deca. Uvek ste ih
preputali meni ... samoj.
294
Njegov tanak vrat se odjednom ukruti, pre nego to ree:
Imao sam razloga za to. Ja sam zauzet... Posvetio sam najvei deo svoga vremena ne zaraivanju novca, ve
radei na stvarima koje u iz-vesnom smislu poboljavaju ovaj svet. Ako sam i zanemario svoju decu, to je
bilo iz opravdanog razloga... a malo je ljudi uzelo toliki teret na sebe; pa i moja knjiga mi oduzima svu moju
energiju. Vi ste nepravedni, Olivija. Nikad niste uspeli da me vidite onakvog kakav stvarno jesam.
Moda ree Olivija. (Imala je elju da kae: Da li ma ko ivi na svetu vodi brigu o vaoj knjizi? Tie li
se ikoga da li je ona napisana ili nije?") Bila je svesna da mora da nastavi da ga dri u zabludi, te ree: Ne
treba vie da se uz-nemiravate poto Sabina putuje sutra, a an e s njom ona uzdahnu. Poto oni odu, va
ivot nee biti vie niim uznemiravan. Verovatno je da se nadalje vie nita neobino nee dogaati.
A pored toga ima jo neto ree on vae neverstvo prema meni i prema celoj porodici.
Olivija se neprimetno nakostrei, pa upita:
ta hoete time da kaete?
Vi vrlo dobro znate ta hou da kaem. Uviala je da se on stavljao u poloaj uvree-
nog mua, uzimajui na sebe ulogu muenika, to je tetka Kesi onako vesto upranjavala. Nastojao je da se
pokae kao strpljiv, dobronameran mu, a nju da stavi u poloaj nedostojne ene; nju poe da proima polako
silan bes prema njemu i odlui da izigra njegov manevar.
Mislim, Ansone, da govorite gluposti. Nisam bila ni prema kome neverna. Va otac e vam to potvrditi.
Moj otac je oduvek bio slab u pogledu ena, a sada postaje i detinjast. On je ve tako star da poinje sve da
opravdava i oprata. I potom, posle kratkog utanja dodade: Taj O'Hara! Nisam ba takva budala kao to
me zamiljate, Olivija.
295Podue, niko od njih nita ne ree i, na kraju, Olivija prva progovori, prelazei na sr stvari:
Ansone, da li biste dopustili da se razvedeni od vas?
Dejstvo ovih reci bilo je za njega porazno. Lice mu potamne, a duge, tanke, mrave, slabake ruke poee da
drhte. Ona primeti da ga je pogodila u najosetljivije mesto, u njegovo neizmerno oseanje gordosti i
dostojanstva. Bilo bi nepodnoljivo za njega i da pomisli da je ona elela da se oslobodi njega u nameri da ode
drugom oveku, pogotovu oveku prema kome je nedvosmisleno pokazivao prezir, oveku koji je imao one
osobine koje su njemu potpuno nedostajale. Na ovo njeno traenje mogao je da gleda samo kao na uniava-nje
njemu tako dragocenog dostojanstva.
On uspe da razvue usne u kiseo osmeh, pokuavajui da joj se podsmehne:
Jeste li izgubili pamet?
Ne, Ansone, ni u jednom trenutku. Ono to traim od vas sasvim je prosto. To se i ranije dogaalo.
On joj ne odgovori odmah i poe krajnje uznemireno da koraa po sobi, kao udna ljudska prilika koja je
neobino odudarala usred ovih egzotinih, divnih slika, stolica i umetnikih predmeta Horacija Pentlenda
koliko je odudarala u ovom ambijentu, toliko je mesec-dva dana ranije potpuno odgovarala muzeju relikvija
porodice Pentlend.
Ne ponovi on u vie mahova. To to traite bezumno je! Sutra kada ne budete tako u-morni, videete i
sami koliko je to smeno. Ne... ne bih mogao ni da zamislim tako neto!
Ona prikupi sve svoje snage da mirno govori:
Je li to zato to ne elite da sebe stavite u takav poloaj?
Nije re uopte o tome. Zato biste vi hteli da se razvedete? Mi smo materijalno sasvim obez-beeni,
zadovoljni smo, vodimo udoban ivot i sreni smo ...
296
Ona ga prekide, pitajui ga:
Da li smo sreni?
ta vi to oekujete, Olivija... da uvek ivite u nekom romantinom zanosu? Mi smo sreni-ji od veine ljudi.
Ne ree ona lagano. Ne verujem da za vas srea neto znai, Ansone. Moda ste vi i-znad sree i
nesree. Moda ste vi, u stvari, sreni-ji od veine nas. Na osnovu toga sumnjam da ste ikada osetili ta je srea i
nesrea. Vi ste se nelagodno oseali kad su vam ljudi dosaivali ili vam bili na putu, ali... to je sve. I to je bilo za
vas sve. Srea ... mislim, u obinom smislu reci... sastoji se ponekad u ivotnoj radosti, a ja nisam uverena
da ste je vi ikad osetili, ak ni za trenutak.
On se okrete prema njoj pa ree:
Bio sam astan, bogobojaljiv i savestan o-vek, i mislim da govorite gluposti!
Ne, nijednog trenutka nisam rekla nikakvu glupost... Nebo mi je svedok da sam potpuno sve-sna istinitosti
svojih reci.
Oni opet dooe u orsokak i opet oboje zau-tae, moda uznemireni zbog neprijatnog oseanja da su izmeu
sebe unitili neto to se vie nikada nee moi popraviti; a pri svem tom, Olivija je sauvala hladnokrvnost i
oseanje mere, to je njoj u ovako tekim prilikama kao udom uspevalo. Isto tako, imala je utisak da je saterana
uza zid i da se bori na ivot i smrt. Najzad, ona predloi:
Idem, ak, dotle da vam predlaem da vi zatraite razvod braka, ako bi vam to bilo lake. Ne bih se
ustruavala da priznam svoju krivicu.
On poe opet da podrhtava:
Idete li na to da mi saoptite ...
Nema nieg to bih imala da vam saoptim, jer niega nije ni bilo .. . ali... ali dau vam razloga za to, ako
biste se s tim sloili.
On se okrete od nje, zgaen.
To je tek nemogue... Jedan dentlmen nikada ne trai razvod braka protiv svoje ene.
297 Ostavite dentlmene po strani u ovom sluaju ree ona. Sita sam sluanja ta dentlmeni rade, a ta
ne rade. Hou da vi postupite kao ljudsko bie, kao Anson Pentlend, a ne onako kako mislite da treba da
postupite kao dentlmen. Budimo iskreni. Znate da ste me uzeli za enu samo zato to je trebalo da se s nekim
oenite... a ja... ja nisam bila, u stvari, ma ko, ak iako je moj otac, kao to ste me esto podseali na to, bio
bedni Irac". A... budimo, takoe, i pravedni. Ja sam se udala za vas to sam bila sama i zaplaena i to sam
elela da pobegnem od uasnog ivota sa tetka-Alisom .. . elela sam svoj dom. Tako je to bilo, zar ne? Oboje
smo krivi, ali ovo priznanje ni u emu ne menja stvarnost u kojoj se nalazimo. Ne, zamiljam da ste me voleli
samo iz oseanja dunosti. Trudili ste se to ste mogli vie da se u sebi toga odrite, iako vam je to elo vreme
bilo mrsko. Oh, znala sam ta se deavalo. Jo od prvih dana po mom dolasku u kuu Pentlendovih, poela
sam da shvatam ta je na stvari.
On je bio toliko zapanjen i uasnut da nije mogao da skine oi s nje; moda je bio ak oamuen zvukom njenog
glasa, koji je odrnereno, odluno razdirao sve lane velove, velove koji su im jedini omoguavali da tako dugo
vode zajedniki ivot. On je neprestano mrmljao:
Kako moete da govorite tako neto? Kako moete da kaete tako neto?
A ona je nastavljala, lagano, neumoljivo:
Oboje smo krivi... i na brak je bio neu-spean jo od samog poetka. Trudila sam se da inim najbolje to
sam znala i moda nisam uvek u tome uspevala. Trudila sam se da budem dobra majka... i sada kada je Sibila
odrasla, a Dek ... mrtav, hou, slobodna, da okuam svoju sreu. Jo sam dosta mlada i elim da proivim
malo, pre nego to bude i suvie dockan.
On procedi kroz zube:
Ne budite ludi, Olivija... Vama je etrdeset godina...
298
Nemate potrebe da me na to podseate. Sutra u napuniti etrdesetu. Svesna sam... gorko sam svesna toga.
Ali mojih etrdeset godina nemaju za vas nikakve vanosti. Vama bi bilo sasvim svejedno kada bih imala i
sedamdeset. Ali za mene to nije svejedno . .. nimalo nije svejedno. Ona za trenutak predahnu pa onda
ree: Eto istine, Ansone; a veeras hou da znam samo za istinu i ni za ta drugo. Dajte mi slobodu, Ansone
... Pustite me da odem dok sloboda jo neto znai za mene.
Moda, da se bacila pred njegove noge kao prezrena i nedostojna ena, da se ponaala tako da se on oseti jakim,
plemenitim i herojem, ona bi, moda, uspela; ali tako to prevazilazilo je njene moi. Sve to je mogla, bilo je da
hladno i razumno izlae njihov poloaj.
I vi biste zaista ostavili sve ovo? govorio je on. Vi biste napustili dom Pentlendovih i sve to on
predstavlja da se udate za onog bed-nika, Irca . .. nikogovia, moda sina nekog useljenika, obalskog radnika.
On i jeste sin obalskog radnika odgovori ona mirno. A njegova majka bila je sluavka. On je sam to
rekao. A to se tie svega ovoga ovde... pobogu, Ansone, pa to za mene nita ne znai.. . ba nita to ne bih
mogla da o-stavim, nita to bi imalo nekog naroitog znaaja za mene. Meni je va otac drag, Ansone, a i vi ste
mi dragi kad ste prirodni i ne govorite o onome to jedan dentlmen u ovoj ili onoj prilici treba da uradi. Ali
ja bih sve to rtvovala... rtvovala i ostavila radi onog drugog.
Nekoliko trenutaka njegove usne su se micale nemo i grozniavo, kao da nije bio u stanju da odgovori na ovo
bezumlje to je njegova ena maloas izgovorila. Najzad, on uspe da progovori:
Mislim da ste izgubili pamet, Olivija... samim tim to ste doli na misao da tako neto traite od mene.
iveli ste dosta dugo ovde pa bi trebalo da znate do koje je mere to nemogue.
299Neko od nas mora da zauzme stav u jednoj drutvenoj zajednici. Nikada nije bilo nijednog skandala, a jo
manje razvoda brakova, u porodici Pentlend... nikada. Naa porodica je izgradila izvestan ugled i primer. Tri
stotine godina bes-prekornog, moralnog ivota ne mogu tek tako lako da budu baene pod noge... Mi zauzimamo
takav poloaj u drutvu da ljudi upiru poglede na nas. Zar to ne moete da uvidite. Zar ne moete da shvatite
takvu odgovornost?
Nju za trenutak ponese i opi strano, vrtoglavo oseanje moi, saznanje da je bila u stanju da uniti njega i elu
ovu kukavnu tvorevinu ponosa i ugleda. Imala je samo da pone ovim recima: ,,A Savina Pentlend i njen
ljubavnik ..." To je stanje brzo proe i odmah joj bi jasno da ona nije mogla tako ta da uini. Umesto toga,
ona proaputa:
Ah, Ansone, mislite li da svet uopte o-braa panju na nas? Mislite li da ljudi zaista lupaju glavu o
onome ta mi radimo ili ne radimo? Ne moete, valjda, do te mere biti slepi.
Nisam lep... samo postoje takve stvari kao to je ast i tradicija. Mi neto predstavljamo ...
Ona ga prekide:
ta?
Pristojnost, slavnu prolost, postojanost... veite vrednosti... sve ono to neto znai u civi-lizovanoj
zajednici.
On je zaista verovao u ono to je govorio; ona je znala da je morao verovati u ono to je govorio da bi mogao da
napie, uz onoliki trud, sve one hiljade dosadnih reci u slavu prolosti.
On nastavi:
Ne, to to traite je nemogue. Znali ste to pre nego to ste i zatraili... I bio bih vam zahvalan da mi to vie
nikada ne pomenete.
Jo uvek je bio bled, ali je vladao sobom i ruke mu nisu vie drhtale; dok je govorio, u njemu se pojaavalo
oseanje sopstvene moralne vred-
300
nosti pa posta reit tako da njegov glas dobi onaj propovedniki prizvuk kojim je oduvek bio obojen glas
apostola otmenog sveta" i po emu je on bio proslavljeno i mnogo traeno sveteno lice. Moda prvi put od
svog detinjstva, jo od doba kada se mala riokosa Sabina rugala njegovim u-vojcima i njegovom odelu od
somota, on se oseti jak i moan. Bilo je skoro pomamnog zanosa u saznanju njegove moi nad Olivijom.
Zanesen arom oseanja sopstvene moralne vrednosti, on za trenutak dobi izgled pozitivnog, gotovo divnog o-
veka.
Najzad, ona sasvim mirno ree:
A ta, ako bih jednostavno otila... ne brinui se uopte o razvodu braka?
Ove reci ponovo razbie njegovo samopouzdanje; ona je vrlo dobro znala da je udarila u najslabije mesto
strah od skandala.
Vi to neete uiniti uzviknu on. Vi se ne moete... vi se ne moete ponaati kao o-bina prostitutka.
Voleti jednog oveka ne znai ponaati se kao obina prostitutka ... Nikada nisam volela nijednog drugog
oveka.
Vi ne moete naneti takvu ljagu Sibili, ak ako i ne vodite rauna o nama ostalima.
(Dakle, on je, ipak, znao da neu biti u stanju tako neto da uradim, da nemam dovoljno hrabrosti za to. Zna on
da sam suvie dugo ivela u ovom njihovom svetu.") A, meutim, glasno ree:
Vi me ne poznajete, Ansone ... Za vreme svih ovih dugih godina zajednikog ivota niste me ni
najmanje upoznali.
Uostalom on brzo dodade on tako neto nikad ne bi uradio. Malo je verovatno da e jedan takav arivist
da upropasti elu svoju karijeru beei s jednom enom. Ako biste ga upitali, i sami biste to uvideli.
Ali on je potpuno spreman da to uradi. On mi je to ve rekao. Vi moda niste u stanju da shvatite tako neto.
I kako on nita ne odgovo-
301ri, ona produi ironino: Pored toga, ne veru-jem da bi jedan dentlmen govorio kao to vi govorite. Ne,
Ansone ... ne verujem da poznajete ta je ivot. Vi ste oduvek ovde iveli, zabijeni i odse-eni od celog sveta u
svom kutiu. Potom, diui se sa stolice, ona uzdahnu i proaputa: Ali nato priati. Idem da legnem...
ini mi se da emo morati da nastavimo ovu borbu svom snagom ... ali ponekad... kao noas, ne mogu sve to da
podnosim. Jednog dana .. ko zna ... poto me sada nita vie ne zadrava ...
Ona se udalji ne trudei se da zavri ta je htela da kae, ponovo sva izgubljena u neizmer-nom oseanju
nitavnosti svega i svaega. Osea-la se kao neki idiot koji stoji usred pustog polja i mlati rukama u prazno.
GLAVA X 1
Pred zoru, tiha, vrela no bez daka naglo se pretvori u pomamnu oluju koja ispuni elo nebo zaslepljujuom
svetlou munja i zavi ceo kraj u divlju tutnjavu vetra i grmljavine, ostavljajui zori da osvetli razrivena i
opustoena polja, pokrivena slomljenim granama, i divan vrt koji je grad slupao i smlatio.
Anson se pojavi na doruku, uredan, obrijan i vedar, kao da se nije dogodila teka svaa u salonu nekoliko
asova ranije, kao da to nije ostavilo traga na uglaenoj spoljanjosti sa kojom se prikazivao svetu. Olivija mu
mirno nasu kafu i dozvoli mu da je poljubi, kao to je to inio svakoga dana u toku dvadeset godina udan,
hladan, rase jan poljubac i stade na kuni prag da gleda kako odlazi automobilom na elezniku stanicu. Nita
se nije izmenilo; uini joj se da se ivot kod Pentlendovih nije vie mogao ni na koji nain izmeniti.
I u trenutku kada se okrete sa praga, Piters je pozva na telefon da primi telegram od ana i Sibile; oni su se
venali u sedam asova u Hart-vordu.
Ona odmah poe da nae Dona Pentlenda i posle dueg traenja nae ga u dvoritu ispred konj usnice u
razgovoru sa Higinsom. Taj udan par ljudi stajao je pored dorataste kobile, koja ih je
303gledala svojim malim, opakim crvenim oima; o-ni su razgovarali na onaj udan, prisan nain, kao uvek kada
se radilo o konjima. Kada im se pribliila, Olivija je bila zapanjena kao i uvek prkosnom lepotom ivotinje,
ponosnim dranjem njene izduene glave, podrhtavanjem njenih tananih noz-drva i divljinom njenih oiju. To je
bila udna, po-ludemonska, lepa zver. Olivija u Higinsa kako ree da je uzaludno pokuavao sa opasivanjem
takve ivotinje koja bije nogama, re i ujeda im ugleda nekog drugog konja ...
Higins je prvi spazi i dotiui se kape, poeli joj dobro jutro, a kada se starac okrete, ona mu ree:
Imam jednu vest za vas, gospodine Pentlend.
Njegove oi dobie udan, lukav izraz kad upita:
Re je o Sibili?
Da ... Gotovo je.
Ona primeti da Higins nije razumeo u emu je stvar i obuze je elja da mu to kae. Trebalo je da Higins zaista
bude meu prvima obaveten. Pa zato dodade:
Re je o gospoici Sibili. Ona se jutros ven-ala sa mladim gospodinom de Sionom u Hart-vordu.
Ova vest je imala udotvorno dejstvo na malog konjuara; njegovo runo, izborano lice razvu-e se u irok
osmejak i u oduevljenju on se pljus-nu rukom po butini.
To je velianstveno, gospoo ... Ne zame-rite mi to u vam rei da sam oduvek to eleo. Nije mogla nita
bolje da uini... isto tako i on.
Ona ponovo nagonski ree:
Dakle, vi smatrate da je dobro?
Velianstveno, gospoo. Njega nema u mi-lion mladia. On je jedini od svih mladia koji joj odgovara.
Plaio sam se da se ne zanese gospodinom O'Harom ... Ali njoj je potreban mlai ovek.
304
Olivija se okrete od njega zadovoljna i osloboena zebnje koja je, u stvari, nikako nije naputala od trenutka
kada su se s automobilom izgubili u pomrini. Ona je neprekidno mislila:
Higins je uvek u pravu u pogledu ljudi. On ima neko drugo ulo." Nekako, ona je vie polagala na njegov sud
nego na miljenje svih ostalih ljudi.
Don Pentlend povede je van domaaja Higin-sove radoznalosti, pored ivice koja je optoavala vrtove.
Izgledalo je da je vest neobino delovala na njega, jer je prebledeo i dugo je samo stajao i gledao preko ive
ograde, utei. Najzad upita:
Kada su to uinili?
Prole noi... Otila je s njim da se proeta u automobilu i nisu se vie vratili.
Nadam se da smo dobro uinili ree on. Nadam se da nismo ili naruku jednoj ludosti.
Nismo .... uverena sam da nismo.
Bilo je neeg u raskonom sjaju suneve svet-losti, u izvesnosti Sibilinog bekstva i sree, u sve-ini vazduha
kroz koji je posle oluje provejavao prvi, jedva primetan dah jeseni, to ju je zanosilo gotovo do vrtoglavice, tako
da ona zaboravi na svoje muke; ak je zaboravila da je toga dana bio njen etrdeseti roendan.
Jesu li otili Sabininim automobilom? upita on.
Da.
On se najednom lukavo nasmeja i ree:
Ona je, moda, mislila da nas je izigrala.
Ne, znala je da sam ja to odobravala. To je njoj prvoj palo na pamet. Ona je, u stvari, to i predloila...
Kada on ponovo progovori, u njegovom glasu se oseti jedva primetna gorina.
Ne sumnjam da je ona to pripremila. Samo se nadam da e se i njeno zlo delanje na tome zaustaviti. U
svakom sluaju, ona je odnela pobedu nad Kesi, a to je ono to je elela vie nego ma ta ... Pa se naglo okrete
prema njoj, sa zeb-
20 Rana jesen
305njom na licu: Nadam se da e je on odvesti sa sobom?
Da. Oni najpre idu u Pariz, a potom u Argentinu.
Odjednom on dotae njeno rame udnim, bojaljivim pokretom, koji je izraavao nenost.
Bie vam vrlo teko, draga Olivija,... bez nje.
Njoj se stee u grlu posle ovih neoekivanih reci, a meutim, nije elela da je saaljevaju. Uasavala se
saaljevanja zato to je ono nagovetavalo da je slaba.
Oh ree ona brzo dolazie oni ovamo s vremena na vreme . .. Mislim da e se, moda, jednog dana
vratiti da ovde ive.
Da ... imanje Pentiendovih pripae njima jednoga dana.
I ona se tek tada priseti da je bilo neto to je imala da mu kae, to je u tom trenutku liilo gotovo na ispovest.
Ona to mora da mu kae, pogotovu poto e an jednoga dana postati sopstvenik celog imanja i ostale imovine
porodice Pentlend.
Ima neto to vam ranije nisam rekla poe ona. To je tajna koju sam uvala za sebe, jer sam elela da
se Sibila usrei... pa ma ta se dogodilo.
On je prekide i ree:
Znam u emu je stvar.
Ne moete da znate ta hou da kaem.
Znam; sam mladi mi je to rekao. Otiao sam do njega da porazgovaramo o Sibili, jer sam hteo da budem
naisto s njim ... i posle izvesnog kolebanja on mi je sve ispriao. asno je bilo od njega to je tako postupio.
Nije morao to da pria, jer nam Sabina to ne bi nikada rekla . .. bar ne pre nego to bi bilo i suvie kasno.
Ove reci delovale su na nju tako da se oseala slaba i zbunjena, jer je oekivala od njega gnev i neodobravanje.
Pribojavala se da e on, moda, smatrati njeno utanje kao izdaju prema njemu, i
306
da bi to moglo na kraju da poremeti njihov odnos dugotrajnog meusobnog poverenja.
Mladi nije kriv rekao je on. To je neto to se ne moe sasvim objasniti. Ali, on je divan mladi... a i
Sibila je tako zaljubljena u njega. Mislim da ona ima staloenu i razumnu glavu za svoje godine. Pa
uzdahnuvi, okrete se prema njoj: Ne bi trebalo govoriti ostalima o tome ... ak ni Ansonu. Oni to, moda,
nikada nee saznati, i ako ne doznaju, onda ih ono to ne znaju, ne moe ni pogaati.
Kad god su tako prisno razgovarali, Oliviji se inilo da je tajanstvenost koja ga je obavijala postajala sve dublja,
jer izgleda da je u starom o-veku bilo nesluenih dubina. Moda je negde duboko ispod sve one silne
uzdrljivosti njegove prirode leala ovenost vea nego to ju je i u jednom oveku dotada srela. I ona pomisli:
A ja sam uvek verovala da je on tvrdokoran, hladan i zake-ralo." I poe da odmerava svu dubinu ove velike
snage koja je leala u njegovoj divljoj usamljenosti, snagu oveka koji je uvek bio usamljen.
A vi, Olivija? upita on potom. Jeste li vi sreni? ^
Jesam ... Srena sam bar ovoga jutra ... zbog Sibile i 2ana.
Pravo je ree on sa tihom setom. Pravo je. Oni su uinili ono to vi i ja nikada nismo bili sposobni da
uinimo, Olivija. Oni e imati ono to mi nikada nismo imali i nikada ne moemo imati, jer je suvie dockan. A
mi smo im pomogli da to postignu... To je, ipak, neto. Samo sam e-leo da znate da sam imao potpuno
razumevanje za to. Pa onda odjednom: Bolje bi bilo da odemo i saoptimo novost ostalim lanovima
porodice. Bie velike buke i uzrujavanja kad budu uli.
Ona je htela ve tada da ode, ali udna misao proe joj kroz glavu, jedna nada, dosta slaba, ali ipak nada koja je
mogla da mu prui neko malo zadovoljstvo. Nju je ponovo iznenadio njegov nain
20*
307govora, kao da je bio na samrti ili ve mrtav. Izgledao je veoma star i umoran. Ona ree:
Ima neto o emu sam htela odavno da vas pitam. Trenutno se kolebala, pa joj onda izlete: To je u vezi
sa Savinom Pentlend. Da li je ona imala samo jedno dete?
On je pogleda otro svojim velikim crnim o-ima i upita:
Zato elite to da znate?
Ona pokua da ga zavara sleganjem ramena i ree kao sluajno:
Ne znam ... Zapoela sam da se interesu-jem u poslednje vreme, moda zbog Ansonove knjige ...
Vi... vi se interesujete za prolost, Olivija?
Da.
Da, ona je rodila samo jedno dete ... i u-davila se kada je detetu bilo godinu dana. To dete je bio moj deda.
On je opet otro pogleda: Olivija, morate mi rei istinu. Zato ste mi postavili to pitanje?
Ona se opet kolebala i ree:
Ne znam ... inilo mi se ...
Jeste li neto nali? Da vam nije ona upita on pokazujui rukom na severno krilo zgrade da
vam nije ona neto rekla?
Olivija tada razumede da je taj udesan stari ovek morao znati ak i za pisma.
Da ree ona tiho nala sam neto ... na tavanu.
On uzdahnu i opet pogleda napolje preko jo vlanih livada.
Dakle, i vi to znate . .. Ona ih je prva nala i ponovo ih je sakrila. Nije htela da mi ih da, jer me je mrzela .. .
jo od nae prve brane noi. Ve sam vam o tome priao. A potom nije mogla da se seti gde ih je sakrila ...
sirotica. Ali mi je govorila o tim pismima. Ponekad mi se podrugiva-la govorei mi da uopte nisam Pentlend.
Mislim da su ta pisma jo vie pomraila njen um. Opse-
308
dala ju je neka strana misao o grehu u mojoj porodici, koji je ona morala da ispata...
To je istina ree Olivija tiho. U to ne treba sumnjati. Tobi Kejn je to lino napisao... svojom rukom.
Uporeivala sam taj rukopis sa rukopisom u njegovim pismima koja Anson ima. Pa, malo potom, upita: A
vi... vi ste to odu-vek znali?
Da, oduvek ree on tuno. To objanjava mnogo tota ... Ponekad pomiljam da mi, koji smo doli na
svet posle njih, moramo da ispatamo zbog njihovog greha. Kad ovek o tome razmilja, doe do zakljuka da se
to ispatanje zavrilo na dosta svirep nain ...
Ona pogodi na ta on misli. Opet joj bi jasno da je on verovao u greh, da je to verovanje bilo duboko ukorenjeno
u elom njegovom biu.
Imate li ta pisma, Olivija? upita on.
Ne ... Spalila sam ih ... prole noi... jer su mi zadavala strah. Bojala sam se da bih, moda, mogla jednog
dana da uinim neto sramno s njima. A kada budu spaljena, pomiljala sam, niko nee poverovati u tu
nemoguu priu i onda nee biti nikakvih dokaza. Isto tako, plaila sam se dodade ona tiho onog to je
bilo u njima... ne onoga to je u njima napisano, ve naina na koji je napisano.
On uze njenu ruku i neno je poljubi, nekako vrlo udno i zbunjeno.
Dobro ste uradili, draga Olivija ree on. Sve to imaju ... ovi ostali... jeste verovanje u prolost. Ne
smemo da im to uzmemo. Jaki ne smeju da ugnjetavaju slabe. To bi bilo suvie svirepo. To bi unitilo ono
emu je Anson posvetio ceo svoj ivot. Vidite, Olivija, postoje ljudi.. . ljudi kao to ste vi... koji moraju da budu
dovoljno jaki da bi se starali o drugima. To je teka dunost... ponekad i svirepa. Kad ne bi bilo takvih ljudi, svet
bi se razbio u komade i videli bismo ga u svoj njegovoj svireposti i nepodnoljivosti. Zbog toga sam vam
sve poveravao. To sam pokuao da vam
309kaem one noi. Vidite, Olivija, ja vas poznajem ... znam da ima stvari koje ljudi kao to smo mi prosto ne
mogu da urade ... Moda zato to smo slabi ili ludi ko zna? Ali to je tako. Bio sam uve-ren da vi spadate u
onu vrstu ljudi koji e ba tako postupiti.
Dok ga je sluala, ona oseti da je sva njena odlunost ponovo poela da iezava iz njenog bia. Bilo je to neko
udno oseanje, koje je njome potpuno ovladalo, liavajui je svake moi da ma ta preduzme, i zatvaralo je opet
meu one strane zidine potenja u koje je on verovao. To oseanje njegove snage na koje je navikla, plailo ju
je, jer joj se inilo da se toj snazi niko ne moe odupre ti. To je bila snaga nekoga ko nije samo bio u pravu, ve
snaga nekoga ko je verovao.
Nju obuze divlji nagon da se okrene od njega i da preko vlanih livada brzo pobegne Majklu, ne obazirui se ni
na ta, i da tako zauvek ostavi spokojnu, lepu, staru kuu ispod brestova.
Postoje izvesne stvari govorio je on ponovo koje ljudi kao to smo mi ne mogu uiniti, Olivija. Mi ih
ne moemo uiniti, jer bismo samim tim unitili sebe zauvek. To nisu stvari koje se mogu raditi na elegantan
nain.
I opet joj je bilo jasno ta je ovim hteo da kae, kao to je to i ranije nasluivala dok je stajala sama u pomrini
ispred prilika Higinsa i gospoice Egan koje su se pojavile iz magle movara.
Sada bi bilo bolje da odete i telefonirate Ansonu. Zamiljam ve kako e se strano uzrujati, ali ja u to ve
urediti... a tek Kesi. Ona je ve napravila ceo plan da Sibilu uda za mladog Mene-ringa.
Ansona nije bilo mogue nai celog jutra u njegovoj kancelariji; njegov sekretar je rekao da je otiao na sednicu
Drutva mladih radnica bez
310
doma i da je ostavio izriitu naredbu da ga niko ne uznemirava. Ali tetka Kesi saznade novost prilikom svoje
jutarnje posete kod Pentlendovih. Olivija joj je to saoptila sa najveom moguom ne-nou i obzirima, ali im
je stara dama shvatila ta se dogodilo, prosto sva se najednom izgubi. Ona pogleda prestraeno i poe luaki da
plae, a kosa joj se sva razbarui. Ona zakljui da je Sibila bila zavedena i sada je bila beznadeno obeaena.
Izmeu izliva dubokog sauea za Oiiviju u ovom za nju stranom asu, ona je neprestano ponavljala da se tako
neto nikad nije dogodilo u porodici Pentlend, sve dok je Olivija, zaogrnuta plastom one svoje stare, pretee
mirnoe, ne podseti na bek-stvo Derda Pentlenda i Savine Dalgedo, i dok je odluno ne zamoli da prestane
jednom sa prianjem takvih budalatina.
Ovakav ton pogodi strano tetku Kesi i ba u trenutku kad je Piters bio poslat po mirii jave soli da je povrate,
Sabina se pojavi, cerei se i likujui. Ona joj lino podnese pod nos miriljave soli, sa izrazom kao da joj je
prinela usijanu ar da je mui. Kad se stara dama najzad malo povrati i primiri, ponovo poe da jadikuje
ponavljajui:
Sirota Sibila ... Moja sirota nevina mala Sibila, da se njoj tako to desi!
Oliviji najzad dosadi, pa joj odvrati:
an je divan mladi. Ubeena sam da nita bolje nije mogla da uini. Potom, da bi malo ublaila tetka-
Kesina strahovanja, ree: A on je i vrlo bogat, tetka Kesi... mnogo bogatiji nego bilo koji od mladia za koga
se mogla ovde udati. Ovo obavetenje imalo je ak bolje dejstvo nego miriljave soli, tako da se stara dama
toliko primiri da poe da se raspituje o pojedinostima i upita gde su nali automobil kojim su pobegli.
Automobil je moj ree suvo Sabina. Ja sam im ga pozajmila.
Dejstvo ovih reci bilo je samo kako je Sabina mogla da poeli. Stara dama podskoi kao ubode-na i, sva
nakostreena, poe da vie guei se:
311 Ah, ti zmijo! Zato li je Svevinji morao meni da dodeli takvo iskuenje, pitam se ja. Uvek si nam
elela zlo i sada si, valjda, zadovoljna! Neka se Gospod smiluje na tvoju zlobnu duu! pa ponovo zajecavi,
nastavi da mrmlja: Moja sirota nevina mala Sibila ... ta e svet rei? ta e sve pomisliti da se deavalo!
Nemojte da gledate tako crno, tetka Kesi ree Sabina otro; potom mirnijim glasom, do-dade: To e,
u stvari, samo mene da pogodi... neu moi da odem do Njuporta dok se oni ne vrate.
Ti! ... Ti! ... zapoe tetka Kesi, ali se srui ponovo u naslonjau, potpuno skrena.
Smatrani nastavi neumoljivo Sabina da treba da kaemo mladom Meneringu.
Da povika tetka Kesi, dolazei ponovo k sebi. Da! To je mladi za koga je trebalo da se uda ...
I gospoi Soms ree Sabina. Ona e se radovati zbog te novosti.
Olivija se prvi put javi skoro posle pola asa.
Nije potrebno. Gospodin Pentlend je bio da je poseti, ali ona nije razumela ta je on hteo da joj kae.
Nalazila se u stanju omamljenosti... u polusvesti... a ovoga puta misle da se, moda, nee vie ni povratiti.
Iskoristivi glasnije jecanje tetke Kesi, ona apatom ree Sabini:
To e biti smak sveta za njega. Ne znam ta je u stanju da uradi.
Kako je dan sve vie odmicao, pometnja se pre poveavala no to se stiavala. Pozvae tetku Kesi da ostane na
ruku, ali ona ree da ne moe ni zamisliti da proguta i mrvicu hleba. Ja bih se prosto zaguila! uzviknu
ona melodramski.
Ruak je izvrstan navali Olivija.
312
Ne,... ne... ne pokuavajte da me zadrite!
Ali, ne elei da ode iz sredita dogaaja, ona ostade da lei na Horacijevom divanu u stilu re-gentstva i povrati
malo snagu, odspavavi dok su drugi jeli.
Kad se najzad javi Anson i kad mu je saop-tena vest, telefonska slualica poe da krklja od njegovih pretnji.
Ree da e iznajmiti automobil (po tom rasipnitvu moglo se odmeriti njegovo uzbuenje) i da e odmah doi
kui.
Skoro odmah potom, javi se telefonom Majki.
Ovoga trenutka sam se vratio ree on i zamoli Oliviju da se proetaju jaui. Moram odmah da
razgovaram s vama.
Ona odbi da jae s njim, ali pristade da se sretnu na pola puta u borovoj umici gde je Hi-gins otkrio lisije
mladune.
Ne mogu odmah da poem ree mu ona a smatrani da nije najbolje da dolazite u ovom trenutku
ovamo.
Iz izvesnog razloga, moda zbog toga to je nejasno oseala da bi on time mogao da se poslui kao orujem da
joj slomi volju, ona ne ree nita o bekstvu dvoje mladih. I pored nepo jamne zbrke i guve toga dana, uprkos
svih uzbudljivih scena i telefonskih poziva, ona je elo vreme i u-porno razmiljala, tako da joj ela ta pometnja,
na kraju krajeva, nije ni smetala. Dola je do saznanja da je Don Pentlend mogao provesti ovako ceo svoj ivot,
iz godine u godinu, da je, zatvoren u sebe, vodio svoj, drugima nepoznat ivot; i odmah donese vrst zakljuak
da mora da odstrani Majkla jednom zauvek.
Dok je ila kroz livade, primeti da su breze ve poele da ute i da su obale pored reke ve proarane zlatom i
purpurom mnogobrojne ablje trave i trske. inilo joj se da je svakim korakom postajala sve slabija, i kad se
priblii tamnoplavi-astom zidu borove umice, poe estoko da drhti kao da ju je sama njegova blizina
savladala i is-
313punila neim emu nije mogla da odoleva, i to pre nego to ga je ugledala.
Neprestano je sebe primoravala da izazove sliku staroga Dona kako stoji uz nju pored ive o-grade, ali neto to
je bilo jae od njene volje za-menjivalo je starevu pojavu sa Majklovom glavom, talasaste kose i plavih
oiju. Ona ak poe i da se moli... ona (Olivija), koja se nikada nije molila bogu zato to ju je pritvorna
pobonost tetke Kesi, Ansona i apostola otmenog sveta" uvek odvraala od toga.
I ba tada, podigavi oi, ugleda ga kako stoji polusakriven izmeu niskih borova i kako je po-smatra. Ona poe
da tri k njemu, bojei se da je ne izdadu noge i da ne padne pre no to ue u zaklon umice.
U tami cestara, gde je sunce retko prodiralo, on je zagrli i poljubi kao nikada do tada, to samo jo povea njen
strah. Ona prvo ne ree nita; samo je tiho plakala i najzad, kada se malo pribra-la, oslobodi se njegovog
zagrljaja i ree:
Nemojte, Majki... molim vas nemojte ... molim vas.
Potom sedoe na jedno oboreno stablo i on, stalno je drei za ruku, upita:
ta je? ta se dogodilo?
Nita ... samo sam umorna.
Da li ste voljni da poete sa mnom? Odmah sada? potom tiho, vatreno, dodade: Nikada vie neu
dopustiti da budete umorni... nikada.
Ona mu ne odgovori nita, zato to joj se inilo da je ono to je imala da mu kae bilo, u svet-losti njenih ranijih
postupaka, potpuno nerazumljivo i da je bacaio na nju runu senku. Oseala se uasno posramljena pa je
pokuala da to vie odloi trenutak kada e morati da govori.
Nisam dolazio na imanje itava tri dana ree jer sam u Bostonu imao neprilika koje su me spreile da
doem kui. Spavao sam samo sat-dva. Pokuali su da me nasamare... neki lju-
314
di kojima sam uvek verovao. Oni su prema meni bili elo vreme dvolini, pa sam morao da ostanem i da se
uhvatim ukotac s njima.
Tada joj ispria itavu zamrenu priu izdaje, potplaivanja ljudi koje je on dobro poznavao i u koje je oduvek
imao poverenja. Bio je tuan, ali u isto vrenie i pun prkosa i elje da se s tom stvari do kraja obrauna. Ona nije
uspela da shvati u emu je, zapravo, bila itava stvar; pravo govorei, ona ga nije ni mnogo sluala: samo je bila
svesna da joj je on govorio, izruujui pred nju svu svoju tugu i muku, kao da je ona bila jedino stvorenje na
elom svetu kome je mogao da tako govori.
I kada zavri o tome, on malo zastade pa onda ree:
A sada hou da odbacim od sebe svu tu pr-ljavtinu i da se povuem... i da im kaem da idu svi do avola.
Ona mu urno odgovori:
Ne vi ne smete to da uradite. Vi ne moete to da uradite. ovek kao to ste vi, Majki, ne srne da radi takve
stvari... jer joj je bilo sasvim jasno da za njega ivot bez borbe ne bi znaio nita.
Ne... ja to nameravanm. Spreman sam ve da sve napustim. Hou da vi poete sa mnom.
Ona pomisli: On govori ovo ... a ipak je o-stao tri dana i tri noi u Bostonu i borio se!" Pri-meti da nije gledao u
nju, ve da je sedeo sa glavom u rukama; u njegovom izgledu bilo je neto tako slomljeno, gotovo bedno, da joj
pade na pamet da je moda, prvi put doao do zakljuka da se ceo njegov ivot nalazi u beznadenoj zbrci. I
onda pomisli: Da me nije nikad upoznao, ovo se, moda, ne bi desilo, ne bi se, verovatno, naao u ovom tekom
duevnom stanju. Bio je sposoban da se bori i da uopte ne misli o meni."
Glasno ree samo:
Ja to ne mogu, Majki... Ne vredi. Ne mogu.
315On brzo podie oi na nju, ali pre no to je mogao ita da kae, ona mu stavi ruku na usta, govorei:
ekajte, Majki, pustite me da najpre ja govorim. Pustite me da vam kaem ono to sam o-davno htela da
vam iskaem... Ja sam dobro razmislila ... Nita drugo nisam ni radila poslednja tri dana ve danju i nou
razmiljala. Dola sam do vrstog uverenja da ne vredi, Majki. Ne vredi. Danas imam etrdeset godina, i ta ja
mogu da vam dam da biste nadoknadili ono to ete izgubiti? Zato bi trebalo da napustite i rtvujete sve
zbog mene? Ne, ja nemam ta da vam ponudim. Vi treba da se vratite tamo gde vam je mesto, da se borite i da
pobeujete. To vi volite vie nego ita na svetu ... vie nego ijednu enu ... ak vie nego mene.
On ponovo pokua da neto kae, ali ga ona uutka.
Oh, znam da je istina ... ovo to govorim. I kad bih vas po tu cenu dobila, vi biste me, na kraju krajeva, samo
namrzli. Ja to ne bih mogla da uradim, Majki, zato to za ljude kao to ste vi, rad, karijera, u krajnjoj liniji,
dolaze na prvo mesto ... Vi ne biste bili u stanju da od svega dignete ruke. Ne biste mogli da podnesete
neuspeh u ivotu... a na kraju krajeva, to je dobro, to tako i treba da bude. To je ba ono to odrava ovaj svet.
On ju je gledao kao opinjen, i ona je bila svesna bila je u to potpuno ubeena da nikad ranije nije bio
toliko zaljubljen u nju; ali je znala, isto tako, po senci koja mu prelete preko lica (uini joj se da se on skoro i
trgnu), kao i zato to ga je tako dobro poznavala, da je on shvatao da je istina ono to mu je rekla.
To nije istina, Olivija... vi ne moete da se sada povuete od mene ... ba sada kad ste mi najvie potrebni.
Kada bih drukije postupila, ja bih napravila prema vama izdaju, Majki. Nisam vam ja ni
316
upola onoliko potrebna koliko ono drugo. Oh, znam da sam u pravu. Vama, na kraju krajeva, treba mlada ena...
ena koja e vam biti od pomoi. Nije toliko vano da li ete u nju biti strahovito zaljubljeni ili neete ... ve je
vano da vam ona bude dobra ena, da vam raa decu, da poziva svet u vau kuu i priprema uspele veeri i da
vam uopte pomogne da postanete slavan ovek, za ime ste oduvek teili. Vama je potrebna takva ena koja e
vam pomoi da zasnujete porodicu, da svoju novu kuu napunite decom ... ena koja e pomoi vama i vaoj
deci da zauzmete mesto onih porodica koje su kao naa, sasvim na kraju svog bitisanja. Ne, Majki... u pravu sam
... Pogledajte me ona odjednom gotovo zapovedi. Pogledajte me i bie te sigurni da ja ovo ne inim zato
to vas ne volim.
Na kolenima pored nje, na mirisnom ilimu od borovih iglica, on ju je grlio oko struka dok je o-na drhtavom
rukom milovala njegovu gustu crnu kosu.
Vi ne shvatate ta govorite, Olivija. To nije istina! Nije istina! Ostavio bih sve ... Ne elim ja ono drugo.
Prodau poljsko imanje i zajedno emo zauvek otii odavde.
Da, Majki, vi to mislite danas, ovoga trenutka, a ve sutra sve se moe promeniti. To je jedna od onih
odvratnih podvala koje nam priroda prireuje. Nije to tako prosto kao to izgleda. Mi nismo isto to i Higins i...
kuvarica... bar ne u izvesnom smislu.
Olivija... Olivija, da li me dovoljno volite da...
Ona je znala ta je nameravao da je pita, pa odjednom pomisli: Kakve to vanosti ima? Zato ne bih, kad ga
toliko volim? Nikome ne bih nane-la time zlo ... nikome osim sebi samoj."
I tada, najednom, kroz maglu suza ona ugleda kroz cestar malu povorku ljudi kako ide livadama prema velikoj
kui Pentlendovih. Sa uasom, neobinom jasnoom ona ugleda tu malu povorku
317koju su sainjavali vrtlar i njegov pomonik, nosei na drvenom prozorskom kapku nekog oveka koji je
leao beivotno i mirno, i Higinsa, koji je peice iao iza njih vodei svoga konja i neprestano se gegao pri hodu
kao i uvek. Odmah je znala ko je leao beivotno na kapku. Bio je to Don Pent-len. Doratasta kobila najzad ga
je ubila. U tom trenutku njoj se uini kao da ga uje kako joj govori: Ima izvesnih stvari koje ljudi kao to smo
mi, Olivija, ne mogu da urade."
ta se posle toga dogodilo, nije mogla nikad docnije da se seti sasvim jasno. Odjednom se obre-la uz malu
povorku; seala se da je Majki bio pored nje, i da su odmah shvatili da je sve gotovo Don Pentlend je bio mrtav,
prelomljenog vrata. Leao je na kapku, miran i spokojan, a sa njegovog natmurenog, starog lica nestalo je svake
gorine, i sada je imalo onaj izraz kao kad bi ga nalazila u biblioteci, u atmosferi koja mirie na pse, dim od
trupaca u kaminu i viski. Samo, ovoga puta je zauvek pobegao od sveta ...
Seala se potom da je rekla Majklu, dok su stajali sami u velikom belom tremu, da su se Sibi-la i an venali i
zatim ga je odstranila od sebe rekavi: Sada, Majki, to je tek nemogue Dok je bio iv, moda sam to mogla
ak i da uinim ... moda bih pobegla s vama. AH to vie nije mogue. Ne pitajte me nita. Molim vas, ostavite
me.
I tako, stojei ispod bludnog pogleda Savine Pentlend, ona ga ugleda kako odlazi, mirno, moda zato to je u
dubini due znao da je sve bilo tano to je rekla.
Zbog ovoga traginog dogaaja, bekstvo Sibile i ana pade potpuno u zasenak. Lekari su dolazili i odlazili, ak i
novinari nespretno banue, eljni pojedinosti o smrtnom sluaju i venanju u porodici Pentlend, i ba ta pometnja
nekako primiri Oliviju. Na nju su zaboravili i nisu je uznemiravali, osim kada je trebalo neto urediti, to je ona
spokojno i pribrano svravala; jer bio je potreban neko ko se ne gubi u stranim izlivima bola i ne muva se
bespomono tamo-amo po kui. U prisustvu smrti, Anson ak zaboravi na svoj bes zbog bek-stva mladog para i
Olivija ga vide prvi put toga dana tek kasno posle podne, kad je doao da je bespomono upita:
Neki su ljudi doli da fotografiu portrete. ta da radim?
Ona mu odgovori:
Vratite ih. Pretke moemo da fotografiemo kad god hoemo. Oni e uvek biti s nama.
Sabina predloi da obavesti Sibilu i Zana. Ona je u ovakvim prilikama, s obzirom na njenu hlad-nokrvnost, bila
od neocenjive vrednosti. Olivija je znala da se moe pouzdati u nju da e ih pronai, poto je Sabina htela na
svaki nain da doe do svog automobila. Seajui se datog obeanja starcu, Olivija ode da vidi gospou Soms,
ali nije mogla nita da uradi, poto je stara gospoa bila u potpuno besvesnom stanju. Rekli su joj da e ve-
rovatno izdahnuti ne saznavi da je Don Pentlend pre nje otiao na drugi svet.
Tetka Kesi zauze svoj presto u zamraenom salonu i tu je, crvenih oiju od plaa, usred reskog mirisa prvih
jesenjih krizantema, primala posete iz celog kraja. Opet je izgledalo da se u tim trenucima izdigla i postala
pobedonosna i jaka, pa je ak toliko savladala svoju fiziku slabost da je od svoje kue, naikane kulama i
isturenim prozorima, dolazila peice rano ujutro, a vraala se dockan uvee. Uporno je nastojala da se pozove
319biskup Smolvud da obavi opelo. I tek posle dosta muka saznala je da je on na nekoj konferenciji svoje
crkvene organizacije na Zapadu. U odgovoru na njen telegram, ona samo dobi obavetenje da mu je nemogue
da se vrati, ak kad bi i odloili pogreb ... da kao istaknuti branilac devianskog zaea nikako ne moe da
napusti konferenciju u trenutku kada je bila ugroena mo njegove grupe u organizaciji.
Jedno vreme je izgledalo, kao to je Sabina o-ekivala, da je ceia porodina graevina poela da se rui i da
propada.
to se tie Olivije, ona bi se oseala smirena da joj Majki nije poslao za dva dana tri pisamca, koja je ona vratila
neotvorena jer je strahovala da ih proita; najzad je napisala na poleini po-slednjeg: Nema ta vie da se kae.
Pustite me na miru." Posle toga on ne dade vie glasa od sebe; to njegovo utanje, zaudo, bilo joj je nepod-
noljivije nego kada je gledala njegov rukopis na omotu neotvorenog pisma. Olivija je otkrila da su postojala dva
oevica traginog kraja staroga Do-na Higins, koji je tada jahao sa starcem, i Sabina, koja je etala stazom
pored reke jedino zbog toga to su an i Sibila uzeli njen automobil. Sve to je Higins znao, bilo je da je
kobila odjednom jurnula i ubila svoga gospodara; ali Sabina je znala sasvim drugu verziju o tom dogaaju, koju
je ispriala Oliviji dok su sedele u njenoj sobi sutradan po traginom dogaaju.
Primetila sam ih ree ona kako dolaze preko livade... roak Don u pratnji Higinsa. I tada, najednom
kobila se od neega uplai i poe besno da juri. .. pravo prema ivici peanog majdana. Bila je to zapanjujua
slika, jeziva slika zato to sam znala sasvim sigurno ta e se dogoditi. Kratko vreme uini mi se kao da se
roak Don borio s njom da je zaustavi, i onda odjednom on prilee uz njen vrat i pusti je da juri u pomamnom
trku. Higins obode konja i pojuri za njim; ali nije vredelo ni pokuavati sustii kobi-
320
lu... to je bilo isto kao kad bi ovek hteo da dohvati vihor. Izgledalo je da lete preko polja prema nizu zova koje
su zaklanjale majdan. Ja sam odmah znala da je njihova propast neizbena, sem a-ko sama kobila ne skrene u
stranu. Dojurivi pred zovino dbunje, kobila skoi uvis ... bio je to naj-lepi skok koga sam ikada videla, pravo
preko zova u prazan prostor ...
Za trenutak Sabinino lice zasija zlokobnim, jezovitim oduevljenjem. Glas joj poe da podrhtava.
To je bio jeziv, velianstven prizor. U mag-novenju izgledalo je kao da se penju u vazduh, kao da kobila
leti, i onda, odjednom nestadoe, survae se ... u provaliju majdana.
Olivija osta utei, a Sabina, poto je malo pri-ekala da povrati hrabrost, produi tihim glasom:
Ali jedno je van svake sumnje. Na samoj ivici majdana kobila pokua da vrdne u stranu. Ona bi to uinila
da roak Don ne zamahnu svojim korbaem i divljaki je osinu. Da, to je bilo oigledno: on ju je naterao da
skoi preko zova. Zatim, posle jo jedne poivke, dodade: Higins je morao takoe to da vidi. On je jurio za
njima do same ivice majdana. Ta mi se slika nee izbrisati nikada iz pameti, slika njega na konju ocrtanog na
plavom nebu, kako gleda dole u majdan; u jednom trenutku, konj i ovek zajedno izgledali su kao
pravi kentaur . .. Bila je to udesna slika.
Sabini se urezala u seanje ova slika, ali isto tako i ona kad ga je videla one noi za vreme bala kako je kao
neujna senka, kliznuo i nestao iza jorgovana. Ustajui da poe, ona ree:
an i Sibila e se vratiti sutra, i onda u ja otputovati u Njuport. Smatrala sam da, moda, elite da znate da
Higins i ja znamo kako se stvarno tragedija desila. - Za trenutak kao da se kolebala da li da neto kae,
gledajui kroz prozor u pravcu mora, pa se najzad odlui: Bio je to udan ovek. On je bio poslednji veliki
puritanac. Vie ih uopte nema. Nijedan od nas koji smo ostali ne veruje ni u ta. Mi se samo pretvaramo ...
21 Rana jesen
321Ali Olivija jedva i da u ta je rekla. Sada joj je bilo jasno zato je starac govorio onako kao da se nalazio
pred samom smru, i pomisli: On je to tako uradio da niko ne bi mogao ikada ma ta da posumnja. U Higinsa je
imao neogranieno po-verenje, a Sabina se pukim sluajem zadesila tamo. Moda ... moda ... moda je to on
uradio da bi me zadrao ovde ... da spase neto u ta je ce-log svog ivota verovao."
Bila je to uasna pomisao koju ona pokua da ubije, ali joj je stalno lebdela u svesti zajedno sa aljenjem to mu
nije sve kazala dok su stajali pored ive ograde i govorili o onim pismima kazala da e jednog dana an
moda uzeti ime Don Pentlend. Na kraju krajeva, on je na to ime imao isto toliko prava koliko i na ime de Sion;
to bi predstavljalo samo jednu beznaajnu promenu, ali bi omoguilo da ime Pentlend i dalje postoji. Sav posed,
novac i porodina tradicija prei e na potomke Pentlendovih, i tako e to biti razlog za njihovo postojanje; to e
ime, na kraju, postati neto vie od onog balsamovanog pojma iz Porodica Pentlend i kolonija Masausetskog
zaliva". Potomci e, uprkos svemu, biti od Pentlendove krvi, ili bar od krvi Savine Dalgedo i Tobija Kejna, koja
je odavno ve postala Pentlendova krv.
I ona sumorno pomisli: Na kraju krajeva, on je bio u pravu. Ja pripadam njima ... uprkos svega. Odsada ja
nosim breme na pleima."
Ujutru na dan pogreba, dok je stajala na terasi i oekivala ana i Sibilu, Higins, obuen u svoje najbolje crno
odelo i uasno nespretan, prie joj pa, pogledavi u stranu, ree:
Gospodin O'Hara odlazi. Na vratima njegovog imanja stavljaju tablu sa natpisom Na prodaju". On se vie ne
vraa. Potom, smelo je pogledavi, dodade: Smatrao sam da moda elite da znate, gospoo Pentlend.
322
U jednom trenutku nju obuze iznenadna, po-mamna elja da vrisne: Ne, on ne srne da ide! Morate mu rei da
ostane. Ne mogu da pustim da tek tako ode!" Doe joj iznenada da pojuri preko polja ka blistavoj, prostoj, novoj
kui i da mu to sama kae. Pomisli: Dakle, on je stvarno mislio da uradi ono to je govorio. On naputa sve
ovde."
Ali, isto tako, znala je da je on odlazio odatle da se bori, osloboen svega i podstican jedino svojom strau za
uspehom, za pobedom.
I pre nego to je uspela da ma ta odgovori Higinsu, koji je stajao gorei od elje da ga ona poalje do Majkla,
pojavi se gospoica Egan, kao i uvek sva utirkana i ukruena, samo sada, mesto blistavog, izvetaenog
osmeha, imala je na licu profesionalni sveani izraz, koji je uzela pred ucve-ljenom porodicom; ona ree:
Re je o njoj, gospoo Pentlend. Odjutros, ona izgleda vrlo normalno i kao da je sasvim pri istoj svesti. eli
da zna zato je on nije posetio ve itava dva dana, pa sam mislila ...
Olivija je mirno prekide:
Dobro, dobro ree ona. Ja u otii i rei u joj. Ja u joj objasniti. Bolje da ja to uinim.
Potom ue u kuu sa gorkim saznanjem da je ostavila gospoicu Egan i Higinsa da o njoj sa saaljenjem
razmiljaju.
Dok se pela po dotrajalom tepihu uza stepenice severnog krila zgrade, Olivija postade svesna da je u njoj
odjednom zavladalo duboko oseanje mira i spokoja, kakvo ve godina nije osetila. Sada je sve bilo gotovo i
zauvek svreno, i ivot e i dalje tei kao i dosada, prepun varki, dosade i obmana, ali e, uprkos svemu, biti i
prijatan; moda ba zbog toga, kao to je Don Pentlend govorio: ovek mora ponekada da se pretvara." A to
je najvanije, Sibila se izvukla iz tog ivota i bila je srena.
to se pak nje tie, bilo joj je potpuno jasno da nee nikad pobei iz tog ivota; suvie je du-
323go pripadala Pentlendovima i oseala je da je istina ono to je starac govorio. Ona je tako postupila ne zbog
dunosti, niti datog obeanja, niti plemenitosti, niti ponosa, niti zbog morala... Moda je to tako uradila samo
zato to nije bila dovoljno jaka da drugaije postupi. Ali je bila potpuno svesna da je ovako postupila, kao to je
on rekao, zato to: Postoje izvesne stvari, Olivija, koje ljudi kao mi ne mogu da urade."
I dok se kretala dugakim uskim tremom, ona kroz prozor spazi Sabininu priliku kako ide putanjom diui
neprimetan oblai praine, a tu blie, na ulazu irokog kestenovima oivienog puta, tetku Kesi u dubokoj crnini,
kako hito dolazi dok su se oko nje leprali crni velovi. Ne, nita se nije pro-menilo. Sve e nastaviti da ide kako
je bilo, dugo i dugo ...
Vrata se otvorie i tuan miris lekova ispuni predsoblje. Iz mraka dopre zvuk slabog, piskavog glasa koji je
zvuao jezivo u svojoj razboritosti:
Oh, to ste vi, Olivija. Znala sam da ete doi. Oekivala sam vas ...
Izdavako preduzee Rad" Beograd, Moe Pijade 12
* Korektor: Jelka Milii * Nacrt za korice: Janko Krajek
tampa: Budunost" Novi Sad, urnadijska 12.