Srbima zulum dojadio

Srbija, Crna Gora, Grka i Bugarska stvaraju savez protiv Turaka. Posle poraza Mladoturaka
pogoran poloaj naroda.

Mitraljesko odeljenje uoi Kumanovske bitke

Ove jeseni navrava se sto godina od Prvog balkanskog rata, koji su saveznike snage, u oktobru i
novembru 1912. godine, vodile protiv turske vojske stacionirane na Balkanskom poluostrvu.
Najznaajniju pobedu protiv turske Vardarske armije izvojevala je srpska vojska u Kumanovskoj bici
i time obznanila svetu poetak kraja vievekovnoj vlasti Osmanskog carstva na Balkanu. Tada su,
uglavnom, meu dravama uspostavljene granice koje i danas vae, ostvareno je naelo prema kom
narodi imaju prava da ive slobodno u svojim nezavisnim dravama, priznato pravo na versku
raznolikost, kolovanje na maternjem jeziku...
Istoriar edomir Anti navodi da je pre 1912. godine u oblastima Makedonije, Kosova, Metohije i
Novog Pazara radila 381 kola koju je pohaalo 5.993 uenika, dok je 1937. godine 1.176 kola
pohaalo 142.000 uenika (meu njima 54.675 uenica). Te i druge tekovine Prvog balkanskog rata
vane su i nepobitne, uprkos raznim tumaenjima pa i osporavanjima uzroka, ciljeva i opravdanosti
ratovanja balkanskih drava protiv Turske.
Ideja o stvaranju Balkanskog saveza rodila se u poslednjoj deceniji devetnaestog veka pre rasprave
o spoljnopolitikim problemima Srbije. Njen rodonaelnik je Stojan Novakovi, istaknuti naunik u to
vreme poslanik u Carigradu, izvanredni poznavalac prilika u Turskoj. On je prvi organizovao
prosvetno-politiki rad sa srpskim narodom pod turskom vlau s ciljem da se ukljue u ostvarenje
ideje o svom osloboenju. U radu Balkansko poluostrvo i etnografski sporovi srpski, grki i
bugarski, on je istakao potrebu za reavanjem srpskog problema, ali u sklopu ukupnog balkanskog
pitanja.
Posle Novakovia o savezu je svoje gledite izneo Milan Piroanac, poznati politiar, pravnik i pisac
politikih rasprava. U radu Meunarodni poloaj Srbije, 1893. godine on je branio uverenje o
potrebi stvaranja Balkanskog saveza, kao prirodnog naslednika Turske i brane od uticaja
Austrougarske i Rusije. Novakovievu ideju su podrali i dalje razraivali Vladimir Krasi, ugledni
srpski geograf i diplomata, Milovan Milovanovi, srpski intelektualac, profesor i dravnik, publicisti i
dravnici Jovan Risti i Milutin Garaanin.
Znaaju Stare Srbije za budunost Srbije posebnu panju posvetio je na poetku 20. veka Jovan
Cviji, neumorni putnik po Staroj Srbiji i Makedoniji, koji je svoja nauna stanovnita praktino
proveravao na terenu. U svojim naunim studijama a posebno u radu Geografski poloaj i opte
osobine Makedonije i Stare Srbije, dali su zapravo vrstu i pouzdanu osnovu srpskoj politici i
javnom mnjenju Srbije da se sve vie usmere prema tom delu gde ivi srpski narod.

Idejama Novakovia i Cvijia svesrdno se prikljuio Svetislav Simi, pisac, dravnik i diplomata, a
ugledni istoriar Stanoje Stanojevi je, pored ostalog, odrao rodoljubivi govor ispred spomenika
kneza Mihaila ukazujui na to da je potrebno pomoi srpskom narodu u Turskoj.
Posle aneksije Bosne i Hercegovine i Mladoturske revolucije, ideja o Balkanskom savezu i zatiti
srpskih interesa na prostoru koji je okupirala Turska prenela se i u institucije sistema. U Narodnoj
skuptini Srbije voeni su vani razgovori, naroito se za Savez zalagao Stojan Novakovi. Intenzitet
se pojaao, naroito posle propasti Mladoturske revolucije 1908. godine, jer je znaajno pogoran
poloaj srpskog i drugih neturskih naroda. Bujao je ovinizam, ukinute su verske i kolske
autonomije, nacionalna udruenja i okupljanja. To je dovelo do anarhije i pobune, naroito Albanaca,
to su koristile stare vlasti da bi oslabile mo Mladoturaka, a u tom zameateljstvu uglavnom su
stradali neturski narodi, (itaj) Srbi.
Velike sile, Austrougarska i Nemaka, elele su da iskoriste oiglednu propast Otomanskog carstva
za svoje ciljeve, a na tetu balkanskih drava. Posle aneksije Bosne i Hercegovine i izgradnje
sandake eleznike pruge njihov cilj je bio da dosegnu do Soluna presecanjem teritorija
nastanjenih etnikim balkanskim ivljem. Takvo nastojanje vitalno bi ugrozilo interese pre svih Srbije
i Crne Gore, ali i drugih susednih drava.
Shvatajui da su pojedinano nemone da se suprotstave pretenzijama velikih sila na prostor gde im
ive sunarodnici, s jedne strane i s druge, obezbede slobodu svog ivlja po turskom upravom, Srbija,
Crna Gora, Bugarska i Grka bile su prisiljene na meusobna vojno-politika pribliavanja, bez
obzira na ranije meusobne stavove. Za vojni savez balkanskih drava bila je zainteresovana i
Rusija, kao lanica Trojnog sporazuma, jer je smatrala da je to brana za spreavanje austronemakog prodiranja na Balkan, ali i put za ostvarivanje njenih interesa na tom prostoru.

BUDET BEZ DEFICITA

Srbija je u godinama pred Prvi balkanski rat imala uspean privredni rast, naroito industriju, imala je 465 industrijskih
preduzea i rudnika i 1.128 kilometara eleznikih pruga. Uravnoteene su dravne finansije, a nestao je i deficit u
dravnom budetu. Srbija je dolaskom na presto Petra Prvog Karaorevia, modernog evropskog vladara, snano
krenula u privredni rast. Utihnula su i meustranaka trvenja, narod se pripremao za velike dogaaje posle kojih e
sav srpski narod definitivno biti slobodan.

(Nastavie se)

Sloboda samo orujem

Rat sa Turcima za balkanske narode bio neizbean. Dogovor Srbije i Bugarske o otvaranju
vardarskog fronta.

Nikola Pai

Pregovori o Balkanskom savezu izmeu Srbije i Bugarske zapoeo je na poslanik u Sofiji Miroslav
Spalajkovi u jesen 1911. godine po ovlaenju Milovana Milovanovia, ministra inostranih dela.
Usaglaavanje stavova je bilo veoma teko i sporo zbog meusobno suprostavljenih interesa. Srbija,
da bi obezbedila slobodan i ubrzani ekonomski razvoj, teila je da izbije na more, ali poto to nije
uspela da ostvari preko Bosne i Hercegovine, zbog njene aneksije od Austrougarske, smatrala je da
cilj moe ostvariti preko Makedonije i Albanije.
To se pak kosilo sa interesima Bugarske, koja je tvrdila da je cela teritorija Makedonije njeno
podruje. U stvari i jedni i drugi radili su na tome da im posle rata pripadne Makedonija. Meutim,
pod pritiskom Rusije i jasnog nagovetaja raspada turske imperije ove dve balkanske drave bile su
prisiljene na ustupke.
Posle smrti ministra Milovanovia pregovore je vodio predsednik vlade Nikola Pai sve do 13.
marta 1912. godine kada je potpisan ugovor o savezu i prijateljstvu izmeu Srbije i Bugarske.
Ugovor o savezu za iru javnost imao je odbrambeni karakter, ali ono to nije obelodanjeno je tajni
dodatak kojim je predvien rat protiv Turske za osloboenje zauzetih teritorija. U njemu su
precizirana i teritorijalna razgranienja. Tri meseca po zakljuenju mira sva osloboena teritorija od
Turaka bila bi zajednika svojina, a potom bi stupio na snagu postignuti dogovor. Po slovu tog
dokumenta, Srbija bi priznala pravo Bugarskoj na oblasti istono od Rodopa i reke Strume, a
Bugarska Srbiji na oblasti severno od ar-planine. Teritorija izmeu ar-planine i Rodopa i
Ohridskog jezera predvieno je da bude automna oblast, ali ako to bude nemogue ostvariti, onda bi
ona bila razgraniena linijom koja ide severno od Krive Palanke pa na jugozapad do Ohridskog
jezera. Predvieno je da u sluaju spora arbitrau preuzme Rusija.
Na osnovu ugovora zakljuena je i vojna konvencija kojom su predviene vojne obaveze obeju
strana u sluaju defanzivnog i ofanzivnog rata. U konkretizaciji se ilo dalje, pa je 2. jula 1912.
godine zakljuen prvi vojni sporazum izmeu srpskog i bugarskog generaltaba, kojim se
konkretizuje raspored glavnih snaga na vardarskom i marikom vojitu.

Oekivalo se da glavne turske snage dejstvuju na vardarskom vojitu, gde bi im se suprostavila

celokupna srpska vojska i jedna bugarska armija, ali ako bi ratna situacija zahtevala, neke snage bi
se prebacivale i na mariko vojite i obratno.
Oko znaaja tih vojita u daljoj razradi ratnog plana dolo je do izvesnih neslaganja, pa je 28.
septembra 1912. godine zakljuen drugi sporazum, prema kome e na vardarskom vojitu umesto
jedne bugarske armije dejstvovati samo jedna divizija.
Akademik i eneral srpske vojske ivko Pavlovi, u svojoj studiji Istono pitanje i balkanski ratovi
istie da su Bugari, odmah po potpisivanju ugovora sa Srbijom, kopije dokumenata dostavili
Nemakoj i Rusiji. Ruski car Nikolaj drugi u celini je odobrio ugovor i obeao pomo u opremi i
finansijama.
Ugovor o savezu imeu Bugarske i Grke takoe je teko postinut, zbog spora oko Makedonije. Na
kraju nije precizirana podela osloboenih teritorija ve je ostavljeno da svaka vojska ratnim
dejstvima ostvari svoje teritorijalne zahteve. Vojna konvencija izmeu vojski ovih zemalja potpisana
je tek 5. oktobra 1912. godine, pred sam poetak ofanzivnih dejstava.
Ugovor izmeu Crne Gore i Bugarske potpisan je u julu 1912. godine. Predvien je ofanzivni rat
protiv Turske s ciljem osloboenja teritorija i proirenja dravnih granica, kako bi se zadovoljili
zahtevi Srbije i Grke, ali i da se stvori autonomna Albanija.
Srbija i Crna Gora pregovore o savezu otpoeli su na Cetinju a zavrili ih potpisivanjem politike i
vojne konvencije u Lucernu 27. septembra 1912. godine. Izmeu Srbije i Grke i Crne Gore i Grke
nisu zakljueni ugovori. Svi ovi meudravni ugovori sainjavali su osnovu Balkanskog saveza,
posle koga su otpoele pripreme za rat protiv Turske.
Albanski ustanak u leto 1912. godine i pad mladoturske vlade ubrzali su vojne pripreme balkanskih
drava. Posle ovih dogaaja u Turskoj je zavladala anarhija u kojoj su stradali hrianski narodi.
Teku situaciju u otomanskoj imperiji htele su da iskoriste velike sile. Austrougarska je predlagala
decentralizaciju u evropskoj Turskoj i autonomnu Albaniju, dok je Rusija vrila pritisak da se odri
postojee stanje na Balkanu uz dublje reforme. To, naravno, balkanski narodi nisu eleli da prihvate
ve su se odluili da ratom oslobode teritorije pod Turskom. Polovinom septembra 1912. godine
dogovoreno je da se Turskoj uputi ultimatum, koji e posluiti kao povod za rat.

PAI PIE POBEDE

Nikola Pai, roen u Zajearu 1845. godine, bio je srpski i jugoslovenski politiar, dugogodinji predsednik vlade
Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osniva i voa Narodne radikalne stranke. Bio je premijer
Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao posle Ivanjdanskog atentata na biveg kralja
Milana, a politici se vratio posle dolaska na presto kralja Petra Karaorevia. Do Prvog svetskog rata bio je premijer
Srbije u etiri navrata. Tokom njegovih mandata Srbija je izala kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom,
Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu.

(Nastavie se)

Naredba kralja Petra

Na kraljev poziv oglasila se zvona, prangije, bubnjevi i gajde. Austrougarska i Rusija
pokuale da spree rat.

Jedinica Narodne vojske

Turska je prozrela nameru balkanskih drava pa je u septembru izvrila deliminu mobilizaciju

vojske u evropskom delu svoje imperije i zapretila odlunim otporom. To nije pokolebalo balkanske
narode koji su munjevito reagovali i 30. septembra 1912. godine objavili optu mobilizaciju svojih
snaga. U duhu dogovora sa Srbijom i Bugarskom, potom je Crna Gora 8. oktobra objavila rat
Turskoj.
Zateeni takvim razvojem dogaaja Austrougarska i Rusija su pokuale da balkanske saveznike
odvrate od rata tvrdnjama da su preduzele mere kod turskih vlasti da izvre reforme u duhu lana
23. Berlinskog ugovora i da nee dozvoliti nikakve promene u evropskom delu Turske. Da bi donekle
umirile velike sile, balkanski saveznici su Turskoj uputili otar ultimatum zahtevajui opte reforme
na Balkanu - da podjarmljeni narodi dobiju administrativne autonomije, lokalne skuptine, slobodno
kolstvo na maternjem jeziku, lokalnu miliciju... Poto je te zahteve Turska glatko odbila, Srbija i
Bugarska su 17, a Grka 18. oktobra 1912. godine objavile rat Turskoj.
Srbija je tada imala samo kopnenu vojsku, koja se delila na Narodnu vojsku (tri poziva) i Posebnu
odbranu. Operativnu vojsku su sainjavali obveznici prvog i drugog poziva, starosti od 21. do 31. i od
32. do 38. godine starosti. Mladii od 18. do 21. godine i stariji ljudi od 38. do 45. godine bili su
svrstani u Poslednjoj odbrani sa zadatkom da tite granice i obezbeuju znaajne javne objekte.
Teritorija Srbije podeljena je na divizijske oblasti: Moravska, Dunavska, Drinska, umadijska i
Timoka. U sastavu svake oblasti bile su po dve peadijske divizije, prvog i drugog poziva. Recimo,
Moravska divizija prvog poziva (oko 35.000 ljudi) imala je u svom sastavu etiri puka (4.860 ljudi), po
jedan artiljerijski i konjiki puk, jednu pionirsku etu i druge neophodne delove. Divizije drugog
poziva (oko 20.000 ljudi) imale su samo tri puka, artiljerijski i konjiki divizion i druge delove, znai
bile su slabijeg sastava.
Naoruanje srpske vojske bilo je prilino slabo i zastarelo. Operativna vojska naoruana je
brzometnom pukom, dok je trei poziv imao staru jednometnu puku "berdanku". Svi pukovi prvog i
drugog poziva imali su po etiri mitraljeza i ukupno 544 topa. Vojnici su uglavnom imali oskudnu
ratnu opremu, s malo atora i ebadi, a komora je imala preteno volovsku vuu, to je usporavalo
nastupanje divizija na bojitu.
Obveznici svih poziva, aci i studenti, imali su redovne godinje vebe u rukovanju naoruanjem.
Pred sam rat pripreme su intenzivirane, a veina penzionisanih oficira, ranije nepoeljnih, bila je
reaktivirana. Iznenada i prevremeno penzionisani pukovnik ivojin Mii postavljen je za pomonika
naelnika Generaltaba generala Radomira Putnika.

Ekonomski jo slaba Srbija je ipak mogla da ishrani i snabde opremom svoju vojsku (350.000 ljudi),
jer je rat protiv Turaka, vekovnog ugnjetaa, eljno iekivan i svi su ga sa oduevljenjem prihvatili,
jer je donosio konano osloboenje svog ivlja na srpskim etnikim prostorima.
Evo kako je Sotir Aranelovi u svojim "Uspomenama", opisao raspoloenje masa: "Mesec
septembar poinje, i umesto da se po selima i graanstvu vode razgovori o sakupljanju letine, da
trgovci vode rauna o trgovakim poslovima i da inovnitvo posle letnjih vruina pregne na
intenzivniji rad... ono se samo vode razgovori o nastupajuem ratu, o pripremama za rat. Vojnici
spremaju odela, oficiri uniforme, konjanici i komordije konje i kola, jednom reju sve se dalo samo
na spremu i svi misle na rat, a skoro nikoga nisam mogao primetiti da je usled toga zamiljen,
turoban, zlovoljan."
Kada je Turska 24. septembra 1912. godine naredila mobilizaciju svojih 10 evropskih divizija, pa
potom zarobila transport artiljerije koja je kupljena u Francuskoj, a putovala preko Soluna za Srbiju i
kada su turske vlasti odbile ultimatum balkanskih saveznika od 13. oktobra iste godine, kucnuo je
as da se krene u zavrne pripreme za rat.
General Radomir Putnik, naelnik srpskog Generaltaba, 30. septembra 1912. godine u 11 asova
podneo je kralju Petru Prvom Karaoreviu na potpis Ukaz o mobilizaciji. Istoga dana u 12.13
objavljeno je sledee saoptenje: "Njegovo velianstvo kralj Petar Prvi naredio je mobilizaciju prvog,
drugog i treeg poziva Narodne vojske i Poslednje odbrane. Prvi dan mobilizacije je 30. septembar."
Odmah zatim iz Ministarstva vojnog poletele su depee komandantima divizijskih oblasti, a iz njih
trupama i ustanovama, okrunim i sreskim naestvima. Kuriri su jurili na konjima, peke, zvonila su
sva zvona crkava, pucale su sa brda prangije, buktale vatre, bubnjali doboi, svirale trube i gajde.
Sve su to bili ugovoreni znaci da se narodu obznani kraljev poziv.
Na sve strane po gradovima i selima izlivalo se veliko narodno rodoljublje, mladii i stariji ljudi
obueni u sveana odela pesmom i igrom su se u grupama kretali putevima Srbije da bi to pre stigli
u svoje jedinice. Celi svet je bio zadivljen manifestacijama omladine koja je stizala na zborita.
Kraljev Ukaz o mobilizaciji i narodno oduevljenje ubrzo je odobrila i Narodna skuptina Srbije.

DOPISNICI ZADIVLjENI
Zadivljeni raspoloenjem naroda za rat, strani dopisnici izvetavali su svet o jedinstvu i reenosti Srbije da konano
raisti sa turskim vievekovnim ropstvom. Jedan od njih je pisao: "Radnici pealbari, koji su nedeljama iveli samo
od hleba i luka, nisu ekali isplatu, ve su odmah poli na zborite..." Drugi strani dopisnik javlja: "Videvi ovaj duboki
patriotizam i svetu vatru koja je buknula u svaijoj dui, ja sam postao svestan neminovnosti pobede balkanskih
saveznika."

(Nastavie se)

uvajte obraz pobeenih

Aleksandar poziva da se dovri veliko i sveto delo ujedinjenja srpstva. Vojvoda Putnik:
elezniari su odlina etvrta armija.

Major Jovan Naumovi i Potpukovnik Vladimir Risti

Ve prvog i drugog dana od objave mobilizacije pukovi su bili skoro popunjeni. Pored obveznika na
zborita su stizali i nepozvani, njih oko 20.000 nerasporeenih, koji su traili da budu u ratnim
jedinicama. Od njih su formirani prekobrojni pukovi.
Srpska vojska u vreme mira imala je oko 20.000 ljudi, a tokom mobilizacije poveana je za jo
335.000 ljudi. Bilo je tu preko 21.000 kola, oko 50.000 konja i vie od 42.000 volova. Ovo je bio vrlo
visok procenat mobilizacije kada se zna da je Srbija imala oko 2.900.000 stanovnika i bila najvea
meu balkanskim dravama koje su se spremale za rat.
Koncentracija trupa na junom graninom frontu vrena je kombinovano, prevoenjem i
marevanjem. eleznicom normalnog koloseka Beograd - Vranje prevezeni su glavni delovi
Dunavske divizije i Drinske divizije prvog i drugog poziva i Konjike divizije. elezniari su radili
naporno i neprekidno, vozovi su ili na vreme i trupe su stizale prema planu. General Putnik je posle
toga izjavio:
"Nai elezniari su odlina etvrta armija".
Mnoge jedinice Narodne vojske prvog, drugog i treeg poziva marevale su po loim putevima do
svojih polaznih poloaja. Dvanaest dana se vojska neprekidno kretala ka jugu Srbije tako da je ve
18. oktobra najvei deo bio prikupljen na koncentracijskim prostorijama i bio spreman za borbena
dejstva.
Vrhovni komandant srpske vojske bio je kralj Petar Prvi Karaorevi, a naelnik taba Vrhovne
komande general Radomir Putnik.
Prva armija imala je u sastavu Moravsku, Drinsku i Dunavsku diviziju prvog poziva, Timoku i
Dunavsku drugog i Konjiku diviziju. Ukupno 131.918 ljudi koncentrisano je u dolini June Morave, u
irem rejonu Vranja. Komandant prestolonaslednik Aleksandar, naelnik taba generaltabni
pukovnik Petar Bojovi.
Druga armija, u sastavu Timoka divizija prvog poziva i bugarska Sedma (Rilska) divizija, jaine
73.638 vojnika koncentrisana je na prostoru ustendil - Dupica. Komandant general Stepa
Stepanovi, naelnik taba potpukovnik Vojislav ivkovi.
Ibarska vojska, u ijem su sastavu bili umadijska divizija drugog poziva i Peti prekobrojni puk,
jaine 25.417 ljudi koncentrisana je u rejonu Rake. Komandant general Mihajlo ivkovi, naelnik
taba potpukovnik Duan Popovi.

Javorska brigada (etvrti peadijski puk drugog poziva i Trei prekobrojni puk), pod komandom
potpukovnika Milivoja Anelkovia Kajafe i naelnika taba majora Duana Trifunovia, jaine
12.000 ljudi, rasporeena je na Javoru.
Trea armija pod komandom generala Boe Jankovia, u kojoj su bili umadijska divizija prvog
poziva, Drinska i Moravska divizija drugog poziva i Moravska brigada drugog poziva, jaine 75.792
vojnika, podeljena je u dve operativne grupe: Toplika - u rejonu Toplice i Merdara, i Medveska - u
rejonu Medvee i Tupalskog visa. Jedinice ove armije bile su odreene da oslobode Kosovo i
Metohiju.
Srpska vojska je bila koncentrisana neposredno iza granice, pa je time zavren i strategijski razvoj
jedinica za borbu. Sve je bilo spremno, samo se ekala naredba vrhovnog komandanta kralja Petra
Prvog da se krene u juri.
Neposredno pred poetak borbenih dejstava stareinama i vojnicima Prve armije obratio se
prestolonaslednik Aleksandar Karaorevi:
"Junaci, doao je trenutak da mi nastavimo i dovrimo veliko i sveto delo osloboenja i ujedinjenja
srpstva, koje je zapoeo moj praded, neumrli Karaore, sa vaim pradedovima, a koje je prihvatio i
produio knez Milo Veliki, a potom kralj Milan sa vaim oevima. Nama njihovim potomcima pripala
je ast i srea, da zapoeto sveto delo do kraja izvedemo pod zapovednitvom naeg vrhovnog
komandanta Njegovog velianstva kralja Petra Prvog ... Prema pobeenom neprijatelju i neprijatelju
koji se preda budite oveni i milostivi, jer on tada prestaje biti neprijatelj, nego ostaje samo ovek, a
prema oveku treba biti ovean. Kue, imanja, ast i obraz pobeenog neprijatelja i njegove
porodice tedite i titite, kao i kue, imanje i ast sopstvenog naroda, jer to ne zahteva samo
ovenost i naa pravoslavna vera, nego to i dolikuje junacima..."
Koncentracija i raspored ostalih saveznikih vojski zavren je do 8. oktobra 1912. godine. Zajedniki
vrhovna komanda i opti savezniki ratni plan nije postojao, ali je postojala zajednika politika i
strategija, koja je svima bila jasna i saeta u jednoj reenici: svim raspoloivim snagama i
maksimalnim zajednikim naporima potui evropski deo turske vojske na samom poetku rata pre
nego to se pojaa trupama iz Male Azije.
Glavne srpske snage operisale bi pravcem Kumanovo - Skoplje - tip; crnogorske prema Skadru;
grke prema Solunu; bugarske ka Carigradu.

U SVETI BOJ
Komandant Drugog puka potpukovnik Vladimir Risti pozdravljajui redom bataljone, mukim glasom kriknu: "Junaci!
Njegovo velianstvo kralj, na vrhovni komandant, izvoleo je narediti mobilizaciju celokupne vojske. Radujem se to
mi je sudbina dodelila da, ako Bog hoe, povedem vas u sveti boj! Vas Topliane - dine potomke Jug Bogdana; vas
Kurumliane - Strahinia bana; vas sa gornje Toplice - Toplice Milana; vas Kosaniane - Kosani Ivana!..."

(Nastavie se)

Zamke vojvode Putnika

Putnik od seljake vojske stvorio modernu armiju, dovoljno monu da pobedi Turke. Turska
vojska se povlai od Kumanova ka Bitolju.

Srpska vojska na granici

Radomir Putnik se zalagao za stvaranje saveza balkanskih hrianskih drava, okrenutog protiv
Turske. Istovremeno, bio je glavni predstavnik Srbije u pregovorima o tom savezu. Njegova
pretpostavka je bila da e se turske snage nalaziti na poloajima oko Oveg polja, ali je turska
vojska imala glavne snage kod Kumanova. Putnik je u osnovi dobro procenio situaciju, i od Prve
armije, koja se kretala moravsko-vardarskim pravcem, napravio veoma jaku i disciplinovanu armiju,
koja je mogla da porazi tursku Vardarsku armiju, bez obzira na njenu jainu i raspored. Potvrda
ovakvog razmiljanja vojnih strunjaka je dokazana odluujuom pobedom Prve armije kod
Kumanova 23. i 24. oktobra 1912.
Posle ove bitke Putnik je dobio in vojvode. On je taktiki glavninu snaga poslao preko Velesa, a
sporedne snage preko Kieva prema Resnu, i time potpuno iznenadio tursku komandu.
Za uspeh u modernizaciji srpske vojske, mobilizaciji i koncentraciji na polazne ratne poloaje i
kasnije pobede srpske i saveznike vojske, najzasluniji je general Radomir Putnik, naelnik taba
Vrhovne komande, koji je u stvarnosti bio vrhovni komandant. Linost od velikog autoriteta, Putnik
je, nalazei se deset godina na elu srpske vojske, u uslovima parlamentarne demokratije, temeljno,
uporno i znalaki radio na njenom usavravanju i dogradnji tako da je od seljake vojske stvorio
modernu armiju.
Turska vojska je na Balkanu stacionirala svoju Zapadnu armiju pod komandom Reza-pae i imala je
tri odvojene grupacije prema grkoj, srpskoj i crnogorskoj vojsci. Prema srpskoj vojsci na prostoru
Makedonije nalazila se Vardarska armija, komandant Zeki-paa, jaine 89.000 ljudi u sastavu tri
korpusa - 5. korpus u rejonu tipa, 6. korpus kod Velesa i 7. korpus izmeu Skoplja i Kumanova.
Turski korpusi su imali nizamske i redivske divizije sa ukupno oko 10.000 u diviziji. Grupacija u
severnoj Albaniji i Skadru imala je 24.000 ljudi.
Prvobitni turski plan predviao je defanzivu, dok se ne zavri mobilizacija i koncentracija da bi potom
snage na vardarskom vojitu, osloncem na utvreni tipski rejon, organizovale odbranu, sve dok se
ne tue bugarska vojska u Trakiji. Pred sam rat glavnokomandujui turske vojske Nazim-paa je izmenio operativni plan i umesto poetne defanzive naredio je da Vardarska armija
dejstvuje ofanzivno na sever i odvojeno tue vojske balkanskih drava.
Crna Gora je 8. oktobra 1912. godine objavila rat Turskoj i time je zvanino zapoeo Prvi balkanski
rat. Srbija i Bugarska su to uinile 17. oktobra, a Grka 19. oktobra 1912. godine.

Direktivom srpske Vrhovne komande od 13. oktobra 1912. godine, odreeni su pravci dejstava i
zadaci armija. Oekivalo se da glavne turske snage budu koncentrisane za borbu na prostoru Ove
polje - Veles - tip, pa je u vezi s tim srpska Prva armija usmerena moravsko-vardarskim; srpska
Trea armija kosovskim, a srpska Druga armija krivorekim pravcem. Sve armije bi se operativno
sjedinile u dolini Vardara da bi se turskim snagama nametnula bitka, pre nego to se srede i
organizuju za borbu.
Uoi iznenadnog sudara Prve srpske i turske Vardarske armije kod Kumanova odnos snaga bio je u
korist Srba: u peadiji vie od 2:1, u konjici oko 3:1. Turci su bili neznatno nadmoniji po broju
baterija (41:39) i artiljerijskih orua (164:148). Dunavsku diviziju sainjavali su: tab u manastiru
Zabeli, iza Starog Nagoriana. Na desnom krilu 9, na levom 18. peadijski puk ojaan 3. artiljerijskim
divizionom (tri poljske baterije). U rezervi su bili: 7. i 8. peadijski puk (bez jednog bataljona) i 3.
divizijski artiljerijski puk (bez 3. diviziona, svega 6 poljskih brzometnih baterija).
Na divizijskim krilima nala se po jedna pionirska eta. Divizijski konjiki puk bio je kod Strmovca u
dolini Pinje. U levoj pobonici jedan bataljon 8. peadijskog puka na Orlovcu.
Dok su se jedinice Prve armije spremale za poetak operacija na svom pravcu, Trea armija je u
graninom pojasu prema Kosovu i Metohiji ranije zapoela borbu, 15. oktobra, iznenadnim i
neplaniranim dejstvom Lapskog etnikog odreda pod komandom kapetana Vojislava Tankosia. Te
borbe onemoguile su planirano nastupanje Tree armije tako da nije uestvovala u razbijanju
turske Vardarske armije u Kumanovskoj bici, ali je ipak bila od koristi, jer je vezivala redife i
baibozuke iptara, mobilisanih sa tog prostora.
I srpska Druga armija nije uestvovala u Kumanovskoj bici, ali je vezivala dve turske nizamske
divizije kod Kratova i u dolini Strume. Timoka divizija je 24. i 25. oktobra vodila teke borbe sa
delovima turske 15. nizamske divizije, a kada je konano 25. uvee uspela da ovlada Crnim vrhom,
turske snage su ve bile u povlaenju od Kumanova prema Velesu.
Kumanovsku bitku, jednu od najznaajnijih u Prvom balkanskom ratu, vojevala je srpska Prva armija
pod komandom prestolonaslednika Aleksandra Karaorevia, mladia od 24 godine ivota bez
vojnog znanja, i iskusnog naelnika taba generaltabnog pukovnika Petra Bojovia. U dane 23. i
24. oktobra uspela je da razbije tursku Vardarsku armiju i natera je na opte povlaenje ka Bitolju i
eveliji.

MII DESNA RUKA

Velike zasluge u ratu za osloboenje srpskih teritorija pripadaju i saradnicima generala Putnika, naroito
generaltabnom pukovniku ivojinu Miiu. On je kao pomonik naelnika taba Vrhovne komande Radomira
Putnika bio njegova desna ruka, jer je - kako je istakao general ivko Pavlovi u najteim trenucima svojim
optimizmom i vrstinom karaktera odravao i samog Putnika u uverenju u dobar ishod operacija srpske vojske.
Neposredno je saraivao na planiranju i rukovoenju operacijama protiv turske Vardarske armije, zbog ega je posle
Kumanovske bitke unapreen u in generala.

(Nastavie se)

Napred, brao, izgibosmo!

Vojvoda Vuk nikada nije kleknuo ve je stojei iz puke gaao. ta se saginje, nisi jabuka da
u tebe gaaju Turci.

Vojvoda Vojin Popovi Vuk

Prva armija je prela granicu 20. oktobra, zastala ispred Kumanova radi odmora i da bi saekala
pristizanje Tree armije koja je preko Kaanike klisure trebalo da izbije u dolinu Vardara kod
Skoplja. Ona se nije pojavila zbog graninih borbi na prostoru Kosova i Metohije.
Raspoloenje vojske i atmosferu u noi uoi bitke ovako je opisao Branislav Panti, tada vodnik 4.
ete 3. bataljona 18. puka, u lanku: Osamnaesti peaki puk u Kumanovskoj bici: Vreme je bilo
tiho i mirno, za mesec oktobar izvanredno; nae raspoloenje isto tako bilo je u skladu sa ovim lepim
vremenom i do sada postignutim uspesima, tako da je to vee 22. oktobra u naem bivaku
provedeno u punom zadovoljstvu, sa smehom, koji su izazivali razni vicevi na raun Turaka.
Jednom reju, vee koje niim nije ni izdaleka nagovetavalo sutranji haos i lom, u kojima umalo
nisu bile dohvaene, zavitlane i baene u venost sve nae mladalake iluzije i matanja o
pobedonosnom ulasku u Duanovo Skoplje, a i da ne govorim o mogunostima poraza, koji je bio
tako blizu, a koji nam se inio te veeri savreno nemoguim.
Svi izvetaji glase da Turaka nema nigde u blizini! Zar naa konjica nije napred?! Zar ona bodrim
okom ne motri i ne zatiava nau armiju?!
Sve je na svome mestu! Turci su na Ovem polju - tano onako kako ih je postavila naa Vrhovna
komanda - i mi emo ih tamo nai i tui. Dotle moemo mirno spavati i odmarati se, a za sve ostalo
ima ko brine.
Eto, sa takvim idejama i mislima i ubeenjima legli su te znaajne veeri oficiri 13. peadijskog puka,
da se spreme i okrepe u zasluenom odmoru.
Na poznati istoriar Stanoje Stanojevi ovako je opisao sledei dan: Dan 23. oktobra osvanuo je
mutan i sumoran. Kia je sipila i rominjala, a izmaglica se lelujala na kosama i ispred kosa, koje su
zauzimale srpske trupe. Od vremena na vreme razbila bi se pomalo magla, da bi se odmah zatim
jo vie zgusnula da sasvim zatvori vidik, do na nekoliko stotina koraka. Srpske su trupe u toj magli
stajale na svojim poloajima, i ne slutei, da je tako blizu velika neprijateljska vojska, i da e takorei
za nekoliko trenutaka poeti velike osveta Kosovske tragedije.
U isti mah su se, pod zatitom magle, ispred kosa na kojima je bila srpska vojska, u dolini Pinje i
Kumanovke, okupljale i razmetale mnogobrojne turske trupe i izvlaeni topovi na poloaje, sa kojih
su verovatno jo ranije bila tano odmerena odstojanja.

Zeki-paa, komandant turske Vardarske armije, poao je protiv nae Prve armije podjednako jak na
celom frontu, od Pinje do Skopske Crne gore, ali svakako sa namerom, da prikupi to vie vojske
tamo gde oseti da su Srbi najslabiji...
Komandant turskih snaga Zeki-paa doneo je odluku da jakim snagama 23. oktobra pree u napad i
iznenadi srpske jedinice. Plan mu se ipak nije ostvario, jer su se srpske snage brzo organizovale i u
nepovoljnim okolnostima prihvatile borbu. Najvei teret podnela je Dunavska divizija prvog poziva
koju su napadale etiri turske divizije i tukle je jakom artiljerijom. Njen najslabiji deo bio je na levom
krilu u oblasti Srtevice, gde je bio i odred etnika pod komandom kapetana Vojina Popovia, vojvode
Vuka.
Sprovodei odluku Vrhovne komande Odred vojvode Vuka dobio je zadatak da brani pravac: Staro
Nagoriane - elopek i da sprei obuhvat levog krila srpske Prve armije. Odred je brojao oko 2.000
ljudi od kojih je polovina uestvovala u borbi na Srtevici. Uesnik, ratni dobrovoljac Vlado
Vukmirovi, ostavio je sledei zapis:
Vuk je izbliza posmatrao borbu na celom frontu svoga odreda, obilazio pojedine ete, etovoe i
svoje stare drugove etnike, hrabrio ih i davao savete. Bio je neustraiv, nikada ga nisam video da bi
kleknuo ili legao, ve je stojei iz puke gaao. Nikada se nije sagnuo kada bi mu zrno fijuknulo
pored glave, a kada bi neko od nas sagnuo glavu znao je da nas prekori, kratko i jasno:
- ta se saginje, nisi ti jabuka, da u tebe gaaju Turci.
Jedared sam mu na to odgovorio:
- Gospodine kapetane, nisam jabuka, a glavu sam sagnuo instinktivno.
Na tu moju primedbu odgovorio je:
- Vi studenti neto mi mnogo filozofirate, mislite da ste u klupama, ne shvatate ili neete da shvatite
da je ovo rat, a ne etnja Knez Mihailovom ulicom ili Kalemegdanom.
Bitku na Srtevici, posebno operaciju prebacivanja naih trupa na njen plato, ovako je opisao Milutin
Lazarevi, uesnik Balkanskih ratova 1912-1913. godine: Dok je vojvoda Vuk, branei Buzinsku
Malu prodirao izmeu kua, stie na plato vod iz etvrtog bataljona, koji je od svih trupa 7. puka,
prvi bio ovamo upuen i kako se bee zahuktao, povue za sobom zaostale etnike. Posle nekih
pola sata pojavi se jedna eta iz Treeg bataljona, koju lino komandant puka, potpukovnik
Aleksandar Glii, bee pod vrlo jakom vatrom neprijatelja izveo na plato, te i ona polee po zemlji
izmeana sa etnicima. Osue paklenu paljbu, kada jedan od vojnika iz streljakog stroja, povika: Napred, brao, izgibosmo!
Na taj pokli, koji je u naem narodu ostao legendaran, sva ta izmeana masa die se i poe
napred. U taj as, poee izbijati na plato, jedna za drugom ostale tri ete Treeg bataljona. Turska
artiljerija sa Golubice i Zebrnjaka pozdravi ih rafalnom vatrom. U njihovim redovima nastae
komeanje i larma. Blagodarei, pak, hladnokrvnosti i prisebnosti niih stareina i potpukovnika
Gliia, koji je etajui se otvoreno po platou, mirno izdavao nareenja, ta kriza je vrlo brzo prola.

TURCI DOBRO OBAVETENI

Jo pre objave rata, za vreme mobilizacije drava, Turci su dobijali od prijateljski raspoloenih sila, prilino tane
podatke o stanju, broju i rasporedu srpske vojske. Tano su znali da Moravskom dolinom nastupa najvei deo Prve
armije, a da dolinom Pinje silazi manji deo trupa.

(Nastavie se)

Poslednji juri oficira

Petnaest oficira sa isukanim sabljama u zanosu su slamali turske redove. Posle vatrenog
sudara, nije se znalo ko je izgubio bitku.

Srpska artiljerija na poloaju

Borba je bila u punom jeku, naroito posle pojaanja od jedne ete Sedmog peadijskog puka, koju
je doveo lino komandant potpukovnik Aleksandar Glii. Shvativi da e biti razbijeni, Turci su se
posluili lukavstvom: dizanjem puke iznad glave i isticanjem bele zastave. Iskusni vojvoda Vuk je
upozorio da je to turska varka i da e oni pojaati dejstvo, to se i desilo.
U tekoj i bliskoj borbi s turskim snagama poginuo je komandant puka potpukovnik Aleksandar
Glii. Taj dogaaj opisao je Anri Barbi, francuski dopisnik iz balkanskih ratova, u knjizi Srpske
pobede, tampanoj 1913. godine. Nastade jedan kratak, neobjanjiv zastoj, kao da su dve rase
merile jedna drugu, licem u lice poslednji put, pre nego to se budu uhvatile ukotac...
Ali straan vetar od rapela zahuja. Sve sprave za ubijanje pucale su i grmele ujedno. etvrt asa
trajao je okraj, koji se ne da opisati.
Odjednom glavni junak ovog natoveanskog otpora, komandant Sedmog puka, potpukovnik Glii,
pade pogoen jednim zrnom. Major Vojislav Nikolajevi vide kad je potpukovnik pao. On polete,
izvue svoju sablju, petnaest oficira, to je bilo sve to je ostalo, uinie to isto. Jedan krik odjeknu: Juri! Tada u jednoj vrsti zanosa, ostaci Sedmog puka poletee napred i udo se dogodi. Red po
red, korpus turske vojske bio je zbrisan, odbijen!
Major Nikolajevi, s jednom rukom kojom nije mogao kretati, sa ranom na leima, koja je zjapila,
neprestano je bio na elu svojih vojnika. Pogodila su ga dva zrna od rapnela u desno rame i jedna
mu je granata rasekla pleku.
Meutim, besni juri jo je bio ubrzan, jedna baterija uzeta je na juri, preneraene tobdije, koji nisu
imali vremena da pobegnu, prikovani su za svoje topove. Ranjen jo na dva mesta, major
Nikolajevi pao je pogoen u slabinu, sa jednom slomljenom nogom, ali njegova rtva nije bila
uzaludna: na celoj liniji neprijatelj je beao.
Turska ofanziva bila je konano slomljena. Ceo jedan korpus turske vojske odbila su i potukla dva
srpska puka!
Srpske jedinice i odred vojvode Vuka uspeno su odbili napade turskih i arnautskih neregularnih
jedinica, koje su pokuale da preko reke Pinje obuhvate levo krilo srpske Prve armije.
Najtee i odluujue borbe voene su 24. oktobra, kada su obe strane prele u napad. Tokom noi
borba je poela da jenjava jer su se turske snage iz Skopske i iz Bitoljske redifske divizije,
mobilisane sa Kosova, poele da povlae uvi da je osloboena Pritina i da srpske snage nadiru
ka Skoplju. Ipak, glavnina je ostala, pa je ujutru pojaan pritisak turske Vardarske armije u
nastojanju da obuhvati srpsko levo krilo.

Dunavsku diviziju prvog poziva tukla je jaka artiljerija, ali su se njeni ratnici hrabro drali ne
dozvolivi neprijatelju da ovlada Srtevicom. Dva srpska konjika puka prela su Pinju, ovladala
selom Vojnik i padinama Orlovca i paralisala desnu kolonu iptarske redifske divizije, koja je
ugroavala Srtevicu i mladonagorianske poloaje.
Istoga dana oko 11 asova prebroena je kriza na Srtevici pristizanjem sveih snaga Dunavske
divizije drugog poziva i Konjike divizije. estoke borbe vodila je Timoka divizija drugog poziva i
Moravska divizija prvog poziva protiv turskog 7. korpusa u irem rejonu Kumanova.
Svedoenje komandanta Drugog bataljona majora Vojislava Nikolajevia o vatrenom sudaru na
Srtevici objavio je Slobodan Panti u tekstu Vitezovi Kumanovske bitke 2003. na 91-godinjicu
Kumanovske bitke:
U istoriji je zabeleeno da je vatreni sudar na Srtevici, koji se odigrao iznenada i iz velike blizine, bio
neobino silan i trajao u polumraku svega petnaestak minuta. Kau da je posle toga sledovala
jezovita tiina koja je nagovetavala neiji slom.
Ko je pretrpeo slom i izgubio bitku nije se odmah znalo. Na platou su ostala samo tri topa, okruena
sa nekoliko nizama, koji se ubrzo, kada im s boka prie vojvoda Vuk sa svojim etnicima, dadoe u
bekstvo. Svi ostali Turci razbeae se u dolinu reke Pinje, odakle su se do kasno u no ule turske
trube koje pozivahu begunce da se prikupe.
Na bojnom polju Srtevice leali su mnogi izginuli i ranjeni, a nai docnije pridoli vojnici lutajui po
platou spoticahu se o mrtve, oamuene ili jo ive vojnike, koji nisu bili svesni ta se te veeri zbilo.
U naim redovima napravljena je prava pusto. Brzo se proulo da je komandant puka poginuo, da
su svi komandanti bataljona i oficiri izginuli. Meu prvima je pronaen komandir 1. ete 3. bataljona
VII puka, hrabri kapetan ore Terzi, koji je sa svojom etom prvi stigao na Srtevicu i koga odnee
teko ranjenog. Gliievih komandanata 3. i 2. bataljona nigde nije bilo.
Kasno u no pronaoe komandanta 2. bataljona majora Vojislava Nikolajevia, svog ogrezlog u
ranama i onesveenog. Kad ga vojnici iznee sa razbojita, prie mu jedan oficir, obasja ga
lampom i upita:
- Kako vam je gospodine majore?
Major ga je samo utei gledao. Oficir se zatim obrati pogruenim vojnicima:
- Odnesite majora odmah odavde, jer se Turci spremaju da nas ponovo napadnu!

ESTOK PORAZ TURAKA

Turci su u velikom, glavnom napadu pretrpeli estok poraz. Dva i po bataljona srpske vojske odolela su i pobedila
trostruko jaeg neprijatelja, koga je u napadu podravala vatra 4-5 baterija. Srpskoj peadiji pomagala su samo dva ili
tri orua 8. baterije! Moe se s pravom rei da je ova pobeda izvojevana uinkom stareina, od pukovskih
komandanata pa nanie, i izvanrednim moralom niih stareina i vojnika.

(Nastavie se)

Depea javlja pobeda!

Kumanovska bitka dobijena je u centru gde je Drinska divizija prvog poziva pukovnika Pavla
Juriia turma uspela da oko 14 asova ovlada Zebrnjakom, kljunim objektom u sistemu
turske odbrane.

Prva srpska armija je 24. oktobra prela u ofanzivu, tako to su se Dunavskoj diviziji prvog poziva
prikljuile do tada manje angaovane Moravska i Drinska divizija prvog poziva, kao i Timoka i
Dunavska divizija drugog poziva. Dolo je do sadejstva sa levokrilnom Drugom i desnokrilnom
Treom armijom. Neprijateljski front je probijen u rejonu Zebrnjaka, gde su turski korpusi pruali
snaan otpor uz podrku artiljerije, a onda je nastala panika u turskim redovima.
Gubici turske armije bili su vei od srpskih. Prva srpska armija izgubila je 700 vojnika, podoficira i
oficira.
Kumanovska bitka dobijena je u centru gde je Drinska divizija prvog poziva pukovnika Pavla Juriia
turma uspela da oko 14 asova ovlada Zebrnjakom, kljunim objektom u sistemu turske odbrane,
na kome se nalazilo komandno mesto Zeki-pae.
Kljunu ulogu su imale baterije Dunavskog artiljerijskog puka koje su jakom vatrom podravale
napad pukova. Uvoenjem u borbu sveeg 6. puka Prestolonaslednika kraljevia Aleksandra,
turske snage su prisiljene na povlaenje sa Zebrnjaka, ime je konano probijen turski front. Dva
bataljona 6. puka slomile su otpor Turaka severoistono od Kumanova i oslobodile grad. Posle toga
je poelo opte povlaenje turskih snaga u velikom neredu.
Srpske snage nisu iskoristile povoljne okolnosti da nastave gonjenje turskih snaga, iako im se
ukazala odlina prilika za to.
Oko 16 asova 24. oktobra 1912. godine zavrena je Kumanovska bitka sjajnom pobedom srpske
vojske u okviru saveznikih operacija u Prvom balkanskom ratu.
U svetu se sa velikim interesovanjem pratio tok Balkanskog rata. Objavljeno je da je Vrhovna
komanda srpske vojske sa najveim interesovanjem pratila dogaaje u Kumanovskoj bici. Poto ni
Vrhovna komanda nije imala tane izvetaje sa kakvim snagama raspolau Turci, nije bilo ni tanih
izvetaja o toku borbe.
Drugog dana Kumanovske bitke kralj Petar prvi je u Vranju priredio ruak. Nedostatak izvetaja
muio je sve prisutne. Svako je mislio: ta li se sada tamo deava? I, evo, dolazi u trpezariju
ordonans oficir, i svakome je sinulo u pameti: ta li javlja taj telegram? Uzbuenje i radoznalost jako
su uzbudili sve prisutne. Naelnik Glavnog taba, eneral Radomir Putnik, uze telegram od oficira,
stavi naoare, a ruka mu je primetno podrhtavala. U trpezariji nasta tajac da se moglo uti zujanje
muhe. Putnik otvori telegram i poe da ita:
- Neprijatelj je, posle uporne borbe, pod naim pritiskom poeo odstupati na celom frontu...!

Svima kao da pade teak kamen s vrata, odahnue duom i kao u jednom glasu viknue: Hvala
bogu!
Kralj Petar se oseao srenim to je njemu palo u deo da sa svojom dinom vojskom, kao unuk
cara u opancima, bude osvetnik Kosova... Zar se on nije kao ovek mnogo godina borio u
bosanskom ustanku protiv vekovnog neprijatelja svoga naroda? I njemu Gospod dosudi da vrati
Srbiji Skoplje, stolicu cara Duana, koju su Turci jo pre 520 godina oteli od kraljevia Marka (1392.
godine).
A kako je svet saznao o pobedi u Kumanovskoj bici? uveni profesor pariskog univerziteta Oman
Emil (1859-1924) i istoriar Srpske akademije nauka, opisuje svoj razgovor sa jednim lanom
Francuske akademije nauka.
- Da znam dobro, vi ste srbofil i imate lepo miljenje o srpskoj vojsci. Turski vojnik je najbolji na
svetu!
I akademik pokaza prstom na poslednje vesti u poznatom asopisu Journal des debats, jednu
slubenu depeu iz Carigrada:
Nae makedonske trupe razbile su etiri srpske divizije kod Kumanova!
Toj depei Oman zaista nije mogao verovati. Znao je mnogo o kralju Petru i njegovom sinu
prestolonasledniku Aleksandru, znao je mnoge od slavnih vojskovoa koje su uestvovale u bici na
Kumanovu: Radomira Putnika, ivojina Miia, Stepu Stepanovia, kao i veliki broj srpskih oficira i
vojnika, posmatrao je njihove okretne i pouzdane pukove kako defiluju pod trobojnim zastavama.
Nije mogao verovati da su ih Turci razbili.
Ali, sati su izgledali dugi svim slovenskim prijateljima do onoga trenutka kad depee francuskog
dopisnika sa Balkana Anrija Barbija, ne obavestie u Journal des debats i drugim novinama da je
razbijanje Srba bila ba njihova odluujua pobeda na Kumanovu.

TURM ROENI POBEDNIK

Pavle Jurii turm po roenju Luiki Srbin, u srpsku vojsku primljen je kao porunik, dobrovoljac, 15. juna 1876.
godine. Po izbijanju neprijateljstava izmeu Kneevine Srbije i Otomanske imperije 1876. godine, uestvuje u srpskoturskim ratovima i istie se kao komandant abakog i Posavsko-Tamnavskog bataljona, posebno u borbama kod
sela Lenice i Popova. U srpsko-bugarskom ratu 1885. godine komanduje 6. pukom Drinske divizije. Tokom
balkanskih ratova komanduje Drinskom divizijom, koja se posebno istakla u Kumanovskoj bici.

VENI SPOMEN NA ZEBRNJAKU

Usred Kumanovske ravnice, na nadmorskoj visini od 511 metara, uzdie se brdo Zebrnjak, i na njemu spomenkosturnica, podignuta u ast i slavu poginulim ratnicima u Kumanovskoj bici 1912. godine u kojoj je poginulo 1.207,
ranjeno 5.212 vojnika, dok se zameo svaki trag 603 ratnika. Spomenik na Zebrnjaku monumentalno je delo
beogradskog arhitekte Momira Korunovia. Osveen je 30. oktobra 1937. godine na dan 25. godinjice bitke, kada su
i sahranjene kosti izginulih boraca. Graen je od najtvreg bazalta i armiranog betona, bio je visok 48,5 metara. Maja
1942. godine bugarska vojska je sruila dve treine te grandiozne svetinje, tvrdei da je unitio grom. Nove vlasti
posle 1945. godine dozvolile su da se kosti srpskih vojnika raznesu, pa su ak koriene i za vebe studenata na
Medicinskom fakultetu u Skoplju.

(Nastavie se)

Proboj Milana Nedia

Posle pobede u Kumanovskoj bici nastavljeno je oprezno i usporeno napredovanje srpske
Prve armije ka Bitolju to su iskoristili Turci da konsoliduju snage i pripreme se za borbu kod
Bitolj.

Srpska artiljerija kod Bitolja

Posle pobede u Kumanovskoj bici nastavljeno je oprezno i usporeno napredovanje srpske Prve
armije ka Bitolju to su iskoristili Turci da konsoliduju snage i pripreme se za borbu kod Bitolja.
Srpska Vrhovna komanda, na osnovu obavetajnih podataka, procenjuje da e turski komandant
Zeki-paa organizovati odsudne borbe kod Bitolja, pa glavne snage upuuje pravcem Veles-Prilep, a
Moravsku diviziju drugog poziva pravcem Tetovo-Gostivar-Kievo.
Snanim naletom, snage Prve armije savladavaju otpor turske odbrane na Babuni i otvaraju put ka
Prilepu koji oslobaaju 5. oktobra. Komandant turskog 5. korpusa Kara Said-paa odluuje da
sledeu odbranu organizuje na alinakim poloajima, jakom prirodnom uporitu. Moravska divizija
drugog poziva takoe postie borbene uspehe: 30. oktobra oslobaa Tetovo, a 2. novembra
Gostivar. Feti-paa, komandant turskog 7. korpusa povlai se na poloaje ispred Kieva. Pod
naletom pukova srpske vojske turska odbrana je skrena i 5. oktobra osloboeno je Kievo.
Na alinakom poloaju, pogodnom prirodnom objektu koji odvaja Prilepsko od Bitoljskog polja,
stacionirao se deo snaga turskog 5. korpusa i organizovao snanu odbranu. Srpske snage su 6.
novembra 1912. godine u osloboenom Prilepu neoprezno paradirale ulicama grada uz pozdrave
oduevljenog naroda, ne znajui da su na dometu turske artiljerije sa Alinaca. Snage Moravske i
Drinske divizije prvog poziva, iako iznenaene, brzo se organizuju za borbu.
Pukovnik Pavle Jurii turm, komandant Drinske divizije prvog poziva, munjevito reaguje i bez
armijske zapovesti, nareuje napad na alinake poloaje. Obe srpske divizije odmah kreu u odluni
napad, a oko podneva im se prikljuuje i Konjika divizija pa zajedno, borbom prsa u prsa,
savladavaju otpor turskog 5. korpusa iji vojnici u neredu bee sa bojita.
Srpske jedinice ostvarile su jo jednu veliku pobedu u boju kod Alinaca, ali su imale i znatne gubitke.
Iz Drinske divizije je izbaeno iz stroja 1.506 vojnika i 23 oficira. Ovde su ispoljeni visok moral i
hrabrost vojnika i oficira.
Posle tih iscrpljujuih borbi snage srpske Prve armije zastale su na emnici i Crnoj reci radi odmora i
popune, pripremajui se za predstojee borbe u bitoljskom kraju. Zeki-paa rasporedio je u liniji sva
tri svoja korpusa.
Razmatrajui plan za proboj turske odbrane komanda srpske Prve armije donosi odluku da se jakim
snagama napadnu poloaji na Kiromarici, najaem topografskom objektu. Samoinicijativno, ali u
duhu ove odluke, komandant Moravske divizije drugog poziva pukovnik Milan Nedi prelazi u napad
16. novembra, osvaja vane poloaje i preseca tursku odstupnicu ka Resenu.

Ulazei duboko u turski raspored, zauzima Oblakovski vis, preseca komunikaciju alatski prevoj, to
znatno utie na dalji tok bitke.
Opti napad glavnih snaga Prve armije zapoinje ujutru 17. novembra, a najee borbe vode se za
Oblakovski masiv gde su Turci jakim snagama preli u protivnapad. Prvog dana Bitoljske bitke
Moravska divizija drugog poziva krajnjim portvovanjem zadrava osvojene poloaje i time
omoguava napad ostalih srpskih snaga. Moravska i Drinska divizija prelaze reku emnicu i pod
jakom turskom vatrom razbijaju front turskog 7. korpusa. Dunavska divizija prelazi Crnu reku i
prisiljava turske jedinice da napuste uporite Karoman.
Drugog dana Bitoljske bitke, uvoenjem turskog 7. korpusa nastavljaju se borbe na Oblakovskom
visu i alvatskom prevoju, Moravska divizija drugog poziva uz pomo dva puka Moravske divizije
prvog poziva odsudno dri front. Drinska divizija prvog poziva rano ujutru prelazi u odluni napad i
do 15 asova primorava Turke da se u neredu povlae. U ovoj borbi poginuo je komandant turskog
7. korpusa Feti-paa. U nastavku je osloboeno i Kukureane, ime je probijen front turske
Vardarske armije. Ratni uspeh postie i Dunavska divizija prvog poziva probivi tursku odbranu kod
Karomana i prisiljava je na povlaenje ka Bitolju.
Srpske divizije napredovale su na svim pravcima i umesto da svom silinom gone i unite snage
Vardarske armije one uspevaju da se neopaeno izvuku ka Resen i Lerinu. Time je zavrena
Bitoljska bitka koja je trajala tri dana.
Ulaskom u osloboeni Bitolj 19. novembra 1912. godine, srpska vojska je ostvarila jo jednu veliku
pobedu u Prvom balkanskom ratu. Srpska vrhovna komanda pobedom u Bitoljskoj bici ostvarila je
konani ratni cilj: razbijena je turska Vardarska armija i proterana sa teritorije Makedonije. Posle
mesec dana upornih, tekih i krvavih borbi na Vardarskom vojitu za Srbiju je uspeno okonan rat.
Grka vojska je ula 9. novembra u Solun.
Osloboenjem Bitolja nije realizovan turski ratni plan, a Vardarska armija je doivela potpuni poraz.
U ovoj bici Srbi su imali 3.230 poginulih, ranjenih i nestalih od ega 30 odsto otpada na Moravsku
diviziju drugog poziva, a kod Turaka je 9.300 izbaeno iz stroja, od ega je 6.000 zarobljeno.

SARADNIK NEMACA
Roen 1878. u Grockoj, Milan Nedi je 1904. zavrio Viu kolu Vojne akademije. Tokom balkanskih ratova zasluio
je brojna odlikovanja i medalje za hrabrost. Njegova jedinica uvala je odstupnicu srpske vojske u povlaenju preko
Albanije, a 1916. bio je ordonans kralja Petra. Nedi je postao armijski general 1930, a ministar vojske i mornarice
1939. godine. U vreme okupacije vodio je Vladu nacionalnog spasa. ivot je zavrio 1946. poto je navodno izvrio
samoubistvo u beogradskom zatvoru. Upravo su brojne kontroverze vezane za ratne godine i njegovu saradnju sa
Nemcima.

(Nastavie se)

Preki vojvoda Tankosi

Kapetan Tankosi izazvao sukob na granici u strahu od sklapanja mira. Rasulo turskih snaga
na poloajima oko Pritine.

Srpski i crnogorski oficiri u akovici

Srpska Trea armija, kao desnokrilna operativna grupa u sastavu glavnih srpskih snaga, imala je
zadatak da razbije turske snage koje su zatvarale pravce koji iz doline reke Toplice vode ka Pritini,
oslobodi oblast Kosova Polja i time osigura bok i pozadinu Prvoj armiji. U nastavku je trebalo da
glavnim snagama to pre izbije u rejon Kumanova i Skoplja i sadejstvuje Prvoj armiji u odlunom
sukobu sa snagama turske Vardarske armije.
Naelnik Vrhovnog taba general Radomir Putnik jasno je precizirao zadatke Treoj armiji ali je
komandantu generalu Boidaru Jankoviu ostavio slobodu da u skladu sa situacijom na bojitu
donosi konkretne odluke, jer je doputao mogunost da neki podaci Generaltaba nisu potpuni i
precizni.
Planirani tempo nastupanja Tree armije, meutim, nije ostvaren zbog neplanirane borbe na
graninoj liniji kod sela Merdara. Lapski etniki odred, pod komandom kapetana Vojislava
Tankosia imao je zadatak da neopaeno pree tursku granicu i olaka ofanzivna dejstva na frontu.
Suprotno tome, kapetan Tankosi, poznat po junatvu, neustraivosti, smelim i iznenadnim
odlukama, u toku noi izmeu 15. i 16. oktobra napao je tursku posadu u graninim karaulama u
Mirovcu i Repi. Zauzeo je Repu i na tim poloajima bio zadran, jer je jaki turski Pritinski odred, koji
je bio isturen na tadanjoj srpsko-turskoj granici, preao u napad.
Zbog neplanirane borbe, Drugi peadijski puk Moravske divizije drugog poziva, 16. oktobra prelazi u
napad i uspeva da odbaci Pritinski odred preko granice. U toj situaciji Turci se koriste lukavstvom i
podiu belu zastavu u znak predaje, ali brzo otvaraju vatru i tada gine kapetan prve klase Milan
Popovi, koji je komandovao graniarima i etnicima.
Sutradan glavne snage Moravske i umadijske divizije prihvataju borbu i razbijaju snage turskog
Pritinskog odreda. Dalji pokuaji Turaka i iptara da se konsoliduju i povrate granini odsek,
odbijeni su. U meuvremenu, Lapski etniki odred je posle zauzimanja karaule Vasiljevac, uspeo
da se probije u gornji tok Laba, severno od Podujeva u tursku pozadinu.
U razjanjavanju samovoljnog postupka kapetana Tankosia, posleratni istoriari su bili jedinstveni:
cilj etnikog komandanta bio je da to pre poniti sve sporazume izmeu Srbije i Turske. Istoriar
Ljuba Jovanovi u Samoupravi i general Lj. Mari u Ratniku od 1924. godine, smatraju da je
kapetan Vojislav Tankosi, kao lan tajne organizacije Ujedinjenje ili smrt strahovao da Turska ne
pristane na postavljene uslove balkanskih saveznika, to bi znailo odlaganje rata, a time i odlaganje
osloboenja srpskih oblasti pod turskom vlau.

Kapetan Tankosi je mogao svoj etniki Lapski odred da neopaeno provue preko granine linije,
kao to je to inio mnogo puta do tada, i izvri postavljeni zadatak, ali je odluio da to uini pod
borbom, izazove sukobe veih razmera i ozvanii poetak rata. Tankosi nije pozvan na
odgovornost iako je to traio komandant Moravske divizije drugog poziva, jer je uivao podrku viih
vojnih krugova.
Granine borbe na Kosovu i Metohiji zavrene su 19. oktobra 1912. godine, a nakon toga stvoreni
su uslovi za nastupanje srpske Tree armije ka Pritini. Obostrani gubici bili su veliki. Samo u
Moravskoj diviziji bilo je 940 poginulih i ranjenih, meu kojima veliki broj etnika.
Moravska divizija drugog poziva pod komandom pukovnika Milana Nedia otpoela je nastupanje
22. oktobra rano ujutru obuhvatom sa istoka s ciljem da to pre zauzme dominantne take pravcem
ator-Kr-Rimanite i time olaka umadijskoj diviziji prvog poziva nastupanje kroz Tenedolski
tesnac i Drinskoj diviziji drugog poziva izbijanje na greben Prugovac. Ovaj manevar pomogao bi i
napadu s fronta baterijama umadijskog artiljerijskog puka iz pravca Rimanita. Ovakvim
rasporedom i uz frontalni napad Treeg puka turske snage donose odluku da napuste poloaje na
levoj obali Sievike reke.
Oko 10 asova Moravska divizija drugog poziva rasporeena je na desnoj obali Sievake reke.
Napadi su zapoeli oko podneva manevrom Drugog toplikog puka i za samo sat vremena celi turski
poloaj na frontu Moravske divizije bio je stavljen pod jaku vatru. Oko 14 asova turske snage
poele su da se povlae prvo s Birove uke, a zatim i sa visova jugoistono od nje.
Povlaenje turskih i iptarskih snaga sa ovih najvanijih poloaja kod Pritine uslovilo je povlaenje i
jedinica koje su se suprotstavljale Treem puku, pre nego to je ovaj i krenuo u napad. Rasulo se
nastavilo i kod drugih turskih snaga koje su uurbano odstupalo ka Lipljanu i pritinskoj eleznikoj
stanici. U takvoj situaciji komandant divizije naredio je da Drugi topliki puk pree u gonjenje, a
ostale jedinice nastave pokret ka Pritini.
Oko 16 asova povukli su se i poslednji turski delovi koji su branili prilaze Pritini, pa je Drugi
bataljon Drugog toplikog puka uao u Pritinu, a potom i drugi delovi divizije. Tako je 22. oktobra
1912. godine Trea armija oslobodila Pritinu bez veih napora, a turske jedinice su se povukle ka
Uroevcu.
U borbama je iz sastava srpskih jedinica izbaeno ukupno 1.507 vojnika i oficira.

LAN MLADE BOSNE

Vojislav Tankosi, poznat kao etniki vojvoda Tankosi, roen je u selu Ruklade kod Valjeva 1881. godine.
Uestvovao je u zaveri protiv kralja Aleksandra Obrenovia i u Majskom prevratu 1903. Kao lan etnike
organizacije upuen je zimi 1903/04. u Skoplje, Bitolj i Solun, gde je organizovao etnike akcije. Posle
austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine,1908, formirao je u Prokuplju etniku kolu u kojoj su pripremani
dobrovoljci za izvravanje specijalnih zadataka u Bosni i Hercegovini. Bio je lan Mlade Bosne i Centralne vrhovne
uprave organizacije Ujedinjenje ili smrt (nazvane Crna ruka).

(Nastavie se)

Mar enerala Jankovia

Komandant Tree armije na elu sveane parade ulazi u Pritinu. Ibarska vojska isterala
Turke iz Novog Pazara.

General Mihajlo ivkovi ulazi u Novi Pazar

Posle osloboenja Pritine, srpska Trea armija trebalo je u duhu direktive Vrhovne komande da
odmah produi pokret ka Kumanovu i Skoplju, jer je ve kasnila dva dana.
To se meutim nije desilo, jer su jedinice bile iscrpljene dugim marevima i borbama, pa je
komandant armije, general Boidar Jankovi odluio da se 23. oktobra ljudstvo zadri u rejonu
Pritine radi odmora i popune. Jedinice su se odmarale razmetene u bivacima, osiguravajui se
predstraama prema frontu i bokovima. Na Gazimestanu se odmarala Drinska divizija drugog
poziva, seajui se junatva slavnih kosovskih junaka.
Po nareenju komandanta armije, na mestu pogibije kneza Lazara, kod Muratovog turbeta, odran
je pomen svim Srbima izginulim u Kosovskom boju 1389. godine. Zatim je komandant Tree armije
general Boidar Jankovi uz sveanu paradu jedinica uao u Pritinu. Sotir Aranelovi, rezervni
porunik i ordonans u tabu Moravske divizije drugog poziva, u svojim "Uspomenama", pie:
"... Pritina nee videti sveaniji dan od ovoga dana. Na elu taba jae na konju sedi eneral, u ijoj
su pratnji komandanti umadijske i Moravske divizije. Na elu taba vojna muzika, a za tabom
ordonansi i vojska. Sve ivo je izalo da doeka i pozdravi Srpsku vojsku."
A Jaa Tomi, politiar, novinar i knjievnik iz Vojvodine, u reportai objavljenoj 26. oktobra 1912.
godine u "Novosadskoj ilustrovanoj ratnoj hronici", pie:
"...Na ulazu u Kosovo nailazismo na Srbe stanovnike, kako plau od oduevljenja. Od kada je Srbija
mobilisana, Arnauti su se bojali da ih diraju. Oduevljenje Srpske vojske ne moe se opisati. Pevaju.
Muzika i trube sviraju. U ovaj mah svi smo zaneti najveim miljem. Srpska pobeda na Kosovu jami
potpuno nae osloboenje. Nema te sile koja e vie moi potisnuti Srbe sa Kosova".
Tog 23. oktobra, kada je otpoela Kumanovska bitka, Trea armija je bila u rejonu Pritine na
odmoru. Da je prema zapovesti Vrhovnog taba odmah, po osloboenju Pritine, nastavila pokret
ipak ne bi mogla da stigne da sadejstvuje Prvoj armiji, s obzirom na ranija zakanjenja zbog
graninih borbi sa Pritinskim odredom.
Posle odmora, popune ljudstvom i ostalim potrebama, komandant armije general Jankovi izdao je
zapovest za pokret u dve kolone: prva - Moravska divizija drugog poziva i armijska konjica pravcem
Lipljan-Uroevac-Kaanik ka Skoplju; druga - umadijska divizija prvog poziva i Moravska brigada
pravcem Gnjilane Selo - Vladovo - Kumanovo.

Drinska divizija drugog poziva imala je zadatak da ostane u rejonu Pritine da utvrdi grad, organizuje
centar snabdevanja i bude oslonac operacija glavnih snaga, obezbeujui osloboenu teritoriju u
pravcu Vuitrna, Drenice i Prizrena.
Posle dugih i napornih mareva Trea armija je 28. oktobra 1912. godine stigla u rejon Skoplja.
Ibarska vojska pod komandom generala Mihajla ivkovia, iz rejona Rake usmerila svoje
nastupanje prema Sandaku, prela granicu 19. oktobra, nastupajui u tri kolone u pravcu Novog
Pazara. Najtee borbe vodila je srednja kolona, Jedanaesti kragujevaki puk koji je nastupao
dolinom Rake. Turske i iptarske snage iz okolnih sela oko Zminjaka izvrile su protivnapad, ali su
ih srpski ratnici odbili. I sutradan, 20. oktobra, Kragujevani su vodili borbe kreui se ka urevim
stupovima.
Koncentrini napad na Novi Pazar Ibarska vojska zapoela je 22. oktobra. Oko podneva su se
razvile najee borbe, naroito na pravcu Vinorog - Debeljak kuda je nastupala glavnina. Novi
Pazar je osloboen tek sutradan kada su se turske snage, ugroene nadmonim srpskim snagama i
artiljerijom, povukle ka Kosovskoj Mitrovici i Pei, dok su se iptari razbeali kuama. U grad su uli
srpski ratnici koje su metani srdano doekali.
Javorska brigada pod komandom potpukovnika Milivoja Anelkovia Kajafe, nastavila je
napredovanje pod borbom ka Sjenici, koju je branilo oko 3.000 turskih vojnika. Jakim snagama
Treeg prekobrojnog kuka potpukovnika Svetolika Mikovia i etvrtog puka drugog poziva
razbijena je turska odbrana severno od grada. Sjenica je osloboena 25. oktobra oko podneva, uz
snanu podrku artiljerije.
Sledeih nekoliko dana brigada je oslobodila zapadni deo Sandaka, varoi Prijepolje i Priboj, a
Pljevlja u zajednici sa Prekotorskim odredom crnogorske vojske koju je predvodio brigadir Maan
Boovi. Novu Varo oslobodio je etvrti puk treeg poziva pod komandom potpukovnika Miljka
Popovia.
U petnaestodnevnim borbama srpske snage i pored gubitaka u ljudstvu i materijalu postigle su veliki
ratni uspeh i nanele Turcima teke poraze. Osloboen je znatan deo Makedonije, oblast Novog
Pazara i Kosova, pa je Vrhovna komanda, poto je Trea armija 28. oktobra uvee izbila u dolinu
Vardara i sjedinila se s Prvom armijom, odluila da je 30. oktobra uputi u rejon Prizrena i akovice
kako bi taj deo Metohije oslobodila od okupatora.

SPOMEN NA GAZIMESTANU
Spomenik na Gazimestanu palim borcima u Kosovskom boju, podignut je 1953. godine i delo je srpskog arhitekte
Aleksandra Deroka. Zatien je kao delo kulture od izuzetnog znaaja. Centralno mesto ini kula visine 25 metara, u
ijoj su unutranjosti ispisani stihovi epskih pesama Kosovskog ciklusa. Na vrhu kule je platforma sa pogledom na
ue reka Sitnice i Laba - mesto na kome se odigrala Kosovska bitka 1389. godine. Povodom obeleavanja est
vekova od Kosovske bitke 1989. godine, neposredno oko Kule uraene su likovne aplikacije u livenoj bronzi, koje
simboliu godine jubileja. U neposrednoj blizini spomenika postavljen je beli monolitni stub od mermera sa tekstom
despota Stefana Lazarevia.

(Nastavie se)

Garancije iz Londona
Mirovnim ugovorom potvrena pobeda malih drava Balkana. Prizrenci mole Srbe da uu u
grad bez borbe.

Srpski oficiri u Pei

Komadant Tree armije general Boa Jankovi, 30. oktobra, dobio je sledee nareenje: Pripremite
vae trupe za mar, da moete nastupati preko Kaanika na Prizren, im nalog za to dobijete.
Moravska divizija drugog poziva ostae u Skoplju, a Drinska divizija drugog poziva vraa se pod
vau komandu.
Prema ovoj naredbi, sastav armije je sveden na dve divizije i armijske delove, ukupno 35.000 ljudi.
General Jankovi je traio da privremeno u sastav ue Moravska divizija drugog poziva kako bi bio
dodatno ojaan i da bi u sadejstvu s Drinskom divizijom drugog poziva oslobodile Prizren. Tada
komandant nije bio obaveten da je Drinska divizija ve 30. oktobra oslobodila Prizren.
Pokret trupa Tree armije otpoeo je 31. oktobra oko 21 as. U meuvremenu operativna situacija u
rejonu Drinske divizije drugog poziva koja je ostala u Pritini bila je povoljna, pa je komandant
pukovnik Pavle Paunovi ocenio da je potrebno dejstvovati ka Prizrenu kako bi i taj grad oslobodili.
Za takvu odluku zatraio je odobrenje od komandanta armije generala Jankovia i dobio ga 29.
oktobra. I dok se divizija pripremala za pokret, u Prizrenu su elnici grada, saznavi za velike
uspehe srpske vojske, odluili na zboru da se ne protive ulasku srpske vojske u grad. Jedna
delegacija je izala ispred grada da saeka vojsku i obavesti je o odluci.
Rano ujutru 30. oktobra delegacija u sastavu: predsednik optine, nekoliko vienijih Srba i
predstavnik ruskog konzulata stigla je u Suvu Reku u komandu konjikog diviziona s molbom da
srpske trupe uu u Prizren bez borbe. Komandant diviziona major Selimir Ostoji sa stotinak
konjanika naao se pred tekim zadatkom da sa tako malim snagama ue u grad prepun
neprijateljski raspoloenog stanovnitva.
Pomiljao je i na prevaru, strahujui da bi mogli da ga uhvate u klopku i unite. Bio je oprezan, ali
kada je iz grada dobio tanije i pouzdanije izvetaje, odluio je da ue u Prizren. Odred je oko 15
asova bez otpora uao u kasarnu u Prizrenu i odmah zatim su izdata nareenja za obezbeenje
grada. U gradu je uspostavljena srpska vlast i pristupilo se prikupljanju naoruanja.
Kada je komandant Tree armije primio izvetaj da je Prizren osloboen, depeom je naredio 31.
oktobra da snage Drinske divizije drugog poziva usiljenim marem krenu ka akovici. Posle
napornog nastupanja kroz movarno zemljite glavnina Drinske divizije je stigla u predgrae i
otvorila vatru na dominantne take zapadno od akovice i na kasarnu u severnom delu grada.
Pored srpskih snaga, severno, iz pravca Deana, grad je napadala crnogorska vojska pod
komandom brigadira Radomira Veovia. Pritisnute jakom vatrom srpske i crnogorske vojske,
iptarske jedinice nisu bile u stanju da prue jai otpor pa su oko 18 asova, 5. novembra, odstupile i
time je borba zavrena.

Padala je no, kada su srpske trupe, sa istone i june, a crnogorske sa severne strane ule u
varo. Istovremeno je zajednikim snagama osloboena i dominantna taka kosa obrat. Tako su
jedinice srpske i crnogorske vojske oslobodile akovicu poslednje uporite naprijatelja na Kosovu i u
Metohiji, naglaava Borisav Ratkovi u svojoj studiji Osloboenje Kosova i Metohije 1912. godine.
Srbija i druge tri male drave na Balkanu: Crna Gora, Grka i Bugarske tako su pobedile
osmanlijskog porobljivaa. Posle zauzea Kumanova, Bitolja, Soluna, Burgasa, Jedrena i drugih
gradova, u Londonu je 30. maja 1913. godine potpisan mirovni ugovor. Tim ugovorom, na ije je
potpisivanje Turska bila prinuena, spreen je prodor Austro-Ugarske prema Solunu. Pobedom
saveznika omoguena je pojava albanske drave.
Posle Kumanovske bitke Srbija je postala znaajan faktor na Balkanskom poluostrvu. Ona se
pokazala onakvom kakvom je Evropa vekovima nije mogla videti. Dugo su je pratile nesree, ali i
kada je nije bilo na evropskoj karti Srbi su se borili protiv ugnjetaa. Srbi su se oslobodili svojom
snagom bez iije pomoi. Divila im se cela Evropa, od Petrograda do Pariza, preko Bea i Berlina.
Trijumfom moralne i vojnike snage i rodoljublja ostvarena je ideja nezavisnosti Balkana i naela:
Balkan - balkanskim narodima.

PETAR PRVI OSLOBODILAC

Prvi balkanski rat protiv Turske 1912, i Drugi - protiv Bugarske 1913. - okonani su trijumfom srpske vojske pod
vrhovnom komandom kralja Petra Prvog, i oslobaanjem Rake oblasti, Kosova, Metohije i Stare Srbije i dela
Makedonije, i njihovim vraanjem u sastav Srbije. Usled stalnih i tekih napora u balkanskim ratovima, zdravstveno
stanje kralja Petra prvog se pogoralo, i on je 24. juna 1914. preneo kraljevska ovlaenja na prestolonaslednika
Aleksandra. Umro je 16. avgusta 1921. u Beogradu, a sahranjen je u svojoj zadubini na Oplencu. Zbog zasluga u
Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu u srpskom narodu ostao je zapamen kao kralj Petar Prvi Oslobodilac.

Kraj