Miljenik pariske elite

Opasni i razuzdani Stevica Marković ugrozio Alena Delona i Žorža Pompidua.

Milošević, Marković i Milićević (treći, četvrti i peti sleva)

PROŠLO je gotovo pola veka od krvavog stradanja trojice beogradskih momaka Miloša Miloševića,
Stevice Markovića i Uroša Milićevića, a istina o njihovoj smrti i danas predstavlja misteriju. Ovi
momci su doneli duh Beograda u svetleći Pariz i postali omiljeni prijatelji velikog glumca Alena
Delona i francuske elite. Umrli su mladi u Francuskoj, SAD i Belgiji, a da se ne zna ko je naredio i ko
je izvršio zločine.
Istina o Miloševiću, Markoviću i Milićeviću je i danas zabranjena u Francuskoj, samo zato jer se u
Parizu misli da su ovi mladi Srbi hteli da sruše Petu republiku. U Parizu je prošle godine sprečeno
emitovanje filma „Afera Marković - Delon“ na francuskom Kanalu plus. Istovremeno je zabranjena i
biografija slavnog francuskog glumca. Glavni razlog za ove zabrane bio je pokojni Stevica Marković i
tajne koje je ovaj lepi i opasan mladić odneo sa sobom u grob.
Beogradski novinar i publicista Milomir Marić prvi je odlučio da otkrije ko su u stvari bili Milošević,
Marković i Milićević i zašto su Francuska i njeni predsednici Šarl de Gol i Žorž Pompidu drhtali pred
Stevicom Markovićem.
- Ubistvo Stevice Markovića krajem septembra 1968. godine u Parizu bilo je samo epilog jedne
teške političke drame koja je potresala Francusku pune dve godine. Marković je kao miljenik pariske
elite bio toliko razuzdan i opasan da je ugrožavao Alena Delona i njegovu porodicu, predsednika
Žorža Pompidua i njegovu suprugu Klod. Zamerio se i korzikanskoj mafiji. Za njega su se jako
interesovali i Šarl de Gol i Josip Broz Tito, ali i francuska, ruska, američka i britanska tajna služba -
kaže Miomir Marić, autor TV serijala „Lepi i mrtvi“ na Hepi televiziji.
Sudbina Miloševića, Markovića i Milićevića već je opisana u romanima Duška Savkovića „Gorila“ i
Miodraga Bulatovića „Ljudi sa četiri prsta“. Tako je stvorena legenda o srpskom podzemlju u
Francuskoj krajem šezdesetih godina. Na toj legendi odrastao je i Marić, koji je posle tri decenije
istraživanja odlučio da napravi prvu, kako reče, običnu priču o mladim Srbima koji su uplašili
Francusku.
- Moj film „Lepi i mrtvi“ je prva objektivna priča o generaciji mladih Srba u Francuskoj. Oni nisu bili
gangsteri, jer nikog nisu ubili ili opljačkali. Miloš, Stevica i Uroš su bili mladi intelektualci željni burnog
zapadnjačkog života, koji su postali žrtva korzikanske mafije i francuske politike - nudi Marić potpuno
novo tumačenje njihove sudbine.
Film je ujedno i priča o toj urbanoj generaciji, koja je hrlila na Zapad. Mnogi od njih su uspeli da
stvore zavidnu karijeru, ali su Miloš, Stevica i Uroš doživeli ružnu smrt i još ružnije ćutanje o
njihovom životu.
- Ovo je priča o srpskom mentalitetu i našem tragičnom nesporazumu sa Zapadom, koji traje od
davnina do danas. Nikad nismo hteli da se pomirimo sa činjenicom da Zapad neće da igra po našim
pravilima, već da ima svoja, kojih se vekovima strogo drži. Miloš Milošević i Stevica Marković, iako
su bili na pragu tridesetih godina života, pomislili su da mogu da rade šta hoće. Čak i da ucenjuju taj
moćni svet. Ubijeni su po nalogu države Francuske, a likvidaciju je obavila korzikanska mafija, da bi
spasla Petu republiku od opasnih Srba - otkriva suštinu ove tragedije autor serijala „Lepi i mrtvi“.
U filmu će se prvi put čuti svedočenja kako su ova trojica Beograđana pobegla u svet, kako su stigli
do društvenog vrha Pariza i kako su pobijeni. Imena naredbodavaca ubistva i ubica Miloša
Miloševića, Stevice Markovića i Uroša Milićevića su i danas nepoznata.
Poznanstvo francuskog glumca Alena Delona i srpskih mladića započelo je 1958. godine kada se
glumac našao u Beogradu na snimanju filma „Marko Polo“.
U to vreme se Miloš Milošević sa porodicom doselio iz Knjaževca u prestonicu, dobio nadimak Miško
Mercedes i zanosio se da postane glumac.
Stevan Marković, rođeni Beograđanin završio je Petu beogradsku gimnaziju i studirao arhitekturu.
Prvi je skakao sa Brankovog mosta u Savu. Društvo mu je pravila školska drugarica Olivera
Petrović, danas poznatija kao Olivera Katarina. Njen otac je bio kapetan rečnog broda, i zato su
često bili na Savi. Miloš i Stevan su se tu upoznali, a prijateljstvo su iskovali sredinom pedesetih u
uličnim tučama sa „divljacima“, kako su zvali momke sa Krsta i Zvezdare, koji su dolazili na
Kalemegdan.
- Milošević je bio đak profesora Jove Putnika, filmski statista, kaskader i glumac početnik, vrlo tih i
povučen momak. Stevan Marković je bio odličan sportista i rvač. Njihov idol je bio Boža Soda,
snažni momak sa Palilule. Alen Delon, koji je rođen 1935. godine u Parizu bio je na početku karijere
i nešto stariji od Miška. Milošević je bio njegov dubler, pa pošto je snimanje filma nastavljeno u
Veneciji, Delon ga je poveo sa sobom - seća se Slavko Marković, kasnije šef sale restorana
„Raspućin“, koji je tih godina maštao da se domogne inostranstva.

OPASNI KORZIKANAC
Šef korzikanske mafije Fransoa Markantoni, koji je bio optužen za ubistvo Stevice Markovića, pod pretnjom smrću
nije dozvolio Zorici Milošević, sestri pokojnog Miloša i Urošu Milićeviću da javno govore o tome. Zorica Milošević
posle 44 godine prvi put za srpsku televiziju govori kako i zašto su ubijeni, prvo njen brat Miloš, a potom Stevica
Marković.

FILM O SLAVI I STRADANjU

Posle 44 godine od ubistva Stevice Markovića u Parizu, srpska javnost biće u prilici da sazna istinu o ovom zločinu.
Hepi televizija od ponedeljka 28. maja počinje emitovanje televizijskog filma „Lepi i mrtvi“ Milomira Marića. Gledaoci
će petnaest dana zaredom gledati jednočasovne epizode o trojici Beograđana koji su uzbudili Francusku i bili ubijeni.

(Nastaviće se)
Miloš zasenio Holivud

Milošević završio u kupatilu Mikija Runija, zaključan sa njegovom ženom Barbarom. Alen
Delon sačuvao krvavo odelo prijatelja.

Miloš Milošević kao filmski glumac

JUGOSLAVIJA je šezdesetih bila jedina komunistička zemlja iz koje se moglo sa pasošom na rad u
inostranstvo. Milošević je to iskoristio i stigao u Pariz u vreme kada je Alen Delon sa filmom „Roko i
njegova braća“ 1960. godine postao slavan. Delon mu je dao posao dublera. U to doba Pariz
naseljavaju i drugi beogradski momci Miša Slovenac, Uroš Milićević, Bora Mesarović, King Kong,
Protuva, Vuk, Lagarder, Pećina, Džoni Gitara, Mile Robija, Roki, Gamba i Neša Kotur.
Nastanili su se kod Alena Delona u Parizu, jedan po jedan, kao pravi muški prijatelji. Ludovali su po
barovima „Terazije“, „Mažestik“ i „Ruski car“. Pesničili se i ubijali boga u svakome ko se muvao oko
Alena Delona i njegovih žena. Bezbroj puta su hapšeni i zatvarani zbog tuča, krađa, varanja na kocki
i neurednih isprava.
- Delon je bio pravi mangup iz komšiluka. Šest puta je izbacivan iz škole, radio je kao konobar,
trgovac, pa čak i portir. Onda mu se posrećilo, obogatio se filmom „Roko i njegova braća“ i otvorio
sopstvenu filmsku kompaniju „Adel studio“. Delon je bez ikakve škole i edukacije sjajno glumio ne
baš moralne ljude. Miško Milošević je bio zadovoljan što je lepo živeo od uloga koje mu je Delon
nameštao i kad bi isprebijao svakoga ko bi ružno pogledao Natali Delon, Alena ili njega lično - seća
se pariski momak Nenad Milošević, koji je gradio boksersku karijeru.
Milomir Marić u filmu „Lepi i mrtvi“ prvi otkriva da je Miško Milošević napravio dve kardinalne greške i
pokušao da ponizi Alena Delona.
- Obojica su otkrili čari mlade Francuskinje rođene u Maroku, koja je svoje ime Francis Kanova
promenila u Natali Delon. Bila je Miloševićeva ljubavnica, ali potom žena Alena Delona. Iza njegovih
leđa Milošević je pričao po Parizu da je njihov sin Antoan njegovo dete. Čak je i Delonu govorio:
„Pozdravi mi malog Miška!“ Hvalio se da je bolji glumac od Delona i da će, kad je ovaj propao u
Holivudu, on biti američka filmska zvezda. Na taj način je želeo da ponizi svog prijatelja Alena
Delona - objašnjava Marić.
Milošević, koji je postao lep i poželjan žigolo, važio za nekrunisanog cara među Jugovićima. Pred
njima je delio šamare glumici Romi Šnajder, igrao je tenis sa Franulovićem, pokazivao skupa odela i
cipele od 3.000 maraka. Jednog dana 1965. Milošević je otperjao u Ameriku s bogatom novinarkom
Sitnijom i sjajnim „bentlijem“.
- Prijateljski se oprostio od Alena Delona i otišao u Holivud da pravi karijeru. Upisao je školu glume
kod Mikija Runija, nastanio se kod njega i snimio dva filma „Rusi dolaze“ i „Inkubus“, u kome igra
demona. Imao je umetničko ime Miloš Miloš, ali su ga Amerikanci prozvali novi Džejms Din. Trebalo
je naredne godine da snimi filmski spektakl „Pad rimskog carstva“, da prijatelju Delonu pokaže da je
postao uspešan u Holivudu. Nije stigao to da ostvari, jer je ubijen na misteriozan način. Imao je
samo 24 godine, a bio je lep i mrtav - kaže Milomir Marić.
Niko ni danas ne zna kako se Miško Milošević početkom 1966. godine našao zaključan u kupatilu
holivudske vile Mikija Runija, zajedno s njegovom ženom Barbarom. Bio je plav od batina. Kao
svedočanstvo Miškove zle slutnje ostala je jedna njegova čarapa sa porukom: „Čekam da me
ubiju...“
Po Beogradu se pričalo da ga je ubio Alen Delon, jer je bio besan na njega. Čaršijom su se pronele
glasine da je slavni glumac poslao Miškovu glavu paketom u Beograd. Istina je, međutim, bila
sasvim drugačija.
- Kad je Miloš Milošević ubijen, njegov prijatelj Alen Delon ga je balsamovao, prebacio američkim
avionom iz Holivuda u Beograd da bude sahranjen na Novom groblju. Delon je godinama čuvao
Miloševo krvavo odelo da bi ga poklonio njegovoj sestri Zorici Milošević. Ona je odelo skrivala da ga
majka Julijana Milošević ne vidi i ne presvisne. Pronašao sam fotografije sa sahrane balsamovanog
Miloša Miloševića u Beogradu, koje se prvi put objavljuju - pokazao nam je Milomir Marić fotose, na
kojima su Miškovi roditelji, sestra i rodbina.
Upražnjeno mesto u Delonovoj porodici posle Miška Miloševića zauzima njegov prijatelj Stevan
Marković, koji će uzdrmati temelje Pete republike. Bio je to zavet pokojnog Miloševića, jer kada se
1964. rastajao od Alena Delona, ostavio mu je ime svog prijatelja koji će da ga nasledi. Bio je to
Stevan Marković, zvani Stevica.
- Kao i mnogi beogradski momci i Stevica je imao svoj san da na Zapadu zaradi 50.000 maraka i u
Beogradu otvori prvi servis za pranje automobila. Mimo njegovog plana, u Pariz je prvi put otišao
1958. godine da pomogne sestri Ljiljani. Ona se zaljubila u nekog našeg momka, emigrirala u
Francusku 1957. ali se našla u nevolji. Momak je hteo da je pretvori u prostitutku, a Stevica ga je
pretukao i oterao. U nastupu nervnog rastrojstva Ljiljana Marković je skočila pod voz u metrou i
ostala bez obe noge. Stevica je posle brinuo o njoj - prepričava nam Milomir Marić ovu porodičnu
dramu.
Stevica Marković je nekoliko meseci kasnije emigrirao sa prijateljima preko Italije u Belgiju, ali su ih
na tom putu karabinjeri uhvatili. U to vreme su iz Jugoslavije izvožena drva u Italiju, a zvanični Rim
je zauzvrat vraćao jugoslovenske begunce. Da ne bi postao Titov zatvorenik Stevica je sa ruke
skinuo pozlaćeni sat, iz džepa izvadio tridesetak dolara i dao ih karabinjerima. Put je bio slobodan, a
u Markovićevom džepu je ostala samo Miškova cedulja sa imenom Alena Delona i njegovom
adresom u Parizu.

MALI IZ KNjAŽEVCA
Miško Mercedes je rođen u Knjaževcu u porodici Božidara i Julijane Milošević. Njegov deda Miloš bio je čuveni
bankar i vlasnik vinarije „Džervin“. Odrastao je sa sestrom Zoricom u gradu na Timoku. Ubijen je 1966, a njegova
majka je umrla u januaru 2012. u staračkom domu u Mladenovcu.

(Nastaviće se)
Upoznali dva Pariza

Uz svetla velikog grada pulsirao je život emigranata u podzemlju. Alen Delon se trudio da
nađe posao mladim Beograđanima.

Stevan Marković okružen pariskim novinarima

STEVICA Marković se u Briselu smestio kod Uroša Milićevića, koji je bio miljenik četničke emigracije
u Belgiji. Njih dvojica nisu nameravala da rade u fabrikama, nego su se bavili „šanerskim“ poslovima
i kafanskim tučama. Kada je Marković dospeo u zatvor napisao je pismo Alenu Delonu, koga uopšte
nije poznavao, da mu pomogne. Delon je Stevici Markoviću, kao najboljem prijatelju Miloša
Miloševića, poslao dva advokata i automobil da ga izbave iz zatvora i dovezu u Pariz - kaže Milomir
Marić.
Bilo je to 1964. godine, kada su se Stevica, Miško i Uroš ponovo sreli. Tada je i Marković postao
član porodice Alena Delona. Dobio je stan u prizemlju Delonove vile na Aveniji Mesin, broj 22. Alen
Delon je obožavao Miška i Stevicu, kao i ostale jugoslovenske momke, jer je u njima video sebe kad
je bio mlad. Prepoznao je srčanost kojom su se mladi Jugosloveni borili za svoje mesto pod
francuskim suncem. Voleo je sa njima da igra fudbal na Jelisejskim poljima. Za njega su oni bili
pravo društvo, jer Delon nije voleo elitu iz Versaja.
- Milošević, Marković i Milićević u Parizu nisu bili pravi telohranitelji, batleri i sluge Alena Delona, jer
ih on nije tako tretirao. Uostalom, Delon je imao svog telohranitelja, kog smo mi zvali Crveni. Za
njega su Miško i Stevica bili iskreni prijatelji, koji su ga branili od napasnika i primali čak i udarce
noževima. Sam Alen Delon je za njih govorio: „Ovo su moji lični sekretari!“ Kao velika filmska
zvezda, Delon se stalno trudio da im nađe posao, da igraju na filmu kao dubleri ili kao glumci, što je
Milošu Miloševiću odgovaralo, dok se Stevica Marković interesovao da bude umetnički fotograf -
posvedočio je u TV seriji „Lepi i mrtvi“ pariski fotograf Petar Grujičić.
Oni su bili mladi intelektualci zavedeni svetlostima velegrada. Nisu bili gangsteri, ni mafijaši.
Policijski dosije Stevice Markovića u Parizu bio je gotovo prazan, izuzev nekoliko beleški o tučama u
kafana i na ulicama. Stevica Marković je studirao arhitekturu, a Miloš Milošević glumu. Neprestano
su čitali knjige, što je Alenu Delonu mnogo smetalo.
- Mnogo čita, posebno romane, povlači se u sebe, i to mene veoma plaši - govorio je Alen Delon o
svom prijatelju Stevici Markoviću i njegovoj ljubavi prema knjigama.
Istovremeno, Stevica je počeo da piše i svoj intimni dnevnik. U Beograd je bratu Aleksandru
Markoviću, koji je bio oficir JNA, slao pisma u kojima je otkrivao detalje svog novog života, ali i svoja
osećanja i strepnje. Iz tih pisama se vidi da je Stevica bio zbunjen i veoma uplašen posle Miškovog
ubistva u vili na Beverli Hilsu.
U martu 1966. poverio se bratu Aleksandru:
„Završih svoj dnevnik i simpatično pismo. Završavam film koji mi je ’namestio’ Alen Delon pre svog
odlaska na put. Biću upoznat sa svim detaljima o Miloševoj smrti. Interesuju me pravi razlozi. Jedina
mi je preokupacija da sredim sve oko Miloševe smrti i da istražim sve što se istražiti može.
Pokušavam da sredim rastureno stablo.“
Već 26. aprila 1966. je dopisao:
„Ne izlazim nigde. Alen je doveo Miloševog psa iz Amerike. Zaključili smo da se Miloš ubio u
trenutku očajanja. Mogu da kažem samo da ćemo uvek voleti Alena - bilo na zemlji ili ispod nje.“
Kao što ova pisma pokazuju, Stevan je ostao veoma privržen Milošu Miloševiću, koga je nasledio u
Delonovom domu i srcu. Košulju i pantalone koji su bili na Milošu kada je pronađen mrtav u
holivudskoj vili Mikija Runija, Alen Delon je prilikom povratka iz SAD stavio u podrum zgrade na
Aveniji Mesin 22. Stevan Marković je svakog dana silazio u podrum, gledao tu krvavu odeću i druga
Miloševićeva dokumenta. Kao da je slutio svoju sudbinu.
Život Miloša Miloševića, Stevice Markovića i Uroša Milićevića uz Alena Delona pružio im je priliku da
upoznaju dva Pariza. Jedan onaj bleštavi, u kome je sve vrvelo od lepih devojaka, našminkanih
muškaraca, lakih dama i plejboja, kockara i menadžera, lovaca na talente i mecena. I drugi, onaj
podzemni, u kome su živeli jugoslovenski dođoši i razni drugi emigranti. O tom životu Marković je
bratu Aleksandru februara 1964. godine pisao iskreno i poverljivo:
„Moj način života je veoma jednostavan, ne želim da na bilo koga njegov tok utiče. Idealista sam.
Volim da mi se laska, da mnogo putujem, da pomažem sirotinji“.
Marković i Milićević su jedno vreme bili cimeri u dvosobnom stanu Alena Delona u centru Pariza.
Pričalo se da su oni njegove „gorile“, što je slavni glumac porekao:
- Tačno je da je Stevan Marković koristio jedan stan u prizemlju moje privatne kuće i da je često
obedovao za mojim stolom, kao i ostali moji prijatelji. Šetao je našeg sina, izlazio je s nama na javna
mesta. On je pokušavao da igra malu ulogu u filmu „Gori li Pariz“, ali je shvatio da nije sposoban da
uspe na filmu.
Već juna 1966. Stevica Marković je pisao bratu Aleksandru o teškom životu. Brinuo je o sestri u
bolnici, a para nije imao:
„Očekujem da mi Alen Delon izaranžira nešto na nekom filmu. Malopre sam pisao Ljilji i žao mi je što
ne mogu da je obiđem. Nemam vremena ni za preče poslove. Možete li da me razumete? Moram da
produžim pasoš.“

BEOGRADSKI ATLETA
Stevan Marković je rođen 10. maja 1937. godine u Beogradu. Otac mu je bio predsednik opštine Lazarevac, a majka
knjigovođa u hotelu „Mažestik“. Odrasto je pored brata Aleksandra i sestre Ljiljane. Bio je visok, snažan, pravi atleta.
Majka mu je kao staljinista 1948. odvedena u ženski zatvor na ostrvu Sveti Grgur, gde je preminula.

(Nastaviće se)
Filmski svet na dlanu

Uz Delona, koji je voleo da bude okružen lepim ženama, Marković je upoznao ceo filmski svet
Pariza i imao ogromne uspehe kod žena.

Alen Delon

UZ Delona, koji je voleo da bude okružen lepim ženama, Marković je upoznao ceo filmski svet
Pariza i imao ogromne uspehe kod žena. Njegove simpatije i ljubavnice bile su mlade zvezde pop
scene i filma Fransoaz Hardi, Silvi Vartan, Mari Lafore, Frans Gal, Romi Šnajder i devojka Klaudija
Hos. Ovu 24-godišnju manekenku grčko-egipatskog porekla upoznao je u mondenskoj kafani
„Senkijer“ u Sen Tropeu, gde je Delon imao vilu. Klaudija se hvalila kako je sa Stevicom rado
razgovarala o filozofiji, dok je on citirao francuske filozofe.
- Čuveni „Pari mač“ je doneo o njemu veliku reportažu s naslovom „Stevica Marković - najlepši i
najjači čovek Pariza“. Francuski bulevari su bili okićeni bilbordima sa njegovim likom. Jedino je Brižit
Bardo, lična prijateljica Alena Delona, zazirala od Stevice kada joj se udvarao. Osetila je da je on
opasan čovek, da može da je uvuče u neku aferu. Brižit, kao lepo i pametno dete bogatih
aristokrata, nije želela da bude izložena skandalima - objašnjava Milomir Marić, autor filma „Lepi i
mrtvi“.
Tek pridošli Srbi u Francuskoj su lepog Beograđanina doživljavali dosta drugačije, kao nekog sebi
ravnog:
- Stevica je tada bio samo jedan iz bataljona bulevarskih fotografa koji su radili za Franka Stolicu,
Hrvata i oficira Draže Mihailovića. Razlikovao se mnogo od Miška Mercedesa. Marković je bio
plahovit, strašno jak, čak surov, ničeg se nije plašio. Voleo je ulične tuče, u koje je vodio Alena
Delona. Kocku i žene je strašno obožavao - portretisao ga je rečima Petar Grujičić, tada mladi
fotograf.
Stevan Marković je bio čovek koji je pred svojim zemljacima govorio da je uspeo u životu i visokom
društvu. Hvalio se da je on kralj bulevara.
- Uoči spektakularnog nastupa Džonija Holideja u Parizu, Marković je obećavao zemljacima da će
napraviti haos u Parizu. Popeo se na binu, oteo mu gitaru, počeo da ga udara po glavi i od
francuskog pevača tražio da viče „Živeo car Lazar“, „Živeo Miloš Obilić“. Ovaj je to i učinio - otkriva
Milomir Marić detalje iz života srpskog kralja pariskih bulevara.
Da bi pokazao koliko je veliki, Marković je sredio Oliveri Katarini da nastupa 77 dana u pariskoj
„Olimpiji“ sa muzikom iz filma „Skupljači perja“. Tada joj je rekao: „Pokaži im da si Srpkinja!“ Ipak,
posle sjajnog uspeha, posavetovao je Oliveru: „Nije Pariz za tebe, vrati se u Beograd!“
U stvari, dogodilo se nešto sasvim suprotno od onoga što je Stevica pričao. On je bio usamljen i
ponižen, jer je živeo, kako je jednom rekao Alenu Delonu, od „mrvica koje mi bacaš sa stola“.
Usamljen, pisao je svom bratu Aleksandru Markoviću u leto 1966. godine:
„Pisao sam jadnoj Miloševoj majci i odbio da primim njegovu sestru. Alen ćuti, a ja ne mogu da joj
obezbedim ništa. Ljilji sam pisao i pisao bih joj stalno. Kada imam novca, onda joj šaljem. Svu „lovu“
dao sam advokatu, da mi produži boravak. Snimanje filma će početi u avgustu. Izdržaću do kraja i
valjda ću doći do novca, da se osamostalim koliko-toliko...“
O toj vrsti poniženja Stevice Markovića govorili su, na svoj način, njegov prijatelj Miško Milošević i
njegov mecena Alen Delon. Miloš je 23. novembra 1964. godine pisao Stevici iz Kalifornije i
obavestio ga: „Alen je tebi posebno poslao 300.000 franaka...“
Slavni glumac je francuskim novinarima govorio, kao da se pravda:
- Stevan nikada nije bio pozvan kod mene na neki poslovni ručak, ili večeru, i nikad nije ni na koji
način bio umešan u moj profesionalni život. Nikad nije ni išao sa mnom, kad sam ja negde bio
zvanično pozvan. Jedini moji i Stevanovi izlasci bili su neobavezni momački izlasci...
Milomir Marić u svom filmu „Lepi i mrtvi“ prvi otkriva da je Stevica Marković bio veoma razočaran
sjajem Pariza i zapadnjačkim životom.
- On je kao momak u porodici svog druga Vuka Blagojevića u Beogradu prvi put došao na ideju da
ode na Zapad. Naime, Vukova majka, koja je svojevremeno bila bolničarka u štabu đenerala Draže
Mihailovića, kao antikomunista je u kući često govorila: „Komunizam je zlo, na Zapadu je raj!“
U to vreme Pariz je bio centar srpske četničke emigracije, u kome su glavnu reč vodili Andra
Lončarić i Mile Radovanović. Emigranti su puštali glasine da je Lončarić čovek Leke Rankovića, koji
ga je poslao u Francusku da ubije kralja Petra Drugog Karađorđevića.
- Stevica je video da naši ljudi žive bedno i da na Zapadu niko neće dati čašu vode ako ne platiš.
Šokiran takvim saznanjima, on je živeo na svoj hajdučki način - burno, agresivno i ludo - objašnjava
Milomir Marić.
U takvoj situaciji, dok je njega Alen Delon obožavao, Marković je počeo da ga ponižava. Pokušavao
je na sirov balkanski način da pokaže da je veći od slavnog glumca. I dok je Delon ustajao u pet sati
ujutro, pripremao uloge i odlazio na posao, Stevica Marković je ustajao oko podne. Odlazio je da
obiđe pariske kafee i da se hvali kako je Alen rob posla i ustaje u zoru, a on može da uživa.

DRUŠTVO MIMO ZAKONA

Delonov telohranitelj Milovan Radić, zvani Crveni, uveo je Stevicu u društvo Jugoslovena koji su funkcionisali mimo
zakona i imali probleme sa policijom. Među njima su bili najveći francuski kriminalac Bruno Sulak i njegov srpski
pajtaš Stiv, odnosno Radiša Jovanović, poreklom iz Leskovca. Upoznao je zatim Nikolu Milovanovića, čuvenog
Feliksa, telohranitelja Elke Zomer, Andru Lončarića, četničkog kolovođu i prijatelja kralja Petra Drugog
Karađorđevića.

BATINE ZA SARTRA
Stevica i jugoslovenska „ekipa mangupa“ su jednom prilikom u čuvenom kafeu „Flor“ išamarali najvećeg francuskog
mislioca Žan-Pola Sartra. Objašnjenje je bilo: „Sartr je sve ono što mi nismo. Mator, ružan i pametan. Mi smo mladi,
lepi i glupi. Morali smo da ga bijemo.“

(Nastaviće se)
Prijatelju “ukrao” ženu
Naši intimni odnosi opsedali su Stevana, žalila se Natali Delon. Poznanstvo sa suprugom
premijera Žorža Pompidua.

Stevica Marković i Natali Delon

STEVICA Marković je hvalio Alena Delona u pismu svom bratu Aleksandru od 14. jula 1966:
“Sa Alenom je sve u redu. Odličan momak i iskren prijatelj. Jedino njegova žena Natali... Samo što
joj nisam opalio ’šljagu. Da ne ulazim u detalje, koji me nerviraju, a vas ne interesuju. Da sam muž
one Natali, brat ili rođak, tukao bih je četiri do pet puta dnevno.”
Već u septembru 1967. Stevica Marković je bio nezadovoljan svojim prijateljom i mecenom. U pismu
bratu prekorio je Delona:
“U jednoj tuči, ovo samo vama pišem, jer sam morao da štitim Alena i njegovu ženu, bio sam malo
izboden nožem i slomili su mi prst, pa moram da se operišem. Alen nudi da plati operaciju. Neka ga,
neka plaća kad je kukavica da sam brani svoju ženu.”
Te 1967. godine Stevica Marković je odlučio da svom prijatelju “ukrade” ženu. Natali Delon smatra
da se Stevica, kao mlad čovek, jednostavno zaljubio u nju.
- U početku, kad je Alen govorio da hoće da primi Stevana u kuću, bila sam protiv toga. Ali kasnije
sam uvidela da je veoma šarmantan. Avgusta 1967. bila sam fizički slaba prema njemu - pričala je
prijateljicama slavna glumica. - Posle avanture, bilo je dogovoreno da se naše prijateljstvo ne kvari.
Međutim, u septembru sam primetila da se Stevan zaljubljuje u mene. Postao je neprijatan i počeli
smo da se svađamo.
Pisala je pomirljiva pisma Stevici, ali je on bio sve ljubomorniji. Naročito od novembra 1967, kad je
Natali Delon imala vezu sa rediteljem Filipom de Brokom.
- Naši intimni odnosi opsedali su Stevana. On se uvek bojao da ću ja to kad-tad reći Alenu. Aluzija
da se “mi pravimo mrtvi”, sigurno nema nikakve veze sa smrću Miloša Miloševića. Stevan mi je često
govorio o Milošu i pričao da je taj mladić uvek želeo da prodre do dna stvari i da ga je to ubilo.
Stevan je o njegovoj smrti u Holivudu često menjao mišljenje. Čas je smatrao da je Miloš izvršio
samoubistvo, čas da je bio žrtva Mikija Runija i njegove mafije. U svakom slučaju, nikad nije
sumnjao da smo Alen i ja krivi za tu smrt. Ja sam se tih njegovih priča plašila - bila je iskrena Natali
Delon, koja je potom ohladila svoje odnose sa Stevicom Markovićem.
Jedno od tih ljubavnih pisama stiglo je do Alena Delona, ali, kako je kasnije izjavljivao, na to nije
obraćao pažnju, jer su on i žena “živeli svojim životima”.
Alen Delon je imao tek 33 godine, a Stevica dve manje. Obojica su bili poželjni u visokom
francuskom društvu. Stevičin brat Aleksandar je pričao da je Alen Delon često insistirao da se pozivi
za prijeme i večere šalju i njegovom prijatelju Stevanu Markoviću.
- Desilo se jednom da Delonovi dobiju dve pozivnice za svečanu večeru koju je priredio poznati
bogataš Rotšild. Kad su Delona pozvali telefonom, on je odgovorio da u njegovoj kući postoje tri
osobe. Usledilo je izvinjenje i slanje još jedne pozivnice, za Stevana - priča Aleksandar Marković.
U kući Rotšilda upoznali su i francuskog premijera Žorža Pompidua i njegovu suprugu Klod, a
kasnije i Fransoa Markartonija, čoveka od poverenja francuskih vlasti, koji je bio poznatiji kao šef
korzikanske mafije.
- Delonovi su uzvraćali prijeme i večere. U njihovoj vili Stevan je bio na večeri zajedno sa
Pompiduovima i gangsterom Markantonijem. Žorž Pompidu je bio najpoznatiji kao bliski saradnik i
od 1948. lični savetnik i šef kabineta Šarla de Gola. Predsednik vlade, od 1962. do 1968, povukao
se posle studentskih nemira 1968. godine i ušao u trku sa ostalim degolistima za predsedničkog
kandidata - objašnjava Aleksandar Marković, biznismen u Italiji, koji danas živi u Rijeci.
Slučaj je hteo da su se Delon i Stevica Marković sa članovima porodice Pompidu, odnosno sa
gospođom Klod Pompidu sretali i u onom drugom, manje elitnom svetu. Istoričar i muški plejboj Filip
Erlanže uveo je Delona i Markovića u džet set, ali i u svet pariskih orgija. Marković je sa
oduševljenjem osvajao pariski svet poroka i pomislio da može da radi šta hoće. Starije pariske dame
je oduševljavao. Zvale su ga Stefan.
Istraživač ovog slučaja Branko Rosić kaže:
- Parižani su odlazili na slasne provode u kuću Madam Klod, u Ulici Valerija. Cene devojaka kretale
su se od 50 do 150.000 starih franaka. Znalo se da je kuća gospođe Klod često služila potrebama
francuske vlade. Tu su održavani i tajni sastanci sa afričkim političkim predstavnicima i često su
sklapali važni politički poslovi. Delon i njegova žena su često posećivali njihove zabave zajedno sa
Stevicom Markovićem.
Učesnica tog “ružičastog baleta”, kako ga je nazvao Stevičin prijatelj Uroš Milićević, bila je i supruga
Žorža Pompidua, tada predsednika francuske vlade. U to vreme pričalo se da je Stevica postao
ljubavnik zanosnih gospođa Pariza, a za njihove sastanke služila je vila Alena Delona u Sent
Tropeu, kao i jedna druga, 15 kilometara udaljena od Pariza. Istoj svrsi služila je i susedna zgrada
na četiri sprata, vlasništvo jednog bankara. Tamo su se skupljali i drugi mladi Jugosloveni.
- Stevica Marković je vodio jedan javni, a drugi tajni život - smatra danas Milomir Marić, autor filma
“Lepi i mrtvi”.
I navodi kao primer Stevičino pismo bratu Aleksandru od 26. avgusta 1968: “Alenovi se svađaju...
Da li vi mislite da je meni lako ovde sa mojim problemima i nesrećama: dokumenti, intrige Delonovih,
nekoliko filmova, a ipak ništa za budućnost”.

NIJE POLAGAO RAČUNE-

Slavne osobe, među njima Brižit Bardo, Silvi Vartan, Džoni Holidej, Mari Lafore i druge, govorile su da je Stevan
simpatičan mladi čovek, koji se kretao u njihovom društvu bez ikakvih zadnjih i prljavih namera, pa je zato i bio cenjen
kao njihov iskren prijatelj - seća se njegov brat Aleksandar. - Stevica je, međutim, to shvatao nekako drukčije, da je
samostalan i da nikome ne mora da polaže račune.

(Nastaviće se)
Krst na kraju pisma

Za sve moje nezgode treba se obratiti Alenu Delonu, pisao je Marković pre smrti. Ucene sa
fotografijama bile su kobne za Stevana.

Sahrana Stevana Markovića u Parizu 1968. godine

STEVICA Marković je bio vlasnik albuma fotografija “ružičastog baleta”, ili po srpski grupnog seksa,
čiji je učesnik bila i Klod Pompidu, tada supruga predsednika francuske vlade. Vodio je i svoj intimni i
tajni dnevnik. Stevica je svakog dana do detalja zapisivao događaje iz svog života, najpre u veliki
crni notes, a kad ga je ispunio, u zelenu školsku beležnicu. Počeo je da fotografiše dame u lascivnim
pozama i da tim slikama ucenjuje njihove muževe. Vrhunac se desio kada je to uradio sa suprugom
premijera Žorža Pompidua.
- Ucene s montiranim fotografijama, a možda i stvarnim snimcima u nezgodnim pozama uglednih
Parižana, bile su kobne za njega - rekao je jednom prilikom Milomiru Mariću, pariski fotograf Petar
Grujičić.
Stevica Marković je 1. oktobra 1968. godine pronađen na pariskom đubrištu Elankur, ubijen,
raskomadan i stavljen u plastičnu vreću. Imao je 31 godinu. Poslednji put je viđen živ 22. septembra
1968.
- Stevan mi je predao jedno pismo i zamolio da ga odnesem Natali Delon u Ulici Fransoa. Rekao je
da ide na sastanak sa Korzikancem Markantonijem. Video sam ih zajedno u taksiju. Nije se vratio do
ponoći, a ni ujutru. Mi smo u to vreme zajedno stanovali ispod Delonovog apartmana - sećao se tih
dana njegov cimer Uroš Milićević. - Nije se pojavio ni prekosutra. Postalo mi je jasno da mu se
desilo nešto ozbiljno pa sam požurio kod Delona u Sen Trope, da se o njemu raspitam. Alen je bio
kratak: “Ne brini zbog toga. Negde je odlutao. Vratiće se on...”
U utorak 1. oktobra, oko 19 časova policija je obavestila Alena Delona da je pronađen Stevanov leš.
On je to saopštio i Urošu Milićeviću i Natali Delon. Njegov komentar je bio ciničan:
- U grčkim tragedijama uvek jedan od troje na kraju umire...
Natali Delon je bila uznemirena, jer je Stevica Marković pismo potpisao krstom.
- Stevan se potpisao stavivši krst, što me navodi na pomisao da je znao da će da umre. Nikad se u
drugim pismima nije potpisivao na taj način. Ne smatram da je taj krst bio uperen protiv mene, ni da
mi je predstavljao ma kakvu pretnju.
Po mom mišljenju, jedina greška koju sam prema njemu učinila je ta da sam Alenu priznala naše
intimne odnose iz avgusta 1967, a obećala sam Stevanu da to nikad nikome neću reći - bila je
zbunjena Natali Delon.
Bilo je i drugih naznaka da je život Stevice Markovića u opasnosti. U pismima svom bratu
Aleksandru i drugu Vuku Blagojeviću, jasno je jednom poručio: “Ako se ne pojavim do tog i tog dana,
znajte da sam mrtav. Oni će me ubiti. A. D. i njegov kum”.
- Moj brat je živeo sa pomešanim osećanjima prijateljstva i straha. Pisao mi je o problemima koje
ima sa Delonom i Makartonijem. Savetovao sam ga da napusti Pariz i da se vrati kući. I ja sam slutio
zlo, ali me Stevica nije poslušao. Ostao je da umre u Parizu - poverio nam se Aleksandar Marković.
Svom starijem bratu Stevica Marković je poslao 25. septembra svoje poslednje pismo, krajnje
iskreno. Pismo je na parisku poštu predao Stevičin prijatelj Vuk Blagojević, jer ga je zamolio da mu
ispuni poslednju želju: “Ako se ne vratim sa sastanka na koji idem, pošalji Aci ovo pismo...”
- Stevica je bio u velikoj nevolji. Nisam znao o čemu se radi, ali sam video da očajnički traži pomoć -
seća se Vuk Blagojević, koji se u to vreme bavio proizvodnjom i prodajom džempera.
Stevanovo pismo je glasilo: “Aco, osećam da moram da ti pišem. Ovo neka bude moj testament, ako
mi se nešto desi, da bi znao kako i od koga da tražiš objašnjenje za to. Nemaš pravo da mi ne
ispuniš želju. Daćeš pismo Vuku (Blagojeviću) ili Isi (Ismetu Osmanoviću) i oni će ga razumeti. Zato
pokušaj da me dobro razumeš - povod rata su moja gordost i sujeta. A razlog su intrige... Adresu,
koju ti dajem čuvaj (u pismu je prebrisana, ne zna se ko je to učinio)! I to će biti izvršilac osvete za
lovu, ili bez ako vam treba, ali nikom živom se ne poveravaj sem ocu, ako on hoće da osveti svog
sina.
Aco, za sve moje “cake” ili nezgode treba se obratiti Alenu Delonu - kao hiljadu posto odgovornom
za to. Njegov ortak je mangup, koji radi za Alena - nastavio je svoje pismo Stevica Marković i
upzorio starijeg brata. - On je Fransoa Markantoni, Korzikanac, pravi gangster sa stanom u Bulevaru
de Goblen broj 42, ćošak pored kasapnice, levo, prostirač za noge sa inicijalima F. M. ili kafe “Pase”,
gde pije aperitiv. Ćopav je i operisao je ožiljak na licu. Za ostale stvari Natali, ženu Alenovu ne pitati.
Najveća je lažljivica na svetu... Uzmi ovo kao najozbiljniju stvar na svetu...”
Kako nam je ispričao, Aleksandar Marković je pismo shvatio ozbiljno. Njemu je Vuk Blagojević
pomogao da kupi kartu i da boravi u Parizu. Razgovarao je sa policijom i uzeo advokata Rolanda
Dimu da ga zastupa po privatnoj tužbi. U međuvremenu je obavljena sahrana Stevice Markovića na
gradskom katoličkom groblju. Bilo je prisutno vrlo malo naših ljudi. U francusku zemlju je pobodena
krstača sa njegovim imenom i stavljeni su buketi cveća. Niko od Srba nije imao novac da plaća
grobno mesto, pa je Marković sahranjen o opštinskom trošku.
- Posle nekoliko godina, kada smo želeli da Stevana prebacimo u Beograd, to groblje je prodato,
razrovano i na njegovom mestu je podignuta stambena zgrada. Tako se ni do danas ne znaju ni
grob, a ni ubice mog brata Stevice - priznao nam je Aleksandar Marković, jedan od retkih svedoka
koji je odbio da govori u filmu “Lepi i mrtvi”. Kako reče, nije želeo da produbljuje stare rane, koje ga
još bole.

NE KRADITE LOPOVE
Stevica je hteo ili da udobno živi u inostranstvu ili da u Jugoslaviji otvori preduzeće. S kim se sve poslednjih dana
života družio, morao je da završi tragično. Ne možete da se družite s lopužom i da mislite da ćete ga pokrasti.
Marković se tu negde prevario - smatra pariski ugostitelj Slava Marković.

(Nastaviće se)
Naslutio svoju smrt!

Policija na osnovu Stevanovih pisama posumnjala u Delona i njegovu suprugu. Tajni dnevnik
i fotografije, navodno povod za ubistvo.

Hapšenje Alena Delona

RUŽNA smrt Stevice Markovića i pismo optužbi koje je ostavio za sobom uznemirili su francusku i
jugoslovensku javnost, a mediji su iskoristili da otvore aferu "Marković -Delon".
Za Markovića i niz mladića poput njega, govorilo se da su svoj hleb zarađivali kao ulični fotografi,
žigoli i ucenjivači - baveći se isključivo sumnjivim poslovima. Govorilo se i o unajmljenim ubicama,
drogama i belom roblju, orgijama i osvetama.
Pisalo se o ljubavnom trouglu Natali-Delon-Stevica, o trgovini kokainom, o korzikanskoj mafiji i
iznudama Fransoa Markantonija kod Alena Delona i Stevice Markovića. Ali i o nepoznatim ubicama.
Milomir Marić je pokušao da odgonetne kako je Stevica Marković masakriran u Parizu krajem
septembra 1968. godine:
- Rekonstrukcija kretanja Stevice Markovića poslednjih dana septembra 1968. godine ukazuje na to
da se on našao sa Markantonijem i njegovim ljudima. Mafijaši su dobili zadatak da pretuku i zastraše
Markovića. Nisu, međutim, znali da je Stevica sjajan rvač i da ima strahovit udarac glavom, kojim je
umeo i da nokautira svoje napadače. Očigledno je došlo do tuče, i kad je zapretila opasnost da
Stevica nadjača protivnike, neko od mafijaša mu je prislonio mali pištolj na potiljak i povukao oroz.
Besni zbog batina koje su dobili, mafijaši Markantonija su iskasapili Markovićevo telo.
Slučaj "Marković" vodio je Rene Patar, istražni sudija prvostepenog suda u Versaju. Njemu je Uroš
Milićević izjavio da je ubeđen "da je Delon naručio Stevičino ubistvo preko Markantonija" da bi
sprečio da Marković objavi svoj tajni dnevnik i fotografije o orgijama sa njima, francuskim damama i
premijerovom ženom. Aleksandar Marković je za smrt brata okrivio Korzikanca i priložio Stevičino
pismo. Sudija Patar je odlučio da istragu vodi protiv N. N. lica i Fransoa Markantonija.
Patar je posle dugotrajnog proveravanja potpisao nalog za njegovo hapšenje 17. januara 1969.
Uhapsili su ga u Kanu. U hapšenju i sprovođenju u zatvor učestvovali su vojni helikopteri, 150
policajaca, blindirani automobil u kome je Markantoni ležao na podu da ne bi dobio kuršum u glavu i
novinari. Tada on izjavljuje:
- U aferi "Marković" policajci žele da sakriju nešto - ne znam šta, predstavljajući mene kao krivca. Ja
najbolje znam da sam nevin. U ovom ubistvu nikad neće moći ništa da se dokaže. Rekao sam
policiji: "Da sam ja ubio Markovića, ili da sam naredio da ga ubiju, telo nikad ne bi bilo pronađeno.
Nikad ga ne bih bacio u rupu koju je mogao da vidi ceo svet."
Saslušanje je trajalo 52 časa. Aleksandar Marković je tada bio i dalje u Parizu i suočio se sa
Fransoa Markantonijem.
- Nisam u stanju da iznosim neke specijalne utiske o njemu. Međutim, duboko verujem da je
Markantoni krivac. U sudu su me pretresli na zahtev samog Markantonija i njegovih advokata. On se
navodno plašio da ja ne iskoristim ovaj trenutak za osvetu! To je još više potvrdilo moje sumnje u
njegovu krivicu. I Alena Delona takođe smatram odgovornim za smrt mog brata - izjavio je Marković
francuskim medijima.
Kad je pušten na slobodu, Korzikanac je nadmeno rekao:
- Marković?! Nikad se sa njim nisam upoznao! Znam samo da je bio sluga kod Delonovih!
Sudija Patar je saslušao Stevanove bliske drugove - Ismeta Osmanovića, Mileta Kopanliju, s kojim je
bio poslednjih dana života, Vuka Blagojevića, Uroša Milićevića, Voju Milićevića i rođaka Đorđa
Markovića.
- Pričao sam da je Stevica bio bez posla, da sam ga nagovarao da nastavi studije, jer ja sam završio
ekonomiju, a on se bavio fotografijom. Svi mi koji smo došli iz Beograda nešto smo stvarali, samo on
nije, jer je bio neodlučan - posvedočio je Vuk Blagojević.
Kada je istraga otvorena, francuski mediji su tako ocrnili Markovića da su čitaoci mogli da pomisle - i
trebalo ga je ubiti!? "Beogradski momci su skupo platili zabludu da su veći mangupi od Alena
Delona. Šta tamo, na Balkanu, rade sa psom kad ujede gospodara?", postavljala je pitanje pariska
bulevarska štampa.
Na osnovu poslednjih Markovićevih pisama, policija je posumnjala da iza ubistva stoje Delon i
njegova tadašnja supruga Natali. Francuskim sudskim organima dostavljen je dokument koji
optužuje Alena Delona da je bio direktno povezan sa ubistvom Stevana Markovića
- Taj dokument ima 31 stranu - tvrdio je advokat Rolan Dima, zastupnik porodice Marković.
Istražni sudija Rene Patar ih je saslušao u Palati pravde u Versaju. Prvo je propitivao Alena Delona.
- Delon je pokušao da mi objasni odakle potiču optužujuća pisma Stevana Markovića - otkrio je
sudija Rene Patar. - Tvrdio je da je Stevan patio od manije gonjenja i da ih je napisao u pripitom ili
drogiranom stanju. Po Delonu, nema "afere Marković", kao što nema ni "afere Delon".
"Nisam uopšte dužan da se pravdam za svoja prijateljstva. Stevan nije bio moj čuvar, već dubler,
prijatelj. Moguće je da je on imao više različitih načina života. Ja sam poznavao samo jednog
Stevana. Bio je vrlo zatvoren, tajanstven, usamljen."
Na pitanje o odnosima Stevana i Natali, Delon je odgovorio:
"Ona je vodila svoj život. S druge strane, primećujem da je Stevan, poveravajući se svojim
zemljacima, preuveličavao ulogu koju je imao u našem braku."
Sudiju je zanimalo kako su zahladneli njihovi odnosi.
"Nikad s njim nisam imao raspravu ili svađu. Zbog toga se čudim što to neki svedoci tvrde.
Kategorički osporavam da sam izgovorio ma kakve pretnje Stevanu ili ma kome radi toga",
odgovorio je slavni glumac i iz pritvora, gde je proveo 48 časova, otišao prvo u operu!

UBICA BEZ IMENA

Ne pominjući nikakvo ime, komesar francuske policije Rene Redone izjavio je 7. novembra 1968. da je ubica Stevana
Markovića blizak Delonu. - Bio je u Americi kad je Miloš Milošević ubijen u Holivudu. Vlasnik je zemljišta u
neposrednoj blizini gde je nađen Stevanov leš. Dugo je bio na robiji (pet godina), ali je zahvaljujući svojim političkim
vezama oslobođen.

(Nastaviće se)
Strah progonjenog čoveka
Natali Delon potvrdila da se Stevan nikad nije bavio mutnim poslovima. Ružno lice Alena
Delona pokazano u ratu u Indokini.

Natali Delon dolazi na suđenje u Parizu

FRANCUSKI mediji nisu bili ubeđeni u Delonovu nevinost. Nabrajali su nelogičnost njegovog
svedočenja, posebno odricanje da je bio jako blizak sa Markovićem. Prećutao je, kako su govorili
Francuzi, i da je bio nasilan čovek.
- Delon je grubijan, sadista, ubica iz zadovoljstva - izjavio je tada Anri Gi Devinjak, nekadašnji
komandir čete u Indokini u kojoj je Delon proveo dve godine, a posle urednik pariskog lista
"Detektiv". - Svoje pravo lice pokazao je u indokineskom ratu. Uvek je insistirao da učestvuje u lovu
na usamljene Vijetnamke...
Natali Delon se pred sudijom Patarom pojavila 24. marta 1969. Imala je 27 godina i svoj iskaz je
počela pričom o sumornom i teškom susretu sa Stevicom Markovićem u ponedeljak 16. septembra.
- Bio je lepo obučen, ali vrlo nervozan, pun zebnje, nepovezan. Imala sam utisak da je pun
problema, da ga je strah od nečega... Stevan je imao držanje progonjenog čoveka. Počeo je da
priča o Fransoa Markantoniju. Rekao je da se taj čovek stalno vrti oko njega. Kad sam ga upitala
zašto, šta on sa njim ima - promenio je odmah temu. Govorio je: "Plašim se za svoj život, ubeđen
sam da će nešto strašno da mi se desi... Pre nekoliko dana sam primetio da mi je neko pretresao
stvari." Nisam tome pridavala veliku važnost. Stevan je uvek voleo da "drami", da stvari vidi crne i
kad nisu to bile - ispričala je Natali Delon.
Kada je sudija Patar upitao da opiše svoje odnose sa mafijašem Markantonijem, zbog koga je tražila
policijsku zaštitu, Natali je priznala:
- Markantoni je dolazio kod nas kući tri puta, uvek kada je Alen bio sa mnom. Jednom, posle
Uroševe posete, rekao mi je "Stevan možda sad umire... Ali da nije mrtav, potražio bi te da te ubije. I
tebe i Alena...". Osećala sam se strašno nesigurno i uplašeno! Na kraju, nemam šta da krijem o
svom životu. I nemam nikakvog razloga da verujem da je Stevan mogao da mi smeta štampanjem
skandaloznih spisa o meni, Alenu i njemu, pošto smo međusobne odnose raščistili.
Svi koji su poznavali Stevana Markovića, posle njegove smrti su se pitali - šta je to toliko zgrešio da
bude tako surovo likvidiran. U vreme suđenja
N. N. ubici i osumnjičenom mafijašu Markantoniju, koje je trajalo sve do 1976. godine, pojavile su se
u javnosti najmanje tri teorije o razlozima za ubistvo.
"Stevan Marković je bio kriminalac, saradnik korzikanske mafije, trgovac drogom, siledžija i svodnik.
Ucenjivao je Delonove pretnjom da će medijima dostaviti spise o njihovom nečasnom životu i
kompromitujuće fotografije. Želeo je da proda svoj album tajnih fotografija, snimljenih za vreme
orgija sa pariskim damama i ženom francuskog premijera. Postao je opasan za sve oko sebe", pisali
su pariski žurnali.
Alen Delon je porekao mogućnost da Stevica Marković krije bilo kakve tajne o njemu:
- U toku naših obeda u kući sa Stevanom, razgovor se vodio o opštim i banalnim stvarima. Stevan
nikada nije tražio ni novac, da bi kupio neki bar ili restoran, kao na primer, restoran "Laka Marg" u
Nici.
Njegova bivša supruga Natali je bila direktnija:
- Stevan nije bio mangup, nikad se nije bavio mutnim poslovima. Uvek je sve najlepše pisao o Alenu
Delonu. Prvi put je ružnu reč za Alena rekao u svoja poslednja tri pisma, koja su porodici stigla posle
njegove smrti. Mislim da je on samo hteo da za svoj lični neuspeh i poraz u Parizu okrivi Alena i
mene.
Pariski Srbi i deo francuske javnosti nije verovao Delonovima. Njegov cimer Uroš Milićević je u
izjavama sudu ponajviše sumnjičio Alena i Natali Delon.
- Ubeđen sam da je Delon naručio ubistvo - svedočio je na sudu Uroš Milićević. - Kad se nije još
znalo šta je sa Stevanom, kad je jednostavno nestao 22. septembra, Delon mi je rekao da on nema
nikakve veze sa onim što bi mu se eventualno moglo desiti. Tada mi je na lep način zapretio da će
naći način da me ućutka, ako se budem mešao. Delon me je opomenuo i kad je čuo da sam
napadao Fransoa Markantonija. Zahtevao je da mu se izvinim.
Stevanovi prijatelji pretpostavljaju da je hteo da izađe iz bolesnog mondenskog okruženja. Maštao je
da ima nešto svoje, predstavništvo ili perionicu sportskih automobila u Beogradu. Čekao je da mu
Alen Delon pomogne i da zaradi pare, kako bi zbrinuo bolesnu sestru Ljiljanu i pomogao sestri Zorici
i majci Julijani ubijenog Miška Miloševića. O tome je pisao svom bratu Aleksandru:
"Nemam para da pomognem sestri. Alen se složio da primim Zoricu, ali se Natali buni. Neće da je
vidi u kući, a ja ne znam zašto"?
Stevica Marković je stalno čekao da Alen Delon nešto uradi za njega, a kad se to nije desilo, počeo
je da preti da će novinarima da ispriča sve što zna i o Delonovima i o Markantoniju. Pominje se da je
Marković od Delona za svoj tajni dnevnik tražio najmanje 200.000 franaka.
Stariji brat Aleksandar Marković to poriče. Pokrenuo je građanske parnice sa advokatom Rolanom
Dima i tako dobio uvid u kompletan dosije vezan za bratovljevu smrt. Tu se videlo da je Stevica
Marković bio "čist".
- Tačno je da je Stevan imao svoj apartman u kući Alena Delona, ali je istraga nedvosmisleno
utvrdila da moj brat nije bio ni telohranitelj, ni sekretar, ni plaćenik. Najkraće rečeno, bio je blizak
prijatelj porodice Delon, ali potpuno nezavistan i samostalan. Stevan je imao svoj život koji nije bio
vezan ni za droge, ni za ucene, prostituciju ili bilo koju prljavu radnju, pričao je Aleksandar.

ŽIVOT BEZ DROGE

Teoriju da je Stevan pred smrt bio upetljan u trgovinu kokainom pobio je njegov brat Aleksandar Marković: - To je
neodrživa priča. Stevan nije činio zlo ljudima, a bio je svestan, normalan čovek, da je droga zlo za hiljade ljudi! Zbog
toga sam ubeđen da Stevan drogu nije ni prodavao, ni kupovao, ni uzimao.

(Nastaviće se)
U makazama kuma mafije
Mafijaš Markantoni finansirao karijeru poznatog glumca i potom ga reketirao. Delon
predstavio sebe kao žrtvu državne zavere.

Fransoa Markantoni

NA osnovu sopstvenih istraživanja i razgovora s mnogim ljudima, Milomir Marić je došao do otkrića
suštinskih odnosa u trouglu Delonovi-Markantoni-Marković tokom 1968. godine.
- Stotine sagovornika su mi za film „Lepi i mrtvi“ posvedočili da je Stevica Marković pokušao da sa
svojim tajnim dnevnikom uceni Alena Delona preko Fransoa Markantonija. To je pokušala i Natali
Delon, koja ga je uvukla u ljubavni skandal, samo da bi Stevicu upotrebila na sudu za razvod. Tako
bi od muža izvukla više novca. Ispostavilo se, međutim, da je upravo Fransoa Markantoni, koji je
finansirao filmsku karijeru glumca, reketirao Alena Delona i izvlačio njegov novac. Tako se Stevica
Marković našao u makazama interesa kuma korzikanske mafije - objašnjava Marić.
Pošto je slučaj pretio da se tokom istrage i suđenja pretvori u aferu „Marković-Delon“, slavni glumac i
tada već jedan od najmoćnijih ljudi u Parizu odlučio je da krene u protivnapad na policiju, pravosuđe
i državnu administraciju. Alen Delon je odlučio da se predstavi kao nevina žrtva, ne Stevice
Markovića već državne zavere.
- Kao grom iz vedra neba, usred afere „Marković“, odjeknulo je otvoreno pismo Alena Delona u
kojem poznati glumac teško optužuje nekoliko visokih funkcionera pariske policije koji su mu,
navodno, spremali zamku u saradnji s policijom jedne strane zemlje, s namerom da u njegov prtljag
podmetnu opojne droge. Na taj način bi glumac bio uhapšen i poslat na robiju zbog ubistva Stevice
Markovića - pričao nam je svojevremeno srpski emigrant Mile Radovanović, jedan od vođa četničke
organizacije u Francuskoj.
Iz otvorenog pisma Alena Delona, jasno se videlo na čije policije aludira poznati glumac: „U trenutku
kada iz profesionalnih razloga napuštam Francusku da bih otišao prvo u Italiju, a zatim u Kolumbiju,
svestan sam da preti velika opasnost za moju ličnu sigurnost i čast, pa zato i ostavljam ovde trag iza
sebe.“
Teške optužbe protiv trojice visokih funkcionera francuske policije u formi otvorenog pisma, svakako
nisu ostale bez odjeka. Iako prilično uzdržani u davanju izjava, predstavnici francuske policije stavili
su do znanja da će stvar izvesti na čistinu. Od autora otvorenog pisma tražili su podrobnije podatke i
konkretne dokaze za teške optužbe francusku policiju. Verovalo se da će glumac ipak morati da
otkrije ime čoveka iz redova visokih funkcionera francuske policije koji ga je upoznao s navodnom
zaverom.
Iznenadni udar francuskog glumca potpuno je bio neočekivan i istražni sudija Rene Patar, koji je
vodio istragu o aferi „Marković“, morao je da se brani:
- Vrlo sam iznenađen teškim rečima koje je Alen Delon uputio u svom pismu. Istraga i saslušavanja
povodom afere „Marković“, koliko ja znam, odvijaju se na normalan i regularan način. Što se tiče
„zavere“ o kojoj govori Delon, i njegovog eventualnog hapšenja u inostranstvu, o tome ja apsolutno
ništa ne znam.
I advokat Žak Izvorni, zastupnik mafijaša Markantonija, reagovao je da bi slučaj još više mistifikovao:
- U aferi „Marković“ ništa me više ne može iznenaditi! Sasvim je moguće da ćemo i mi uskoro biti u
stanju da prezentiramo dovoljno elemenata koji će na nedvosmislen način dokazati da je i protiv
Markantonija pokušana zavera od strane policije.
Posle javnog pisma Alena Delona i odgovora francuske policije u listu „Figaro“, objavljeno je
anonimno pismo u kojem se govori o učešću visokih državnih funkcionera i bivših članova vlada na
orgijama koje je Markantoni organizovao u Delonovoj kući. Stevica Marković se pominje kao jedan
od aktera u tim seksualnim igrarijama. U pismu se, takođe, navodi da izvesni Jugosloven po imenu
Boris Ackov ima dokaze o tome.
Od tog trenutka više nije reč samo o ubistvu Stevana Markovića, jer je afera dobila politički karakter.
Govori se o fotografijama „posebnog karaktera“ na kojima je, navodno, bila i Klod Pompidu, supruga
tadašnjeg francuskog premijera. Jedan drugi učesnik zbivanja, Uroš Miličević, dete iz beogradske
dobrostojeće porodice, tvrdio je da poseduje dokumente kojima se dokazuje da je Marković likvidiran
kao vlasnik albuma fotografija „ružičastog baleta“, ili srpskog grupnjaka, čiji je učesnik bila i supruga
Žorža Pompidua.
- Ovu optužbu nikada nisu prihvatili zvanični organi istrage, uprkos svedočenju Aleksandra
Markovića, brata ubijenog Stevana, da je u stanu Alena Delona bio na večeri sa Pompiduovima i
gangsterom Markantonijem. Da nije bilo borbe za političko nasleđe generala Šarla de Gola u
Francuskoj, ubistvo Stevice Markovića prošlo bi sasvim nezapaženo, bez obzira na to što je bio
prijatelj Alena Delona. Toliki emigranti pre i posle toga nestajali su u Parizu bez traga i glasa - pisao
je svojevremeno srpski emigrant Mile Radovanović u četničkoj štampi, kada se kasnije iz Pariza
vratio u Čikago.

TROJKA DEO ZAVERE

Alen Delon u pismu kojim otvoreno optužuje vlasti između ostalog kaže: - Jedan čovek - koji je bio u toku događaja i
kome sam dao svoju časnu reč da ga ni u kom slučaju neću identifikovati, obavestio me je da je protiv mene skovana
zavera i da je predviđeno da prilikom mog skorog odlaska u inostranstvo budem uhapšen. Tri čoveka od autoriteta,
nosioci ne malih javnih funkcija, sastali su se da bi mi zadali „odgovarajući udarac“. Prema njihovom planu, trebalo bi
da me u inostranstvu uhapsi jedna strana policija zbog posedovanja opojnih droga koje treba da se „pronađu“ u mom
putnom prtljagu.

(Nastaviće se)
Prljave igre političara
Stevanova smrt trebalo je da spreči kandidaturu Pompidua za predsednika. Nezgodne slike
Klod Pompidu niko nikad nije video.

Žorž i Klod Pompidu

STEVICA Marković je bio žrtva političke afere koju su inscenirali protivnici Šarla de Gola i njegovog
predsedničkog kandidata Žorža Pompidua. Parizom se čak širila glasina da je sam De Gol hteo da
diskredituje Pompidua preko njegove žene, ali budući predsednik Francuske u to nije poverovao. U
svojim memoarima je napisao da jeste poznavao Alena Delona, ali da Stevicu Markovića on i
njegova žena nikada nisu videli, objašnjava Milomir Marić, autor filma „Lepi i mrtvi“.
Uostalom, takva verzija događaja objavljena je u Pompiduovim memoarima „Utvrditi istinu“, koje su
posle njegove smrti izdali njegova supruga Klod i sin.
„Znao sam ko mi šta smešta, ali najviše me je pogodilo što je i general blagonaklono gledao na
blaćenje moje supruge, koju je i sam dobro poznavao. Zato sam i otišao kod njega da mi da
objašnjenje, otkriva Pompidu. - Kraj Pariza je nađen leš čoveka koji je identifikovan kao izvesni
Stevan Marković, nekadašnji telohranitelj i prijatelj Alena Delona. A zli jezici su odmah kroz novine
pokrenuli aferu, govoreći o ucenama i specijalnim snimcima, sa aluzijama na ’suprugu bivšeg
ministra’ ili ’jednog člana vlade’. Tome tada nisam pridavao nikakvu pažnju, sve dok postepeno
nisam shvatio da je strela zapravo odapeta na mene i moju suprugu, koje je trebalo uništiti preko
Markovića i Delona, koji je bio tek uzgredna oblaćena žrtva.“
- Smrt Markovića trebalo je da spreči kandidaturu Žorža Pompidua za predsednika. Sumnjalo se
zato da su Stevicu likvidirali ljudi predsednika Šarla de Gola - kaže Milomir Marić.
Stevičin drug Vuk Blagojević iznosi sumnju da je zapravo Fransoa Miteran bio najljući protivnik
Žorža Pompidua i silno zainteresovan da on ne postane predsednik Francuske. Rolan Dima,
advokat porodice, bio je Miteranov prijatelj i nije mogao potpuno da se angažuje u zaštiti interesa
porodice Stevana Markovića. Dima je kasnije postao šef francuske diplomatije. U tim odnosima
političkih lidera Francuske Vuk Blagojević traži moguće uzroke upotrebe i zloupotrebe slučaja
Stevice Markovića za političke ciljeve.
- Možda Stevica nije imao album sa fotografijama gospođe Klod Pompidu, jer te slike niko nikada
nije video. Možda je to bila samo prazna pretnja, koja se izrodila u političku aferu s tragičnim
posledicama - pita se danas Vuk Blagojević, kome su u Parizu neki ljudi nudili da govori o Stevici, ali
i o Žoržu Pompiduu, što je on odbio.
Da li je Stevica Marković zaista boravio u premijerovoj vili i u Jelisejskoj palati? Da li je zaista snimio
Klod Pompidu u nezgodnim pozama? Na ova pitanja u Francuskoj niko nije dao decidiran odgovor.
Jedno je, međutim, bilo izvesno. I pored toga što je slučaj Marković prerastao u aferu „Pompidu“,
bivši francuski premijer Žorž Pompidu je 1969. izabran za prvog čoveka Pete republike.
Zamenio je Šarla de Gola na predsedničkoj funkciji i vladao do svoje smrti 1974. godine.
- I Josip Broz i Šarl de Gol bili su uznemireni zbog Stevice Markovića - priča svedok Nenad
Milošević, nekad bokser u Parizu. - Jugoslovenski predsednik se nadao da će ga general pozvati u
zvaničnu posetu Francuskoj, a francuski predsednik je strepeo u šta će se izroditi afera „Marković-
Pompidu“.
Tito je imao loše odnose sa Šarlom de Golom, jer su komunisti Jugoslavije podržavali borbu za
nezavisnost Alžira, francuske kolonije. Drugo, Tito je odbio molbu Šarla de Gola da ne strelja
generala Dražu Mihailovića. Pričalo se da su De Gol i komandant Ravnogorskog pokreta bili školski
drugovi u kampu San Sir, ali to nije istorijski tačno. Obojica su bila tamo na obuci, ali u sasvim
različitim vremenima, tako da se nisu ni sreli. Međutim, Šarl de Gol je cenio generala Dražu
Mihailovića, što je i javno rekao kada je odlikovao četničkog vođu:
- Armijski general Dragoljub D. Mihailović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših
jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao da vodi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz
pomoć rodoljuba, ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš koji će dovesti
do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da
velika zemlja može da se pokori surovom zavojevaču.
General Šarl de Gol je generalu Draži Mihailoviću 1943. godine, kao komandant francuskog Pokreta
otpora, dodelio francuski Ratni krst, Orden Legije za zasluge prvog stepena namenjen vrhovnim
komandantima i izdao i pohvalnu naredbu, koja je 2. februara 1943. pročitana svim francuskim
jedinicama. Zato je francuski predsednik tražio od Tita da ne ubije generala Dražu.
Od tada je Tito neprestano pokušavao i nadao se da će da dobije zvanični poziv francuskog lidera
za posetu Parizu uz sve državničke počasti, što se nije dogodilo.
- Iako će podrška Jugoslavije alžirskim ustanicima krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina
dalje narušiti odnose dveju zemalja i dovesti do povlačenja ambasadora 1963. godine, nezavisna De
Golova politika će ih do kraja šezdesetih ponovo približiti. O ovome uverljivo govori i defile vojnika
JNA na paradi u Parizu povodom Dana Francuske Republike krajem šezdesetih godina - objasnio je
profesor Predrag Simić.

ODBIO ULOGU BATINAŠA

Burne 1968. godine, u vreme studentskih demonstracija u Francuskoj, Stevici Markoviću i jugoslovenskim momcima
nuđeno je da učestvuju u batinanju mladih na protestima. Francuskom se širio strah od komunizma, koji su, navodno,
doneli migranti i izbeglice. Mladi Jugosloveni, sa francuskim azilantskim pasošima, bili su ucenjeni da silom brane
Petu republiku. Stevica Marković je odbio da u studentskoj revoluciji učestvuje kao batinaš.

(Nastaviće se)
Plaćenik obavio posao

Uloga francuske tajne policije u ubistvu Markovića. Sestra Zorica: Delon je potpisao
Stevanovu smrtnu presudu.

Stevanova fotografija u francuskim novinama

SRPSKI emigranti su u Parizu pričali da je Stevica Marković bio glavni krivac što Josip Broz Tito
nikada nije sreo Šarla de Gola u Francuskoj! Kad se iznenada šef kabineta predsedničkog kandidata
Žorža Pompidua pojavio na vratima jugoslovenske ambasade, ambasador Ivo Vejvoda je pomislio
da on možda nosi poziv za Tita. Međutim, gost ga je sasvim konkretno pitao:
- Da li ste fotografije koje je Stevan Marković snimio na orgijama Pompiduove žene Klod već prodali
Rusima!?
- Ne znamo mi ništa o tome - odgovorio je zabezeknut ambasador Ivo Vejvoda.
- Marković nije u našoj nadležnosti!
I bio je u pravu, jer je Stevica Marković imao politički azil i izbeglički pasoš Francuske, tako da nije
bio u nadležnosti Ambasade SFRJ u Parizu. Jugoslovenski mediji su bili pod uticajem Udbe i
optuživali su Markovića da je upao u „emigrantsko podzemlje“. Emigranti su uzvraćali da je Stevica
Marković bio uz četnika Andru Lončarića, kome je Udba nudila da ubije kralja Petra, što je ovaj
odbio. Četnici su za Stevicu pričali i da je komunistički agent.
- Francuska tajna policija je preko svojih plaćenika likvidirala Stevicu Markovića, jer je htela da zaštiti
novog francuskog predsednika Žorža Pompidua. Pariski mediji su odigrali ružnu ulogu, jer su
Stevana predstavili u najgorem, lažnom svetlu, satanizovali su ga i optuživali. Likvidaciju je
organizovao korzikanski i, da tako kažem, državni mafijaš Fransoa Markantoni - tvrdi Milomir Marić,
autor filma „Lepi i mrtvi“ o srpskim momcima u Parizu šezdesetih godina.
Korzikanci su bili deo francuske elite, jer su u Drugom svetskom ratu uz pomoć mafije omogućili
generalu Šarlu de Golu da se iskrca u Francusku. Suđenje ovom mafijašu je trajalo do 1976. godine,
ali je obustavljeno zbog nedostatka dokaza.
Optuženi Fransoa Markantoni je napisao tri knjige memoara i dao tri izjave o Stevici Markoviću. U
jednoj tvrdi da ga nikada nije video. U drugoj da su se možda sreli. I u trećoj da su njih dvojica
zajedno bili na jednoj večeri kod porodice Pompidu.
Fransoa Markantoni je jednom prilikom o ubistvu Stevice Markovića priznao:
- Jesam Korzikanac, ali nisam Napoleon. Ipak sam spasao Petu republiku.
Markantoni je umro 2010. godine, a tajnu o ubistvu Stevice Markovića odneo je u grob.
Simptomatično je da je francuski predsednik Sarkozi tri meseca pre smrti kuma korzikanske mafije
Fransoa Markantonija odlikovao Legijom časti prvog reda. Valjda zato što je odbranio Francusku od
Stevice Markovića!
Na sahrani Stevici Markoviću - svega desetak naših ljudi. U francusku zemlju pobodena je krstača s
njegovim imenom i stavljeni su buketi cveća. Niko od prisutnih nije imao novac da plaća grobno
mesto, pa je Marković sahranjen na opštinskom groblju. Posle nekoliko godina, to groblje je prodato,
razrovano, i na njegovom mestu podignuta stambena zgrada. Ubice i grob Stevice Marković danas
su nepoznati.
Istraga francuske policije i suđenja u Parizu pokazali su da nisu samo Alen Delon i Fransoa
Makartoni bili sumnjivi akteri ubistva Stevana Markovića, koje se dogodilo krajem septembra 1968.
godine. Na listi svedoka posebno je bio interesantan Uroš Milićević, Stevičin cimer, koji je poslednji
video Markovića i zbog toga bio sumnjiv u istrazi.
Jedan od svedoka bila je i Zorica Milošević, sestra ubijenog Miloša, koja se još 1960. godine odselila
iz Beograda u Rim. Kada su se njih dvoje jednom prilikom krajem šezdesetih sreli u Beogradu, posle
toga je Zorica u redakciji „Večernjih novosti“ ispričala da ne veruje Urošu Milićeviću i da mu je to
otvoreno rekla:
- Ubeđena sam da nisi sve rekao francuskoj policiji.
- Svi vi mislite da sam nešto sakrio od vas. Stevanov brat Aleksandar Marković je tvrdio da mu
nisam dao sve papire i nekakav dnevnik. Znate da ja nisam pravi krivac - odgovorio je Uroš
Milićević.
- Ali rekao si da je Stevica otišao sam taksijem na sastanak sa kog se nije vratio, a taksista kaže da
je vozio dve osobe... Ko je ta druga osoba? - insistirala je Zorica Milošević.
- Ne želim više da govorim - iznervirao se Uroš Milićević.
Tada je Zorica Milošević jednostavno zaključila:
- Dan pre nestanka Stevan mi je telefonirao iz Pariza i rekao da će ići kod Delonovih u Sen Trope da
nešto rasprave, kako ne bi iz njihove kuće izašao kao lopov. Njega su jednostavno uništili Alen i
Natali, koja je želela da ga se otrese. Alen Delon nije mogao da otrpi što je Stevan bio neiskren
prema njemu. On ga možda nije ubio, ali je potpisao njegovu smrtnu presudu - tvrdila je Zorica
Milošević.

ĆUTALI DECENIJAMA
Na osnovu istraženih činjenica i stotinu svedoka, Milomir Marić u serijalu „Lepi i mrtvi“ zaključuje da je Fransoa
Markantoni organizovao državno ubistvo Stevice Markovića krajem septembra 1968. godine u Parizu.
- Ubica je bio njegov mafijaš Fernando. Markantoni je svim Srbima zabranio da javno govore o ubistvu Stevice
Markovića. Zapretio je i Miloševoj sestri Zorici Milošević, kao i Urošu Miličeviću. I oni su decenijama ćutali - otkriva
Milomir Marić.

(Nastaviće se)
“Čišćenje“ opasnih svedoka

Posle Stevičine smrti ubijeno još desetak njegovih drugova. Da li su tajni dnevnik i album
samo plod mašte.

Stevica Marković i Natali Delon

ZORICA Milošević je jednom prilikom za dnevni list "Politika ekspres" iznela otvorenu sumnju da
Uroš Milićević ne samo što zna ko je ubica, "nego je možda i prisustvovao ubistvu Stevana
Markovića".
- Šofer taksija, koji je poslednji video živog Stevana Markovića, u policiji je prepoznao fotografiju
drugog putnika. Bio je to Uroš Milićević - tvrdila je Zorica Milošević.
Pretpostavka je da je Stevica kidnapovan i odveden u Sen Trope kod Alena i Natali Delon, a Uroš
Milićević je dobio zadatak da nađe njegov tajni dnevnik i donese ga Delonovima. Policija je kod
Uroša Milićevića pronašla avionsku kartu za Sen Trope, koju mu je platio Alen Delon.
Sumnja se je i da je Stevica Marković ucenjivao Alena Delona da mu za dnevnik isplati 200.000
maraka. Kako Milićević i pored svih traganja i sakupljenih papira Stevana Markovića nije našao
dnevnik, ubice su u Sen Tropeu ubile mladog Beograđanina. Potom je leš Stevice Markovića
prebačen u predgrađe Pariza.
Mnogi svedoci tvrde da Stevan Marković nije znao da piše na francuskom, i zato mu je pisma
najverovatnije pisao Uroš Milićević. Verovatno je zato i bio u prilici da vidi Stevičin tajni dnevnik.
Međutim, Markovićev najbolji drug Vuk Blagojević svedoči drugačije:
- Tajni dnevnik i album sa tajno snimljenim fotografijama Klod Pompidu nisu postojali. Njih nikada
niko nije video, niti ih je imao u rukama. Oni su bili plod Stevičine mašte. On je pomalo bio mitoman i
voleo da ispreda mnoge priče. Neko ozbiljan je, međutim, u te priče poverovao, i Stevica je platio
životom.
Kada je likvidiran Stevica Marković, ubijeno je još desetak Srba u Francuskoj, Belgiji i Americi. Uroš
Milićević, najbliži Stevici, vratio se početkom sedamdesetih u Belgiju, odakle su njih dvojica stila u
Pariz 1966. godine. Tu se Milićević zbližio sa četničkom emigracijom i postepeno peo na lestvici
srpskih antijugoslovenskih organizacija. Pošto je Brisel sedamdesetih postao centar četnika u
Evropi, Služba državne bezbednosti Jugoslavije je odlučila da ga razbije. U Belgiji su, rukom
egzekutora Titove tajne policije, ubijeni Miodrag Bošković i njegov sin, kao i Uroš Milićević. Sva
trojica usmrćena su 6. avgusta 1972. godine.
Milićevića su ubice iz Beograda prvo teško ranile, a potom ostavile praktično bez vazduha u sobi bez
prozora. Zločin se dogodio u Briselu, u Ulici Staljingrad. Mile Robija je stigao do Kanade 1961, i
otvorio neku salu sa automatima za kockanje. Kad su mafijaši došli po "reket", nije se dao, zbog
čega je dobio metak u čelo pred ženom i decom. Borivoje Ackov je pre mnogo godina ubijen na
Kopaoniku, gde je zimovao. Priča se da je razlog namirenje nekog malog duga. Od Srba u Parizu
krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih preživeli su samo Milovan Radić Crveni i njegov drugar
Đoko Marković.
Mnogi prijatelji Stevice Markovića su preživeli, jer su se posvetili biznisu, a neki su otišli u Ameriku
da prave poslovnu i umetničku karijeru. Ljubiša Kokotović i Miša Slovenac postali su poznati slikari.
Slavko Marković, zvani Kreza ili Gljara, poznanik mnogih svetskih ljudi i milijardera, najveći deo
radnog veka u Parizu bio je šef sale jednog od najelitnijih restorana, "Raspućina", stecištu ljudi sa
najdubljim džepovima. Posle 42 godine rada u Francuskoj, Slavko Marković se vratio u Beograd. U
srpsku prestonicu su stigli i Kopa, Džambas, Pera Četnik i Vuk Blagojević.
Preživeli svedoci su zahvaljujući ćutanju obezbedili sebi život. Miloševićeva sestra Zorica se udala
za slikara Bruna Maskarelija i ostala u Rimu. Majka Uroša Milićevića danas živi u staračkom domu u
Beogradu. Alen Delon je u 77 godini života primljen u parisku bolnicu, jer mu srce otkazuje
poslušnost. Najbolje od svih je prošla Natali Delon, koja je danas vlasnica svetske diskografske kuće
i jedna od najbogatijih žena sveta.

SMRTONOSNA AFERA
Afera "Marković", kao i sama Stevičina smrt, imala je tamnu pozadinu, čiji je mrak progutao mnoštvo svedoka i
prijatelja trojice Beograđana. Nekoliko njih je ubijeno na različitim geografskim tačkama, od Brisela do Kopaonika. -
Za Stevicom su otišli u grob Popčevski, Uroš Milićević i Bora Mesarović. Svi na sličan način. Stevičinih mangupa je
bilo sve manje. Počela je opšta potera za Jugovićima. King Kong, Protuva, Vuk, Lagarder, Pećina, Džoni Gitara,
Gamba razmileli su se po Francuskoj. Da ne dožive sudbinu svojih pajtaša ili ne završe na giljotini, kao četvorica
Beograđana koji su samo te godine bili osuđeni na smrt - seća se Petar Grujičić, zvani Pera Četnik.

(Kraj)