Tri fatalne odluke

Meu iznuenim odlukama od poslovino neodlunog Nikole II, tri poslednje bile su
pogubne i po njega i po imperiju koju su gradili njegovi preci puna tri stolea.
Zvanina istoriografija i dalje tvrdi da su Nikola II, njegova porodica i svita streljani u
noi izmeu 16. i 17. jula 1918. po odluci Uralsovjeta, a da su Lenjin i centralna vlada
u Moskvi o tom zloinu obaveteni postfestum. Da li je bilo ba tako?
TRI poslednje znaajne odluke koje je doneo Nikola II - stupanje Rusije u Prvi svetski rat
(ponajmanje zbog toga da bi zatitio svoju slovensku brau), preuzimanje vrhovne komande
nad vojskom i odricanje od krune - bile su fatalne i po imperiju i po njega samog.
Rusija je ula u rat nespremna. Euforiju, koju su pratili poetni uspesi u Galiciji i na junom
frontu, ubrzo je potisnula potitenost i oajanje zbog poraza u istonoj Pruskoj. Godine
1915. - bila je izgubljena Poljska, a pored nje Litva i Kurlandija. Broj izbaenih vojnika iz
stroja premaio je te godine cifru od dva miliona ljudi.
Usred te tragedije, Nikola je u avgustu 1915. smenio velikog kneza Nikolaja Nikolajevia i
lino preuzeo komandu nad oruanim snagama. Motivi koji su stajali iza ove Nikoline druge
odluke razliito su tumaeni. Jedni su bili ubeeni da je car, uveren u svoju popularnost i
autoritet, time nameravao da popravi poljuljani moral vojske, drugi su pak tvrdili da su
razlozi bili line prirode. Do cara su doprle glasine da se u prestonici kovala zavera protiv
njega i da su zaverenici nameravali posle njegovog svrgavanja da ponude krunu njegovom
stricu Nikolaju Nikolajeviu.
Ova Nikolina odluka o preuzimanju komande nad vojskom, doneta uprkos odvraanju
njegovih najbliih i najvernijih saradnika, ozlojedila je vojnu vrhuku, koja je, uz sva
uvaavanja, cara smatrala preispoljnim vojnim diletantom.
NIKOLA Aleksandrovi Romanov je stekao u mladosti sasvim solidno obrazovanje. Za
trinaest godina, koliko je trajao njegov duhovni dril, njegova interesovanja za vreme tog
kursa (specijalno za njega pravljenog, pod nadzorom njegovog oca, ali ipak gimnazijskog
novoa) bila su mnogo vea za one oblasti koje bi pre pristajale nekom potonjem
intelektualcu tzv. opteg tipa nego jednom vladaru. Veoma je uspeno savladao tri strana
jezika, sa ime se malo ko od njegovih savremenika mogao pohvaliti - engleski, francuski i
nemaki - a preko majke, danske princeze Dagmar, delimino i danski. Rusku literaturu
poznavao je veoma dobro, a ni svetska mu nije bila strana. Traljavo su mu "ili" oni
predmeti koji bi mogli da se svrstaju u praktinu obuku za upravljanje zemljom - prava i
ekonomija.
Najmanje dara je, izgleda, ispoljio u najvanojoj oblasti, po ondanjim merilima, u
savlaivanju vojnih vetina. Za vreme obuke u Preobraenjskom puku, u kome je sluio dve
godine kao mlai oficir, kao i na sezonskim kursevima, u konjikom i artiljerijskom puku, nije
se posebno isticao. Uprkos tome to je bio carev sin jedva je dogurao do ina pukovnika.
Komandanti frontova, sujetni generali i profesionalni vojnici, nikako nisu mogli da se pomire
sada sa tim da primaju nareenja od jednog priuenog i na silu proizvedenog pukovnika.
Nije, meutim, Nikola ozlojedio samo generale ve i obine podanike. Odlazei na front, on
je u Petrogradu ostavio da zemljom upravlja njegova supruga Aleksandra Fjodorovna, uz
pomo, kako se verovalo, njihovog zajednikog prijatelja, proroka i iscelitelja,

polupismenog, ali veoma uticajnog Grigorija Raspuina. I Aleksandra Fjodorovna i

Raspuin su bili otvoreno protiv rata sa Nemcima. Carica zbog svog porekla (u tom trenutku
gotovo da je niko vie nije ni oslovljavao imenom ili titulom, ve posprdno "ona Nemica") i
linih emocija, a Raspuin zbog svojih crnih slutnji i vizija da taj rat "samo moe da donese
veliku nesreu". Bez obzira na njihove motive, to u tom trenutku nije bilo nimalo patriotski i
zvualo je kao svetogre.
MNOGI savremenici, koji su dobro poznavali Nikolu Drugog, opisivali su ga kao slabog i
bezvoljnog oveka i ta njegova osobina, po miljenju i nekih istoriara, bila je na granici
patologije. Tvrdilo se da je vazda bio pod neijim uticajem, najpre pod majinim, a potom
pod mnogo pogubnijim - uticajem svoje ene.
Nije sporno da je Aleksandra Fjodorovna volela da se mea u stvari koje su spadale
iskljuivo u nadlenosti njenog supruga, ali ne u veoj meri nego to to ine i druge
supruge. Kada se paljivije podvrgnu analizi odluke kojima je ona direktno ili indirektno
kumovala, slika je znatno drukija od one koju je stvarala ruska tampa pre Februarske
revolucije i posle nje, predstavljajui cara kao mlakonju i papuara. Uticaj Aleksandre
Fjodorovne bio je minoran. Sve kljune, i po pravilu, fatalne odluke Nikola II je doneo bez
ikakvog njenog uplitanja.
Ona nije birala ni neprijatelje ni saveznike svoje druge domovine, niti je pak uestvovala u
donoenju odluke o odricanju od prestola, koja se ticala i njene sudbine. O toj odluci
saznala je postfestum, i to od drugih lica, a ne od supruga, koji nije naao za shodno ak ni
da je obavesti o toj svojoj nameri.
Nita manje nije preterana ni tvrdnja da je Grigorij Raspuin, udotvorac i cariin prijatelj,
preko nje ostvarivao uticaj na kadrovska reenja i dravne odluke. Te tvrdnje lasirali su oni
koji su, videvi sebe kao bogomdane kandidate na kljunim mestima u carevini, ostali
kratkih rukava. Ti gubitnici nisu se libili da carici imputiraju ak i intimnu vezu sa "bojim
ovekom", neotesanim i polupismenim seljakom, kome higijena nije bila jaa strana.
Nije u potpunosti tana ni tvrdnja da je carica inficirala cara okultizmom. Astologija,
prizivanje duhova i druge mistine "discipline" fascinirale su i Nikolinog oca i Nikolinu majku,
kao i njegovu baku. Sklonost ka okultnom u njegovom sluaju bila je, reklo bi se, nasledna.
U Aleksandri Fjodorovnoj car je samo naao srodnu duu.
(Nastavie se)

Najava tragedije
Predoseajui da mu se blii kraj, Grigorije Raspuin u pismu ruskom imperatoru
1916, pored svoje najavio i smrt Nikole II i njegove porodice.
CARICA je upoznala francuskog "maga" Filipa istovremeno kad i njen suprug i vrlo brzo je
postala najtrofejnija rtva u njegovoj "karijeri". Da sve bude poraznije nego to jeste, carica
nije prestala da mu veruje ak i onda kada se uverila da je njegova "prognoza" o njenoj
bremenitosti potpuno pogrena.
Filip nije bio Nikolajevo otkrie. Njega je "preporuila" kneginja Anastazija (Stana), supruga
kneza Jehstebreskog, potonja ena velikog kneza Nikolaja Nikolajevia, Crnogorka
poreklom, erka crnogorskog kneza Nikole II Petrovia. Ona je Filipa upoznala u Nici i
preporuila ga carici i caru.
Posle Filipove smrti, preko te iste kneginje i njene sestre Milice, obreo se na ruskom dvoru
novi udotvorac - Grigorije Raspuin. Ova biva skitnica, koja je proglasila sebe za Bojeg
oveka, ostavila je veoma snaan utisak na cara i caricu.
Upliv koji je Raspuin imao na cara, a naroito na caricu, nije bio, meutim, ni beznaajan i
nije mogao da ostane neprimeen meu karijeristima svih fela koji su se motali oko
suverenovih skuta. Oni su veoma dobro procenili da bi preko njega mogli znatno lake da
skrenu panju na sebe ili da ostvare neki svoj cilj. Prevarili su se, meutim, u raunici Raspuin je svoj upliv ljubomorno uvao samo za sebe. Kad su se definitivno uverili da je
taj sebini ovek izneverio njihove nade, ustremili su se na njega i likvidirali ga.
ONO to je caricu, a preko nje i cara, vezivalo za tog sirovog i polupismenog oveka, nije
bila njegova pamet, koju su svi isticali i hvalili u prestonikim salonima, ve njegov prirodni i
nesvakidanji dar da snagom svoje volje, sugestije ili na neki drugi, samo njemu svojstven,
nain utie na ljude i pojave. O efikasnosti tog njegovog dara oni su se uverili na sluaju
svog sina, prestolonaslednika Alekseja. Ono to nisu mogli najpoznatiji lekari, Raspuinu je
kao od ale uspevalo. Zaustavljavao je krvarenje koje je moglo da kota ivota malog
hemofiliara. On je pruao malianu pomo u najdramatinijim trenucima, ak i kad nije bio
fiziki prisutan na dvoru.
Nikola Aleksandrovi i Aleksandra Fjodorovna bili su mu beskrajno zahvalni.
Raspuin nije imao uticaj na cara i na dravnu politiku, u onoj meri koja mu je bila
pripisivana, ni u periodu izmeu 1912. i 1916. godine. Pre svega "sveti starac", kako su ga
neki tada zvali, iako nije bio ni starac ni svetac, nije imao nikakve politike ambicije, niti je
udeo za tim da bude na vlasti. Njemu su godili popularnost i znaaj koji mu je pridavan,
uvaavanje koje su mu ukazivali i srdanost sa kojom je priman kao gost kod najznaajnijih
ljudi tog doba i na tome se, uglavnom, sve i zavravalo. Od politike vie ga je zanimalo
dobro pie i mastan zalogaj, a nije proputao nijednu priliku da demonstrira svoju mukost.
Za ivota ga je pratio glas da je polno obdaren, a "slavu" o njegovoj potenciji i genitalnoj
pozamanosti nije proneo on sam nego petrogradske dame.
GRIGORIJE Raspuin nije pripadao nijednoj politikoj partiji niti je bio lan bila kakve tajne
ili javne organizacije. Nisu otkriveni tragovi rada ni za jednu stranu obavetajnu slubu niti
da je bio dounik careve policije.

Svoja uverenja i miljenja o pojedinim ljudima iznosio je javno, u svakoj prilici, ak i onda
kada ga niko nije za to pitao. Ljude nije procenjivao na osnovu njihovih dela ili potencijala
koje su imali. Jednostavno ih je delio na one koji mu se sviaju i one koji mu se ne sviaju.
Sasvim je mogue da je njegov stav o pojedinim ljudima, kada je Nikolaj bio u dilemi da li da
im poveri neku od dravnikih fukcija, mogao da bude jeziak na vagi. Ali, to pre spada u
izuzetke nego u pravilo i vie svedoi o carevoj nesigurnosti nego o Raspuinovom uticaju.
Od njegove natprirodne moi i uticaja na cara i caricu mnogo je bila jaa i pogubnija mo
intriga velikih knezova i njihovih dokonih supruga.
Predoseajui da mu se blii kraj, Raspuin je uputio pismo caru, ija autentinost, po
svemu sudei, nije sporna. Kao to je i priliilo jednom analfabeti, pismo je bilo krajnje
nepismeno. Redaktori su, ispravljajui njegove pravopisne i stilske greke, oduzeli tekstu
ar autentinosti, ali mu nisu promenili smisao:
"...Oseam da u se rastati sa ivotom do 1. januara... Gospodaru ruske zemlje, ako uje
zvona koja e te obavestiti da je Grigorije ubijen, to treba da zna ovo: ako to bude tvoj
roak, koji je izazvao moju smrt, tada niko od tvoje porodice, niko od tvoje dece ili roaka,
nee ostati iv, nee proi ni dve godine. Njih e ubiti ruski narod..."
Najavljujui svoju, Raspuin je istovremeno najavio carevu i smrt njegove porodice i
njegovih mnogobrojnih, ali ne i uvek lojalnih roaka.
Uprkos tome to su na ratitima bili uspeniji od Rusa, Nemci su ve krajem 1915. bili
veoma zabrinuti za krajnji ishod kampanje na istoku. Njihove snage bile su razvuene,
gotovo izgubljene u beskrajnim ruskim prostorima. Brza pobeda, na koju se raunalo na
poetku rata, sada je bila samo sanak pusti.
Snage Antante, globalno uzevi, raspolagale su znatno veim resursima, pa su nemaki
stratezi doli do zakljuka da bi se trebalo to pre, ne pitajui za cenu, izvui iz ruskog gliba
a potom sve raspoloive snage baciti na zapad. Njihove mnogobrojne tajne ponude da se
sa Rusima postigne separatni mir bile su uzaludne. Nikola II se pokazao vrim i
pouzdanijim saveznikom nego to je to iko pretpostavljao.
(Nastavie se)

Nemci kuju zaveru

Februarska revolucija u Petrogradu izvedena je nemakim novcem, po scenariju
"genija zla", ruskog emigranta Parvusa, Jevrejina. Radnicima na ulicama Petrograda
zbog reirane nestaice hleba pridruili se i vojnici.
ZAVERA koja se kovala u petrogradskim salonima nije bila ni plod Nikoline bolesne mate
niti pak intriga njegove tajne policije. Ona se odvijala gotovo bez ikakve konspiracije u
prestonici, a u njoj su uestvovali pored carevih najbliih roaka, istaknuti anovi Dume i
neki generali. Jedna delegacija je u njihovo ime posetila smenjenog Nikolaja Nikolajevia i
"zvanino" mu predloila, da prihvati krunu nakon "posla" koji e oni obaviti. Ovaj je, plaei
se moguih posledica ako zavera ne uspe, odbio ponudu. Zaverenike to, meutim, nije
obeshrabrilo. Nisu bili obeshrabreni ni Nemci. Oni su imali adut u rukavu. Zvao se Parvus.
Februarska revolucija, koja e dovesti do abdikacije Nikole II, izvedena je nemakim
novcem, po scenariju ruskog Jevrejina Izarela Lazarevia Gelfanda, roenog 1867. godine
u mestu Terezino, u Minskoj guberniji. Poznatiji je pod imenom Parvus, koje je sam sebi
nadenuo, a koje na latinskom moe da ima trojako znaenje - mlad, skroman i neprimetan.
Ovaj "genije zla" bio je revolucionar, izdava, publicista, marksista, pijun, nemaki
ovinista (?!) i doktor filozofije. Uestvovao je u ruskoj revoluciji 1905. i zbog toga je
okajavao grehe u Sibiru, odakle je pobegao u Nemaku, gde je pristupio tamonjim
socijaldemokratama.
GODINE 1911. obreo se u Konstantinopolju u ulozi poslovnog oveka, ime je prikrivao
svoju pijunsku delatnost za raun Berlina. Otuda se vratio 1915, sa do u detalje
razraenim planovima i praktinim uputstvima kako izvesti masovni politiki trajk u
Petrogradu koji bi potpuno paralisao Rusiju i bio uvertira za dravni prevrat. Uporedo sa
detaljnim preporukama koje su se ticale tehikog dela izvoenja te akcije, on je u
memorandumu predvideo da se, ak i ako se time ne bude sruila careva vlast moe
formirati privremena vlada, s kojom bi Berlin mogao da pregovara o primirju i miru. Na kraju
memoranduma Parvus je predloio nemakoj vladi da odrei kesu i da zarad postizanja tih
ciljeva finansira grupu boljevika, okupljenih oko Socijal demokratske partije, iji su se lideri
nalazili u egzilu.
Ovaj Parvusov memorandum je ostavio snaan utisak na nemakog sekretara za spoljne
poslove Jagova, koji je odmah zatraio od Ministarstva finansija da mu stavi na
raspolaganje pet miliona maraka za "revolucionarnu propagandu u Rusiji". Tim povodom
Parvus je u maju 1915. otiao u vajcarsku, gde se sreo sa Lenjinom, ali taj put je bio
uzaludan. Obostrani animozitet bio je jai od zajednike elje da srue Nikolu II. Parvus je
odluio da pronae manje sujetnog partnera.
Godina 1916. bila je relativno mirna i protekla je u orkestriranim i estokim verbalnim
napadima preko buroaske tampe, ije je izdavanje obilato pomagao Berlin, najpre
napadima na carevu suprugu, a zatim i na cara. Nikola II je optuivan da je obini pion u
eninim rukama, da ona umesto njega upravlja zemljom, a da joj je glavni savetnik i
kadrovik opskurni i polupismeni Raspuin, s kojim je jo i u intimnoj vezi.
Takva podmetanja, esto liena svakog osnova, zabavljala su narod, ali su i znatno uticala

na pad careve popularnosti.

Neuspesi na bojnom polju, kao i posledice rata, koji je ulazio u treu godinu, sve su se vie
ogledale u raznim nestaicama i restrikcijama, rastu cena i redovnom snabdevanju, ak i sa
onim proizvodima u kojima se nije oskudevalo. To je takoe doprinosilo satanizaciji idola,
kojem su do jue podanici klicali i utrkivali se ko e pre da mu poljubi ruku.
Car je odjednom postao deurni krivac za sve nedae koje su ih snale.
POETKOM 1917. sutacija se naglo pogorala, pre svega na frontu.
Car se odjednom naao tragino sam. Protiv njega su sada bili politiari, generali i
podanici.
Nikola se sukobio sa liberalnim politiarima jo 1915. godine, kada se, osokoljen uspesima
na bojnom polju, ogluio o njihov zahtev da ministre ubudue ne postavlja on i da oni
moraju za svoj rad da odgovaraju Dumi a ne njemu. Nikola je taj predlog kategoriki odbio.
trajk, organizovan po Parvusovoj recepturi, izbio je u Petrogradu 14. februara i na ulicama
se odjednom nalo vie od osamdeset hiljada radnika. Neposredni povod za to bila je
nestaica hleba, koga je inae, za razliku od drugih prehrambenih artikala, bilo u izobilju.
Scenarijom je, meutim, bilo predvieno (i realizovano) da se onemogui njegovo
dopremanje. Jai motiv za izlazak naroda na ulice nije se mogao smisliti.
Radnicima u se ubrzo pridruili i vojnici. Bili su to rezervisti koji su prolazili kroz obuku u
petrogradskim kasarnama pre upuivanja na front. Njima je ponuen drugi mamac koji je
teko bilo odbiti. Ako se svrgne car, reeno im je, odmah e se zakljuiti mir sa Nemcima i
oni nee morati da idu na klanicu.
Pobuna nije izbila samo u Petrogradu. im su stigle vesti da su Petrograani izili na ulice,
pobuna je buknula i meu vojnicima na frontu, gde je ubrzo nastupio proces dotle nepoznat
u istoriji ratovanja - samodemobilizacija, koja se odvijala takvom estinom i brzinom da niko
nije mogao da je sprei, ak i da je hteo. Ubrzo je ruska armija bila potpuno onesposobljena
za ofanzivna dejstva.

NEMIRI
DA su u Petrogradu izbili nemiri Nikolu II je obavestio u Mogiljevu, gde se nalazio tab
Vrhovne komande, vojni ministar Beljajev. U njemu je stajalo da su vojnici, kojima je bilo
nareeno da pucaju na demonstrante, odbili da to urade i da su poeli da se bratime sa
trajkaima. Istog dana stigao je i telegram predsednika drave Dume Rozdjanka, koji je
izvetavao cara da vojnici hapse oficire, a tajkai policajce, i da su neophodna pojaanja
da bi se odrao red.
(Nastavie se)

Car rtvuje krunu

U ruenju ruske imperije i svrgavanju Nikole Romanova, Lenjin i njegovi boljevici
nisu uestvovali ak ni kao posmatrai. Mihailo Aleksandrovi bio je formalno ruski
car, odlukom svoga brata, samo deset asova .

CAR je shvatio svu ozbiljnost sutuacije tek kada je potpuno izmakla kontroli. Naredio je
generalu Aleksejevu da prenese njegovo nareenje komandantima Severnog i Zapadnog
fronta da odmah upute vojsku u Petrograd, a za komandanta jedinice koja je trebalo da
ugui pobunu postavio je general-autanta Ivanova.
Nikola je bio zabrinut, ali ljut jer su i knez Golicin i Rozdjanko, kojima se pridruio i njegov
brat Mihailo, pokuavali da iznude od njega ono sa im se nije slagao i emu se grevito
opirao pune dve godine - da razvlasti sebe. Odgovor knezu Golicinu bio je kratak i krut:
nikakve promene u upravljanju zemljom u ovom trenutku ne dolaze u obzir jer guenje
pobune u Petrogradu i bunt u vojsci imaju prioritet.
General Ivanov, koji je dobio diktatorska ovlaenja i imao carev lini nalog da u prestonici
"u najkraem moguem roku ugui pobunu", nije mogao da obavi povereni zadatak. Njega i
njegove jedinice presreli su pobunjenici. Vojnici su mu ubrzo otkazali poslunost i preli su
na stranu pobunjenika.
Ne znajui da je misija generala Ivanova neslavno propala, car je odluio da i sam krene
vozom iz Mogiljeva u Carsko Selo, odakle bi mogao, kako je verovao, da utie na smirivanje
prestonikih politikih strasti. Ali, umesto u Carsko Selo, car je dospeo samo do Pskova.
Revlucionari su ve bili zaposeli sve glavne eleznike raskrsnice i niko vie nije mogao da
mu garantuje bezbednost.
NAREDNOG dana, 2. marta, cara su uznemirile dve neprijatne vesti, jedna gora od druge.
Ujutro mu je uz doruak serviran izvetaj da general Ivanov nije izrio njegovo nareenje i
da se prestonica nalazi gotovo u potpunosti u rukama pobunjenika, a uvee je primio
telegram od predsednika Dume koji ga je obavetavao da je dalji opstanak dinastije
Romanov na vlasti mogu samo ako odmah abdicira u korist maloletnog sina Alekseja i
proglasi za regenta svog mlaeg brata Mihaila Aleksandrovia.
Car je pokuao da se uhvati za slamku spasa. Insistirao je da se o tom predlogu izjasne i
glavnokomandujui frontova, raunajui da i dalje uiva njihove simpatije. Rezultat je bio
vie nego poraavajui. Svi su bili za njegovu abdikaciju, ukljuujui i njegovog strica,
Nikolaja Nikolajevia, koji mu je time vratio milo za drago zbog smene sa mesta
glavnokomandujueg u avgustu 1915.
Bio je to udarac od koga se Nikola Aleksandrovi Romanov nee oporaviti do kraja ivota.
Posle ovog bolnog saznanja da su protiv njega bili i vojni zapovednici, koji su koliko do jue
bili spremni da umru za njega, car, skrhan, poslao je telegram predsedniku Dume u kojem
ga je obavestio da je ve doneo odluku koja se od njega zahteva.
Akt o abdikaciji u korist sina Alekseja, Nikola je potpisao 2. marta oko 15 asova. Posle
toga je pozvao k sebi dr Botkina i zahtevao od njega da mu sasvim otvoreno kae kakva je

priroda bolesti od koje je bolovao njegov sin. Botkin je progutao knedlu i rekao mu da je ona
nasledna, neizleiva i nepredvidiva. To je iz osnova menjalo stvar. Ve potpisani Akt o
abdikaciji, sainjen u dva primerka, po koji su te veeri doli izaslanici Dume, Aleksandar
Gukov i Vasilije uljgin, car je posle tog razgovora, koji ga je dotukao, radikalno izmenio.
U NOVOM aktu za naslednika je imenovao svog 39-godinjeg brata Mihaila Aleksandrovia
Romanova, koji je u prethodnom aktu figurirao kao regent. Ovaj papir je potpisao neto pre
ponoi, u 23.40. Bio je to kraj jednog izuzetno tekog dana i poetak nove drame, sada ve
obinog graanina Nikole Aleksandrovia Romanova.
Mihailo Aleksandrovi bio je formalno ruski car, odlukom svoga brata, samo deset asova i
za to vreme nije potpisao nijedan zvanini dokument. On se odrekao krune u korist
Privremene vlade, koju je Duma formirala jo pre careve abdikacije, a kojoj je Nikola svojim
potpisom, u stanju potpune odsutnosti i skrhanosti, dao legitimitet. Mihailo je doneo tu
odluku pod pritiskom koji se graniio sa otvorenom pretnjom Aleksandra Kereneskog, ija je
politika zvezda u tom trenutku bila u usponu i ije su ambicije bile znatno vee nego to je
bio poloaj ministra pravde koji je trenutno zauzimao u Privremenoj vladi.
Bio je to konani rasplet februarske revolucije, koji mnogi u Rusiji jo i danas nazivaju
Velikom, i uvod u nove nevolje koje su tek oekivale Rusiju.
Da je u Rusiji izvedena revolucija i da je svrgnut car Nikola Drugi, Lenjin je saznao u Curihu,
iz vajcarske tampe. On i njegovi boljevici u njoj nisu uestvovali ak ni kao posmatrai.
Ali, bila je to izvanredna prilika da se priljame uz pobednike i Lenjin je jo istog trenutka
poeo da kuje planove kako da se to pre prebaci do Rusije i da se tamo umea u borbu za
vlast. U tome su mu nesebino pomogli provereni neprijatelji Rusije, Nemci.
Od trenutka abdikacije, pa do poslednjeg asa boravka biveg cara u Glavnom tabu,
general Aleksejev je bio u stalnom telegrafskom i telefonskom kontaktu sa Privremenom
vladom, traei od nje garancije za nesmetani prolaz njegovog voza do Carskog Sela,
slobodan boravak u njemu i doputenje da nesmetano ode u inostranstvo sa porodicom,
ako za tim izrazi elju. Oni koji su prustvovali tim pregovrima kasnije su tvrdili da je
Privremena vlada prihvatila sve te zahteve.
(Nastavie se)

Car trai azil

Pariz i London razliito reagovali na hapenje cara Nikolaja. Predsednik Privremene
vlade uputio molbu britanskoj vladi da poalje krstaricu koja bi prevezla biveg cara i
njegovu porodicu. Postojala je jo samo jedna prilika da carska porodica izbegne
tragediju, ali Nikola II nije bio spreman za bekstvo iz Rusije.
NA vest da je uhapen njihov dojueranji saveznik, Pariz i London su razliito reagovali.
Francuzi su alili sirotog cara, ali su mnogo vie bili zainteresovani za svoje akcije u Rusiji,
da li e novoproklamovana republika potpisati separatni mir sa Nemcima i hoe li
Privremena vlada doneti odluku o otpisu dugova bive carevine, nego za sudbinu Nikolaja
Aleksandrovia Romanova. Nisu mu ak ni ponudili azil, bar ne zvanino.
Stav Londona, kao i britanskog kralja ora V, koji sa Nikolom II nije bio samo u
saveznikim ve i u roakim odnosima, bio je neto obzirniji, ali ni do danas nije u
potpunosti razjanjen.
Odmah posle Nikolinog hapenja, engleski poslanik u Petrogradu Bjukenen predoio je
Privremenoj vladi, postupajui po instrukciji britanskog Ministarstva spoljnih poslova, da je
duna da preduzme sve mere kako bi zatitila biveg cara i njegovu porodicu. Privremena
vlada ga je obavestila 23. marta je donela posebnu uredbu kojom se bivem caru odobrava
da sa porodicom nesmetano napusti Rusiju. Neki istoriari navode da je predsednik
Privremene vlade i pre tog upozorenja uputio molbu britanskoj vladi da poalje krstaricu
koja bi prevezla biveg cara i njegovu porodicu i da je iz Londona stigao pozitivan odgovor.
Ponaanje britanskog poslanika u Petrogradu Bjukenena bilo je u najmanju ruku
ambivalentno. Odmah posle careve abdikacije, on je, obraajui se Privremenoj vladi,
pozdravio revolucionarne promene koje su se dogodile u Rusiji. Svakako ne na svoju ruku.
Lojd Dord, kad je saznao preko Bjukenena da je Nikola abdicirao, uskliknuo je u Londonu
gotovo ushieno: Jedan od ratnih ciljeva ve je ostvaren.
U Londonu je preko noi dolo do izvesnog reteriranja, ali uzroci se razliito tumae.
Jedni smatraju da su se i kralj i vlada odjednom nali pred dilemom o ijem e troku
boraviti Nikola Romanov sa porodicom u Velikoj Britaniji, budui da je svu svoju gotovinu,
vie od dvesta miliona rubalja, potroio na ranjenike, invalide i njihove porodice. Drugi, pak,
tvrde da je Nikola imao dovoljno novca u engleskim bankama i da razlog treba traiti u sferi
politike. Po njima, radikali i socijalisti su bili ti koji se se energino usprotivili dolasku biveg
ruskog cara, a od njih je zavisila kakva e biti politika scena u Velikoj Britaniji posle izbora
koji su bili na pragu.
Bilo kako bilo, kada je Miljjukov, po nalogu Privremene vlade, intervenisao kod britanskog
poslanika Bjukenena, traei od njega da ubrza pripreme za carevo prebacivanje u Veliku
Britaniju, dobio je, u najmanju ruku, udan odgovor: Vlada Njegovog Velianstva vie ne
insistira na carevom dolasku u Veliku Britaniju. Poslanik je samo preneo poruku koju mu
poslao iz Londona njegov nadreeni, ministar spoljnih poslova.
Od tog trenutka sudbina biveg cara i njegove porodice bila je zapeaena. Postojala je,
dodue, jo jedna ansa da car i njegova porodica izbegnu tragediju koju im je sudbina
namenila, ali ona je bila samo teoretske prirode. Bilo je to bekstvo iz Rusije, sa veoma
velikim izgledima na uspeh, ali Nikola Romanov je propustio tu priliku. Da li zbog uroene

sklonosti ka oklevanju ili zbog toga to mu ponos nije dozvoljavao da on, izdanak
Romanovih, koji su preko trista godina stvarili Rusiju i njome vladali, bei iz zemlje kao
poslednja jajara, to se nikada nee saznati. Teko je oteti se utisku da se prema svrgnutom
caru najestitije poneo njegov najljui protivnik, nemaki kajzer Viljem II, sa kojim je Nikola
Romanov takoe bio u roakim odnosima.
Na pitanje Privremene vlade, koje je upueno u Berlin preko danskog poslanstva, hoe li
nemaka mornarica dopustiti da britanski razara nesmetano prebaci Romanove do
engleske obale, ve narednog dana je stigao odgovor nemakog Vrhovnog taba oruanih
snaga da nijedna nemaka jedinica nee napasti brod koji prevozi porodicu Romanov.
Britanci su kasnije svu krivicu svalili na Privremenu vladu, optuujui je preko Lojda
Dorda:
Romanovi su stradali zbog nesposobnosti Privremene vlade, koja nije umela da ih prebaci
preko granice.
Rusi svakako imaju svoju istinu o tome, ali arhiv u kojem se uva prepiska voena u to
vreme izmeu Privremene vlade i vlade Velike Britanije jo nije dostupan javnosti.
HAPENjE
U MOGILjEV su stigli 21. marta ujutro lanovi Dume Bublikov, Verinin, Gribunin i Kalinjin.
Njihov dolazak sa nestrpljenjem je oekivao general Aleksejev, uveren da da ih je Duma
ovlastila da sprovedu odredbe sporazuma koji je postigao u pregovorima s Privremenom
vladom. Kad je general smestio biveg cara u voz i oprostio se sa njim, jedan od njih mu je
priao i saoptio da je Nikola Aleksandrovi Romanov - uhapen. Car je za to saznao tek
kada je voz poao. Privremena vlada je tu svoju odluku javno obnarodovala, preko generala
Kornilova, 21. marta, ali nije dala nikakvo obrazloenje. Kad su kasnije istoriari pokuali da
saznaju od onih koji su uestvovali u donoenju te odluke o stvarnim razlozima koji su ih
motivisali da se za tako neto izjasne, dobili su gotovo istovetan i cinian odgovor da je to
bilo za carevo dobro.
(Nastavie se)

Carice, uhapeni ste!

Pre abdikacije, car i carica su se videli poslednji put 22. februara, za vreme Nikolinog
kratkotrajnog boravka u Carskom Selu. Tada je u Petrogradu jo bilo mirno ili se bar
njima tako inilio. Odmah po carevom povratku u Glavni tab, deca su se razbolela.
Pre abdikacije, car i carica su se videli poslednji put 22. februara, za vreme Nikolinog
kratkotrajnog boravka u Carskom Selu. Tada je u Petrogradu jo bilo mirno ili se bar njima
tako inilio. Odmah po carevom povratku u Glavni tab, deca su se razbolela. Najpre je pao
u krevet carevi Aleksej, koji je boginjama inficirao i svoje etiri sestre, od kojih su dve
dobile jo i upalu plua. Carica je sve vreme provodila uz njihove postelje, a ta se deavalo
u oblinjoj prestonici saznavala je iz krajnje nepouzdanih izvora. Meu njenim
najnepouzdanijim informatorima bio ministar unutranjih poslova Protopopov, carev
miljenik, koji se od prvog dana imenovanja pokazao nesposobnim da obavlja jednu tako
vanu i delikatnu funkciju.
Garnizon u Carskom Selu je brojao oko 40.000 vojnika, a revolucionari su istog dana
zaposeli tamonju elezniku stanicu. Prestonica je ve bila u rukama pobunjenika. Pucnji,
koji su tamo odjekivali, uli su se i u njenoj rezidenciji. Aleksandra Fjodorovna bila je
potpuno izolovana. Sva njena nastojanja da putem telefona ili telegrafa stupi u kontakt sa
muem, koji se nalazio u Glavnom tabu, bila su uzaludna. Depee koje mu je upuivala
vraale su joj se sa oznakom primalac nepoznat.
VEST da se Nikola odrekao prestola doprla je do Aleksandre Fjodorovne 3. marta, ali ona je
odbila da poveruje u nju, odbivi ak i da proita carev Manifest o tome, koji joj je pribavio
jedan od carevih bliskih roaka, tvrdei da je to pobunjenika podvala.
Osmog marta ujutro, u rezidenciju je stigao general Lavr Kornilov i zamolio da ga primi
carica.
- Vae velianstvo - rekao je uglaeni general, istinski tronut, ali bez mnogo okolienja meni je pripala neprijatna dunost da vas obavestim o tome da ste uhapeni.
Aleksandra Fjodorovna se umalo nije sruila. im se pribrala, rekla je suvo:
- Vrite svoju dunost, gospodine generale.
Svima koji su se zatekli tog trenutka u rezidenciji reeno je da mogu do 16 asova slobodno
da napuste Carsko Selo. Oni koji budu ostali posle tog vremena, smatrae se zatoenicima
i morae da potuju zatvorski reim.
U esnaest asova dolo je i do smene strae. Ono malo vojnika koji su ostali verni caru,
zamenili su vojnici revolucije.
Za komandanta strae Kornilov je postavio pukovnika Kobilinskog.
Sutradan je u Carsko Selo stigao novi zatoenik - Nikola Aleksandrovi Romanov, kojeg je
od eleznike stanice do dvorca sprovela mnogobrojna, do zuba naoruana pratnja.
DOLASKOM biveg cara ponovo je oivela novinska kampanja u Petrogradu protiv njega,
ovog puta znatno ea. Najotrovnije strele odapinjali su sada Lenjinovi boljevici, koji su
mu nadenuli i novo ime - krvavi Nikola, optuujui ga za sve i svata, pa ak i za izdaju
zemlje. Suoena sa lavinom tih napada, Privremena vlada je formirala posebnu komisiju da
ispita sve te optube.
Rezidencija u Carskom Selu bila je prekopana od podruma do tavana, prouen je svaki

papir koji je tamo naen, ali ni za jednu od tih optubi nije pronaeno pokrie. Mesec dana
kasnije, predsednik komisije Aleksadar Romanov, koji nije bio ni u kakvom srodstvu sa
bivim carem, podneo je izvetaj Privremenoj vladi, koja se sastojala samo od jedne
reenice: Nikola Drugi je neosporno ist ovek. Zabeleeno je da je tada i predsednik
vlade Aleksandar Kerenski spontano uzviknuo: Hvala Bogu, car je nevin! Izvetaj te
komisije, jednoglasno usvojen na sednici vlade, nije nikad javno saopten.
Umesto toga, Privremena vlada je procenila da bivem caru i njegovoj porodici preti
opasnost od rulje, koja bi, zavedena laima tampe, mogla da provali u Carsko Selo i da
ih likvidira, pa je zbog toga neophodno da se to pre i tajno preseli na neko sigurnije mesto!
BIVI car i carica bili su potpuno izolovani od spoljnog sveta. Svaka poseta bila im je
najstroe zabranjena, ukoliko je nije prethodno odobrio Kerenski. Sva njihova prepiska je
bila kontrolisana. Dvorac i park su bili okrueni vojnicima. Caru je bilo ogranieno kretanje
ak i unutar dvorca. Jedno vreme je bio razdvojen i od supruge, dok su vladini eksperti, uz
pomo policije, tragali za kompromitujuim dokumentima, koji bi mogli da ga odvedu na
optueniku klupu. Viali su se jedino u prisustvu deurnog oficira, a porodica se nalazila
na okupu samo za trpezarijskim stolom, za vreme obeda. Razgovor meu njima je bio
doputen ukoliko se kretao u okviru optih tema.
Ono to je Romanovima tee padalo od zatvorskog reima bilo je prostako ponaanje,
uglavnom podoficira, koji su se prosto utrkivali ko e da nanese veu uvredu bivem caru.
Nikola je u Carskom Selu proslavio 6. maja, 49. roendan. Petrogradom se tog dana
pronela vest da je bivi car pobegao iz kunog pritvora. Zanimljivo je da niko nije zahtevao
od Privremene vlade da tu vest potvrdi ili demantuje, niti je pak ona smatrala potrebnim da
tim povodom treba da izda bilo kakvo saoptenje. Da je Nikola pobegao u aprilu, kada je
grupa patriotski nastrojenih oficira i bivih gardista izradila temeljan plan za njegovo
prebacivanje sa porodicom preko finske granice u vedsku, to je u to vreme bilo lako
ostvarljivo, niko se zbog toga ne bi previe uzbudio.
(Nastavie se)

Novi kuni pritvor

Iz Tjumenja je bivi car mogao lako da pobegne, ali on je razraeni plan kategoriki
odbacio. Poslednja zajednika veera Romanovih u Carskom Selu, za bogatom
prazninom trpezom, u sablasno praznom dvorcu, odrana je poslednjeg dana
avgusta.

Zatoeni car bio je potreban Privremenoj vladi za politiku trgovinu sa opozicijom,

smatrajui ga svojim adutom. Ona je bez ikakog stvarnog povoda, posle dugog veanja,
prihvatila predlog Kerenskog da se bivi car sa porodicom uputi u Sibir, smatrajui to nekom
vrstom "istorijske pravde", jer su i Nikola i njegovi prethodnci slali tamo svoje politike
pritivnike u progonstvo. Za mesto njihovog daljeg zatvorskog boravka odredili su grad
Toboljsk, pravdajui to starim dobrim izgovorom da je i prebacivanje i ovakav izbor - "za
carevo dobro".
Dan njihovog odlaska iz Carskog Sela, kao i mesto gde e biti upueni na dalje izdravanje
kazne (uprkos tome to je komisija Privremene vlade zakljuila da je bivi car "ist ovek", a
njen predsednik da je "nevin"!) dran je u najstrooj tajnosti, navodno zbog line
bezbednosti Romanovih.
Poslednja zajednika sedeljka Romanovih u Carskom Selu, za bogatom prazninom
trpezom, u sablasno praznom dvorcu, odrana je pretposlednjeg dana avgusta. Povod je
bila proslava roendana carevia Alekseja, koji je napunio 13. i zapoeo 14. godinu ivota.
Sutradan im je saopteno da treba da se pripreme za put.
Uvee je u dvorac stigao Mihailo Aleksandrovi, u pratnji Aleksa ndra Kerenskog, da bi se
oprostio sa bratom. Taj in je obavljen u prisustvu Kerenskog, koji je tom prilikom prekrio
sopstveni propis o "kunom redu" time to se povukao u ugao prostorije i rukama zapuio
ui da ne bi uo njihov razgovor. On nije, meutim, dopustio Mihailu da se oprosti sa
snahom i decom.
Bio je to poslednji susret brae koju je ekala ista sudbina.
Porodica je napustila rezidenciju u Carskom Selu kasno nou 31. jula.
Bivi car, njegova supruga i petoro dece krenuli su u Toboljsk sa poslugom koju su sami
odabrali (ak im je bilo doputeno da ponesu i delove nametaja po svom izboru). U
specijalni voz, koji je bio pod nadzorom japanske misije Crvenog krsta, ukrcalo se tog jutra,
neto pre est asova, 39 osoba, kojima e se tokom puta pridruiti jo est. Voz su pratila
dva lana Privremene vlade, a obezbeivala su ga 337 vojnika i sedmoro oficira.
Oficijelni zatoenici Privremene vlade, bivi car i njegova porodica, i oni koji su se
dobrovoljno izjasnili da podele njihovu sudbinu, okonali su svoje putovanje vozom u
eleznikoj stanici Tjumenj. Oda tle su odvedeni u luku i u est asova ujutro su se ukrcali
na parobrode "Rus", "Kormilec" i "Tjumenj". Brodovi su napustili reku Turu i uplovili u Tobolj
6. avgusta. U Toboljsk su stigli oko 16 asova.
Narednih sedam dana oni e boraviti na tim brodovima jer adaptacija biv e guvernatorove
kue, novog doma i zatvora Romanovih, koja se nalazila (kakve li ironije) u Ulici slobode,
jo nije bila zavrena.

S aspekta bezbednosti - svejedno da li su Romanovi zaista bili ugroeni u Carskom Selu ili
ne - Toboljsk je bio znalaki odabran. On se nalazio duboko u unutranjosti, daleko od
uzavrelih politikih strasti u prestonici i van svih glavnih saobraajnica. Do prve eleznike
stanice u Tjumenju zimi se putovalo na konjima, a preko leta parobrodom.
A li , Toboljsk je istovremeno bio i idealno mesto odakle se moglo pobei.
Gubernatorova kua, zdanje na dva sprata, graeno od kamena, primila je nove stanare 13.
avgusta. Bivem caru i njegovoj porodici dodeljene su prostorije na drugom, a posluzi na
prvom spratu, gde je bila i trpezarija. Svi ostali bili su smeteni u kui koja je se nalazila
naspram ovog zadanja, s druge strane ulice.
Iako gubernatorova kua u Toboljskom nije mogla da se meri sa Aleksandrovim dvorcem u
Carskom Selu, Romanovi nisu mogli da se poale na smetaj, a naroito ne na reim,
zahvaljujui u prvom redu pukovniku Kobilinskom, pod ijim su nadzorom i dalje bili. Lepo
vaspitani i bivem caru naklonjeni Kobilinski inio je sve to je bilo u njegovoj moi da
porodici olaka zatoenike dane. On je to mogao jer je bio autonoman, a Kua slobode,
kako je neko cinino krstio bivi gubernatorov dom, bila je u bukvalnom smislu te rei
eksteritorijalna. Kobilinski nije bio potinjen mesnim vlastima, a za svoj rad i postupke
odgovarao je iskljuivo Privremenoj vladi.
Trokovi za izdravanje biveg cara, njegove porodice i njegove svite bili su enormni.
Privremena vlada nije krtarila dok se samo ona pitala. Stvari su se, meutim, radikalno
promenile kada je ojaao uticaj boljevika, koji su sistematski, svakog dana, u svakoj prilici i
na svim nivoima insistirali da se ti trokovi smanje, raunajui da e time dodatno da
zagoraju ivot svom nekadaenjem glavnom ideolokom protivniku i njegovoj porodici.
Kerenski je odolevao boljevikim napadima i zahtevima dok je mogao, a onda je bio
primoran da zavrne slavinu.
CAR BEZ NOVCA
Jednog dana, bez ikakve prethodne najave, finansiranje zatoene carske porodice bilo je
potpuno obustavljeno. Na intervenciju Kobilinskog, umesto novca stigao je odgovor iz
Ministarstva finansija da narod nema vie para da izdrava biveg cara, njegovu porodicu i
poslugu, ve da on treba da odrei kesu ako eli da i dalje ivi na visokoj nozi; dovoljno je
to ima besplatan smetaj, grejanje, struju i vojniko sledovanje.
Bivi car nije bio bez novca. On je na svojim raunima imao u tom trenutku, prema nekim
procenama, preko etrnaest miliona rubalja, ali do tih para nije mogao doe jer se novac
nalaz io u stranim bankama.
Dani izbolja u Toboljsku smenili su dani nematine.
Sve dok boljevici nisu pruzeli vlast prevaratom, izvedenim u oktobru mesecu, bivi car je
mogao da pobegne iz zatoenitva.
(Nastavie se)

Plan patrijarha Germogena

Najveu ansu da neopaeno umakne iz Toboljska Nikola Romanov je imao s planom
koji je razradio poglavar Ruske pravoslavne crkve. Animozitet Aleksandre
Fjodorovne prema patrijarhu Germogenu bio je jai od logike i patrijarh se povukao.
PRVI plan za bekstvo skovali su Nikolini uvari, pukovnik Kobilinski i njegov zamenik,
kapetan Aksjuta, koji je bio zaduen za ekonomska pitanja. S njim je bio upoznat i komesar
Pankratov, kojeg je, to se pouzdano zna, uputio u Toboljsk poetkom septembra Kerenski.
Dobroudni Pankratov preutno je odobrio njihov plan, pretpostavlja se ne na svoju ruku.
Bekstvo je trebalo da je izvede uz pomo i podrku strae. Kad je sve ve bilo utvreno,
plan je osujetio bivi car neoekivanom tiradom da "u tim tekim trenucima koje preivljava
Rusija nijedan Rus ne treba da naputa zemlju" i da on namerava da ostane tu, gde jeste, i
da "eka svoju sudbinu"!
Neto kasnije, poetkom jeseni, u Toboljsku se obreo i izvesni Boris Nikolajevi Solovjev,
za koga bi bilo suvie blago rei da je bio kontroverzna linost. On je stigao po nalogu Ane
Virubove, prijateljice i este goe carice Aleksandre Fjodorovne iz dana sjaja i raskoi.
Virubova je uz pomo svoj prijatelja, grofa Bengdorfa, uspela, koristei se svojim ranijim
vezama, da skupi u Petrogradu veliku sumu novca, s ciljem da njima finansira bekstvo
Romanovih.
I PORED uloenog truda, Solovjev nije uspeo da stupi u vezu s bivim carem. Njegovo
prisustvo nije ostalo neprimeeno, a u petrogradskoj tampi pojavila se serija tekstova s
gotovo istovetnom sadrinom - da se oko Kue slobode motaju "sumnjivi elementi", koji
mogu da imaju samo jedan cilj - da oslobode biveg cara.
Solovjev nije uspeo da uspostavi vezu s bivim carem, uprkos preporuci patrijarha
Germogena, jer je Nikola Romanov procenio da je on provokator i nemaki pijun, kojeg se
treba kloniti. Pogreio je utoliko to je Solovjev radio ne samo za Nemce nego,
istovremeno, i za Privremenu vladu i za boljevike. Iako ga uopte nije poznavala, i biva
carica je bila energino protiv toga da se sa Solovjevom stupi u kontakt. Njeni motivi su bili
druge prirode. Solovjevljev protee bio je patrijarh Germogen, a on je bio ljuti protivnik
njenog nekadanjeg i odavno pokojnog prijatelja Raspuina. Da bi taj hednikep otklonio,
Solovjev je hitno prienio Raspuinovu erku Martenu. Najverovatnije je da ga je na to
nagovorila Ana Virubova, koja je ponajbolje poznavala narav i slabosti Aleksandre
Fjodorovne. Ovaj brak je, nema sumnje, znatno popravio Solovjevljev rejting u oima bive
carice.
U meuvremenu, Virubova je uspela da nae jo jednog sauesnika u organizaciji bekstva,
koga je Aleksandra fjodorovna ak lino poznavala, nekog Sergeja Markova, oficira
Krimskog puka koji je svojevremeno nosio njeno ime. Kakav romantini obrt! Nju i njenu
porodicu spasava iz sibirske zabiti, na kraju sveta, oficir kavaljer, koji je do jue nosio na
reveru medaljon s njenim likom, i Raspuinov zet, kojeg je "sveti starac", njen provereni
prijatelj, poslao s neba da joj pomogne u najteim asovima! Takvo "udo", koje je bilo
mogue samo u petparakim romanima, sada se, eto, dogaa i u njenom tunom realnom
ivotu! Pod njenim uticajem Nikola je ipak prihvatio, ali kranje obazrivo, Solovjeva kao
mogueg izbavitelja i preliminarno se sa njim, preko posrednika, dogovorio da o tome

detaljnije porazgovaraju tek na prolee, kada se smire sibirske reke.

DOGAAJI su, meutim, preduhitrili realizaciju tog plana. Pitanje je, meutim, da li bi on
uopte i bio ostvaren, u prvom redu zbog Nikoline sumnjiavosti, ali sklonosti ka oklevanju i
odlaganju. A uz to bilo je i veliko pitanje da li bi Solovjev i Makrov bili sposobni da ga
izvedu, ak i da su im namere bile iskrene.
Jedina praktina korist od kontakta sa Solovjevom, preko posrednika, bilo je saznanje da e
iz prestonice uskoro doi u Toboljsk specijalni komesar sa posebnim ovlaenjima, ali on
nije uspeo da sazna sa kakvim zadatkom. Suvie malo za nekoliko dijamanata koje mu je
Aleksandra Fjodorovna tajno doturila za reijske trokove, naime, organizovanja bekstva.
Najveu ansu da neopaeno umakne iz Toboljska, i to je jo vanije, s najveim
izgledima na konani uspeh, Nikola Romanov je imao sa planom koji je skrojio patrijarh
Germogen, nezavisno od Solovjeva. On je veoma dobro poznavao Sibir i ljude, koji su opet
znali sve tajne staze i udi mnogobrojnih reka. Oni su mogli da obezbede prevoz porodice
amcima, a patrijarh njihov prihvat i smetaj u manastirima koji su bili pod njegovom
jurisdikcijom. Uzalud. Animozitet koji je Aleksandra Fjodorovna gajila prema njemu bio je
jai od logike i patrijarh se povukao, to je, ini se i Nikoli odgovoralo, jer nije morao da
uradi ono to je, izgleda, najvie mrzeo u ivotu - da donosi odluke.
Poetkom zime u prestonikoj, preteno leviarskoj tampi poeli su naglo da se mnoe
tekstovi u kojima su se pominjali, naravno po zlu, ve gotovo zaboravljeni Romanovi.
Gotovo u svakom od njih je stajalo uopozorenje da se po Toboljskom vrzmaju
"kontrarevolucionarni elementi", s namerom da ih na silu oslobode iz zatoenitva, zarad
restauracije carizma u Rusiji,
uz pomo evropskih drava, u kojima su na vlasti bile krunisane glave.
CAR POD KLjUEM
JEDAN od glavnih ideolokih zadataka boljevika - ruenje carizma u Risiji - obavile su
umesto njih neke druge "leve snage" tokom februarske revolucije. Bivi car se nalazio sada
u potpunoj izolaciji, pod kljuem, i, bez pristalica i podrke u narodu, vie nije predstavljao
nikakvu realnu politiku opasnost koja bi mogla da im pomrsi planove oko preotimanja vlasti
od njegovih tamniara. Tek kada su osvojili vlast, nasilnim putem, boljeviko rukovodstvo
je poelo ozbiljnije da se bavi "sluajem" biveg cara.
(Nastavie se)

Carica na prodaju!
U vrhu boljevike vlasti bilo je zagovornika ideje da se biva carica i deca trampe ili prodaju za 300 miliona rubalja .Boljevici su se kolebali - da li Nikolu Drugog
Romanova staviti odmah "uza zid" ili organizovati javni proces sa izvesnim ishodom.
BOLjEVICI su osvojili na prepad vlast u prestonici, kao i u mnogim drugim velikim
gradovima, ali ne i u Toboljskom. Nikola Romanov i njegova porodica i dalje su formalno bili
zatoenici nepostojee Privremene vlade, a o njegovoj "bezbednosti" brinuo se odred
pukovnika Kobilinskog, koji sada nije odgovarao nikom: ni (bivoj) Privremenoj vladi, ni
mesnim vlastima, ali ni novim "gazdama" u zemlji - boljevicima.
U takvim okolnostima bekstvo biveg cara iz Toboljska bilo je vie nego mogue. Da bi se
to predupredilo, u "centrali" je smiljen trofazni plan: upuivanje specijalne jedinice iz
Omska sa zadatkom da u Toboljskom dovede na vlast boljevike, u pomo "kadrova" iz
Jekaterinburga, rasputanje odreda pukovnika Kobilinskog i prebacivanje biveg cara i
njegove porodice "na neko sigurnije mesto".
OKO ove tree faze, u poetku, nije postignut, kako bi se to danas reklo, visok stepen
saglasnosti u boljevikom rukovodstvu, kao oko ona prva dva. Postojale su dve struje.
Jedna je zagovarala da se bivi car izvede pred sud, moda ak i njegova supruga,
smatrajui da bi javno suenje moglo da im donese znaajan propagandni efekat, kako u
zemlji tako i u inostranstvu. Uz to, deo porodice, biva carica i deca, mogli bi, verovalo se,
da se zamene lako za revolucionare u Nemakoj, Klaru Cetkin i Karla Libknehta, to bi im
takoe donelo velike poene kod komunistikih partija u inostranstvu, s kojima je Lenjin, u
svom zanosu bez pokria, nemeravao da izvede "svetsku revoluciju". Ako ova politika
trampa ne bi bila mogua, iz bilo kojeg razloga, biva carica i deca mogli su jednostavno da
se prodaju!
Romanovi su sami imali dovoljno novca u stranim bankama za svoj samootkup. Novac su
imali i njihovi bliski roaci, koji su, predoseajui buru, blagovremeno napustili zemlju.
Najzad tu su bili i njihovi imuni inostrani roaci. Mislilo se na engleskog kralja ora Petog,
ali mnogo vie nemakog cara Viljema Drugog, koji je sa boljevicima ve bio u "poslovnim
odnosima" - prebacio je njihovo kompletno rukovodstvo u Rusiju u plombiranom vozu, a i
dalje je finansirao njihova glasila. Za njega dodatna suma od trista miliona rubalja, koliko su
boljevici procenili da vrede biva carica i deca, ne bi predstavljao neki veliki "napor". Za
uzvrat bi taj omraeni ovek dobio ne samo svoju podanicu (Aleksandra Fjodorovna je po
ocu bila Nemica) i njenu neja, nego stekao i simpatije sveta kao spasilac. Pride bi dobio i
pristanak boljevika na separatni mir, koji je toliko prieljkivao (a koji bi oni, uzgred reeno,
sa njim potpisali i bez te transakcije).
Kao mogui javni tuilac na procesu bivem caru pominjao se Lav Trocki, koji je slovio za
najelokventnijeg meu boljevicima.
Drugi su bili za mnogo jednostavnije reenje - znano i zvano u to vreme kao "uza zid", "po
kratkom postupku" ili "metak u elo".
Lenjin, kome ovo drugo "reenje" nije bilo nimalo strano, naprotiv, preporuivao ga je u
svakoj prilici kao najefikasniji metod u borbi protiv kontrarevolucionara i neprijatelja
(oktobarske) revolucije, bio je blii onom prvom, javnom suenju.

DRUGI ovek u dravi - Jakov Sverdlov, predsednik VCIK-a(Sveruskog centralnog izvrnog

komiteta, najvieg zakonodavnog, organizacionog i kontrolnog organa dravne vlasti
RSFRS od 1917. do 1936, izabranog na Sveruskom kongresu sovjeta 1917) intimno je
navijao za "kratki postupak" kada je u pitanju bio bivi ruski car Nikola Drugi, ali se javno
solidarisao sa Lenjinom koji je (ali samo u poetku) zagovarao javno suenje, zadravajui
istovremeno pravo da mu radi iza lea, kako bi pobedila njegova "ideja". Lenjin je, uzgred
reeno, i "izmislio" Sverdlova, kao i Staljina, i on mu je zbog toga, javno, u svakoj prilici,
iskazivao vatrenu podrku i duboku odanost, pa i u ovom sluaju.
Jankov Mihailovi Sverdlov, roen u Ninjem Novgorodu, u jevrejskoj porodici, kojem je san
bio da postene apotekar, napustio je kolu posle pet zavrenih razreda gimnazije, i odao se
revolucionarnom radu. Kao jedan od retkih "uenih" ljudi u tom delu sveta, biran je za lana
jekaterinburkog i uralskog komiteta, a Lenjin mu je kasnije poverio i rukovoenje partijom
na itavom Uralu. U to vreme je koristio pseudonime Andrej i Maks. Godine 1912. je
kooptiran, na Lenjinov predlog, u CK i postao lan redakcije "Pravde". Pet godina kasnije
postao je lan petrogradske VK (politike policije) i lan Vojno-revolucionarnog centra za
rukovoenje ustankom.
Rusiju je zavio u crno uvoenjem "crvenog terora" (masovnog streljanja, bez suenja) kao
odgovor na provokaciju koju je sam inscenirao. U njegovu ast boljevici su prestonicu
Urala, Jekaterinburg, preimenovali 1924. u Sverdlovsk, a u Moskvi su mu podigli grandiozni
spomenik (u odnosu na dela ili, bolje rei, nedela). Spomenik je sruen 1991, a
Jekaterinburgu je vraeno staro ime 1994. to se tie njegove smrti, postoje tri verzije kako
je napustio svet 16. marta 1919. godine. Po jednoj, umro je prirodnom smru, od
tuberkuloze. Po drugoj, oficijelnoj, umro je od prehlade posle posete Ukrajini i istupa na
mitingu u Orlu. Najverovatnija je, meutim, trea, po kojoj su ga na smrt pretukli radnici
jedne fabrike u Moskvi, ali da su to boljevici prikrili iz straha da to ne preraste u manir.
MOZAK PARTIJE
LANOVE najueg boljevikog rukovodstva, kao i svoje saradnike, Jakov Sverdlov je
fascinirao izvrsnom memorijom. Tvrdilo se da je znao napamet imena, prezimena i
pseudonime svih kadrova, a bilo ih je vie od hiljadu, na koje je Partija raunala. Zbog te
svoje sposobosti, ali i drugih "vetina", bio je proglaen za "mozak partije". Godine 1917,
opet na Lenjinov predlog, izabran je za predsednika VCIK-a i postao voina desna ruka.
(Nastavie se)

Car nema izbora

Nikola II Romanov bio je svestan toga da je zatoenik i nije u situaciji da bira hoe li
ili ne putovati u Moskvu. Jakovljev obaveten da je "porodini savet" odluio da na
put pored cara krene carica i njihova ker Marija.

POTO se uverio da je njegovo punomoje ostavilo snaan utisak na Kobilinskog,

Jakovljev je zatraio da ga odvedu kod carevia Alekseja. Deak je nekoliko dana pre
njegovog dolaska, prilikom etnje, povredio nogu i zbog te ozlede, ali i opte slabosti, bio je
prikovan za postelju. Jakovljev je o tome bio informisan, ali ne od Kobilinskog.
Budui da ni sa kim nije stupio u kontakt prethodnog dana, o tome je mogao jedino da ga
obavesti Slovjev, a njega "ovek za vezu" sa bivim carem, otac Aleksej, koji je drao
bogosluenje u Kui slobode i bio veoma dobro upoznat sa svime ta se u njoj deavalo.
Da li je to bio gest panje Jakovljeva, kako bi njime zadobio poverenje biveg cara i njegove
supruge, ili je to pak bila provera valjanosti informacije koju je posedovao, Kobilinski i
njegovi najblii saradnici nisu uspeli u to da proniknu.
Odmah posle posete careviu, koja je protekla u "etiri oka", na njegovo insistiranje,
Jakovljev je urno napustio Kuu slobode. Kobilinski je uputio za njim dvojicu svojih
najotresitijih straara da ga prate. Oni su ga malo kasnije obavestili da je odjurio na telegraf
i da je poslao poruku Moskvi, adresovanu na VCIK i Jakova Sverdlova, ali ta je ona
sadravala nisu uspeli da saznaju ni pored najbolje volje jer ju je uputio telegrafista kojeg je
on poveo iz Moskve i koji je bio u sastavu njegovog odreda.
Kasnije tog dana, Jakovljev je posetio biveg cara i ostale lanove njegove porodice, s
kojima je razmenio po nekoliko kurtoaznih reenica, trudei se pri tom da ostavi to je
mogue povoljniji utisak na njih.
SUTRADAN ujutro, 25. aprila, Jakovljev je ponovo posetio Kobilinskog i tek tada mu
saoptio, u poverenju, da je doao u Toboljsk kako bi prebacio, po nalogu VCIK-a, biveg
cara i njegovu porodicu u Moskvu. Kako se lino uverio da su povreda malog Alekseja i
njegovo opte zdravstveno stanje takve prirode da ne bi mogao da podnese jedan tako dug
u naporan put, on je o tome informisao VCIK i zatraio dalje instrukcije. Iz Moskve mu je
stigao odgovor da u tom sluaju dovede samo Nikolu Romanova, a da porodica ostane u
Toboljskom - do daljeg.
Jakovljev je sutradan posetio biveg cara i sa njim se zadrao u dugom razgovoru u etiri
oka. On je bio prijateljski, sve dok gost nije preao na glavnu temu.
Nikola je tada skoio i rekao jogunasto:
- Ja nikuda ne idem!
Kad se malo smirio, dodao je:
- Molim vas da na to uopte ne raunate.
- ao mi je to se oko toga toliko potresate - rekao je Jakovljev. - Nadam se da shvatate da
ja moram da izvrim nareenje.
- Moj odgovor je i dalje: ne! - rekao je znatno mirnije, ali ne i manje odluno Nikola.
- emu toliko opiranje? - zaudio se Jakovljev. - Ako je u pitanju strah da e vam se neto

dogoditi na putu, on je potpuno bezrazloan. Ja svojom glavom jemim za vau

bezbednost, a ona je meni draga bar koliko i vama vaa.
Jakovljev je potom ustao i dodao manje zvaninim tonom:
- Ako ne elite da poete sami na taj put, moete povesti sa sobom koga hoete. Ono oko
ega ne moemo da se pogaamo, to je va odlazak. Molim vas da budete spremni da
krenete na put sutra ujutro, u etiri asa.
Jakovljev se potom blago naklonio bivem caru i napustio prostoriju.
NIKOLA Romanov je bio svestan toga da je zatoenik i da nije u situaciji da bira. Jakovljev
je imao ovlaenje da upotrebi i silu da bi li ga naterao da krene na put. Ono to je on
mogao da uini u tom trenutku, to je da pokua da odgonetne zbog ega nova vlast eli da
ga prebaci u Moskvu.
Prema prii koju je bivem caru preneo pukovnik Kobilinski, a koju je navodno uo od
Jakovljeva, u najstroem poverenju, boljevici su nameravali da se "otarase" Nikole i
njegove porodice na taj nain to bi ga, pod izgovorom da mu sude, odveli u Moskvu, a da
ga zatim tajnim kanalom, pre procesa, prebace u inostranstvo i da time okonaju "sluaj"
koji su nasledili od Privremene vlade.
Bio bi to, meutim, i suvie lep rasplet dogaaja da bi bivi car mogao da poveruje u njega.
On je imao drukiji "predoseaj", a njega je delila i njegova supruga, da ga Jakovljev odvodi
u Moskvu znatno gorim povodom - da stavi potpis na separatni mir sa Nemakom (koji su
boljevici ve utanaili sa Berlinom), uveren da "roak Vili" (Viljem II) jedino njega priznaje
za stvarnog gazdu u Rusiji, bez obzira na to to je bio svrgnut i zatoen, i da je
nadobudnom kajzeru to jedinstvena prilika, koju ne bi propustio ni po koju cenu, da ga javno
ponizi pred celim svetom.
Nikola Romanov na tako neto u tom trenutku nije bio spreman, bez obzira na poloaj u
kojem se nalazio, u emu je imao i punu podrku svoje supruge. Ali, svejedno, na put je
morao da krene.
ta se dogaalo tokom noi, kad su deca otila na poinak a bivi car i carica ostali sami,
moe samo da se nagaa. Jakovljev je ujutro obaveten da je "porodini savet" odluio da
na put pored njega krenu njegova supruga i njihova erka Marija. Zato, to se verovatno
nikad nee saznati. Verovatno je da je za to postojao neki jak motiv, ili su bar oni tako
verovali, kad se zna da je Aleksandra Fjodorovna, kojoj se ne moe porei da je bila brina i
dobra majka, ostavila u Toboljskom tri keri i gotovo na smrt bolesnog sina.
POKRET ZA MOSKVU
EKIPA je bio spreman za pokret 26. aprila, u 3.30 ujutro.
Sa bivim carem, pored supruge i erke Marije, na put su krenuli doktor Botkin, knez
Dolgorukov i lanovi posluge edomudrin, Sednev i Demidova. Cariinu elju da bude
zajedno s muem u istim kolima, Jakovljev je ljubazno, ali odluno odbio. Tu "privilegiju" je
zadrao za sebe. Ekipa je obezbeivao odred od osam vojnika koje je Jakovljev doveo iz
Moskve. Pored linog naoruanja, pratioci su imali i dva mitraljeza. Vei deo svog odreda
Jakovljev je ostavio u Tobloskom, to je moglo da znai samo jedno - da je nameravao da
se tamo vrati posle obavljenog posla.
(Nastavie se)

Suenje - dravna tajna

Poto je proglasio suenje bivem imperatoru za najveu dravnu tajnu, Sverdlov
zaduio Jakovljeva da Nikolu Drugog prebaci u Moskvu. Lenjin i drugi zagovornici
javnog suenja nisu sumnjali da e krivica "krvavog Nikole" biti dokazana na sudu.

I LENjIN i drugi zagovornici javnog suenja nisu uopte sumnjali da e krivica "krvavog
Nikole" biti dokazana na sudu (da li su znali za nalaz komisije Privremene vlade ili za nju
nisu ni hajali - ne zna se), a za to je mogla da mu bude izreena samo jedna kazna - "uza
zid".
Posle ovih "neformalnih konsultacija" o daljoj sudbini biveg cara i njegove porodice, VCIK,
kao najvii zakonodavni i izvrni organ u zemlji, u svom najuem sastavu, doneo je na
etvrtom zasedanju, odranom u aprilu 1918. godine, odluku da se Nikola Romanov prebaci
u Moskvu, koja je u meuvremenu, na Lenjinov predlog, postala nova ruska prestonica, da
bi mu se sudilo.
Ovu misiju Jakov Sverdlov je poverio svom starom znancu Vasiliju Vasiljeviu Jakovljevu,
predoivi mu da ona predstavlja najviu dravnu tajnu i da za njenu uspenost jami
glavom. Jakovljeva je dobro poznavao i Lav Trocki, koji je smatrao da bi za jedan tako
delikatan zadatak bilo teko nai pouzdanijeg oveka.
Iza imena Vasilija Vasiljevia Jakovljeva, koji je bio partijski pseudonim, krio se Konstantin
Mjain, bivi bravar i lan "borbene grupe", to je bio eufemizam za boljevike teroristike
odrede, ije je zadatke sasvim precizno formulisao Lenjin - pribavljanje novca za izvoenje
revlucionarnih akcija i osvajanja vlasti putem pljakanja banaka ili potanskih vagona koji su
prevozili novac, ne prezajui ni od ubistva ako bi im se neko prilikom takvih akcija
suprotstavio. U jednom takvom teroristikom prepadu, izvedenom u Tbilisiju, istakao se i
mladi Staljin. Da bi izbegao hapenje posle pljake jednog potanskog vagona koji je
prevozio zlato, devetaestogodinji Mjain je pobegao iz rodne Ufe u Samaru, a odatle u
inostranstvo uz pomo lanog pasoa na ime Vasilija Jakovljeva. Ovo ime je zadrao i
posle Oktobarske revolucije.
U Rusiju se vratio, kao i veina boljevika, tek posle pobede februarske revolucije.
Prilikom nasilnog preotimanja vlasti bio je u prvim boljevikim redovima, predvodei grupu
iji je zadatak bio da osvoji telegrafsku centralu i time potpuno odsee Privremenu vladu od
spoljnjeg sveta. Za taj uspeno obavljeni zadatak i hrabrost koju je tom prilikom ispoljio, bio
je nagraen postavljenjem za komesara telefonske i telegrafske centrale u Petrogradu.
Prema planu, koji je izradio Sverdlov, a Jakovljev trebalo samo da realizuje, biveg cara i
njegovu porodicu valjalo je iz Toboljska prebaciti u Tjumenj, a odatle u Moskvu. Ukoliko bi
se pojavile bilo kakve potekoe, Sverdlov mu je predloio i alternativno reenje, oznaivi
kao krajnje odredite svoju bivu partijsku "parohiju" Jekaterinburg!
Jakovljev nije znao da je Sverdlov o toj istoj stvari, skoro istovremeno, razgovarao sa jo
jednim iskusnim boljevikom i svojim starim partijskim pajtaom, koji je bio sve drugo samo
ne Jakovljev prijatelj, ajom Goloekinom, poznatijem u boljevikim krugovima po
konspirativnom imenu Filip.
aja Isakovi Goloekin, takoe Jevrejin, robijao je svojevremeno sa Sverdlovim i iz tih

dana je datiralo njihovo drugarstvo, za koje je Goloekinova ena kasnije tvrdila da je bilo
"vie nego obino prijateljstvo", svejedno ta je pod tim podrazumevala.
Najverovatnije je da je ba Sverdlov, posle odlaska u Petrograd, na znaajniju dunost,
predloio Goloekina da ga zameni na mestu boljevikog poverenika za itavu oblast
Urala. U trenutku kada su njih dvojica poverljivo razgovarala iza Jakovljevih lea o daljoj
sudbini biveg cara, Goloekin je bio vojni komandant uralske oblasti i najuticajniji lan
Uralsovjeta u Jekaterinburgu. Od njega je, zapravo, i potekla inicijativa da se bivi car sa
porodicom prebaci iz Toboljska u Jekaterinburg.
Sverdlov, koji je u potpunosti delio njegovo miljenje da bi Nikolu Romanova trebalo streljati
bez ikakvog suenja, podrao je taj predlog, ali ga je, da se ne bi zamerio Lenjinu, oficijelno
proglasio alternativnim. Kasnije e se ispostaviti da je zapravo Moskva bila alternativno
odredite, a glavno Jekaterinburg.
Da bi tom svom predlogu dao kakav-takav "legitimitet", Goloekin, bivi zubar, "provukao"
ga je kroz Uralsovjet, koji se sastojao iskljuivo od njegovih poslunika i na kojem je
jednoglasno usvojen. Ta odluka, kao i sve kasnije koje e donositi Uralsovjet, kobne po
biveg cara i njegovu porodicu, sluie centralnoj vlasti kao izgovor da nisu imale nikakve
veze sa uasnim zloinom, koji je inae poinjen po njihovom nalogu!
Sverdlov je upoznao Goloekina sa kompletnim planom koji je izloio Jakovljevu i
dogovorili su se kako zajednikim snagama da osujete njegovu realizaciju!
Svestan da je zatoenik i da mora da izvrava nareenja, bivi car se pokorio zahtevu
komesara Jakovljeva da krene sa njim u Moskvu, a njima se, neoekivano, pridruila i
Aleksandra Fjodorovna, ostavljajui u Toboljsku na smrt bolesnog sina i tri keri.

ULOGA KOMESARA JAKOVLjEVA

KOMESAR Vasilije Vasiljevi Jakovljev, iji je dolazak najavio bivem caru njegov nesueni
izbavitelj Solovjev, a on za njega ne bi mogao da sazna da nije bio boljeviki pijun
znaajnijeg formata, stigao je u Toboljsk 22. aprila, u pratnji odreda dobro naoruanih
vojnika, koji je imao 250 ljudi. Sledei dobijene instrukcije od Sverdlova, ni sa kim tog dana
nije stupio u kontakt niti je bilo kome rekao zbog ega je doao u Toboljsk.
Tek sutradan je posetio pukovnika Kobilinskog i, ne otkrivajui ni njemu cilj svog dolaska,
predoio mu svoje "akreditive". Bilo je to punomoje sa zaglavljem VCIK-a i sa potpisom
Sverdlova i Lenjina, u kome se Kobilinskom i njegovom odredu, koji je uvao zatoene
Romanove, nareivalo da bespogovorno izvravaju sva njegova nareenja i da e se svaka
neposlunost kaanjavati smru na licu mesta. Podrazumevalo se da bi takve kazne izricao
tajanstveni komesar Jakovljev, a egzekucije izvodio njegov odred.
(Nastavie se)

Kraj dvostruke igre

Povlaei konce iz senke, Jakov Sverdlov je izigrao komesara Jakovljeva, i Nikolu II
gurnuo je u naruje delatima. Revers o primopredaji biveg imperatora potpisao ef
Uralsovjeta Aleksandar Beloborodov 30. aprila 1918. godine.
SVE vreme dok je boravio u Toboljskom, pripremajui se za izvrenje zadatka koji mu je
poverio Sverdlov, Jakovljev je bio pod tajnim nadzorom Goloekinovih pijuna iz
Jekaterinburga. Uz to, Goloekin je znao i za sve njegove poteze i dogovore sa Moskvom jer ga je o tome obavetavao Sverdlov, Jakovljev naredbodavac. Zvanino, Jakovljev i
Goloekin bili su saradnici na istom poslu, ali su im ciljevi bili potpuno razliiti. Jakovljev je
preuzimao sve to je bilo u njegovoj moi da biveg cara dopremi do Moskve, a Goloekin
da ga u tome osujeti i da Nikolu prebaci u Jekaterinburg.
Na putu od Toboljska do Tjumenja, dugom skoro trista kilometara, ovaj konvoj, u dogovoru
sa Uralcima, dodatno su obezbeivali crvenoarmejci iz Jekaterinburga. Njihov zapovednik
Busjacki nije bio zlikovac samo po izgledu. Prilikom jednog neformalnog razgovora
predloio je Jakovljevu da tokom puta iscenira napad na konvoj i da u pukaranju strada
bivi car, ali kad mu je ovaj rekao reei da e ga, ukoliko to pokua, lino streljati u skladu
sa ovlaenjima koje ima, on je itavu priu "okrenuo na alu" i vie je nije pominjao.
JAKOVLjEV je znao da je to bilo sve drugo samo ne ala i izdao je nareenje svojim ljudima
da posebno motre na svaki njegov korak. Jakovljev nije znao da je njegov konvoj pored
ovog pratio izdaleka jo jedan, formiran takoe po nalogu Goloekina, koji je predvodio
nita manji zlikovac od Busjackog - Zoslovski.
Jakovljevu se veoma urilo, i on to nije krio. Ekipa je krenuo u pet ujutro. Iako su putovali
neudobnim sibirskim kolima, "koarama", koja nisu imala klasina sedita, on nije
dozvoljavao due predahe, i sa svojim "prtljagom" stigao je u Tjumenj 27. aprila uvee.
Njegov strah da e Busjacki sprovesti svoju "alu" u ivot, bio je bezrazloan. Goloekin je
planirao da preotme biveg cara na otvorenoj pruzi, na putu za Moskvu. U Tjumenju je
Jakovljev ukrcao biveg cara i pratnju u specijalni voz i krenuo na zapad...
ta se dalje dogaalo postoji vie verzija, ali ne i bilo kakvih dokumenata koji bi potvrdili
njihovu verodostojnost. Ono to se pouzdano zna, to je da je Jakovljev, shvativi da mu je
Goloekin blokirao sve pravce na putu za Moskvu, morao da se obrati svom nalogodavcu,
Sverdlovu, za savet ta mu valja dalje initi. Ovaj mu je naloio da krene ka Jekaterinburgu i
da biveg cara preda tamonjim vlastima, ime bi bila i okonana njegova misija. Jakovljev,
kome je tek tada postalo jasno da je izigran, prihvatio je savet. Vie se nije radilo o sudbini
biveg cara i njegovoj "asti" ve o njegovoj glavi.
Jedina estita stvar koju je Sverdlov uradio u ovom sluaju bila je depea koju je uputio
Goloekinu s nalogom da potedi Jakovljeva, koga su Uralci nameravali da streljaju im im
dopadne aka.
Posle predaje biveg cara u ruke njegovim buduim ubicama, Jakovljev, razoaran,
otputovao je u Moskvu. Odbio je da se vrati na staru dunost i zamolio da bude upuen na
Uralski front. Tamo je ubrzo promenio stranu i priao Kolaku, a potom mu se izgubio svaki
trag.

SVERDLOV nije propustio priliku da prebacivanje biveg cara u Jekaterinburg predstavi kao
svoj veliki lini uspeh. Sada su mogli da budu sigurni i oni koji su se zalagali za reenje
zvano "uza zid" i oni koji su zagovarali da se bivem caru sudi, da nee moi da im
pobegne i da postane ono ega su se neki od njih najvie plaili - barjaktar kontrarevolucije.
Da Nikolino odredite i nije bilo Moskva ve Jekaterinburg, najreitije govori podatak da su
dan posle njegovog polaska iz Toboljska boljevici u ovom gradu poeli da pripremaju
zatvor za njegov prihvat.
Iako su lanovi Uralsovjeta nastojali da dolazak biveg cara u Jekaterinburg dre u najveoj
tajnosti, vest o tome je procurila, pa su graani jo od ranog jutra 30. aprila poeli da
zaposedaju prostor oko eleznike stanice. Vlasti su morali da upotrebe silu ne bi li ih
udaljili bar sa perona.
U "odboru za doek" zatoenika, na krijui samozadovoljstvo, nalazili su se najvii
rukovodioci Uralsovjeta Aleksandar Beloborodov, bivi elektromonter, sada predsednik
Sovjeta, Filip (Isaj) Goloekin, nekadanji zubar, voa uralskih boljevika i Boris Didkovski,
sin ruskog carskog oficira, vaspitavan u Petrogradu, pripadnik Kadetskog korpusa, nekadai
student enevskog univerziteta, umski inenjer.
Meu malobrojnim sauvanim dokumentima koji se odnose na golgotu porodice Romanov,
nalazi se i revers o njihovoj primopredaji izvrenoj tog dana:
"GODINE 1918, 30. aprila, ja, dolepotpisani predsednik uralskog oblasnog sovjeta...
Aleksandar Gregorijevi Boloborodov primio sam od komesara VCIK-a Vasilija Vasiljevia
Jakovljeva dostavljenog nam iz Tobolska: 1. biveg cara Nikolaja Alksandrovia Romanova,
2. bivu caricu Aleksandru Fjodorovnu i 3. biv. vel. kneginju Mariju Nikolajevnu Romanov
radi dranja pod straom u g. Jekaterinburgu." U potpisu: "A Baloborodov, l. Obl. ispoln
komiteta".
Odlueno je na licu mesta da se bivii car, njegova supruga i njihova ki bez ikakve pratnje,
sem njihove, prebace do novog stanita ili bolje rei zatvora, koji je ve bio pripremljen za
njih na Voznesenjskom trgu. Bila je to adaptirana kua inenjera (po drugom izvoru trgovca)
H. N. Ipatjeva.
Kada su boljevici bacili oko na njegov dom, vlasnik se nalazio u banji, na oko stotinak
kilometara od Jekaterinburga. Njegovom roacima, koji su stanovali u toj kui, nareeno je
27. aprila da se u roku od 24 asa isele. Obaveten o tome, Ipatjev, koji je dobro poznavao
jednog od mesnih rukovodilaca, Petra Vojkova, doao je prvim vozom u Jakterinburg i
pokuao da sprei konfiskaciju, ali jedino to je uspeo da postigne, bilo je obeanje da e
mu kua biti "privremeno oduzeta" i da stvari nee morati da iznosi iz zgrade ve da ih
moe drati pod kljuem u jednoj od podrumskih prostorija.
ZATVOR U KUI
IPATJEVA kua imala je dva sprata i ubrzo je dobila ime Kua od posebnog znaaja. Uz jo
nekoliko solidno izgraenih i belo okreenih zgrada, inila je Voznesenjski trg, na kome se
nalazila i istoimena crkva. Za zatoenike je bio predvien smetaj na gornjem, a za strau
na donjem spratu. Spratovi su bili povezani unutranjim stepenicama. Kua je bila opasana
sa spoljne strane visokom ogradom tako da se sa ulice nije moglo videti ta se u kui
deava, niti su pak stanari mogli da vide ta se zbiva na ulici.
(Nastavie se)

Teror nove vlasti

Odmah po dolasku u novi zatvor, bivem caru, delu njegove porodice i pratnji obratio
se predsednik Uralskog sovnarkoma, koji se predstavljao kao predsednik uralske
vlade Aleksandar Beloborodov, za partijske drugove Saa, mladi, svirepi i uspaljeni
trockista. Prljavi i razdrljeni revolucionari nadmetali su se u prostaklucima uzimajui
zatoenicima ak i hranu sa stola.
ODMAH po dolasku u novi zatvor, bivem caru, delu njegove porodice i pratnji obratio se
predsednik Uralskog sovnarkoma, koji se predstavljao kao predsednik uralske vlade
Aleksandar Beloborodov, za partijske drugove Saa, mladi, svirepi i uspaljeni trockista.
Njegovo krteno ime bilo je Jankelj Vajsbart. Bio je Jevrejin, radnik po zanimanju, ali
preispoljna lentina i razmetljivac po prirodi. Imao je u to vreme 27 godina i kriminalnu
prolost. Kao predsednik jekaterinburkog Okrunog komiteta smotao je iz kase, kad mu se
za to ukazala prilika, 30.000 rubalja. ekisti su uspeli da ga otkriju. On se pokajao, vratio
novac i zakleo se na bezgraninu linu odanost svom spasitelju (da ne ode u zatvor)
Goloekinu. Od tada je postao slepi izvrilac svih njegovih naloga.
Obraajui se "gostima" sa vrha stepenita Ipatjevog doma, da bi izgledao znaajniji i vei
nego to jeste, on im je predoio da su od sada zatoenici uralske vlade i da e to biti "sve
do suenja", ne uputajui se u to ni gde e im suditi ni kada. Dotle e biti duni da potuju
"kuni red" koji e saoptiti "komandant zatvora drug Avdejev". Eventualne primedbe i
pritube mogu da upute Uralskom ispolkomu.
POTOM je drug Avdjev, bivi bravar, u prisustvu predstavnika najvie vlasti u
Jekaterinburgu, pristupio rigoroznom pretresu zatoenika. Uralci su raspolagali
informacijom da su Romanovi, pre nego to su krenuli u Toboljsk poneli sa sobom sve svoje
dragcenosti iz Carskog Sela, koje su mogli lako da se sakriju, kao to je drago kamenje. Da
bi to bilo to manje primetno, oni su ih razdelili meu sobom i uili u one delove vea koji se
smatraju intimnim. Informacija je bila tana. Ali, Avdejev, uprkos temeljitosti u radu, nije
naao nita. Ni on ni ostali prisutni nisu uspeli da sakriju razoaranje takvim ishodom.
Preostalo im je jedino da se zadovolje zakljukom da su bivi car, njegova supruga i njihova
ki pre nego to su krenuli na put sa Jakovljevom ostavili "svoje" delove kod dece koja su
ostala u Toboljskom.
Jakovljev je ostavio u Toboljskom carevia Alekseja i njegove tri sestre - Tatjanu, Olgu i i
Anastaziju - pod nadzorom Pavla Horjahova, mornara, koji mu je bio najblii saradnik i
prijatelj. Horjahov je takoe imao punomoje VCIK-a sa potpisom Sverdlova i Jakovljeva,
koji se dopao Nikoli, iako mu je bio sve drugo samo ne prijatelj, potpuno siguran da se deci
nee dogoditi nita nepredvieno, tim pre to su uivala ne samo oficijelnu zatitu odreda
pukovnika Kobilinskog, nego i njihove otvorene simpatije.
Odred Kobilinskog, koji se starao o "bezbednosti" biveg cara i njegove porodice od prvog
dana hapenja, zvanino je rasformiran 17. maja. Straari su isplaeni, a uz platu su dobili i
propusnice sa kojima su mogli da odu svojim kuama. Nadzor nad decom i preostalim
lanovima pratnje, koja je dobrovoljno krenula sa Romanovima iz Carskog Sela, preuzeli su
od njih crvenoarmejci. Oni su saoptili zatoenicima dva dana kasnije da pripreme za put.

Sutradan, 20. maja, u parobrod "Rus" ukrcano je trideset osoba sa prtljagom. U tri po podne
putnici su stigli u Tjumenj, odakale su krenuli specijalnim vozom u Jekaterinburg. Za neke
e to biti poslednje putovanje.
lanovima pratnje, koji su doputovali iz Toboljska sa careviem Aleksejom i njegovim
sestrama, nareeno je 26. maja da u roku od 24 asa napuste Permsku guberniju. Da bi
vlasti u Jekaterinburgu bile sigurne da e postupiti po nareenju, dale su im kolektivnu
dozvolu za naputanje teritorije sa koje su bili prognani.
BIVI car sa suprugom i sinom smeten je u sobu koja se nalazila na gornjem spratu, u
ulgu, ija su dva prozora bila okrenuta prema trgu, kroz koja su mogli jedino da vide kube
Voznesenjske crkve, a druga dva prema dvoritu. U susednoj sobi, prema dvoritu, nalazile
su se etiri kneginje. Njihova soba je bila povezana sa susednom i trpezarijom. U dvojnom,
prolaznom salonu, kuda su stizalo do trpezarije, nalazili su se verni porodini lekar dr Botkin
i lakej emodurov. Sobarici Demidovoj je dodeljena soba sa prozorom prema dvoritu, a
lakej Trup, kuvar Haritonov i kuvarski pomonik Sednev bili su smeteni u sobici koja je bila
povezana sa kuhinjom.
Velika soba na spratu, u koju se ulazilo sa stepenita, bila je pretvorena u kancelariju
komandanta Kue od posebnog znaaja Avdejeva i njegovog pomonika Mokina.
Zatoenike je uvala dvojna straa, spoljna i unutranja. U poetku straari su bili iskljuivo
Rusi. Kasnije si birani iz redova radnika zavoda "Sisetre" i fabrike brae Zlokazovih.
Komandant Avdejev bio je notorna pijandura. Kad je bio loe volje, a bio je bar jednom
nedeljno, iivljavao se nad poinjenima, a nije se ustruavao ni da obasipa i zatoenike
svakojakim uvredama.
Reim koji je nametnut zatoenicima bio je neuporedivo gori po svim osnovama od onog
koji je vladao u Toboljskom.
Ujutro im se servirao aj bez eera i komad crnog hleba, koji je ostao od prethodnog dana.
U podne su dobijali orbastu hranu, uz "kotlet" na kome je bilo vie kostiju nego mesa.
Inae, porodica i posluga su obedovali zajedno, na Nikolino insistiranje.
ZA vreme obeda u trpezariji su se nalazili straari koji su budno motrili na svaki njihov
pokret. esto su im dobacivali pogrdne rei, a nisu se ustruavali da psuju i da im otimaju
hranu sa stola. Pijani i razdrljeni pevali su revoluconarne pesme, i nadmetali se u
prostaklucima. Neki su ili toliko daleko da su za vreme obeda pipali i tipali bivu caricu,
ponaajui se prema njoj kao da je drolja.
Taj uasavajui odnos neoekivano se promenio jednog dana, zahvaljujui u prvom redu
Avdejevu, koji je najdrskije straare zamenio pristojnijim ljudima, a i sam je poeo da se
odnosi sa mnogo vie uvaavanja prema bivem caru i njegovoj porodici. To su primetili
zatoenici, ali i Avdejevi nadreeni, koji su inae smatrali da se "revolucionari" ponaaju
prema Romanovima "ba onako kako to oni i uzasluuju".
Jednog jutra, Aleksandar Avdejev nije doao na posao u uobiajeno vreme niti se pak
pojavio njegov pomonik Mokin. Njihov "nestanak" je objanjen "prelaskom na novu
dunost". U stvari, obojica su bila uhapena, da se ne bi i previe zbliili sa zatoenicima.
(Nastavie se)

Moskva trai odgovor

Juna 1918. u Moskvi su se proneli glasovi da je bivi car Nikola Romanov streljan, ali
je stigao odgovor da su svi lanovi porodice, pa i Nikola ivi. Na sednici Sovjeta, 4.
jula nije razmatran predlog o sudbini carske familije, pa su zagovornici likvidacije
mogli da zaponu pripreme.

UMESTO Avdejeva, za komandanta Kue od posebnog znaaja postavljen je 4. jula

naelnik mesnog odeljenja V (politike policije, koja je nareenja primala direktno iz
Moskve i njoj bila odgovorna za svoj rad) Jakov Mihailovi Jurovski, ije je kreno ime bilo
Jankelj Movevi (Haimovi) Jurovski. Roen je 1878. u Jekaterinburgu, u siromanoj
jevrejskoj porodici. Otac mu je bio sitan kriminalac. Imao je vie nego ziratno obrazovanje.
Pohaao je jevrejsku kolu u Tomsku pri sinagogi Talmaterjo, ali izleda da je taj kurs bio
prenaporan za njegove intelektualne mogunosti, pa ga nije ni zavrio. Emigrirao je kao
mladi u Nemaku i jedno vreme je iveo u Berlinu, gde je primio luteranstvo.
Njegovo pokrtavanje nije imalo nikakve veze sa religijskim uverenjima ve je bilo krajnje
praktine prirode. Roditelji devojke u koju se zaljubio nisu hteli da uju za njega zato to je
Jevrejin, pa je on, da bi stekao i njihovu naklonost, odluio da promeni veru. Po povratku u
Rusiju otvorio je asovniarsku radnju u Tomsku, ali se nikad nije saznalo ijim novcem i
kako ju je stekao. Imao je ogromnu glavu, kratak vrat i jako izraene jagodice. Tamnog
tena, sa crnom nakostreenom kosom i u crnom konom kaputu delovao je zastraujue.
Izjasnio se kao boljevik i bio je, kao i Goloekin, blizak drug Jakova Sverdlova, koji e ga,
posle ubistva Romanovih, postaviti za islednika V u Moskvi.
OD trenutka kada je Jurovski preuzeo dunost komandanta Kue od posebne vanosti sve
se promenilo, nagore. Uvedene su mnoge restrikcije. Bio je smanjen ak i boravak
zatoenika na istom vazduhu, koji su provodili u etnji.
Unutranju strau preuzeli su od crvenoarmejaca, Rusa, latii, koje je Jurovski doveo iz V,
gde su se uglavnom obavljali poslove krvnika, streljajui "kontrarevolucionare" po nalogu
politike policije. (Lati je bio zajedniko ime za austro-ugarske zarobljenike u Prvom
svetskom ratu koji su preli na stranu "crvenih", a najbrojniji meu njima bili su Maari.)
U junu 1918, po Moskvi su se proneli glasovi da je bivi car Nikola Romanov streljan.
Predsednik jekaterinburkog Sovdepa primio je 20. juna telegram od sekretara pri Sovjetu
narodnih komesara Vladimira Bon-Brujevia, koji je istovremeno bio i ef Lenjinovog
kabineta, da to najhitnije potvrdi ili demantuje. Kako odgovor nije stigao do sutradan u
podne, iz Moskve je upuen novi telegram, iste sadrine, koji je potpisao komesar Stark, ali
sada na pouzdaniju adresu - glavnokomandujuem Severnouralskog fronta Berezinu. U
odgovoru, koji je Berezin uputio 27. juna na tri adrese, Sovnarkomu, Narkomu vojnom i
Birou za tampu VCIK-a, stajalo je da je 21. juna utvreno da su "svi lanovi porodice i sam
Nikola ivi i da su sve spekulacije o njegovom ubistvu, itd., provokacija".
Tada su neki u vrhu boljevike vlasti, a meu njima i Lenjin, jo smatrali da bi biveg cara
trebalo izvesti na sud, pa se tako jedino moe i tumaiti ovo njihovo interesovanje da li je
bio iv ili mrtav.
POETKOM jula 1918. iz Jekaterinburga je otputovao u Moskvu Isaj Goloekin, vojni

komandant Urala, najzagrieniji zagovornik ideje da bi cara trebalo likvidirati "po kratkom
postupku", bez ikakvog suenja. Prema skici dnevnog reda petog saziva Sovjeta,
zakazanom za 4. jul, u ijem je radu i on trebalo da uestvuje, bilo je predvieno da se
izmeu ostalih donese i odluka, s kojom se on nipoto nije slagao, a Sverdlov delio njegovo
miljenje, da se car izvede na otueniku klupu. Ta "taka" je uoi same sednice odloena
za neku bolju priliku (uz Lenjinovu saglasnost), pa je Goloekin, uzevi re, govorio, po
savetu Svrdlova, samo o problemu koji se odnosio na odbranu Jekaterinburga.
Prema onome to je rekao bilo je vie nego jasno svima u sali da sa snagama s kojima je
raspolagao nee moi da odbrani grad od Kolakovih jedinica koje su mu svakim danom
bile sve blie. Tokom govora, drei se uputstva, on nijednom nije spomenuo ni cara ni
njegovu porodicu, ime je nesumnjivo krupno, ako ne i najkrupnije politiko pitanje koje se
ticalo dalje sudbine Romanovih ukoliko grad bude ugroen ili padne, pretvorio u isto
unutranje i time dobio odreene ruke da ga sam reava sa svojim saradnicima. Uz
svesrdnu podrku i pomo Sverdlova, i ne bez Lenjinovog znanja, razume se.
Osokoljeni ovakvim ishodom, Goloekinovi jekaterinburki pajtai, nita manje krvoedni
od njega, odmah su se bacili na pripreme za likvidaciju Romanovih. Prvi korak u tom pravcu
bilo je imenovanje Jakova Jurovskog za komandanta strae u Kui od posebnog znaaja
umesto uhapenog Avdejeva i odluka novog komandanta da strau unutar kue preuzmu
njegovi delati, latii, iz VK (politike policije).
Veoma konfuzna situacija u zemlji ila je na ruku Uralcima da se na miru i temeljno
pripreme za realizaciju svog zloinakog plana.
DVA dana posle zavrenog petog zasedanja sovjeta, 6. jula, odjeknula je bomba u zgradi
nemakog poslanstva koja je usmrtila nemakog poslanika grofa Mirbaha. Boljevici su se
trudili svim silama da "umire" razjareni Berlin tvrdnjom da iza tog atentata stoje eseri, koji na
taj nain "ele da srue Brest-Litovski mir", ali Nemci nisu u to poverovali. Oni su imali
informaciju, koja je poticala od njihovih obavetajaca, da su atentat organizovali boljevici, a
da sada pokuavaju da zloin podmetnu svojim politikim protivnicima kako bi se sa njima
obraunali, pa su insistirali da odmah upute u Moskvu enormno veliki vojni odred sa
zadatkom da ustanovi ta se tano zbilo i da zatiti zgradu poslanstva i diplomate od novih
teroristikih akata.
Za boljeviku vrhuku to je bilo neprihvatljivo i ona je izdala nareenje da se uhapsi cela
frakcija levih esera, za vreme partijskog skupa, ne bi li od njih iznudila priznanje da oni stoje
iza ubista i tako razuvere Nemce. Na to su eseri odgovorili zaposedanjem Telefona,
Telegrafa i zgrade politike policije. Lenjin je bio primoran da digne na noge latie, udarnu
boljeviku pesnicu, kako bi skrio pobunu esera... Ali, nije nemirno bilo samo u Moskvi.
Sutradan posle ubistva grofa Mirbaha, planula je oficirska pobuna u Jaroslavlju, a do
pobune je dolo i u Ribinskom i Muromu. Neto kasnije, 11. jula pobunio se i eki korpus,
koji je priao Kolakovnjevim snagama.
(Nastavie se)

Streljati sve Romanove!

Isaj Goloekin je imao "mandat" da strelja samo biveg cara, ali je na dan
egzekucije odluio da likvidira sve lanove njegove porodice. Tog kobnog dana, 16.
jula 1918, Romanovi su se povukli na poinak u 22.30 ne slutei ta im se sprema.

ODMAH po povratku u Jekaterinburg, Isaj Goloekin je upozorio komandanta Kue od

posebnog znaaja Jakova Jurovskog da biveg cara treba likvidirati i da on treba da se za
to pripremi. Dva dana kasnije, 12. jula, Goloekin je naredio da se odri sednica Isplkoma
Uralsovjeta gde je tu odluku trebalo samo formalizovati. Usvojena je jednoglasno.
Svi su znali da je za jedno takvo krupno politiko pitanje bila neophodna saglasnost Moskve
i da se obazrivi Goloekin ne bi ni usudio da ga stavlja na dnevni red bez klimoglava
Sverdlova i Lenjinovog odobrenja. On je na sastanku Ispolkoma preutao da je takvu
saglasnost dobio, ali je to saoptio najuem krugu svojih saradnika, lanovima prezidijuma
Uralsovjeta. Odluka koju je doneo Ispolkom odnosila se, meutim, samo na likvidaciju
biveg cara, ali ne i njegove porodice. Ona je odmah posle donoenja nestala i do danas
nije pronaena. Mogue i da je izgubljena prilikom paninog boljevikog bekstva iz grada
pred naletom Kolakove vojske, ili je, to je verovatnije, unitena pre toga. U odluci je
stajalo i ko se zaduuje za egzekuciju, pa sumnja da se Jakov Jurovski postarao za njeno
"ieznue" nije bez osnova.
IAKO je imao usmenu saglasnost Svedlova i Lenjina i pokrie u odluci Ispolkoma
Uralsovjeta da se strelja bivi car, obazrivi Goloekin je ekao na jo jedan mig iz Moskve,
u zvaninoj formi. On je za dan egzekucije odredio 16. jul i sve je bilo spremno za izvrenje.
Doao je i 15. jul, ali ne i nalog iz Moskve. Naavi se u panici, on je 15. jula, u 17.15 uputio
telegram Zinovjevu, lanu CK, u to vreme "crvenom gubernatoru" Petrograda, koji je bio
upoznat sa kompletnim sluajem i delio miljenje i Sverdlova i Goloekina da biveg cara
treba streljati bez ikakvog suenja. Telegrafske veze sa Moskvom bile su u prekidu i
Golokin je molio Zinovjeva da odmah prenese poruku Moskvi da "ono to je dogovoreno
sa Filipom (konspirativno ime Isaja Goloekina - prim. aut.) ne trpi odlaganje". A dogovor
je bio, da podsetimo itaoce, da se bivi car likvidira, ali samo ako Jekaterinburgu preti pad i
opasnost da Nikolu Romanova iz zatvora izbave Kolakovi vojnici. Grad u tom trenutku
jeste bio ugroen, ali ne u onoj meri u kojoj se Goloekinu urilo da to pre likvidira biveg
cara i potom pobegne iz grada.
Odmah po prijemu poruke, Zinovjev je uputio telegram na adresu: "Moskva. Kremlj.
Sverdlov. Kopija Lenjinu" u kojem je verno preneo Goloekinov vapaj, uz upozorenje: "Ako
je vae miljenje suprotno, odmah to prenesite Jekaterinburgu". Telegram koji je poslao
Zinovjev primljen je u Moskvi u 21.22. On je sauvan, ali ne i telegram kojim je Moskva
obavestila Goloekina da su SNK i VCIK, kojima su rukovodili Lenjin i Sverdlov, saglasni
da se bivi car strelja. Naen je, meutim, svedok koji je potvrdio da je poruka s takvom
sadrinom upuena Goloekinu u Jekaterinburg. Bio je to Aleksej Fjodorovi Akimov,
nekadanji lan obezbeenja Lenjina i Sverdlova, docnije docent na moskovskom
Arhitektonskom fakultetu, koji je po nareenju Sverdlova lino odneo tu poruku do telegrafa,
a zatim je tekst zajedno s trakom vratio nalogodavcu, jer je ovaj to izriito zahtevao.

PO PODNE 16. jula, u zgradi Uralske VK sastao se u nepotpunom sastavu Oblasni sovjet
Urala. Bio je to, preciznije reeno, sastanak jekaterinburkih monika koji su od samog
poetka insistirali, i u tome ostali dosledni do kraja, da se bivi car strelja bez suenja. Na
njemu su bili prisutni predsednik sovjetskih deputata Beloborodov, predsednik Oblasnog
komiteta boljevika Safarov, vojni komesar Goloekin, lan Sovjeta Vojkov, predsednik
oblasne politike policije ("eke") Lukjanov i "ekista" i komandant Kue od posebnog
znaaja Jurovski. Okupio ih je Goloekin.
Prema seanju jednog od uesnika, tada je bila odluena i sudbina ostalih zatoenika u
Kui od posebne vanosti. Predlog Jakova Jurovskog da se streljanja potedi bolesni
carevi nije prihvaen. Odbijen je i predlog da se potede lanovi posluge. Izuzet je jedino
pomonik kuvara Leni Sednev, koji je u slobodnim asovima bio Aleksejev partner u igri. Bili
su priblino istih godina, a Sednev je imao vremena i na pretek, jer je zatoenicima
dopremana hrana spolja, iz vojnikog kazana.
Goloekin je dobio u Moskvi "mandat" da strelja samo biveg cara, neposredno uoi pada
Jekaterinburga, kako ne bi pao u ruke Kolakovim snagama, koje bi ga posle oslobaanja
koristile kao mono propagandno orue za mobilisanje masa u borbi protiv boljevika i, van
svake sumnje, vratile na presto. Kolak je bio jedini vojni komandant koji nije podrao
Nikolinu abdikaciju.
Da li je Goloekin, uz pomo svojih jekaterinburkih pajtaa, sam sebi proirio ovlaenje
ili je za streljanje i ostalih zatoenika u Kui od posebne vanosti naknadno dobio neiju, i
iju, saglasnost iz Moskve, to se, najverovatnije, neke nikad saznati. Oni koji su ga dobro
poznavali tvrdili su kasnije da on bez jednog takvog miga nikad ne bi preuzeo na sebe toliku
odgovornost.
Mnoge odluke u to vreme donete su u hodu i saoptavane su usmeno. Sauvan je veoma
mali broj pisanih tragova. To vai i za telegrame, uz iju je pomo "centrala" najee
optila sa udaljenim provincijama, u koju je spadao i Jekaterinburg. Mnogi telegrami su
izgubljeni ili "nestali", a neki od njih koji su preiveli sovjetsku vlast i cenzuru ni do danas
nisu deifrovani.
POINAK
TOG kobnog dana, 16. jula 1918. Romanovi i posluga, ne slutei ta im se sprema, povukli
su se na poinak, kao i obino, u 22.30. Sat kasnije u Kuu od posebne vanosti banuli su
opunomoenici Uralskog sovjeta. Oni su uruili reenje ispolkoma komadiru straarskog
odreda Jermakovu i komandantu Jakovu Jurovskom i preneli im Goloekinovu usmenu
poruku da hitno pristupe izvrenju kazne.
O poslednjim asovima Nikole Aleksadrovia Romanova, njegove porodice i svite postoji
nekoliko verzija i one se razlikuju samo u detaljima.

(Nastavie se)

Gospode, ta to znai?
Ove rei izustio je Nikola Romanov kada mu je Jurovski teatralno saoptio da mu je
poverena uloga u konanom obraunu sa Romanovima. Evo ta to znai, kazao je
Jurovski i izvadio "mauzer" iz futrole.

PO nalogu komandanta Jurovskog zatoenici su probueni neto pre ponoi, 16. jula pod
izgovorom da je grad ugroen napadom Kolakovih snaga (to je bila la), da bi mogli da
stradaju od zalutalih metaka i da je odlueno da budu prebaeni na bezbednije mesto (to
je, takoe, bila la).
Prvi je siao Nikola Romanov, nosei u naruju Alekseja, jer je malian bio toliko slab da
nije mogao ni da hoda ni da stoji. Iza Nikole je ila biva carica Aleksandra Fjodorovna, a za
njom etiri keri. Iza njih dr Botkin, kuvar, lakej i sobarica. Jurovski i njegov pomonik
Mikulin uneli su u prostoriju tri stolice. Jednu su ponudili bivoj carici, koja se jedva drala
na nogama, drugu Nikoli, a treu, namenjenu Alekseju, stavili su nasred sobe.
Romanovi, malo iznenaeni ovom panjom, bili su potpuno mirni, ne slutei ta ih eka.
- Molim vas da svi ustanete - naredio je Jurovski.
NIKOLA je skoio sa stolice i dao znak supruzi da i ona ustane. U sobu je ulo nekoliko
latia, od kojih su dvojica drali puke u rukama. Aleksandra Fjodorovna se prekrstila.
Naspram vojnika, od kojih su neki imali za pojasom i po dva zadenuta revolvera, stajale su
dve nemone ene - jedna koja nije mogla da se dri na nogama, biva carica Aleksandra
Fjodorovna, i njena sobarica Demidova, etiri devojice, na smrt bolesni malian i etvorica
bespomonih mukaraca - bivi car, lekar, lakej i sobar.
Jurovski je teatralno istupio korak napred i obratio se bivem caru:
- Nikola Aleksandroviu, pokuaj vaih istomiljenika da vas spasu nije uspeo. I, evo, u ovoj
tekoj godini za Sovjetsku Republiku nama je poverena misija da se obraunamo sa kuom
Romanovih.
Zauli su se enski krici.
Nikola je promrmljao: - Gospode, Boe moj! ta to znai?
- Evo ta znai - rekao je Jurovski izvadivi "mauzer" iz futrole.
- Zar nikuda ne idemo? - upitao je dr Botkin.
Prema unapred skrojenom scenariju, kad se Jurovski maio za revolver uinio je to itav
streljaki stroj.
Prema M. A. Medvedu, jednom od uesnika u streljanju, dalji tok izgledao je ovako:
"Jurovski je hteo da mu odgovori, ali ja sam ve bio povukao oroz mog `brauninga` i ispalio
prvi metak u careve grudi. Istovremeno sa mojim drugim pucnjem razlegao se plotun latia i
mojih drugova s leve i desne strane. Jurovski i Jermakov takoe su nianili u careve grudi.
Na moj peti hitac Nikola je pao na lea. Video sam kako pada dr Botkin, kako se na zid
oslanja lakej, kako kuvar pada na kolena. U dimu od baruta nazirala se enska figura koja
je takoe pala pogoena mecima Jermakova, koji je ve pucao iz drugog revolvera. uli su
se zviduci metaka koji su se odbijali od kamenog zida. U sobi se nita nije videlo od dima.
Utihnuli su krici, ali pucnjevi su jo odjekivali. Jermakov je pucao iz treeg revolvera. A onda
se zauo glas Jurovskog:

- Prekinite vatru!
ODJEDNOM je nastupila tiina... Jakov Mihailovi predloio je meni i Jermakovu, kao
predstavnicima Crvene armije, da konstatujemo smrt svakog od lanova careve porodice...
Lako ranjeni Aleksej leao je preko stolice. Njemu je priao Jurovski i ispalio u njega tri
poslednja metka iz svog `mauzera`. On je skliznuo sa stolice i naao se na podu kraj oevih
nogu. Ja i Jermakov opipavamo Nikolin puls. On je, sav izreetan mecima, mrtav.
Proveravamo i ostale i dostreljavamo jo ive Tatjanu i Anastaziju.
Sada su svi mrtvi."
Tela su utovarena u kamion koji se nalazio u dvoritu. Voza je dobio nalog da krene ka
mestu za koje je znao samo mali broj upuenih.
Tela streljanih zatoenika utovarena su u kamion i prebaena do jednog proplanka,
oivienog umom, u Verh-Isterskom, udaljenom petnaestak kilometara od Jekaterinburga i
pet kilometara od najblieg naseljenog mesta, sela Kopjatke. Teren, prepun naputenih
rudarskih jama, delovao je sablasno. Oko proplanaka je postavljena straa sa zadatkom da
onemogui pristup bilo kome.
Dok je jedna ekipa svlaila odeu sa streljanih i pregledala svaki santimetar njihovog donjeg
vea u nadi da e u njemu nai uiveno drago kamenje iz privatne riznice Romanovih,
druga se bavila znatno krvavijim poslom - komadala je tela radi lakeg prenosa do jedne od
jama, koja je unapred bila odreena za "venu kuu" Romanovih.
Neki delovi tela odmah su potonuli dok su drugi plutali po vodi, koja se, vremenom nakupila
i tu jamu praktino pretvorila u bunar. Preko njih su nabacane suve grane. Ve je poelo da
se razdanjuje kada je Jakov Jurovski bacio nekoliko runih bombi sa namerom da obrui
zemlju sa ulaza u jamu i da je zatrpa. Ali, ulaz u jamu je bio oivien stenama i on svoju
"genijalnu" ideju nije sproveo do kraja.
Iako je prezidijum Uralsovjeta preduzeo sve to je znao i umeo da se streljanje zatoenika i
uklanjanje njihovih leeva izvede u najveoj tajnosti, svi itelji Jekaterinburga ve su u
podne znali ta se dogodilo tokom noi. O tome su ih obavestili seljaci iz Kopjatke, koji su
doli na pijacu. Oni su, pored informacija ponudili i dokaze - delove odee, koju su nali u
pepelu pored tri velike vatre, koje su jo tinjale. Meu njima su bili i kurumi, na osnovu
kojih se dalo zakljuiti da u te vatre tokom noi nisu bili baeni samo delovi odee, ve i
neki njihovi vlasnici.
(Nastavie se)

Zloin bez tragova

Posmrtni ostaci Romanovih su spaljeni, potom preliveni sumpornom kiselinom,
utovareni u kamion, a grobnica nije otkrivena do danas. Ostaci Romanovih koji su
naeni i sahranjeni - nisu njihovi, a to je potvrdila i Crkva i DNK analiza. Lai smislio i
plasirao Sverdlov, u prisustvu Lenjina, koji je bio upoznat sa kompletnim scenarijem,
u ijoj je kreaciji i uestvovao.

POSLE itavog dan provedenog u mozganju kako da se tragovi zloina bolje prikriju,
prezidijum Uralsovjeta je odluio da se tokom noi izvade delovi tela iz rudarskog okna kod
Verh-isterska i da se "sahrane" na nekom drugom mestu, uz mnogo vie opreza.
Svi izvaeni ostaci su najpre spaljeni, a oni koji nisu mogli da izgore preliveni su
sumpornom kiselinom - pre nego to su utovareni u kamion. Nova "grobnica" nije otkrivena
ni do danas. Ako je verovati onima koji su uestvovali u toj "operaciji", ona se nalazi na
"osamnaest vrsta od Jekaterinburga, ka severozapadu", u jednoj movari, koju su
crvenoarmejci produbili pre nego to su u nju bacili nagorele i polusagorele ostatke. Potom
su ih zatrpali, nabacali prune pragove i preko njih preli kamionom nekoliko puta.
Ostaci Romanovih koji su naeni i sahranjeni - nisu njihovi! Sa tim je naisto i Ruska
pravoslavna crkva, a to je nedavno potvrdila i druga DNK analiza.
Jakov Sverdlov je obavestio prezidijum VCIK 18. jula da je odlukom Uralskog oblasnog
komiteta u noi 16. jula streljan Nikola Aleksandrovi Romanov, bivi car, zbog "postojanja
zavere" (o emu postoje dokumenta, koja su "drugovi iz Jekaterinburga" uputili u Moskvu
po specijalnom kuriru) i realne opasnosti da ga kontrarevolucionari preotmu iz ruku
sovjetskih vlasti, a da je njegova porodica "sklonjena na bezbednije mesto".
SVE tri lai je smislio i plasirao Jakov Sverdlov, u prisustvu Vladimira Iljia Lenjina, koji je
bio upoznat sa kompletnim scenarijem, u ijoj je kreaciji i uestvovao. U tom trenutku
kontrarevolucionari su nastupali prema Jekaterinburgu, ali su jo bili daleko od grada i bivi
car je mogao da bude prebaen na bezbedniije mesto da se to htelo! Jekaterinburg je pao
tek sedam dana kasnije.
"Dokument" o "postojanju zavere", koje su poslali "drugovi iz Jekaterinburga" po
"specijalnom kuriru", a koji nije mogao da stigne do poetka sednice prezidijuma VCIK zbog
navodno loih i nesigurnih veza, nije bilo nita drugo do prevara vaarskog tipa. Njega su
napisali Goloekinovi saradnici u prostorijama eke (politike policije) i doturili ga Nikoli
Aleksandroviu Romanovu, predstavljajui se kao zaverenici koji arko ele da ga oslobode
iz kandi "crvenih".
Porodica Nikole Romanova bila je streljana kad i on, i to su vrlo dobro znali i Sverdlov i
Lenjin. Predsednik Uralske vlade A. Beloborodov uputio je 17. jula u uvee telegram
sekretaru Sovnarkoma N. P. Gorbunovu s molbom da prenese Lenjinu i Sverdlovu da je
"celu porodicu zadesila ista sudbina kao i glavu" (porodice) - prilikom evakuacije! Lenjin je
bio upoznat sa sadrinom tog telegrama. Njega su zaplenili belogardejci u jekaterinburkom
Telegrafu, a deifrovao ga je jedan od "belih" islednika koji se bavio "sluajem Romanovih",
Sokolov.

Tekst nije sauvan, ali jeste koverta, na kojoj se nalazi Lenjinov rukopis: "Primljeno. Lenjin".
Koverta se nalazi u Arhivu KP.
lanovi Prezidijuma VCIK progutali su sve ove lai koje im je servirao Sverdlov, ocenili
postupak Uralovjeta kao "pravilan". Sve te lai plasirane su neto kasnije i na sednici
Saveta narodnih komesara, kojom je rukovodio Lenjin. SNK je takoe ocenio postupak
"uralskih drugova" kao "pravilan".
Graani Jekaterinburga zvanino su obaveteni o tome ta se zbilo u njihovom gradu tek
20. jula! Dva su razloga zato se toliko oklevalo sa izdavanjem ovog kominikea. Prvi je bo
"praktine" prirode (trebalo je najpre sakriti tragove zloina), a drugi "politike" (ekao se
stav Moskve, kako bi tekstovi bili usaglaeni). Najzad, valjalo ih je usaglasiti i sa
kominikeom namenjenim inostranoj javnosti, upuenom 21. jula putem beinog telegrafa.
PORED cara, u Jekaterinburgu je streljano u noi 16. jula 1918. jo deset potpuno nevinih
ljudi. Ako se njima dodaju i Romanovi koji su umoreni u Permu, Alapajevskom i
Petropavlovskoj tvravi, koji se nisu bavili politikom niti su predstavljali bilo kakvu realnu
opasnost po boljeviki reim, onda broj nevino ubijenih premauje cifru od 25. Njihova
jedina krivica bila je u tome to su bili Romanovi!
Ono to je takoe ostalo nerazjanjeno, to je odgovor na pitanje zato je Jekaterinburg bio
zainteresovaniji od bilo kog drugog grada u Rusiji da likvidira Nikolu Aleksandrovia
Romanova? Zasada postoji samo jedna natuknica, iz pera engleskog novinara i publiciste
Roberta Viltona, autora knjige "Poslednji dani Romanovih", koja je objavljena 1922. Po
njemu, u pitanju bila je jevrejska zavera. Ovu tezu podupro je i ruski general i pisac M. K.
Diterihs. Uznemirena takvim tvrdnjama, Jevrejska optina iz Londona posetila je dvadesetih
godina Sovjetski Savez ne bi li utvrdila koliko u svemu tome ima istine. Ona nije ni mogla
niti je pak imala ovlaenje da se bavi istragom. Zadovoljila se izjavom ministra pravde M.
Satrinkevia da je to "maslo" belogardejaca i na osnovu nje je izdala otro saoptenje da se
u pozadini tih tvrdnji krije - ist antisemitizam.
Poznato je, meutim, da Nikola, njegov otac i deda nisu voleli Jevreje, a ni oni njih.
Organizatori ubistva biveg cara, Jakov Sverdlov i Isaj Goloekin, kao i glavni egzekutor
Jakov Jurovski, bili su Jevreji. Veina lanova Uralsovjeta koji su doneli formalnu odluku da
se bivi car strelja, takoe su bili Jevreji. Najzad, i sam Lenjin je po majci (i sada vaeem
zakonu u Izraelu) Jevrejin. Da li je to bila zaista jevrejska zavera ili puka koincidencija?
KRAJ