I kralj na crnoj listi

Grupa oficira patriota ozbiljno zapretila kralju Petru. Kum

tajne organizacije poznati austrijski novinar.

Prvaci Crne ruke

Samo koju nedelju pred osmogodinjicu prevrata od 29. maja 1903.

godine, jurinici na konak i poinioci ubistva kralja Aleksandra i kraljice
Drage Obrenovi, mladi zaverenici - osnovali su tajnu organizaciju
Ujedinjenje ili smrt. Desilo se to posle vie pokuaja ovih oficira da se
kralj Petar sa svojom dinastijom izbaci iz Srbije, a na presto dovede strani
princ... Za datum osnivanja organizacije obino se, a pogreno, uzima 9.
maj 1911. godine, dan kad je deset lanova Vrhovne centralne uprave
potpisalo njen Ustav.
U publici, u javnosti, u narodu, organizacija je odmah nazvana - Crna
ruka. Prema reima Slobodana Jovanovia, ona je tako nazvana zbog toga
to su njeni glavni lanovi pripadali krugu zaverenika od 29. maja koji su
oznaavani pod tim imenom. Milan . ivanovi miljenja je da je naziv
Crna ruka zlonamerno ubaen u javnost. To treba da su uinili ondanji
prestolonaslednik Aleksandar i njemu bliski oficiri Petar ivkovi i Josif
Kosti, da bi na taj nain istakli njen teroristiki karakter.

eda A. Popovi jedan od osuenih u Solunu 1917. godine, meutim,

kao kuma Crne ruke oznaio je poznatog austrijskog novinara i agenta
ministarstva spoljnih poslova u Beu, Leopolda Mandla. On je u jednom
svom lanku prvi nazvao organizaciju Ujedinjenje ili smrt Crna ruka, a
zatim je taj naziv prihvaen od tampe u Beogradu...
Iako formirana u najveoj tajnosti, i kao strogo tajno udruenje, Crna
ruka nije dugo ostala nikakva tajna. Za nju se saznalo vrlo brzo i ona je u
punom smislu te rei postala - javna tajna. O njoj se govorilo svuda, ali ne
na isti iain: neki sa podsmehom, neki sa zluradou, a neki sa strahom.
Poneke prie o Crnoj ruci bile su upravo fantastine. Po jednoj od njih,
princ ore je obeao da stane na elo Crne ruke... List Jutro izazvao je
pravu uzbunu u javnosti napisom da je Crna ruka ve pripremila spisak
linosti koje treba da budu ubijene, a meu kojima se nalazio i sam kralj
Petar. Zatim, da je vostvo Crne ruke predalo ultimatum kralju Petru sa
itavim nizom zahteva koje je on trebalo da ispuni. Ukoliko to ne bi hteo, ili
ne bi mogao, imao je da se odrekne prestola u korist prestolonaslednika
Aleksandra. Od prestolonaslednika, pak, zatraeno je da se unapred
obavee da e bezuslovno potovati elje Crne ruke. A ukoliko on na to ne
bi pristao, na presto je trebalo da bude doveden princ ore.
Na osnovu obavetenja koja je navodno dobilo od jednog pripadnika
Crne ruke, Jutro je u broju od 6. novembra 1911. godine saoptilo svojim
itaocima, da pripadnici organizacije nisu u stvari protivni ni kralju Petru ni
ma kome iz vladajue dinastije Karaorevia. Oni samo hoe da uvere
najnadlenije, da je u interesu Krune i dinastije, da se stupi u borbu na ivot
ili smrt. Jer, po uverenju vostva Crne ruke, mada izgleda da je sve poelo
normalnim tokom, Srbija se nalazi pred sudbonosnim dogaajima koje
treba iskoristiti za boljitak i Srpstva uopte, i Srbije posebno.
Zato je Crna ruka reila da jedan lan organizacije izloi kralju Petru
uverenje Crne ruke i da ga zamoli, da on, kao stari junaki borac i u Bosni i
u Francuskoj, opet stane na elo srpske vojske i povede je u borbu za
ujedinjenje, a da ne dozvoli da ga neiskreni savetodavci uvere o potrebi
odravanja mira koji je Srbiju ve doveo na ivicu propasti.
Veliku panju Crnoj ruci posvetile su i Radnike novine, organ
srpske socijaldemokratije. U broju od 29. oktobra 1911. godine, ovaj list je
pisao:

Dobili smo i mi Crnu ruku! To je jedna misteriozna, jezovita

organizacija srpskih patriota: jedne grupe oficira i intelektualaca sa
patriotskom, a moda i ovinistikom ideologijom. Sam naziv je ve
straan: isto vam se ini kao da vam neki dugaki kotani prsti iza lea
steu vrat!
U vreme kad se najvie govorilo o Crnoj ruci, Dnevni list, iji je
urednik bio Jovan Skerli, pisao je: Mi smo odluno protiv svake politike
organizacije oficira. Ustav i zakoni to zabranjuju. I to je ve dovoljno, da se
jedna takva organizacija kao protivustavna i protivzakona osudi... U
Dnevnom listu izneseno je da ministar vojni, Stepa Stepanovi, stoji pod
uticajem oficira iz Crne ruke (i zbog toga je traeno da se on odmah ukloni
sa tog poloaja). Zatim je navedeno da su nju sainjavale grupe od po pet
lanova i da je ona imala Centralnu upravu od sedam lanova, ija su
imena bila apsolutna tajna za sve lanove organizacije. Svi zavrbovani
polagali su zakletvu na poslunost Centralnoj upravi, pred jednim od njenih
lanova. Kako taj lan uprave mora biti nepoznat, to on na polaganje
zakletve dolazi pod maskom i za vreme cele ceremonije polaganja
zakletve, on je pokriven jednim crnim platom...
Ovako dokumentovano, i u svemu tano, Dnevni list je mogao da
pie zahvaljujui informacijama koje mu je doturio jedan lan Crne ruke, dr
Milan Gavrilovi, u Kraljevini Jugoslaviji voi Zemljoradnike stranke. Zbog
ovoga, i krenja zakletve, po ustavu Crne ruke, Gavrilovi je trebalo da
bude kanjen smru. Meutim, protiv njega nisu preduzete nikakve
kaznene mere, svakako i zato to je on tada bio ugledan lan Samostalne
stranke i jedan od poverljivih ljudi Nikole Paia.

KRVAVA REVOLUCIJA
Za stranu tampu bila je gotova injenica, da je cilj Crne ruke da izvri
prevrat i digne krvavu revoluciju. U pojedinim stranim novinama, kao to
je bio pariski Tan, eki dnevnik Lidove Noviny koji je izlazio u Brnu,
beka Neue Freie Presse, lanci objavljeni o Crnoj ruci sadravali su,
meutim, puno tanih podataka. To je, navodno, uticalo na Vrhovnu
centralnu upravu Crne ruke da u odreenoj meri smanji neke aktivnosti,
posebno na planu vrbovanja novih lanova, tako da, po tvrenju ede
Popovia, ukupan broj lanova nije iznosio vie od sto.
(Nastavie se)

Oficiri u dva stroja!

Znatno slabija Bela ruka bila je nemona pred rivalskom
grupom. Ujedinjenje srpstva, cilj zapisan u ustavu
crnorukaca.

Kralj Aleksandar i vojvoda Stepa

Protiv Crne ruke se organizovala jedna grupa oficira, uesnika u

zaveri od 29. maja 1903. godine. To su bili mladi zaverenici koji nisu hteli
da pristupe Crnoj ruci - Petar ivkovi u prvom redu. Oni su obrazovali
svoju grupu, koja e dobiti naziv - Bela ruka.
Kad je dolo do prvog sukoba izmeu zametaka Bele ruke i ve
formirane Crne ruke, prevagu su imali crnorukci. Oni su bili znatno jai.
Preko svojih veza, uspeli su da izdejstvuju da se belorukci po kazni
premeste sa slubom u unutranjost, i povrh toga - da sa zvaninog mesta
bude objavljen demanti o postojanju Crne ruke.
Prema pismenoj izjavi efa policije, Duana Alimpia (proitanoj na
suenju crnorukcima u Solunu, ali neunesenoj u sudski zapisnik), bilo je
izdato nareenje od strane vlade da se Crna ruka ostavi na miru...

Za takvo dranje prema Crnoj ruci, radikalska vlada je, izvesno, imala
debele razloge. Meutim, na sednici Narodne skuptine od 8. juna 1912.
godine, pitanje Crne ruke, ali i Bele ruke, kao kontraorganizacije,
pokrenuo je prvak Samostalne stranke, Milorad Drakovi. U postojanju i
jedne i druge organizacije on je video podelu Srbije na vojniku i
graansku i ocenio to, kao i samo formiranje Crne i Bele ruke, kao veliku
nesreu po dravu. Nema dve Srbije, rekao je on. Nema vojnike i
oficirske Srbije nasuprot graanskoj Srbiji. Ako ih ima, propale su obadve!
Graanska Srbija, koja samo u obliku redovnih kredita daje 40 miliona
dinara svake godine za vojsku, ima pravo, ve i zbog tog dara, da oekuje
od vojske dostojnije uzdarje.
Po saznanjima pukovnika Miloa Boanovia, postojala su i pisma iz
kojih se videlo da je prestolonaslednik Aleksandar znao za Crnu ruku i ta
ona hoe. Meutim, kad je pukla tikva izmeu njega i Dragutina
Dimitrijevia Apisa, onda je on govorio kako ne zna ta oni rade. Po
najdubljem uverenju Miloa Boanovia, za aferu Crne ruke iz 1911-1912.
godine, najveu krivicu snosio je prestolonaslednik Aleksandar. Njegovo
delo je verovatno i pokuaj stvaranja kontraorganizacije, Bele ruke.
Prema ustavu Crne ruke, predoenom sudu u Solunu, organizacija
Ujedinjenje ili smrt, osnovana je 9/22. maja 1911. godine. Prema
dnevniku Velimira Vemia, pak, datum osnivanja bio je - 10/23. septembar
1911. godine. A po tvrenju lana Vrhovne centralne uprave, edomira A.
Popovia, datum osnivanja udruenja bio je 9. mart 1911. godine...
Propisi kojih su se morali drati lanovi Crne ruke bili su vrlo strogi.
Za njihovo nepotovanje bile su predviene rigorozne kazne... Ustav Crne
ruke, pronaen u Solunu, potpisali su, kao lanovi Vrhovne centralne
uprave, Ilija Radivojevi, Bogdan Radenkovi, edomir A. Popovi, Velimir
Vemi, Ljubomir S. Jovanovi, Dragutin Dimitrijevi Apis, Vojislav Tankosi,
Ilija M. Jovanovi Pinjski, Milan Vasi i Milan Gr. Milovanovi Pilac. Cilj
organizacije bio je ostvarenje narodnih ideala - ujedinjenja Srpstva. Njen
lan mogao je biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto roenja, kao i
svaki onaj koji bude iskreno sluio ovoj ideji. Prema lanu 2. ustava,
organizacija je pretpostavljala revolucionarnu borbu kulturnoj, stoga je
institucija apsolutno tajna za iri krug... U lanu 4. je reeno da za
ispunjenje svog zadatka, organizacija prema karakteru svog bia, utie na
sve slubene faktore u Srbiji kao Pijemontu i na sve drutvene slojeve i
celokupni drutveni ivot u njoj, i da sprovodi revolucionarnu organizaciju
po svim teritorijama na kojima Srbi ive...

Inicijativa za stvaranje Crne ruke potekla je od Bogdana

Radenkovia, nacionalnog radnika iz Kosovske Mitrovice. Radenkovi je
verovatno dao i ime organizaciji - Ujedinjenje ili smrt. Navodno, njegova
elja je bila da Crna ruka bude jedna vrsta VMRO-a.
Kako se navodi, Radenkovi i nije hteo da pristupi stvaranju Crne
ruke dok za to nije dobio pristanak dvojice oficira zaverenika: potpukovnika
Ilije Radivojevia ie i majora Dragutina Dimitrijevia Apisa. Tek posle
toga organizacija je stvorena...
Bogdan Radenkovi je bio onaj lan vostva koji je smatrao da Crna
ruka, ako se s njom eli postii neto znaajnije, mora da bude masovna
organizacija. On je bio za to da ona bude centar oko koga e se okupljati
svi Srbi koji su voljni da rade na nacionalnim poslovima. Apis je, pak, mislio
da Crna ruka treba da bude pre svega vojnika organizacija, organizacija
oficira i komandni centar svih nacionalnih akcija. Na kraju se, ipak, priklonio
Radenkovievom shvatanju, koje se umnogome podudaralo sa shvatanjem
Ljube Jovanovia upe - da Crna ruka treba da postane jedan pokret, ak
jedna politika partija. To to su Radenkovi i Jovanovi eleli da postane
Crna ruka, nije se dogodilo. Iz mnogih razloga. Ona je do kraja ostala
brojano slaba organizacija i nikad nije uspela da prodre u iroke mase.
Pripreme za osnivanje Crne ruke trajale su neke dve godine.
Po proglaenju aneksije Bosne i Hercegovine, kad se za nacionalni
rad sve ivo stalo interesovati, ali i kada je dolo do trenjenja u pogledu
nada u velike sile, Rusiju, u prvom redu, Vemi i njegovi prijatelji ponovo su
uzeli u razmatranje mogunost stvaranja jedne organizacije koja bi u
nacionalnom radu bila efikasnija od svih drugih, pa i od Narodne odbrane.

UVOD U DIKTATURU
Prema Milou Bogieviu, od ivkovia i njegove grupe su potekli
diskreditujui glasovi o Crnoj ruci kao o jednoj isto teroristikoj
organizaciji, koja pod patriotskom fasadom radi na uvoenju pretorijanske
diktature u Srbiji i koja priprema atentate na dravnike i vladare. Ve tada
su se, navodno, poele iriti i vesti da Crna ruka priprema atentat na
prestolonaslednika Aleksandra...
(Nastavie se)

Apis preklinje kralja!

Nisam ni zver ni monstrum da elim zlo vaoj linosti.
tampa nazivala Aleksandra radikalskim kraljeviem.

ore Karaorevi

Okrenuta samo sebi i svojim ciljevima, i prema prilikama i trenutnim

interesima delei ljude u Srbiji na neprijatelje i na prijatelje, Crna ruka se
prema dvoru, prema kruni, nije uvek drala na isti nain. Za uzvrat, i kruna
se tako odnosila prema njoj... Jednom je ona prve ljude Crne ruke zasipala
poastima i poklonima, a drugi put je potezala kamdiju. To posebno vai
za prestolonaslednika Aleksandra, od 1914. godine stvarnog vladara
Srbije. U odeenom asu, 1917. godine, on e se ak latiti i maa - da bi sa
Crnom rukom raistio jednom zauvek... Princ ore Karaorevi je o
Crnoj ruci govorio ne samo kao o antidemokratskoj nego i kao o
antidinastikoj organizaciji. Kralj Petar se, pak, dugo kolebao da na Crnu
ruku gleda tako kao princ ore... Jednom prilikom, on je oru rekao:
Moda Crna ruka zaista radi zakulisno, ali ma ta ona radila, niko nema
prava da se mea u njenu delatnost sve dok se ne pokae da su njene
radnje uperene protiv drave i Ustava. Po princu oru, pod uticajem
kralja Petra i njegove politike, ni Aleksandar nije u prvi mah pokazivao
netrpeljivost prema Crnoj ruci. Sa Apisom je uspostavio ak i prijateljske
odnose, i pristao da da prilog u novcu za organ Crne ruke Pijemont.

Kad je pokrenut proces u Solunu, kralj Petar je promenio miljenje o

Crnoj ruci. Izjasnio se za strogo kanjavanje njenih lanova na sud
izvedenih. Na pitanje da li misli da na smrt osuene treba pomilovati, on je
navodno rekao: Pobijte ih! Vremenom, glavni protivnik Crne ruke postao
je prestolonaslednik Aleksandar. I - najopasniji. Pored ostalog i zato to u
napad nikad nije kretao sam. Godine 1912, Aleksandrov saveznik bila je
Radikalna stranka. Zbog toga ga je naprednjaka Pravda nazvala Radikalskim Kraljeviem. To su bila preterivanja, bez sumnje. Jer,
Aleksandar ni tada nije bio nikakav list na vetru, tano je znao ta hoe.
Upravo u leto 1912. godine, Aleksandar e crnorukce nazvati nesretnicima. A povod da se ovako izrazi, bio je pokuaj Crne ruke da u
svoje ruke uzmu komandu u etnikom logoru u Prokuplju. Uistinu,
Aleksandar je bio vrlo ambiciozan. A njegove glavne ambicije, pre nego to
e od svog oca preuzeti vladarske dunosti 1914. godine, bile su - da u
vojsci vodi glavnu re. Bolje nego ikom drugom, ove Aleksandrove ambicije
bile su poznate voi radikala, Nikoli Paiu. On je, i zbog toga, u prolee
1911. za Aleksandra smislio jednu novu funkciju u vojsci - funkciju glavnog
vojnog inspektora, ali joj nije pridavao nikakav znaaj. On je bio daleko i od
pomisli da sa vladom ispusti iz ruku glavni nadzor nad vojskom. U
Radnikim novinama, moglo se o Aleksandru proitati i ovo: Nas nimalo
ne iznenauje to ovaj mladi uzima na sebe vee uloge nego to bi
odgovarale i njegovim godinama, i njegovoj spremi, i njegovome poloaju.
Nas ne iznenauje ni to to on zaboravlja kako su prolazili oni pre njega
koji su uzimali na sebe ulogu agitatora za militarizam.
Aleksandar je verovatno od Apisa saznao da Crna ruka postoji...
Fanatik do sri, i inae vet u pridobijanju ljudi, Apis se u pogledu
Aleksandra pokazao nedovoljno pronicljiv i, posebno kao lo poznavalac
ljudskih karaktera. Otrouman, brzog shvatanja, a carski obdaren vetinom
za voenje intriga, Aleksandar opet nije bio ovek koji se lako da obrlatiti.
Uz to, njemu je bilo svojstveno da, nikad nita ne zaboravlja i da onima s
kojima se jednom sukobio ispostavi raun, ma kad to bilo.
Ve od samog poetka sukobljavanja, videlo se da Apis nije dorastao
Aleksandru. Prema austrijskom istoriaru Hansu Ibersbergeru, pravi razlog
to su se brzo poremetili odnosi izmeu Aleksandra i Apisa, treba da je bio
taj, to Apis nije pristao da Aleksandar stane na elo Crne ruke... U tome bi
moglo da bude neke istine, budui da je Aleksandar u poetku zaista
pokazivao izvesne simpatije prema Crnoj ruci. To je potvrdio i Apis, na
sudu u Solunu...

Bez obzira na sve to, i na povremenu saradnju, Aleksandar i Apis kao

da su bili predodreeni da budu protivnici. Apis je, na primer, govorio, da
mu kod Aleksandra smeta to on od ljudi trai samo udvornitvo, a on,
Apis, nije udvorica. Ako se od mene trai, rekao je Slobodanu
Jovanoviu, da prestolonasledniku izuvam jo i izme, ja to neu i ne
mogu! Apisa su najvie interesovala unutranja pitanja i za sve vreme on
je upravo oko njih uglavnom vodio borbu sa brojnim protivnicima, kako
svojim lino, tako i protivnicima Crne ruke kao organizacije. Ali malo je kad
iz tih borbi izlazio kao pobednik. Bio je uglavnom - gubitnik. Posebno to
vai za borbe koje je vodio sa Aleksandrom... U Solunu, Apis se prvo
odrekao Crne ruke, izjavljujui da uvia da zbog nje treba da bude osetno
kanjen, te da vie nikome ne pada na pamet uputati se u sklapanje tajnih
drutava. Zatim... Na dan 30. marta/12. aprila 1917. godine, on je
Aleksandru uputio jedno molepstveno pismo, preklinjui ga da mu potedi
ivot... To pismo ocenjeno je ne samo kao neobino nego i kao
kapitulantsko.
U ovom pismu, on je, pored ostalog, rekao: Vae Visoanstvo,
najtei bol i najtea duevna stradanja snosim od momenta od kad mi je
saoptena tuba da sam ja hteo da prospem krv Vaeg Visoanstva. Ja
bih, Vae Visoanstvo, morao biti ne ovek, ne zver, ve monstrum, kad
bih i pomislio da Vaoj linosti poelim zla... Ako je do svega ovoga dolo
nehotice, sticajem prilika, ja onda moram da Vae Visoanstvo molim za
kraljevski oprotaj, jer, priznajem da sam ja mnogo kriv, upravo ja sam, ako
ne i jedini, a ono glavni krivac, to je dolo do ovih potresa.

NE BIRA SREDSTVA
ore Karaorevi veli da mu je Aleksandar u Parizu, u februaru 1912.
godine, rekao o Apisu: Imam poverljiva obavetenja da on neto buka.
Sujeta mu ne da mira. Demagog je i agitator. Nemam utisak da uvek bira
sredstva, a veito je nezadovoljan neim... Kad si ti bio prestolonaslednik,
hteo je da ubije tebe, sutra e moda poeleti da i mene ukloni.
(Nastavie se)

Regent sprema presudu

Da li su pripadnici Crne ruke saraivali sa neprijateljem?

Stalno neprijateljstvo regenta Aleksandra prema voi Crne ruke

dostiglo je kulminaciju na Krfu, odnosno u Solunu 1916. godine.
Aleksandar se, meutim, nije usuivao da sam krene na Apisa. Bio mu je
potreban jak i pouzdan saveznik, a to je mogao biti samo Pai sa svojom
vladom. U prolee 1916. godine, kad je ve bio naumio da se sa Apisom
obrauna, on sa Paiem nije dobro stajao, ak je mislio da se i njega
otrese... "Jaka borba" meu njima utihnula je u drugoj polovini novembra
1916. godine - posle ulaska 1. srpskog konjikog puka u Vitolj.
Po reima regenta Aleksandra, oficiri-crnorukci su "eleli da zamene
demokratski ustav i vladu Srbije jednim autokratskim vojnim reimom za
koji su model nali kod Mladoturaka i u Berlinu". Jo 1914. oni su
"pripremali napad na vladu", a tokom rata oni su "nastavili da misle na
osvetu". Njihov voa, Apis, je "u toku povlaenja preko Albanije mislio da je
doao pravi trenutak... Organizovao je podmuklu propagandu protiv
Antante, i jedan od njegovih sauesnika ak je pokuao da ukrade dravnu

blagajnu..." Delom inspirisan i onim to mu je rekao regent Aleksandar,

Aribald Rajs je u svom izvetaju francuskoj obavetajnoj slubi istakao da
je voa Crne ruke "irio ideju da saveznici jedino hoe da iskoriste Srbe
kao topovsku hranu", a da bi "Nemci potpuno drukije postupali sa Srbima
da su ovi shvatili da je njihov interes u prikljuivanju centralnim silama".
Osim toga, da je "tvrdio da su princ Aleksandar i Nikola Pai samo agenti
Antante i da su svojom politikom vernou Antanti upropastili zemlju".
Za crnorukca Ljubomira Ljubu Vulovia, Rajs je saoptio francuskim
obavetajcima, da je u pitanju ovek koji je "pravi razbojnik" i za koga je
dokazano
da
je
"ubijao,
krao
i
uzimao
novac".
Miljenja da je "afera Ujedinjenje ili smrt" bila "veoma opasna za unutranji
mir u Srbiji, ali i za interes drave", Rajs je u izvetaju koji je dostavio
Parizu, rekao da je "van sumnje da su Dimitrijevi i druge voe (Crne ruke)
saraivali sa neprijateljem". Suenje crnorukcima je poelo 20. marta/2.
aprila 1917. godine, a zavreno je 23. maja/5. juna iste godine.
Jo dok je proces trajao, vlada je na sednici od 24. aprila donela reenje,
da se otkrivena organizacija (Crna ruka) smatra za ukinutu, rasputenu i
strogo kanjivu; da se produi suenje onim njenim lanovima koji su inili
pripreme prevrata i atentata, a sude za to i svi drugi o kojima bi se
naknadno stekli dokazi ili uverenje... Osnovno pri pokretanju procesa u
Solunu, ocenjenog i kao "primer montiranog sudskog procesa iji je cilj da
se nasilno ukloni opasan politiki suparnik", bilo je za vladu to, da se Crna
ruka razbije, uniti kao organizacija jednom za svagda i time, kako je rekao
Nikola Pai, "oisti politika atmosfera i javni poredak osigura od
iznenaenja". Crnorukci koji su preiveli proces u Solunu za pokretanje
postupka protiv Crne ruke u Solunu okrivljivali su ne samo regenta
Aleksandra i Nikolu Paia, nego, i posebno, Petra ivkovia i grupu oficira
oko njega - takozvani Komitet desetorice. ak je reeno da 29. avgusta
1916. godine na automobil kojim se vozio regent Aleksandar nije pucao
niko drugi do lino - Petar ivkovi! To je on uinio samo zato da bi mogao
da okrivi Apisa, koga je "mrzeo iz dna due" i koga je hteo, kako je
navodno rekao, sam da otruje u sluaju da ga sud ne osudi na smrt. Prema
navodima Vladimira Dedijera, Petar ivkovi je stajao na elu odbora
desetorice formiranog u cilju likvidacije voe Crne ruke. Tom odboru su
pripadali jo i pukovnici, odnosno potpukovnici Josif Kosti, Dragoljub
Jeremi, Pavle Jurii-turm, Koa Radovanovi, Dragutin Okanovi,
Milutin Jankovi, Milovan Gavrilovi, Radak Radakovi i Radia Nikoli. I
neki drugi pisci daju ovom odboru veliki, ak i preveliki znaaj.

Ti oficiri bez sumnje su se svestrano angaovali i protiv Apisa i protiv

ostalih crnorukaca, ali oni su ipak bili samo izvrioci naredbi regenta
Aleksandra. To se vidi i iz izjava generala Mirka Milosavljevia, pripadnika
te grupe oficira, koji su u stvari inili Belu ruku. Kako je ovaj general rekao,
raireno je bilo uverenje da ta grupa oficira "sve radi, sve nameta...
Meutim, mi smo samo izvrioci onoga to nam se naredi. Mi se ne
usuujemo ma ta da mu (regentu Aleksandru) kaemo. On bi nas kroz
prozor izbacio..." Po zavrenom procesu u Solunu, meu lanovima ovog
nazovi odbora dolo je do rasprave. Posledica je bio jedan poseban proces
u Solunu. Tuilac je bio Petar ivkovi, a tueni Koa Radovanovi.
Prema generalu Panti Drakiu, da bi se Pavle Jurii-turm osvetio
ivkoviu zato to nije postao komandant Kraljeve garde, on je nagovorio
Kou Radovanovia da podnese raport i u njemu iznese ta )e sve saznao
da se pria o pederestiji Petra ivkovia. Rasprava u sudu bila je tajna, ali
svi Srbi u Solunu i na Krfu saznali su ta je tokom nje reeno.
Bio je to uistinu sramotan proces. Svedoci su govorili jezikom sazdanim od
najvulgarnijih izraza. Bili su to prosti vojnici, ali bilo je meu njima i
intelektualaca. Po tvrenju Pante Drakia oni koji su svedoili u korist
ivkovia, bili su posle suenja nagraivani - povlaenjem sa fronta ili pak
upuivanjem u Francusku i Englesku, kakav je sluaj bio sa svojevremeno
uvenim interpretatorom narodnih pesama Mijatom Mijatoviem,
advokatom po zanimanju.

OTAR ODGOVOR RUSIMA

Ruskoj privremenoj vladi, obrazovanoj po svrgavanju s prestola cara
Nikolaja II, koja je u vie mahove intervenisala kod srpske vlade da se
proces u Solunu obustavi, odnosno da se osueni oficiri pomiluju, Pai je
27/14. maja 1917. uputio poruku u kojoj je za Crnu ruku rekao: "Ta je
organizacija imala unititi narodna prava i slobode i sasvim je protivna
ruskoj revoluciji. Pravdati i odobravati rad te organizacije znai da bi trebalo
pravdati organizaciju onih oficira ruskih koji bi hteli povratiti u Rusiju
apsolutistiki reim".
(Nastavie se)

Apis se nadao milosti

Na samom poetku suenja jedno je bilo vidljivo: da e
suenje biti u stvari suenje Crnoj ruci kao organizaciji, i da
se oni putem suda ele unititi.

Dragutin Dimitrijevi Apis

Na samom poetku suenja, a pre svega na osnovu optunice, jedno

je bilo vidljivo: da e suenje biti u stvari suenje Crnoj ruci kao
organizaciji, i da se oni putem suda ele unititi. To je bio i stav vlade, a u
prvom redu Nikole Paia, poznatog po tome to nije bio za prolivanje krvi
po svaku cenu.
Pai je smatrao da "nijedan ministar ne moe biti spokojan u radu
dokle god ne oisti svoj resor od ljudi, koji pored zakletve kralju i dravi,
imaju jo jednu zakletvu po kojoj interesi organizacije stoje nad interesima
drave. Nemogue je primiti odgovornost za upravu poslovima zemaljskim,
ako meu dravnim inovnicima ima ljudi koji po zakletvi, datoj organizaciji,
njoj moraju jo i pod pretnjom kazni, saoptavati i poverljive radnje dravnih
vlasti do kojih bi doli".
U ovom smislu, Pai je sastavio i jedno uputstvo kako treba razbijati
Crnu ruku, koje je dostavio i svim predstavnicima Srbije u inostranstvu.
Znaajno je da se u uputstvu insistiralo na pravljenju razlike izmeu
lanova Crne ruke koji su "kanjivim sredstvima radili na programu
unutranjeg prevrata" i onih koji su "pridobijani i zaklinjani na programu
pisanom o nacionalnom ujedinjenju".

U skladu sa Paievim stavom, da se Crna ruka mora rasturiti "onako

radikalno kako to zahteva dravna sigurnost, a da se pri tom od jednog zla
ne napravi novo", izvestan broj crnorukaca nije ni izveden na sud, ve
samo razreen dunosti, a potom penzionisan. Meu njima je bilo i viih i
niih oficira, policijskih inovnika, kao i diplomatskih slubenika. Na sud su
izvedeni samo najpoznatiji lanovi Crne ruke - Dragutin Dimitrijevi Apis,
Milan Gr. Milovanovi Pilac, Velimir Vemi, Bogdan Radenkovi, Ljubomir
Ljuba Vulovi, Vladimir Tucovi i neki drugi. Istraga je trajala puna tri
meseca. Optunica im je uruena 17. marta 1917. godine. Dela stavljena
na teret bila su teka i povlaila su za sobom najstroe kazne. Apis je
verovatno bio zaprepaen kad je proitao optunicu i video za ta se sve
okrivljuje...
Ve na osnovu optunice moglo se pretpostaviti kakve e kazne biti
izreene optuenima i da e neke od njih moi da spase od najgoreg samo
milost regenta Aleksandra. Na veinu od optuenih milost se zaista "izlila",
a na trojicu nije - na Apisa, Ljubu Vulovia i Rada Malobabia. Kad su
smrtne kazne nad ovom trojicom izvrene, mnogi su se zapitali zato i oni
nisu pomilovani, a pre svega Apis. Nije bila nikakva tajna da za
pomilovanje Apisa, njega posebno, regent Aleksandar nije hteo ni da uje.
Od vienih radikala, za izvoenje Apisa na gubilite najvie je bio Stojan
Proti. Prema Slobodanu Jovanoviu, on je govorio: "Bolje da ja ubijem
njega, nego on mene". Nikola Pai nije eleo da se Apis pomiluje...
Regent je bio za to da se smrtne presude izvre nad svima onima kojima
su bile izreene. Pai ga je, meutim, ubedio da od devetorice na smrt
osuenih estorica budu pomilovana. Od Apisovog pogubljenja regent
Aleksandar je "pravio svoje lino pitanje". Zbog toga to je bio vrsto
uveren da bi mu Apis, samo kad bi mogao, i ne kolebajui se ni trena,
oduzeo ivot. Drei Apisa za krajnje opasnog oveka, on je navodno
mislio da vo Crne ruke, a kako je tvrdio ministar Ljuba Jovanovi Patak,
pati "od ubilakog ludila" i da je on takav "zloinaki tip koga je opasno
ostaviti na slobodi".
Apis je streljan u samo svitanje 13/26. juna 1917. godine. Kako je
mnogo puta reeno (osobito posle Prvog svetskog rata) njega je u stvari
"ubilo" pismeno koje je sastavio i podneo sudu 28. marta 1917. godine. To
je bio njegov raport sudu, koji se ticao ubistva austrijskog
prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu. "Dokument-ubica", kako
e rei Krsta Cicvari za ovaj akt, jeste bio jedan vaan dokument, ali on je,
kad se svaka re dobro proanalizira, ipak malo ta dokumentovao.

Toga je, prema svemu sudei, bio svestan i sam Apis. On ga je

sainio sa jasnim ciljem - da zbuni sud i one po ijim je uputstvima sud
delovao. To je on ak i rekao - u zatvoru, nadzornom oficiru kapetanu
Stojkoviu, 30. marta 1917. godine po starom kalendaru. "Bie to udar za
sud", rekao je Apis. "Sud nee sad znati ta da radi. Imaju oni sad da me
gutaju sa sve klinci..."
Zatim, Apis je rekao da bi ipak moglo sve lepo da se svri, da se
"suenje prekine u dravnom interesu", i da se on i njegovi drugovi "stave
pod disciplinski sud koji moe ako hoe i uniformu da im skine, pa kvit".
Dva dana ranije, 28. marta/10. aprila, meutim, on je kapetanu Stojkoviu
rekao: "Evo ta moe da uini perfidna politika, da sarajevske atentatore
sudi srpski sud, to je strano. Znaju li oni, da e se o tome pisati. to ne
kau odmah 20 godina robije, nego prave cirkus".
I neki pripadnici Crne ruke osueni u Solunu na smrt pa pomilovani,
Milan Gr. Milovanovi Pilac, Velimir Vemi i drugi, smatrali su (i to rekli u
izjavi za tampu u decembru 1923. godine) da je poverljivi Apisov raport
bio glavni uzrok izvrenja smrtne kazne nad njim.
Pitanje je, meutim, da li se ba sve to je Apis izneo u svom raportu
moe prihvatiti kao apsolutno tano - posebno njegovo tvrenje u raportu
da je on angaovao Rada Malobabia da organizuje atentat u Sarajevu i to
tek onda kad mu je vojni atae Rusije u Beogradu, Artamanov, "dao
uverenje" da Rusija nee ostaviti Srbiju bez zatite ako je Austrougarska
bude napala.

OBUKA GAVRILA PRINCIPA

Malo je verovatno da se Apis uopte i sreo sa mladim atentatorima iz
Bosne. Prema onome to je pouzdano utvreno, sa njima je od voa Crne
ruke imao kontakte jedino Vojislav Voja Tankosi. On je bio taj koji je u
Beogradu organizovao i njihovu obuku u gaanju revolverom. A instruktor
je bio Dragia M. Stojadinovi, u to vreme jedan od najboljih strelaca u
zemlji i uesnik u etnikim akcijama 1905. i 1907. godine. Stojadinovi je
Gavrila Principa (i Trifka Grabea) obuavao na strelitu kod Smutekovca,
iznad Vajfertove pivare.
(Nastavie se)

Kraljeva nona mora!

U nizu tvrdnji, zato je Apis morao da bude osuen na smrt
i izveden pred stroj andarma, jedna tvrdnja zasluuje
posebnu panju.

Kralj Aleksandar

U poetku, kad je vlada jednoglasno donela odluku (na sednici od 19.

decembra 1916) da se protiv Apisa i drugih crnorukaca povede postupak,
glavni optuujui materijal predstavljali su dokumenti o navodnim Apisovim
pregovorima sa neprijateljem. Ti dokumenti, koje su vladi prezentirali
ministar vojni Boidar Terzi i ministar unutranjih poslova Ljuba Jovanovi
Patak, bili su falsifikati - po tvrenju austrijskog istoriara Ibersbergera.
U nizu tvrdnji, zato je Apis morao da bude osuen na smrt i
izveden pred stroj andarma, jedna tvrdnja zasluuje posebnu panju: to je
ona po kojoj je Apisova smrt stajala u vezi sa pregovorima o miru, koje je
Austrougarska povela sa silama Antante, a o emu je, navodno, bila
obavetena i srpska vlada...

U literaturi se navodi da je pukovnik Petar ivkovi u vreme

Solunskog procesa putovao u vajcarsku sa naroitom pismenom
porukom regenta Aleksandra za princa Siksta Burbonskog, koji je kao
opunomoenik austrijskog cara Karla vodio pregovore o separatnom miru
sa silama Antante. Dobijeni nalog, meutim, ivkovi nije izvrio, tvrdi se, i
to zato to je hteo da ga iskoristi za ucenjivanje regenta Aleksandra.
Deponovao ga je u jednoj banci u vajcarskoj... Jedan od onih koji su prvi
ustvrdili da je regent Aleksandar poslao Petra ivkovia u vajcarsku, sa
pismom za Siksta Burbonskog, bio je crnorukac Vladimir Tucovi. U svojim
zabelekama on je izneo da je regent Aleksandar to uinio u asu kad su
pokrenuti pregovori o separatnom miru izmeu Austrougarske i sila
Antante. U brouri Solunski proces 1916-1917 anonimnog autora,
objavljenoj u Beogradu 1923. godine, reeno je, pored ostalog: 1) da je
Solunski proces u dubokoj uzronoj vezi sa pregovorima Austrije za
separatan mir, 2) da su se unutranji razlozi koji su vladu rukovodili da
izvri atak na organizaciju Ujedinjenje ili smrt poklapali sa spoljnom
nudom. Sve je to znailo, da su ljudi osueni i pobijeni ne radi svojih
krivica, radi toga to su radili protiv drave ili pripremali stvari za koje se
optuuju, nego to je tako odlueno iz politikih razloga.
Nauprot tvrenjima da Solunski proces i osuda na smrt voe Crne
ruke stoje u vezi sa pokuajima Austrougarske da zakljui separatni mir sa
silama Antante (i preko toga sa nastojanjem srpske vlade i dvora da se u
pravom asu nau na pravoj strani, i sauvaju svoje pozicije), postoje
miljenja da glavni motiv svega treba traiti u dranju regenta Aleksandra
kako prema Apisu lino tako i prema organizaciji kojoj je on stajao na elu.
Po Vojislavu J. Vukoviu, dva momenta su igrala odlunu ulogu u
reenosti regenta Aleksandra da Apisa i Ljubu Vulovia, njih u prvom redu,
poalje na gubilite: to su bili oseanje mrnje prema njima i strah od njih.
Piui o ljudima koji su bili njegovi savremenici, i Slobodan Jovanovi kae,
da po svemu izgleda da je proces eleo sam Prestolonaslednik, koga je
podbadala jedna grupa Apisovih protivnika. Aleksandra nije naputala
misao da mu Apis radi o glavi. Cela Apisova prolost kraljeubice, osiono
dranje nekih njegovih pristalica, svakodnevne dostave belorukaca i
policije, - sve je to odravalo Aleksandra u takvoj uznemirenosti, da on vie
nije razlikovao izmeu svoga straha i istine... Kao to je verovao, i s
razlogom bez sumnje, da mu Apis radi o glavi, tako je Aleksandar, moda i
vie, verovao da bi njegov delat najpre mogao biti major Ljuba Vulovi.
Jasenianin poreklom, ovaj oficir bio je u Aleksandrovim oima, i ne samo
njegovim, olienje krvolotva.

Uz mnoge druge crnorukce i Vulovi je uestvovao u etnikoj akciji.

Bio je i lan tajnog izvrnog odbora etnike organizacije sa seditem u
Vranju. Isticao se velikom bezobzirnou, a pred izvoenje na streljanje u
Mikri, Rade Malobabi ga je (pred svetenikom Zdravkom Paunoviem)
nazvao stranim ovekom i opasnim zlikovcem... Koliko je Aleksandar bio
naisto u pogledu Vulovia i Apisa, ali i drugih crnorukaca, toliko su i oni bili
naisto s njim. Bilo im je potpuno jasno kakav je on ovek i kako je s njim
teko izii na kraj. Apis je 1914. godine kazivao generalu Panti Drakiu da
je lojalna saradnja sa Aleksandrom teko moguna. I nije greio...
Aleksandar je bio izrazito autokratskih sklonosti. Kad je 1914. godine
postao regent, rekao je Drakiu (svom tadanjem autantu): Sad ja
vladam, sad je i va ivot u mojim rukama. Sujeveran i zlopamtilo,
Aleksandar je bio naroito osetljiv na uvrede. U tom pogledu nije se
promenio do kraja ivota. Vasilije Trbi je opisao sluaj koji to najbolje
potvruje... Kad je preko agenta dvorske tajne slube (i nju je Aleksandar
imao kao kralj Jugoslavije), saznao da se general Tisa Milosavljevi (bivi
ban Vrbaske banovine i ministar saobraaja) izlanuo u zagrebakoj
eleznikoj restoraciji da se kralj okruio lopovima i prljavim ljudima koji su
ga do gue uprljali pa sada on, Milosavljevi, treba da ga spasava,
telegrafski je naredio da se Milosavljevi najhitnije vrati u Beograd i javi mu
se na raport... im je general uao u njegov kabinet, kralj je skoio sa
stolice, pritrao mu, zgrabio ga za guu i gadno ga nekraljevski opsovao:
Ti li si taj to mene pere od prljavtine! Ti li si taj to spasava moj obraz...
Majku ti gejaku, mar napolje i odmah da podnese ostavku... Ovo,
meutim, nije bilo sve. Kralj Aleksandar je svog ministra i generala jo i
nogom udario u tur, a zatim ga gurnuo niz stepenice...

USLOVI CARA KARLA

Kad je poveden postupak protiv crnorukaca, austrijski car Karlo je (u
svojerunom pismu predsedniku Francuske Poenkareu od 24. marta 1917.
godine) u pogledu Srbije imao sledee zahteve: da Kraljevina Srbija
ubudue prekine sa bilo kojim drutvom ili organizacijom koja bi teila za
raspadom Monarhije, naroito sa Narodnom odbranom, i da sva takva
drutva i organizacije uniti; da svim sredstvima u njenoj vlasti lojalno
spreava svaku takvu politiku agitaciju, bilo u Srbiji bilo izvan njenih
granica.
(Nastavie se)

Atentat trai dokaze

Izraziti autokrata, Aleksandar je imao jednostavnu formulu:
ko je posluan - taj mu je prijatelj, a svi drugi su mu
neprijatelji.

Nikola Pai i ivojin Mii

Ukazivanje na Aleksandra kao na glavnog krivca za osudu i

pogubljenje voe Crne ruke lako je razumeti. On je zaista bio ovek koji
ume i da mrzi i da se sveti. Izraziti autokrata, Aleksandar je imao
jednostavnu formulu: ko je posluan - taj mu je prijatelj, a svi drugi su mu
neprijatelji, i morali su biti uklonjeni s puta. Padanje u jarost bila je esta
pojava kod Aleksandra. A kad bi se to desilo - mogao je i da kae i da uradi
svata... Mile Pavlovi Krpa napisao je u jednom svom neobjavljenom
tekstu o vojvodi ivojinu Miiu da je Aleksandar jednom prilikom, kad je
Mii bio naelnik Vrhovne komande (1919. godine), zatraio od njega
obavetenje o nekoj ne mnogo vanoj stvari, a kad ga nije dobio - dreknuo
je: Ne znate! A ta vi znate? Vi nita ne znate! Nita!

U ovakvoj situaciji, malo ko bi se smeo usuditi da se Aleksandru

suprotstavi, uopte i da usta otvori. Ali Mii je bio - Mii. Ja nita ne
znam!, rekao je vojvoda Mii. Pa zar vi tek sada vidite, posle Mionice i
posle Suvoborske i Kolubarske bitke, posle Bitolja i Kajmakalana, posle
Dobropolja i zarobljavanja marala Makenzena, da ja nita ne znam. Vidi
se koliko ste vi vidoviti kada tek sada zapaate da ja nita ne znam! udim
se i ne mogu dovoljno da se naudim to me jo drite i trpite na ovom
mestu... Na kraju, vojvoda Mii je rekao kralju Aleksandru: Postarajte se
da se za ovo mesto nae pogodnije lice koje vie zna, a ja ionako mislim
da mi vie ovde nije mesto.
Tokom procesa pripadnicima Crne ruke, Aleksandar je takoe esto
padao u jarost i u takvom stanju davao do znanja da je spreman da na
svoje neprijatelje potegne i ma iz korica... To je, sigurno, doprinelo tome
da on bude proglaen za jedinog pravog vinovnika svega to se u Solunu
dogodilo, a to - kad se sve dobro proanalizira - ipak nije bio sluaj.
Solunski proces nije bio samo njegova stvar i on nije bio posledica samo
njegove mrnje prema Apisu i crnorukcima, mada je postojanje te mrnje
dokazano. Solunski proces imao je mnogo, mnogo dublju pozadinu... To
se, uostalom, vidi i iz toga ta je sve reeno o ovom procesu i kako je on
sve prikazan i ocenjen. Okarakterisan i kao gruba povreda prava i pravde,
kao suenje koje je otvorilo krupan problem u unutranjepolitikim
odnosima Srbije, Solunski proces je predstavljen i kao kraj sukoba dve
militaristike grupe oko prevlasti, koji je poeo da se ispoljava naroito
1911. godine, kad je osnovana Crna ruka. To je bio obraun koji je
predstavio srpsku vladajuu buroaziju, a naroito kralja Aleksandra u svoj
njihovoj nakaznosti, reeno je pored ostalog. To je bila afera koja je Srbiju
predstavila kao srednjovekovnu dravu sa varvarskim politikim
manirima... Citirajui Sudski trebnik sudije Laze Uroevia, Velika
Srbija je isticala da navedena krivina dela spadaju u kategoriju politikih
krivica i da je za neke od njih predviena smrtna kazna (ak i kad nije u
pitanju svreno delo), a za neke - kazna robije od tri do pet, odnosno od
petnaest do dvadeset godina. Najstroa kazna, kazna smrti, bila je
predviena za preduzee koje na to ide: da vladajui kralj ili
Prestolonaslednik bude ubijen, zatvoren, ili da se neprijatelju u ruke preda
ili za vladu nesposobnim uini, ili da se ma na koji bilo nain iz zemlje
ukloni.

Kako je u Velikoj Srbiji pomenuto, pri primeni odredbi Kaznenog

zakonika, sud u Solunu bio je upuen i na tumaenja tih odredbi od strane
Grgura Milovanovia, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, oca
drugooptuenog generaltabnog pukovnika Milana Gr. Milovanovia Pilca.
A po tim tumaenjima, za krivina dela veleizdaje (izdaja zemlje i naroda,
izdaja vladaoca, povreda dravnog sklopa - zemaljskog ustava) nuno je
da se preduzme radnja, kojom se zapoinje ne izvrenje samog krivinog
dela ve izvrenje namere i plana zarad ostvarenja eljenog dela.
Sledstveno moe biti izdajnikog preduzea i onda kad inae za drugo delo
ne bi ni pokuaja bilo.. Sam pokuaj smatra se, dakle, kao svreno delo...
U razmatranju pravovaljanosti osude Apisa i drugih voa Crne ruke,
Slobodan Jovanovi je poao od toga (i hteo je to da dokae) da je sud u
Solunu izrekao presudu na osnovu pretpostavki - da je Crna ruka,
osnovana da obori postojee stanje i uspostavi diktaturu, htela da ostvari
svoj cilj uklanjanjem Aleksandra i Paia, to je i pokuala atentatom na
Aleksandra kod sela Ostrova u avgustu 1916. godine. Prema njegovom
uverenju, Apis je osuen na smrt na osnovu takozvanog sastavnog
dokaza. Drugim reima, dovodei razne injenice jednu s drugom u vezu,
sud je naao da je Apisovo uee u atentatu verovatno. Po toj oceni
verovatnoe, sud je, s isto formalnog gledita, mogao osuditi Apisa, ali
samo na neku manju kaznu, a ne na smrt... Za dokazanu krivicu zakon je
traio priznanje optuenoga ili iskaz dva svedoka. U Apisovom sluaju,
njegovog vlastitog priznanja nije bilo... Apis ne samo da nije priznao bilo
kakvu svoju umeanost u navodni atentat na regenta Aleksandra kod sela
Ostrova, nego ga je i osudio - kao odvratno delo. Dajui na sudu iskaz po
ovoj taki optunice, on je rekao, da bi trebalo da bude ne divlja zver, nego
meu divljim zverovima najkrvolonija zver pa da mu moe ovakva misao
doi na pamet.

IZDAJA U TRI LANA

Prema listu Velika Srbija, koji je izlazio u Solunu, optuenim kolovoama
Crne ruke sueno je strogo po odredbama Kaznenog zakonika, posebno
po
odredbama
iz
glave
devete,
koja
je
obuhvatala:
1) krivino delo veleizdaje zemlje i naroda,
2) delo izdaje vladaoca,
3) delo povrede dravnog sklopa - zemaljskog ustava.
(Nastavie se)

Metak i bez presude!

Slobodan Jovanovi kae da je rekao Aleksandru 1919.
godine, dve godine poto je smrtna kazna nad Apisom bila
izvrena, da voa Crne ruke nije smeo biti osuen na smrt.

Slobodan Jovanovi

Slobodan Jovanovi kae da je rekao Aleksandru 1919. godine, dve

godine poto je smrtna kazna nad Apisom bila izvrena, da voa Crne ruke
nije smeo biti osuen na smrt. Aleksandar je odgovorio da su mu drugi
pravnici kazali da je presuda Apisu u svemu zasnovana na zakonu. Posle
toga, ja nisam mogao pomilovati Apisa. Pomilovati jednog oficira koji usred
rata pokuava ubiti svog Vrhovnog komandanta, znailo bi potpuno razoriti
vojnu disciplinu.

Glavni razlog, zbog kojeg Apis nije smeo biti streljan, bio je, po
Jovanoviu, taj, to je na sudu u Solunu bio naveden samo jedan fakt atentat protiv prestolonaslednika. Sve drugo bili su samo planovi, pa i to
planovi koje je optunica proizvoljno tumaila.
Za Miloa Bogievia, atentat kod Ostrova i nije bio nikakav - fakt. U
pitanju je bila - konstrukcija. ak ni sa datumom navodnog atentata nije bilo
sve u redu... Prvobitno, sud je obaveten da se atentat dogodio 28.
avgusta/10. septembra 1916. godine. A tek kad je utvreno na osnovu
dvorskog urnala da Aleksandar tog dana nije automobilom iao na front,
za datum atentata uzet je 29. avgust/11. septembar 1916. godine...
Suprotno zakonskim propisima, delo atentata nije konstatovao sud na
licu mesta. A to se tie istrage, ona je otvorena tek sedam meseci kasnije,
20. marta/2. aprila 1917. godine.
Tokom sudskog procesa utvreno je, da su zaista u pravcu
automobila kojim se vozio regent Aleksandar ispaljena dva hica (iskazima
regentovog autanta pukovnika Pavla Juriia-turma i vozaa, markiza
DAvarija), i da je regent, odmah naredivi da se kola zaustave, izaao da
vidi ta se to zbilo... Njegova pratnja i francuski detektivi nisu, meutim,
mogli ustanoviti odakle su hici ispaljeni...
Po Bogieviu, i samo dranje Rada Malobabia, okrivljenog kao
izvrioca navodnog atentata, bilo je - udno. On nije priznao nita ali nije
mogao dokazati da ima ikakav alibi za dan u kojem se atentat dogodio.
Naprotiv, on je priznao da je tog dana bio na putu za Ostrovo, da je video
automobil sa regentom i da je, videvi da je karavan magaraca prepreio
put automobilu, te magarce lino rasterao... I, dalje, da se, uvi za atentat
u mestu Modena, dobrovoljno prijavio komandi mesta u Solunu, da bi je o
tome obavestio. Ovakvo dranje Malobabia, Bogievi je protumaio
njegovim kolebanjem izmeu savesti i pritiska vrenog nad njim od strane
policije, koja je htela da prizna da je Apis bio organizator atentata...
Bogievi je jo rekao da je Malobabi pred razlaz prestolonaslednika
Aleksandra sa Apisom i Crnom rukom, 1912. godine, imao lini kontakt sa
njim. Njega je u dvor, vie puta, nou, uvodio crnorukac major Milan
Vasi... Aleksandar mu je tada navodno savetovao, da to pre osigura svoj
ivot i testamentom odredi da u sluaju njegove smrti premija osiguranja
bude isplaena Crnoj ruci. ak je bio spreman i da plati sumu osiguranja...

U vezi sa pokuajem atentata na regenta Aleksandra kod sela

Ostrova, i uopte u vezi sa celim Solunskim procesom, ako se izuzme
regent lino, jedna od najnapadnijih linosti bio je Ljuba Jovanovi Patak.
Posle Prvog svetskog rata, njega je itav niz listova nazvao - solunskim
delatom. Ali bilo je i listova koji su smatrali da se on u stvari u Solunu prevario. A prevario se zato to se isuvie pribliio dvorskoj vatri i pri tom
se - oprio.
Za Ljubu Jovanovia nije jednom napisano, i kazano, da je on jedan
od najzaslunijih to je uopte dolo do procesa u Solunu, i to se on
zavrio kako se zavrio. Reeno je, uz sve drugo, da je on poto-poto hteo
da se proces u Solunu sa svom strogou tera do kraja, da je bio
estoko protivan da se uhapenim crnorukcima izae bilo u emu u
susret i da je celu solunsku aferu hteo da iskoristi za ienje vojske od
mnogih oficira koji su bili zazorni Radikalnoj stranci. Za njega je reeno i to
da je uz Paia i Protia najvie kriv to je kazna nad Apisom izvrena. Dok
je Aleksandar bio tobo sklon da da pomilovanje Apisu, Jovanovi, Pai i
Proti bili su odluno protiv...
Pred samo streljanje, 11. juna 1917. godine, Apis je u zatvoru
sastavio svoj testament i u toj svojoj poslednjoj volji kao prvo rekao, da
umire - nevin, u ubeenju da je njegova smrt potrebna Srbiji iz vie razloga.
Prema Krsti Cicvariu, i pre obnarodovanja Apisove poslednje volje,
ve odmah po izricanju presude, akreditovalo se uverenje da je on nevin
osuen, a da je cela solunska afera neto nameteno od poetka do kraja
i da su radikali ili na to da se poto-poto otarase jednog svog protivnika za
koga su drali da im moe veoma smetati pri povratku u Srbiju... Da nije
bio sudski osuen, Apis bi ipak platio glavom u zatvoru bez presude, na
primer pri prevozu preko mora. I to iz vie razloga, a pored ostalog i zbog
toga to je politika situacija posle nae katastrofe i svetska situacija u
toku 1916. godine bila takva, da je radikalima bilo veoma potrebno da
nestane Dragutin Dimitrijevi, i tako se imaju razumeti rei Dimitrijevia da
su njegovu smrt diktirali vii razlozi...

Cicvarievo proglaenje radikalskih prvaka za glavne krivce Apisove

smrti, a Aleksandra za onog koji je pokuao da spase glavu voi Crne ruke,
koji je tobo hteo da ga pomiluje, moe se razumeti samo ako se ima u
vidu da je Aleksandru, neposredno po zavretku rata, navodno i zbog
ulaska Slovena iz Austrougarske u novu dravu, bilo veoma stalo da za
Solunski proces budu optueni radikali s Paiem na elu. U ovome
verovatno lei pravi razlog zato je regent Aleksandar spreio da Pai
bude prvi predsednik prve jugoslovenske vlade (iako su to traili
predstavnici svih politikih stranaka, kako iz Srbije tako i iz drugih zemalja) i
onda ga - da bi zabaurio svoj niim dopustiv gest - naimenovao za efa
jugoslovenske delegacije na mirovnoj konferenciji u Parizu.

OSVETA LjUBE PATKA

U zatvoru, u razgovoru sa kapetanom Stojkoviem, koji ga je nadzirao i
ee mu postavljao razna pitanja, sve kao uzgred - a u stvari po nalogu,
Apis je rekao da je atentat ili lina osveta prema Prestolonasledniku ili
neto naroito nameteno od onih koji su njega i njegove drugove hteli
ovde da dovedu, a na ijem je elu Ljuba Patak.
(Nastavie se)

Osveta sudije Dabia

U svojim napisima, Krsta Cicvari je Solunski proces, upravo
zbog navodnog atentata na regenta Aleksandra kod sela
Ostrova, uporedio sa suenjem iz 1899. godine krivcima za
pokuaj ubistva kralja Milana Obrenovia.

Pripadnici Crne ruke

U svojim napisima, Krsta Cicvari je Solunski proces, upravo zbog

navodnog atentata na regenta Aleksandra kod sela Ostrova, uporedio sa
suenjem iz 1899. godine krivcima za pokuaj ubistva kralja Milana
Obrenovia, koji je tada bio komandant aktivne vojske i imao in armijskog
generala. U oba sluaja sudilo se za dela koja su u javnosti drana za
nametena i u oba sluaja u pitanju je bio obraun sa politikim
protivnicima: 1899. godine sa radikalima, a 1917. godine - sa Crnom
rukom.

Sve to se zbilo sa crnorukcima 1916. godine, i Cicvari je pokuao

da objasni tadanjom situacijom... I vojniki i diplomatski situacija je bila
takva da se dobijao utisak da e Srbija dobiti vrlo malo ili da e ak, uprkos
tolikim rtvama, izai iz Prvog svetskog rata bez ikakvih tekovina.
Ogorenje prema radikalima, koje je i dotle bilo veliko, dostiglo je 1916.
vrhunac...
Radikali tada donose jedno oajno reenje: da jo sad, dok su u sili i
vlasti, raskrste sa svojim najopasnijim protivnicima, kako posle, pri povratku
u Srbiju, ne bi bilo dockan... U oskudici drugih osnova, i kad nije bilo druge,
radikali dolaze na misao o atentatu na regenta Aleksandra, i po ovoj lanoj
krivici osuuje se na smrt Dragutin Dimitrijevi i nekoliko njegovih
drugova... Time je trebalo da se da satisfakcija Austriji, s kojom su radikali
mislili 1916. da se mora praviti takozvani sporazumni mir. Time se
objanjava okolnost da su radikali uzeli od Dimitrijevia pismeno priznanje
da je on organizator Sarajevskog atentata...
Kao dokaz da je Solunski proces bio izreiran iz politikih razloga,
navedeno je i to da je sudsko vee, sa izuzetkom jednog jedinog sudije
(sudskog potpukovnika Branka Gatalovia, koji je izdvojio svoje miljenje u
korist optuenih) bilo sastavljeno od najljuih, ak i linih protivnika
crnorukaca. Jedan meu njima bio je potpukovnik Ljubomir Dabi, onaj koji
je na gubilitu proitao presudu Apisu, Vuloviu i Malobabiu. Prema
Beogradskom dnevniku (broj 78 iz 1919. godine) on je posle izvrene
kazne nad pripadnocima Crne ruke izjavio, da su ga crnorukci vie od 10
godina gonili, da se zakleo da e im se osvetiti i krvi napiti, da je najzad
doekao da im se krvi napije i da samo ali to nije doekao da i ostali iz
Crne ruke dou na kolac...
Iz zvaninog izvetaja potpukovnika Ljubomira Dabia o izvrenju
smrtne kazne nad Apisom, Vuloviem i Malobabiem, vidi se da je presuda
izvrena u 4 sata i 47 minuta - 13/26. jula 1917. godine.
Na mestu izvrenja smrtne kazne, Apis je rekao Dabiu: Vidi li,
Ljubo, ta ja doiveh, a veruj mi da sam nevin. Kad mu je Dabi na to
odgovorio da mu moe biti uteha da je po zakonu kriv i da je njegova smrt
potrebna otadbini, Apis je kazao: Molim te, reci mojim prijateljima, da ne
alim to u pasti od srpske puke, jer je to za dobro Velike Srbije...

Po Dabiu, Apis se drao vrsto, samo mu je glas lako podrhtavao...

to se tie Vulovia, njega do poslednjeg asa nije naputao humor...
Kao i Ljubomir Dabi, i predsednik sudskog vea bio je veliki protivnik
Crne ruke. To je bio peadijski pukovnik Petar Mii, jedan od glavnih voa
zavere iz 1903. godine. I sam predsednik Velikog vojnog suda bio je
protivnik crnorukaca... Bio je to general Mirko Mirosavljevi.
tota to je uraeno (i kako je uraeno) u vezi sa pokretanjem
sudskog postupka protiv crnorukaca, zakljuno sa naimenovanjem sudija
meu kojima se nalazio i poznati belorukac Josif Kosti, dalo je osnova
nekim piscima da kau da Solunski proces i nije uopte organizovan u cilju
zadovoljenja pravda...
Po miljenju Hansa Ibersbergera, austrijskog istoriara, pravi motiv
inicijatora procesa (regenta Aleksandra, njegove kamarile, Bele ruke i
radikala) pored namere da se ukloni jedan svedok umeanosti Srbije u
atentat u Sarajevu bila je elja da se izvri osveta nad Apisom i njegovim
drugovima.
Trenutak za to je bio povoljan. Apis je u meuvremenu izgubio
mnogo od svog prestia, a bio je i lien svakog oslonca koji je imao u
Vrhovnoj komandi do smenjivanja vojvode Putnika. Povoljnost vie za
sudski obraun sa Apisom predstavljale su (po Milou Bogieviu) i
sledee injenice: to je proces voen na tuem tlu, pod zatitom
francuskog vrhovnog komandanta u Solunu, i to, otud, nije bilo mesta
strahovanju od nekog otpora, kakav se mogao javiti da je proces voen u
zemlji.
Suenje crnorukcima u Solunu potrajalo je 81 dan. O poslednjem
danu procesa (23. maja/5. juna 1917. godine) dao je Apis svoju zavrnu
re, apelujui na pravdu i pravednost...

Kako je rekao Bogdan Radenkovi (10/23. aprila 1917. godine), kada

je suenje ve bilo uveliko odmaklo, na sudu se nije trebalo ni braniti, jer je
sve unapred bilo jasno.
Radenkovi je bio potpuno u pravu, pogotovo u pitanju Apisa. I za
tuioca, i za sudsko vee (videlo se od samog poetka suenja) voa Crne
ruke bio je - kriv. On je bio stoer oko koga se sve okretalo i u organizaciji i
oko organizacije. On je bio ako ne priznati, a ono preutni predsednik
organizacije, ili je taj poloaj sam uzurpirao i prikupio sve u svoje ruke...
Kako je reeno u optunici, polazna taka postojanja krivice i
krivine odgovornosti optuenih oficira i Bogdana Radenkovia, bili su
Ustav organizacije Ujedinjenje ili smrt, njihovo lanstvo u toj organizaciji i
nekih u njenoj Vrhovnoj centralnoj upravi.

OD PREVRATA DO ATENTATA
U prvi mah crnorukci i nisu bili okrivljeni za delo atentata na regenta
Aleksandra. Oni su i po Krsti Cicvariu, najpre bili osumnjieni da su
spremili prevrat u vojsci i u dravi. Tek potom stavljen im je na teret atentat
o kome oni ni pojma nisu imali.

(Nastavie se)

Apisove kule u vazduhu

Bez obzira na to kako je sve ocenjen Solunski proces,
jedno je neosporno - da je, formalno gledano, voen u
okviru zakona i u duhu zakonskih propisa.

Bela kula u Solunu

Pozivajui se na iskaze samih optuenih, da ih treba dobro cepnuti

to su uli u organizaciju (da bi se tajnim organizacijama jednom stalo na
put), dravni tuilac je rekao da mu ne preostaje do da i sam kae da je
Crna ruka tajna organizacija politiko-revolucionarna, prevratnika,
teroristika i uzurpatorska sa antidravnim odredbama u Ustavu, i skroz
nedozvoljena, a u oiglednoj protivnosti sa dravnim Ustavom, slobodama
narodnim i zemaljskim zakonima...
Bez obzira na to kako je sve ocenjen Solunski proces, jedno je
neosporno - da je, formalno gledano, voen u okviru zakona i u duhu
zakonskih propisa. I - znalaki. Vrlo veto. Pred pogubljenje, sam Apis je
rekao: Zbilja mora se priznati vetaki su nam sve skrojili. Sve to im je
trebalo uneli su, a to nije laka stvar. Svakom su namestili onoliko
elemenata koliko je potrebno pa da paragrafi dobiju svoju vanost. Bogami,
majstorski su izveli!

Apis je rekao jo neto, to se ticalo greaka koje je on poinio, i

zbog kojih je smatrao da je stradao. Od svih tih greaka, najvea greka
bila mu je - meanje u politiku, meanje u razne poslove koji su bili u
nadlenosti regenta Aleksandra i vlade. ak je rekao da je zbog toga
zasluio da bude kanjen. Tako to se ne sme dozvoliti u jednoj ureenoj
dravi, i zato je kriv, pa sad neka se ide u arku Afriku i ispata za to.
Upravo tako je i bilo - kad je re o Apisovom meanju u politiku. To
meanje u politiku uticalo je presudno na njegovo izvoenje na sud i,
zatim, na slanje na gubilite. Skupo je on platio svoje meanje u politiku,
mada njegovi pogledi na politiku, i ciljevi koje je hteo da ostvari kroz nju,
nisu nikad bili sasvim realni. Vie su to bile kule u vazduhu...
to se tie samog Apisovog dranja na sudu, a prema miljenju i
nekih crnorukaca, poput Vladimira Tucovia, ono nije bilo ni veto ni
mudro, pogotovo tokom najvanijeg dela procesa - dokaznog postupka.
Samo negiranjem optunice, a ne nudei protivdokaze, on nije mogao nita
da postigne, ak ni da sudskom veu, koje je unapred bilo reeno da ga
proglasi krivim, zada iole ozbiljnije glavobolje...
Apis je imao mnoge iluzije kad je iziao pred sud. To dokazuje i
njegovo ponaanje posle izricanja presude (23. maja/5. juna 1917. godine
u 10. asova i 22 minuta uvee), a zatim u oekivanju da ona bude ukinuta,
odnosno osnaena. Kao da mu je tek u poslednjem momentu puklo pred
oima...
Kapetan Stojkovi, nadzornik zatvora, napisao je u svom izvetaju od
8/21. juna 1917. godine, da se Apis odjednom promenio. Napustio se preko
svojih navika, prestao da se brije, presvlai, trlja kolonjskom vodom... U
celini, njegovo ponaanje bilo je preplaeno, gotovo zabezeknuto. Ali jo
se nadao, u politiare uglavnom - u Ljubu Davidovia, Milorada Drakovia,
Momila Ninia, Voju Marinkovia, pa i Nikolu Paia.
Jo kad je dopremljen u zatvor (16/29. decembra 1916. godine u 5.50
po podne), a uprkos iluzijama o ljudima koji su ga bili uzeli na nian, Apis je
pokazao izvesne znake malodunosti. Kasnije, menjao je raspoloenje, i
as se ozarivao optimizmom, verom da e se sve na kraju dobro svriti, a
as padao u bezdan beznadenosti. Govorio je, pored ostalog, da mu
doe da se kaje, ali je brzo sebe ispravljao - da ovek koji radi za ideju ne
sme da to ini.

Iz izvetaja kapetana Stojkovia se razabire, da su se kod svih

crnorukaca u zatvoru mogle zapaziti promene, a najvee kod Apisa i
Velimira Vemia. Prvi se jede i sekira u sebi. Kad bi se doepao slobode,
nemilostiv bi bio prema svima. To isto vai i za Vemia, kome se i na licu
ita zbunjenost i zverstvo... Pri posmatranju Apisa u eliji, kapetan
Stojkovi je zapazio, da Apis odjednom stane u jedan ugao sobe i dugo se
misli gledajui u jednu taku. im ko ue, trgne se i poinje da se eta
smekajui se.
U izvetaju od 15/28. januara 1917. godine kapetan Stojkovi se
ovako izrazio o Apisu i Milanu Gr. Milovanoviu Pilcu:
Ranije sam mislio, da su Dimitrijev i Milovanovi mnogo verziraniji u
istoriju daleku i blisku - no prevario sam se. I jedan i drugi misle, to su
otprilike i naglasili, kako e moi na sudu da priaju ta je sve ko radio. A
zaboravljaju da ni Danton nije mogao govoriti, ve samo na postavljena
pitanja odgovarati, ne udaljavajui se od predmeta, tj. postavljenog pitanja.
Otuda su rei njegove: Glas zvonceta ne moe da ugui glas oveka koji
brani svoju ast, pa ipak mu sve to nije pomoglo. To isto se ponavlja i u
poslednjim procesima u Austro-Ugarskoj, pa sve to nisu zapazile udne
voe, jo udnijeg sveta! Po kapetanu Stojkoviu, crnorukac koga u
zatvoru nita nije moglo izbaciti iz koloseka, koji je nepromenljivo ostajao
svoj i postojan bio je Bogdan Radenkovi. Uprkos tuberkulozi, koja ga je
cedila kao limun, on se nije povijao i ni u jednom asu nije se dao opiti
varljivom nadom - da e se, na kraju krajeva, ipak sve dobro zavriti.
Iskusan u ilegalnom radu, ali i iskusan u optenju sa apsandijama - jo iz
vremena kad je u Turskoj upoznao svu jezu tamnice - on je otvarao usta
samo ba kad mora, a i tada je jedino govorio ono to mu pamet kae, a ne
to mu srce zapoveda. Meutim, mada je govorio samo ono to je
najnunije, ipak se dogaalo da i on poneto kae to je bilo vano ak i za
istoriju...

PILAC IZGUBIO NERVE

Meu zatvorenicima koji su prvi izgubili nerve, najvie je skretao panju na
sebe Milan Gr. Milovanovi Pilac. Za njega je kapetan Stojkovi napisao
(19. marta 1917. godine) da izgleda tako kao da je ve osuen na smrt.
(Nastavie se)

Pai spreio udar

Za akciju, bolje rei planove Svetolika Jakia i regenta
Aleksandra u prolee 1916. godine, Radenkovi je rekao, da
je to bio - pokuaj dravnog udara.

Nikola Pai

Suprotno Apisu, koji je tvrdio (u razgovoru sa kapetanom Stojkoviem

31. marta/13. aprila 1917. godine), da bosanski dobrovoljci nisu izvrili
atentat na grkog kralja zato to je to spreila engleska policija u Atini,
Radenkovi je rekao da je izvrenje tog dela spreio upravo on - i to u
poslednjem trenutku.
Za akciju, bolje rei planove Svetolika Jakia i regenta Aleksandra u
prolee 1916. godine, Radenkovi je rekao, da je to bio - pokuaj dravnog
udara. I da je u svemu tome, uz regenta Aleksandra i Jakia, trei faktor
bio Slobodan Jovanovi... Poto se sa tom akcijom nije slagao, kao
vicekonzul u Atini on je intervenisao kod svog tadanjeg diplomatskog

stareine, ivojina Balugdia, koji je mogao direktno da opti sa regentom

Aleksandrom, traei da se taj ludi korak sprei.
Prema Radenkovievim saznanjima, ceo projekat dvorskog udara na
Krfu, ostao je projekat samo zato to je Pai za njega saznao...
Pai je verovatno o ovom projektu dobio pouzdana obavetenja po
povratku iz Rusije, a ukazala mu se i prilika da svojim oima vidi nacrt
novog ustava koji je sastavio Slobodan Jovanovi. Zbog svega toga, po
Radenkoviu, regent Aleksandar se naao u nezgodnoj situaciji, pa je bio
prinuen da se nagodi s Paiem, a na raun crnorukaca.
Pre poetka sudskog procesa u Solunu, Radenkovi je rekao da
njegovi drugovi nisu radili ono za ta se optuuju i da e on izneti nepobitne
dokaze da namere nije bilo i da prema tome nema ni krivice.
U albi koju je podneo Vojnom sudu (16/29. marta 1917. godine, po
saoptenju optunice), Radenkovi je, kao prvo, osporio tvrenje dravnog
tuioca da je organizacija Ujedinjenje ili smrt stvorena ne da radi na
osloboenju i ujedinjenju jo neosloboenih srpskih krajeva, ve sa nekim
unutranjim, prevratnikim ciljem. To je potkrepljivao svojim linim
sluajem, da nije nikad mislio da za stalno prelazi u Srbiju, nego da ostane
u neosloboenim krajevima, da bi mogao raditi na njihovom osloboenju.
Sem sa dranjem Bogdana Radenkovia, lino Apis nije bio
zadovoljan dranjem nijednog od svojih saoptuenih drugova na sudu u
Solunu. I dobrim delom - s pravom. Oni se uistinu na sudu nisu predstavili
na najbolji nain...
eda Popovi, na primer, ak je na sudu izjavio da se stidi Crne ruke,
jer je zbog rada na nacionalnim stvarima doao na optueniku klupu za
ono to nije ni sanjao ni pomislio. Komentariui izjave svojih drugova na
sudu, Apis je rekao kapetanu Stojkoviu: Oni nisu umeli da govore okruglo
na oe, nisu umeli da naprave celu konstrukciju i da govore otvoreno ne
pravei nikakve tajanstvene utiske. Eto onaj Vema, to vam je radoznao
mi, onaj to izviri da vidi maku i onda ga Mii erei... Sve u morati to
ja da ispravim. Imaju oni da budu lupani, kad iznesem krizu, pa koaliciju, pa
svedoke - Davidovia, Drakovia, Putnika, ivka Pavlovia i Miu
Trifunovia, pa da im ja kaem kakvi su to uticaji na merodavne faktore...

Kao to Apis nije bio zadovoljan dranjem svojih prijatelja na sudu,

isto tako nisu ni oni bili zadovoljni njegovim dranjem. Svoje nezadovoljstvo
neki od njih izrazili su na taj nain to su izgovorili mnogu teku re na
njegov raun... Velimir Vemi je za svog vou rekao nadzorniku zatvora,
kapetanu Stojkoviu, ak i ovo: Da se Dragutin prekrsti i kae pravoslavac
sam, ne bih mu verovao i kazao bih mu: Lae, ti si musliman! Vie mu
nita ne verujem to kae...
Pri povratku iz sudnice u zatvor (5/18. aprila 1917), Vemi je dobacio
Apisu: Ti si mene, Dragutine, sto puta u ivotu dosad prevario i kamo
sree da sam te ostavio odavno. Ako si to radio, a vidi se da jesi, ja te ne
smatram vie za oveka i u grobu ti neu oprostiti. Ti si laov, ti jedno
misli a drugo govori. Ti nisi smeo da radi na svoju ruku i sad da ja
budem prljavog obraza. Ti si znao, da sam ja Karaorevac i zato nisi
smeo nita da mi govori.
Bled kao krpa, Apis je na sve ovo rekao: Molim te, molim te, videe
da nije tako. Ali Vemia to nije umirilo. ta nije tako, kad sam ve video
ta si brbljao. Tvoja je savest crna...
Kad je meusobno objanjavanje prekinuto, Apis je rekao kapetanu
Stojkoviu: Znate, Vemi je estit i poten ovek, ali sa uzanim
horizontom.
Milan gr. Milovanovi-Pilac je opet, u razgovoru sa kapetanom
Stojkoviem (25. aprila 1917), Apisa nazvao - svinjom, koja se sa svakim
pravi ljubazna, a onda mu zabije no u lea...
Posle Apisa, Rade Malobabi je bio najvie gren od svojih drugova
sa optuenike klupe. Grdio ga je i sam Apis... Na dan 8/21. aprila 1917,
Apis je za Malobabia rekao: Ko li naui ovoga Malobabia da ovako lae.
On je lud, njemu je glavno da svedocima utvrdi, da je na dan 29. avgusta
(11. septembra) do tri sata bio u Vodeni i nita vie, sve drugo otpada. ta
se tu raspriao kojeta.

U oima Bogdana Radenkovia, Malobabi je bio straan tip,

probisvet...
Za razliku od Radenkovia, Apis je, meutim, za Malobabia nalazio i
rei hvale. U drugom delu procesa, on ga je ak i veliao i rekao da bi ga
na leima svojim nosio, toliko on zasluuje.
Po mnogo emu poseban tip oveka. Rade Malobabi je bez ikakvog
uzbuenja primao i grdnje i pohvale. Svoje miljenje o ljudima koji su ga i
grdili i hvalili, i s kojima je odgovarao pred sudom, on je izrekao tek uoi
samog pogubljenja: Mislio sam da sam u nekoj eliti, a ono ispade sa
zlikovcima.

MOGAO DA NAS SPASE

Na Apisa se ljutio i Vladimir Tucovi... Psovao mu je boga i govorio da je on
lepo savetovao da se malo povue, kad vidi da poinju da ga prate i
gone, pa docnije doi e njegovo vreme, neka prieka samo, imae kad
maljem da potegne. Ali eto ta on uradi, I da se ubio u zatvoru, im je
uhapen, sve bi nas spasao. Ovako nosi greh na dui za sve.
(Nastavie se)

Zar mene da streljaju

Apis je imao uistinu mnogo razloga da se ljuti na Vemia. Od
svih crnorukaca u zatvoru, on ga je najvie napadao i ruio.
Bolele su ga njegove uvrede do poslednjeg asa.

Apis i drugovi u sudnici

Pred pogubljenje, Apis je uglavnom loe govorio samo o Velimiru

Vemiu. Bolele su ga njegove uvrede do poslednjeg asa... Dok su ga
sprovodili na gubilite, rekao je kapetanu Stojkoviu: Pozdravite Vemia,
sram ga bilo! A vi znate, priao sam vam, ta sam ja za njega sve radio. Ja
sam se sa ljudima svaao zbog njega mislei da je estit ovek...
Apis je imao uistinu mnogo razloga da se ljuti na Vemia. Od svih
crnorukaca u zatvoru, on ga je najvie napadao i ruio. Kad je, na primer,
video da je Apisu u zatvoru uruen jedan koverat (u kojem je Apis bio

uputio molbu za pomilovanje regentu Aleksandru), on je to ovako

prokomentarisao: Ama ta je to ona volina Apis pisala, vidim vratie mu
koverat potpisan. ak i u svojoj molbi za pomilovanje, Vemi je napisao da
Apisu ni do groba nee oprostiti.
Na dan 27. marta/9. aprila 1917. godine ujutru, pred sprovod u
sudnicu, Vemi je psovao Apisu i Milanu Gr. Milovanoviu sve na svetu.
Pretio je da e, ako se pojavi ta neasno, na sudu napraviti komendiju i
pobiti ih... Dan kasnije, pak, opet ujutru, rekao je zameniku nadzornika
zatvora, Josifu Protiu, da bi Apisa ubio usred suda samo kad bi mu bila
data puka...
Za vreme procesa, Vemi je izraavao nadu da ga predsednik
sudskog vea, Petar Mii, nee strpati u jednu korpu sa onim Apisom,
koji je napravio toliko malera svojim drugovima. Rekao je i to, da bi se on
ubio da je na Apisovom mestu.
Milan Gr. Milovanovi po upoznavanju sa optunicom rekao je: S
Dragutinom ne mogu nikad vie biti to sam bio. On nije smeo da ima
Statut a ja sam pitao jo na Krfu jesu li sve unitili. Nita nam ne bi mogli
da ga nisu nali. Samo dok se vidim sa Dragutinom! On nas je sve i
povukao da stradamo...
Po Milovanovievim reima, Apis je bio ovek bez skrupula. Ako
Dragutin brani Malobabia, onda je svreno, on ga je na atentat
nagovorio...
Bogdana Radenkovia ljutnja je toliko zahvatila, da je Apisa nazvao ludakom i upropastiteljem svih crnorukaca. Mislei na spise pronaene
kod Apisa, rekao je: Zar se te stvari, gluposti, dre?!
Ve kako se to moglo i oekivati, u Solunu je odbrana optuenih bila
pepeljuga, nikako ravnopravan uesnik u procesu. Njena re svodila se, u
stvari, na formalnost...
Apisov branilac, potpukovnik Milan J. Radojevi, ipak je uinio to je
mogao. Po njegovim reima, nije bilo ni prirodno ni logino da oficiri koji
su doveli dinastiju Karaorevi na presto budu optueni za obaranje te
iste dinastije. Zatim, da optueni, osnivajui svoju organizaciju Ujedinjenje
ili smrt 1911. godine, nisu hteli da obore, ve da podre postojei reim.

Da su tu organizaciju stvorili u sadanjim uslovima, stvari bi stajale

drukije, i samo bi se tada moglo govoriti o nameri promene reima.
Kljuna teza Apisovog branioca bila je da bi Apis mogao da odgovara
samo za osnivanje tajne organizacije.
Da je Apisov branilac i bolje obavio svoj posao nego to je, da je
izneo i mnogo jae argumente nego to je, malo bi, meutim, vredelo, jer je
sud unapred bio doneo svoju odluku...
Presuda Apisu i ostalim optuenim zasnivala se na oceni suda (Nieg
vojnog suda), da je dokazano da je cilj Crne ruke bio da obori pravi red i
zameni ga vojnom diktaturom, i, izmeu ostalog, da lii ivota regenta
Aleksandra i predsednika vlade Nikolu Paia.
Devetorica okrivljenih osuena su na smrt. Presuda nije obuhvatila
jednog od optuenih, potpukovnika Vitomira Cvetkovia, zeta Milana Gr.
Milovanovia Pilca, i Apisovog kuma (Apis ga je venao). On je naprasno
umro u danu kada mu je saoptena optunica. Njega su na optueniku
klupu, uz drugo, dovela neka pisma upuena generalu Damnjanu
Popoviu, u kojima je izraavao nadu, da e se svest i kod naeg naroda i
kod nae vojske probuditi, kao i 29. maja 1903. i sa nevaljalcima
raskrstiti...
Kad je predsednik vea Nieg vojnog suda, pukovnik Petar Mii, koji
se pokazao kao izvrstan poznavalac prava, ali i pun siktee mrnje prema
okrivljenima, proitao presudu - Apisovo lice se obasulo utilom. Prema
izvetaju nadzornog oficira zatvora, kapetana Stojkovia, koji je bdeo nad
crnorukcima i dok su se nalazili u sudnici, Apis je rekao: Pa zar ba na
streljanje? Da vidim da li e to da potpie Prestolonaslednik? Ja to njemu
ne bih potpisao. Zar devet oficira streljati, pobogu brate?! Pa to nikakav, ni
najkrvaviji reim ne bi uinio...
Vladimir Tucovi je presudu prokomentarisao reima, da se njom eli
crnorukcima uterati trah u kosti. Pa, zna onaj da bi ga i malo dete u Srbiji
proklelo, makar i pobedio u ratu i proirio dravu do Bea i Pete, rekao je
on zameniku nadzornog oficira Josifu Protiu, mislei na regenta
Aleksandra. Gde sme, bre, da postrelja toliko oficira? On jeste lud, ali nije
blesav! More plae meku s reetom...

Suprotno Tucoviu i Apisu, Ljuba Vulovi je bio uveren da regent

Aleksandar nee ostaviti u ivotu ni njega a ni Apisa. U njegovu milost,
govorio je sve vreme, ne treba se nadati, jer on ima sve osobine svog
dede, crnogorskog kralja Nikole.
Na smrt su bili osueni Apis, Milan Gr. Milovanovi Pilac, Radoje
Lazi, edomir Popovi, Vladimir Tucovi, Velimir Vemi, Bogdan
Radenkovi, Ljuba Vulovi i Rade Malobabi. Svi oni uloili su albe na
presudu Velikom vojnom sudu, pa su neke presude preinaene. U putu
najvie milosti preinaene su presude edomiru Popoviu i Bogdanu
Radenkoviu (u 20 godina teke robije). Sem Apisa, Vulovia i Malobabia,
svi na smrt osueni su, zatim, pomilovani i svima je kazna preinaena u
dvadesetogodinju robiju.

MOLOVANI TURIN
Prema izvetaju kapetana Stojkovia od 30. marta/12. aprila 1917, Vemi
je rekao da je Apis za njega mrtav. Ako mu ovi ne uzmu glavu, ja imam s
njim da se razraunam, pazite dobro ta vam kaem. Vemi ta kae
izvrie... E, nee, Dragutine, Vemia da pravi molovanim Turinom...
(Nastavie se)

Vlada aminuje presudu

Ostavke trojice ministara zbog izreenih presuda. Apis,
Vulovi i Malobabi uzalud pisali molbu za milost.

Poslednji asovi Franca Ferdinanda u Sarajevu

O smrtnim presudama koje je izrekao Nii vojni sud vlada je

raspravljala u nekoliko mahova. Prvi put 25. marta 1917. godine, a tada je,
na predlog Nikole Paia, reeno da se saeka i presuda Vieg vojnog
suda, pa da se onda vidi da li treba "zamoliti Njegovo Visoanstvo da
putem milosti ublai kaznu". U meuvremenu, tri ministra su podnela
ostavke u znak protesta zbog izreenih kazni (samostalci Milorad
Drakovi i Ljuba Davidovi, 8. juna 1917, i naprednjak Vojislav Marinkovi,
9. juna 1917). U ovoj situaciji Nikola Pai je regentu Aleksandru podneo
ostavku cele vlade. Regent je tu ostavku prihvatio, ali je odmah, a po
savetovanju sa predsednikom Narodne skuptine, Paiu dao mandat za
sastav nove vlade - ovog puta isto radikalske...
Na sednici nove vlade, odranoj 10. juna 1917. godine pod
predsednitvom regenta Aleksandra, glavna taka dnevnog reda bilo je
pitanje molbi za pomilovanje osuenih "po solunskoj aferi". Regent
Aleksandar je zatraio, da mu vlada da miljenje o podnesenim molbama
za pomilovanje. Prema zapisniku koji je vodio Momilo Nini, Pai je
izjavio, da "meu osuenima moraju se naroito izdvojiti trojica: pukovnik
Dragutin Dimitrijevi, major Ljubomir Vulovi i Rade Malobabi. Ne samo
zato to su oni pripremili atentat na Prestolonaslednika, no to protiv njih

postoje naroiti razlozi politike prirode. Uestvovanje pukovnika

Dimitrijevia potvreno je njegovim pismenim priznanjem u jednom
stranom delu ije je izvrenje imalo najstranijih posledica. Nesumnjivo je,
da su i ona druga dvojica u tome uestvovala. Stoga njih ne moe predloiti
za pomilovanje. Meutim, ostale bi kao manje krive trebalo pomilovati od
smrtne kazne". Paievo navoenje Apisovog pismenog priznanja ticalo se
njegovog raporta o Sarajevskom atentatu i to je mnogim piscima posluilo
kao dokaz da je upravo zbog toga voa Crne ruke bio streljan.
U pokuaju da objasni zato su Pai i Proti, kao glavni faktori u
vladi, udovoljili elji Aleksandra da se streljaju Apis, Vulovi i Malobabi,
Slobodan Jovanovi je napisao:
"Pai i Proti jamano su nalazili da e i Dinastiju, i svoju stranku, a i
sebe lino najbolje obezbediti, ako budu unapred dali jednu zalogu svoje
budue ispravnosti prema Austriji. Ta je zaloga imala da bude streljanje
onog oveka koji je napismeno priznao svoje uee u Sarajevskom
atentatu. Time bi bila skinuta s radikalne vlade svaka sumnja da je ona
znala i odobravala rad Apisa i Crne ruke u Bosni. to se tie njene budue
ispravnosti prema Austriji, koje bi jemstvo bilo pouzdanije od toga fakta, da
je radikalna vlada, dokle jo u punom ratu s tom Silom, dala iz vlastitih
pobuda osuditi na smrt jednoga od vinovnika Sarajevskog atentata...
Ukratko, da bi oprali sebe i svoju stranku pred Austrijom, Pai i Proti slali
su joj na peke Apisovu glavu".
Na ovaj nain, Slobodan Jovanovi je praktino hteo da Solunski
proces objasni i isto partijskim razlozima... "Radikalni voi Pai i Proti",
rekao je Jovanovi postavljajui zatitni zid ispred regenta Aleksandra,
"strahovali su da pod novim stanjem stvari posle separatnog mira radikalski
reim, iz obzira prema Austriji, ne postane nemoguan..."
U svojim cik-cak i uistinu vrludavim kazivanjima o Solunskom
procesu, Slobodan Jovanovi rekao je i to, da Apis, "u pravom smislu rei",
nije bio "podstreka Sarajevskog atentata; on se vie ili manje dao povui
bosanskom revolucionarnom omladinom...". A zatim, da je "atentat bio delo
bosanske revolucionarne omladine" koja "nije radila u dogovoru sa
Narodnom odbranom, kako je Austrija tvrdila. Ona je imala veze samo sa
dva-tri oficira iz Crne ruke".

- Postoji podatak da je Pai jednim poverljivim pismom upozorio

vojvodu Putnika da "izgleda" da Apis stoji u vezi sa izvesnim mladim
Srbima iz Bosne, i da bi to moglo dovesti do opasnih posledica...
Kako je protekla sednica vlade na kojoj je raspravljano o molbama za
pomilovanje crnorukaca, vidi se sem iz zvaninog, jo iz jednog nezvaninog zapisnika. Izvod iz ovog nezvaninog zapisnika, sastavljenog
po seanju i navodno sa potpisima dvojice lanova vlade, pred Drugi
svetski rat dostavio je Vojislavu Bogieviu u Sarajevu crnorukac Aca
Blagojevi.
U njemu se, pored ostalog, kae, da je ministar pravde Marko urii
proitao presudu vojnih sudova i izjavio da bi "Kruni trebalo predloiti"
izvrenje smrtne kazne nad Apisom, Vuloviem i Malobabiem, a da se
ostalima kazne ublae... Jedan ministar, ije se ime ne navodi, rekao je na
to - da mu se "koa jei na prolivanje srpske krvi, krvi naih oficira. I to od
srpske ruke! Zar da krv naih junaka prospemo, i da tela njihova zatrpamo
u zemlju ovih poltrona Grka? Zamislite, kako bi to grozno ubilo nau
vojsku..."
Ocenjujui suenje kao suenje nevinim ljudima, kao "suenje koje
nije bilo pravilno, po zakonu" a presudu - "kao nepravinu", "diktovanu
linom osvetom", budui da "ni delo atentata ne postoji", ovaj lan vlade je,
navodno, rekao: "Poto smo parlamentarna i odgovorna vlada, nalazim, da
opti, nacionalni i nai partijski interesi nalau blagost, to veu blagost
osuenim oficirima. Najbolje bi moda bilo da te oficire sklonimo u Tunis ili
Alir i da definitivno reenje toga pitanja ostavimo i odloimo do povratka u
otadbinu."

REGENT "ZADOVOLJAN"
Paievo izjanjavanje za izvrenje smrtne kazne samo nad Apisom,
Vuloviem i Malobabiem nije bilo po volji regentu Aleksandru. On je bio za
to da svi na smrt osueni budu pogubljeni. Ali Pai je uspeo (prema
onome to je ministar Nini saoptio Slobodanu Jovanoviu) da ga
navede da odustane od toga i "zadovolji" se pogubljenjem samo trojice
osuenika...
(Nastavie se)

Pukovnik Apis rtvovan

Prema izvodu iz nezvaninog zapisnika, Nikola Pai je posle
pokuaja jednog ministra da se sauvaju ivoti trojice oficira,
uzeo re.

Prema izvodu iz nezvaninog zapisnika, Nikola Pai je posle

pokuaja jednog ministra da se sauvaju ivoti trojice oficira, uzeo re:
Ja, gospodo, zahvaljujem naem kolegi na oseanjima koja je
iskazao. Mislim da smo mi svi ispunjeni tim oseanjima, ali spoljna situacija
je mnogo kritinija nego to izgleda. Prema izvetajima koje sam poslednjih
dana primio od naih predstavnika u saveznikim dravama vojniki
poloaj naih saveznika je oslabljen, a pobeda neprijatelja se smatra kao
neminovna i u najkraem roku. Nama je, dakle, sueno da u borbi
podlegnemo.
Vi znate da austrijski i nemaki dvor smatraju radikalnu stranku kao
najveeg neprijatelja nemakog uticaja u Srbiji. Oni imaju dokaze u rukama
da je atentat na Ferdinanda spremio pukovnik Dimitrijevi sa drugovima, i
nas sumnjie da smo znali za to. I Austrijanci i Nemci su tako razjareni
protiv nas, da nam nee dati da se vratimo u Srbiju. Konfiskovae nam
imanja i predati nas i sve nae vanije prijatelje sudu. Neophodno je, dakle,
da sebe uzmemo u odbranu a to emo postii, ako budemo neumitni
prema pukovniku Dimitrijeviu i drugovima.

Kako nam je dao priznanje da je pripremio atentat na Franca

Ferdinanda, potrebno je da to javno osudimo, i sebe zaklonimo. A to emo
postii najbolje, ako predloimo Kruni izvrenje smrtne kazne nad
pukovnikom Dimitrijeviem, Vuloviem i Malobabiem, koji su mu bili
pomagai, dok je prvi glavni krivac. Tada emo moi rei Austriji i
Nemakoj: mi smo dobili priznanje da je pukovnik Dimitrijevi spremao
atentat, odmah smo ga smakli, pa vam je to najbolji dokaz, da mi to
osuujemo. Ovde je u pitanju naa ili njihova koa, pa vas stoga molim, da
primite predlog ministra pravde.
Koliko je ceo tekst nezvaninog zapisnika autentian -veliko je
pitanje. tota u njemu je sumnjivo i sasvim neuverljivo, posebno u delu
koji se odnosi na navodno Paievo izlaganje. Ali najveu smetnju da se taj
tekst prihvati predstavlja injenica, da crnorukac Aca Blagojevi nije
saoptio imena ministara koji su naknadno sainili i potpisali zapisnik.
Poto je vlada, na sednici od 10. juna 1917. godine, jednoglasno
odluila da se Apis ne pomiluje (kao ni Vulovi i Malobabi), izdato je
nareenje da se smrtna kazna izvri.
Dragia M. Stojadinovi kae, da je vou Crne ruke najvie bolelo
to e biti izveden pred stroj srpskih andarma i vojnika. Od deurnog
oficira u zatvoru on je navodno traio otrov - da bi utedeo sramotu
streljanja...
Sa smru, a to je sasvim razumljivo, Apis se ipak nije mirio do
poslednjeg momenta. Pokuao je da sauva glavu i obraanjem kralju
Petru... Preklinjao ga je za blagodarnost, kae Dragia M. Stojadinovi, i
molio ga da posreduje kod regenta Aleksandra radi milosti.
Ja sam greio, dosta greio, pisao je Apis kralju Petru, i meni
ostaje da Vae velianstvo molim, da se na mene smiluje, da mi oprosti i
da mi u ovom tekom asu pomogne. Ova re milost, ovaj akt hrianske
dobrote pae na plodnu zemlju i ja u veito zahvalan prigrliti i starom
ljubavlju za veita vremena biti najodaniji sluga Vaeg uzvienog doma.
Dragia M. Stojadinovi kae u vezi s kraljem Petrom i to da je imao
prilike da se uveri, da je kralj Petar, iako se nije meao u dravne poslove,
budno pratio sve to se zbivalo u tuini, a posebno da je pratio rad vlade.
Pratio je i Solunski proces... Upravo kad je suenje bilo u punom toku, on
je Stojadinoviu rekao neto to je liilo na savet, ali i to se odnosilo na

oficire izvedene na sud: Prvo, slugu koga otpusti, ne primaj vie u slubu;
drugo, ako te to krupno u ivotu snae, ne odluuj se dok ne prespava
jednu no, i tree - uvaj se kao od vatre onoga, koga je Bog obeleio.
Kako Stojadinovi naglaava, ove rei kralja Petra, izgovorene u momentu
teke impresije Solunskog procesa bile su mu dugo vremena predmet za
odgonetanje. Zagonetka se tada nije dala razreiti i razumeti, ali
vremenom to to je kralj Petar mislio, postalo je samo od sebe jasno i
razumljivo...
Odluka regenta Aleksandra o pomilovanju saoptena je osuenim
pred samu pono, u 23. asa i 55 minuta, 12/25. juna 1917. godine, ali
samo onim pomilovanim. Neki od njih uzviknuli su tada - da ivi
prestolonaslednik Aleksandar. Apis, Vulovi i Malobabi nisu o svemu
tome nita znali... Apisu je, meutim, saopteno neto drugo - da e u
jedan sat po ponoi biti sproveden na gubilite... Kako je u svom izvetaju
naveo nadzorni oficir kapetan Stojkovi, Apis je bio dranja veoma
odlunog, ljubaznog i sasvim prirodnog, ali se ipak osealo, da se usiljava,
samo to nije mogao niko primetiti, ko ga dobro ne poznaje i ne razume.
Sem toga oseala se kod njega jo izvesna nada za pomilovanje, koja je se
i na licu mesta za vreme itanja presude videla... Pre nego to je
sproveden na gubilite, Apis je rekao sveteniku koji je bio doao da ga
ispovedi, da je njegova radnja i radnja njegovih drugova bila skroz
patriotska, ali da su u sve avoli umeali svoje prste, te je sve ovako
avolski polo i svrilo se... Sve avolski! Smrt, smrt, pa neka je samo za
sreu Velike Srbije pa ne alim...

SAVET KRALJA PETRA

Sinu kralj Petar oigledno nije bio zadovoljan radom Crne ruke, a jo manje
Drakovievim dranjem. Obaveten o intrigama i nesuglasnosti izmeu
radikala i opozicije u vladi, uputio je jedan telegram prestolonasledniku, za
koji se pria, da je sadrao savet oca sinu s obzirom na teku situaciju
srpske vojske i na ono to se u vojsci radilo od strane prevratnike
organizacije. U toj opomeni, veli se, da je napisano bilo i to, da svi oni
ministri, koji su bili protivni radu suda, samim tim potvruju da su protiv
prestolonaslednika, protivu dinastije i protivu srpskog naroda. Na ministre,
koji u sadanjim trenucima ne budu hteli pomagati, ve smetaju, ne treba
vie raunati.
(Nastavie se)

Pred streljakim vodom

Sve do kraja, nadao se kraljevoj milosti. Legnem, ali mi
odjednom pred oi izlazi raka.

Dragutin Dimitrijevi Apis

Tek kad se stiglo pred mesto izabrano za izvrenje smrtne kazne,

kapetan Stojkovi je rekao Apisu da su pomilovani svi osueni na smrt,
sem njega, Apisa, Ljube Vulovia i Rada Malobabia. "Tunim, ali
nezavidljivim glasom", Apis je na to primetio: "to manje to bolje, tako sam
i ja raunao".

Pred rakom, za vreme itanja presude, Apis je "vie puta pogledao i

uljio ui, im uje da se ko kree u blizini, on se nadao dolasku
pomilovanja", kae kapetan Stojkovi.
Pre nego to e mu marama biti vezana preko oiju, i pre nego to e
se hici ispaljeni iz puaka petnaestorice andarma sruiti u njegovo telo,
Apis je uzviknuo: "ivela Velika Srbija, ivela Jugoslavija!" Njegov sadrug
Vulovi, uzviknuo je pak: "ivela Velika Srbija!"
Od svega onog to je voa "Crne ruke" rekao neposredno pred svoju
smrt kapetanu Stojkoviu, moda je najznaajnije sledee: "Ja vam jednom
naglasih, da sam moda pogreio to sam u pismu onom otvoreno izneo
za Sarajevski atentat, po ovim sad sasluanjima rekao bih da je to glavna
stvar ili bar razlog da mene ne bude." Pri ovom on je mislio na svoj
poverljivi raport sudu u kojem je sebe doveo u vezu sa ubistvom austrijskog
prestolonaslednika Franca Ferdinanda.
tota znaajno Apis je rekao kapetanu Stojkoviu i poslednjeg dana
pred streljanje, 12/25. juna 1917. Rekao je, pored ostalog, da se "boji
ljudskih strasti, koje igraju esto vidnu ulogu i donose odluku bez pameti,
to moe biti sluaj i ovde..." S razlogom, izvesno, ispriao je i kako je pod
knezom Aleksandrom Karaoreviem (ocem kralja Petra i dedom regenta
Aleksandra) neki mladi Proki, pristalica Obrenovia, bio osuen na smrt
zbog nekih politiko-dinastikih stvari. Ali, "s obzirom na njegovu mladost,
uzrast i lepotu", smrtna kazna mu je oprotena. Meutim, morao je da
proe "kroz strah od smrti". Odveden je da vidi "svoj toak" i tek tada mu je
saopteno da je pomilovan...
Apis je ovde mislio na Iliju Prokia iz sela atornje, koji je zajedno sa
bratom Matijom uestvovao u Katanskoj buni 1844. godine, pod vostvom
Stojana Jovanovia Cukia, privrenika kneza Miloa. Kad su pobunjenici
razbijeni i zatim delom pohvatani, Ilija i Matija bili su uhvaeni i osueni na
smrt. Po nareenju Tome Vuia Periia kazna je trebalo da bude
izvrena u njihovom rodnom selu atornji. U odreeni dan, streljan je samo
Matija (i telo mu stavljeno na toak, da tu ostane dok se sasvim ne
raspadne). Pred samo Ilijino streljanje, okruni naelnik je izvadio iz depa
pismo koje mu je bilo dostavljeno iz kancelarije kneza Aleksandra i proitao
- da se knez "smilovao" i Iliji "poklonio" ivot...

Govorei o strahu od smrti kroz koji je morao da proe mladi Ilija

Proki, Apis je rekao:
"Eto, u takvom strahu smrti sad se i ja nalazim. Verujte, ne bih nikada
ni najveem dumaninu zaeleo da se ovako osea. Sad mi je jasno zato
ljudi ustaju protiv smrtne kazne. Legnem, ali mi odjednom izlazi pred oi
raka, trgnem se i u dui oseam uasan bolni pritisak. Zato to ljudima
treba, zar je moja dua tako crna, pa ja zaboga celog svog ivota pratao
sam ljudima, poznavajui njihove slabosti, pa nato ovo sad? Ali ja ipak ne
krivim nikoga... Ne ljutim se na ljude, ja ih poznajem. Dok ste na ravnome
putu svi su uz vas, im pone uzbrdo, ostae svega od dva do tri ludaka sa
vama..."
Kapetanu Stojkoviu Apis je takoe rekao:
"Kau za mene da sam neiskren, a to je greh, verujte. oveka treba
razumeti u krupnim stvarima. Sve to se preuti, sve to se ni najboljem
prijatelju ne saopti, nije zato da se od njega sakrije, kao to misli Pilac za
mene da sam to radio iz ambicije. Ne, to je ista lojalnost, to je nedavanje
aktivnog uea u poslu svome prijatelju, da u sluaju kakvog neuspeha,
on ostaje slobodan - napolju - i da tek onda pomogne celoj optoj stvari. To
je vei interes i za njega i za optu stvar. Eto, da sad u ovom sluaju ima
koga napolju, sve bi malo drukije izgledalo..."
U svojim poslednjim asovima, Apis jedva da je ikome ita prebacio ili
pak nekom zapretio. Jedan od onih retkih visokih oficira kojima je on
zapretio, bio je Petar Bojovi, pozniji vojvoda. "A, Bojoviu, ti nas na sud, a
tebe emo na sud, jer si znao, ja sam mu kazao da postoji 'Crna ruka'..."

PRAVEDNA KAZNA
General Bojovi je rekao, da je "kolovoama prevratnike organizacije" i
atentatoru na "novoga Voda naeg omiljenog Vrhovog komandanta" sud
izrekao "zasluenu i pravednu kaznu. Pravda je zadovoljena a Srpski narod
i Srpska vojska oslobodili su se na svagda tih kolovoa, koji su pogazili
svoju zakletvu i izneverili svoju svetu zastavu pred neprijateljem.
Uklanjanjem iz nedara Srpske vojske ovih izdajnika, Srpska vojska
spasena je demona koji su joj podrivali moral, duh i disciplinu u vojsci, a
Srpski narod spasen je izroda opasnih po mir u zemlji i budunost Srbije".
(Nastavlja se)

Front protiv radikala

Pai i Proti ve od 1912. bili trn u oku grupi oficira. Hteli da
se ugledaju na Prusku i kasnije Nemaku.

Srpski oficiri pre bitke na Kajmakalanu

Kad se ima u vidu ta su crnorukci sve preduzimali, namee se

zakljuak da je njen cilj bilo uspostavljanje jedne vrste vojne diktature. Ta
diktatura trebalo je da bude sprovoena preko neke politike stranke, u
kojoj bi crnorukci imali pretean uticaj i mogli u stvari njom da upravljaju.
U ovom svetlu gledano, orijentacija Crne ruke na saradnju sa
Samostalnom strankom, a i nekim drugim strankama, postaje lako
razumljiva. Na drugoj strani, postaje lako razumljivo i njeno stupanje u pravi
rat sa Radikalnom strankom, naroito od 30. avgusta 1912. godine, kada je
obrazovana homogena radikalska vlada sa Nikolom Paiem kao
predsednikom i Stojanom Protiem kao ministrom unutranjih poslova. Nije
jednom kazano, da je Crna ruka u pogledu shvatanja unutranjeg
drutvenog ureenja Srbije predstavljala krajnje reakcionarnu politiku
organizaciju, da je imala reakcionarne poglede i na spoljnu politiku...
Nacional-ovinistiki stavovi vidljivi su i iz njenog proglaavanja Hrvatske,
Crne Gore, Makedonije i Dalmacije srpskim pokrajinama (lan 7 Statuta
Crne ruke). Ti stavovi bili su najoigledniji izraz velikosrpskog ovinizma.

Crnoj ruci pripisivana su i rasistika shvatanja, koja su naroito

dola do izraaja u 1912. godini, posle formiranja pangermanskog Saveza
nemake omladine, na ijem se elu nalazio pruski feldmaral Kolmar
Golc, protagonista plana Drang nach Osten. Povod, pa i razlog da se
ovako neto pripie Crnoj ruci, bilo je pisanje njenog organa, Pijemonta,
da bi Srbija trebalo da se ugleda na Prusku, odnosno Nemaku...
Postoje i drukije ocene, i po njima je Crna ruka bila patriotska,
nacionalno-revolucionarna organizacija, kojoj je bio glavni i jedini cilj borba
za ujedinjenje Srpstva.
Na Crnu ruku navodno je izvrila odreeni uticaj i oficirska
organizacija u Turskoj - Liga oficira spasilaca, koja je u julu 1912. godine
ultimativno zahtevala da se parlament odmah zatvori.
Kao i Liga oficira u Turskoj, i Crna ruka je isticala, da su oficiri
najpozvaniji, i duni, da pre sviju priskoe u pomo otadbini i spasu je od
stranake pljake.
vajcarac Aribald Rajs, ovako je mislio o Crnoj ruci:
Po svemu to sam uo i to se otkrilo za vreme Solunskog procesa,
udruenje Ujedinjenje ili smrt poznato u javnosti pod imenom Crna ruka
bilo je udruenje koje je imalo dva cilja. Prvi cilj bio je patriotski: ujedinjenje
svih Srba, cilj kome su se pridruila vojna lica koja su bila u sukobu sa
dravom. Drugi cilj bio je: organizacija vojne diktature, koja bi ukinula
demokratske slobode. Do ove vojne diktature, koja nema nita zajednikog
sa republikanskim ureenjem, trebalo je da doe uz pomo neke vrste
komiteta od petnaest lanova koje je izabrao i kojima je rukovodio
Dimitrijevi (Apis).
Crna ruka ocenjena je i kao nezdrava pojava u mladoj srpskoj
demokratiji, kao organizacija koja nikad nije postala nacionalnorevolucionarni pokret. Po Milanu Bartou, ona to nikad nije ni mogla
postati... Jer, njen program je bio ovinistiko-rasistiko-militaristikoantisocijalistiki, mnogo reakcionarniji od programa najdesnijih
parlamentarnih stranaka tadanje Srbije. Svojim programom, svojim
pretorijanstvom i nastojanjem da utiu na politiku, crnorukci su ak i nuno
postali brana progresu i demokratiji u Srbiji.

Kad je obnovljen Solunski proces, 1953. godine u Beogradu, u

asopisu Nova misao, za Crnu ruku je reeno, da je ona bila i ostala
orue najreakcionarnijeg krila srpske buroazije, kako u njegovoj
unutranjoj politici guenja svih demokratskih sloboda i zavoenja otvorene
diktature buroazije, tako isto i u spoljnoj politici kao eksponent
hegemonizma srpske buroazije.
Neposredno posle Prvog svetskog rata, list Tribuna pripisao je Crnoj
ruci antidravni karakter... Crnorukci su u najkritinijem vremenu,
zahvaljujui svojoj tajnoj prevratnikoj organizaciji, dovodili, u nekoliko
mahova, u pitanje i samu egzistenciju drave. Njihova je opasnost bila
utoliko vea, to im je sekundirao, i to otvoreno, i sam opozicioni blok.
Prema Tribuni, najkritiniji momenti bili su u maju 1914. godine,
kad pred Prvi svetski rat, umalo nije oborena neparlamentarnim putem
Paieva vlada, zahvaljujui poznatoj ortaini Crne ruke i opozicionog
bloka; u decembru 1915. godine i u poetku januara 1916. u Drau i
Skadru, kad je, za vreme one bede i smrti, Crna ruka spremala prevrat - i
najzad pokuani prevrat na Solunskom frontu, 29. avgusta 1916. godine
uoi prve ofanzive, koji je i doveo prevratnike pred sud. Optube na sudu u
Solunu, da je Crna ruka bila teroristika organizacija, Dragutin Dimitrijevi
Apis pokuao je da ublai izjavom, da je po svojim statutima ona imala
karakter i izraz malo revolucionarno-teroristiki, ali da se to da razumeti i
objasniti time to je to naroito pisano i pod atmosferom ondanjih
maedonskih akcija u kojima su ovakva sredstva dobila donekle samim
radom na praksi izvesnu legitimaciju...

BOSANSKI DOBROVOLjCI
Prema Apisovom iskazu na sudu u Solunu, njemu su se jo u Albaniji, u
Drau, obratili bosanski dobrovoljci sa idejom da ubiju vladare Nemake,
Bugarske i Grke i on ih je, kad su stigli na Krf, u vezi s tim uputio na
majora Vulovia... Ni na jednog od ovih vladara, na kraju, nije ni pokuan, a
kamoli da je izvren atentat, tako da bi se na sve ovo moralo gledati samo
kao na puste elje desperadosa, koji su inae smatrali da je terorizam pravi
nain borbe, bez obzira na to o kojem se neprijatelju radilo.

(Nastavie se)