Srbija skuplja snagu

26. oktobar 2003.

Mala Srbija, sa svega 40.000 kvadratnih kilometara i dva miliona

duša te 1911, mobilisala je 202.000 ljudi za odlučujući rat protiv
petovekovnog tiranina. Kako je Anri Barbia video i opisao ovu
sudbonosnu borbu.

MALE hrišćanske države sa Balkana: Srbija, Crna Gora, Grčka i

Bugarska sklopile su početkom 1912. godine savez za oslobođenje od
zajedničkog ugnjetača - Turske. Prešli su preko svojih nesuglasica i
smetnji i rešenosti da konačno spasu svoje sunarodnike od svirepog i
nezasluženog ropstva.
Kumanovska bitka, puna neizvesnosti i iznenađenja, rešila je sudbinu
Srbije i možda celog Balkanskog rata. Ali time je označen početak
jedne druge, mnogo kraće borbe protiv naših tadašnjih neprijateljskih
suseda: Turske, Austro-Ugarske i Bugarske, koje su okruživale i
stezale ondašnju Kraljevinu Srbiju. Srbija je ipak velikom energijom
savladala sve prepreke do konačnog oslobođenja i ujedinjenja.
Balkanski rat, u kome je poražena Turska i uništen njen feudalni
poredak u Evropi, bio je po rečima Lenjina, ne samo oslobodilački već
i revolucionarni sa gledišta društvenog razvoja.

ZABORAVLJENI JUNACI

O KUMANOVSKOJ bici, nesumnjivo najvažnijem događaju

Balkanskog rata, ovde govore njeni učesnici, istoričari i svedoci onoga
vremena. Iako u tim radovima ponegde ima nacionalnog romantizma i
idealizma to ne umanjuje pouzdanost izvorne građe za dublja
preispitivanja Kumanovske bitke.
U proteklom periodu, posebno u onom posle Drugog svetskog rata,
malo se pisalo o znamenitoj Kumanovskoj bici, pa su pali u zaborav
najvažniji događaji i likovi iz prvih redova te bitke. U knjizi **Balkanski
rat 1912-1913** u izdanju Istorijskog instituta JNA 1959, godine, prvi
put je bliže opisana Kumanovska bitka, sa dosta skromnim i
nepotpunim podacima. Nema bližeg opisa odlučujuće bitke na
Srtevici, sa legendarnim junacima koji su tu bitku izneli na svojim
plećima. S druge strane, neki novi istoričari netačno navode imena i
uloge tih junaka. Tako se za kapetana Milisava Nedeljkovića, koji je na
prevaru zarobljen, tvrdi da je poginuo. A za majora Vojislava
Nikolajevića, koji je na bojištu nađen polumrtav i ogrezao u ranama,
tvrde da se preziva Nikolić i da je zarobljen. Takvo nepoznavanje
istorijskih činjenica doprinosi da pokolenja prhivate zaborav i
prekrajanje istine. Na naučnom skupu istoričara Srpske akademije
nauka u decembru 1999. godine konstatovano je da se ovakve greške
moraju ispraviti, ali to je ostalo samo kao mrtvo slovo na papiru.
Istovremeno, na zapaženoj i ponovljenoj TV emisiji, u kojoj se govorilo
o čojstvu i junaštvu naših ratnika, jedan učesnik je kao o svom uzoru,
pored ostalog rekao: **Danas se malo ko seća okršaja sa Turcima u
Kumanovskoj bici, u kojoj je major Vojislav Nikolajević u najkritičnijem
momentu jurišao kao jedan čovek, jedna nacija, jedna zastava - dok
nije pao teško ranjen na pet mesta!**
Ovo je sa uzbuđenjem slušala u poodmaklim godinama kći tog junaka,
koja je oca poslednji put videla 1941. godine kada ga je kao dete
ispratila u Drugi svetski rat. Poželela je i ostvarila susret sa čovekom
koji joj je posle toliko godina oživeo uspomenu na oca. Tom prilikom
ovaj joj je doneo knjigu francuskog dopisnika iz balkanskih ratova, Anri
Barbia: **Srpske pobede**, štampane 1913. godine. Zatim je
oduševljeno pokazao na sledeći odlomak opisa Kumanovske bitke iz
knjige **Srpske pobede** koji ga je zadojio patriotizmom:

MAJOR I PUKOVIK

**NASTADE jedan kratak, neobjašnjiv zastoj, kao da su dve rase

merile jedna drugu, licem u lice poslednji put, pre nego što se budu
uhvatile u koštac...
Ali strašan vetar od šrapnela zahuja. Sve sprave za ubijanje, pucale
su i grmele ujedno. Četvrt časa trajao je okršaj koji se ne da opisati.
Odjednom glavni junak ovog natčovečanskog otpora, komandant
Sedmog puka, pukovnik Glišić, pade pogođen jednim zrnom. Major
Vojislav Nikolajević vide kad je pukovnik pao. On polete, izvuče svoju
sablju, petnaest oficira, to je bilo sve što je ostalo, učiniše to isto.
Jedan krik odjeknu: *Juriš!*
Tada u jednoj vrsti zanosa, ostaci Sedmog puka poleteše napred i
čudo se dogodi. Red po red, korpus turske vojske bio je zbrisan,
odbijen!
Major Nikolajević, s jednom rukom kojom nije mogao kretati, sa ranom
na leđima koja je zjapila, neprestano je bio na čelu svojih vojnika.
Pogodila su ga dva zrna od šrapnela u desno rame i jedna mu je
granata rasekla plećku.
Međutim, besni juriš još je bio ubrzan, jedna baterija uzeta je na juriš,
preneražene topdžije, koji nisu imali vremena da pobegnu, prikovani
su za svoje topove. Ranjen još na dva mesta, major Nikolajević pao je
pogođen u slabinu, sa jednom slomljenom nogom, ali njegova žrtva
nije bila uzaludna: na celoj liniji neprijatelj je bežao.
Turska ofanziva bila je konačno slomljena. Ceo jedan korpus turske
vojske odbila su i potukla dva srpska puka!**
Dana 30. septembra 1912. godine tačno u podne, tadašnji ministar
vojni Srbije, Radomir Putnik, objavio je:
**NJ. V. Kralj naradio je mobilizaciju i 1, 2. i 3. poziva narodne vojske i
poslednje odbrane. Prvi dan mobilizacije je 3. oktobar. Naređujem
izvršenje.**
Ova kratka naredba zapalila je celu Srbiju. Građanima je mobilizacija
objavljena dobošima, pucnjem prangija, paljenjem vatre i drugim
ugovorenim znacima. Srbija se do najudaljenijih mesta ustalasala i
uskomešala velikom brzinom u kojoj se ispolji odanost, patriotizam i
požrtvovanje svih Srba.
Već prve noći i zore po objavi ukaza kojim se narod poziva na oružje
svi sposobni ljudi prijaviše se svojim komandama, vodeći sa sobom
sve što je moglo biti od koristi vojsci: konje, volove, tovarna kola i
drugo. Svako je davao sve što je mogao, ne pomišljajući na neku
naknadu, jedino u cilju da doprinese pobedi Srbija, svesna teškoća sa
kojima će imati da se bori, pokazivala je bez posredovanja vlasti
prosto svoju odluku da se uspeh postigne po svaku cenu.
Mala Srbija - 48.000 kvadratnih metara, koja je 1911. godine po
zvaničnoj statistici imala 2.000.000 stanovnika, istakla je za rat
402.000 ljudi, što iznosi 14 odsto od celokupnog stanovništva.

VOZOVI PREMA JUGU

MOBILIZACIJI se nije odazvalo samo dva odsto ljudi, uglavnom

nesposobnih, koji su se ipak većinom prijavljivali i tražili da se uvrste u
borbene redove. Organizacija je bila zadivljujuće savršena. Ogromne
kompozicije punih i praznih vozova, razmimoilazile su se po vremenu i
mestu, tačno onako kako je bilo propisano redom vožnje, bez ijednog
sudara, čak ni zakašnjenja gotovo nije bilo. Major Nikolajević u svojim
uspomenama piše: **Ja sam 8. oktobra pred podne došao sa trkalitša
na beogradsku stanicu i 10. oktobra rano ujutru stigao u Vranje.
Zakasnilo se sedam minuta i to se vreme imalo nadoknaditi.**
Po srpskom ratnom planu sve tri srpske armije trebalo je da nastupaju
koncentrično: Prva armija iz vranjskog pomoravlja preko Kumanova ka
Ovčem Polju, Druga armija preko Ćustendila ka desnom krilu turske
armije, a Treća armija imala je najduži put preko Kosova ka levom
krilu turske armije, tako da sve tri zajednički tuku bitku na Ovčem
Polju.
Po turskom ratnom planu, Vardarska armija imala je da preduzme
ofanzivu u pravcu Kumanova, da tuče razdvojenu Prvu srpsku armiju,
da je odbaci u tesnac Južne Morave, potom da tuče Drugu i delove
Treće srpske armije. Po tim planovima krenule su tri srpske armije i
Vardarska turska armija.
Divizije Prve armije su 22. oktobra 1912. godine zaposele linju
Tabanovici - Četirci - Mlado Nagoričane. Kao što se vidi na karti
Moravska divizija 1 poziva zaustavila se na desnoj strani. U sredini,
zbog lošeg terena zaostala je dosta povučeno Drinska divizija 1
poziva. Na levoj strani Dunavska divizija 1 poziva zaposela je
mladonagoričanske položaje i opasno se isturila 4-5 km ispred
Drinske divizije. Konjička divizija zanoćila je na Mladom Nagoričanu i
u nekoliko bila potpora Dunavskoj diviziji koja će odigrati glavnu ulogu
u prestojećoj bici. Na pomenutim položajima Prva armija trebalo je da
sačeka levokrilnu Drugu armiju pod komandom đenerala Stepe
Stepanovića i desnokrilnu Treću armiju pod komandom đenerala
Božidara Jankovića.
Turska Vardarska armija iznenadila je Prvu srpsku armiju i Vrhovnu
komandu srpske vojske.
Neprijateljska turska Vardarska armija, pod komndom divizijskog
generala Zeki-paše još 20. oktobra zaposela je svojim 7 Korpusom
(komandant Feti-paša) položaje severno od Kumanova. Tokom 21/22.
oktobra turski 5 Korpus (Kara Said-paša) i 6 Korpus (DŽavid-paša)
došli su preko Ovčeg Polja i do zore zaposeli desnu obalu reke Pčinje.
To je bilo iznenađenje za srpsku vojsku, jer su sve okolnosti ukazivale
da će se Tursi tući na Ovčem Polju ili čak još južnije.

VOJVODA VUK

SRPSKA Vrhovna komanda, Štab Prve armije na čelu sa

prestolonaslednikom Aleksandrom i njegovim načelnikom štaba
pukovnikom Petrom Bojovićem, niti njegovi komandanti divizija,
pukova, pa ni komandant Konjičke divizije knez Arsen Karađorđević,
brat kralja Petra, nisu znali o pomenutim pokretima i položajima
Turaka, kao ni o njihovoj snazi.
Ispred našeg fronta nalazila su se samo dva izviđačka eskadrona
Konjičke divizije.
Krajnje levo krilo tj. uzvišenje Srtevicu zaposele su samo slabe
četničke snage makedonskih dobrovoljaca pod komandom vojvode
Vuka (kapetana Vojina Popovića) bez regularnih srpskih trupa, tako
da je to krilo bilo veoma osetljivo.

(NASTAVLJA SE)
Osmanlije magla krije
27. oktobar 2003.

Dok su se srpske snage raspoređivale, Turci su, zaštićeni

sumaglicom, dovlačili artiljeriju i zauzimali položaje. Još za
vreme mobilizacije, Turci su znali o brojnom stanju naše vojske i
planovima nastupanja.
UOČI iznenadnog sudara Prve srpske i turske Vardarske armije kod
Kumanova odnos snaga bio je u korist Srba: u pešadiji više od 2:1, u
konjici oko 3:1. Turci su bili neznatno nadmoćniji po broju baterija
(41:39) i artiljerijskih oruđa (164:148).
Dunavsku diviziju sačinjavali su: Štab u manastiru Zabeli, iza Starog
Nagoričana. Na desnom krilu 9, na levom 18. pešadijski puk ojačan 3.
artiljerijskim divizijom (tri poljske baterije).
U rezervi su bili: 7. i 8. pešadijski puk (bez jednog bataljona) i 3.
divizijski artiljerijski puk (bez 3. diviziona, svega 6 poljskih brzometnih
baterija).
Na divizijskim krilima po jedna pionirska četa.
Divizijski konjički puk bio je kod Strmovca u dolini Pčinje. U levoj
pobočnici jedan bataljon 8. pešadijskog puka na Orlovcu.
Raspoloženje vojske i atmosferu u noći uoči bitke ovako je opisao
Branislav Pantić, tada vodnik 4. čete 3. bataljona 18. puka, u članku:
**Osamanaesti pešački puk u Kumanovskoj bici**
**Vreme je bilo tiho i mirno, za mesec oktobar izvanredno; naše
raspoloženje isto tako bilo je u skladu sa ovim lepim vremenom i do
sada postignutim uspesima, tako da je to veče 22. oktobra u našem
bivaku provedeno u punom zadovoljstvu, sa smehom, koji su izazivali
razni vicevi na račun Turaka.**

ZATIŠJE PRED BURU

**JEDNOM rečju, veče koje ničim nije ni izdaleka nagovetšavalo niti

predskazivalo sutrašnji haos i lom, u kojima umalo nisu bile
dohvaćene, zavitlane i bačene u večnost sve naše mladalačke iluzije i
maštanja o pobedonosnom ulasku u Dušanovo Skoplje, a i da ne
govorim o mogućnostima poraza, koji je bio tako blizu, a koji nam se
činio te večeri savršeno nemogućim. A da nam je neko te večeri
kazao da ćemo mi sutra teret dana poneti na našim plećima i da će to
biti jedan od najznačajnijih događaja u istoriji našeg naroda i da će
sutrašnja situacija svom težinom sručiti se na nas, mi bismo mu se u
oči nasmejali i rekli mu, ako ništa drugo, ono bar da ne zna šta govori.
Ne, to je nemoguće! Svi izveštaji glase da Turaka nema nigde u
blizini! Zar naša konjica nije napred?! Zar ona bodrim okom ne motri i
ne zaštićava našu armiju?!
Da, da, sve je na svome mestu! Turci su na Ovčem polju - tačno
onako kako ih je postavila naša Vrhovna komanda! - i mi ćemo ih
tamo naći i tući - a dotle, možemo mirno spavati i odmarati se, a za
sve ostalo ima ko brine.
Eto, sa takvim idejama i mislima i ubeđenjima legli su te značajne
večeri oficiri 13 pešadijskog puka, da se u zasluženom odmoru okrepe
i spreme za sutrašnji rad.
Noć, ta tiha i mirna oktobarska noć puna zvezda i mesečine,
provedena je u bivaku našega puka potpuno mirno i spokojno, niko ni
u snu nije sanjao šta nas sutra očekuje, da ćemo mi stura poneti i
izneti teret dana i da je naš puk sudbinom predodređen da odigra
jednu najvažniju i najsudbonosniju ulogu u ovome ratu...**
Naš poznati istoričar Stanoje Stanojević ovako je opisao sledeći dan:
**Dan 23. oktobra osvanuo je mutan i sumoran. Kiša je sipila i
rominjala, a izmaglica se lelujala na kosama i ispred kosa, koje su
zauzimale srpske trupe. Od vremena na vreme razbila bi se pomalo
magla, polja i kose pred vojskom osvetlile bi se za trenutak, da bi se
odmah zatim magla još više zgusnula i da sasvim zatvori vidik, do na
nekoliko stotina koraka. Srpske su trupe u toj magli stajale na svojim
položajima, i ne sluteći, da je tako blizu velika neprijateljska vojska, i
da će takoreći za nekoliko trenutaka početi velike Kosovske tragedije.
A u isti mah se, pod zaštitom magle, ispred kosa na kojima je bila
srpska vojska, u dolini Pčinje i Kumanovke, okupljale i razmeštale
mnogobrojne turske trupe i izvlačeni topovi na položaje, sa kojih su
odstojanja verovatno još ranije bila tačno odmerena.

SEĆANJE MAJORA NIKOLAJEVIĆA

ZEKI - PAŠA, komandant turske Vardarske armije, pošao je protiv
naše Prve armije podjednako jak na celom frontu, od Pčinje do
Skopske crne gore, ali svakako sa namerom, da u toku borbe prikupi
što više vojske, na onoj tački, gde oseti da su Srbi najslabiji...
Već pre objave rata, još za vreme mobilizacije država, Turci su dobijali
od njima prijateljski raspoloženih sila, prilično tačne podatke o stanju,
broju i rasporedu srpske vojske. Tačno su znali, da Moravskom
dolinom nastupa najveći deo Prve armije, a da dolinom Pčinje silazi
manji deo trupa...**

Poštovani Gospodine!
Pišete mi i molite da Vam opišem Kumanovsku bitku o kojoj smo
razgovarali 29. oktobra 1912. godine, kada ste me posetili teško
ranjenog u Ristovačkoj bolnici. Rado se odazivam Vašem pozivu, jer
sam kao komandant bataljona bio na najvažnijem mestu i u
presudnom momentu kada se sudbina bitke rešavala.
Iz uspomena koje su mi duboko urezane u duši, izneću samo ono što
sam lično video i doživeo. Neću se upuštati u opis i ocenu
Kumanovske bitke u celini, o kojoj su mnogi iscrpno pisali.
Dana 22. oktobra 1912. godine, posle podne, 7 pešadijski puk **Kralj
Petar 1** u kome sam u činu majora bio komandant 2. bataljona,
smenio je sa predstražarskog položaja na Starom Nagoričanu trupe 8.
pešadijskog puka, koje su zauzele prednje položaje. Nastupili smo
kao rezerva i prenoćili u bivaku pod malim šatorima.
Sledećeg dana, 23. oktobra, pre podne, po tmurnom vremenu i magli,
7. puk se od mesta prenoćišta kretao u dugačkoj koloni dvojnih redova
da zauzme svoje mesto u borbenom poretku Dunavske divizije 1.
poziva, koja je obrazovala levo krilo Prve armije, čiji je komandant bio
prestolonaslednik Aleksandar.
U toku noći i sada, jašući na konju pored svog bataljona, u glavi mi se
roje misli i sećanja na priče oca i matere o svemu što su Turci i
Arnauti činili da unište naš živalj i da ga zauvek rasele iz Stare Srbije.
Dugih zimskih noći mater mi je pričala da se njen otac doselio sa
Vilajeta, kako se onda za Kosovo govorilo, i došao u Beograd kada je
u njemu bilo svega stotinak kuća i da je za vlade knjaza Miloša kupio
na Terazijama ledinu za 100 dukata.
Doveo ju je iz sela Midinaca, koje se nalazi između Gostivara i Kičeva,
kada joj je bilo sedam godina. Tada su bežali 18 dana karavanom, na
konjima, da bi se sačuvali od zuluma i razbojništva strašnih Arnauta iz
Debra i okoline, koji su se preko planine spuštali do Midinaca. Za 50
godina Debralije su pobili i opljačkali 11 domaćinstava iz njegove
zadružne kuće. Mati, čiju je glavu ded tada spasavao, dobro je
zapamtila Debralije kada su noću dolazili, uz lavež pasa, i ubijani i
pljačkali Srbe, a iz kuće niko nije smeo da izađe i pokaže se da je živ.
Skrivala se u majčinom krilu, drhteći da ne progovori nijedne reči. Tih
strašnih dana naš živalj morao je da beži napuštajući svoje domove i
grobove svojih predaka.

BITKA VEĆ POČINJE

I OTAC mi je pričao o seobi Srba pod Čarnojevićima, i da je kao

čobanin došao u Beograd. NJegovi su pripadali onom malom broju
Kosovaca iz okoline Vučitrna, koji su se odvojili od Niša i preko
Gramade i Knjaževca naselili nekoliko sela u okolini Zaječara, pa i
njegovo selo Zvezdan. Kao dečaka vodio me je otac u Zvezdan, gde
sam na odelu žena video kosovski vez.
Kao potomak, po ocu i materi, onih koji su bili prinuđeni da beže i
raseljavaju se od Turaka i Arnauta, polazim sada sa srpskom vojskom
i svojom braćom da osvetim Kosovo i pobijene pretke.
Moje misli prekida fijuk i eksplozija rasprsnutih granata i šrapnela.
Bitka je počela.
Po naređenju komandanta puka, prestrojavamo se u evolucioni
poredak da izbegnemo gubitke usled artiljerijske vatre. Puk zauzima
svoje mesto u borbenom poretku divizije, iza mesta gde se sastaju
krila 9. i 8. puka.
Šrapneli se rasprskavaju visoko i ne nanose nam nikakve gubitke.
Prošetam između četa, razgovaram i šalim se sa oficirima i vojnicima.
Razgovorom i šalom suzbija se, donekle, strah. Najednom, nad
glavama Prve čete raspršte se šrapnel i vojnici mu se iz klečećeg
stava pokloniše, kao po komandi.
- Ne klanjaj se kao Turčin Muhamedu! Srbin se samo prekrsti da mu
Bog sačuva glavu - rekoh vojnicima od kojih neki počeše da se krste.
U mirnodopskim prilikama Boga se obično ne sećamo, ali u ratu kada
glava igra na ramenu, često ga prizivamo, obično rečima:
- Bože, sada mi pomozi!
Ne znamo šta se napred dešava, ne vidi se ništa sem zujanje i
rasprksavanje šrapnela i granata. Kod naših trupa primećuju se
pojedini oficiri i ordonansi kako odlaze do komandanta puka i potom
napred ka prvom borbenom redu. Kad se nađoh između svoje Prve i
Druge čete, rasprsnu se šrapnel iznad moje glave i ja mu se poklonih,
samo nešto manje od vojnika.
- Da li su me videli? - U stidu okrenuh glavu polako i ispod očiju
pogledah vojnike. Prisetih se, zatim, da je takav stid mnoge hrabre
oficire oterao u smrt pre vremena. Ali zbog neustrašivosti vojnici su
nas neizmerno uvažavali i poštovali. Često su nas sami opominjali da
se ne izlažemo opasnosti:

STEPA GONI TURKE

- GOSPODINE majore, zašto ste došli ovamo? Šta ćemo bez Vas ako
poginete?, čuh reči nekog redova - navodi Nikolajević.
**U bici takve reči još više ohrabruju. Pod artiljerijskom vatrom
doživesmo prvo krštenje. Klanjali smo se, iako nas tome niko nije
učio.
Posle izvesnog vremena komandant puka pozva nas komandante
bataljona i saopšti nam izveštaj primljen od oficira jedne konjičke
patrole:
- Đeneral Stepa potukao Turke na StTracinu i sada ih goni.
Ovaj izveštaj neizmerno nas obradova i mi ga preko komandir a četa
saopštavamo vojnicima.
- Ura...a...a! Živeo đeneral Stepa! - razleže se nagoričanskim poljima.

(Nastavlja se)
Turci tuku topovima
28. oktobar 2003.

Po rasprskavanju šrapnela i eksploziji granata jasno se videlo da

Turci unakrsnom vatrom zasipaju položaje 13. puka. Pogibija
hrabrog majora Vojislava Velimirovića.

POD uticajem ovog izveštaja jedan veliki deo 18. puka još ranije je
napustio svoj predstražarski položaj i spustio se niz nagib da iskoristi
pobedu đenerala Stepe i da goni Turke. Kad se najveći deo tog puka
spustio do potoka, pojavi se potpuno razvijeni borbeni poredak turskih
trupa, koji svoj glavni napad usmeri u masu na ovaj deo puka.
Našavši se pod nadmoćnom pešadijskom i artiljerijskom vatrom, naši
se bore kratko vreme i počinju da odstupaju vraćajući se na polazni
položaj. Ali na nagibu gde nije bilo nikakvih mrtvih uglova da ih koliko-
toliko zaklone, okrenuti neprijatelju, morali su da pretrpe velike
gubitke.
Tako je borba 18. puka počela da se vodi u neredu i bez plana. Hrabri
major Vojislav Velimirović, komandant 2. bataljona, i mnogi drugi oficiri
platiše svojim životima ovaj nepromišljeni pokušaj. To je istovremeno
značilo krizu i pravi početak bitke.
Po rasprskavanju šrapnela i eksploziji granata jasno se vidi da Turci
unakrsnom vatrom zasipaju redove 18. puka i da je potrebna sveža
snaga da mu pomogne. Još ranije je 1. bataljon 7. puka sa tri čete
upućen na Putin Rid, a sa jednom na Prkin Rid. Sa ostala tri bataljona
naš puk se od podne nalazi iza Vujovskog Kamena...
U noći između 22. i 23. oktobra, zbog neobaveštenosti da su 5. i 6.
turski korpusi sa Ovčeg Polja stigli na Pčinju u Štabu Konjičke i
Dunavske divizije 1. poziva formirana su dva pogrešna i suprotna
gledišta šta se može desiti sutrašnjeg dana. Te dve zablude bile su
uzrok pogrešnog nastupa u početku Kumanovske bitke. Pogrešni
izveštaj iz Štaba Konjičke divizije da se razbijene turske trupe sa
položaja Stracina povlače ka Kumanovu bio je primljen bez rezerve
kao tačan.
POVLAČENJE DRUGOG BATALJONA

A KOMANDANT Dunavske divizije 1. poziva doznao je da je u

Kumanovo stiglo trinaest bataljona turske vojske, a nije saznao da je
turska vojska stigla na Pčinju.
Tako su naša dva komandanta imala dva pogrešna shvatanja da
opasnost dolazi od Stracina ili od Kumanova, a ne sa Ovčeg Polja, što
je još više otežalo situaciju naše Prve armije.
Kada su Turci oko 7.30 časova prešli u ofanzivu u nejasnoj situaciji
iznenadili su Srbe.
Netačno obavešteni da su u dolini Pčinje primećeni delovi turske
vojske koju je levokrilna Druga srpska armija potukla kod Stracina, pa
se sada njihova komora povlači, preduzeli su nepromišljeni korak
zarobljavanja te komore. Naime, komandant 18. puka zbog magle nije
mogao da utvrdi čije su to trupe u pokretu, pa kad mu stiže jedan
četnik sa Srtevice sa izveštajem da su to Turci sa Stracina, odluči se
da oko 8 sati naredi komandnatu 2. bataljona majoru Vojislavu
Velimiroviću da se sa svojim bataljonom uputi na jug i zarobi komoru.
Pričaju da je major pokušao da reaguje tvrdeći da je jutros svojim
očima video kako s one strane Pčinje neprijateljske trupe nastupaju,
ali zbog magle ni on nije bio siguran da li je to zaista povlačenje
komore o kojoj su izvestili i četnici, pa mu ostade da se povinuje
zapovesti.
Oko 8.30 sati poslat je 3. konjički puk sa majorom Petrom Savatićem
od Prkinog Rida u pravcu juga; on nije mogao stići dalje od Ćućinske
Mahale, jer je vodio borbu peške i vratio se oko 10.30 sa izveštajem
da je naišao na jakog neprijatelja.
Oko 9 sati upućen je i 2. konjički puk sa majorom Čolak Antićem
pored Srtevice ka Golubici, ali se već oko 10 sati vratio i izvestio da su
tamo jake neprijateljske snage.
Najgore je prošao 2. bataljon 18. puka, koji se spustio u pravcu
prethodnice 17. nizamske divizije. Posle iznenadnog sudara bio je
prisiljen da odstupi u visini zaseoka Vladinci. Tu ga je napalo levo krilo
13. nizamske divizije i potpuno razbilo. U borbi je poginuo hrabri
komandant major Vojislav Velimirović. Bataljon je zatim zapao u jaku
unakrsnu vatru turskih baterija sa Golubice i Zebrnjaka, pa se u panici
povlačio prema Prkinom Ridu.

KRIZA IPAK - KRATKO

KOMANDANT 4. bataljona, major Dušan Glišić, koji je imao zadatak

da posedne sedlo između Prkinog Rida i Srtevice, pokušao je da ga
spasava, ali je i on obasut uništavajućom vatrom 13. nizamske divizije
sa pravca Pudarnice, pa je prisiljen da se rastrojen i on povuče na
polazne položaje. Sudbina 18. puka pokazala je da se na svega 3-4
km od položaja Dunavske divizije 1. poziva nalazi vrlo jak neprijatelj,
što su potvrdili i izveštaji konjičkih pukova. Sva tri pokušaja bila su
preduzeta pre dolaska komandanta Dunavske divizije 1. poziva na
divizijski front.
Komandant Dunavske divizije 1. poziva proveo je noć 22-23. oktobra
u manastiru Zabeli, tri kilometra od rezerve i otuda je krenuo ka frontu
tek kada ga je komandant 7. pešadijskog puka potpukovnik
Aleksandar Glišić sa Starog Nagoričana izvestio telefonom da se na
frontu čuje i artiljerijska vatra. Iznenađen napadom Turaka on je celog
dana bio na mukama ne znajući na kom delu će Turci upraviti svoj
napad, pa je najčešće bio na suprotnom tj. desnom divizijskom krilu.
Sve do 10 sati njega je u neku ruku zamenjivao komandant Konjičke
divizije Arsen Karađorđević. Kada je oko 10.30 komandant divizije
Božanović došao na levo krilo naredio je po ordonansu komandantu 7.
pešadijskog puka, koji je bio u pokretu ka Putinom Ridu, da se
primakne bliže desnom divizijskom odseku. Magla je počela da se
diže, pa je imajući u vidu situaciju i pošto je izdao neka naređenja opet
je otišao na desni divizijski odsek.
Kada je 18. pešadijski puk bio rastrojen da se više nije moglo računati
sa njegovom kompaktnošću, njegov komandant Mihailo Zisić izvestio
je komandanta divizije da su mu 2. i 4. bataljon potpuno razbijeni i da
sa njima neće moći da održi Prkin Rid do mraka. Primivši ovaj izveštaj
komandant divizije krenuo je opet sa desnog na levi odsek.
Međutim, svu ovu krizu nije iskoristio komandant turske Vardarske
armije Zeki-paša da ugrozi levo krilo Dunavske divzije 1. poziva,
odnosno levo krilo Prve armije. Procenivši akciju 2. i 4. bataljona 18.
puka kao nasilno izviđanje za račun jakih srpskih snaga na
mladonagoričanskim položajima, zaključio je da mu za obuhvat levog
srpskog krila nije dovoljna samo 13. nizamska divizija dok Štipska
redifska divizija iz armijske rezerve ne izvrši obuhvat levog srpskog
krila preko Srtevice. Zato je naredio da 7. korpus izvrši jak pritisak na
srpsko desno krilo. Zastoj turskog desnog krila omogućio je Dunavskoj
diviziji 1. poziva da prebaci svoj drugi ešalon sa desnog na levo krilo i
da prebrodi krizu i konsoliduje front.

ZAŠTO NAPUŠTATE POLOŽAJE?

KAKO se turska pešadija još nije usuđivala da primakne položajima

Vujovskog Kamena, koje su držali 1. bataljon 18. i 1. bataljon 7.
pešadijskog puka, sa kojih je odstupila naša 7. baterija, neprestano je
zasipala neprijateljska artiljerija. Komandir čete koja je držala taj
položaj, kapetan 1. klase LJutomir Đorđević sokoleći svoje vojnike i u
šali hvatajući rukama turske šrapnele, smrtno je ranjen. Na ledini iza
Vujovskog Kamena 7. pešadijski puk čekao je čudeći se što ga ne
šalju u pomoć levom krilu, sa koga su mnogi vojnici 18. puka pred
njegovim očima bežali u pozadinu.
U odsustvu komandanta Dunavske divizije pukovnika Božanovića, koji
je strahovao da turske snage od Kumanova ne prodru između Drinske
divizije i tako ugroze Dunavsku diviziju i više vremena provodio na
desnom krilu, komandant Konjičke divizije knez Arsen Karađorđević
bio je prinuđen da u kriznom momentu preuzme ulogu pukovnika
Božanovića. On se prvi za pomoć obratio 7. pešadijskom puku preko
svoga načelnika štaba koji se obratio majoru Vojislavu Nikolajeviću,
komandantu 2. bataljona.

IZ RUKOPISA MAJORA NIKOLAJEVIĆA:

OKO 2 sata posle podne jedan đeneralštabni oficir približuje se mojoj

levokrilnoj četi. Poznajem u njemu načelnika Štaba Konjičke divizije,
potpukovnika Milana Tucakovića. Izlazim mu u susret i pozdravljam
ga.
- Gospodine majore, potrebno je da pomognete levo krilo 18. puka -
obraća mi se.
- Razumem, gospodine potpukovniče, izvolite do komandanta da ga o
tome izvestimo! - odgovaram i ne pitajući ga o stanju levog krila 18.
puka odlazimo do komandanta 7. puka potpukovnika Aleksandra
Glišića.
Uviđajući da se nešto mora učiniti Glišić mi izda naređenje da sa
svojim bataljonom smesta ukažem pomoć levom krilu 18. puka.
Komandirima četa izdam kratku zapovest i čete kreću. Naređujem
četnom najstarijem komandiru da odmah primi komandu nad
bataljonom i kasom obodem konja i prođem pored Prking Rida da se
blagovremeno obavestim o stanju na levom krilu i da uvedem bataljon
u borbu na mestu gde bude potrebno. Teško sam prošao 400-500
metara naiđem na komandanta artiljerijskog diviziona čije su baterije
bile već upregnute i odstupaju.
- Zašto odstupate sa položaja? - pitam ga.

PANIKA MEĐU VOJNICIMA

OSAMNAESTI pešadijski puk počeo je sa odstupanjem. Izvlačim

topove da ne budu zarobljeni - odgovara on.
Vidim da sa odstupanjem ovog diviziona levo krilo Dunavske Divizije
1. poziva ostaje bez ijednog topa i da će sav teret imati da primi
pešadija na svoja pleća. Prizor pred mojim očima potvrđuje da je na
levom krilu 18. puka stanje loše. Na prilično velikom prostoru iza
položaja tog krila rasturene grupice po 3-6 vojnika zastaju, okreću se
položaju, odstupe nekoliko koraka nazad i opet se zaustave. Pojedini
hrabriji vojnici dižu ruke uvis i viču:
- Ne odstupajmo braćo! Vratimo se na položaj! - ali niko se ne vraća
jer je panika počela da zahvata trupu. Shvatam ozbiljnost situacije i
trkom poteram konja do sredine rasturene gomile i viknem:
- Vojnici, vratite se na položaj 7. puk stiže vam u pomoć!

(NASTAVIĆE SE)
Junaci, stiže pomoć!
29. oktobar 2003.

Tim rečima grmeo je major Milan Marinković, sokoleći svoje

vojnike koji su bili pod snažnim udarom Nizama, i pomoć je -
stigla.

**VOJNICI ne poznaju u meni komandanta svog da bi me poslušali i

izvršili naređenje. Gomila, čijeg komandanta nema, počela je da gubi
glavu i da se ne vraća ne položaj. Sada među njih neposredno stiže
moj bataljon i dobijam silu da se izvrši ono što naređujem. Izdvojim se
na konju izvan gomile, dignem obe ruke uvis i mašući njima dajem
znak mome bataljonu da se razvije u borbeni poredak.
Moj bataljon brzo i u redu izvršava naređenje. Velikim zavođenjem
levog krila i pokretom unapred odstupajući delovi 18. puka, moj
bataljon i ja s njima izlazimo na položaj**, navodi major Nikolajević.
**Tek kad sam izašao na položaj, uvideh zašto su delovi 18. puka
napustili položaj i svoje oficire. Uska kosa, čija je površina bila od
samog kamena, imala je samo malo ispupčenog stenja na prednjoj
ivici iza kojih su pešaci mogli da se zaklone i da dejstvuju. Nije bilo
zemlje da se iskopa i naspe grudobran. Turci su prema ovome delu
upravili svoj glavni napad i artiljerijskom vatrom primorali pešake 18.
puka da napuste položaj. Ovakvi položaji veoma su pogodni za
dejstvo artiljerije, a sreća je naša što delove 18. puka nije zahvatila
veća panika.
Ovde sam prvi put video i osetio kakvo veliko moralno dejstvo imaju
granate koje udaraju u stenje i rasprskavaju se, a bilo je i takvih koje
su se odbijale o stenje i sa
još većim ubrzanjem razorno delovale. Osim ovakve artiljerijske vatre
na vojnike, demorališući utiču i poginuli vojnici koji se tu i tamo vide po
položaju, sa dugim mlazevima krvi pored njih. Na položaju koji je
pokriven zemljom, ovaj se prizor ne može videti jer krv iz rane curi i
zemlja odmah upija.
Na udaljenosti 700-800 metara od položaja vidi se golim okom
streljački stroj turske pešadije koja dejstvuje, ali nam ne nanosi gotovo
nikakve gubitke.
Naša artiljerija odstupila je bez stvarne potrebe jer nije pretila
opasnost da je turska pešadija zarobi.
Čete mog bataljona sa delovima 18. puka po izlasku na položaj brzo
se sređuju, dele se na vodove, određuju starešine i ciljeve gađanja.
Na udaljenosti od tri hiljade metara od položaja dogledom se vidi kako
sa otvorene ravnice dejstvuje turska baterija, ali po pravcu dolazeće
granate i šrapneli lete daleko iza zaklona. Mislim na to šta mi
predstoji.
Prilazi mi ordonans iz štaba bataljona i raportira mi da je komandant
puka potpukovnik Glišić sa Trećim i Četvrtim bataljonom prošao iza
nas prema krajnjem levom krilu, gde je bio komitski odred. Pod
dejstvom turske artiljerije i na njega grupisane vatre, kao i pod
pritiskom pešadijskog napada, on je napustio svoj položaj i levo krilo
je ostalo potpuno ogoljeno i bez ikakvih trupa. Komandant mog puka
hitao je da sa preostala dva bataljona popravi ovo loše stanje. U
dubini borbenog poretka turske pešadije vidi se postepeno kretanje
poludesno radi obuhvatanja našeg levog krila.
Ovo nastupanje Turaka bilo je van domašaja naše pešadijske vatre sa
položaja, i kako nije bilo artiljerije da ga omete, obuhvatanje je vršeno
dosta brzo. Tek sada uvideh da sam pogrešio što sam ceo svoj
bataljon upotrebio za vraćanje delova 18. puka na položaj, jer sam to
mogao postići sa dve čete, a da sa dve ostale odem na krajnje, levo,
krilo.

KREĆE SEDMI PUK

U OSUSTVU komandanta Dunavske divizije Prvog poziva, na

položaju levog krila odigravali su se važni događaji, jer su Turci tamo
upravili glavni napad. Stoga je on komandantu moga puka izdao
naređenje da s ostatkom puka pohita na Srtevicu. Imao sam da se
odlučim za jednu od dve mogućnosti: da povučem dve čete sa
položaja i da sa njima odem za svojim komandantom puka ili da sa
celim bataljonom ostanem na položaju, a da o turskom kretanju i
obuhvatanju levog krila odem što hitnije do njega i da ga obavestim.
Kada je komandant 18. pešadijskog puka, najzad, izvestio
komandanta divizije da su mu Drugi i Četvrti bataljon potpuno razbijeni
i da sa Trećim bataljonom, ako mu se ne pošalju pojačanja, neće moći
da održi položaj na Prkinom ridu, ovaj je tek tada shvatio ozbiljnost
situacije. Pohitao je da spasava svoje levo krilo i sastao se sa
potpukovnikom Tucakovićem koji ga je obavestio o dotle učinjenom u
njegovom odsustvu.
Sada je pukovnik Božanić bio na visini svoga zadatka. Izdao je
naređenja o pomeranju trupa iz rezerve zdesnog na levo krilo, čime se
izazva sudbonosni preokret u veoma slaboj situaciji na njegovom
levom krilu: komandantu 7. pešadijskog puka da sa preostala dva
puka pohita na Srtevicu, čiji je taktički značaj sada uvideo;
komandantu 8. pešadijskog puka, čija se dva bataljona još uvek
nalazahu iza 9. puka, da svoje trupe prebaci ulevo, na mesto gde je
dotle bio 7. puk. Kada vide da 7. puk izbija na Srtevicu, odjaha opet na
svoje desno krilo da vidi kako se snalazi 9. puk u borbi koja se vodila
između tri i pet sati.
Defilovanje 7. puka veličanstveno je izgledalo i dalo veliku moralnu
snagu posustalim vojnicima Trećeg bataljona 18. puka.**
Odgovarajući na kritike da se 18. pešadijski puk toga dana nije junački
poneo, Branislav Pantić kaže:
**Da, to je tako na prvi pogled prirodno reći! Ali to može samo onaj
koji u tom momentu nije bio na licu mesta, i koji nije video i osetio onaj
uragan od vatre i ljudi, onaj koji ne može zamisliti šta to znači, kada
dva bataljona lete na dve Kara-Saidove divizije, i koji neće da ovu
pojavu protumači kao i svaku drugu elementarnu nesreću, poplavu,
požar i slično, u kojoj se situaciji lako gubi glava i kada je teško,
gotovo nemoguće rasuđivati, i kada se svi postupci saobražavaju
momentalno najjačem utisku kod čoveka, a to je instinkt
samoodržanja. A ta dva naša bataljona nalazila su se u takvom
tehničkom stanju.**
**Šta je drugo i značio ovaj nalet, nego bacanje 2.000 vojnika u
poplavu od turskih kolona i u pakleni haos od pešadijske i artiljerijske
vatre, koji nije ništa manje opasniji od ma kakve druge iznenadne
elementarne nepogode!..
Ali, odjednom, kao da iz zemlje niču, počeli su se pojavljivati
evolucioni poreci na prevoju između kota 361 i 362. Ti su se poreci
kretali trčećim korakom ka nama i odjednom prolomilo je vazduh ono
naše karakteristično i otegnuto: Ura...a...a! Ura...a...a!
Ovaj momenat teško je opisati, ali utisak od njega ostao mi je u pameti
svež, kao da je to juče bilo! U tom trenutku ovi poreci već su bili ušli u
naše rastrešene i rasturene gomile.
Ponovo se čuo snažni i visoki glas majora Miletića:
- Napred, vojnici, cela nam divizija ide u pomoć!
Pred frontom Prvog bataljona 18. i Prvog bataljona 7. pešadijskog
puka, na Vujovskom kamenu i Putinom ridu, gde se nalazahu
izmešani jedna četa Prvog bataljona 7. puka, Drugi bataljon 7. puka i
Treći bataljon 18. puka, i na ćuviku kod groblja, gde se ojačani, sada
sa dva mitraljeza, još uvek uređivahu zaostali delovi Drugog i Četvrtog
bataljona 18. puka, takođe, nije bilo nikakvih promena.
Na desnom krilu, kod 9. pešadijskog puka najveća borba vodila se
između tri i pet sati, kada su delovi Bitoljske redifske divizije
zaustavljeni na 600-800 metara od naših streljačkih strojeva.
Oko četiri sata posle podne turski 7. korpus, po nalogu Zeki-paše
pošao je prema Tabanovcima na front Moravske divizije Prvog poziva,
koja dotle nije bila angažovana.
Komandant Prvog pešadijskog puka smatrao je da ne treba preći u
kontranapad, koji je otvoreno tražio njegov komandant Drugog
bataljona Milan Marinković. NJemu nikako nije išlo u glavu zašto
njegova divizija miruje dok Dunavska vodi ogorčene borbe, govoreći:
- Sada samo i mi treba da stojimo u mestu, pa će nam lepo biti!
NJegovo energično držanje pridobilo je i komandanta puka i
komandante bataljona, te je tako pet bataljona izvršilo napad na
turske snage. Ovim je ispunjen prvi dan bitke na zapadnom krilu Prve
armije, što je Srbe dosta koštalo. Hrabri major Marinković je poginuo,
ali su Turci morali da se povuku južno od sela Konjare.

(NASTAVLJA SE)
Napred, braćo, izgibosmo!
30. oktobar 2003.

Na ovaj poklič vojnika, koji se i dan-danas prepričava, krenule su

srpske snage na Turke. Pet teških rana majora Vojislava
Nikolajevića. Veliki gubici na obe strane.

BITKU na Srtevici, posebno operaciju prebacivanja naših trupa na

plato Srtevice, ovako je opisao Milutin Lazarević, učesnik i najbolji
istoričar balkanskih ratova 1912-1913. godine:
**Dok je vojvoda Vuk, braneći Buzinsku Malu prodirao između njenih
kuća, stiže na plato vod iz Četvrtog bataljona, koji je od svih trupa 7.
puka, prvi bio ovamo upućen i kako se beše zahuktao, povuče za
sobom zaostale četnike. Posle nekih pola sata pojavi se jedna četa iz
Trećeg bataljona, koju lično komandant puka, potpukovnik Aleksandar
Glišić, bejaše pod vrlo jakom vatrom neprijatelja izveo na plato, te i
ona poleže po zemlji izmešana sa četnicima, osu paklenu paljbu, kada
jedan od vojnika iz streljačkog stroja, povika:
- Napred, braćo, izgibosmo! - Na taj poklič, koji je u našem narodu
ostao legendaran, sva ta izmešana masa diže se i pođe napred.
U taj čas, počeše izbijati na plato, sa njegove severoistočne strane,
jedna za drugom ostale tri čete Trećeg bataljona. Turska artiljerija sa
Golubice i Zebrnjaka, pozdravi ih rafalnom vatrom. U njihovim
redovima nastaše komešanje i larma, koje pokušavahu da nadvise
komande i opomene starešina da se održi red. Blagodareći, pak,
hladnokrvnosti i prisebnosti ovih i potpukovnika Glišića, koji je šetajući
se otvoreno po platou, mirno izdavao svoja naređenja, ta je kriza vrlo
brzo prošla.

ŠOK MEĐU TURCIMA

SVAKA četa odmah ode tamo gde je bejaše uputio potpukovnik Glišić,
ili lično, ili preko komandanta Drugog bataljona, majora Vojislava
Nikolajevića, koji baš tada dopade sa Prkinog rida i koga on zadrža
kod sebe da mu se nađe pri ruci... U taj mah dopadoše pod Srtevicu
eskadron i mitraljesko odeljenje, koje beše ovamo uputio komandant
Konjičke divizije... Čelo Štipske redifske divizije poče da se prebacuje
na Srtevicu u manjim grupama...**
**Odlučim da komandu nad bataljonom predam, brzo dođem do konja
i pohitam njime na levo krilo**, piše major Nikolajević. **Komandir čete
Trećeg bataljona, koji je svoju četu frontalno razvio u produžetku levog
krila 18. puka, videći me trči mi u susret, maše rukama i viče:
- Gospodine majore, molim vas sjašite, videćete se!
Sjašim, ostavim konja i trčećim korakom dolazim do komandanta puka
i raportiram mu:
- Gospodine potpukovniče, streljački stroj zaustavljen je pred levim
krilom 18. puka na 700-800 metara i tamo nema nikakve opasnosti.
Ali, Turci svojim krajnjim desnim krilom neprestano kreću da izvrše
obuhvat našeg levog krila. Potrebno je da ubrzamo kretanje što više
kako bismo pre Turaka izašli na bočnu ivicu položaja!
Moj mili i hrabri komandant puka, potpukovnik Aleksandar Glišić,
divno i plemenito srce našeg naroda, koga smi svi mi oficiri neizmerno
voleli i poštovali zog njegovog bratskog i starešinskog ophođenja
prema svima iz puka, oslovi me po imenu i reče:
- Ostani tu kod Trećeg bataljona i budi na njegovom desnom krilu, a
Milisav će biti kod centra!
I ja ostadoh kod Trećeg bataljona na Srtevici. U međuvremenu Turci
su se kretali uz bočni nagib Srtevice da izbiju na bočnu ivicu položaja.
Ali, i mi krenusmo da izbijemo pre Turaka. Niti su Turci videli nas, niti
smo mi videli Turke. Najednom se ukazaše Turci koji, ipak, izbiše na
plato pre nas. Odstojanje između nas i njih bilo je nekih 100 koraka.
Ovakvi susreti dve neprijateljske pešadije, kad se borba odlučuje
jurišem, deluje iznenađujuće na obe strane.
Učinilo mi se da je kod Turaka iznenađenje bilo veće, jer izbiše bez
reda i u gomili i nađoše se pred našim potpuno sređenim borbenim
poretkom. Tako nesređeni i u gomili kreću se ka nama, dižu ruke uvis i
nešto viču što nisam razumeo. Naš se borbeni poredak zaustavi i
vojnici zauzeše ležeći stav. Sada kod nas nastade larma i vika, kako
od strane oficira tako i od strane vojnika.**
NEKA BACE PUŠKE

**ČULI su se razni povici: - Pucaj!... Ne pucaj!.. Prevariće nas? Neće

moći! Neka bace puške, zašto ih ne bacaju?
U ovom kretanju običnim korakom Turci su se povlačili više
poludesno, ostavljajući slobodan prostor za dejstvo svoje prateće
brdske baterije, koju do tada još nismo videli**, svedoči hrabri major.
- Kao da sada gledam komandanta puka levo od mene na 200 koraka,
kako istrčava ispred streljačkog stroja i mašući rukama daje znak da
se ne puca. Kao da sada gledam komandanta Trećeg bataljona
Milisava Nedeljkovića kako levo od mene na 70-80 koraka istrčava i
videvši komandanta puka ispred streljačkog stroja, dolazi do Turaka,
rukuje se sa jednim turskim oficirom i ljubi ga.
**Moram ovde**, kaže Nikolajević, **da iznesem svoje mišljenje o
tome zašto je komandant puka naredio da se ne puca. Još kod
Pčinjskog manastira, gde je štab našeg puka bio pre našeg prelaska
granice i početka operacije, on je dobio izveštaj da se Arnauti protivu
nas neće boriti, nego će nam se predavati, pa je pod utiskom tog
izveštaja, kao i zbog toga što su Turci bili u gomili, naredio da se ne
puca.
Došlo je do zabune. I kad su Turci bez ikakve komande okrenuli leđa i
najbržim korakom došli do bočne ivice, odvukavši sa sobom
komandanta Trećeg bataljona, pojaviše se konji koji vuku topove.
Međutim, imajući na umu izreku: Ne veruj Turčinu!, izvadio sam
revolver iz kubure i naredio streljačkom stroju da uzme nišan
poludesno. Napeta situacija,živci napregnuti. Osećam kako mi srce
jače kuca, čekam šta će biti.
Neko je opali pušku. Ko? Ne znam i nikada nisam mogao da doznam.
Verujem da je to bio neko od naših vojnika koji je u nervnoj napetosti
povukao obarač na pušci i opalio.
Ceo naš streljački stroj kao po komandi otpoče brzu paljbu. Nišaneći u
gomilu Turaka poludesno, da ne bih pogodio nekog od naših, opalih i
ja iz revolvera samo jedan metak. To je bio prvi i poslednji put da sam
izvadio revolver i upotrebio ga. Kad je nastala brza pljaba i sa jedne i
sa druge strane, naspram onog dela gde sam se ja nalazio, turske
pešadije nije bilo jer su Turci tu izvukli brdsku bateriju koja nije mogla
da opali ni jedan jedini metak.
Kako se već spustio mrak Turci su se slabo videli, ali lepo se video
blesak svetlosti od opaljenih pušaka. Vatra počinje polako da
malaksava, ali se, ipak, i dalje produžuje. Na ovom bliskom odstojanju
i na potpunoj ravnici zbog mraka se nije moglo nišaniti. Vojnici su
iznosili pušku na nišan i opaljivali je. Gubici i sa jedne i sa druge
strane bili su veliki. U tom vremenu poginuo je i komandant puka,
pogođen jednim jedinim metkom u glavu, ostavši na mestu mrtav.

KREĆE STRELJAČKI STROJ

NASPRAM desnog krila Trećeg bataljona gde sam se nalazio nije bilo
turske pešadije i ono polazi na juriš. I ja ulazim u streljački stroj i posle
trčanja 20-30 koraka, pogodi me metak. Pešadijsko zrno udarilo me je
iskosa u spoljnu stranu leve noge više članka i padnem potrbuške na
zemlju. U toku 5-6 minuta u ležećem stavu dobih još tri rane od kosih
metaka. Kako mi je poslednji metak probio desno rame, ispade mi
sablja iz ruke i levom rukom sam počeo da privlačim desnu ruku ka
telu. Potpuno svestan i priseban, sa četiri rane od zrna koja su me
pogađala u malim razmacima, nisam osećao nikakve bolove, ali
naposletku, osetih udar u levu slabinu i iz grudi mi se ote jak uzdah:
- Ah! - Probi me hladan znoj i prevrnuh se na leđa. Jedno veliko parče
košuljice od granate ili šrapnela, doletelo ne znam sa koje strane,
udarilo me je u najosetljiviji deo tela, u slabinu, i počnem da gubim
svest.
Kada sam sa desnim krilom Trećeg bataljona krenuo na juriš,
pritajena vatra turske pešadije upravljena je najvećim delom na naš
istureni deo i naneo nam veoma velike gubitke. Time se objašnjava da
sam u najkraćem vremenu dobio pet rana, od kojih četiri u ležećem
stavu.
Opisujući borbu na ovom mestu potrebno je da ukažem na
najznačajniji događaj ovog dana Kumanovske bitke, koji, koliko je
meni poznato, nije dovoljno uočen, niti ga je ko jasno istakao. Taj
događaj je izlazak brdske prateće baterije Turaka na bočnu ivicu
našeg položaja na Srtevici i njena mala udaljenost od našeg
streljačkog stroja.
Kada se jedna baterija pojavi u svom borbenom poretku na udaljenosti
od 300 metara, od razvijene protivničke pešadije, onda ona neće moći
da opali nijedan metak, jer će svako pešadijsko zrno iz naših pušaka
probiti štit na topu i ubiti ili raniti njegovog poslužioca; ako je baterija
udaljena od pešadije više od 300 metara, pešadijsko zrno neće biti u
stanju da probije štit i poslužilac topa biće u mogućnosti da se iza
njega skloni i otvori vatru koja na bliskom odstojanju biva jača od
pešadijske. Ako se, pri tome, desi da je baterija u pešačkom stroju koji
otvara vatru, o nadmoćnosti takve vrste ne treba ni govoriti.**

MIR NA BOJIŠTU
**NAJBLIŽI turski pešaci pogađali su nas kosom vatrom i sve što je sa
mnom pošlo, to je izginulo, ali, s druge strane od ovoga delimičnog
juriša dobijena je neizmerna korist jer se nadmoćnost naše vatre na
ostalom borbenom delu pokazala u svojoj pravoj veličini, pa su Turci u
neredu odstupali i napuštali svoj položaj. Na krvavom razbojištu
vladao je potpuni mir.** (major Vojislav Nikolajević)

(NASTAVLJA SE)
Tišina krije pobednika
31. oktobar 2003.

U istoriji je zabeleženo da je vatreni sudar na Srtevici, koji se

odigrao iznenada, bio neobično silan i trajao je svega petnaestak
minuta. Ko je pretrpeo slom i izgubio bitku nije se odmah znalo.

**ARTILJERIJSKI potpukovnik g. Svetislav Stajević, koji je tada bio u

vrhovnoj komandi, pregledao je sve turske zaplenjene topove
sakupljene posle bitke i pala mu je u oči jedna baterija čiji su se topovi
unekoliko razlikovali od ostalih zaplenjenih topova. Raspitivao se za
nju i kada je čuo da sam od nje teško ranjen, došao je do mene u
bolnicu da me poseti i tom prilikom mi je rekao da je svaki štit na topu
bio probijen sa 7-8 pešadijskih zrna.
Koliko je važan ovaj momenat borbe za ishod cele bitke na levom krilu
vidi se ako bi se postavilo pitanje: u kakvoj bi se situaciji našli VII i
DŽVIII puk da je komandant puka Aleksandar Glišić zakasnio sa
pokretom svojih bataljona za samo nekoliko minuta i da je njegov
streljački stroj bio udaljen od ove baterije 400-600 metara**, svedoči
major Vojislav Nikolajević.
**Nadmoćnost vatre turske pešadije i ove brdske baterije bila je
nesporno velika, a bila bi još opasnija jer bi baterija svojom bočnom
vatrom tukla DŽVIII puk, 4. i 2. bataljon i delove 3. bataljona VIII puka,
koji su bili razvijeni za borbu na frontalnoj strani položaja i koji su već
do tog vremena pretrpeli velike gubitke, jer naših rezervi i baterija u
blizini nije bilo da bi mogli da pariraju njegovom dejstvu. Borba bi se
razvijala pod sasvim drugim okolnostima**.

ŽIVI MEĐU MRTVIMA

**TURSKO napadajuće desno krilo, koje nije nailazilo na neki veći

otpor i nije izvršilo veći obuhvat našeg levog krila iz doline Pčinje,
radilo je vrlo dobro, ali frontalni napad turske pešadije na DŽVIII puk
ostao je neaktivan i nije bio vezan i jednovremen sa obuhvatnim
napadom. U tome je najveća greška turskog napada.
Ali, ostaje mi još da opišem kako me je naš sanitet lečio i kako sam
ostao živ.
U istoriji je zabeleženo da je vatreni sudar na Srtevici, koji se odigrao
iznenada i iz velike blizine, bio neobično silan i trajao u polumraku
svega petnaestak minuta. Kažu da je posle toga sledovala jezovita
tišina koja je nagoveštavala nečiji slom.
Ko je pretrpeo slom i izgubio bitku nije se odmah znalo. Na platou su
ostala samo tri topa, okružena sa nekoliko nizama, koji se ubrzo, kada
im s boka priđe vojvoda Vuk sa svojim četnicima, dadoše u bekstvo.
Svi ostali Turci razbežaše se u dolinu reke Pčinje odakle su se do
kasno u noć čule turske trube koje pozivahu begunce da se prikupe.
Turci su u ovom velikom i glavnom napadu pretrpeli veliki poraz. Dva i
po bataljona srpske vojske odolela su i pobedila trostruko jačeg
neprijatelja, koga je u napadu podržavala vatra 4-5 baterija. Srpskoj
pešadiji pomagala su samo dva ili tri oruđa 8. baterije! Može se s
pravom reći da je ova pobeda izvojevana radom starešina od
pukovskih komandanata pa naniže i izvanrednim moralom nižih
starešina i vojnika.
Na bojnom polju Srtevice ležali su mnogi izginuli i ranjeni, a naši
docnije došli vojnici lutajući po platou spoticahu se o mrtve,
ošamućene ili još žive vojnike koji nisu bili svesni šta se te večeri
zbilo.
U našim redovima napravljena je prava pustoš. Brzo se pročulo da je
komandant puka poginuo, da su svi komandanti bataljona i oficiri
izginuli. Kada se naišlo na telo komandanta Glišića, ležao je okrenut
licem zemlji. Među prvima je nađen komandir 1. čete 3. bataljona VII
puka, hrabri kapetan Đorđe Terzić, koji je sa svojom četom prvi stigao
na Srtevicu i koga odneše teško ranjenog. Glišićevih komandanata 3. i
2. bataljona nigde nije bio. Kasno u noć pronađoše komandanta 2.
bataljona majora Vojislava Nikolajevića, svog ogrezlog u ranama i
onesvešćenog. Kad ga vojnici izneše sa razbojišta, priđe mu jedan
oficir, obasja ga lampom i upita:
POZDRAV BRAĆE GLIŠIĆ

- KAKO Vam je gospodine majore?

Major ga je smao ćuteći gledao. Oficir se zatim obrati pogruženim
vojnicima:
- Odnesite majora odmah odavde, jer se Turci spremaju da nas
ponovo napadnu!
Vojnici ga gotovo trčećim korakom odnesoše na rukama.
Sutradan, tj. 24. oktobra, Prva srpska armija prešla je u ofanzivu, tako
što su se Dunavskoj diviziji prvog poziva priključile do tada manje
angažovane Moravska i Drinska divizija prvog poziva, kao i Timočka i
Dunavska divizija drugog poziva. Došlo je do sadejstva sa levokrilnom
Drugom i desnokrilnom Trećom armijom. Neprijateljski front je probijen
u rejonu Zebrinjaka gde su turski korpusi pružali snažan otpor uz
podršku artiljerije, posle čega je natala panika u turskim redovima.
Gubici turske armije bili su veći od srpskih. Prva srpska armija izgubila
je 700 vojnika, podoficira i oficira.
O pogibiji potpukovnika Aleksandra Glišića - po pričanju očevidaca:
U sredu, 23. oktobra, Turci su nekoliko puta pokušavali bez uspeha da
savladaju levo krilo Dunavske divizije prvog poziva. Pred sam sumrak,
pošto je izdao potrebna naređenja i označio 3. bataljonu pravac
kretanja brisanim prostorom, svrati pored groblja jašući na konju i
spokojno se lupkajući po sari leve čizme. Tu susrete svoga brata
Dušana Glišića da se sa njim pozdravi, ne sluteći da će im to biti
poslednje viđenje.
Aleksandar je bio pun života i snagde, dok je mlađi brat Dušan bio
bolešljiv i veoma iznuren fizičkim i duševnim naporima u borbama u
kojima je i sam učestvovao. Ali, onako veoma visok, uspravno se
držaše snagom čelične volje. Kad izmenjaše nekoliko bratskih reči,
Dušan unekoliko izrazi bojazan da neprijatelj ne prodre preko Srtevice
u njegov bok i bok cele divizije. Na to mu brat, pružajući ruku da se sa
njim oprosti, sa puno samopouzdanja dobaci:
- Ne beri brige! - posle čega obode konja i pod vatrom među prvima
ode pod Srtevicu.
Izdavajući svoja naređenja na platou Srtevice grmljavinu turskih
topova nadvisio je njegov glas:
- Gospodo, ovaj položaj moramo održati po svaku cenu!
Pred sam sudar sa Turcima, kada se ovi poslužiše lukavstvom i kada
se naši oficiri i vojnici digoše da vide šta će dalje biti, kapetan Vojin
Popović, sluteći prevaru, preporuči Glišiću da se za svaki slučaj skloni
unazad. Ali ovaj ga za svoju nesreću ne htede poslušati.
U najkritičnijem momentu, kada su naši zbunjeni počeli da se lelujaju,
u njihove redove upadoše komandant puka Glišić i komandant 2.
bataljona Nikolajević i staviše se na čelo svojih vojnika i ovi osokoljeni
primerom svojih starešina baciše se kao lavovi na Turke. U najljućem
okršaju neprijateljski kuršum pogodi hrabrog Glišića smrtno u glavu.
Videvši ga mrtvog oficiri i vojnici jurnuše na Turke ne žaleći svoje
živote, sve dok se očajna bitka nije završila srpskom pobedom.

HRABRI KAPETAN MILISAV

O POGIBIJI Aleksandra Glišića obavešten je njegov brat povicima:

- Major Glišić! Major Glišić! - orilo se po bojnoj liniji, pričao je sam
major.
- Do mene su dopirali ti glasovi, i ja sam osetio da mi je brat pao, ali
se nisam mogao odazvati pozivu, jer sam i sam sa svojim bataljonom
imao krvavu borbu.
- Gruvalo je nekoliko stotina topova i s jedne i s druge strane, da se
zemlja tresla, kada je kraj crkve svetog Đorđa u prostom vojničkom
sanduku spušten u grob najveći junak tog velikog dana, da večito
počiva u zemlji koja tom grobu duguje svoju slobodu.
Šta je bilo sa kapetanom Milisavom Nedeljkovićem?
Kad su Turci pošli prema našim redovima oborenih pušaka u znak
predaje, ne odgovarajući na našu vatru, naši su bili ubeđeni da hoće
da se predaju, jer je pred njima išao jedan oficir.
Kad su prišli našim redovima u susret oficiru pošao je komandant 3.
bataljona, kapetan prve klase Milisav Nedeljković. I tek što se sa njim
zagrlio i poljubio, Turci opališe plotunom u naše redove.
Videvši prevaru kapetan Nedeljković istrže se iz zagrljaja turskog
oficira, potrže sablju i komandova svome bataljonu:
- Na bajonet!
Naši se zbuniše, a Turci se baciše na kapetana Milisava, savladaše
njegov otpor, ali ga ne ubiše.
Prvo su ga odveli nekom višem oficiru na samom položaju gde je
protestovao što je na prevaru zarobljen. Izveli su ga iz šatora vezanih
očiju i na konju ga nekud vrlo dugo vodili. Rekli su mu da se nalazi u
Ristovcu i da ga vode u Skoplje. U Skoplju su ga viši turski oficiri
ispitivali o snazi i raspodeli naših truša, što im on nije odao, pa su ga
vozom sproveli u Solun.
U Solunu su ga vezanih očiju vozili fijakerom da bi povratili moral
turskih vojnika.
Kad su Turci priznali poraz, njihovi oficiri su mu jednoga dana čestitali
slobodu, i to kada su postali grčki zarobljenici. Saopštili su mu da su
Srbi pobedili i oslobodili Staru Srbiju, pa su i njega oslobodili zajedno
sa jednim našim konjanikom i sedam pešaka.
Kad su Grci ušli u Solun kapetan Milisav se vratio u Skoplje, pa odatle
svom bataljonu. Za hrabrost unapređen je u čin majora.

(NASTAVLJA SE)
Jedini lek - zavoj!
01. novembar 2003.

Ni doktora, ni hrane, niti lekova, bolničari su imali samo zavoj.

Kako je major Vojislav Nikolajević preživeo svih pet teških rana.
Spas u barakama Ristovačke bolnice.
BOŽE moj, jesam li živ ili mrtav? - mislim u sebi.
Nemam snage da pokrenem glavu ni levo ni desno i vidim ima li koga
živog u mojoj blizini. U onom okretanju na leđa kada me je parče
artiljerijskog zrna udarilo u slabinu, leva ruka pala mi je na pištaljku
koja mi je visila o vratu. Ako sam živ, mislim, moći ću malo da se
oglasim pištaljkom, te je uzmem levom rukom, prinesem je ustima i
dunem koliko sam više mogao. Čujem sviranje kao kad osica zuji,
svedoči major Vojislav Nikolajević i nastavlja:
- Živ sam!
Mrkla je noć. Imam snage samo da gledam pravo gore i da okrećem
oči malo levo i desno i ništa više. Iz mraka se pojavi silueta vojnika;
vidim ga ali nemam moći da ga pozovem u pomoć. On zvera na sve
strane i primeti me da ležim, sagne se nada mnom i najednom viknu:
- Jaoj meni, komandante moj! Odmah ću se vratiti - otrča i nestade u
pomrčini.
Posle kratkog vremena čujem topot nogu. Dojurio je sa dvojicom
vojnika, uhvatio me ispod pazuha, drugi me uze za noge, a treći
pokupi sablju, revolver i nosila.
Kako su me i kuda nosili, kako su me spustili na zemlju i otvorili usta
da sipaju konjak, ne znam, jer sam bio onesvešćen. Ali konjak me je
malo ispekao i rasvestio, te sam promrmljao:
- Vode!

PREŽIVEĆEŠ, NE BRINI

DALI su mi malo vode. Dva oficira i vojnici seku i skidaju sa mene

odelo, traže rane i na brzu ruku previjaju. Na tom mestu bila je neka
kuća sa koje su skinuli vrata na koja su me natovarili i četiri vojnika
počeše nositi. Bio sam u nesvesnom stanju, ali kad vojnici zbog mraka
i zemljišnih neravnina počnu neravnomerno da nose vrata, stopalo
leve noge počinje da mi klima i jaki bolovi prelomljene kosti rasvešćuju
me i prostenjem iz grudi:
- Lakše...!
Od ostalih rana ne osećam nikakve bolove. Odnesen sam na
previjalište Dunavske divizije kod crkve u Nagoričanima.
U tom zavojištu moj školski drug iz gimnazije dr Nikola Kostić dao mi
je čaja i previo rane. Oslovio me po imenu i rekao mi:
- Ne beri brigu! Jesi teško ranjen, ali srećan si što ti nisu povređeni
unutrašnji organi.
Bolničari me unose u jedan veliki šator gde su najteži ranjenici,
spuštaju me na zemlju i pokrivaju.
Koji je to vojnik posle najopasnijeg momenta u borbi, gde je smrt
posejala svoje žrtve, imao hrabrosti da dođe iz pozadine i vidi šta se
dešava?
Bio je to moj imenjak, pred sam rat kaplar u mom bataljonu. Po
osobinama vojnik kakav se samo poželeti može: pametan, brz kao
jelen; desetina mu je bila najbolja i po obuci i po disciplini. Ali imao je
malo “duže prste” i voleo je noću da ustane kad svi vojnici spavaju, da
im otvara sanduke i da ih pretresa. Kad je prvi put uhvaćen u krađi
kažnjen je disciplinski; ali kad se ovo ponovilo lišio sam ga čina i pred
celim bataljonom skinuo mu kaplarske zvezdice. Na moje traženje
komandant puka premestio ga je u 3. bataljon, u onaj u koji sam za
vreme okršaja došao i gde sam ranjen. Kazna je učinila svoje dejstvo i
on je opet bio najbolji vojnik u četi.
Kao prošće leže ranjenici jedan pored drugoga. Ne zna se ko je od
koga teže ranjen, redov do oficira; onako kako je koji donesen i
previjen, tako je i spušten.

MARICA PUNA KRVI

TEŠKI uzdasi i škrgut zuba prekidaju s vremena na vreme onaj

svečani mir koji vlada. Cele noći kao kroz san slušam tutnjavu
artiljerijske vatre i buncanje teško ranjenog vojnika u glavu koji je bio u
agoniji. Pominje majku, oca, svoje selo, Smilju, decu, govori neke
nerazumljive reči bez smisla i sleda, a bolničar pritrčava i obara ga.
Zaspao sam. Kad je sunce već dosta odskočilo probudi me neki
šušanj oko mojih nogu. Bolničari izneše vojnika teško ranjenog u
glavu koji je svršio s ovim svetom.
Na sanitetskim kolima prenesen sam u Čelopek gde je bilo preko 600
ranjenika. Sanitetska kola sa lekarima otišla su napred, jer su naši
očekivali da će se Turci pred Skopljem još boriti i pružiti ponovni otpor.
U Čelopeku je ostao jedan podnarednik sa šest bolničara da
transportuje sve nas u Ristovac. Ostavljeni smo, pomislim, Bogu na
milost i nemilost i ovom podnaredniku sa njegovim bolničarima. Ni
doktora, ni lekova, ni hrane; ništa nismo imali. Bolničari su imali samo
zavoje, a kako je iz moje ogromne rane na slabini krv probijala zavoj,
to mi je podnarednik preko njega previo još jedan nov.
Zbog rane na slabini, na prsima i desnom ramenu, sav sam stegnut i
ufalčovan i počinjem da kašljem. Uzdržavam se koliko mogu, ali
kašljanje počinje sve jače. Najednom osetim da mi u blizini najveće
rane pođe toplo.
Da nisam osetio pljuvačku? Uzmem maramicu i pljunem. Počeo sam
da izbacujem krv. Uznemirio sam se. Pozovem podnarednika
bolničara, a on mi najhladnije odgovori:
- Pa, dešava se to kod ranjenika, ali ništa ne mari!
Hvala na utesi! - pomislim.
Na moju sreću, izbacivanje krvi je prestalo samo od sebe.
Drugoga dana naredim vojniku da uzme iz moje bluze 10 dinara i kupi
mleko, ali mleka nije mogao naći. Ponovo mu naredim da kupi kokoš i
zamoli seljanku da mi skuva čorbu. Dobra seljačka duša skuva mi
čorbu i ne hte da primi ni pet para. Pokušavam da jedem meso, ali
zubi otkazali poslušnost; ne mogu da žvaćem i čini mi se da je meso
tvrđe od kamena, iako me uveravaju da je veoma meko. Pokušavam
da uzmem malo čorbe, ni to ne mogu. Dadoše mi čašu divnog slatkog
vina; to sam mogao da pijem i ono me malo osveži.

SANITET - VOLUJSKA ZAPREGA

TREĆEG dana posle podne, kad sanitetska kola nisu došla, počeše
da transportuju najteže ranjenike na običnim seljačkim kolima. Uzeše i
mene. Po prostrtoj šaši stavljali su nosila i tako smo u 4 sata po podne
krenuli. Nebo se poče oblačiti i u prvi sumrak otpoče kiša da rominja,
pa da pada sve jače. Ispod sebe na nosilima nisam imao ništa, ali
sam bio dobro pokriven ćebetom, šinjelom i pelerinom. Sad je nastala
borba na život i smrt. Verovao sam da će sa mnom biti gotovo ako mi
rane zakisnu.
Na divizijskom zavojištu u Nagoričanima bilo je svega deset metalnih
kopči za ranjenike sa prelomljenim kostima na nogama. Svi ostali koji
su kasnije doneseni, među kojima sam bio i ja, imali smo samo obične
drvene daščice koje nisu mogle dovoljno da učvrste nogu. Kada me
školski drug previjao nije mogao pretpostaviti da ću sa ovako tešim
ranama biti transportovan na običnim nepokrivenim seljačkim kolima,
niti da će mi desna ruka usled probijenog ramena utrnuti i otkazati
poslušnost, jer bi mi je verovatno pričvrstio uz telo.
Kako sam bio dobro pokriven preko tela, pa i preko glave, imao sam
sada da se borim: da me ćebe ne uguši, da mi desna ruka ne udara o
kanate kola, i da koliko toliko ublažim bolove na nozi. S vremena na
vreme levom rukom podižem ćebe sa glave, malo udahnem vazduha i
potom ga polako spustim. Ali utrnula desna ruka ne može da se drži
na grudima usled potresa kola i udara laktom o kanate. Kad spustim
ćebe na glavu, levom rukom hvatam desnu i držim je na grudima. Kola
po lošem putu ljuljaju i tresu, stopalo mi na ranjenoj nozi klizi levo i
desno, a na laktu sam dobio i šestu ranu od mlataranja po kanati.
To mi sve pričinjava velike bolove koji se uvećavaju i zbog samog
pritiska pokrivki, pa naređujem da kola zastanu, da mi vojnik malo
odigne ćebe sa ranjene noge. Moji bolovi i patnje bili su veliki. Da je
neko zapisivao ono što sam šaputao na nosilima dok su me prevozili,
imao bi lepu zbirku pogrdnih epiteta na račun vrhovnog srpskog
vojnog saniteta. Cele noći je kiša pljuštala i tek je pred zoru prestala.
Kad je svanulo i kad sam ugledao barake Ristovačke bolnice i meni je
svanulo.
U Ristovačkoj bolnici našao sam lekara, lekove i sve drugo što je
ranjeniku potrebno. Tu ste me poštovani Gospodine našli teško
ranjenog, pa Vam nisam mogao o svemu pričati što sada pišem.
Iz ove bolnice nisu me mogli odmah transportovati zbog velikog broja
železničkih kompozicija koje su jurile ka Skoplju sa dopunskim
bataljonima, municijom i hranom.
Dana 1. novembra prevezen sam sanitetskim vozom u Beograd, u 10.
rezervnu bolnicu. Sa mnom je donesen teško ranjeni kapetan
LJutomir Đorđević i još jedan poručnik iz 18. puka, obojica iz
Kumanovske bitke. LJutomir je ranjen u kičmu i isprva dobro izgledao
u licu. Ja sam od istekle krvi i neprestane temperature bio veoma slab
i iznuren. Docnije, dok je LJutomir venuo, ja sam se postepeno
oporavljao, pa čak izdržao i dve operacije na nozi.

KARAĐORĐEVA ZVEZDA

KAD je prošlo mesec dana od našeg prispeća u bolnicu, pitali su

upravnika bolnice iz Ministarstva vojnog, da li ćemo ostati u životu. Za
LJutomira je odgovoreno da će umreti i on je nekoliko dana pre smrti
unapređen u čin majora. Za mene je odgovoreno da ću ostati u životu.
Za moj rad u Kumanovskoj bici odlikovan sam Karađorđevom
zvezdom 4. reda sa mačevima i unapređen u čin potpukovnika, posle
dve godine i devet meseci.
(NASTAVLJA SE)
Depeša kralju Petru
02. novembar 2003.

Telegram srpskom monarhu, koji je pročitao general Radomir

Putnik, glasio je: “Neprijatelj je, posle uporne borbe, pod našim
pritiskom počeo odstupati na celom frontu...”
SVET je sa velikim interesovanjem pratio tok Balkanskog rata.
Objavljeno je da je Vrhovni štab srpske vojske sa najvećim
interesovanjem pratio događaje u Kumanovskoj bici. Kako ni Vrhovni
štab nije imao tačne izveštaje sa kakvim snagama raspolažu Turci,
nije bilo ni tačnih izveštaja o toku borbe.
Drugog dana Kumanovske bitke kralj Petar Prvi je u Vranju priredio
ručak. Nedostatak izveštaja mučio je sve prisutne. Svako je mislio: šta
li se sada tamo dešava? I, evo, dolazi u trpezariju ordonanas oficir, i
svakome je sinulo u pameti: šta li javlja taj telegram? Uzbuđenje i
radoznalost jako su uzbudili sve prisutne. Načelnik Glavnog štaba,
đeneral Radomir Putnik, uze telegram od oficira, stavi naočare, a ruka
mu je primetno podrhtavala. U trpezariji nasta tajac da se moglo čuti
zujanje muhe. Putnik otvori telegram i poče da čita:
- Neprijatelj je, posle uporne borbe, pod našim pritiskom počeo
odstupati na celom frontu...!
Svima kao da pade težak kamen s vrata, odahnuše dušom i kao u
jednom glasu viknuše:
“Hvala Bogu!”
Kralj Petar se osećao srećnim što je njemu palo u deo da sa svojom
dičnom vojskom, kao unuk “cara u opancima”, bude osvetnik
Kosova... Zar se on nije kao čovek mnogo godina borio u bosanskom
ustanku protiv vekovnog neprijatelja svoga naroda? I njemu Gospod
dosudi da vrati Srbiji Skoplje, stolicu cara Dušana, koju su Turci još
pre 520 godina oteli od kraljevića Marka (1392. godine).
IZVEŠTAJ ANRIJA BARBIJA

A KAKO je svet saznao o pobedi u Kumanovskoj bici?

Čuveni profesor pariskog univerziteta Oman Emil (1859-1924) i
istoričar Srpske akademije nauka, opisuje svoj razgovor sa jednim
članom Francuske akademije nauka.
- Da znam dobro, Vi ste srbofil i imate lepo mišljenje o srpskoj vojsci.
Turski vojnik je najbolji na svetu!
I akademik pokaza prstom na poslednje vesti u poznatom časopisu
“Journal des Debats”, jednu službenu depešu iz Carigrada:
“Naše makedonske trupe razbile su četiri srpske divizije kod
Kumanova!”
Toj depeši Oman zaista nije mogao verovati. Znao je mnogo o kralju
Petru i njegovom sinu prestolonasledniku Aleksandru, znao je mnoge
od slavnih vojskovođa koje su učestvovale u bici na Kumanovu:
Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepu Stepanovića, kao i veliki broj
srpskih oficira i vojnika, posmatrao je njihove okretne i pouzdane
pukove kako defiluju pod trobojnim zastavama. Nije mogao verovati
da su ih Turci “razbili”.
Ali, sati su izgledali dugi svim slovenskim prijateljima do onoga
trenutka kad depeše francuskog dopisnika sa Balkana Anrija Barbija,
ne obavestiše u “Journal des Debats” i drugim novinama da je
“razbijanje” Srba bila baš njihova odlučujuća pobeda na Kumanovu.
Evo jednog od prvih opisa Kumanovske bitke na Srtevici, koji je dao
Anri Barbi 1913. godine:
“Noć se polako spuštala. Tada u nejasnim trenucima koji odvajaju dan
od noći, Turci probaše svoj poslednji napor. Oni su po svaku cenu
hteli da probiju levo krilo srpsko.
Oni još jednom poleteše, prava ljudska bujica. Hoće da dopru do
srpskih položaja; stižu do njih i pored svih krvavih provalija, koje u
njihovim redovima otvaraju šrapneli. Izgledalo je da se njihovi mrtvi,
čim padnu, ponovo dižu.
Topovi, mitraljezi, puške kose im prve redove; ali preko njih prelaze
drugi redovi koje potiskuju oni iza njih. Sva hrabrost, sva snaga turska
imala je samo jedan cilj: da se, ipak, ide napred.
Nastade jedan kratak, neobjašnjiv zastoj, kao da su dve rase merile
jedna drugu, licem u lice poslednji put, pre nego što se budu uhvatile u
koštac...

ČETIRI KARAĐORĐEVE ZVEZDE

VEĆ smo - pričao je docnije kapetan Janković - osećali njihovo

disanje. Već smo razlikovali Anadolce, skrhane od umora redife od
starih vojnika razrogačenih očiju, bele brade.
Ali, strašan vetar od šrapnela zahuja. Sve sprave za ubijanje pucale
su i grmele ujedno. Četvrt časa trajao je okršaj koji se ne da opisati.
Odjednom glavni junak ovog natčovečanskog otpora, komandant
sedmog puka, potpukovnik Glišić, pade pogođen jednim zrnom. Major
Nikolajević vide kad je potpukovnik pao. On poleti, izvuče svoju sablju:
petnaest jurišnika, to je bilo sve što je ostalo, učiniše to isto. Jedan
krik odjeknu: “Juriš!”
Tada u jednoj vrsti zanosa, ostaci sedmog puka poleteše napred i
čudo se dogodi. Red po red, korpus turske vojske bio je zbrisan,
odbijen! Major Nikolajević, bio je neprestano na čelu svojih vojnika,
sve dok nije pao pogođen pešadijskim zrnom u levu nogu. Pogodila su
ga još dva zrna od šrapnela u desno rame, a jedna mu je granata
rasekla plećku, dok ga najzad nije pogodila granata u slabinu od koje
je izgubio svest. Besni juriš još se ubrza, i jedna baterija uzeta je na
juriš. Preneražene tobdžije, koje nisu imali vremena da pobegnu
ostadoše prikovane za svoje topove.
Major Nikolajević teško je ranjen na pet mesta i pao onesvešćen, ali
njegova žrtva nije bila uzaludna. Na celoj liniji neprijatelj je bežao.
Turska ofanziva bila je konačno slomljena...
Posle ranjavanja u ovde opisanoj Kumanovskoj bici Vojislav
Nikolajević je pet meseci proveo u bolnici i potpuno zalečio rane. U
Prvom svetskom ratu (1914-
-1918) učestvovao je u činu potpukovnika, ponovo je više puta
ranjavan u Cerskoj bici.
Ove svoje uspomene napisao je 1921. godine.
Oženio se 1926. godine u 50. godini, LJubicom, kćerkom državnog
savetnika Bogdana Damjanovića, i postao otac jednog deteta. Zbog
zasluga u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje nosilac je velikog
broja domaćih i stranih odlikovanja, od kojih su mu bile najmilije četiri
Karađorđeve zvezde s mačevima za neustrašivo junaštvo i
sedamnaest ponetih rana. NJegove slike nalaze se i danas, među
proslavljenim junacima prošlih ratova.
U Drugom svetskom ratu, 1941. godine, doživeo je tešku sudbinu
bezuslovne kapitulacije i pao u nemačko zarobljeništvo. U nemačkom
zarobljeništvu ostaje pune četiri godine, mučen i ponižavan, ali uvek
uspravan i primer veličine.
Umro je 1950. godine, posle jedne teške operacije u Nemačkoj. Na
groblju u Osnabriku nalazio se njegov grob sve dok tamo nije
osnovana kosturnica, koja nosi njegovo ime, i gde leže posmrtni ostaci
sa imenima svih bivših zarobljenika logora u Osnabriku.

TRIJUMF MALE SRBIJE

POSLE turskog poraza u Kumanovskoj bici svet je mogao čitati pismo

divizijskog đenerala i komandanta turske Vardarske armije Zeki-
-paše, upućeno 25. oktobra Ali Rizi-paši, glavnokomandujućem u
Solunu:
“Javio sam Vam da je velika bitka trajala do šest sati uveče. Naš je
sedmi korpus pretrpeo vrlo velike gubtike. Da bih mu pomogao
naredio sam DŽavid-paši da pređe desno krilo srpske vojske da bi
sedmi korpus mogao da se povuče. Feti-paši sam izdao zapovest da
povlači polako svoje trupe koje još nisu bile opkoljene. Međutim, kad
su one počele to kretanje bitka je još trajala i sedmi korpus je bio
izložen vatri srpske artiljerije kakva se ne da zamisliti. Panika ga
obuzela i počeo je bežati ne znajući kako da se spase od ove strašne
smrtonosne vatre. Tako je sedmi korpus uništen. Artiljerija koja je
imala 150 topova, naša municija i hrana, sve je to bilo napušteno u
bekstvu. Ono malo vojnika što je ostalo stiglo je kao ludo u Skoplje.
Plan je dakle, DŽavid-
-pašin propao.
Na njegovom desnom krilu bitka još traje, ali sedmi korpus i suviše je
slab da odbije neprijatelja i ja se bojim da njegov otpor ne bude kratak.
Kara-Saidov peti korpus i jedna divizija nizama biju se kod Kočana.
Mada su oni naneli znatne gubitke, potpuno su slomljeni i povlače se
ka Štipu. Ja sam vrlo nesrećan što Vam zvanično javljam da je naša
velika bitka izgubljena.”
Ali Riza odgovara Zeki-paši 26. oktobra:
“Gubitak velike bitke mnogo me je ožalostio. Moja je duša puna bola.
Ratna sreća je ovog puta bila na strani neprijatelja. To se dešava u
svim ratovima. Savetujem Vam da se prepustite Božjoj volji i želim
Vam hrabrost da izdržite strašne trenutke sadašnjeg položaja.
Pošaljite u pomoć Skopljanskoj vojsci sve trupe petog korpusa.
Gledaću da Vam pošljem još vojske odavde. Neka Vam Bog bude u
pomoći!”
Srbija i druge tri male države na Balkanu: Crna Gora, Grčka i
Bugarske pobedile su osmanlijskog porobljivača i prvi put se jedna
duga turska istorija u Evropi morala prekinuti. Posle zauzeća
Kumanova, Bitolja, Soluna, Lile Burgasa, Jedrena i drugih gradova, u
Londonu je 30. maja 1913. godine potpisan mirovni ugovor. Ovim
ugovorom, na čije je potpisivanje Turska bila prinuđena, sprečen je
prodor Austro-Ugarske prema Solunu. Pobedom saveznika
omogućena je pojava albanske države.

ZADIVLJENA EVROPA

POSLE Kumanovske bitke Srbija je postala značajan faktor na

Balkanskom poluostrvu. Ona se pokazala onakvom kakvom je Evropa
vekovima nije mogla videti. Dugo su je pratile nesreće, ali i kada je
nije bilo na evropskoj karti Srbi su se borili protiv ugnjetača. Oslobodili
su se svojom snagom bez evropskog rata. Divila im se cela Evropa,
od Petrograda do Pariza, preko Beča i Berlina jer su trijumf moralne i
vojničke snage i rodoljublja ostvarili ideju nezavisnosti Balkana i
načela: Balkan - balkanskim narodima.
Danas, kada je stara srpska i makedonska zemlja pod stranim
protektoratom, ta ideja nezavisnosti još je uzvišenija. Pokušajima da
se ostvari etnički čista velika Albanija otvaraju se ljute kosovske rane.
(KRAJ)