Senka mone imperije

Mihailo Paleolog nije uspeo da sauva snagu carstva. Turci

proterivali ivalj ili ga pretvarali u robove.

Opsada Konstantinopolja

Jedne tamne noi bez meseine, godine 1352. omanja barka se

beumno pribliila pristanitu na azijskoj obali moreuza Dardaneli. im je
pristala uz obalu, u nju se ukrcalo nekoliko desetina vojnika dobro
naoruanih strelama i sabljama - hronika je zabeleila da ih je bilo
osamdeset. Pod okriljem tame, brod - koji je pripadao enovljanskim
trgovcima spremnim da za zveee zlatnike voze za svaiji raun prebacio je vojnike na evropsku stranu moreuza.
Bio je to turski odred koji je vodio princ Sulejman, sin emira Orhana.
Vojnici su se hitro uzverali uz strmu obalu, unjajui se ka oniskom
vizantijskom utvrenju koje je nosilo naziv Cimpe. Nekoliko dana ranije dva
ribara su ih obavestili da je utvrda slabo branjena, odnosno da je nakon
odlaska posade bila skoro prazna. Ono nekoliko vizantijskih vojnika nije ni
stiglo da se prene iz vrstog sna, a ve su leali u krvi, poseeni otrim
sabljama.

Sledeeg jutra tvravu je zauzimalo ak 3.000 turskih ratnika. Ipak,

jo niko te godine - ponajmanje Vizantinci zauzeti neprekidnim
meusobnim zaevicama i graanskim ratom dve dinastije (Paleologa i
Kontakuzina) i naviknuti na stalne upade i izgrede turskih plaenika - nije
bio svestan dalekosenog znaaja dogaaja koji e uticati na istoriju i
sudbine mnogih generacija. Naime, Turci Osmanlije su od te noi zapoeli
trajno naseljavanje na Balkanu, koji vie nikada nee napustiti.
Dve godine kasnije namere Turaka Osmanlija postale su jo jasnije.
Prvog marta 1354. godine straan zemljotres je pogodio istono
Sredozemlje. ak su i debele carigradske zidine na pojedinim delovima bile
oteene, dok su neki gradovi uz obalu Bosfora bili potpuno razrueni.
Najveu tetu je pretrpelo strateki vano mesto sa utvrenjem i lukom,
Galipolje u Dardanelima, na oko sat hoda od tvrave Cimpe. Zemljotres su
pratili oluja i ledena kia. Bilo je dovoljno da se nad poruenim zidinama
nazru samo senke turskih ratnika, pa da se preiveli, uznemireni i smrznuti
stanovnici Galipolja u panici daju u bekstvo.
Turci princa Sulejmana su uli u avetinjski pusto, porueno mesto.
Zakljuili su da im je sam Alah pomogao i pokazao put. Sada Osmanlije
nisu drale tek jednu utvrdu, nego ceo grad i svu njegovu okolinu. Zapoelo
je masovnije tursko naseljavanje u Evropi. Uz ratnike, stizale su i njihove
porodice, zemlja je deljena u timar, na obradu naseljenicima iz Anadolije.
Ovog puta turska najezda je izazvala znatno uznemirenje meu
grkim starosedeocima. Vizantijski car Jovan VI Kantakuzin je pokuao
novcem da ubedi dotadanje saveznike - Osmanlije - da se vrate odakle su
doli. Meutim, njihov voa, emir Orhan, nije se udostojio ni da doe na
sastanak koji mu je predloio vizantijski car. Kasno je slavoljubivi Jovan VI
Kantakuzin shvatio da je dugogodinjim korienjem osmanskih vojnika u
graanskom ratu protiv svojih neprijatelja poinio nepopravljivu,
sudbonosnu greku.
Skoro pola veka pre ovih dogaaja, Turci Osmanlije su poeli sve
ozbiljnije da uznemiravaju Vizantiju, koja se poetkom IV veka pretvarala u
senku nekad mone drave. Iako je car Mihailo VIII Paleolog 1261. godine
uspeo da od Latina preotme Carigrad i formalno ponovo vaspostavi
Romejsko carstvo, ni on, a jo manje njegovi potomci ni izdaleka nisu mogli
do obnove mo koju je nekada imao car Vizantije.

Jo tokom I veka Vizantija je morala da pod pritiskom Turaka

Selduka napusti dobar deo Male Azije, onaj s najbogatijim panjacima i
najbrojnijim stanovnitvom. Poput sparuene koe, teritorija Carstva u Aziji
se pred napadima islamskih ratnika stalno smanjivala, prema obalama
Egejskog i Crnog mora.
Emir Osman je na poetku vladao tek malom oblau na istonoj
granici nekadanje provincije Vitinije. Ali za razliku od brojnih drugih
gazija, boraca za Muhamedovu veru na obodima posustalog hrianskog
carstva, Osman je, pored sranosti i odvanosti, imao i poseban dar da
uredi i organizuje zemlje koje je osvajao. im bi zauzeo jedan kraj, on je
zemlju ravnopravno delio na spahiluke svojim ratnicima. Pored ratnika,
dovodio je i uene ljude - ulemu, poznavaoce islamskog uenja, kao i
dervie, koji su mu pomagali da uredi dravu. A sledbenicima je nareivao
da budu prema svakome pravedni, da prema podanicima postupaju blago i
da ih ne vreaju, bez obzira da li se radilo o raji - hrianima. Tako je,
umesto ve neorganizovane Vizantijske imperije, na njenim graninim
predelima u Maloj Aziji nastupala dobro ustrojena osmanska drava.
Turci bez opsadnog oruja, uglavnom su imali taktiku da proteraju ili
u robove pretvore sve stanovnike koji se ne bi odmah pokorili, tako da bi
grad bio odseen od svojih izvora snabdevanja i glau prisiljen na predaju.
Pali su, tako prvo Brusa (u 1326, tj. u godini smrti emira Osmana i to nakon
sedam godina opsade), pa Nikeja (1329) a zatim i vana pomorska luka
Nikomedija (1337 - nakon devet godina opsade). Prestonica Osmanlija je
prenesena u Brusu.

OPAKI NAJAMNICI
Prvi Osmanov vei uspeh u borbi dogodio se jula 1302. godine. U sukobu
vizantijske vojske koju su uglavnom inili najamnici Alani i Osmanovih
konjanika - gazija, kod Bafeuma blizu grada Nikomedije, Vizantinci su bili
do nogu potueni. Turci su zatim postepeno osvojili celu oblast Vitiniju,
izbegavajui utvrene gradove i tako stigli do samih obala Egejskog mora.
Kasnije su, jedan po jedan, nakon duge, viegodinje opsade zauzimani i
opkoljeni gradovi Vitinije, u koje se sklanjalo okolno stanovnitvo.

(Nastavie se)

Iguman i ratnik Danilo

Kralj Milutin visoko cenio Danila i davao mu ozbiljne dravne
zadatke. Car Duan traio pomo pape u borbi protiv
nevernika.

Arhiepiskop Danilo II

Car Duan je pokuao da stvori iri evropski savez za borbu protiv

Osmanlija. U godini kada su Osmanlije osvojile Galipolje i trajno se naselile
u Evropi (1354), Duan je poslao posebno poslanstvo na papski dvor u
Avinjonu. Glavni predlog cara Duana papi Inoentiju VI bio je da crkveni
poglavar podri borbu protiv nevernika i da srpskog cara imenuje
kapetanom (tj. predvodnikom) cele hrianske vojske u toj borbi.
Zauzvrat, Duan je obeavao da e on i ceo njegov narod prihvatiti
katoliku crkvu. Iako su kontakti izmeu srpskog cara i pape nastavljeni i
tokom 1355, predlog cara Duana nije doveo do rezultata. Nakon
Duanove smrti te godine, vie nije bilo snane sile na Balkanu koja bi
mogla da zaustavi Osmanlije. Orhanov naslednik, sultan Murat I je ve
1361. zauzeo orlu (Curulon), mesto pred visovima poslednjeg stratekog
poloaja pred Carigradom. Narednih godina Turci su zauzeli i vei deo
Trakije s Dimotikom. U borbama s Turcima poginula su dva sina bugarskog
cara Jovana Aleksandra.

Adrijanopolj (Jedrene) je pao u turske ruke oko 1368. godine. Prema

povesti turske hronike, Jedrene je osvojio turski vojskovoa Lala ahin, koji
je u krvavoj bici ispod zidina porazio zapovednika grada. Navodno su u
toku noi preostali branioci grada pobegli, dok su ujutro itelji svojevoljno
otvorili kapije Turcima. Sultan Murat je neto kasnije prestonicu iz Male
Azije preneo u Jedrene, to je bio siguran znak da stremi ka novim
osvajanjima u Evropi.
Arhiepiskop srpski Danilo II je jedina linost iz doba Nemanjia, koja
se po istorijskom znaaju moe uporediti sa lanovima svetorodne srpske
dinastije, a koja nije poticala iz te porodice. Bio je iguman Hilandara, kao i
drugih srpskih manastira, ali i politiar, savetnik vladara, ratnik, graditelj,
ktitor, pisac, prosvetitelj. Njegov uenik i biograf pie da je Danilo bio sin
nekih blagovernih i blagoastivih, milostivih, pravednih roditelja, koji behu
bogati i veoma slavni. Kada je dospeo do mladikog uzrasta, Danilo zaeli
da ui knjige, odnosno da se posveti svetenikom pozivu. Iako su
njegovi roditelji oklevali da ispune sinovljevu elju, jer behu ozlobljeni
smru ostale dece svoje (Danilo je, dakle, bio jedinac), on ode nekom
uitelju tajno od roditelja svojih.
Njegov otac je bio blizak tadanjem srpskom vladaru - kralju Milutinu.
Drugaije ne moemo objasniti injenicu da je, nakon nekog vremena, kralj
lino naredio da Danilo doe na njegov dvor, da mu slui. Uze ga sebi
blagoastveni kralj Stefan Uro i... pokaza mu savrenu ljubav... Bi mu
povereno da stoji pred ovim kraljem i da ga potuje kao i svakoga
pojedinoga od ljudi u dvoru... Poto je jedno vreme proveo kao pomonik
(prezbiter) i uenik tadanjeg arhiepiskopa (Jevstatija), Danilo je uz kraljevo
zalaganje bio izabran za igumana manastira Hilandar i poslat u Svetu
Goru, u koju od svoje mladosti eljae da ode nesitom ljubavlju, da bi bio
njezin itelj. Sveta Gora, duhovni centar pravoslavnog hrianstva i
monatva, ostavila je dubok peat na linost budueg srpskog
arhiepiskopa. Ali prilike na Svetoj Gori i Vizantiji, kao ni u rodnoj Srbiji, nisu
omoguile Danilu da se dugo posveti traganju za Bogom, poto je ubrzo
morao da se suoi s velikim izazovima. Radilo se o upadu Katalanske
kompanije na Svetu Goru. Danilov biograf pripoveda da ovi bezboni
narodi... doavi tada na Svetu Goru, mnoge svete hramove ognjem
upalie i sve njihovo sabrano bogatstvo razgrabie i zarobljenike odvedoe
u ropstvo...

Od viteza roen i u sebi bar jednim delom due i dalje vitez i ratnik,
hilandarski iguman Danilo e naredne tri godine (1307-1309) posvetiti
estokim borbama s napadaima.
Kralj Milutin, vladar koji je oigledno znao da proceni kvalitet ljudi,
visoko je cenio Danila i esto ga je koristio u poverljivim misijama i u
znaajnim poslovima. Njegov biograf pie kako je Milutin veoma voleo
Danila i ni na koga se tako ne nadae i ne uzdae... jer ako je imao kakvo
poslanstvo sa okolnim carevima, ovaj gospodin moj svri dobro i razumno i
ni u kojem delu ne pogrei (kraljeve) volje. Danilo je, bez sumnje, bio
poverljiva linost tokom poslednjih decenija Milutinove vladavine (13001321), u doba kada je Srbija ve postala mona. Tako u vreme ogorenih
sukoba izmeu dva roena brata i srpska vladara - Milutina (koji je vladao
veim delom tadanje Srbije) i Dragutina (sremskog kralja) - nalazimo
Danila kako oko 1310. godine po Milutinovom nalogu ak iz Hilandara
kree u misiju na sever. Ve 1311. godine kralj Milutin postavlja ga za
igumana svog glavnog manastira Banjska i poverava mu tajno svoju
riznicu. Tu hristoljubivi kralj predade svoje mnogo imuno bogatstvo u ruke
sveosveenome (Danilu), a za to niko nije znao... Danilo organizuje i
radove na zavretku velelepnog manastira od koga su nam danas,
naalost, ostale samo ruine. U to doba (1314) preminula je kraljica Jelena,
iju smrt i sahranu je Danilo opisao u jedinoj srpskoj hagiografiji posveenoj
nekoj enskoj osobi iz porodice Nemanjia.
I poto smo svi stajali oko odra blaene, pogledavi na nju, i bee
videti lice njezino kao lice anela Boijeg, ili kao zraku sunanu koja sija
mnogosvetlim lepotama... I tako sa slavom blagodarei Boga predade duh
svoj, poto je bio veliki vapaj i ridanje... A u to vreme njezina predstavljenja
bi uzmuenje vazduha i ljuta zima, ne mala...

GLAS IZ SOPOANA
Jednom, kada je pratei kralja boravio u manastiru Sopoani, Danilo
ustavi tajno, nou, sa jednim od svojih slugu, izae Gospodom voen... I
doavi u manastir Sv. Nikole koji je na obali reke zvane Ibar, u mesto
zvano Konul, i tu iz ruke prepodobnog Nikole primi monaki obraz, i bi mu
nareeno ime Danilo monah.
(Nastavie se)

Hrabri ratnik Momilo

Nametnuo se kao voa hajduka, a potom pobegao kod
srpskog kralja Duana. Turci zapisali da je Momilo bio visok
kao minare.

Vojvoda Momilo

Koliko je Duan uspevao maem i bogatstvom da proiri Srbiju, toliko

je arhiepiskop Danilo pod stare dane nastavljao da radi na daljem irenju
duhovnih i ideolokih temelja proirene srpske drave. Uspeo je da iz
Vizantije dovede uene monahe, koji su u Pei stvorili grku kolu u kojoj
su se obrazovali mnogi srpski i drugi balkanski ueni ljudi. Time je
istovremeno u duhovnom i jezikom smislu olakao irenje srpske vlasti na
vizantijske zemlje na jugu. Danilo nije samo obnovio i dalje unapredio
glavna sedita Srpske crkve (Pe i iu) nego je radio na daljem jaanju,
kako vere tako i boanskih temelja vladajue dinastije.
Negde u Danilovoj sedmoj deceniji ivota, Gospod ga prizva sebi,
iako je ovaj i dalje bio pun poleta i planova za budunost. Danilo usnu s
mirom i ka Gospodu otide meseca dekavrija, devetnaesti dan prvi sat noi,
godine 1337. Sahranjen je u Pei, u Bogorodinoj crkvi, svojoj zadubini.
Te godine kralju Duanu se nakon godina iekivanja najzad rodilo muko
dete - naslednik po imenu Uro.

inilo se da je sjajna budunost mone srpske drave osigurana,

emu je Danilo bio posvetio ceo ivot. Ali bio je to samo privid. U godini u
kojoj je umro Danilo Drugi Turci Osmanlije su pribliili svoje granice
Carigradu: od Vizantinaca su oteli jo jedan znaajan grad - Nikomediju.
U nemirnom dobu tokom graanskog rata u Vizantiji, etrdesetih
godina 14. veka, zabeleena je povest o epskom ivotu ratnika Momila,
koji je tokom nekoliko godina bio saveznik raznih strana u ratu, ali koji je, u
stvari, bio pokoran samo elji da bude slobodan i nezavisan.
Vizantijski car Jovan esti Kantakuzin, koji je Momila i lino
poznavao, zapisao je da je on bio odlino uveban u razbojnitvu i
otimaini, kao i da mu nita nije nedostajalo od hrabrosti i odvanosti za
boj. Drugi vizantijski istoriar Gregora je zabeleio da je Momilo bio od
neuglednih roditelja i da izabra da od mladosti u drutvu vrnjaka vodi
razbojniki ivot na meama Tribala (tj. Srba) i Meza (tj. Bugara) i stoga je,
pripremajui zasede i klopke, iznenada donosio propast onima koji su
prolazili.
Momilo je proveo mnoge godine kao hajduk, ivei na niijoj zemlji,
u oblasti Rodopa, na tromei tadanjih drava Vizantije, Srbije i Bugarske.
Bio je bez sumnje izuzetno fiziki razvijen, to mu je i omoguilo da se u
tom dobu punom nasilja nametne kao hajduki voa, a kasnije i kao
feudalni gospodar. U tzv. Rimovanoj turskoj hronici o Omar pai, koja je
dosta pouzdan izvor, navodi se da je Momilo bio tako visokog rasta da je
liio na minare. Ovo se slae i s pamenjem Momilova lika iz narodne
pesme enidba kralja Vukaina, u kojoj se istie da je vojvoda bio mnogo
krupniji
od
kralja
Vukaina:
Al da vidi uda velikoga,
to Momilu bilo do koljena,
Vukainu po zemlji se vue;
to Momilu taman kalpak bio,
Vukainu na ramena pada;
to Momilu taman izma bila,
tu Vukain obje noge mee;
to Momilu zlatan prsten bio,
tu Vukain tri prsta zavlai;
to Momilu taman sablja bila
Vukainu s arin zemljom vue...

ivot istorijskog Momila poznat je tek u kratkim skicama. Grigora kae da,
kada je Momilo navrio trideset godina, odluio je da promeni onaj divalj
(tj. hajduki) nain ivota i da ga zameni za ljudski. Momilo je tada stupio
u slubu kod vizantijskog cara Andronika Treeg Paleologa (vladao 13281341) koji ga je uvrstio u vojnike. Na osnovu ovih oskudnih podataka
moe se pretpostaviti da je Momilo dobio proniju (posed) negde u
Rodopima, na granici izmeu Vizantije i Bugarske, to ga je obavezivalo da
ratuje u vizantijskoj vojsci.
On je, meutim, nastavio da etuje i da mnogo zla nanosi Miziji,
odnosno Bugarskoj, iako je u to vreme (1331) bio sklopljen mir izmeu dve
zemlje. Poto je postao mrzak i Mizima (Bugarima) i Romejima
(Vizantincima) Momilo je odluio da pobegne u Srbiju - kod kralja Stefana
Duana. Otiao je Tribalima i tamo proboravio dosta vremena.
Kralj Duan je verovatno sa zadovoljstvom prihvatio neobinog
prebega koji je mogao da doprinese srpskim osvajanjima po slaboj
Vizantiji. Ve nakon to se uvrstio na vlasti u Srbiji, posle smene i ubistva
svog oca i prethodnika na tronu, Stefan Uro etvrti Duan je od kraja
1332. godine poeo da osvaja pojedine teritorije na jugu. Srpska strategija
se zasnivala na vizantijskoj neslozi. Iskoristivi prelazak upravnika
pograninih vizantijskih teritorija Sirgijana na njegovu stranu, Duan je
1334. tokom velikog pohoda za est nedelja osvojio Ohrid, Prilep, Lerin,
ernomen i druge gradove. Sredinom godine vizantijski car Andronik Trei
i kralj Duan su pred Solunom, zakljuili mirovni ugovor prema kom su Srbi
zadrali veinu osvojenih gradova. Posle smrti Andronika Treeg (1341) u
Carigradu je dolo do sukoba oko toga ko e upravljati dravom za vreme
maloletstva osmogodinjeg cara Jovana Petog Paleologa.

Izbio je graanski rat izmeu velikog domestika (kasnije cara) Jovana

Kantakuzina i regentskog vea u Carigradu, kom je formalno na elu bila
careva majka Ana Savojska. Graanski rat se uskoro rasplinuo u
mariranje uzdu i popreko po provincijama, bez bitaka u otvorenom polju,
sa neprekidnim otimanjem i pljakanjem (K. Jiriek).

OSVAJAI VIZANTIJE
Moemo s velikom verovatnoom pretpostaviti da je Momilo bio u
redovima srpske vojske, koja je predvoena kraljem Duanom i carem
Kantakuzinom, od jeseni 1342. do jeseni 1343. godine ratovala i osvajala
po Vizantiji. Srbi su u to doba osvojili Voden, Strumicu i Melnik i neuspeno
opsedali grad Ser. Meutim, kada se u jesen 1343. raspao savez izmeu
kralja (Duana) i cara (Kantakuzina), ovaj poslednji je uspeo da Momila
privue na svoju stranu.
(Nastavie se)

Momilo preke naravi!

Iako je formalno Momilo zavladao u svojoj rodnoj oblasti
voljom cara Jovana estog, on je ubrzo pokazao da se samo
vratio ranijoj praksi odnosno da nee voditi mnogo rauna ni
o ijim osim o sopstvenim interesima.

Jovan Kantakuzin

Iako je formalno Momilo zavladao u svojoj rodnoj oblasti voljom cara

Jovana estog, on je ubrzo pokazao da se samo vratio ranijoj praksi
odnosno da nee voditi mnogo rauna ni o ijim osim o sopstvenim
interesima. Momilo "odlui da se rauna... dobrovoljni sluga cara
Kantakuzina ali ne tako... da ga sledi gde bi on eleo da ide, ve da...
kriom napada njegove neprijatelje na svoju korist, a i svih onih koji su za
razbojniku platu odluili da sa njime vojuju" (N. Grigora).

Ubrzo su Momilovo ime i njegova slava privukli znaajnu vojsku.

Prilazili su mu sa svih strana "i od Tribala i Miza i drugi...", tj. i Srbi i Bugari:
"neki bednici koji su bili krvoedni i divlji... neto vie od 2.000 odabranih
konjanika koji su svi ratnikim duhom zadojeni". Na drugom mestu
nalazimo podatak da se Momilu pridruilo vie od trista konjanika i oko
5.000 peaka, to je bila ozbiljna vojska za to doba. Ovladao je gradom
Ksantijom, koji mu je postao sedite. Bio je strog, ak i surov gospodar:
"neumoljiv u besu, surovo i neoveno ubijajui protivnike i osuujui ih na
smrtnu kaznu i za male i za velike prestupe". U junu 1343. Kantakuzinu je
njegov stari poznanik emir Omar (Umur), vladar jedne od seldukih
dravica u Maloj Aziji pod imenom Ajdin (oko dananje Smirne), uputio
veliku pomo u vidu 200 brodova i nekoliko hiljada vojnika.
Tursko ponaanje, a moda i neki drugi povod, bili su dovoljan razlog
da Momilo promeni stranu i da napadne Turke, a zatim i samog
Kantakuzina. Car-istoriar pripoveda da je Momilo napao luku Abderu
(egejska obala), gde se nalazilo 15 turskih brodova s malom straom. U
napadu, tri broda su spaljena, dok su ostali uspeli da pobegnu. uvari su
pobijeni. Sada su se u odmazdi i Turci i trupe cara Kantakuzina okrenule
protiv Momila.
Jovan Kantakuzin je vrlo ivo opisao jedan sukob s Momilovom
vojskom iz kog je jedva izvukao ivu glavu. Zanimljivo je da njegova pria
poinje opisom sna. Car je u pratnji oko 60 vojnika bio u izvidnici nedaleko
od starog, razruenog grada Mesine, kada je, savladan umorom, nakratko
prilegao. Iz dremea ga je probudio glas koji mu je u snu govorio: "Ustani ti
koji spava i vaskrsni iz mrtvih i obasjae te Hristos". Uznemiren, car se
probudio u momentu kada su izviai javili da pristie nepoznata vojska.
Radilo se o hiljadu jahaa koje je predvodio Momilo kome su uhode
dojavile carevo kretanje. Nastalo je panino povlaenje i borba.

Momilo je pristalice Kantakuzina zarobljene u ovom prepadu poslao

u Carigrad, za ta je kao nagradu od cara Jovana estog primio znake
despotskog dostojanstva. Ova titula se davala vrlo retko i to uglavnom
roacima carske porodice. Momilo je prvi strani velmoa koji je dobio
dostojanstvo despota, a da za to nisu bili ispunjeni formalni uslovi. Tako je
nekadanji hajduk postao istovremeno i sevastokrator i despot. Bee to bez
sumnje vrhunac slave gospodara Rodopa koji sada naumi da "za sebe
osnuje nezavisnu vlast" pa se "odmetnu i od cara Kantakuzina i od carice
Ane (regentkinje)".
Ipak, Momilo nije bio nesavladiv, to e se pokazati leta 1345, pod
zidinama grada Periteoriona. Te godine saveznik Jovana Kantakuzina emir
Omar od Ajdina je uputio u Trakiju odred od ak 20.000 vojnika. Turski emir
se posebno "gnevio na Momila" i traio od cara Kantakuzina da "krene na
njega".
Momilo je jo jednom pokuao uobiajenu taktiku koja mu je do tada
redovno uspevala. Poslao je poslanstvo caru sa izrazima kajanja i
pokornosti. Ali ovaj put nije bilo odgovora. Isuvie siguran u sebe i
osokoljen dotadanjim uspesima, Momilo je potcenio veliinu i snagu
neprijateljske vojske. Na elu negde oko 1.500 vojnika "krenuo je da se
bori protiv svih zajedno okupljenih Romeja i varvara (Turaka); na takvu
ludost ga naime, navede bezumlje i drskost" (Kantakuzin).
Opis bitke pod zidinama Periteriona je sauvan iz prve ruke, od
glavnog vizantijskog vojskovoe, samog cara Jovana estog Kantakuzina.
Izgleda da je Momilo raunao da e moi da se povue pred brojnijim
neprijateljem u utvrenje koje se odranije nalazilo usred njegove oblasti.
Meutim, itelji Periteriona u odsudnom momentu nisu eleli da otvore
gradske kapije, pokazujui sa zidina na Turke i nagovarajui Momila da se
sukobi s njima. Primili su ipak u tvravu, kao znak dobre volje, Momilova
neaka Rajka na elu manjeg odreda od 50 ljudi. Nemajui kud, Momilo je
"svrstao vojsku u bojni red kod bedema pred gradom, nadajui se da e
odoleti".

Bitka se odvijala u dve etape. U prvom sukobu, jedan turski odred je

odbacio Momilovu vojsku, razorio odbrambeni bedem, a zatim se rasturio
u pljaki oko grada. Zatim je naila glavnina Kantakuzinove vojske koji je
svoje jedinice svrstao u tri odreda: desno krilo su drali Turci koje je vodio
emir Omar, levo krilo su predvodili Vizantinci, a car Kantakuzin je zauzeo
centar sa odabranim odredima iz obe - vizantijske i turske vojske. Razvila
se bitka. "Vojske su dugo jedna drugoj odolevale." Pomeali su se "zvuci
truba i bubnjeva i po varvarskim obiajima Persijanaca (tj. Turaka) u borbi
uobiajena ratnika vika i galama..."

RATNIK NA OBE STRANE

Ubrzo je Momilo postao tako znaajan da su obe strane u vizantijskom
ratu nastojale da ga zadre ili privuku. Car Kantakuzin mu je dodelio titulu
sevastokratora, to je bila trea po rangu titula u carstvu (nakon titula cara i
despota). S druge strane, iz Carigrada je Momilo dobijao oruje, tako da je
bilo samo pitanje vremena i njegove procene kada e da promeni stranu.
To se izgleda desilo negde u junu 1344. godine, kada je Jovan esti
Kantakuzin dobio novog saveznika u vizantijskom graanskom ratu - Turke
Selduke.
(Nastavie se)

Simeon bez carevine

Posle Duanove smrti njegov polubrat raunao na krunu. O
vojvodi Momilu pevali Srbi, Bugari i Makedonci.

Simeon Uro Nemanji

Pred mnogobrojnijim napadaima Momilovi ratnici nisu imali mnogo

anse. I dok je on bio iv nisu ni oni gubili hrabrost, niti su predavali oruje.
A kada je u boju pao i on, ostali su odmah predali oruje... Bee to i kraj
epskog ivota hajduka i vojvode s Rodopa.
Zanimljivo je da je car Kantakuzin u svom spisu priznao da se nakon
bitke rasplakao zbog nesree kako zbog sudbine poginulog neprijatelja
tako i zbog izginulih vojnika, meu kojima je bilo dosta Romeja. Onaj koji
je malo ranije o sebi visoko mislio i izgledao kao nepobediv i izvanredan
vojskovoa, u jednom trenu lei jadan i gaen od neprijatelja... Car
pripoveda i kako se blago poneo prema Momilovoj udovici, kojoj nije nita
oduzeo od njenih stvari, nego joj je omoguio da se vrati u svoju zemlju Bugarsku.
I pored legendarnih i mitolokih delova (krilati konj), narodna pesma o
smrti vojvode Momila, puna dramatinih zbivanja slinih uzbudljivom
Momilovom ivotu - sadri i elemente koji podseaju na pravu Momilovu
istoriju. I u pesmi i u ivotu Momilo gine ispod zidina jednog grada, elei
pri tome da se skloni od brojnije neprijateljske vojske.

Motiv izdaje (neverne ljube Vukosave) glavna je okosnica pesme. U

stvarnosti, Momilo je takoe stradao nakon neverstva, jer je pokuao
tokom borbe da se skloni u utvrenje u koje ga nisu pustili nepouzdani
itelji grada Periteriona (koji je u pesmi postao Pirlitor na Durmitoru). U
narodu je zapameno da se Momilo borio i protiv Turaka, to istorijski nije
sasvim pogreno, iako je na kraju stradao u sukobu s vojskom hrianskog
vladara (car Kantakuzin u istoriji, kralj Vukain u pesmi). S druge strane,
teko moe biti taan podatak legende prema kom je Momilo bio ujak
Kraljevia Marka.
Nije zabeleeno da li je Momilo iza sebe ostavio potomstvo. Ali iza
njega su ostale legenda i epske pesme kod Srba, Bugara i Makedonaca
koje i danas na svoj nain uvaju uspomenu na junaka kakvog danas u
svijetu nema.
U Momila sablja sa oima, ne boji se nikoga do Boga.
ta se desilo sa poslednjim Nemanjiima?
Simeon je voleo da jae u punom galopu, dok bi mu plava raupana
kosa vijorila poput duge grive na vetru, a oruje zvealo u ritmu konjskih
kopita. Voleo je da u bogatoj opremi uz pratnju proe kroz grad Artu,
ponosno uspravljen, oseajui na sebi zadivljene poglede stanovnika.
Voleo je i da mata kako e jednog dana predvoditi vojsku koja e - kao
vojske Aleksandra Velikog ili Konstantina - da osvoji svet.
A kada je 1355. godine iznenada umro njegov polubrat, srpski i
romejski car Stefan Uro IV Duan - moda otrovan, jer u to vreme otrov je
bio omiljeno sredstvo za brzo reavanje dravnih ili porodinih pitanja Simeon Uro Nemanji, u porodici zvani Sinia, pomislio je da je njegov
veliki trenutak doao. Ve je nekoliko godina, tanije od 1348, kao despot i
srpski namesnik upravljao Epirom. Uostalom, po majci je bio poreklom od
vizantijskih Paleologa, pa se Simeon smatrao koliko Srbinom toliko i
Grkom.
Simeon je uvek verovao, a to nije ni krio, da ima vie prava na presto
nego Duanov naslednik - Uro, mladi slabe volje i nejakog uma.
Oekivao je da e vrlo brzo sa severa, iz Srbije, doi delegacija velikaa s
poniznom ponudom da preuzme Duanovu krunu. Ipak, meseci su prolazili,
a vesti sa severa nije bilo. Meutim, postojao je drugi nain da se postane
car. Simeon je okupljao najamnike za vojsku.

Rat je ubrzo stigao, ali s neoekivane strane. Samo pet meseci

nakon Duanove smrti, pojavio se novi pretendent na vlast u Epiru po
imenu Niifor Orsini - roeni brat Simeonove ene Tomaide. Niifor i
Tomaida su poticali od jedne grane uvene rimske porodice Orsini, koja je
pre Duanovih osvajanja Vizantije nekoliko decenija vladala despotovinom
Epir. Kao vladari u vizantijskoj oblasti, preli su na pravoslavlje.
Simeon bee izgubio bitku, ali je bio odluan da nastavi vojevanje.
Nakon Duanove smrti, srpsko carstvo se skoro naoigled raspadalo na
sastavne delove. Simeon se uputio u Tesaliju, oblast u susedstvu Epira,
gde je zauzeo je grad Kastoriju. Iako sitan, poduhvat ga je podstakao na
novi korak: okupio je pratioce, dvorane, lokalno svetenstvo, kao i plaenu
vojsku i sveano se 1356. godine proglasio kao Simeon, u Hristu Bogu
verni car i samodrac Romeja i Srba i cele Albanije, Uro Paleolog. Postao
je Duanov naslednik, bar na poveljama. Preostalo je jo da uzme krunu
nejakom Urou. Ipak, nije mu uspelo da pridobije srpske velikae.
Saznavi za Simeonove namere, uz podrku kraljice-majke Jelene i
glavnih velikaa - Mrnjavevia, Dejanovia, Balia i drugih, mladi car
Uro je 1357. godine sazvao dravni sabor u Skoplju, prestonici Carstva.
Svi najmoniji srpski velikai su pruili podrku Stefanu Urou, caru
Srbljima i Grcima, Pomorju i Zapadnim Stranama, sinu najblagoestivijega i
velikoga meu carevima, prvoga venanog cara Stefana. Mogue je, kau
nepoverljivi istoriari, da je do toga dolo zbog uverenja velikaa da e uz
slabijeg vladara imati mnogo veu samostalnost, svako u svojoj dravi.

ORSINI KRATKOG VEKA

Prvi Orsini u Epiru - Nikola - zavladao je tako to je na prepad ubio roenog
ujaka (1318). Skonao je nakon nekoliko godina na slian nain. Ubio ga je
roeni brat, Jovan II Orsini (1323). Ni Jovan nije bio bolje sree. Umro je
1335. godine, otrovan od vlastite ene, Ane Paleologine. Ali ni Ana nije
uspela da dugo sauva vlast. Njen sin, despot Niifor Orsini, nakon dve
decenije lutanja i avantura, vratio se u Epir, zauzeo Artu i proterao
Simeona Nemanjia (1356).

(Nastavie se)

Omraeni despot Toma

Surovi i udljivi vladar Toma ljuto se zamerio Grcima. Marija,
poslednja ena iz roda Nemanjia, proglaena vasilisom.

Zadubina: Manastir Preobraenja na Meteorima

Simeon se nije dao pokolebati. Godine 1358. je upao u Zetu,

predvodei plaeniku vojsku u kojoj je bilo ne samo Grka i Srba, nego i
Turaka, Vlaha, Bugara i drugih. Meutim, nigde nije uspeo da dobije
podrku - ni u Zeti, niti meu velikaima koji su drali pogranine srpske
oblasti (vojvoda Branko, Radoslav Hlapen, despot Jovan Ugljea). Ne
uspevi da dobije nijednu bitku, vratio se u Trikalu u Tesaliji, da vie nikada
ne doe u Srbiju.
Zbivanja na jugu su caru Simeonu pruila novu ansu. Godine 1359.
u borbama sa nepokornim arbanakim plemenima poginuo je njegov
suparnik i urak Niifor Orsini. Naslee Epira je ponovo bilo otvoreno. Ovog
puta, Simeon je uspeo da pronae pogodnog saveznika. Bio je to mladi
Toma Preljubovi, posinak monog Radoslava Hlapena, gospodara
Vodena i Verije (oblasti na granici Tesalije i Epira). Savez je potvren
brakom: Toma se oenio Simeonovom erkom Marijom i kao carev "vazal"
postao despot Epira sa seditem u gradu Janina (1366).

Simeon Uro "Paleolog" (korienje imena carskih porodica bila je

uobiajena praksa vladara-skorojevia u Vizantiji) jo desetak godina je
vladao Trikalom i krajevima bogate Tesalije. Umro je, ne ostavivi nekog
veeg traga u istoriji, negde posle Marike bitke (oko 1372) - tek moda
godinu dana nadivevi svog sinovca i nekadanjeg suparnika, Stefana
Uroa V Nejakog.
Simeona je kao "cara Romeja i Srba" nasledio njegov sin Jovan Uro,
koji se potpisivao kao "Duka Paleolog", dodavi sebi jo jedno prezime
vizantijskih careva. Jovan je bio proglaen za oevog savladara jo 1356.
godine, ali nije dugo vladao kao samostalan vladar. Ve godinu ili dve
nakon oeve smrti, Jovan Uro se povukao u manastir i postao monah po
imenu Joasaf. Osnovao je manastir Preobraenja na Meteorima.
I dok je monah Joasaf provodio bogougodne dane na Meteorima, na
dvoru u Epiru su se odvijale nove drame koje e zabeleiti "Janinska
hronika". ini se da se srpski brani par u grkoj sredini - Toma Preljubovi
i Marija Angelina (Nemanji) nisu previe slagali. Despot Toma (koji je
svom imenu dodao: Komnen Paleolog) bio je surov i udljiv vladar koji se
ubrzo zamerio svojim grkim podanicima. "Janinska hronika" belei da je
Toma u Janinu sa sobom doveo srpske pratioce, kojima je delio imanja
oduzeta od lokalnih plemia i trgovaca. Osim toga, poveao je poreze i
uveo razne monopole na trgovinu, to mu grki preduzetnici nisu mogli
zaboraviti. Zamerio se i lokalnom episkopu koji je morao da pobegne iz
grada.
Toma Preljubovi je, s druge strane, imao i nespornih kvaliteta. Bio je
sran borac koji je, prvi posle dugog niza gospodara Epira, uspevao da
izae na kraj sa arbanakim bratstvima koja su harala po pokrajini.
Dodue, u tome su mu pomogle i turske jedinice, bez kojih se jo tada nita
na Balkanu nije moglo reiti. Nakon pobeda i surovih obrauna u sukobima
1381-1384. prozvan je Albanoktonos (Arbanoubica). Pobeivao je i u
bitkama s Latinima, koji su vladali jugom Grke (Ahajom i Peloponezom). U
jednoj pobedi - koja e se, meutim, na kraju pokazati fatalnom za
pobednika - Toma Preljubovi je kod Akarnanije porazio vojsku vitezova
jovanovaca i tom prilikom zarobio plemia i avanturistu po imenu Isaulo de
Buondelmonti (1379).

Tokom pet godina Isaulo je proveo kao zarobljenik despota Tome

Preljubovia. Onda se iznenada sudbina preokrenula. Epir je, nakon jo
jedne krvave zavere, dobio novog vladara. Jedne zimske noi, 23.
decembra 1384. godine, despot Toma je pronaen mrtav u krevetu,
prerezanog grla. Navodno ga je ubio pripadnik njegove garde.
Za naslednika i novog vladara u Epiru proglaena je poslednja ena
iz roda Nemanjia, Tomina supruga - Marija, koja se prozvala vasilisom
(caricom) Marijom Angelinom Dukainom Paleologinom. Jedni je smatraju
vrlo pobonom i moralnom enom. Prema drugima, re je o raspusnici koja
je mua varala s njegovim zarobljenikom. Poslednja verzija nije sasvim bez
osnova, imajui u vidu injenicu da se ve u februaru 1385 (tj. tek dva
meseca nakon muevljevog ubistva) Marija udala za biveg zarobljenika
Isaula de Buondelmontija. Navodno joj je tako savetovao njen brat, monah
Joasaf, koji je pozvan da se spusti iz Meteora i pomogne sestri u sreivanju
prilika u Janini. Isaulo je odustao od Tominih nepopularnih mera, vratio je
imanja grkim vlasnicima i ak pokuavao (neuspeno) da se izmiri sa
Albancima iz okoline. Marija je ivela dovoljno dugo da dobije vesti o
nesrenoj sudbini zemlje svojih predaka u bici na Kosovu. Nakon Kosovske
bitke, najvaniji cilj preostalih malih hrianskih vladara Balkana bio je da
se dodvore sultanu Bajazitu. Isaula su u jednoj bici zarobili Albanci. Kada
se oslobodio, etrnaest meseci je proveo na osmanskom dvoru oekujui
sultanovu pomo (1399-1400). Zadobivi na kraju tursku milost, porazio je
albanska plemena i nastavio da vlada Janinom. enio se jo dva puta.
Njegov trei brak je bio ponovo s jednom Srpkinjom - Jevdokijom Bali,
erkom ura Balia.

"NEVERNI TOMA" S METEORA

U crkvi Preobraenja na Meteorima nalazi se ikona "Neverni Toma", s
portretom despotice Marije. U jednoj katedrali u paniji (Kuenka) postoji
vizantijski relikvijar sa ikonama Bogorodice i Hrista, na kojima je naslikan
despotski par Marija Angelina i Toma Preljubovi. Marija je prikazana kraj
nogu Bogorodice. Poznato je i da je Marija s despotom Tomom
Preljuboviem imala ki Irinu, koja se udala za albanskog poglavara
Jovana Ljoa i umrla je od kuge.

(Nastavie se)

Treslo se Kosovo polje

Samo je srpska sila mogla da se odupre turskoj ordiji. U
opsadi Carigrada Srba je bilo na obe strane.

Opsada Carigrada 1453. godine

Osmanske gazije su kao poplava zauzimale komad po komad

Vizantije. Osmana nasleuje sin, beg Orhan. Za Orhanom sledi Murat I,
koji se prvi od Osmanlija proziva sultanom. Murat I e svoje sedite
preseliti na Balkan, u Jedrene. Okruie Carigrad, osvojiti Trakiju, poraziti
1371. godine veliku vojsku srpskog kralja Vukaina na Marici, upasti u
Bugarsku.
Nita, ini se, ne moe da se odupre brzim turskim konjanicima i
njihovoj uvebanoj stalnoj vojsci - janiarima, kakva u to feudalno doba ne
postoji nigde u Evropi. Osmanlije, koje nisu bile tako brojne, veto su
koristile pokorene hrianske narode meu kojima su islamizacijom
(nasilnom ili dobrovoljnom) nalazili pomagae u novim osvajanjima.
Samo se jo jedna sila na Balkanu moe suprotstaviti janiarima srpska. Knez Lazar 1389. godine na Kosovu izvodi cvet balkanskog
vitetva: ujedinjene srpske, bosanske i ugarske ratnike. I kada je dolo do
boja i nastala bitka, bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mesto gde se
ovo dogaalo... i bi mnogo mrtvih bez broja...

Na Kosovu je Murat I izgubio ivot, kao jedini turski sultan koji je

ubijen u bici - ali bitku Osmanlije nisu izgubile. Muratov naslednik, Bajazit I
Munja, s Kosova izlazi jo moniji. Srbija postaje vazalna drava, a
Bajazit se eni princezom Despinom (Oliverom), sestrom kneza Stefana.
Sultanija Despina je Bajazitu rodila tri keri po imenu Paa, Malika i Oruz.
Onda se opet pojavie Mongoli, kao nova Boja kazna. U velikoj bici
kod Ankare, 1402. godine, mongolska vojska Tamerlana je potpuno razbila
Turke i njihove saveznike, meu kojima se borio i Stefan Lazarevi. Sultan
Bajazit je bio zarobljen i pogubljen. Tokom nekoliko decenija inilo se da je
osmanska mo pri kraju, a Bajazitovi sinovi su se otimali o nasledstvo.
Naalost, bio je to samo privid. Ve sredinom XV veka situacija se
preokrenula. Kod Varne na Dunavu, 1444, sultan Murat II je strahovito
potukao krstaku vojsku francuskih i ugarskih vitezova. Nekoliko godina
kasnije na presto je seo jedan od najveih osmanskih sultana - Mehmed II.
Mehmed, prozvan El-fatih (Osvaja), sin sultana Murata II, postao je
vladar sa osamnaest godina i odmah krenuo u osvajanje ostataka
vizantijske imperije. Njegov savremenik Konstantin iz Ostrovice, Srbin koji
je jedno vreme sluio kao turski janiar, zapisao je da je sultan veoma
lukav, pomou primirja je prevario koga je mogao; i o veri se malo brinuo a
kad bi ga ko zbog toga korio, namah bi skoio kao besan.
Drugog marta 1453. pod zidinama vizantijskog Carigrada se okupila
ogromna turska vojska od oko 100.000 vojnika, meu kojima i 20.000
janiara. Nekada najvei od evropskih gradova, Carigrad je u to doba bio
tek svoja senka. titile su ga samo ogromne zidine i hrabra srca
malobrojnih branilaca. Odbranu, u kojoj su pored Grka bile i strane jedinice
enovljana i Venecijanaca, predvodio je vizantijski car Konstantin I
Paleolog.
Branioci Carigrada su pruili herojski otpor i skoro dva meseca se
estoko borili, odbijajui desetine turskih napada, svakoga dana ponovo
podiui zidine topovima poruene. Meu turskim trupama nalazile su se i
jedinice koje je sultanu poslao njegov srpski vazal, despot ura
Brankovi. Konstantin iz Ostrovice, koji je bio meu njima, napisao je da su
Srbi morali ii ka Stambolu i pomagati Turcima u osvajanju; a svakojako
po naoj pomoi nikad ne bi bio osvojen.

Srba je, u stvari, bilo na obe strane. Sam car bio je sin Jelene, erke
srpskog velikaa Konstantina Dejanovia. Na turskoj strani, Mehmedova
maeha, udovica Murata II, bila je znamenita Mara, ki despota ura
Brankovia, jedna od retkih turskih sultanija, koja je zadrala hriansku
veru i koju je mladi sultan Mehmed II izuzetno potovao.
Dana 29. maja 1453. godine, nakon vie talasa napada, turski vojnici
su uspeli da upadnu u grad. Poslednji vizantijski vladar Konstantin HI je
hrabro poginuo u bici da, kao i srpski knez Lazar, ostane legenda i primer
potomstvu. ak i danas, mnogi Grci smatraju utorak, dan kada je pao
Carigrad, za najnesreniji dan u nedelji. Vest o padu hiljadugodinjeg grada
i Vizantije potresla je celu Evropu. Turci su veinu crkava u gradu pretvorili
u damije. Dvadesetogodinji Mehmed II je svojim titulama dodao jo jednu
kajzer-i-Rum, odnosno Rimski car.
Nakon Vizantije, sultan kree u nova osvajanja: 1459. pada
Smederevo i Srpska despotovina, 1461. sultan osvaja Trebizond u Maloj
Aziji. Mehmed osvaja 1464. Bosnu i ubija poslednjeg bosanskog kralja
Stepana Tomaevia. Zatim 1467. godine pada i Hercegovina.
Jedan od razloga brzog turskog napredovanja na Balkanu, osim
slabosti tamonjih drava, bila je i relativna tolerantnost osvajaa prema
seoskom stanovnitvu i njihovoj hrianskoj veri. Mehmed II je ostavio
grkog patrijarha u Carigradu, a svim hrianima je dao autonomiju u
okviru sistema mileta, odnosno etniko-verskih zajednica kojima je
upravljala crkva. U ta vremena osmanlijska drava je pokazivala vei
stepen religijske tolerancije i bila bolje ureena nego druge zemlje u Evropi,
koje su uglavnom zabranjivale ili proterivale pripadnike drugih vera.

PAPA POBEGAO IZ RIMA

Nekoliko puta Mehmed II je pokuao da osvoji i Beograd, ali bio je odbijen
u estokim bitkama. Pred kraj ivota, u elji da potvrdi da ima ambicije
rimskog cara, Mehmed je krenuo da osvoji Italiju. Turci su nakratko osvojili
1480. godine Otrant, na samom kraju italijanske izme, to je izazvalo
pravu paniku u Rimu. Strah od Turaka je bio toliki da je rimski papa
pobegao na sever Italije.
(Nastavie se)

Sultan vlada iz harema

Osmanski vladari predali stvarnu vlast veu vezira. Zbog
neverstva Ibrahim I pogubio harem od 280 ena.

Bitka kod Lepanta (Paolo Veroneze)

Turska mo je jaala da bi dostigla vrhunac pod Mehmedovim

praunukom Sulejmanom Zakonodavcem, kojeg su zapadnjaci prozvali
Velianstveni (ime Sulejman odgovara jevrejskom imenu Solomon).
Vladao je najdue od svih sultana, ak 46 godina (1520-1566), u vreme
kada se u zapadnoj Evropi razvija renesansni pokret. Ipak, inilo se da
rasko i mo Sulejmanovog dvora i njegovog carstva zasenjuju sve ostale
u Evropi.
Turska drava se protezala od dananje Maarske na zapadu sve do
Irana i drala je veliki deo Sredozemlja. Sulejmanove vojske su zauzele
Beograd (1521), zatim su kod Mohaa (1526) do nogu potukle ugarsku
vojsku i zauzele Maarsku, da bi 1529. i 1532. opsedale sam grad Be. U
Sulejmanovo vreme, Carstvo je imalo vie od 20 miliona stanovnika i bilo
podeljeno u oko 200 sandaka (oblasti). Istanbul, sa vie od 250.000
stanovnika, bio je najvei evropski grad, vei od Pariza i Londona, pet puta
vei od Bea, deset puta od Berlina.

Sulejman I je u mnogim vidovima unapredio Tursko carstvo: izgradio

je monu flotu, razvio zakonodavstvo dopunjujui islamsko erijatsko pravo
putem kanun-i-Osmani (osmanlijskih kanona). Posebno je znaajan
razvoj umetnosti i arhitekture pod uvenim neimarom Sinanom. I danas
obrise Istanbulu daju velianstvene graevine koje je gradio Sinan, poput
uvene damije Sulejmanije. Sulejman I je podsticao poeziju kao i
kaligrafiju (umetniko pisanje) koja je u islamskoj tradiciji imala dugu
istoriju. Bavio se poezijom, a niz ljubavnih pesama je posvetio svojoj
omiljenoj eni - Hurem sultaniji.
Ovu lepoticu, poreklom ukrajinsku robinju, Sulejman je uzdigao do
zakonite supruge. Sultan joj je pisao: prestolu moje usamljene palate,
bogatstvo moje, moja meseeva svetlosti, moj najtajniji prijatelju, moje
postojanje, moja sultanijo, najlepa od najlepih... moje prolee, moj danu,
moja draga ruo, jedina koja me ne potresa u ovome svetu, eno
prekrasne kose, uvek u te slaviti, ja, ljubavnik drhtavoga srca, sa oima
punim suza, srean sam...
Vremenom, Rokselana je zadobila veliki uticaj ne samo u sultanovom
srcu nego i u vlasti. Nastojala je da, meu brojnim Sulejmanovim sinovima,
obezbedi naslee onima koje mu je ona rodila. Pod njenim uticajem,
Sulejman je pogubio svoja dva starija sina, kao i velikog vezira.
Sulejman I je umro u pohodu na Austriju 1566. godine. Plaei se nemira u
vojsci i iekujui dolazak naslednika, veliki vezir je vie od mesec dana
krio sultanovu smrt, tako to je u ator i u sultanovu nosiljku postavio
dvojnika.
Osmanlijska dinastija dugo nije imala mlaih grana - one su vekovima
redovno podsecane, u najsurovijem smislu te rei. Naime, jo od vremena
Mehmeda Osvajaa uveden je obiaj da se, dolaskom na vlast novog
sultana, odmah pogube sva njegova braa i njihovi muki potomci. Ovo
ipak nije ugrozilo opstanak same dinastije, jer je svaki sultan imao brojno
potomstvo. Tako je, recimo, Murat III, koji je umro 1595, imao 25 sinova.
Nekada nije bilo sasvim sigurno koji e od brojnih sultanovih sinova postati
vladar. Jedini zabeleeni izuzetak osmanskog princa koji je preiveo
dolazak na vlast svog brata predstavlja povest o sinu Mehmeda Osvajaa princu Demu. On je nakon poraza u borbi za vlast s bratom Bajazitom II,
uspeo da pobegne u Italiju, gde je i umro 1495. godine. Dem-sultan je
ostavio i potomstvo, koje je preuzelo hriansku veru i koje postoji i danas
(italijanska plemika porodica Said).

U XVI I i XVII veku Osmansko carstvo vie nije raslo, iako je i dalje
predstavljalo jednu od najmonijih evropskih sila. U pomorskoj bici kod
Lepanta 1571. udruene hrianske snage, Venecija i panija, prvi put su
uspele da estoko poraze tursku vojsku. Ipak, Osmanlije e 1683. godine
jo jednom stii pod zidine Bea, da bi u velikoj bici pretrpele poraz koji e
znaiti poetak njihovog postepenog povlaenja iz centralne Evrope i s
Balkana... Tokom generacija, osmanski vladari su pokazivali sve manje
volje da se bave tekim poslom upravljanja ogromnom dravom.
Od XVII veka preputali su stvarnu vlast svojim saradnicima, koji su inili
vee vezira zvano divan ili porta, na ijem elu je bio veliki vezir. Osim u
porti, mo na osmanskom dvoru (sultanova palata u Carigradu nosi naziv
Topkapi saraj) proizlazila je iz spletki u haremu, meu brojnim
sultanovim enama i konkubinama, kojima je upravljala najvanija osoba
nakon samog cara - njegova majka (valide sultan). Harem je bilo mesto
gde se postavljaju veziri, donose vane politike odluke i vodi ivot pun
orijentalne rafiniranosti, sa ciljem da se prui svako ulno i duhovno
uivanje samo jednom oveku - sultanu, Alahovoj senci na zemlji.
Meu umno poremeenim sultanima, posebno je zapamen
Ibrahim I (vladao 1640-1648), koji je naredio da se, kao kazna za neverstvo
jedne konkubine, pogubi ceo njegov harem od 280 ena, koje su sve
strpane u vezane vree i baene u more. Osim ludaka i degenerika, bilo je
meu kasnijim osmanlijskim sultanima i normalnijih vladara - onih koji su
pokuali da reformiu Carstvo. Ali otpor reformama je bio veliki. Tako su
1622. nezadovoljni janiari prvi put svrgli i pogubili jednog sultana - mladog
Osmana II.

PRINEVI POD KLjUEM

Na degeneraciju dinastije uticao je obiaj uveden od VII veka, kojim je
humanizovano surovo pravilo ubijanja osmanskih prineva, tako to su
oni drani zatvoreni u posebnim prostorijama na dvoru zvanim kafez. Tu
bi zlosreni prinevi, opijeni haiom, piem i prekomernom hranom,
postepeno tonuli u potpunu otupelost. Neki meu njima bi, nakon vie
decenija, bivali izvueni iz zatoenitva i proglaeni za sultane.
(Nastavie se)

Veziri srpske loze!

Najmanje 14 velikih vezira poreklom sa naih prostora.
Mehmed-paa Sokolovi vladao u vreme tri sultana.

Mehmed paa Sokolovi

Srbi su se vekovima srano i hrabro borili protiv Turskog carstva, ali

su u pojedinim periodima ljudi srpskog porekla u znatnoj meri doprineli slavi
Osmanlija. Najmanje etrnaest velikih vezira u toku istorije osmanske
drave bilo je junoslovenskog porekla (veinom u XVI i XVII veku). Osim
njih, slavi Osmanlija su doprinele hiljade vezira, beglerbegova, paa, kao i
desetine hiljada obinih vojnika hrianskog porekla iz Bosne ili Srbije.
U XVI veku bilo je toliko ovih poturenjaka da se srpski jezik smatrao za
drugi na sultanovom dvoru (nakon turskog).
Prvi turski veliki veziri srpskog porekla bili su Mahmud-paa
Anelovi (veliki vezir Mehmeda Osvajaa) i Ahmed-paa Hercegovi. Ovaj
drugi je bio najmlai sin (roen 1456) znamenitog Stefana Vukia Kosae,
hercega od Svetog Save, vladara Huma. Hercegovi Ahmed (prethodno je
nosio ime Stefan), koga su Turci kao mladog deaka uzeli kao taoca, oko
1474. je preao na islam i oenio se erkom sultana Bajazita II, ahzadom
Hundi. Bio je veliki vezir u pet navrata, pod dva sultana. Odlikovao se u
borbama turske vojske u vreme osvajanja Egipta, gde je i umro 1517.
godine. O njegovim potomcima postoje podaci sve do 1614.

Meu brojnim turskim dravnicima srpskog porekla koji su stvarali

osmansku istoriju najuveniji je bio Mehmed-paa Sokolovi (1506-1579) jedini osmanlijski veliki vezir koji je vladao ak za vreme tri sultana.
Mehmed paa je jedan od najznaajnijih dravnika u celokupnoj
Osmanskoj istoriji. Mehmedova ena je bila ki sultana Selima II - Esma
(Ismihan) s kojom je imao tri sina i ker.
I pored visokog poloaja, Mehmed nije zaboravio svoj zaviaj i rod.
Obnovio je Peku patrijariju i srpskoj crkvi dao iroku autonomiju, svoje
roake je postavljao za srpske patrijarhe (Makarije Sokolovi), a one koji su
preli na islam za osmanlijske upravnike. Najznaajniji meu njima,
Mustafa-paa Sokolovi, bio je beglerbeg Ugarske, Ferhad--paa je
upravljao Bosnom i sagradio banjaluku damiju Ferhadiju.
Turski veziri su imali obiaj da prikrivaju svoje hrianske korene,
tako da esto nije mogue precizno ustanoviti njihovo poreklo. Bila su to
deca koja su silom skupljana u hrianskim porodicama na Balkanu i u
drugim krajevima Carstva, putem po zlu upamenog danka u krvi
(devirme). Ova deca su postajala sultanovi robovi i ratnici (janiari).
Najdarovitiji meu njima su obrazovani na samom dvoru, gde su dostizali i
najvie poloaje. Meutim, koliko god da su postajali moni, veziri i janiari
hrianskog porekla bi do kraja ivota ostajali odani vladarevi sunji, sa
ijim ivotima i imetkom bi on mogao da raspolae u svakom trenutku.
Krajem 1355. godine, u decembru, preminuo je car Stefan Duan. San o
jedinstvenom carstvu Srbalja i Romeja nije trajao ni jednu deceniju. Vrlo
brzo se pokazalo da do tada najvea drava Balkana - Srbija - vie nije bila
i najopasnija pretnja Vizantiji. Pod upravom nejakog Duanovog naslednika
Srbija se sama od sebe poela razdvajati na sastavne delove.
Vizantijski hroniar i bivi car Jovan Kantakuzin je zapisao: U isto
vreme umro je i kralj, vladar Tribala (tj. car Duan) i ne mali mete se
rasplamsa meu Tribalima. I Simeon (Nemanji), kraljev brat... teio je za
itavom vlau nad Tribalima... i kraljev sin Uro zaratio je na strica... I
najmoniji od velikaa kod njih (Srba) one slabije uklonie sa vlasti i svaki
sebi potinjavajui oblinje gradove, jedni su u borbi Kralju (Urou)
pomagali... a drugi su pomagali stricu Simeonu... U to doba, u patuljastoj
Vizantiji, dravi s velikom glavom (Carigradom) i sa sve manjim telom,
na vlasti se ve petnaest godina, uz prekide, nalazio Jovan V Paleolog. U
susednoj Bugarskoj, Duanov urak (brat Duanove ene Jelene) car
Jovan Aleksandar Asen vladao je takoe ve due od dve decenije (od

1331), ali nad sve slabijom i podelama rastrojenom zemljom. Ve oko

1356. godine carev sin Jovan Stracimir je postao praktino nezavisan
vladar uz predele na Dunavu kao vidinski car. Vlaka i Dobruda, nekada
delovi Bugarskog carstva, takoe su se osamostalile.
Nasuprot slabim i razjedinjenim hrianskim dravama, emir Orhan,
sin Osmanov, vladao je ve vie od dve decenije sve veom osmanskom
dravom koja se prostirala na zapadnom delu Anadolije i zapoela irenje
po Balkanu.
Samo godinu dana pre smrti cara Duana (1354) Orhanov
preduzimljivi sin - Sulejman-paa - zauzeo je Galipolje, vizantijsku luku na
evropskoj strani dardanelskog prolaza. Od tog doba Turci su sve drskije i
brojnije naseljavali vizantijske teritorije u Trakiji. Njihovi brzi odredi
konjanika akindija zaletali su se i duboko u Bugarsku i Vizantiju,
pljakajui, palei i kupei roblje. U jednom sukobu Turaka s Bugarima
blizu Sofije oko 1355. godine poginuo je najstariji sin bugarskog cara
Mihailo Asen. est godina ranije, u slinom sukobu, poginuo je i njegov
brat Ivan Asen IV.
Emir Orhan gradio je vrstu, centralizovanu dravu s jakom vojskom
ije jezgro nije inila laka i brza konjica (kao u poetku turskih osvajanja)
nego profesionalna peadija pod imenom nova vojska, odnosno janiari.

SULTANOVI UITELjI
Osmanski zetovi su bili i neki drugi veliki veziri junoslovenskog porekla,
poput Damat Rustem-pae, Damat Ibrahim-pae (XVI vek) i Damat Melek
Mahmut- -pae (XVIII vek). Damat znai zet na turskom, odnosno, ovi
veliki veziri su bili oenjeni sultanovim kerima. Drugi veziri su dostizali
najvii poloaj kao bivi uitelji sultana (lala), poput Lala Kara Mustafapae (XVI vek) i Lala Mehmed-pae (XVII vek).
(Nastavie se)

Vlast nemonog cara

Ostalo samo ime Carstva i Stefan Uro mlad razumom.
Vukain proglaava sina Marka za naslednika.

Vukain Mrnjavevi

Slabost Vizantije je bila tolika da je aprila 1355. mletaki dud

najozbiljnije razmatrao mogunost da Venecija jednostavno prisajedini
Carigrad i ostatke vizantijske drave kako bi preduhitrila Osmanlije i
zatitila svoje interese na Mediteranu.
Jedna beseda retora i dravnika Dimitrija Kidona prikazuje stanje
kakvo su videli stanovnici Vizantije u to doba. Turci su, kae se, gospodari
Galipolja i dela Trakije. Stanovnici Carigrada ive zatvoreni kao u tamnici ili
kao ivotinje u kavezu. Ne pomae nikakav ugovor, nikakav danak, nikakva
udaja princeze za turskog emira. Nikakve pomoi nema u blizini. Mo
Tatara je u opadanju. Srbi i Bugari su blizu, iste vere, ali to su siromani
narodi koji nemaju obiaj da ratuju u dalekim zemljama... Pomoi moe
samo zapad, otadbina krstaa, koji je bogat novcem i ljudima - Italijani i
Ugri.
Car Jovan V je gotovo u panici na sve strane traio saveznike. Tako
je 1355. godine u znak saveza s Bugarskom dogovoreno venanje carskog
naslednika Andronika (IV) i bugarske princeze Kerece Marije. Dvoje
mladenaca je bilo tek u uzrastu od sedam godina.

Saveznitvo s Bugarima je, meutim, bilo kratkog veka. Stoga se car

Jovan Vobratio na udaljenije i potencijalno monije adrese na zapadu
Evrope. Tako je u jednom pismu papi Inoentiju VI vizantijski car molio da
mu papa poalje pet galija i hiljadu petsto vojnika. Zauzvrat je obeao da
e u toku est meseci svoje podanike prevesti u rimokatoliku veru, pri
emu je, kao zalogu, nudio da na papin dvor poalje svog petogodinjeg
sina, a da papa u Carigrad poalje posebnog predstavnika i otvori latinske
kole za decu visokih grkih uglednika.
Papa je odgovorio slanjem crkvenog izaslanstva koje se upustilo u
jednu od onih teoloko-diplomatskih pregovora izmeu Rima i Carigrada
koji su obino trajali godinama i davali samo delimine i mutne rezultate. I
dok su istoni i zapadni teolozi diskutovali o vanosti korienja kvasnog ili
beskvasnog hleba u crkvenoj liturgiji, Turci su osvajali grad za gradom na
Balkanu: Dimotika je pala 1361, Jedrene je prvi put zauzeto 1362, a
Filipolje (Plovdiv) 1363.
Emir Orhan je umro u dubokoj starosti 1362. godine. U smrti ga je
pretekao najstariji sin, preduzetni i znameniti osvaja Galipolja Sulejman,
koji je stradao tokom lova tako to je pao s konja u galopu. Voa Osmanlija
postao je sultan Murat I, mlai sin Orhana i jedne Grkinje. Novi emir je
nastavio pohode i osvajanja, tamo gde su stali njegov otac i brat.
Tokom prve decenije nakon smrti cara Duana, od Srpskog carstva je
ostalo samo ime i simbolina figura slabog vladara Stefana Uroa Vza kog
je letopisac pisao da je mlad razumom, to je verovatno znailo da je bio
donekle mentalno ogranien. U zapadnoj Srbiji brzo se kao najmoniji
oblasni gospodar nametnuo veliki knez Vojislav Vojinovi koji je postao i
najblii saradnik nemonog cara.
Nakon Vojislavljeve smrti (1363) postepeno se kao najvaniji velika
carstva uzdigao Vukain Mrnjavevi, ovek niskog porekla, koji se
pominje u vreme cara Duana kao upan Prilepa. U istoriji Dubrovanina
Mavra Orbina Kraljevstvo Slovina, pripoveda se da su neki velikai
Rake, koristei smrt cara Stefana, nastojali da postanu vei nego to su
bili. Meu njima je bio despot Vukain i njegov brat Ugljea.
Urou su njemu verni dvorani savetovali da zatvori u tamnicu
Vukaina i neke druge koji su u svojim delima pokazivali veliku oholost...

Meutim, Uro ne samo da nije hteo posluati ove savete nego ih je

otkrio. I narodna tradicija je u pesmi Uro i Mrnjavevii zapamtila borbe
oko vlasti nakon smrti cara Stefana Duana:
Carevi se otimlju o carstvo;
meu se se hoe da pomore,
zlaanima da pobodu noi,
a ne znadu na kome je carstvo.
Ve nakon nekoliko godina, tj. 1365, Vukain je postao tako moan
da je proglaen za savladara cara Uroa i kralja Srba i Romeja. Negde u
isto doba njegov brat Ugljea je postao despot i gospodar oblasti Sera oblasti na krajnjem jugoistoku nekadanjeg Duanovog carstva. Vukain je
pod svojom direktnom vlau drao najvei deo Makedonije. Uspostavio je
i bliske rodbinske odnose s nekim od monih oblasnih gospodara, poput
porodice Balia u Zeti, esara Vojihne u Drami i Hlapena Radoslava u
Kosturu i Beru.
Sledei korak bio je proglaenje Vukainovog sina Marka za mladog
kralja, tj. za naslednika, ime je najavljeno stvaranje nove srpske
vladarske dinastije umesto svetorodne loze Nemanjia. Vukainovo
prebrzo uzdizanje nije bilo prihvaeno od strane drugih srpskih velikaa,
posebno onih u starim srpskim zemljama u Rakoj. Oni su izgleda u
jednom momentu uz sebe privukli i samog cara Uroa. Dolo je do
otvorenog rata izmeu koalicije velikaa sa severa, koje su predvodili
upan Nikola Altomanovi i knez Lazar Hrebeljanovi, i junih monika Mrnjavevia.

BOGATI GOSPODAR ORHAN

Arapski putopisac Ibn Batuta posetio je tadanju osmansku prestonicu
Brusu, gde je video i njenog gospodara (Orhana): Taj sultan je najmoniji
od svih turkmenskih vladara (u Anadoliji), ima najvie bogatstva, gradova i
vojnika. Poseduje stotinu utvrenja koja stalno obilazi i provodi nekoliko
dana u svakom od njih, kako bi ih proverio. Kau da ni u jednom mestu ne
provodi vie od mesec dana. Bori se protiv nevernika i stalno ih opseda...

(Nastavie se)

Carstvo dele velikai

Dve decenije pre Kosovske, na istom mestu se odigrala
srpsko-srpska bitka. Vizantijski car Jovan Peti primio
katoliku veru.

Beogradska vrata na carigradskoj tvravi

Na Kosovu polju negde oko 1368. ili 1369. odigrala se prva, srpskosrpska kosovska bitka - dve decenije pre one najvanije bitke sa Turcima.
U ovom sukobu izmeu oblasnih gospodara Vukain je odneo potpunu
pobedu. Kad se tu zametnula bitka, knez Lazar se povue sa svojim
etama i pobee, Nikola Altomanovi bee poraen, njegovi ljudi poubijani,
te se sam jedva uspeo spasti. Car Uro bee uhvaen iv s nekolicinom
vlastele svoga dvora. (M. Orbin)
Ipak, Vukain nije uspeo da nametne svoju vlast u celoj Srbiji. Pre
nego to je stigao da krene u novi pohod na sever i na upana Nikolu, bio
je prisiljen da se okrene ka jugu, odakle je stizao mnogo opasniji neprijatelj
- Turci.

Dok su se srpski velikai otimali o carstvo, vizantijski car

Jovan Peti je i dalje traio pomo na zapadu - ovaj put u katolikoj
Ugarskoj. Tokom cie zime krajem 1365. godine, iznenada i praktino
nepozvan, vizantijski car se uputio na ugarski dvor, da bi pokuao da dobije
podrku monog ugarskog kralja Ludovika - LajoaPrvog. Bee to retko
zabeleen dogaaj u hiljadugodinjoj istoriji Vizantije da jedan car boravi na
teritoriji druge zemlje, a da s njom nije u ratu.
Nakon est meseci provedenih u Ugarskoj, Jovan Peti nije dobio
nita vie osim maglovitih i nikad ispunjenih obeanja. Da stvar bude jo
nepovoljnija, pri povratku Dunavom za Carigrad, Jovan Peti je bio zadran,
praktino zarobljen, od strane Bugara u Vidinu. Radilo se o zaveri protiv
cara u koju je izgleda bio umean Jovanov najstariji sin i savladar Andronik
(IV), inae bugarski zet. U skoro bezizlaznoj situaciji, spas za vizantijskog
cara je doao s neoekivane strane - od njegovog roaka pristiglog
izdaleka. Roak se zvao Amadeo V, grof od Savoje.
Amadeo i car Jovan VI su bili vrlo bliski roaci - deca brata
(savojskog grofa) i sestre (Jovanova majka je bila Ana Savojska).
Amadeo VI se esto oblaio potpuno u zeleno, to je bila i boja njegovih
pratilaca. Zbog toga je po Evropi bio poznat kao zeleni grof. Pored toga,
savojski grof je bio jedan od najistaknutijih pobornika organizovanja novog
krstakog rata protiv nevernika na koji je jo 1363. godine pozvao papa
Urban V.
Sa flotom od 15 brodova i 1.500 vojnika Amadeo se u junu 1366.
uputio ka Carigradu. Ponovo se probudila nada da e intervencija sa
zapada doneti predah onemoaloj vizantijskoj carevini. I zaista, ve u
avgustu 1366. Amadeovi krstai su postigli znaajan uspeh. Nakon
dvodnevne opsade, uspeli su da od Turaka preotmu Galipolje, luku koja je
kontrolisala prolaz kroz Dardanele.
Vest je proizvela veliki odjek, kako u Carigradu tako i na zapadu. U
toku pola veka to je bio prvi ozbiljniji udarac nadiranju Osmanlija. Meutim,
nakon to su saznali za nevolje i zatoenitvo Jovana V, krstai predvoeni
grofom iz Savoje su, umesto na Osmanlije, okrenule na drugu stranu - na
Bugarsku. Tokom nekoliko nedelja su osvojili nekoliko bugarskih tvrava na
obalama Crnog mora. Jovan V je uskoro bio osloboen i nastavio je put za
Carigrad. Meutim, ovim je i pohod zapadnih krstaa bio zavren.

irenje Osmanlija, koji su oko 1368. godine ponovo zauzeli Jedrene,

nije bilo ozbiljnije ugroeno. Nedugo zatim, Jovan V je preduzeo jo
spektakularnije putovanje na zapad. U leto 1369. uputio se u Rim, nadajui
se da e svojim prisustvom podstai papu Urbana V da se ozbiljnije
angauje u organizaciji krstakog rata. Ova poseta je protekla u znaku
velike i u istoriji jedinstvene ceremonije u Rimu na kojoj je vizantijski car
sveano preao u rimokatoliku veru (oktobra 1369). Meutim, od velikog
pohoda na Turke i dalje nije bilo nita. Poslednji pokuaj u traenju podrke
Jovan V je uinio posetom Veneciji. I jo jednom je doiveo neuspeh.
Jedino pitanje koje je zanimalo Mleane je bilo kako e car isplatiti ranije
nagomilane dugove Vizantije prema Veneciji. I dok se vizantijski car trudio
da se oslobodi od nasrtljivih poverilaca koji ga iz Venecije nisu putali kui,
na Balkanu se pripremao veliki obraun.
Nadiranje Turaka, a posebno tursko osvajanje Plovdiva i Jedrena,
uticalo je da dva najmonija srpska velikaa s juga Srpskog carstva
pokuaju da organizuju ozbiljniji zajedniki otpor Osmanlijama. Poto su
turski upadi najvie ugroavali oblasti despota Ugljee, bilo je prirodno da
on preduzme inicijativu. Zato je gospodar Sera nastojao da se prevlada
crkveni raskol koji je optereivao odnose izmeu Srpske crkve i
Carigradske patrijarije. Spor je nastao jo od vremena kada se car Duan
krunisao za cara i, uprkos Vizantiji, osnovao srpsku patrijariju.
U leto 1371. poslanici despota Jovana Ugljee i kralja Vukaina su
stigli u Carigrad donosei predlog da se i Vizantija ukljui u njihove
pripreme za rat protiv Turaka. Meutim, potpuna pasivnost Vizantinaca,
orijentisanih iskljuivo na traenje pomoi spolja, nije omoguila iru
antitursku koaliciju.

BALKAN IROM OTVOREN

Kada se oktobra 1371. godine, ne postigavi nita u Italiji, vizantijski car
Jovan V najzad oslobodio mletakih poverilaca i dospeo natrag u Carigrad,
stanje na Balkanu dramatino se pogoralo. S velikim srpskim porazom na
Marici, vrata junog Balkana su se irom otvorila za dalje tursko nadiranje.

(Nastavie se)

Krvava reka Marica!

Opti napad Turaka u ranim asovima izazvao paniku meu
Srbima. Poginuli despot Ugljea i njegov brat kralj Vukain.

Slika Marike bitke

Krajem 1371. godine svetogorski monah po imenu starac Isaija

zabeleio je na marginama jedne svete knjige da knjigu ovu... u dobra
vremena poeh... a svrih je u najgora od svih vremena... kada razgnevi se
bog na hriane i kad pogiboe despot Ugljea i njegov brat kralj Vukain
u boju s Turcima. Sukob na Marici bi se pre mogao nazvati srpskom
pogibijom (srb-sindiri) - kako su Turci vekovima kasnije nazivalo mesto
sudara dve vojske - nego pravom bitkom.
Izgleda da je bar u poetku pohod vojske Vukaina i Ugljee na
Turke ukazivao na povoljan ishod. Despot Ugljea je bio obaveten u leto
1371. da glavnina turske vojske zajedno sa sultanom Muratom ratuje u
Anadoliji (protiv suparnikih seldukih begova). Hitno je pozvao brata
Vukaina - koji se u junu te godine sa sinom Markom i svojom vojskom kod
Skadra pripremao da napadne Nikolu Altomanovia - da mu se pridrui.

Mogue je da su se kralju i despotu prikljuili jo neki srpski feudalci s

juga, iako o tome ne postoje pouzdani podaci. Ugljeini neposredni susedi
su bili i oblasni gospodari braa Dejanovii (Konstantin i Draga), kao i
vojvoda Bogdan (Ljutica Bogdan iz narodnih pesama). U pozno leto dve
srpske vojske su sa raznih strana krenule na dogovoreni sastanak, sa
ciljem da udare na Turke i da ih proteraju iz Jedrena, a ako bude mogue i
iz drugih mesta s Balkana.
Negde na dan hoda od Jedrena, celokupna srpska vojska koja je
brojala nekoliko desetina hiljada vojnika (monah Isaija kae da ih je bilo
ezdeset tisua) ulogorila se na reci Marici, pored mesta ernomena.
Znajui da su brojano mnogo nadmoniji od turske vojske koja je
preostala u Jedrenu, Srbi su izgleda ve unapred raunali na laku pobedu.
Opreznost ni organizovanost ove u sutini isto feudalne vojne koalicije nije
bila velika.
Prema turskim letopisima, rumelijski beglerbeg Lala-ahin je poslao
poslanike u srpski logor kako bi zamolio za mir i obeao pokornost srpskim
velikaima. Ovo poslanstvo je istovremeno predstavljalo pijunsku misiju
koja se uverila da su Srbi neoprezni ak do te mere da nisu bile postavljene
ni strae oko velikog logora. U noi 26. septembra 1371. godine, nakon
oluje kada niko ne oekuje napad, turska vojska koju je vodio Evrenos
paa, neopaeno se prikrala i okruila srpski logor sa svih strana. Pred
jutro, otpoeo je opti napad koji je izazvao paniku meu nepripremljenim i
unezverenim srpskim vojnicima. Iako je Turaka bilo mnogo manje nego
Srba, izgledalo je kao da su mnogo brojniji, jer su napadali sa svih strana.
Turski letopisac belei kako u zabuni i u neprilici niko nije znao ta
da radi u nonom mraku... i konji su se poplaili i pootkidali te optu zabunu
uveliavali... kada je poelo svitati Srbi su alosno grunuli u bekstvo, mada
ih niko nije gonio... Starac Isaija pie da veoma veliko mnotvo - jedni od
otrice maa umree, drugi u ropstvo odvedeni bee, a neki od njih
spasoe se i begstvom dooe.
Prema poznom piscu, patrijarhu Pajsiju, koji je svoju priu zabeleio
dva i po veka nakon bitke, despot Ugljea je bio teko ranjen u boju. Kako
mu je krv tekla, a kako nije imao im privezati rane, niti se gde skloniti,
uzae na neke visove, pade s konja i tu mu doe kraj ivota, te duh Bogu
preda. Njegovi ga mlai tu pogrebu i grob mu se i do danas zna...

Drugi srpski patrijarh, Arsenije arnojevi, zapisao je da je 1682.

godine kod mesta zvanog Haramanlija posetio grob hrabroga Ugljee,
brata Vukaina kralja. Za razliku od Ugljee, za Vukainov grob se ne zna.
Po jednoj legendi, ubio ga je neverni sluga nakon bitke. Po narodnoj pesmi
Marko Kraljevi poznaje oinu sablju, Vukaina ranjenog sa sedamnaest
rana nosila je mutna i krvava Marica, sve dok ga tako ranjenog nije
pogubio neki Turin, elei da se domogne njegovog oruja i divnog
odijela. Prema narodnom pevau, Marko Kraljevi se osvetio Turinu za
smrt svoga oca. Stvarnost je, naalost, izgledala drugaije.
Turski konjanici su krstarili kroz Makedoniju, sve do Albanije na
zapadu i Tesalije na jugu. U Dubrovnik, zabeleeno je u isto vreme,
pristiglo je mnotvo izbeglica s familijama i s velikim imanjem od zlata i
srebra koje su Turci gonili i koji su se sklonili (u Dubrovnik) da se uklone
od opasnosti.
U prolee 1372. godine glas o srpskoj propasti stigao je do pape u
Avinjonu, koji je u jednom pismu zabeleio da su Turci prodrli sve do
granice izmeu Ugarske i Srbije i izmeu Albanije i Slavonije. Papa je
pozivao ugarskog kralja i Veneciju da se suprotstave Turcima.
Vizantinci su iskoristili propast despota Ugljee da privremeno
ponovo prisajedine oblast Sera i Svetu Goru. Meutim, ve posle nekog
vremena i formalno se pokazalo ko postaje novi gospodar na Balkanu.
Jovan V je morao da prihvati vazalni odnos prema turskom sultanu, to je
podrazumevalo plaanje danka, kao i poniavajue uee vizantijskog
cara u turskim pohodima.

ZAPIS MONAHA ISAIJA

Direktan svedok marike pogibije, monah Isaija, pisao je kako se rasue
Ismailani i poletee po svoj zemlji kao ptice po vazduhu, i neke od
hriana maem klahu, druge u ropstvo odvoahu, a oni koji su ostali
prerana smrt ponje... osta zemlja od sveg dobra pusta... sve se ispuni od
straha ismailanskoga...

(Nastavie se)

Vazali emira Murata

Teka sudbina je ekala i bugarskog cara. Jovan iman,
naslednik cara Jovana Aleksandra u Trnovu, morao je u znak
pokornosti da u harem sultana Murata I poalje svoju sestru,
princezu Keru Tamaru.

Bitka kod Nikopolja, slika ana Frojsarta

Teka sudbina je ekala i bugarskog cara. Jovan iman, naslednik

cara Jovana Aleksandra u Trnovu, morao je u znak pokornosti da u harem
sultana Murata Ipoalje svoju sestru, princezu Keru Tamaru. "Bee data
velika princeza Kera Tamara velikom emiru Amuratu, a za spas bugarskog
naroda", pisao je bugarski letopisac. "I ona je zadrala pravoslavnu veru
kada je postala emirova ena, i oslobodila je svoj narod i ivela je pobono
i umrla u miru, neka seanje na nju veito ivi..."

Dva meseca nakon bitke na Marici u dobi od 35 godina umro je car

Uro. Samo deceniju i po nakon smrti cara Duana nije vie bilo ni cara, niti
Srpskog carstva. Vukainov najstariji sin Marko krunisao se za srpskog
kralja, ali vladao je samo nad sopstvenom, sve manjom oblasti oko grada
Prilepa. Dobar deo Duanovih nekadanjih zemalja na jugu potpao je pod
vazalni odnos prema Osmanlijama. Vazali emira Murata su postali kralj
Marko, braa despot Draga i gospodin Konstantin Dejanovii u
Makedoniji, kao i vojvoda Bogdan. Prema reima vojvode Miloa iz
narodne pesme "Zidanje Ravanice":
Nastalo je poljednje vrijeme, hoe Turci carstvo preuzeti, hoe Turci
brzo carovati...
Ipak, ma koliko silni, Turci su jo bili daleko od zauzimanja celokupne
Srbije i Balkana. Ogorena borba neprestana trajae jo vie od veka.
Osmansko napredovanje i dugotrajni pozivi iz Carigrada i iz Ugarske za
pomo na kraju su imali odjeka u Evropi. Papa Bonifacije IX je 1394.
godine proglasio novi krstaki rat. Poslednji krstaki rat koji su preduzele
zapadne vojske - onaj deveti po redu, zavren je neuspeno jo u
trinaestom veku. Ali povesti o slavnim borcima protiv "nevernika" i o
podvizima u borbama da se oslobodi Hristov grob i dalje su ivele u srcima
vitezova. Jo su postojali i redovi krstaa-kaluera osnovani nekada u
Palestini, poput vitezova Svetog Jovana s Rodosa.
Moni vojvoda od Burgundije - Filip II Hrabri (inae brat francuskog
kralja) - planirao je da organizovanjem jednog krstakog rata uzdigne lini
ugled i sjaj svoje porodice i bogatog vojvodstva. Uspeo je da u Flandriji
prikupi potreban novac za ekspediciju - 120.000 zlatnih livri. Jedno vreme
se dvoumio da li da poalje ratnike na istok - na paganske Pruse, ili na
nevernike Turke - a onda je u avgustu 1395. godine jedna delegacija
ugarskog kralja igmunda od Luksemburga stigla na dvor u Parizu da trai
pomo. Odziv meu francuskim plemstvom za krstaki rat bio je iznad
oekivanja i mnogi su odmah stavili krst na grudi, izjavivi da je odlazak u
krstaki rat "dunost svakog oveka koji vredi". Cvet francuskog vitetva
zaputio se ka udaljenim predelima na nepoznatom istoku.

Iako je teko proceniti ukupni broj ratnika koji su se pribliavali

Budimu bila je to, bez sumnje, jedna od najduih vojnih kolona tog
vremena. Uz Flamance i Francuze, pristizali su sa svih strana: Provansalci,
esi, koti, Poljaci, Bavarci, Saksonci, Maari, Navarci, panci... U vojsci
su bili i vitezovi jovanovci s Rodosa, a sedamdeset brodova za prelazak
vojske preko Dunava poslala je Venecija.
Veliki krstaki rat trebalo je da pomogne maarskom kralju igmundu
ne samo da se oslobodi turske opasnosti, ve da uvrsti ugled i poljuljanu
vlast.
Velika vojska je nastavila pohod uz Dunav, preavi blizu erdapa na
levu obalu. Uli su tako na "neprijateljsku zemlju" punu "izmatika"
(pravoslavnih), po kojoj su bez mnogo obzira pljakali, ne pravei mnogo
razlike izmeu hriana i Turaka. Zauzeti su gotovo bez borbe Vidin, a
zatim i Orahovo, koje je spaljeno, a stanovnici (Turci i Bugari) pobijeni ili
uzeti u roblje.
Vesti o krstakom pohodu stigle su sultanu Bajazitu I dok je opsedao
Carigrad. "A ovaj brzo ostavivi deo carskog grada zvani Galata poe kao
rasplamteli oganj ovima (krstaima) u susret", pie Konstantin Filozof u
biografiji Stefana Lazarevia.
Poetkom septembra 1396. krstaka vojska se najzad nala pod
zidinama Nikopolja.

Meu retkim zapisima ostalo je svedoenje nemakog paa Hansa

ilterberga, koji e biti zarobljen i provesti godine u turskom ropstvu: "Kada
su svi (turski) peaci pobijeni, a sultan video napad kralja igmunda,
spremao se da pobegne sa bojita, ali je vojvoda Rake (Srbije), poznat
kao Despot, uleteo da pomogne Turcima sa 15.000 probranih ljudi i jo
mnogo drugih vitezova. Jurnuo je sa svojom vojskom na kraljev steg i
oborio ga".
S padom kraljeve zastave nastade panika u krstakoj vojsci, koja
pojuri u velikom neredu prema Dunavu. Najvei broj se podavio, dok je kralj
igmund uspeo da se ukrca na venecijansku lau i pobegne prema Crnom
moru.

SEA 3.000 ZAROBLjENIKA

Kad je sultan Bajazit prilikom obilaska bojnog polja shvatio koliko su
veliki turski gubici, pao je u svoju poznatu jaru koju je moglo da smiri
samo prilivanje krvi. Naredio je da se svih 3.000 zarobljenika pogubi
odsecanjem glava, a egzekucija je trajala skoro ceo dan. Potedeo je
samo najuglednije voe, raunajui da bi za njih mogao da dobije
bogat otkup.

Kraj