Stratite po izboru Bea

U dva svetska rata stradalo je oko 130.000 vojnika i civila. Zatoeni spavali na
zemlji i umirali od zime, gladi i bolesti

Ulaz u logor u Mauthauzenu

Ove godine navrio se itav vek od osnivanja koncentracionog logora za zarobljenike u
pitomom austrijskom selu, danas gradiu, na desnoj obali Dunava Mauthauzen (iji se naziv
moe prevesti kao "kua na bregu")! U dva svetska rata, u logoru, po kome je ovo mesto postalo
poznato u istoriografiji i izvan granica Austrije, stradalo je oko 130.000 ljudi iz dvadesetak
evropskih drava, ali i sa drugih kontinenata.
Neposredno poto je Austrougarska carevina objavila rat maloj balkanskoj kraljevini
Srbiji i prvih borbi na naem tlu, u Mavi i na Ceru, vlasti u Beu su osnovale i prvi logor za
vojne zarobljenike i internirce iz Srbije. Izbor je pao na Mauthauzen udaljen tridesetak
kilometara od industrijskog centra i velike rene luke Linc na gornjem Dunavu. Logor je
izgraen na etiri kilometra od centra mesta, na visokom bregu i nedaleko od kamenoloma.
I u Drugom svetskom ratu, na ne uvek "lepom plavom Dunavu", koji je kod Mauthauzena
plahovit i svojim brzacima podsea na Drinu, nacistika Nemaka je ponovo otvorila logor za
zatoene Jevreje, vojnike i antifaiste iz 18 drava porobljene Evrope, Sjedinjenih Amerikih
Drava i Australije.
U dva svetska rata u minulom veku logor u Mauthauzenu postao je velika grobnica za
blizu 25.000 Srba, Crnogoraca, Slovenaca i pripadnika drugih jugoslovenskih naroda. Ovaj logor
je upamen po do tada nezabeleenim zverstvima njegovih austrougarskih i nacistikih
upravnika prema zatoenicima. Na svirep nain su ubijani ene, i deca, i stari. Mauthauzen i
njegove filijale u Guzenu, Ebenzeu, Velsu, Aahu i drugim oblinjim mestima simboli su
masovnih likividacija nedunih ljudi.
Sa oko etiri-pet hiljada stanovnika, na obali velike evropske reke, Mauthauzen, reklo bi
se, lii na idealno mesto za odmor i uivanje. Za Srbe u dva svetska rata ono je bilo muilite i
gubilite. Masovna grobnica. Po broju likvidiranih zarobljenika, nainu ubijanja i drugim
zverstvima Mauthauzen je bio prava "fabrika smrti".
 U prvim velikim okrajima austrijske i srpske vojske na Drini, oko apca, na Guevu u
avgustu 1914. godine pale su i prve rtve. Zarobljenika je bilo i na jednoj i na drugoj strani. Prvi
srpski zarobljenici su sprovedeni do eleznike stanice u Zemunu i potrpani u furgone teretne
kompozicije. Od ekih straara prvi put su uli za Mauthauzen. I da ih tamo vode u
zarobljeniki logor. "Ne sluti na dobro, ali sada je izvesno da nas nee streljati", teili su se oni
koje je ekalo dugo putovanje u neizvesnost.
Jedno od prvih svedoanstava o logoru Mauthauzen ostavio je austrougarski policijski
inspektor, koji je zabeleio da je u njemu "pomrlo oko 8.000 ljudi", a od njih, verovatno, dve
treine ivo zakopano! Zarobljenici te prve godine Prvog svetskog rata bili su bez ikakave
zatite. Umesto baraka bila su postavljena samo oskudno nametena skrovita bez vrata.
Zarobljenici iz Srbije i drugih zemalja spavali su na zemlji. Obroci su bili neredovni, a za jelo su
uglavnom dobijali usoljenu ribu. Zima, bolesti, glad i "vaspitne mere" straara uzrokovali su
masovno umiranje zatoenih.
Dva vojna groblja u Aahu, gde su sahranjena 5.362 srpska zarobljenika, i na istonoj
strani Mauthauzena u kome je bilo zatoeno ukupno oko osam hiljada Srba, svedoanstva su
stradanja naih vojnika daleko od rodne grude. Iz ovog konc-logora malo je njih izvuklo ivu
glavu. Jo na poetku postojanja, za logor u Mauthauzenu se govorilo da je pravi pakao.
Mauthauzen nije bio jedini logor za neprijatelje crno-ute monarhije. Drava koja se
diila da je "gospodska" i demokratska, imala je u Prvom svetskom ratu takve logore i u
Niederu, Nameeru, Braunauu, Aradu (u dananjoj Rumuniji) i drugim mestima. U te nita
manje zloglasne ispostave Mauthauzena, od 1914. do 1918. godine, bilo je deportovano oko
deset odsto srpskog stanovnitva!
Osim 150.000 srpskih vojnika, internirano je i vie od 150.000 srpskih podanika, zatim
nekoliko hiljada staraca, ena, pa ak i dece izmeu osam i petnaest godina. Zloglasni logor
Hajnrihsgrin u Maarskoj imao je 300 baraka. Svaka baraka je primala po 400 zarobljenika. U
oktobru 1916. u ovom logoru je bilo smeteno 66.000 zarobljenika, uglavnom Rusa i Srba.
Do 1917. godine u austrougarskim logorima je pomrlo oko 30 odsto srpskog ivlja, dok
su ostali tavorili svoje dane u beskrajnim mukama i neizrecivim patanjama ekujui neizbenu
smrt. U pojedinim logorima dnevno je umiralo i po 200 ljudi, navodi se u publikaciji
"Mautahuzen fabrika smrti".
Brutalnost s kojom su se austrougarske vlasti odnosile prema zatoenicima izazvala je
zgraavanje evropskog javnog mnjenja da su neutralne zemlje i meunarodne organizacije
pokrenule inicijativu za zatitu zarobljenih. Prema oceni dr Aribalda Rajsa, profesora iz Lozane
i kriminologa po struci, ivot srpskih zarobljenika u logorima bio je kao u paklu!
Upoznavi mueniki ivot srpskih zarobljenika u austrougarskim logorima, Aribald
Rajs je, pozivajui se na Haku konvenciju, zatraio hitnu meunarodnu intervenciju neutralnih
zemalja kako bi se koliko-toliko zatitili zatoeni Srbi.
U zloinima su posebno prednjaili logori u ekoj i Maarskoj, narodito onaj u
Hajnrihsgrinu kod Niedera. I u Prvom i u Drugom svetskom ratu malo je bilo preivelih u
Mauthauzenu i njegovim bliim i daljim ispostavama.
(Nastavie se)
 Svaka baraka kua mrtvih!
Biskup Linca sluio opelo srpskim i ruskim vojnicima. U pojedinim logorima
dnevno umiralo i po 200 zatoenika

Dr Aribald Rajs
U oba svetska rata malo je ljudi preivelo u Mauthauzenu i njegovim bliim i daljim
ispostavama. Po zloinima prema zarobljenicima izdvajali su se logori u ekoj i Maarskoj,
naroito onaj u Hajnrihsgrinu kod Neidera.
Zloglasni Hajnrihsgrin imao je 300 baraka. Svaka baraka primala je po 400 zarobljenika.
U oktobru 1916. u ovom logoru je bilo smeteno ak 66.000 zarobljenika, uglavnom Rusa i Srba.
Doktora Aribalda Rajsa, koji je bio i vrsni strunjak meunarodnog prava, zaprepastila
je injenica da je u Hajnrihsgrinu bilo zatoeno izmeu deset i dvanaest hiljada srpskih civila,
zbog ega je i zahtevao meunarodnu intervenciju. Meu njima i veliki broj ena. Deca starija od
pet godina bila su smetena u posebnom paviljonu.
Pored ratnih zarobljenika iz Srbije i Rusije, u Neideru je bilo zatoeno i oko tri hiljade
ena i dece iz Bosne i Hercegovine.
Protestima zbog nepodnoljivih uslova u austrougarskim zarobljenikim logorima
pridruile su se i pojedine politike partije u Srbiji. Tako je srpska Socijaldemokratska stranka u
memorandumu upuenom Rusko-holandsko-skandinavskom komitetu iznela podatke o
interniranju mase nevinih i mirnih graana. Posebno je ukazano na masovni pokolj srpskih
civila.
Od ukupnog broja interniranih graana Srbije, 30 odsto je skonalo u zarobljenitvu!
"Ostali tavore svoje dane u beskrajnim mukama i neizrecivim patnjama oekujui neizbenu
smrt", navodi se u memorandumu Socijaldemokratske stranke Srbije.
 U proseku je u koncentracionim logorima Austrougarske dnevno umiralo izmeu 10 i 20
zatoenika. U veim logorima te brojke su bile i desetostruko vee. U publikaciji "Mautahuzen
fabrika smrti" navodi se da je u nekim logorima dnevno bivalo i po 200 mrtvih. Oni koji su ostali
ivi bili su zapravo polumrtvi, kako svedoe retki "posmatrai".
Sauvana dokumenta zvaninih logorskih vlasti najvernije doaravaju sliku zatoenitva
u Mauthauzenu. S prvim zimskim danima u logoru je poela da hara epidemija tifusa. Od
decembra 1914. do premetanja u oblinji logor u Aahu aprila 1915. pomrlo je vie od 7.000
Srba. Od tifusa je umro i biskup Linca dr Hitmajer, koji je esto dolazio u logor da bi, iako
katoliki svetenik, sluio opelo umrlim srpskim i ruskim zarobljenicima.
Godine 1915. logor Mauthauzen je preureen i nastavio je da prima hiljade novih
logoraa sve do kraja rata. Iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, do 1918. godine ispisivane su nove
i nove stranice stravinih zloina nad ratnim zarobljenicima, ukljuujui stare, ene i decu. Pored
Srba ovaj logor je postao grobnica i hiljade Italijana, Rusa, Rumuna, Francuza, pa i Austrijanaca
koji su se protivili ratu.
Kada je proiren, austrougarski zvaninici su isticali kako je logor izgraen "na veoma
povoljnom terenu", gde su se lako mogli dovoditi i odvoditi zatoenici, dopremati namirnice za
logorae i odvoziti umrli do oblinjeg novog groblja.
Austrougarske vlasti su bile vrlo zadovoljne injenicom da je logor mogao da se iri, jer
se oko Mauthauzena prostiralo iroko polje. Vladajua vrhuka u Beu je oigledno raunala da
e carevina potrajati i da e iz rata izai kao sila pobednica. Te raunice su se, meutim,
izjalovile.
Godine 1918. prvi veliki rat na evropskom tlu je zavren ne samo porazom Austrougarske
monarhije, nego i njenim raspadom.
Odmah posle rata, italijanske vlasti su se postarale da se na dostojanstven nain oda pota
pogubljenim zarobljenicima. Pored spomenika podignuta je i kapela. Postavljena su i etiri
spomen-kamena s brojkama umrlih srpskih zatoenika sahranjenih u masovnim grobnicama.
Prema podacima vojnih vlasti u Lincu, na novom groblju u Mauthauzenu sahranjeno je
1.750 Italijana, 7.038 Srba i vie stotina logoraa drugih nacija.
Kada je rat definitivno okonan i zarobljeniki logori poeli da zatvaraju kapije, preiveli
srpski logorai na razne naine su krenulu svojim kuama u Srbiji. Bili su izgladneli i bolesni, pa
je putovanje za njih bilo dugotrajno i iscrpljujue. Lekar iz Beograda Stana Mihajlovi je u svom
dnevniku sauvala potresnu sliku povratka naih izgnanika iz logora u poraenoj Monarhiji:
"Poeli su da pristiu nai ratni zarobljenici i internirci iz neprijateljskih logora. Dolaze
potpuno iscrpljeni od gladi, bolesni i iznureni od silnog peaenja. Veliko i Malo ratno ostrvo na
uu Save u Dunav sa Kalemgdana pruaju jeziv prizor."
Nadomak srpske prestonice sleglo se na hiljade naih ljudi, koji su uspeli da preive sve
strahote logora u Austriji, Maarskoj i ekoj, meu kojima je Mauthauzen bio najstraniji. Oni
su, naalost, nadomak kalemgdanskih zidina, dugo morali da ekaju ne bi li se domogli
Beograda i svoje zemlje. Neprijatelj je, tokom etvorogodinjeg rata, unitio sve plovne objekte,
tako da beogradske vlasti nisu imale ime da prevezu iznemogle ljude do nae obale.
 U dnevniku dr Stana Mihajlovi belei da "tu na domaku domovine i svojih domova i
svojih kua iznureni, skoro goli, spavaju pod vedrim nebom i ekaju na amce, ta jedina
prevozna sredstva koja su jo jedino ostala". Mnogi su na Velikom ratnom ostrvu umrli ne
doekavi da ponovo kroe na rodnu grudu.
Vlasti u slobodnom Beogradu su otvorile bolnicu u osnovnoj koli na Dorolu kako bi
bili primljeni pristigli logorai. Naime, bilo je nareeno da svi logorai kada preu s jedne na
drugu obalu Save i Dunava moraju da prou lekarske preglede. Najtee je bilo da se oslobode
vaiju.
Doktorka Mihajlovi ne moe da sakrije svoja oseanja dok pregleda preivele internirce.
Kada se ti nai ljudi svuku, "oveka obuzme tuga", veli ona. "To su ivi skeleti na kojima su
ostali samo koa i kosti. Oni u improvizovanoj bolnici na Dorolu preplavili su sobe, hodnike i
dvorite. Lee na podu i zemlji izgubljena pogleda i bez rei."
Vrativi se u zemlju mnogi logorai nisu doekali da poive u slobodi. U mrtvanici nije
bilo mesta za umrle. "Taljigama su danima prenosili mrtve do Novog groblja", belei doktorka
Mihajlovi.
Naalost, samo dvadeset godina kasnije, logori u Mauthauzenu i drugim mestima u bioj
Austrugarskoj postali su po drugi put, samo jo uasnija mesta smrti. Sa stotinama hiljada novih
nedunih rtava.
(Nastavie se)
 Od ljudi - potroni materijal
Himler, Hajdrih i per zasluni za otvaranje logora avgusta 1938. godine. Lekari i
studenti pratili ubistva iz "naunih pobuda"

Hajnrih Himler u obilasku kamenoloma

U Mauthazenu esesovci su uz nevienu dreku doekivali unezverene logorae samarima i
udarcima kundaka. "Dobrodolica" koja se ne zaboravlja ukoliko ostanete ivi.
Logorai su osetili da su na samom dnu ljudske bede posle ovog uasnog puta i doeka za
mnoge bez povratka. Bio je to samo poetak hoda po mukama za desetine hiljada logoraa. Na
ulazu u barake stajale su krupno ispisane Himlerove rei: "Jedini put vodi u slobodu. Njegovi se
putokazi zovu poslunost, marljivost, potenje, umerenost, istoa, red, disciplina i ljubav prema
domovini"!
U krug logora vie nisu stizali ljudi, kako su nam govorili retki preiveli logorai, ve
"potroni materijal" sa kojim je logorska komanda raspolagala po svom nahoenju ili
komandanti glavnokomandujuih vojnika i Gestapoa.
Na zahtev voe nemakih nacista Adolfa Hitlera, koncentracioni logor u Mauthauzenu
posle gotovo dve decenije ponovo su otvorili Hajnrih Himler, Rajnhard Hajdrih i Ernest
Kalterbruner, efovi Glavnog ureda za bezbednost Rajha, ef Gestapoa Hajnrih Miler, Osvald
Pol i vodei firerov arhitekt Albert per.
Ljudi iz samog nacistikog vrha bili su esti gosti u Mauthauzenu. Neprekidno su
obavljali inspekciju kako bi u ovaj logor mogli da smeste to vie zatoenika. Za vreme Drugog
svetskog rata u Mauthauzenu je bilo izmeu 8.000 i 20.000 zatoenika iz vie evropskih drava.
 Komandanti logora Franc Cirajs i Georg Buhmajer, prvi lagerfirer, trudili su se da budu
dobri domaini visokim gostima Rajha. Radi zabave demonstrirali su im vie naina likvidacije
zatoenika, od veanja do gasne komore. Kroz poseban otvor gosti iz Berlina mogli su da
posmatraju kako stradaju ljudi u gasnoj komori.
Do logora u Mauthauzenu logorai su transportovani teretnim vagonima u kojima je bilo i
do 200 zarobljenika. Kao i u Prvom svetskom ratu, na stanici bi nastao komar. Izbezumljeni
esesovci su kundacima i korbaima od volujskih ila tukli zbunjene i preplaene zarobljenike.
Nesrean je svaki ovek koji je od 1938. do 1945. stizao vozom bez povratka u
Mauthauzen. Do samog logora trebalo je da prepeae oko etiri kilometra. Svoje okrutno lice
esesovci su pokazivali ve iza prvog umarka na putu za logor, priseao se jadan od preivelih
logoraa.
Uz dreku i neprekidne udarce kolona se sporo kretala prema zidinama logora. Uobiajeni
kratak predah imala je kod same kapije logora na kojoj je stajao veliki kukasti krst. Na
sagovornik veli da je "srce bilo tu da kae da smo jo bili ivi. Ali koliko jo?"
Pre nego to bi dobili logorake brojeve umesto imena i prezimena, zarobljenici su morali
da prou kroz kupatilo. Prvo to bi morali da urade bilo je da otvore usta da bi im nemaki
vojnici skidali zlatne zube i oduzimali sve to su imali vredno. Iz kupatila su izlazili samo kao
redni broj. "Zidovi logora su bili kraj naeg sveta a mi samo brojevi. ak ni to".
Logori su se pretvorili u maine za masovno unitavanje ljudskog roda, nastavlja na
sagovornik. Ne istie svoje ime,jer veli da je bilo pravilo kod preivelih "niko pomenut, niko
zaboravljen".
Proseno je jedan zarobljenik u Mauthauzenu provodio od pet do devet meseci. Od
avgusta 1938. do jeseni 1939. proseni vek ivota zatoenika u ovom logoru bio je 15 meseci, od
zime 1939. do leta 1943. oko est i od zime 1944. do osloboenja 5. maja 1945. oko pet meseci!
Svih tih godina u logoru se jelovnik nije menjao. Znalo se, za doruak logorai su dobijali
kutlau erzaca, vetake kafe, za ruak supu od isceenog povra ili usoljenu ribu i za veeru po
20 grama margarina i vojniki hleb. Jedan hleb za stotinu zatvorenika.
U barakama se spavalo po sistemu "sardine", jer je zatoenika bilo od 300 do 400 u
jednoj prostoriji.
"Neki uasni mozak zla izmislio je kako na to straniji nain da ubije to vie ljudi",
zapisao je u dnevniku anonimni logora i opisao strahote koje su zatoenici doiveli u dvorcu
Harthajm. Dvorac je sagraen 1898. godine kao centar za umobolne. Od 1939. godine logor u
Mauthauzenu imao je u ovom dvorcu sanatorijum, iz koga, prema arhivskim dokumentima, niko
nije izaao iv. U njemu su vreni eksperimenti nad ivim ljudima. Zvanino se pominje 7.500
rtava, meu kojima je bilo i zatoenika iz Kraljevine Jugoslavije.
Ovde su nacisti bolesne i iznemogle logorae dovodili na "oporavak". Dvorac je u
poetku sluio za sprovoenje Hitlerovog programa eutanazije ili humane smrti. Istovremeno
sluio je i kao svojevrsna kola za obuku buduih komandanata novih koncentracionih logora.
Dvorac "za uivanje i rehabilitaciju" imao je krematorijum sa dve pei. Taj prostor liio
je na veliko i lepo ureeno kupatilo.
 Revnosne stareine logora u Harthajmu su redovno slale fotografije i izvetaje u Berlin o
svim eksperimentima ubijanja nevinih ljudi. Ti dokumenti su posluili da se posle rata utvrdi
konaan broj likvidiranih zatoenika.
Harthajm je dao svoj doprinos ubijanju. U dvorcu su bile ugraene specijalne elije za
ciljano usmrivanje. U logoru su radili lekari i studenti koji su posmatrali likvidaciju ljudi iz
"naunih pobuda". Trudili su se da smrt nastupi to bre.
U ispostavi u Guzenu je vladao pravi nacistiki teror. U martu 1944. otvoren je logor
Guzen dva. Zatoenici su radili na kopanju tunela. U kratkom roku su iskopali sedam kilometara
tunela. Radilo se danonono s primitivnim sredstvima, jer su Nemci tu planirali da otvore nove
fabrike za proizvodnju aviona "mesersmit" i otponu proizvodnju prvih raketa.
Komandant logora u Guzenu je izumeo posebnu metodu ubijanja, kupatilo za masovna
umorstva. Logorae iznemogle i nesposobne za rad skidao je gole i upuivao ih u kupatilo. Oni
su znali da su kandidati za ubijanje u krematorijumu i izbezumljeni bi skakali iz kupatila kroz
prozore pravo na gole ice visokog napona. Samo saznanje da je neko od logoraa odreen za
transport u Guzen, znailo je odlazak u sigurnu smrt. "Vrata pakla" je drugo ime za ovaj logor.
Poslednje rtve, 800 invalida, stradale su u gasnoj komori trinaest dana pred osloboenje.
(Nastavie se)
 Ubice plaui mole za ivot
Nijedan esesovac nije izbegao zasluenu kaznu

Srbi u logoru Mauthauzen

Logor Mauthauzen imao je jo jednu ispostavu - u Ebenzeu. Istorija tog podrunog logora
je i istorija veeg broja zarobljenika iz Srbije i drugih bivih jugoslovenskih republika. I u tom
logoru pri kraju Drugog svetskog rata zatoenici su gradili Hitlerove fabrike oruja ukljuujui i
tajno oruje ne bi li njime preokrenuli ratnu sreu, jer su nemake armije poele da gube bitku za
bitkom.
U Ebenzeu je kopano 16 tunela. Radilo se u dve i tri smene. Danas je samo jedan tunel
otvoren za posetioce. Logor je ugaen tek 6. maja 1945. kada je u njemu bilo vie od 16.000
logoraa. Od nekadanjeg logora ostao je samo betonski luk na ulaznoj kapiji. Barake su sruene
i na njihovom mestu podignute stambene zgrade.
Nacisti nisu uspeli da prikriju sve svoje zloine poinjene u logorima irom Nemake,
Austrije i drugim okupiranim zemljama. Iako su na raspolaganju imali mnoga sredstva za
masovno unitenje logoraa, i u Mauthauzenu, i u njegovim ispostavama u Guzenu, Ebenzeu i
drugim mestima, nisu uspeli da uklone svedoke svih strahota, muenja i masovnih ubistava. Ali i
scene iz svakodnevnog ivota interniraca, kakve je, na primer crteom tajno beleio, "rizikujui
ivot", srpski slikar Milo Baji, koji je u Mauthauzen, a potom Ebenze, transportovan iz
banjikog logora.
Kada je svanuo dan slobode, istog asa je poela i bitka da se iznemogli zarobljenici
spasu od umiranja.
 Dogodilo se i ono to su mnogi ljudi godinama sanjali. Nacisti su izgubili rat. Ratna srea
se preokrenula i doao je trenutak u kome su zatoenici mogli da gledaju kako se do jue
nemilosrdni esesovci sada bore da izvuku ivu glavu.
"Nikada nisam mogao da zamislim da u jednog dana videti i takve scene, da jueranji
krvoloci plau i mole za ivot", govorio mi je bivi zatoenik u Mauthauzenu. "Plakali su kao
mala deca od straha ta ih sve eka, a bili su nemilosrdne ubice na svakom koraku logora: od
barake do kupatila, krematorijuma, gasnih komora, na apel-placu, u bolnici, sanatorijumu."
"Nacistiki svet je carstvo totalno bezobzirne sile, svet sastavljen od gospodara i robova,
svet u kome ljubav prema slobodi ne predstavlja ljudsku vrlinu ve zloin. To je svet gde biti
posluan znai puzati, gde se ubija po nalogu, a onaj ko ne urla s vukovima umire u svojoj
jazbini. To je svet u kome se istrebljivanje ljudi vri iz zadovoljstva i gde se ubice smatraju
herojima", pie ak Delari u knjizi "Gestapo".
"Sve se to danas ini kao daleka prolost koju bismo hteli da zaboravimo", nastavlja
Delari. "Pa ipak, zatrovano testo moe svakog trenutka da naraste. Ljudi nemaju pravo da tako
lako zaboravljaju. Nemaju pravo da zaborave. Nikad."
Uostalom, smrt zatoenika nije mogla da se zaustavi ni kada su logori osloboeni.
Iznemogli su doiveli slobodu i umrli posle svih tortura kojima su bili izloeni tokom
viemesenog tamnovanja.
Postoje razliiti podaci o broju stradalih. Pouzadano se zna da je samo u Mauthauzenu
umrlo vie desetina hiljada ljudi. Samo 15 odsto od ukupnog broja zatoenih je preivelo. Jedno
je izvesno, Mauthauzen je 80 meseci u Drugom svetskom ratu bio u slubi smrti. U proseku je
meseno umiralo i do 2.500 zarobljenika.
Nikada vie faizam! Zaista, nikada posle svih ovih strahota. Odbor preivelih logoraa u
Mauthauzenu pri Republikom savezu boraca Srbije trudi se da i danas podseti mlada pokolenja
na zlu sudbinu svih zatoenih u logorima smrti. Od Mauthauzena do Jasenovca, Starog
sajmita...
Svi smo bili na listi smrti, govorili su nam retki preiveli zatoenici, kada smo 5. maja
1988, na dan osloboenja Mauthauzena, posetili ovaj mirni, idilini gradi na obali Dunava.
Gradi koji u naoj svesti ivi kao muilite i mesto ljudske patnje i stradanja koji se ne daju
iskupiti.
Seali su se esesovaca koji su se spremali za nove egzekucije i logoraa koji su se
spremali za novi ivot. Zvanino je registrovano da je 26 dravljana nekadanje Jugoslavije
pokualo da pobegne iz logora u Mauthauzenu.
Nai internirci su 2. februara 1945. uestvovali u herojskom pokuaju bekstva iz logora.
Naalost, tada nisu uspeli, ali ih to nije obeshrabrilo i bili su uesnici svih pokreta otpora
esesovcima.
Jugoslovenski logorai su sa jednim slonim NE odbili komandu nemakih uvara da uu
u tunel u kome je bila lokomotiva do vrha napunjena eksplozivom. Njihovo NE odjekivalo je na
apel-placu u Ebenzeu. Naoruani motkama i ekiima za lomljenje kamena Jugosloveni su bili
spremni da se suprotstave straarima. Plan komandanta logora Cirajsa bio je da likvidira logorae
i uniti sve tragove viegodinjih zloina nad zatoenicima. Ali taj plan nije uspeo zahvaljujui,
izmeu ostalog, i otporu srpskih logoraa.
 Petog maja 1945. logor u Mauthauzenu su oslobodile saveznike jedinice. Izmueni
logorai nisu imali snage da se raduju to je jedna strana epoha iza njih i to je konano granulo
sunce slobode. Naprotiv, bili su toliko iznureni da ih je samo u Mauthauzenu od 7. do 10. maja
1945. umrlo 2.000.
Neke od komandanata logora i voa Gestapoa meunarodni ratni sud u Nirnbergu je
osudio na smrt ili viegodinju robiju. Niko od esesovaca nije izbegao zasluenu kaznu.
Logor u Mauthauzenu u oba svetska rata, od 1914. do 1918.i od 1938. do 1945, danas je
lepo ureen i dobro ouvani spomen-muzej. U krugu biveg logora je otvorena stalna muzejska
postavka sa svim sredstvima za masovno ubijanje ljudi koji su se protivili faizmu i voleli svoju
zemlju i slobodu.
Deo logora, logorska tvrava i oblinja stratita zatoenika, zatim masovne grobnice,
mesto gde je rasipan pepeo spaljenih u krematorijumu i najraznovrsnija sredstva za muenje
starih i mladih, ena i dece raznih nacionalnosti pretvoreni su u eksponate i svojevrsno spomen-
obeleje.
U Mauthauzenu je za vreme Drugog svetskog rata bilo zatoenika iz 18 drava. Preiveli
iz bive Jugoslovije, najvie njih iz Srbije, Crne Gore, Bosne, slavili su 5. maj kao svoj drugi
roendan. Svake godine bi se na taj dan okupljali na ovom stranom mestu, jer su se oseali kao
ponovo roeni kada su ih savezniki vojnici izvukli iz pakla iz koga za mnoge nije bilo povratka.
(Nastavie se)
 Puzei ljube gusenice tenkova
Koncentracioni logor za masovno unitavanje ljudi u Mauthauzenu i u 21. veku
izaziva nevericu, uenje, strah i jezu

Logorai dan posle osloboenja, 6. maja 1945.

Koncentracioni logor za masovno unitavanje ljudi u Mauthauzenu i u 21. veku izaziva
nevericu, uenje, strah i jezu. Samo u Drugom svetskom ratu, od 1938. do 1945, kroz ovaj
logor, obeleen stepenom tri, najgorom kategorijom logora Treeg rajha, prolo 335.000
zatoenika. Unutar njegovih zidina i u podrunim filijalama na bestijalan nain je ubijeno oko
130.000 mukaraca, ena i dece iz 30 drava Evrope i s drugih kontinenata.
U Mauthauzenu je bilo zatoeno i 7.000 Srba od kojih vie od polovine nije preivelo.
rtve su uglavnom bile Jevreji, u prvom redu poljski, ali i Jevreji iz drugih evropskih
drava, pripadnici francuskog Pokreta otpora, panski borci, italijanske patriote i antifaisti, ruski
crvenoarmejci, srpski partizani, grki borci protiv nacizma, zatvorenici iz mnogih drava,
ameriki i britanski piloti.
Dan osloboenje, 5. maj 1945, slavi se svake godine. Jo se pria da su dva tenka
amerike 3. armije toga dana doprla do ivopisne varoice na Dunavu i odmah uputila ka logoru.
Mnogi od deset hiljada iznemoglih logoraa su puzei doli do tenkova i ljubili eline gusenice i
slobodu.
Prvih dana maja posetioci su, po tradiciji, uglavnom mladi iz itavog sveta. Logor je
uglavnom sauvao prvobitni izgled. Sauvane su barake, zidine sa straarskim kulama, zatvor,
gasna komora, bolnica, soba u kojoj su zatvorenici streljani kada su im merili visinu, pisma
logoraa, fotografije, sve do pedantno pisanih podataka o broju zatoenika koji se menjao iz dana
u dan...
Od 1945. do danas, 5. maj, dan osloboenja logora u Mauthauzenu, obeleava se na
dostojanstven nain. Iz svih zemalja iji su graani stradali u tom i oblinjim logorima, dolaze
visoke dravne delegacije, malobrojni preiveli, rodbina stradalih. Njima se u sve veem broju
pridruuju mladi i njihove organizacije sa porukom da je svetu neophodan mir.
 Gasne komore, krematorijumi, veala, ubijanje ljudi ledenom vodom na minus 30
stepeni, streljanja, noenje kamenih blokova uz 186 stepenika po vetru i ledu (svako posrtanje
zavraavalo se metkom u elo), glad - bili su samo deo, naalost, bogatog arsenala masovne
likvidacije zatoenika.
Povodom 68 godina od oslobaanja logora, u Mauthauzenu je otvoren novi vizitorski
centar sa dve stalne izlobene postavke, koje ine 48 snimaka razgovora sa preivelima i tzv.
"Sobu imena". Postavke su smetene u autentine prostore logora i sadre desetine originalnih
predmeta (bievi koje su koristili uvari, delovi veala, identifikacione narukvice naene u
masovnoj grobnici, zarala konzerva otrovnog gasa ciklon-B i dr), koji svedoe o ivotu i smrti u
Mauthauzenu.
Tu je i odea za bebu Hanu Berger Moran, koja je roena u logoru, zatim bicikl koji je
jedna opatica dala poljskom logorau Stanislavu Kudlinskom da se posle osloboenja vrati u
domovinu...
U "Sobi imena", smetenoj u nekadanjoj ledenoj mrtvanici logora, na horizontalnim
staklenim panelima nalaze se imena 81.007 zatoenika za koje je dokumentovano da su umrli u
Mauthauzenu. Na panelima je ostavljen prazan prostor za jo 10.000 ljudi, "iji identitet", prema
reima rukovodioca Barbare Glik, "nikada neemo saznati".

Novi vizitorski centar, graen osam godina, uz pomo stotine institucija irom sveta,
zamenie raniju izlobenu postavku, iz 1970, koja je na odreeni nain "prevaziena"
"Ovaj prostor", kako je na otvaranju rekla Johana Mikl-Lajter, ministar unutranjih
poslova Austrije, "sada ima nekoliko funkcija - memorijalni centar, groblje, upozorenje buduim
naratajima, dokumentacioni i obrazovni centar."
Godinama posle osloboenja preiveli logorai iz Rusije, Srbije, Poljske, Italije, panije,
Francuske i delegacije mladih organizovali su u Mauthauzenu poetkom maja mar mira i
slobode. Kolona se kretala od centra varoi do apel-placa u samom logoru, s jedinom porukom
da je svetu potreban mir.
Moe li Mauthauzen da iz svoje istorije izbrie stranu sudbinu da je u dva svetska rata
bio logor smrti. I da svakom posetiocu porui: "Dobro doli".
Gradonaelnik Mauthauzena je jo maja 1985. javno upozorio da je faizam jo iv u
nekim zemljama i glavama. Predsednik Meunarodnog komiteta nekadanjih logoraa je, tada,
uz poruku da je svetu potreban mir, podario porodicama Mauthauzena koje su skrivale izbegle
logorae skromne darove i skice zatoenika nastale u samom logoru.
Zajednika poruka je bila da Mauthauzen treba da postane trajno sastajalite pobornika
mira. Nacistika divljanja vie nikada ne smeju da se ponove, bila je poruka i tadanjeg dravnog
vrha Austrije. Svedoci smo, naalost, da se nacizam ponovo povampiruje.
Zatoenik iz aka podsetio je jednom prilikom da je "Mauthauzen bio zla kob za srpski
narod u oba velika rata. Groblja u Mauthauzenu i oblinjem Aahu su vena seanja na rtve
naih predaka. Rano je, ipak, za oprotaj".
Mauthauzen ostaje Mauthauzen!
Kraj