Petar Veliki otkriva Srbe

Petar Tolstoj, savetnik ruskog vladara, početkom 18. veka obaveštava dvor da u
blizini Kotora žive ljudi vere hrišćanske, jezika slovenskog, nikome ne služe, a
ponekad vode rat s Turcima

Vladika Danilo Šćepčević Njegoš, obnovitelj Cetinjskog manastira

PRVI zvanični kontakt između ruskog dvora i crnogorske mitropolije uspostavljen je

početkom XVIII veka, tačnije 1711. godine. To se dogodilo u vreme dok je u Rusiji bio na
prestolu car Petar Veliki (1672-1725), a u Crnoj Gori na čelu duhovne i svetovne vlasti stajao
vladika Danilo Petrović (1670-1735), poznat kao glavni junak Njegoševog speva "Gorski
vjenac". Ideja da se uspostave veze sa pravoslavnim hrišćanima na Balkanu rodila se u glavi
ruskog cara neposredno pred rusko-turski rat na reci Prut 1710. godine. Petar Veliki je, naime,
preko srpskih kaluđera, koji su povremeno boravili u Rusiji, znao da u jugoistočnoj Evropi žive
pravoslavni Sloveni, među njima i Srbi, koji se nalaze u viševekovnom turskom ropstvu.
Ruski car je i preko svojih poverljivih ljudi, koje je slao u Evropu da se upoznaju i prouče
političke, ekonomske i vojne prilike na Starom kontinentu, takođe saznao da je na balkanskim
planinama nastanjen jedan narod koji ima istu veru kao i Rusi i da govori sličnim jezikom kao i
oni. Petar Tolstoj, savetnik ruskog vladara, obilazeći dalmatinska mesta stigao je u prvoj deceniji
XVIII veka u Boku kotorsku i obavestio ruski dvor da "u blizini Kotora žive slobodni ljudi koji
se zovu Crnogorci. Ti ljudi su vere hrišćanske, jezika slovenskog i ima ih veliki broj; nikome ne
služe, ponekad vode rat s Turcima, a ponekad ratuju s Mlečanima". Ovo je, prema tvrđenju
crnogorskog istoričara Gligora Stanojevića, prvi značajniji pomen Crne Gore u Rusiji.
 RUSKI car je na osnovu ovih izveštaja bio uveren da su Srbi potencijalna snaga za
obračun protiv zajedničkog neprijatelja - Turske i zato se trudio da brzo uspostavi vezu sa njima.
Ruski istoričar Pavle Miljukov tvrdi da "od tada Petrovi odnosi sa hrišćanskim stanovništvom, a
naročito sa slovenskim narodima dobivaju obeležje jedne praktične i direktne politike."
Carevom ispravnom poimanju situacije na Balkanu dragocenu pomoć je pružio i grof
Sava Vladisavić, carev najbliži saradnik, inače poreklom Srbin iz Hercegovine. On mu je
sugerisao da pošalje dva oficira među Srbe u Crnoj Gori koji će na terenu sagledati situaciju u
pogledu spremnosti ovog naroda za obračun sa Turcima. Ta dva ruska oficira bila su pukovnik
Mihailo Miloradović i kapetan Ivan Lukačević, koji su takođe bili Srbi i koji su posle dugog
morskog putovanja stigli u Boku kotorsku u julu 1711. godine. Ova prva ruska zvanična misija u
Crnoj Gori imala je veliki politički značaj, tvrde mnogi istoričari. Značaj ove misije upravo je u
tome što je njenim dolaskom ugrađen prvi kamen u temelje rusko--crnogorskih političkih,
duhovnih i ekonomskih odnosa koji traju već više od trista godina.
PREDOSEĆAJUĆI da je dolaskom prve zvanične misije koju je ruski car Petar Veliki
uputio u Crnu Goru pokrenut jedan snažan istorijski zamajac koji će ostaviti duboki trag u
društvenom i duhovnom biću njegovog naroda, vladika Danilo je smatrao da je potrebno da lično
obavesti plemenske glavare o poruci koju je dobio od moćnog ruskog suverena. Na velikom
zboru na Cetinju vladika je održao govor u kome je, pored ostalog, rekao:
"Mi smo, ljubazna braćo Crnogorci, čuli i saznali da imamo negdje daleko na Istoku
hristijanskoga cara i svagda smo željeli znati za njega i njegovo carstvo; ali kako smo u ovim
gorama sa svake strane zatvoreni - nijesmo o tome mogli ništa saznati i razumjeti, ali, evo danas,
blagodareći Bogu, carske poslanike vidimo među nama. Evo njegove carske gramate (poruke) u
rukama imamo, a njegovi poslanici nisu tuđinci, nego naša braća Srbi, koji nam kažu da je Petar
Veliki imperator i samodržac od sve Rusije. On ratuje s Turcima i ne traži druge slave, nego da
crkve Hristove i manastire oslobodi, i na njima časni krst podigne, i da rod hristijanski ispod
ljutoga jarma turskoga izbavi. Mi smo s Rusima jednoga plemena i jedne vjere. Oružajte se,
braćo moja Crnogorci, pa i ja sa vama. Ne žaleći ni imanja ni života, gotov sam s vama poći na
službu caru hristijanskome, moleći preblagoga Boga da nam bude pomoćnik i putevoditelj."
POSLE odlaska ruske delegacije iz Boke, vladika Danilo se potrudio da se odnosi između
Petrograda i Cetinja ne okončaju ovim kratkim boravkom Miloradovića u Crnoj Gori. Odmah je
uputio pismo Petru Velikom, uveren da je ruski suveren zainteresovan za položaj srpskog naroda
pod turskom ekupacijom i spreman da pomogne. U svom prvom obraćanju ruskom vladaru
vladiki Danilu kaže: "već dugo vremena čežnjivo očekujemo pomoć od Vašeg carskog
veličanstva radi našeg oslobađanja i dolaska pod Vašu preblagu carsku zaštitu".
Crnogorski vladika je smatrao da je potrebno da uspostavi i lične kontakte sa ruskim
carom i zato je odlučio da krene na dug i u to vreme težak i neizvestan put do dalekog
Petrograda. Istoričar Jovan Milićević kaže da je "Danilo krenuo u Rusiju krajem 1714. i na putu
proveo više meseci". Pravi razlog za vladičin odlazak u Rusiju je u stvari veliki pohod koji je
protiv Crne Gore preduzeo bosanski vezir Numan paša Ćuprilić, a koji se pretvorio u najkrvaviji
obračun Turaka protiv Crnogoraca u XVIII veku.
 VLADIKA je u početku pružao snažan otpor bosanskom veziru, ali je zbog višestruke
nadmoći turske vojske morao napustiti bojište i otići iz Crne Gore. Izgleda da se Danilo osećao
neprijatno i postiđeno, jer je morao da napusti svoj narod u najtežem trenutku i nađe zaštitu u
Rusiji. To najbolje pokazuje pismo koje je na Mitrovdan 1714. godine uputio iz Petrograda i koje
je tajnim kanalima stiglo u Crnu Goru. U pismu se kaže:
"Poštovani knezovi i starješine Crne Gore. Samo da znate da smo još živi i zdravi usred
ove velike nesreće, ne prestajući da stalno mislim na vas, pošto mi se dogodilo da se odvojim od
vas, ne mojom željom, nego primoran turskom silom koja vas je podjarmila. Pošto su vas
pokorili, izgubili ste vječnu slavu i ugled koje vam je dao Gospod Bog, što vam je donijelo
divljenje careva i kraljeva, koje ste stekli vjernošću i hrabrošću za svetu vjeru. I kunem vam se
Bogom i Presvetom Bogorodicom, nije mi bilo žao poginuti zajedno sa vama. I, zaista, mila bi
mi bila smrt da ste vi htjeli da svi ujedinjeni izginemo časno i slavno, kao što je to učinio knez
Lazar i Miloš Obilić koji ubi cara na Kosovu, pa najzad i sam pogibe sa svih sedam hiljada
boraca ostavivši poslije sebe veliku slavu i čast".
OČIGLEDNO da je vladika Danilo mislio da je za poraz koji su Crnogorci pretrpeli od
vezira Ćuprilića krivo, između ostalog, i nejedinstvo među crnogorskim plemenima.
Car Petar je lepo primio vladiku i darovao njemu lično 5.000 rubalja, zatim dao 3.400
rubalja za putne troškove, 16 zlatnih medalja, 5.000 rubalja i 1.000 zlatnih dukata za crnogorske
glavare, te 1.600 dukata za postradali narod. Ova poseta je "morala ostaviti snažan utisak na
vladiku koji dotle nije imao priliku da poseti ni skadarskog sandžak-bega", kaže istoričar
Milićević.
MISIJA PUKOVNIKA MILORADOVIĆA
TREBA reći da je po dolasku u Grbalj pukovnik Miloradović počeo da okuplja
Crnogorce koji su bili spremni da zajedno sa "braćom Rusima" krenu protiv Turaka. Kako
Miloradović kaže, on je organizovao oko 6.000 ljudi i bio spreman da izvrši postavljen zadatak.
Međutim, neuspeh ruskih trupa na Prutu, kao i loša organizacija priprema crnogorskih boraca,
uticali su na to da ovoga puta angažovanje pravoslavnog stanovništva na Balkanu u borbi protiv
Osmanlijskog carstva - nije uspelo.
Zbližavanje dve jednoverne zemlje
Vladika Vasilije je u Rusiji 1754. objavio "Istoriju o Černoj Gori", koja je imala
više izdanja. Prema toj knjizi vladičina uža domovine bila je "najznačajniji deo
srpstva"

Vladika Vaslije Petrović Njegoš

POSLE povratka u Crnu Goru vladika je naišao na izvestan otpor kod nekih plemenskih
glavara prema njegovoj politici, koja je težila dobrim i bliskim odnosima sa Rusima. Neka
crnogorska plemena, naročito Kuči i Piperi, smatrali su da Crna Gora treba da više teži Veneciji,
koja je u susedstvu, nego dalekoj Rusiji. Vladika je uporno branio svoju rusofilsku i pravoslavnu
orijentaciju i sa takvim stavom je umro.
Ocenjujući ulogu i zasluge vladike Danila za uspostavljanje čvrstih i iskrenih odnosa
između Crne Gore i Rusije, mnogi iskoričari smatraju da je on imao istančan politički instikt koji
mu je omogućio da objektivno sagleda geopolitički položaj Crne Gore koja se nalazila u
neprijateljskom okruženju između Turske, Mletačke republike i kasnije Austrije, kao i da
vizionarski ukaže na potrebu čvrstog i trajnog povezivanja Cetinja i Petrograda. Kao duhovnik
znao je da je pravoslavna vera, kao i sličnost i bliskost jezika, kulture i istorije neraskidivo
povezuju Crnogorce i Ruse i zato se uporno zalagao za to.
JEDNA od najistaknutijih crnogorskih istoričara Marko Dragović, povodom
obeležavanja 200. godišnjice uspostavljanja zvaničnih odnosa između Crne Gore i Rusije rekao
je: "Iako je Rusija geografski tako daleko od Crne Gore, opet su je Crnogorci tako blizu
predstavljali, kao da su je pred svojim očima gledali. Ona je bila najbliža duši i srcu svakojega
Crnogorca. Nada u veliku Rusiju imala je za Crnu Goru najsrećnije pošljedice."
 Danila je nasledio vladika Sava Petrović Njegoš, koga je rukopoložio pećki patrijarh
Mojsije Rajević. Sava je bio sušta suprotnost vladici Danilu, kako po svojim ličnim osobinama,
tako i po političkim uverenjima. On je bio više vezan za Veneciju nego za Rusiju, smatrajući da
se Turci svete Crnogorcima i preduzimaju kaznene ekspedicije jer su oni privrženi svojoj
pravoslavnoj braći na istoku.
NAROD u Crnoj Gori imao je sasvim drugačije poglede od svog vladike. Za razliku od
njegove mletačke orijentacije, Crnogorci su većinom bili za bliže odnose sa Rusijom. Zato su na
opštem crnogorskom zboru, koji je održan u proleće 1743. godine, doneli odluku da jedna
delegacija na čelu sa vladikom poseti Petrograd i susretne se sa ruskom caricom Jelisavetom,
naslednicom i ćerkom Petra Velikog.
Vladika je prihvatio odluku zbora i uputio se zajedno sa ostalim članovima delegacije u
daleku Rusiju, u koju je doputovao u aprilu 1743. godine. Stigavši u rusku prestonicu vladika je
nastojao da ruske političke i crkvene krugove upozna sa stradanjima naroda u Crnoj Gori zbog
njihovog prihvatanja zahteva Petra Velikog da ustaničkim dejstvima protiv Turaka potpomognu
ruskoj vojsci koja je ratovala protiv Porte na reci Prut. U tom cilju je napisao opširnu poruku
carici Jelisaveti Petrovnoj u kojoj je, prema tvrđenju istoričara Branka Pavićevića, između
ostalog rekao: "Crnogorci su zajedno sa ruskim izaslanicima, pukovnikom Mihailom
Miloradovićem i kapetanom Ivanom Lukačevićem godine 1711. mnoge turske gradove i mjesta
razorili, ali su poslije zaključenog rusko-turskog mira morali da osjete svu strahotu kaznenih
ekspedicija turske vojske, koja je razorila sve crkve i manastire po Crnoj Gori, raznijela crkvene
utvare, mnoga sela popalila i razorila i velik dio naroda odvela u ropstvo."
DELEGACIJA je veoma lepo dočekana u glavnom gradu Rusije, a carica Jelisaveta je
tom prilikom donela odluku da se Crnoj Gori odobri pomoć od 3.000 rubalja, što je u to vreme
bila značajna suma, a da se Savi i njegovim pratiocima nadoknade putni troškovi. Osim toga,
vladici je poklonjena skupocena odežda, kao i crkvene knjige. Interesantno je da Savu nije
primila ruska carica i ako je njen otac sa velikim počastima ugostio u svom dvoru njegovog
prethodnika vladiku Danila. Da li se to može protumačiti kao caričina reakcija na političke
postupke vladike Save koji su više bili naklonjeni katoličkoj Mletačkoj republici nego
pravoslavnoj Rusiji - teško je danas utvrditi, zbog nedostatka relevantnih dokumenata.
Za vreme Savinog dugog odsustva iz Crne Gore, prvi put je do punog izražaja došao
jedan drugi Petrović Njegoš: arhimandrit Vasilije, vladičin bliski rođak. On je kasnije i pored
živoga Save postao vladika. Kako kaže istoričar Novica Rakočević "Vasilije je bio drugačiji
čovek, pravi tip crnogorskog dinarca sa svim njegovim dobrim i lošim stranama: sav od akcije i
inicijative, pun zamisli koje je neumorno pokušavao da ostvari. Svojom nepresušnom energijom
uspevao je da utiče na saplemenike, i inače sklone da idu za kakvim vođom, a uz to je imao
veoma visoko mišljenje o sebi. Za razliku od Save, vladika Vasilije je bio veoma odan
pravoslavnoj Rusiji i nepoverljiv prema katoličkoj Veneciji".
 NA INSISTIRANjE Vasilija, patrijarh Arsenije III Jovanović mu je dao odobrenje da
otputuje u Rusiju. U Petrograd je stigao u septembru 1752. i u Rusiji proveo bezmalo godinu i po
dana. Za to vreme, kako kaže istoričar Milićević, da bi ostvario svoje ciljeve "neumorno je pisao
mnogim istaknutim ličnostima iz ruskog političkog života, počev od carice Jelisavete do ruskih
ministara". U ovim pismima je pokušavao da upozna zvaničnu Rusiju i njene predstavnike sa
Crnom Gorom, da ih ubedi u potrebu da se dve jednoverne i jednoplemene zemlje zbliže, a
takođe je tražio i pomoć, posebno za izdržavanje crnogorske vojske i jedne škole, kao i knjige.
Uz ostalo je molio i zaštitu od Turaka za svoj "slavenoserpski crnogorski narod". Prema
njegovom tvrđenju, Crna Gora je nezavisna zemlja, ali ona ipak želi rusku zaštitu.
VASILIJE je pred ruskim dvorom pokrenuo dalekosežnu problematiku, koja je zadirala i
u istočno pitanje, tj. pitanje proterivanja Turaka sa Balkanskog poluostrva i oslobađanje srpskog
naroda uz pomoć Rusije i pod njenim pokroviteljstvom.
On je prošao kao i njegovi prethodnici Danilo i Sava: dobio je 3.000 rubalja za put, 5.000
za opravku crkava u Crnoj Gori, veliki broj crkvenih knjiga i stvari, a plaćeni su mu i troškovi
boravka. Uz to je u Rusiji 1754. objavio svoju "Istoriju o Černoj Gori", prvu koju je napisao
jedan Crnogorac. Knjiga je imala više izdanja i bila prevedena na francuski i italijanski. I
izadavanje ove Istorije u Rusiji bilo je podstaknuto političkim ciljevima: naime, trebalo je
ruskom dvoru i ruskim velikodostojnicima ukazati na značaj vladičine uže domovine koja je,
prema toj knjizi bila "najznačajniji deo srpstva"!
VLADIKA SAVA SE UDVARA MLECIMA
MADA je vladika Sava, kao što je rečeno, lepo primljen u Petrogradu i bogato darivan,
on je posle povratka u Crnu Goru (1744) umesto Rusiji uputio zahvalnost mletačkom duždu u
pismu sledeće sadržine: "Pravedni principe, mi niže imenovani ponizno i umiljato poklanjamo se
vašoj pravednosti i za ispunit naš dug davamo vi na znanje kako faleći gospoda Boga zdravo smo
se vrnuli na našu krajinu od puta na kojemu smo bili u Moškovije (Rusiji) i sada smo na službi
vaše milosti."
Dugovečni temelj bratskog kulta
Carica Katarina posle susreta s vladikom Vasilijem Petrovićem naložila da se
prihvate svi njegovi opravdani zahtevi za slanje materijalne pomoći i rešavanje
političkih pitanja

Katarina II, ruska carica

PO POVRATKU iz Rusije, vladika Vasilije je zatekao veoma zategnute odnose s

Turcima zbog izbegavanja Crnogoraca da im plaćaju danak i druge namete. Porta je pretila
slanjem kaznene ekspedicije u one delove Crne Gore gde su dugovi bili najveći. Pošto je lepo
dočekan u Petrogradu, Vasilije je smatrao da može lično, putem pisma, da se obrati ruskoj carici
Jelisaveti Petrovnoj, s molbom da ruska diplomatija učini pritisak na tursku vladu kako bi se
sprečilo kažnjavanje Crnogoraca zbog neplaćanja dažbina. Ruska carica se odazvala ovoj molbi i
zahtevala od svog predstavnika u Carigradu kneza Obreškova da uloži demarš na Porti kako bi se
sprečile represalije prema stanovništvu u Crnoj Gori. Istoričari tvrde da je to prvi slučaj u istoriji
rusko-crnogorskih odnosa da se ruska vlada zvanično založila za Crnu Goru. U kasnijem
periodu, sličnih ruskih diplomatskih intervencija na Porti, radi zaštite pravoslavnog stanovništva
u Crnoj Gori, bilo je sve više.
VLADIKA Vasilije je smatrao da će biti dobro da ponovo ode u Rusiju, pa je u Petrograd
stigao krajem zime 1758. godine. Kao i za vreme prve posete, i sada je neumorno pisao svakom
za koga je smatrao da može bilo kako uticati na ostvarenje njegovih planova, s tim što je u
podnošenju predloga ruskoj vladi bio izdašniji i maštovitiji nego pre pet godina. Međutim, ceo
projekat koji je podneo carici Jelisaveti Petrovnoj, prema mišljenju istoričara Rakočevića, bio je
pun neostvarivih zahteva. Bez ikakvih obzira na stvarni život i stvarnu politiku tadašnje Rusije,
on se usudio da traži sledeće: da ruski dvor isplaćuje Crnoj Gori godišnje ni manje ni više nego
50.000 červonaca; da se u Crnu Goru pošalju topovi i artiljerci, zatim inženjeri za istraživanje i
eksploataciju ruda; da dobije štampariju i tipografske radnike; da Rusi od austrijske carice Marije
Terezije zatraže grad Rijeku, čime bi bio olakšan saobraćaj između Rusije i Crne Gore, a uz to bi
ruska imperija stekla bazu na Sredozemlju.
RUSKI dvor je ovoga puta bio bolje obavešten o Vasiliju nego prilikom njegove prve
posete. Kao odgovor na sve njegove silne predloge, dvor je odobrio izvesne skromne novčane
sume, čak manje nego nekoliko godina ranije: crnogorskom narodu je poklonjeno 1.000 zlatnih
dukata, glavnim članovima crnogorske delegacije po 50 dukata, po 50 rubalja svima za troškove
boravka, 2.000 rubalja za put, 1.000 rubalja Vasiliju i 3.000 rubalja za Cetinjski manastir.
Razume se da Vasilije nije bio zadovoljan takvim ishodom, pa je ostao i dalje u Rusiji i nastojao
da izvuče još koju paru. Tako je od Svetog sinoda dobio nešto više od 1.100 rublja, a carica je
čak pristala da doda zamašnu sumu od 15.000 rubalja, ali novac nije stigao u Vasilijeve ruke,
nego je uručen ruskom pukovniku Pučkovu sa zadatkom da ga on preda Crnogorcima i da,
ujedno, ispita stvarne prilike u Crnoj Gori.
KADA se vratio iz Rusije, kod vladike Vasilija desila se velika promena. Sva iskustva,
sve što je dotad radio i posledice takvog rada, i pored sve njegove zanesenosti, nisu mogle proći
bez traga na njegovo dalje mišljenje i ponašanje. On je svakako morao napraviti nekakav
obračun sa sobom i svojom delatnošću jer se odjednom dosta promenio. Sada je počeo da
savetuje svojim sunarodnicima da plaćaju harač Turcima, te da budu u miru i sa njima i sa
Mlečanima. Zatim je počeo da sledi vladiku Savu i da čini ono što je Sava radio za celog svog
dugog života: da pribira zemlju za Cetinjski manastir. I to je, kao i sve ostalo, radio sa sebi
svojstvenom strašću, predano i neumorno.
U trenutku uočljive promene ponašanja i držanja vladike Vasilija i njegovog vidnog
prilagođavanja realnim i racionalnim pogledima na politički život, na Cetinju se saznalo da je
1762. godine na carski presto u Rusiji stupila nova vladarka - Katarina Velika.
IZ DANAŠNjE perspektive može se pozitivno oceniti ponašanje i reagovanje plemenskih
starešina i sveštenstva u Crnoj Gori na vest o promeni vlasti u Petrogradu. S preciznim i realnim
političkim instinktom, u Cetinjskoj mitropoliji je ocenjeno da dolazak nove carice nije obična i
rutinska dvorska promena, nego da označava rađanje jednog novog doba koje će imati uticaj i
ostaviti duboke tragove na evropske događaje i prilike. Upravo to su bili razlozi da najviše
crkvene i plemenske starešine donesu odluku da vladika Vasilije po treći i poslednji put otputuje
u Rusiju i pokloni se novoj ruskoj vladarki i zatraži njenu zaštitu za narod u Crnoj Gori.
Vladika je krenuo na put 5. juna 1765. godine, a sa njim su pošli jerođakon Petar Petrović
i jeromonah iz Maine Josif Vukićević. Stigavši preko Beča i Kijeva u Petrograd, prvo što je
vladika Vasilije odlučio da uradi je da uputi pismo carici Katarini II i ruskom kancelaru
(predsedniku vlade) Nikiti Paninu.
U PISMU kancelaru, Vasilije kaže da nije došao u Petrograd radi svoje lične sreće i
slave, već radi toga da novoj carici izrazi podaničku vernost. Vladika je zahtevao od državnog
kancelara i da mu izdejstvuje audijenciju kod carice. U pismu carici Katarini, vladika joj je
čestitao dolazak na presto i zaželeo joj dobro zdravlje i dug život, kao i njenom sinu Pavlu
Petroviču, budućem ruskom caru.
 Carica se odazvala molbi vladike i sugestiji svoga predsednika vlade i primila
crnogorskog gosta u dvorskoj kapeli, smatrajući da to mesto najbolje odgovara duhovnom činu
vladike. Prilikom susreta sa caricom, Vasilije je održao duži govor u kojem je, u ime naroda u
Crnoj Gori, zaželeo carici Katarini mnogo uspeha u obavljanju odgovorne vladarske dužnosti.
VLADIČIN govor je, kako se vidi iz dvorskih dokumenata, ostavio snažan utisak na
caricu, i ona je odmah naložila kancelaru Paninu i vicekancelaru Golicinu da prihvate sve
opravdane zahteve crnogorskog vladara, kako u vezi s materijalnim, tako i u vezi s političkim
pitanja.
Kada su visoki ruski zvaničnici počeli da izrađuju plan i program pomoći Crnoj Gori, u
kabinet predsednika vlade stigla je vest da se vladika Vasilije naglo razboleo i ubrzo umro. Pošto
su caricu Katarinu obavestili o smrti Vasilija, ona je izdala nalog da se on sahrani u
Blagoveščenskoj crkvi, u okviru manastira (lavre) Aleksandra Nevskog u Petrogradu, a da opelo
služi njen dvorski sveštenik. Tako visoko odavanje počasti vladici Vasiliju Petroviću je u skladu
s njegovim nastojanjem da se u Crnoj Gori izgradi dugovečni temelj ruskoga kulta.
POŠTOVANjE PREMA NARODU
ČINjENICA da je vladika Vasilije sahranjen u Blagoveščenskoj crkvi, u kompleksu
manastira Aleksandra Nevskog u Petrogradu, u kojoj počivaju najistaknutije ruske ličnosti,
uključujući i slavnog vojskovođu Aleksandra Suvorova, najbolje govori o tome da je carica
Katarina imala visoko mišljenje ne samo o vladici Vasiliju, nego i o narodu iz koga je poticao.
Varalica među Crnogorcima
Pojava samozvanog vladara Šćepana Malog, koji se predstavio kao ruski car
Petar III i tvrdio da će spasti Crnogorce od svih nevolja ovog sveta, zapretila da
zamuti rusko-crnogorske odnose

Cetinjski manastir

NEPOSREDNO posle smrti vladike Vasilija, u Crnoj Gori se desio jedan događaj koji je
zapretio da zamuti rusko-crnogorske odnose. To je bila pojava samozvanog vladara Šćepana
Malog, koji je, iznenada, došao u Crnu Goru sredinom 1767. godine. Nezgode u vezi sa Rusijom
izbile su zbog toga što se Šćepan predstavio kao ruski car Petar III, koji je došao, kako je
govorio, da spase Crnogorce od svih nevolja ovog sveta. Problem sa lažnim predstavljanjem
Šćepana bio je u tome što je stvarni car Petar III bio nekada muž ruske carice Katarine Velike,
koja je upravo u to vreme stupila na presto.
Katarina se mnogo ranije rastala od Petra, jer je bio psihički bolestan i često ju je
maltretirao i ponižavao. Umobolno ponašanje ruskog cara bio je glavni razlog što je grupa
dvorskih ljudi i oficira na čelu sa braćom Orlov izvršila državni udar, svrgla s vlasti Petra III i
kasnije ga ubila, a Katarinu proglasila za caricu. Naravno da je pojava nepoznate i tajanstvene
ličnosti u Crnoj Gori, koja se predstavljala kao ruski car, bila veoma neugodna za caricu
Katarinu, koja se upravo u to vreme učvršćivala na vlasti i sticala simpatije u ruskim vladajućim
krugovima.
JEDNO pismo carica Katarina II je uputila Crnogorcima u martu 1768. godine i njime im
skrenula pažnju da ne nasedaju na laži i prevare Šćepana Malog. Duhovnim i svetovnim
poglavarima u Crnoj Gori to pismo je verovatno činilo čast, jer se jednom malom narodu na
Balkanu prvi put u istoriji obratila lično jedna od najvećih vladarki u Evropi. Pri tome je na
veoma dostojanstven način svoju pismenu poruku naslovila: "Plemenitoj i poštovanoj gospodi
srpske zemlje u Crnoj Gori i Primorju, guvernadurima, vojvodama, knezovima i kapetanima
naroda u Crnoj Gori, kao i drugim duhovnim i svetovnim vladarima".
 Znajući da je to veoma delikatna tema, carica se u pismu koristi diplomatskim rečnikom i
kaže: "Ima neko vrijeme, sa raznih strana mi stižu vijesti da se među bogobojažljivim narodom u
Crnoj Gori pojavio jedan laskavac i varalica, nazivajući sebe pokojnim sveruskim carem Petrom
III. Sama po sebi ova okolnost je čudna i nevjerovatna, jer cio svijet zna da je Petar Treći odmah
poslije odbacivalja krune platio prirodi svoju smrt, i da je zatim tijelo pokojnika, u
petrogradskom manastiru Sv. Aleksandra Nevskog, cijelom narodu bilo pokazano. Tim manje
moglo se očekivati da bi taj samozvanac mogao steći ikakvo povjerenje Crnogoraca, tolikim
dobročinstvima od nas i od naših predaka nagrađivanih."
KOLIKO je Šćepan uspeo u obmani velikog dela naroda, pokazuje slučaj i sa ruskim
generalom Jurijem Dolgorukovim, koji je stigao na Cetinje u leto 1769. godine. Iako je primarni
zadatak kneza Dolgorukova bio u tome da proveri spremnost Crnogoraca za učešće u rusko-
turskom ratu, koji je bio u toku, izaslanik ruskog dvora se zainteresovao i za slučaj Šćepana
Malog, koji je kompromitovao ne samo caricu Katarinu, nego i celu Rusiju. Pošto je saznao za
nedozvoljene radnje i obmane samozvanca, Dolgorukov je zahtevao da se Šćepan uhapsi, što je
učinjeno, ali samozvanac je bio kratko u zatvoru, jer su mnogi Crnogorci bili ogorčeni zbog
takvog postupka prema "njihovom vladaru".
Pojava ruskog generala i dvorskog izaslanika nije mogla da razuveri većinu Crnogoraca
da u njihovoj sredini ne boravi ruski car. Knez Dolgorukov je napustio Crnu Goru ne obavivši
posao.
To što nije uspeo ruski general, uspeo je rumelijski begler-beg, koji je s nadmoćnom
turskom vojskom napao Šćepana Malog i njegove slabe snage kod Ostroškog klanca i naneo mu
poraz. Od tada, samozvani vladar gubi ugled u očima naroda i svaki dan očekuje svoj kraj. Do
toga je došlo u proleće 1774. godine, kada ga je, po naređenju skadarskog paše, ubio jedan Grk.
Još jedan nesporazum s Rusijom desio se 1777. godine, kada je dvočlana delegacija sa
Cetinja, u kojoj su bili guvernadur Radonjić i arhimandrit Petar (budući crnogorski mitropolit
Petar I Petrović Njegoš poznat kao Sveti Petar Cetinjski), stigla u Petrograd. Njih tada nije
primila Carica Katarina Velika, nego je tu dužnost obavio, sastavši se sa delegacijom tri puta,
najuticajniji čovek tog vremena, kancelar i caričin miljenik Grigorij Potemkin.
ZBOG nepoznavanja ruskog dvorskog i državnog protokola, kao i zbog diplomatskog
neiskustva, članovi delegacije su pogrešno zaključili da su primljeni na niskom nivou i
nezadovoljni su napustili Petrograd.
Prilikom povratka u Crnu Goru, guvernadur Radomir i arhimandrit Petar su svratili u Beč
i tu iskalili svoje nezadovoljstvo prijemom u "bratskoj Rusiji". Odmah su zatražili prijem kod
austrijskog kancelara Vencela Kaunica da bi se požalili na neodgovarajući tretman od ruskog
dvora. Kaunic ih je primio početkom aprila 1779. godine, i tom prilikom članovi delegacije su
izjavili da su Crnogorci oslobođeni svih obaveza prema Rusiji. Istovremeno su podneli pisanu
prestavku austrijskoj carici Mariji Tereziji. U prestavci su sugerisali carici da se između Austrije
i Crne Gore potpiše politička konvencija. Predlog konvencije sastojao se iz 14 tačaka, a u
uvodnom delu tog dokumenta izneta je "najživlja želja" da carica ceo narod crnogorski uvrsti "u
svoju visoku zaštitu".
 Kancelar Kaunic je u osnovi na tu stvar gledao sasvim drugačije, pa je u izveštaju carici
predložio da ne pregovara s crnogorskom delegacijom, a kao razlog je naveo da su se Turska i
Rusija izmirile, pa treba izbegavati sve ono što bi izazvalo njihovo podozrenje. Međutim,
ukoliko bi u budućnosti iskrsla potreba da se načini sporazum sa Crnogorcima, tada bi najpre
trebalo uputiti posebnog poverenika u Crnu Goru.
MARIJA Terezija i njen sin Josif II prihvatili su mišljenje svog kancelara. Tako je prva
austrijska misija krenula iz Beča u Crnu Goru početkom novembra 1781, a sačinjavali su je
pukovnik Paulić, kapetan Orešković i potporučnik Filip Vukasović.
Austrijska misija je završila svoj rad u Crnoj Gori krajem aprila 1782, a tokom svoga
rada prikupila je potrebne podatke i izvršila kartografska snimanja. Krajem maja 1782. godine
misiji se vratila u Beč, a njen šef pukovnik Paulić je 10. avgusta podneo caru tri opširna izveštaja
o svom boravku u Crnoj Gori. Izveštaje je, takođe, dobio kancelar Kaunic, koji je 30. avgusta
podneo caru svoje primedbe. Kaunic je zaključio da bi Austrija u slučaju rata s Turskom mogla
imati izvesne koristi od Crnogoraca. "Oni su hrabri ljudi, vični borbi protiv Turaka koji su im
već dugo nepomirljivi neprijatelji", napisao je austrijski kancelar.
MEĐUTIM, car Josif se nije saglasio s predlogom svog kancelara; naime, proučavajući
izveštaje, zaključio je da sve to nije vredno daljeg truda, pošto bi to Austriju mnogo koštalo u
vreme mira, a u slučaju rata imala bi od Crnogoraca veoma malo koristi. Ukoliko bi došlo do rata
sa Turskom, tada bi se moglo poslati nekoliko stotina hiljada forinti u Crnu Goru i neki rezultat
postići, zaključio je car Josif.
TALENTOVANI MISTIFIKATOR
NAJVEĆI problem u odnosu na ruski dvor bio je u tome što je narod u Crnoj Gori
oduševljeno prihvatio Šćepana Malog, odnosno lažnog cara Petra III, kao svog vladara, verujući
da je on kao potomak slavnog ruskog vladara Petra Velikog mogao da im pruži pomoć u njihovoj
borbi protiv Turaka i donese im blagostanje. Suština nesporazuma u vezi sa lažnim carem bila je
u tome što Šćepan nije bio običan prevarant nego talentovani mistifikator koji se samouvereno
nametnuo većini Crnogoraca i zavladao njihovom voljom i njihovim shvatanjima.
Ujedinjenje plemena i stvaranje države
Petar I Petrović Njegoš kao verski i državni poglavar uviđao je da je malenoj
Crnoj Gori potrebna jaka zaštita od moćne države koja ima iste verske i kulturne
vrednosti kao i sama Crna Gora

Petar I Petrović Njegoš

U VREME pregovora sa Austrijom došlo je do promene u crnogorskoj mitropoliji,

vladika Sava umro je 1789. godine, a na njegovo mesto su pretendovale dve ličnosti -
arhimandrit Petar Petrović i duhovnik Arsenije Plamenac. Ovoga puta pri izboru crkvenog
poglavara nije se postupalo po već uobičajenoj praksi da vladika bude iz ugledne porodice
Petrović sa Njeguša, nego je za crnogorskog mitropolita izabran vladika Arsenije iz porodice
Plamenac. To je učinjeno na izričit zahtev vladike Save koji je još za života odredio za svog
naslednika Arsenija, sina svoje rođene sestre. Arsenije Plamenac sedeo je na vladičinoj stolici
samo tri godine i prema oceni savremenika, bio je nezreo duhovnik sa malo autoriteta. Na opšti
zahtev crnogorskih plemena posle smrti Arsenija za mitropolita je izabran arhimandant Petar,
koji je u istoriji poznat kao Petar I Petrović, odnosno, kao što je rečeno, Sveti Petar Cetinjski. On
je rukopoložen u Sremskim Karlovcima 1784. godine.
Većina istoričara smatra da je vladika Petar I bio jedan od najvećih crnogorskih
duhovnika i državnika, koji je zaslužan za ujedinjenje plemena i za utemeljenje crnogorske
državnosti. On je, kako mnogi kažu, trasirao novu spoljnu politiku Crne Gore. Umesto Venecije,
čvrsto se opredelio za Rusiju, mada je kao arhimandrit imao izvesne zamerke na rusku politiku.
VAŽNO je istaći da se počeci Petrove vladavine u Crnoj Gori poklapaju sa vremenom u
kome je ruska carica Katarina Velika ispoljila novu geopolitičku orijentaciju i u skladu sa tim
formulisala svoju novu spoljnu politiku, usmerenu, između ostalog, i prema Balkanu i
pravoslavnim hrišćanima koji su živeli pod turskom okupacijom. Carica Katarina je, naime,
posle osvajanja Krima i njegovog pripajanja Rusiji ispoljila velike strateške ambicije - htela je da
konačno protera Turke iz Evrope, koji su u mnogim zapadnim zemljama smatrani stranim telom
koje je veštački uneto u civilizacijsko tkivo Starog kontinenta.
 Ruska carica je postavila kao maksimalni ratni cilj isterivanje Turaka iz Grčke i
formiranje nove države koje bi se zasnivale na civilizacijskim i kulturnim tradicijama stare
Atine, a na čijem bi se prestolu nalazio njen unuk Konstantin Petrović. Minimalni strateški cilj
bio je oslobađanje Moldavije, Vlaške i Besarabije i obrazovanje nove kneževine Dakije na čijem
bi čelu bio caričin ljubimac Grigorije Potemkin. Sa takvim planovima je Katarina u koaliciji sa
Austrijom ušla u rat protiv Turske koji je trajao od 1787. do 1792. godine.
PETAR I Petrović Njegoš promenio je, kao što je rečeno, svoj pogled i stav prema Rusiji
čim je postao mitropolit. Kao verski ali i kao državni poglavar uviđao je da je malenoj Crnoj
Gori potrebna jaka i sveobuhvatna zaštita od neke moćne države koja ima iste ili slične verske i
kulturne vrednosti i karakteristike kao Crna Gora. A to je upravo bila Rusija. Petar je zbog toga
uspostavio veoma bliske i srdačne odnose sa tadašnjim ruskim carom Pavlom, sinom Katarine
Velike. Često je razmenjivao pisma sa ruskim suverenom i slao svoje poverljive ljude u
Petrograd. Jednom prilikom je poslao Nikolu Ćirkovića Davidovića, a 1798. godine i
arhimandrita Stevana Vučetića. Arhimandrit je "dobio zadatak da uruči ruskom dvoru predlog o
uređenju Crne Gore, čije bi izvršenje finansirala Rusija. Po tom planu, narodna skupština bi
imala u Crnoj Gori vrhovnu vlast u pogledu donošenja zakona i birala bi visoke državne
činovnike; Crnogorci bi ratovali samo u saglasnosti sa ruskim carem. Izvršnu vlast bi imalo
Praviteljstvo koje bi rukovodilo i sudovima. Ovo telo bi se sastojalo od dva senata, sastavljena
uglavnom od biranih članova iz redova glavara. Na čelu Praviteljstva nalazili bi se vladika i
guvernadur; Crna Gora bi stajala pod neposrednom zaštitom Rusije".
CAR Pavle je imao razumevanje i veoma blagonaklon stav prema Crnoj Gori i uvek se
trudio da izađe u susret molbama i zahtevima vladike Petra I. Ruski car je 11. januara 1799.
uputio vladici gramatu (carski akt) u kojem ga je izvestio o sledećem: da će se za Crnu Goru
zauzeti kod Austrije i Porte, da će ruska flota priteći u pomoć Crnoj Gori, da je naredio da se
Crnoj Gori te godine i svake sledeće šalje po 1.000 zlatnih dukata. Potom je odlikovao vladiku
visokim Ordenom Svetog Aleksandra Nevskog. Kad se Nikola Ćirković Davidović vratio u Crnu
Goru, Petar I je istakao srpsku zastavu na manastiru Stanjeviću ( iako je on bio na austrijskoj
teritoriji) i saopštio glavarima da je ruski dvor primio Crnu Goru pod svoju zaštitu.
U trenutku najsrdačnije veze između Pavla i crnogorskog vladike, ruski suveren je umro
(1801). Tada je došlo do neočekivanog zahlađenja odnosa između Petrograda i Cetinja, jer novi
ruski car Aleksandar I nije istim očima gledao na Crnu Goru kao njegov prethodnik.
NOVI ruski vladar je, naime, iz poverljivih izvora bio obavešten da vladika Petar održava
prijateljske veze sa Francuzima, njegovim ogorčenim neprijateljima. Da bi dobio pouzdane
informacije šta se u Crnoj Gori dešava, car je krajem 1803. godine poslao svog poverljivog
čoveka, general-lajtnanta Marka Ivelića, inače Srbina iz Risna, koji je tokom dugogodišnjeg
boravka u Rusiji dogurao do visokog čina u vojsci i dobio titulu grofa. Kada je stigao u Crnu
Goru, Ivelić je obavestio cara da su tačne informacije kojima raspolaže rusko ministarstvo
inostranih poslova da se kod vladike Petra na dužnosti ličnog sekretara nalazi neki opat po imenu
Francisko Dolči de Vicković. Cara Aleksandra je začudilo da se kod pravoslavnog vladike u
službi nalazi neki stranac, koji je uz to katolički sveštenik, a po carevom mišljenju, i francuski
špijun. Sve ovo je navelo ruskog cara na pomisao da je crnogorski vladar napustio dotadašnji
kurs srdačne saradnje sa ruskom državom i okrenuo se Francuzima.
 MOŽDA bi ovakvo uverenje ostalo trajno u svesti cara Aleksandra da mu najugledniji
ljudi iz crnogorskih plemena nisu u martu 1804. godine uputili pismo u kome su opovrgli
neopravdane optužbe protiv svoga vladara i zatražili od ruskog suverena da u Crnu Goru uputi
"pravog Rusa", koji će objektivnije od Ivelića sagledati i oceniti događaje u Crnoj Gori. Sva je
sreća što je car Aleksandar prihvatio argumente crnogorskih plemenskih prvaka, pa je na njihov
zahtev na Cetinje poslao "pravog Rusa" Aleksandra Josifoviča Mazurevskog, koji je došavši u
Crnu Goru pokazao više razumevanja za unutrašnje prilike u ovom "krševitom kraju" i sa većom
objektivnošću ocenio rad i delovanje crnogorskog vladike. Mazurevski je pokušao da opravda
vladičine postupke u vezi sa njegovim sekretarom i da ponovo uspostavi prijateljske odnose
između velike Rusije i "male balkanske zemlje".
VLADIKA TRAŽI PROŠIRENjE TERITORIJE
CRNOGORSKI vladika je smatrao da je sa ruskim carem Pavlom uspostavio tako bliske
i čvrste veze da od njega može da zahteva i neke krupnije i ozbiljnije stvari kao što je
teritorijalno proširenje Crne Gore. Na vladičin predlog opšti crnogorski zbor je doneo odluku da
Nikola Ćirković Davidović ponovo ode u Rusiju i da cara Pavla zamoli da Crna Gora dobije
Grbalj, Maine i Brajiće, a eventualno i Budvu i Paštroviće, kao i da Crna Gora bude pod stalnom
ruskom zaštitom. Ruski car je toliko bio privržen Crnoj Gori i imao razumevanja za ove
vladičine zahteve da bi ih verovatno i ispunio da su međunarodne okolnosti to dozvoljavale.
Seoba Cetinjana u okolinu Odese
Petar I Petrović Njegoš vlada u vreme složenih međunarodnih prilika. Francuska
je naglo ojačala, uticaj Rusije u Evropi je oslabio, a Mletačka Republika je
nestajala sa istorijske scene

Car Aleksandar I (slika iz Vojne galerije u Zimskom dvorcu)

CAR Aleksandar je na zahtev crnogorskih plemenskih prvaka na Cetinje poslao "pravog

Rusa" Aleksandra Josifoviča Mazurevskog, koji je, došavši u Crnu Goru, pokazao više
razumevanja za unutrašnje prilike u ovom "krševitom kraju" i sa većom objektivnošću ocenio rad
i delovanje crnogorskog vladike. Mazurevski je pokušao da ponovo uspostavi prijateljske odnose
između velike Rusije i "male balkanske zemlje".
Međutim, iskrsao je jedan problem koji je stajao na putu potpune normalizacije
diplomatskih odnosa između dve pravoslavne prestonice. To je bila sudbina pomenutog
Franciska Dolčija, vladičinog sekretara. Mazurevski je, naime, uviđao da se spor koji je nastao
između ruskog cara i crnogorskog vladike, optuženog za saradnju sa Napoleonovom Francuskom
ne može brzo i uspešno rešiti ako se ne pronađe krivac odnosno "žrtveni jarac". Zato je predložio
da se Dolči izvede pred sud, pod optužbom da je francuski agent. Vladika je morao pristati na
ovaj po njemu nerazuman postupak, jer je po svaku cenu želeo da očuva dobre odnose sa ruskim
dvorom.
 DOLČI je izveden pred cetinjski sud i osuđen na smrt vešanjem. Vladika je uspeo jedino
da iskoristi svoje vladalačko pravo i da svoga bivšeg sekretara pomiluje, odnosno da mu smanji
kaznu na doživotnu robiju, ali je, u međuvremenu, Dolči umro u zatvoru. Ovim je jedna
neprijatna epizoda u istoriji rusko-crnogorskih odnosa okončana. Car Aleksandar je početkom
1805. izdao novu gramatu kojom je cetinjskom vladici "povratio svoju milost" i poslao mu
zaostalu pomoć u iznosu od 3.000 zlatnih dukata.
Kada se ocenjuje uloga i značaj vladavine Petra I Petrovića Njegoša u istoriji Crne Gore,
treba uzeti u obzir da je on vladao u vreme veoma složenih međunarodnih prilika. Napoleonova
Francuska je posle uspešne revolucije naglo ojačala, a uticaj Rusije u Evropi je oslabio, dok je
nekada moćna Mletačka Republika polako nestajala sa političke scene.
Na vrhuncu svoje moći, Napoleon Bonaparta je 2. decembra 1805. potukao brojniju
rusko-austrijsku vojsku kod Austerlica. Mirovnim ugovorom u Požunu (Bratislava) odlučeno je
da Austrijanci pored Dalmacije moraju predati Francuzima i Boku Kotorsku. Vladika Petar se
nije mirio sa činjenicom da Boka, "nevesta Jadrana", kako su je neki Crnogorci nazivali, bude u
francuskim rukama i zato se pobrinuo da oteža boravak okupatorskih snaga na ovom prostoru. U
maju 1806. godine Crnogorci su zajedno sa Bokeljima napali francuske trupe u Dubrovniku.
VOJNA saradnja Crnogoraca i Rusa počinje u to vreme, i oni zajedničkim snagama
zauzimaju važnu tačku na Jadranu - ostrvo Korčulu. Ratna dejstva su nastavljena i u prvoj
polovini 1807. godine (Interesantno je da u isto vreme vojnu saradnju sa Rusima otpočinju i
Karađorđevi ustanici koji zajedno sa ruskom vojskom zauzimaju Štubik i ostvaruju jednu od
najblistavijih pobeda u Prvom srpskom ustanku).
Upravo u trenutku kada Crnogorci na Jadranu, a srpski ustanici u istočnoj Srbiji postižu
sa Rusima značajne pobede, dolazi do sklapanja takozvanog Tilzitskog sporazuma koji su 7. jula
1807. godine potpisali Napoleon Bonaparta i ruski car Aleksandar I, i po kome se zahteva prekid
svih ratnih dejstava, kako na francusko-ruskom, tako i na rusko-turskom frontu.
Treba otvoreno reći da je dogovor francuskog i ruskog imperatora zgrozio i uznemirio,
kako vladiku Petra, tako i vožda Karađorđa, jer su ostali bez značajne podrške koju je ruska
vojska pružala srpskim ustanicima i crnogorskim borcima. Ali treba isto tako naglasiti da
Tilzitski sporazum nije ništa dobro doneo ni Rusiji jer ju je Napoleon 1812. godine napao. Istina,
te godine je francuski imperator doživeo i poraz na Borodinu i od tada njegova moć se gasi. Na
Bečkom kongresu (1815.) pobednici nad Napoleonom kroje novu mapu Evrope. Po toj mapi
Boka Kotorska je ponovo pripala Austriji.
Posle 1815. godine Crnu Goru su, pored teritorijalnih gubitaka, snašle i druge nevolje.
Zbog dugog sušnog perioda zavladala je glad, a 1817. godine desio se i razorni zemljotres. Sve
ove nesreće, koje su, kako narod kaže "dolazile u četama", dostigle su vrhunac pojavom kuge
1818. godine. Glad i boleštine poljuljale su moral stanovništva i otpočeli su masovni neredi.
Crnogorski istoričar Dušan Vuksan ovako opisuje to stanje: "Godine koje su naišle nesrećne su u
svakom pogledu za Crnu Goru. U zemlji vlada anarhija, kojoj se vladika sa ono malo snaga koje
preostaju, teško odupire. Jer ne samo nahije, nego i plemena i sela su zakrvljena jedna s drugima.
Sa oružjem u ruci oni ne prestaju da se ubijaju i kolju, i s time nesvjesno pripremaju haotično
stanje i gladne godine, tako da zemlja ne može više da ishrani stanovništvo". Neki crnogorski
glavari smatrali su da je jedino rešenje da se narod spase gladi, iseljavanje stanovništva. A gde su
Crnogorci mogli da se isele? U tom trenutku samo u Srbiju, Rusiju i Austriju.
 ZANIMLjIVO je kako se vršilo iseljavanje u Rusiju. Iz sela Humci kraj Cetinja u ovu
zemlju se iselile 90 porodica. Otišli su brodovima u okolinu Odese, i tu se trajno naselili. Mnogo
veća grupa Crnogoraca od njih oko 800 otišla je, takođe, brodovima u Carigrad, u nameri da
produži put u južne predele Rusije. Međutim, ovoga puta iseljavanje je preduzeto veoma
neorganizovano. Nije obavešteno rusko poslanstvo u turskoj prestonici koje zato nije moglo da
pruži pomoć ovolikom broju ljudi. Turske vlasti su to iskoristile i vratile Crnogorce u njihovu
zemlju (Iz prepiske koju je vladika Petar vodio sa gubernatorom Odese vidi se da su ruske vlasti
bile spremne da prihvate celokupno stanovništvo Crne Gore).
U svom dugom životu vladika Petar je bio u vezi sa četiri ruska suverena: Katarinom II,
Pavlom, Aleksandrom I, i Nikolom I. Prema sopstvenim rečima, saradnja sa carom Pavlom je
bila najbolja i najplodotvornija.
SA CARICOM Katarinom vladika Petar nije uspeo da uspostavi odnose kakve je želeo,
jer su se isprečile teškoće, uglavnom subjektivne prirode. U crnogorskoj istoriografiji je
zabeleženo da je Petar I godine 1785. proteran iz Rusije u trenutku kada je očekivao da se
predstavi carici. Kako je do ovog nemilog događaja došlo postoji više verzija, ali je
najprihvatljivija ona koju su izneli istoričari Marko Dragović, Dušan Lekić, kao i poznati srpski
političar Vladan Đorđević. Oni tvrde da je do nesporazuma i do zategnutih odnosa došlo između
vladike Petra i ruskog kancelara (predsednika vlade) Grigorija Potemkina iz sledećih razloga:
crnogorski vladika je želeo da ode u Petrograd da bi učvrstio političke i verske odnose sa
Rusijom, i da bi dobio materijalnu pomoć za svoj narod.
RAZOČARANI VLADIKA
VLADIKA Petar je bio ogorčen što Crna Gora gubi Boku Kotorsku, najdragoceniji deo
svoje obale, i u tako lošem raspoloženju uputio je ruskom caru vrlo neugodno pismo u kome je
rekao: "Narod crnogorski čuvši da je rješenjem vašega carskog veličanstva susjedna nam Boka
Kotorska Austriji ustupljena, izgubio je svaku nadu koju on od starine gaji prema Rusiji".
Hirotonisanje Njegoša u Petrogradu
Petra I je zamenio njegov sinovac Rade, potonji crnogorski mitropolit i veliki
pesnik Petar II Petrović Njegoš, koga je stric pred smrt zakleo "da veruje u Boga i
da se drži Rusije"

Mitropolit Petar II Petrović Njegoš

VLADIKA Petar I je 1785. otputovao u Petrograd da bi učvrstio političke i verske odnose

sa Rusijom i da bi dobio materijalnu pomoć za svoj narod. Radi toga se po pravilima dvorskog
protokola obratio kancelaru Potemkinu sa molbom da ga ruska carica "udostoji prijemom kod
nje". Pošto na vreme nije dobio odgovor, vladika Petar se dosetio da u Rusiji živi general Simeon
Zorić, koji potiče iz druge generacije srpskih doseljenika u Rusiju (Ukrajinu). Zorić je prema
vladikinim saznanju, bio u komandnom vrhu ruske vojske, a ujedno je održavao intimne
(ljubavne) odnose sa ruskom caricom, pa je zamoljen da ugovori prijem u dvoru.
Pošto je i Potemkin (poznat po izgradnji lažnih Potemkinovih sela za caricu Katarinu)
takođe bio u ljubavnoj vezi sa ruskom vladarkom, odbio je Petrov zahtev za dvorski prijem iz
čiste ljubomore prema Zoriću. Crnogorski vladika ne samo da nije primljen na dvor, nego je
naloženo da bude proteran iz Rusije.
KADA je carica saznala za ovaj skandal, hitno je zahtevala od jednog pukovnika iz svoje
pratnje da pronađe vladiku i da mu se izvini, kao i da ga pozove u dvor. To se nije ostvarilo jer je
Petar već bio u Minsku (Belorusija) na povratku u Crnu Goru. Iz beloruskog grada je napisao
pismo Kolegijumu ruskog ministarstva inostranih poslova u kome je između ostalog rekao: "Da
bih sačuvao sebe i svoj narod od svakojakih poricanja, za dužnost smatram ovom prilikom
napomenuti kolegiji inostranih djela: ako iz učinjene meni nepravde kad god proizađu kakve
posljedice protivne ruskom dvoru, u takvom slučaju svaki takav događaj mora se pripisati knezu
Potemkinu, koji, ne uvažavajući riječ velikih ruskih careva, koju su oni garantovali gramatama,
prezirući i bezobrazno izgoneći poštene ljude, starao se je ne samo ugasiti u mom narodu plamen
ljubavi k Rusiji, no i čitavom narodu slavenskom napisati u srcu, da drukčije misli o bratskoj
Rusiji i da sliku ovakvih događaja ostave u pameti svome potomstvu. Pravednost našu neka
presudi savjest svakog čovjeka, koji nije pomračen nepravdama."
 Iz ovoga pisma vidi se da je vladika dostojanstveno prešao preko lične uvrede da bi
očuvao važniju stvar - prijateljstvo između Rusije i Crne Gore. To zaključuje i najbolji
poznavalac crnogorsko-ruskih odnosa Marko Dragović koji kaže: "Da je vladika zaboravljajući
na sve neprijatnosti i poniženja koja je doživio, pristao da se žrtvuje za dobro svoga naroda,
uvjeren da ga samo može tražiti u ruskom prijateljstvu."
PETRA je na duhovnom i svetovnom položaju zamenio njegov sinovac Rade, potanji
crnogorski mitropolit i veliki pesnik Petar II Petrović Njegoš. Što se tiče političkog opredeljenja
novog vladara Crne Gore, treba imati u vidu njegov iskaz u kome kaže da ga je stric pred smrt
zakleo "da veruje u Boga i da se drži Rusije"
Njegoš je ispoštovao stričevu zakletvu i vrlo brzo stupio u kontakt sa ruskim konzulom u
Dubrovniku Jeremijom Gagićem, inače poreklom Srbinom iz Gruže. Gagić je novom
crnogorskom vladaru davao korisne političke i diplomatske savete, s obzirom na to da je novi
crnogorski vladar tada imao nepunih 17 godina. Još jedan ruski diplomata je pružao pomoć
Njegošu da se snađe u komplikovanim međunarodnim odnosima u kojima se nalazila Crna Gora
zbog isprepletanih uticaja i interesa Turske, Austrije i Rusije na ovom prostoru. To je bio ruski
poslanik u Carigradu Apolonarije Butenjev. On je sa istom doslednošću i upornošću branio na
Porti, kako interese Srbije za vreme vlasti kneza Miloša Obrenovića, tako i interese Njegoševe
Crne Gore.
Njegoš je, takođe, veoma rado prihvatao savete od Ivana Vukotića koji je još u vreme
vladavine Petra I otišao u Rusiju u svojstvu njegovog ličnog predstavnika u ovoj zemlji.
Boraveći duže vremena u Petrogradu, Vukotić je uočio mnoge korisne stvari u funkcionisanju
ruske državne uprave, uveren da to treba primeniti i u Crnoj Gori. Po povratku na Cetinje,
Vukotić je stupio u kontakt sa Njegošem i predložio mu da osnuje Senat, kao jednu važnu polugu
državnog ustrojstva Crne Gore.
NjEGOŠ je to prihvatio i tako je nastala prva zvanična institucija u Crnoj Gori koja je
odigrala ključnu ulogu u stvaranju crnogorske državnosti. Vukotić je, takođe, zaslužan što je
ustanovljena i institucija plemenskih kapetana, kao značajnih organa vlasti.
Da bi ispoljio svoju duhovnu bliskost sa Ruskom pravoslavnom crkvom, Njegoš je
početkom 1833. godine otputovao u Petrograd da bi tamo bio hirotonisan za mitropolita
crnogorskog. Crkvenoj svečanosti hirotonisanja prisustvovao je i ruski car Nikola I, čime je ruski
dvor ukazao čast i poverenje kako vladici tako i Crnoj Gori. Crnogorski istoričari tvrde da je
prisustvo ruskog suverena na ovoj crkvenoj svečanosti mnogo značilo za cetinjskog vladiku, jer
mu je ulilo "dodatno samopouzdanje i snagu da nastavi u jačanju crnogorske države i crkve i da
ostvari plemensko jedinstvo". Sam Njegoš je o ovom događaju rekao: "Takvih veselih dana više
u svom životu viđeti neću".
 DRUGI put Njegoš je krenuo u Rusiju u maju 1837. godine, ali ovoga puta je doživeo
neprijatnosti koje su poticale iz Crne Gore. Naime, bivši predsednik crnogorskog Senata Ivan
Vukotić, koji je u Rusiji uživao veliki ugled jer je imao status ruskog plemića, optužio je Njegoša
na petrogradskom dvoru za navodne nepravilnosti u rukovođenju zemljom. Zbog toga je vladika
zadržan u gradu Pskovu da bi se proverili navodi Vukotićeve optužbe. Sva sreća što se u sve ovo
umešao Konstantin Rodofinikin, načelnik Istočnog departmana ruskog Ministarstva spoljnih
poslova koji je dobro poznavao situaciju na Balkanu jer je za vreme Prvog srpskog ustanka bio
predstavnik Rusije kod Karađorđa. Rodofinikin je argumentovano odbranio Njegoša od
neopravdanih optužbi i crnogorski vladika i pesnik je primljen na dvoru. Ruski car Nikolaj I je
pažljivo saslušao Njegoševe zahteve, koji su se odnosili na mogućnost doseljavanja Crnogoraca
u Rusiju zbog gladi koja je vladala u zemlji, kao i o ruskoj pomoći prilikom utvrđivanja granica i
dobijanja novih teritorija.
CAR je imao razumevanja za Njegoševe opravdane zahteve, što pokazuje odluka ruskog
dvora da se pomoć Petrograda Crnoj Gori poveća sa 1.000 na 9.000 zlatnih dukata godišnje. Car
Nikola je imao razumevanja i za ostale Njegoševe zahteve, pa je izdao naređenje da se u Crnu
Goru uputi potpukovnik Ozerovski koji će pomoći cetinjskim vlastima prilikom teritorijalnog
razgraničenja sa Austrijom.
Tokom svog boravka na Cetinju, Ozerovski je stekao povoljno mišljenje o Crnoj Gori i o
njenom narodu. Kako tvrdi Ivan Ivačić (austrijski načelnik u Kotoru) "Ozerekovski je bio
neobično naklonjen Crnoj Gori i Njegošu. Na sva usta je hvalio Njegoševu okretnost, njegovu
energiju i njegove sposobnosti". Tako je vladika stekao u Petrogradu iskrene prijatelje i
zagovornike dobrih odnosa carskog dvora i Cetinja. Car svih Rusa bio je zadovoljan misijom
Ozerovskog i zato ga je unapredio u čin pukovnika, podarivši mu uz to zlatnu tabakeru sa
brilijantima.
BITKE ZA PODGORICU
RUSKI poslanik u Carigradu Apolonarije Butenjev savetovao je Miloša Obrenovića i
Njegoša da se uzdržavaju od agresivnog postupanja prema Turskoj, zbog dobrih odnosa, tom
trenutku, Petrograda sa Carigradom. Ni srpski knez, ni crnogorski vladika nisu se striktno držali
uputstava koja su stizala iz Rusije. Njegoš je na primer više puta napadao Podgoricu koja je tada
bila pod turskom vlašću u nameri da je oslobodi i zagospodari plodnom zetskom ravnicom.
Knjaz Nikola traži Hercegovinu
Posle smrti vladike Petra II Petrovića Njegoša, uz znatnu diplomatsku pomoć
Rusije, crnogorski vladar Danilo Petrović 1852. godine proglasio se za kneza i
gospodara Crne Gore i Brda

Knez Danilo Petrović Njegoš

RUSKI car Nikola I imao je razumevanja za Njegoševe opravdane zahteve, što pokazuje
odluka ruskog dvora da se pomoć Petrograda Crnoj Gori poveća sa 1.000 na 9.000 zlatnih dukata
godišnje. Car Nikola je imao razumevanja i za ostale Njegoševe zahteve pa je po njegovom
nalogu u Crnoj Gori boravio i kapetan Jegor Kavalevski koji je istraživao rudno bogatstvo. Usled
složenih okolnosti koje su nastale povodom razgraničenja sa Crnom Gorom, Austriji je
odgovarala ruska pomoć, pa je ruska vlada odlučila da na traženje Beča pošalje kao posrednika u
tom poslu A. V. Čevkina, svoga konzula u Oršavi. On je uspešno doprineo da se smanje teškoće
nastale povodom razgraničenja. Ruska vlada se i kasnije, na primer u pitanju nekih ostrvaca u
Skadarskom jezeru, trudila da posreduje na Porti u korist Crne Gore.
ISTORIČAR Jovan Milićević kaže: "Odnosi ni sa jednom državom nisu bili tako
značajni za Njegoševu Crnu Goru kao sa Rusijom. Može se slobodno reći da Crna Gora ni u
jednom drugom razdoblju svoje istorije nije bila toliko vezana za Rusiju kao u Njegoševo vreme,
i da ti odnosi nisu nikad bili tako značajni za razvoj Crne Gore i na spoljnom i na unutrašnjem
planu. Njegoš je bio jedini cetinjski mitropolit - vladar koga je zavladičio predstavnik Ruske
crkve. Rusija se nikada nije toliko angažovala u crnogorskim poslovima za vladavine bilo kojeg
drugog vladara Crne Gore. Nikad dotle se toliki broj crnogorskih đaka nije školovao u Rusiji, iz
koje je Njegoš dobijao i knjige na dar. Ruski car je ne jednom slao na poklon žitarice
Crnogorcima, što je bilo naročito važno za vreme gladnih godina. Ali najvažnija činjenica u
sklopu crnogorsko-ruskih odnosa bila je ruska novčana pomoć (pokloni i zajmovi, ono prvo
mnogo više), jer je Crna Gora zahvaljujući njoj mogla da plaća činovnike svojih tek uvedenih
ustanova državne uprave, a to je bio veoma važan razlog za njihovo održanje. Toga je bio
svestan i sam vladika", kaže Jovan Milićević.
 U TRENUTKU najplodotvornijih rusko-crnogorskih odnosa i veza, 1851. godine prerano
je umro vladika Petar II Petrović Njegoš, i ostavio veliku prazninu u tim odnosima.
"Opšte prilike u Evropi odrazile su se, kako kaže istoričar Radoman Jovanović, i na
razvoj Crne Gore koja je inače teško prihvatala strane uticaje. Narasle društvene potrebe i težnje
za daljom modernizacijom države i njenog aparata zahtevale su neodložne promene, među
kojima i promenu oblika državne vlasti. Da bi se izvojevalo priznavanje nezavisnosti Crne Gore,
bilo je pre svega potrebno sve učiniti da državna vlast dobije što više svetovni karakter. Stoga se
morao napustiti dotadašnji anahron teokratski oblik državne vlasti i prihvatiti modernija titula za
crnogorskog "gospodara". Mada se na to i ranije pomišljalo, tek posle smrti vladike Petra II,
crnogorski vladar se 1852. godine proglasio za kneza, pa je Crna Gora tako postala Kneževina.
Proglašenje crnogorskog vladara za knjaza izvršeno je uz znatnu diplomatsku pomoć Rusije. Prvi
crnogorski knez postao je Danilo Petrović čija je zvanična titula glasila: "Knjaz i Gospodar Crne
Gore i Brda."
STICANjE statusa Kneževine, omogućilo je Crnoj Gori jačanje sopstvene državnosti.
Knez Danilo smatrao je da se stekla zgodna prilika da se pred međunarodnim faktorom postavi
pitanje priznavanja stvarne crnogorske nezavisnosti.
Dok je Rusija svesrdno podržavala nastojanja novog crnogorskog vladara da stvori novu i
snažnu državu koja će biti u stanju da se suprotstavi spoljnom neprijatelju, dve susedne države -
Austrija i Turska činile su sve da knezu Danilu onemoguće ostvarenje toga cilja. Austrija se pre
svega plašila jačanja uticaja Petrograda na ovom prostoru s obzirom na bliske veze ruskog i
crnogorskog naroda. Turska, sa druge strane mnogo je strahovala da se ojačana Crna Gora ne
upusti u oslobađanje teritorije, a koje istorijski i etnički pripadaju njoj, a trenutno se nalaze u
posedu vlasti iz Carigrada. Ova Turska strahovanja prvenstveno su se odnosila na istočnu
Hercegovinu u kojoj je narod većinski bio pravoslavne vere. Pošto je po svaku cenu nastojala da
onemogući ambicije i želje crnogorskog kneza da smanji uticaj Turske na ovom području, Porta
se upustila u rat sa Crnom Gorom. Preko 25.000 dobro opremljenih turskih vojnika napalo je
9.000 crnogorskih boraca koji su bili naoružani zastarelim puškama.
NA ČELU turskih trupa bio je proslavljeni Omer-paša (Latas), dok je crnogorsko tlo
branio knez Danilo i njegove vojvode Mirko Petrović knežev brat i Novica Cerović. Mnogo jača
turska vojska i pored snažnog otpora Crnogoraca uspela je da prodre u dubinu crnogorske
teritorije i zapreti osvajanjem Cetinja.
U takvoj situaciji knezu Danilu nije ništa drugo preostajalo nego da se za pomoć obrati
velikim silama. Prvo mu je u pomoć uskočila Rusija koja je od Porte zahtevala hitan prekid
neprijateljstva i povlačenja turske vojske sa osvojenih teritorija, što su Turci morali da učine.
Crnogorski gospodar se na konkretnom primeru uverio šta znači podrška i pomoć jedne velike i
prijateljske zemlje u trenutku opasnosti.
KNEZA Danila nasledio je knez Nikola, takođe iz porodice Petrović. Nikola je nastavio
Danilovu politiku, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu. Novom knezu je kao i Danilu
bio prioritet teritorijalno širenje Crne Gore i izlazak na more, jer je to bila jedina šansa za
ekonomski napredak zemlje. Ova politika koju je podržavala Rusija, nailazila je na veliki otpor
Carigrada. Pošto su knez Nikola i njegov otac vojvoda Mirko smatrali da je najpovoljniji pravac
teritorijalnog širenja Crne Gore onaj prema Hercegovini, počeli su da ulažu velike napore kako
bi pripremili srpski narod u ovoj oblasti da pruži što žešći otpor turskom okupatoru i ostvari
toliko željenu i dugo očekivanu slobodu.
 SLOBODNA Hercegovina postala bi kako su mislili knez Nikola i njegov otac - deo
Crne Gore. Tako, međutim, nisu mislili Turci jer su Hercegovinu smatrali neotuđivim delom
Otomanskog carstva. Po mišljenju vladajuće elite u Carigradu, jedini način da se spreči
pripajanje Hercegovine Crnoj Gori bila je objava rata, i to se i desilo. Isti onaj Omer-paša (Latas)
koji je prethodno vojevao u Crnoj Gori pokrenuo je u aprilu 1862. godine veliku vojsku koja je,
kao i ranije, trebalo da zauzme Cetinje.
Omer-paša je predvodio oko 55.000 dobro naoružanih i opremljenih vojnika. Tim
snagama se suprotstavilo svega 15.000 Crnogoraca i hercegovačkih ustanika koje su predvodili
Nikolin otac vojvoda Mirko i vojvoda Luka Vukalović. U trenutku kada se očekivao pad Cetinja
i kapitulacija crnogorske vojske stupila je ponovo na scenu ruska diplomatija koja je od turske
vlade zahtevala hitan prekid neprijateljstva i povlačenje turskih trupa sa osvojenih teritorija.
RUSI SPASAVAJU CRNU GORU
TURCI su, posle upada Omer-paše u Crnu Goru, pod pritiskom ruske diplomatije, pristali
da se u pogledu granice primeni "status quo", što je knez Nikola sa radošću prihvatio, jer je na taj
način teritorija njegove države ostala sačuvana. I sada se, kao i mnogo puta ranije pokazala da je
jedini iskreni zaštitnik srpskog naroda na balkanskom prostoru bila i ostala pravoslavna Rusija.
Ideja o zajedničkoj srpskoj državi
Na inicijativu ruske diplomatije knjaz Nikola se 1865. godine saglasio da se izvrši
ujedinjenje Crne Gore i Srbije. Bio je čak spreman i da se odrekne prestola u
korist kneza Mihaila

IZ RATA 1862. godine, kada je Omer-paša krenuo na Crnu Goru sa 55.000 vojnika,
knjaz Nikola je, zahvaljujući pomoći Rusije, prošao bez posledica po teritorijalnu celovitost
zemlje, ali je nažalost osetio posledice u pogledu odnosa sa Srbijom. Na cetinjskom dvoru su,
naime, smatrali da Beograd nije pružio dovoljnu materijalnu i vojnu pomoć Crnoj Gori u
trenutku najkritičnijeg ratnog sukoba sa Turcima. Knjaz Nikola, međutim, nije znao da su od
srpskog kneza Mihaila zahteva uticajni, međunarodni faktori da se u tom trenutku ne upušta u
ratni sukob sa Turcima. Bivši srpski predsednik vlade Jovan Marinović, koga je srpski knez
uputio u evropske prestonice da ispita mišljenje najuticajnijih državnika u pogledu njegove
namere da formira balkanski politički i vojni savez u cilju borbe protiv Turaka, vratio se iz
Pariza i Beča sa porukom da nije trenutak za konačan obračun sa osmanskom državom.
U takvim krajnje nepovoljnim međunarodnim okolnostima, kada su Srbiji zbog
negativnog stava Pariza i drugih centara moći u Evropi bile vezane ruke, sasvim je nerazumno
bilo zahtevati od Beograda da vojnički pomogne "svojoj crnogorskoj braći". Ali zbog toga što
vojno nije mogao da pritekne u pomoć, knez Mihailo je odrešio kesu i na Cetinje poslao 5.000
zlatnih dukata, što je u ono vreme bila pozamašna suma. (U istorijskim dokumentima pronađena
je priznanica kojom knjaz Nikola svojim potpisom potvrđuje da je primio ovaj novac).
 ISTORIČAR Radoman Jovanović ovako komentariše odnose između Srbije i Crne Gore,
posle završenog rata: "Knjaz Nikola a naročito vojvoda Mirko bili su ogorčeni na Srbiju. Ni
narod u Crnoj Gori nije mogao da shvati takav stav srpske vlade prema ogromnim naporima koje
je on podnio u ovom ratu. Dobar dio krivice za ratni neuspjeh knjaz i narod svaljivali su na
neangažovanost Srbije i odsustvo vojne pomoći Srba, a u izrazima svoje ogorčenosti time su
tražili neku vrstu utjehe. Takvo raspoloženje zvaničnog Cetinja dolazilo je do izraza u raznim
postupcima i izjavama."
Naročito je padala u oči jedna izjava vojvode Mirka, prilikom njegovog boravka u Beču u
novembru 1862. godine. On je tada primio u zvaničnu audijenciju grupu hrvatskih studenata koji
su se školovali u austrijskoj prestonici i tom prilikom im je izneo svoje uverenje da bi u tursko-
crnogorskom ratu "Hrvati pritekli u pomoć Crnogorcima da su bili slobodni kao Srbijanci."
Ova aluzija da su Hrvati bliži Crnogorcima od Srbijanaca bila je ne samo provokativna
nego i uvredljiva. Dobri poznavaoci odnosa između Beograda i Cetinja u to vreme konstatovali
su da je u negativnoj "ocjeni stava Srbije bilo pretjerivanja i mišljenja zasnovanih više na
trenutnim osjećanjima u ljutnji, nego na realnoj procjeni okolnosti koje su određivale politiku
Srbije".
ZAOŠTRENI odnosi između cetinjskog i beogradskog dvora uznemirili su političke
krugove u ruskoj prestonici. Smatrajući da to trajno može da unese zlu krv u "jednoverni narod",
što bi moglo da ugrozi i interese Rusije na ovom prostoru, carska diplomatija je preduzela
energične korake da se "strasti smire". Ruski poslanik u Beču Viktor Balabin pozvao je vojvodu
Mirka i saopštio mu zahtev Petrograda da je "nužno i neophodno uspostaviti bliske i iskrene
odnose između Srbije i Crne Gore". Istovremeno je i Vuk Karadžić stupio u dejstvo jer je znao
da antagonizam između beogradskog i cetinjskog dvora šteti nacionalnim interesima celog
srpskog naroda. On je zajedno sa Milojem Lešjaninom, načelnikom u srpskom Ministarstvu
inostranih poslova, koji se trenutno nalazio u Beču, posetio vojvodu Mirka i ukazao mu da
svojim neodmerenim izjavama i stalnim optuživanjem Srbije nanosi štetu saradnji Beograda i
Cetinja i ima kobne posledice na jedinstvo naroda u Srbiji i Crnoj Gori.
Intervencija poslanika Balabina i Vuka Karadžića, koji je uživao veliki ugled kod
crnogorskih glavara, bila je uspešna, jer je vojvoda Mirko posle susreta sa "srpskim spisateljem"
izjavio "da će se (ubuduće) Crna Gora saglašavati sa odlukama srpske vlade koje bi se odnosile
na oslobođenje srpskog naroda".
Pritisci koji su na Cetinje vršeni iz ruskih diplomatskih krugova, kao i "bratski saveti
srpskog velikana Vuka" uticali su da i knjaz Nikola promeni svoje stavove prema Beogradu. On
je, osim toga, sumnjao da se mir sklopljen posle tursko-crnogorskog rata može duže održati i
ponovo je očekivao zaoštravanje odnosa sa Portom. U eventualni novi rat sa Turskom nije se
smeo upuštati bez saradnje sa Srbijom.
 NAJVIDLjIVIJI znak otopljavanja odnosa između dva dvora svakako je bio pristanak
kneza Mihaila da kumuje prvom detetu cetinjskog knjaza - ćerki Zorki (kasnijoj supruzi kralja
Petra I Karađorđevića). Za svog ličnog izaslanika na svečanosti krštenja, srpski knez je odredio
uglednog političara Đorđa Đošu Milovanovića (oca jednog od najboljih ministara inostranih
poslova Srbije - Milovana Milovanovića). Đoša Milovanović stigao je na Cetinje januara 1865.
godine, dočekan ovacijama od naroda i lepo primljen na cetinjskom dvoru. On je, sem kumstva,
imao i jedan veoma delikatan politički zadatak, formulisan u pisanim instrukcijama koje je
sačinio predsednik srpske vlade Ilija Garašanin. Milovanoviću je, naime, naloženo da proveri
raspoloženje knjaza Nikole u pogledu potpisivanja ugovora o savezu između Srbije i Crne Gore.
Svrha ovoga dokumenta bila je da se Beograd i Cetinje obavežu da će se zajednički
pripremati, kako u političkom tako i u vojnom pogledu, za ispunjenje dva krupna cilja:
isterivanje Turaka sa srpskog etničkog prostora i ujedinjenje srpskog naroda. Ova dva cilja bila
su decenijama u svesti Srba, pa su političke elite u Beogradu i Cetinju bile spremne da ga ispune.
KNjAZ Nikola bio je u tom trenutku saglasan da se izvrši ujedinjenje Crne Gore i Srbije,
čak je bio spreman da se odrekne prestola u korist kneza Mihaila, "ukoliko zajedničkim snagama
uspeju da isteraju Turke i formiraju zajedničku državu". Član III ovog ugovora glasi: "Ako,
Božijom pomoću, bude krunisano uspehom preduzeće koje se pred očima ima, to knjaz Crne
Gore obećava svečano, da će i Crnu Goru pridružiti Srbiji i za vladaoca celokupne srbske države
priznati kneza Mihaila."
Veoma je važno ukazati na zvanični stav Rusije prema težnjama naroda i tadašnjih
vladajućih krugova da se izvrši ujedinjenje i stvori jedna veća srpska država. Petrograd se nije
protivio nameri knjaza Nikole da se odrekne prestola u korist kneza Mihaila i da se ujedini Crna
Gora sa Srbijom. Dve godine kasnije, posle ubistva kneza Mihaila (1868) Petrograd takođe nije
imao ništa protiv toga da knjaz Nikola dođe na čelo ujedinjene države Srbije i Crne Gore.
Očigledno je da je Rusiji bilo najvažnije da se na Balkanu stvori jedna jaka i prosperitetna
slovenska i pravoslavna država, a što se tiče ličnosti koja će voditi tu državu ruski dvor je u tom
trenutku očigledno imao poverenje i u predstavnika dinastije Obrenović kao i dinastije Petrović.
RUSIJA PODRŽAVA CRNOGORCE
PRIVRŽENOST Rusije Cetinju i spremnost Petrograda da se izbori za crnogorske
nacionalne interese, ispoljile su se naročito za vreme srpsko-turskog rata 1876-1878. u kome je
učestvovala i Crna Gora. U isto vreme posle toga rata, došla je do izražaja velika zluradost i
nepoverenje nekih zapadnih sila, naročito Engleske prema Crnoj Gori i uopšte prema srpskom
narodu.
Vladar sa Cetinja na srpskom prestolu
Petrogradski zvaničnici, da bi sprečili veći uticaj Austrougarske na Beograd,
smatrali da na srpski presto mora doći knez Nikola, koji će braniti ruske interese

Knez Nikola Petrović

PRIVRŽENOST Rusije Cetinju i spremnost Petrograda da se izbori za crnogorske

nacionalne interese ispoljila se naročito za vreme srpsko-turskog rata 1876-1878, u kome je
učestvovala i Crna Gora. U isto vreme, posle toga rata, došla je do izražaja velika zluradost i
nepoverenje nekih zapadnih sila, naročito Engleske, prema Crnoj Gori i uopšte prema srpskom
narodu.
Kao što je poznato, posle rusko-turskog rata, u okviru kog se odvijao i srpsko-turski, kao
i crnogorsko-turski rat, sklopljen je Sanstefanski mir, koji je diktirala pobednička sila - Rusija.
Po tom mirovnom ugovoru, Crna Gora je (kao i Srbija) postala nezavisna država, a njena
teritorija je proširena na 15.700 kvadratnih kilometara. To je bio veliki dobitak za malenu Crnu
Goru, pogotovo što se ovo proširenje odnosilo na delove plodne zemlje, kao i na deo obale
Jadranskog mora. Zahvaljujući ruskom zalaganju, kao zemlje pobednice. Crna Gora je u okviru
svoga teritorijalnog proširenja dobila sledeće gradove: Podgoricu, Nikšić, Kolašin, Spuž,
Žabljak, Plav i Gusinje, kao i pravo izlaska na morsku obalu kod Bara (godine 1880. Plav i
Gusinje su vraćeni Turskoj, a Crnoj Gori je pripao Ulcinj sa obalnim pojasom do reke Bojane).
IZ STRAHA da Rusija posle ovog rata ne postane još moćnija sila i ne zagospodari
Bosforom i Dardanelima što bi joj omogućilo izlazak na Sredozemno more, Engleska je počela
diplomatski i vojno da mešetari u cilju poništenja i revizije Sanstefanskog ugovora. Pošto je
London uspeo da ubedi veliki broj zapadnih zemalja da je potrebno da se sazove jedna
međunarodna konferencija na kojoj bi se osporila i poništila teritorijalna dobit Rusije u ratu
protiv Turske, sazvan je 13. 6. 1878. godine Berlinski kongres. Na njemu je provejavala
antiruska i antislovenska atmosfera, koju su podgrevali engleski delegati. Kongresu je
predsedavao nemački kancelar Oto fon Bizmark.
 Na Berlinskom kongresu Engleska je igrala otvorenih karata: Srbiju i Crnu Goru je
tretirala kao produženu ruku Rusije, dok je Tursku štitila pošto se u Londonu smatralo da
osmanlijska država predstavlja najbolju zaštitu od Ruske imperije. Engleski premijer lord
Bendžamin Dizraeli je na kongresu otvoreno ispoljavao svoje antisrpske poglede.
Saglašavajući se sa antisrpskom politikom svoga predsednika vlade, engleski ministar
spoljnih poslova lord Artur Solzberi se zalagao da Bosna i Hercegovina pripadne
Austrougarskoj, plašeći se da bi njeno pripajanje Srbiji i Crnoj Gori stvorilo opasnu situaciju na
Balkanu - formirala bi se velika pravoslavna država.
BERLINSKI kongres je, zahvaljujući, između ostalog, i antisrpskom stavu Engleske
smanjio površinu teritorije Crne Gore sa 15.700 kilometara kvadratnih koliko je imala po San
Stefanskom ugovoru na 9.475, koliko su joj dali delegati kongresa u Berlinu. Ovo je najvidljiviji
primer kako su se Rusija a kako neke zapadne zemlje odnosile prema Crnoj Gori i srpskom
narodu uopšte.
Posle Berlinskog kongresa, centar ruske politike na Balkanu postaje Cetinje, a ne
Beograd. Kralj Milan Obrenović se nakon San Stefana vezao za Beč pa je ruski dvor izbegavao
kontakte s njim, a petrogradska diplomatija više ga nije tretirala kao političkog prijatelja i
saveznika. Zahlađene odnose između ruskog i srpskog dvora vešto koristi knez Nikola, koji
nastoji da ga Rusi prihvate kao iskrenog prijatelja i saveznika, i uspeva u tome. Car Aleksandar
III jednom prilikom izjavio je da je Nikola "jedini, iskreni i vjerni prijatelj Rusije".
Da bi pokazao svoju vezanost za Rusiju i ruski dvor, crnogorski knez često putuje u
Petrograd, gde je uspostavio bliske veze sa najuglednijim ličnostima ruskog političkog
establišmenta. U oktobru 1894. godine dolazi u rusku prestonicu na sahranu cara Aleksandra III,
a u junu 1896. prisustvuje krunisanju cara Nikole II. Vrhunac bliskosti kneza Nikole i ruskog
dvora je udaja njegovih ćerki za velike knezove iz carske porodice Romanov.
CRNA Gora je posle Berlinskog kongresa ubrzano dobijala sve atribute državnosti, a
istovremeno je izgrađivala solidne temelje međunarodnog integriteta. Počev od 1879. godine
Cetinje je uspostavilo diplomatske odnose sa 10 država, među kojima su bile Rusija, Srbija,
Austrougarska, Turska, Francuska, Italija, Engleska, Grčka, Bugarska i Nemačka.
Najintenzivnije veze su bile sa Rusijom i Srbijom, i to ne samo političke, nego i ekonomske.
Pošto je budžet Crne Gore bio veoma ograničen, Cetinje nije moglo da uspostavi reciprocitet u
pogledu diplomatskih predstavništva sa navedenim zemljama pa u mnogim evropskim
prestonicama nije bilo crnogorskog poslanstva. Rusija je izašla u susret Cetinju preuzela
celokupnu crnogorsku konzularnu službu u inostranstvu.
Da bi se realnije sagledale političke i ekonomske moći Crne Gore u vreme sticanja
državne nezavisnosti i neposredno posle toga, treba istaći da je prema popisu iz 1910. godine na
njenoj teritoriji živelo svega 222.015 stanovnika. Zahvaljujući ambicioznom političkom
delovanju kneza Nikole, Crna Gora je uživala mnogo veći ugled u inostranstvu nego što bi joj
proporcionalno pripadao na osnovu broja stanovnika i veličine teritorije.
 U TOKU svoje duge vladavine (od 1860. do 1918) kralj Nikola je održavao bliske
odnose sa tri ruska cara, Aleksandrom II, Aleksandrom III i Nikolom II. Najsrdačniji su bili sa
carem Aleksandrom II, jer je ruski suveren smatrao da knez Nikola može da bude na čelu celog
srpskog naroda. Taj stav se naročito ispoljio posle ubistva kneza Mihaila (1868). Naime, u
Petrogradu se smatralo da srpsko namesništvo, koje je izabrano posle Mihailove smrti, počinje
da naginje Beču, što nije primljeno sa simpatijama. Da bi se sprečio veći uticaj Austrougarske na
političke prilike u Srbiji, na srpski presto je, po uverenju petrogradskih diplomata, trebalo dovesti
ličnost koja će umeti da brani ruske interese na ovom politički osetljivom području. Prema
mišljenju carskih zvaničnika, ta ličnost je bio crnogorski knez Nikola. Da bi mu se obezbedio
dolazak na vlast u Srbiji, ruski dvor je zahtevao od grofa Nikolaja Ignjatijeva, ruskog poslanika u
Carigradu, da Portu privoli na ovakvo rešenje, pošto je Turska još uvek imala suverena
ovlašćenja u Srbiji.
U RUSKOM javnom mnjenju, isto tako, postojalo je raspoloženje za dolazak kneza
Nikole na srpski tron. Uticajni petrogradski list "Golos", u broju od 19. juna 1868. godine, hvali
crnogorskog kneza, koji potiče, kako se kaže, od "energične i patriotske dinastije Petrović".
Treba, takođe, reći da su i neki uticajni srpski političari van Srbije, kao na primer Svetozar
Miletić iz Novog Sada, smatrali da knez Nikola ima pravo da preuzme vladarsku dužnost u
Beogradu, jer mu to omogućuje član 5 tajnog sporazuma o saradnji dveju srpskih država,
potpisan 1866. godine. Što je najinteresantnije, i u samoj Srbiji postojalo je, u nekim političkim
krugovima, raspoloženje da se crnogorski knez ustoliči na srpski vladarski položaj.
GARAŠANIN PRIPREMA PRESTO ZA PETROVIĆE
JEDAN od najuticajnijih političara - Ilija Garašanin - izgleda da je preduzeo i neke
konkretne korake kako bi se vladar sa Cetinja ustoličio u Beogradu. Garašanin je, naime,
zahvaljujući svom velikom autoritetu uspeo da progura predlog da se novi srpski knez ne bira po
automatizmu, to jest po naslednom pravu dinastije Obrenović, nego da jedino Narodna skupština
ima pravo da izabere vladara, što je pružalo mogućnost da on bude izabran iz neke druge
vladarske porodice. Tako ceo slučaj objašnjava naš ugledni istoričar Slobodan Jovanović, koji je
smatrao da je Garašanin to učinio kao odani ruski čovek.
Kruna srpstva na glavi kneza Nikole
Pažnja kojom je bio okružen u petrogradskim krugovima, carevi pokloni i obilata
novčana pomoć koju je dobio, stvorili su kod kneza Nikole utisak da Crna Gora
postaje pijemont srpstva

Knjeginja Zorka Karađorđević, prva ćerka knjaza Nikole

INICIJATIVA iz Petrograda da se na prestolu u Srbiji nađe crnogorski vladar pala je u

vodu kada je rusko ministarstvo inostranih poslova dobilo odgovor od Porte u kome se kaže: "da
po zakonskim propisima na srpskom prestolu može biti samo srpski državljanin".
Zalaganje ruskog dvora za dinastiju Petrović imalo je, međutim, velikog uticaja na kneza
Nikolu, tako da se on jednog trenutka počeo osećati i ponašati kao budući "vladar svih Srba".
Njegove ambicije su u stvari bile da nastavi politiku kneza Mihaila i da se posle oslobođenja i
ujedinjenja srpskog naroda on stavi na njegovo čelo. U takvom raspoloženju krenuo je u januaru
1869. godine u Rusiju, uveren da će od ruskog političkog vrha dobiti podršku za svoje
državničke zamisli i pretenzije. I zaista, u ruskoj prestonici srdačno je dočekan, naročito od
slovenofilskih krugova, koji su pokazali velike simpatije za crnogorskog gosta, "koji je u stanju",
kako su oni govorili, "poneti i razviti barjak oslobodilačke borbe pravoslavne braće na Balkanu".
Car Aleksandar II pokazao je "posebnu blagonaklonost" za crnogorskog vladara, pa mu je u
"sentimentalnom trenutku" poklonio sablju srpskog srednjovekovnog kralja Milutina, koja je do
tada čuvana u jednom petrogradskom muzeju. Predajući taj skupoceni dar, ruski suveren je rekao
da knez Nikola "ima važnu misiju među Južnim Slovenima".
 PAŽNjA kojom je bio okružen u najvišim petrogradskim krugovima, zatim carev poklon
i obilata novčana pomoć koju je dobio, stvorili su kod kneza Nikole utisak da malena Crna Gora
postaje Pijemont srpstva. Zaokupljen tom idejom, on se sve više počeo udaljavati od srpskog
dvora i približavati Rusiji. Najvidljiviji znak ove političke orijentacije Cetinja svakako je molba
upućena ruskom caru da kumuje četvrtoj ćerki kneza Nikole (do tada je svu kneževu decu krstio
knez Mihailo). Ruski suveren se odazvao ovoj molbi i poslao na Cetinje svoga ličnog izaslanika
kneza Dolgorukova, koji je dočekan uz velike ovacije. Knez Nikola se tom prilikom, u pratnji
visokog gosta, prošetao cetinjskim ulicama u svečanom odelu, opasan sabljom kralja Milutina,
što je u javnosti stvaralo utisak da je "kruna celog srpstva stavljena na glavu crnogorskog
vladara".
Naravno da vatrene manifestacije crnogorsko-ruskog prijateljstva nisu ostale nezapažene
u Beogradu, i srpski političari su sasvim opravdano postavili pitanje da li pažnja i pokloni kojima
se obasipa crnogorski knez ukazuju na trajniju orijentaciju ruske spoljne politike prema Cetinju
ili su samo "znak kurtoazije".
OPREZNI Jovan Ristić u svojstvu kneževog namesnika uputio je telegram Milanu
Bogićeviću, srpskom predstavniku u Carigradu, sa zahtevom da svom kolegi ruskom poslaniku
Ignjatijevu uloži protest što se sablja srpskog srednjovekovnog kralja poklanja crnogorskom a ne
srpskom knezu, kao i da sazna da li se promenila ruska politika prema Srbiji. Grof Ignjatijev,
koji je kao jedan od najuticajnijih petrogradskih diplomata bio dobro upoznat sa stavovima
ruskog dvora, zvanično je odgovorio Bogićeviću da su neopravdane sumnje srpske vlade u vezi
sa svečanim dočekom crnogorskog kneza u Petrogradu; da mu je sablja poklonjena samo kao
vojniku, kao i da prijem koji mu je priređen ne "manifestuje namere ruske vlade da napusti
Srbiju".
Zbog sumnji Beograda, Rusija je u isto vreme nastojala da podstakne kneza Nikolu da
uspostavi iskrenije odnose sa Srbijom i savetovala mu da se kloni izazivanja dinastičkih
nesporazuma i sukoba. Knez Nikola, koga su u Beogradu smatrali za lukavog političara, u
međuvremenu je procenio da su njegove ambicije da se stavi na čelo "celog srpstva" objektivno
ograničene vojničkom snagom i međunarodnim položajem Crne Gore i da zbog toga ne bi smeo
da zaoštrava odnose sa Srbijom, jedinom zemljom u okruženju koja je u mogućnosti da mu
politički i materijalno pomogne. Zbog toga je nastojao da se, na neki način, opravda pred
predstavnicima srpske i ruske vlade, kako se u Petrogradu i Beogradu ne bi stekao utisak da
crnogorski dvor svojom nadobudnom i nerazumnom politikom otežava i onako težak položaj
srpskog naroda.
DOK su se odnosi kneza Nikole i cara Aleksandra II zasnivali na čisto političkoj i
državničkoj osnovi dotle je veza crnogorskog kneza i cara Aleksandra III imala takoreći privatni
i porodični karakter. Tako se Aleksandar III veoma angažovao i uložio svoj carski autoritet
povodom sklapanja braka između ćerke kneza Nikole - Zorke i kneza Petra Karađorđevića,
budućeg srpskog kralja. Evo kako je do toga došlo: zaljubivši se u kneginjicu Zorku knez Petar
je hteo odmah da se ženi i o tome obavesti svog oca - kneza Aleksandra i svog budućeg tasta.
Knez Nikola se, kako svedoči u svojim memoarima njegov bliski saradnik vojvoda Gavro
Vuković, u početku kolebao, smatrajući da Petar nije prilika za njegovu ćerku ljubimicu. On je,
naime, imao veće ambicije u tom pogledu, to jest smatrao je da Zorku može da uda za nekog
člana ruske dinastije Romanov.
 NIKOLA je, međutim, doznao da ruski diplomata grof Nikolaj Pavlović Ignjatijev
ubeđuje petrogradski dvor da bi orođavanje dinastija Karađorđević i Petrović imalo izuzetan
politički značaj, jer bi destabilizovalo aktuelnog predstavnika dinastije Obrenović - kralja
Milana. To je za Rusiju bilo i te kako važno, jer je Milanova proaustrijska politika otežavala
njene diplomatske akcije i napore na Balkanu. U Petrogradu se mislilo da će brak kneževića
Petra i kneginjice Zorke poljuljati položaj kralja Milana, jer je Karađorđev unuk kao pretendent
na kraljevski presto imao mnogobrojne pristalice u Srbiji.
Odlučivši se ipak da Zorku uda za Petra, Nikola je otputovao u Rusiju da od carskog
dvora dobije i zvanični blagoslov za ovaj brak. Car Aleksandar III je bio jako zadovoljan što se
dve srpske dinastije rodbinski povezuju, pa je obećao veliki miraz za mladu.
SVADBA kraljevića Petra Karađorđevića i kneginjice Zorke Petrović obavljena je na
Cetinju 11. avgusta 1883. godine i to u crkvi Cetinjskog manastira. Sve je učinjeno da ova
ceremonija bude što veličanstvenija. Okupili su toliko sveta da je izgledalo, kako su napisali
hroničari, da se na "Cetinje slila cjela Crna Gora". Svečanost je uveličala dolaskom lično
izaslanika ruskog cara - generala Denisov - Orlova.
Dolazak tako visoke ruske ličnosti na Cetinje jako je oneraspoložio i uznemirio kralja
Milana, jer je protumačio da mu na ovaj način ruski car šalje poruku da sa njim, kao
prononsiranim austrofilom, Rusija više ne računa i da kneževića Petra smatra legitimnim
pretendentom na srpski presto.
BLISKE VEZE ROMANOVA I PETROVIĆA
ZA RAZLIKU od kralja Milana Obrenovića i njegovog okruženja u Beogradu koji su se
sve više udaljavali od Rusije, knez Nikola Petrović je zahvaljujući svojim ćerkama koje su se
orodile sa ruskom carskom porodicom Romanov postao toliko blizak sa ruskim dvorom da je
veoma često učestvovao u najrazličitijim službenim i privatnim dvorskim ceremonijama.
Kralj Nikola protiv saveznika
Ruski ministar inostranih poslova grof Lamsdorf je u tajnom razgovoru obavestio
kralja Aleksandra Obrenovića da ruski dvor hoće da na srpski presto dovede
kneževića Mirka Petrovića

Ćerke kralja Nikole, Milica i Anastasija, udate za ruske velike kneževe

CRNOGORSKI knez je preko svojih ćerki mogao je da utiče i na neke važne odluke koje
je donosio car Nikola. U srpskoj istoriografiji se pominje slučaj kada je knez Nikola izvršio
uticaj na cara Nikolu u pokušaju da sebi obezbedi prestiž i nametne se kao odlučujući faktor u
celom srpskom narodu. Kada je, naime, u Beogradu zvanično objavljeno da su ruski ginekolozi
pregledali kraljicu Dragu Obrenović i ustanovili da je ona nerotkinja, pa prema tome da kralj
Aleksandar ne može imati prestolonaslednika, knez Nikola je saopštio da njegov drugi sin Mirko
treba da se venča sa Natalijom Konstatinović. Buduća Mirkova supruga bila je ćerka srpskog
pukovnika Aleksandra Konstantinovića, brata od tetke kralja Milana, koji je po ženskoj liniji
poticao iz porodice Obrenović. Crnogorski knez je tim povodom poslao u Beograd Gavra
Vukovića da o venčanju svoga sina obavesti kralja Aleksandra i da ga pozove na svadbu.
Aleksandar je sa indignacijom odbio Nikolinu ponudu, objasnivši Vukoviću da Natalija jeste iz
porodice Obrenović, ali po dvorskom pravilniku ne pripada toj dinastiji, te on nema nikakve
obaveze u vezi s njenim venčanjem.
Bez obzira na odbijanje beogradskog dvora da učestvuje na ovoj svadbi, ona je na Cetinju
održana uz veliku pompu i publicitet.
SAVREMENICI su povodom ovog događaja konstatovali da se ponovo probudila želja
crnogorskog kneza da dinastiju Petrović dovede na srpski presto i da je ovoga puta uloga
potencijalnog srpskog kralja poverena sinu Mirku. Optimizam crnogorskog kneza je, po svemu
sudeći, imao prilično realnu osnovu. Ruska diplomatija je, naime, posle saznanja da Aleksandar
u braku sa suprugom Dragom ne može da ima sina - prestolonaslednika - počela sa zabrinutošću
da gleda ne samo na budućnost dinastije Obrenović nego i na budućnost Srbije. Neki ruski
diplomati su smatrali da bi knežević Mirko bio pogodan da se ustoliči na srpski presto.
 Upravo u vreme kada su se u vezi sa budućnošću obrenovićevskog dvora plele razne
kombinacije, u Beograd je iznenada doputovao ruski ministar inostranih poslova grof Vladimir
Nikolajevič Lamsdorf, koji je obavio duge i tajne razgovore sa kraljem Aleksandrom.
Austrougarski poslanik u Beogradu Konstantin Dumba obavestio je svoju vladu da je grof
Lamsdorf na diplomatski način saopštio kralju Aleksandru da se ruski dvor ne bi protivio
dolasku kneževića Mirka na srpski presto.
MOŽDA bi srpski kralj pod uticajem Rusije prihvatio takvu varijantu otklanjanja dileme
oko naslednika prestola da knez Nikola nije napravio jednu grešku, a ona se sastojala u
sledećem: kralj Aleksandar je na svaki način hteo da ublaži negativnu reakciju naroda posle
lekarskog saopštenja da kraljica nije i ne može da bude u drugom stanju, iako se iz dvora uvek
suprotno tvrdilo. On je smatrao da je jedini način da se opere obraz kraljice i njegov - da ih u
zvaničnu posetu prime ruski car i carica. Zato je preduzeo sve korake, uključujući i angažovanje
srpske diplomatije i ruskog poslanika u Beogradu, da zajedno sa Dragom otputuje u Petrograd.
Kada je izgledalo da je prijem u carskom dvoru utanačen i kada su se Aleksandar i Draga počeli
spremati za put, iznenada je kod njih došao ruski poslanik u Beogradu Valerij Žadovski i
saopštio im da je carica bolesna i da put treba da se odloži.
Kralj Aleksandar je posumnjao u saopštenje ruskog poslanika i smatrao je da caričina
bolest ima političku pozadinu. U stanju teške nervne depresije kralj Aleksandar je za svoj
neuspeli put u Petrograd svalio krivicu na kneza Nikolu i u tome je izgleda bio u pravu.
PO SVEDOČENjU uglednog ruskog diplomate Sergeja Juljeviča Vite, knez Nikola je
preko svojih ćerki koje su, kao ruske velike kneginje, imale pristup petrogradskom dvoru,
obavestio caricu Aleksandru Fjodorovnu, suprugu cara Nikole II, da je srpska kraljica Draga
nemoralna osoba, koja je pre braka sa kraljem Aleksandrom bila intimna sa mnogim muškarcima
i da zbog toga ne može da rodi dete. Visoko moralna i duboko religiozna, ruska carica se
zgranula kada je dobila takve informacije od Nikolinih ćerki i zbog toga je sugerisala mužu da
navodno zbog njene bolesti onemogući prijem kraljevskog para iz Srbije.
Otkazivanje puta u Rusiju ostavilo je, kako tvrde hroničari, tako veliki utisak na srpskog
kralja da je on takoreći preko noći doneo odluku da promeni svoju spoljnu politiku. Kao što je
njegov otac, zbog Sanstefanskog mirovnog ugovora, koji je forsirao interes Bugarske na račun
Srbije, okrenuo leđa Rusiji i vezao se za Austrougarsku, tako je Aleksandar, zbog lične uvrede
koju je doživeo od ruskog dvora, nameravao da "odveže mali srpski čamac od velikog ruskog
broda i da krmu srpske spoljne politike okrene prema Beču".
SRDAČNI odnosi crnogorskog kneza a kasnije kralja Nikole i ruskog cara Nikolaja II
trajali su do Prvog svetskog rata (1914), a zatim su se naglo zamutili. U ovom ratu, prema svim
pravilima vojne struke, zajedničkim srpsko-crnogorskim frontom trebalo je da se komanduje iz
jednog centra. Pošto je srpska vojska činila skoro devet desetina ukupnog boračkog sastava, bilo
je sasvim logično da ratnim operacijama rukovodi Vrhovna komanda srpske vojske, pogotovo
što se u njoj nalazio veoma dobar i iskusan oficirski kadar. Razgovori oko jedinstvene komande
razočarali su sve one koji su verovali da će se naći zajednički jezik oko krupnih vojnih i
političkih pitanja. To se, nažalost, nije dogodilo jer su regent Aleksandar Karađorđević i kralj
Nikola imali dijametralno suprotne stavove, koje je teško bilo usaglasiti. Zahtev saveznika iz
Antante i srpske vlade da se uspostavi jedinstveni komandni sistem kralj Nikola nije prihvatio.
 CRNOGORSKOM kralju u prvom planu su bili teritorijalni dobici. On je preko svoje
ćerke Milice, supruge ruskog velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, vršio pritisak na cara Nikolu
II da već na početku Prvog svetskog rata, kada se još nije znao njegov konačan ishod, odredi
buduće granice Crne Gore. Kneginja Milica, koja je zbog svog bračnog položaja pripadala
najužim dvorskim krugovima i bila čak na "pertu" sa ruskim suverenom, uputila mu je 5. aprila
1915. godine opširno pismo u kome je, između ostalog rekla:
"Dragi Niki,...
U pitanju novih granica ja neću da Te zamaram suvoparnim prebrojavanjem rečica, sela i
planina, nego ću govoriti u opštim crtama. Crna Gora treba da dobije: Hercegovinu sa delom
Jadranske obale, koja njoj (Hercegovini) pripada; zatim donji deo Dalmacije do Antivari ostrva
(sa Dubrovnikom i Kotorom). Na severoistoku mali deo južne Bosne, koju su Crnogorci zauzeli
u jesen i zimu svojim snagama bez pomoći Srba, gde ih je mnogo izginulo. Na jugu od ušća
Drima, sav desni breg do crnogorsko-srpske granice južno do Đakovice. (Naravno, sve što je na
severu do Drima, grad Skadar i jezero)."
EGOIZAM KRALjA NIKOLE
KRALj Nikola je čak odbio i dobronamernu sugestiju ruskog cara Nikole II da
"crnogorska vojska radi sporazumno sa srpskom vojskom i da operacijama rukovodi jedan
Glavni štab, odnosno srpska Vrhovna komanda". Nikola se u stvari plašio da bi objedinjavanjem
komandnih funkcija bio umanjen njegov autoritet. Zbog svog preteranog ega crnogorski vladar je
žrtvovao prijateljski odnos sa ruskim dvorom, što će ga kasnije skupo koštati.
Kako je kralj postao ratni gubitnik
Kralj Nikola Petrović je u proleće 1916. godine hteo da ode u Petrograd i da se
ponudi caru Nikoli II Romanovu da kao feldmaršal ruske vojske služi na carskom
dvoru za vreme rata

General Mitar Martinović

U PROLEĆE 1915. godine kralj Nikola šalje u Rusiju generala Mitra Martinovića, koji je
određen za predstavnika Crne Gore u ruskom Vrhovnom štabu. Martinović u svojim
memoarskim beleškama govori o instrukcijama koje je dobio od kralja Nikole pred put u
Petrograd. On kaže da mu je kralj, rekao:
"Mitre, primio sam pismo od velikoga kneza Nikole Nikolajeviča... Veliki knez želeći da
Crnu Goru učini što većom, traži da mu pošaljem čovjeka od moga potpunog povjerenja, koji će
mu dobro objasniti sve moje želje u pogledu budućih granica Crne Gore. Ja sam za tu svrhu
odredio tebe, da te pošaljem kod velikog kneza da mu dadneš nužne podatke za razgraničenje
Crne Gore. No kakve bismo zahtjeve u ime toga mogli postaviti?" I produži: "Ja bih, kaže, da
tražimo od Bosne Sarajevo sa njegovom cijelom okolinom, cijelu Ercegovinu, i od Dalmacije
Split i od Splita sve na jug do našeg Primorja." Ja mu na to rekoh: "Gospodaru, meni se čini da bi
to bilo malo prećerano..." Da bi ovi teritorijalni zahtevi dobili i zvaničnu formu, Vlada Crne
Gore poslala je ruskoj vladi memorandum u kome su precizno određene buduće granice.
GENERAL Martinović je lepo primljen od ruske vojne elite, jer je u tom trenutku na čelu
Vrhovne komande stajao Nikolin zet - Nikolaj Nikolajevič. Međutim, Martinovićeva misija je sa
sumnjom primljena u ruskoj diplomatiji. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Sazonov
smatrao je da crnogorski izaslanik nije poslat u Rusiju samo radi teritorijalnih zahteva, nego da
ima i drugu ulogu. Sazonov je, naime, mislio da kralj Nikola, delegiranjem Martinovića u rusku
Vrhovnu komandu želi da u ovom ratu istakne nezavisnu ulogu Crne Gore u odnosu na Srbiju.
Radi toga je 25. aprila 1915. godine uputio pismeni referat caru u kome je, pored ostalog, rekao:
 "Smatram za dužnost upozoriti Vas da se crnogorske težnje za svojim predstavništvom u
Rusiji, zasada u vidu vanredne vojne misije, kose sa pravcem rusko-crnogorskih odnosa. Namera
da se odele interesi crnogorske kraljevine od srpske, koju provodi kralj Nikola, može samo da
donese štetu jugozapadnom slovenstvu i smetaće težnji Rusije da se jednokrvne države obogate
zemljama i da se stvori mogućnost njihovog trajnog, mirnog, političkog i ekonomskog razvitka."
Zbog hladnog prijema od ruskog ministarstva spoljnih poslova, a i zbog nepovoljne ratne
situacije na Balkanu, general Martinović se u novembru 1915. godine vratio u Crnu Goru, ne
obavivši povereni zadatak u pogledu teritorijalnih zahteva kralja Nikole.
KRALj Nikola dugo nije shvatao da je u toku Prvog svetskog rata izgubio poverenje
ruskog dvora zbog svog nedoličnog političkog ponašanja. On je, na primer, u proleće 1916.
godine hteo da ode u Petrograd i da se ponudi caru Nikoli II da kao feldmaršal ruske vojske služi
na carskom dvoru u toku rata. (Nikola je ukazom ruskog suverena dobio ovaj visoki čin 1910.
godine, prilikom proglašenja Crne Gore za kraljevinu). Ruski poslanik u Parizu Islavin je 18.
marta 1916. godine telegramom obavestio o Nikolinoj želji ministra Sazonova a ovaj cara. Kada
je pročitao telegram, car Nikolaj je svojom rukom na poleđini napisao: "Bezuslovno odbijam
dolazak kralja Nikole u Rusiju za vreme rata."
Ne znajući za ovakav stav ruskog imperatora, kao ni za nepovoljno mišljenje ministra
Sazonova o njemu, kralj Nikola je uporno nastojao da mu Rusija pomogne u sticanju ratne
dobiti, naročito u pogledu teritorija. Ima se utisak da je crnogorski vladar izgubio moć realne
političke procene međunarodnih okolnosti i položaja Crne Gore u svetu. Da li zbog svoje starosti
(tada je imao preko 75 godina) ili zbog nekih drugih okolnosti, kralj Nikola nije shvatao da ga
saveznici, pa i Rusija, doživljavaju kao ratnog gubitnika, koji ne može da postavlja uslove u
pogledu zadobijanja teritorija, ili nekih drugih pogodnosti u slučaju povoljnog ishoda ovoga rata.
U UVERENjU da ga Petrograd još tretira kao ratnog partnera, a ne znajući za nepovoljan
stav ruske diplomatije prema njemu, Nikola je zatražio od svog ministra Mijuškovića da se
ruskoj vladi uputi memorandum u kome se postavlja zahtev u vezi sa očuvanjem crnogorske
nezavisnosti i teritorijalnog proširenja. U ovom dokumentu, koji je predat poslaniku Islavinu,
postavljaju se ovi zahtevi:
"Crnogorska vlada smatra za svoju dužnost izneti svoje političke i teritorijalne želje.
Nezavisnost i samostalnost crnogorskog političkog života moraju biti obnovljeni i postavljeni
izvan svake slučajnosti i opasnosti. Radi postignuća ovoga rezultata neophodno je teritorijalno
proširenje, koje će Crnoj Gori dozvoliti da u samoj sebi nalazi sve izvore svoje ekonomske
egzistencije. Da bi se ova nezavisnost ekonomske egzistencije mogla razvijati s potpunim
uspehom, velike države morale bi garantovati njenu teritorijalnu i političku nezavisnost."
 NEREALNOST ovoga memoranduma bila je u sledećem: prvo, Sazonov se nije
oduševljavao idejom o stvaranju Jugoslavije u kojoj bi živeli narodi raznih konfesija, već se
zalagao za stvaranje jedne pravoslavne države na Balkanu čiju bi okosnicu činile ujedinjene
Srbija i Crna Gora, pa iz tog razloga nije mogao podržati zahtev za samostalnošću i nezavisnošću
koju je tražio kralj Nikola; i drugo, crnogorska vlada nije znala da je 26. aprila 1915. godine
potpisan tajni Londonski ugovor po kome je deo jadranske obale od Splita do Medue u Albaniji
bio namenjen Srbiji i Crnoj Gori kao zajednička teritorija. Član V ovog ugovora doslovno glasi:
Srbiji i Crnoj Gori pripada "cela obala od Kap Planke (odnosno od rta Ploče u blizini Trogira),
do reke Drima (Albanija) sa lukama Splitom, Dubrovnikom, Kotorom, Barom, Ulcinjem i San
Đovani di Medua (u Albaniji), kao i ostrva Veliki i Mali Drvnik, Čijovo, Šolta, Brač, Jakljan i
Koločep".
ZA SVOJE namere da posle završetka rata Crnu Goru sačuva kao samostalnu i nezavisnu
državu, za šta nije naišao na razumevanje kod Sazonova, kralj Nikola je pokušao da pridobije
Englesku i Ameriku. U London je u tom cilju poslao svog ministra Petra Plamenca, koji se tamo
susreo sa nekim Englezima koji su bili spremni da priznaju nezavisnu Crnu Goru.
Bez obzira na to što su zahladneli odnosi između ruskog i crnogorskog dvora car Nikola
nije dozvolio da to utiče na stav zvanične Rusije prema crnogorskom narodu. U vreme najdublje
krize tih odnosa, ruski vladar je naredio da se u Crnu Goru brodovima pošalje oko deset miliona
kilograma brašna i žita kako bi se ublažile posledice gladi.
U vezi s ovim treba podvući da car Nikola, kao ni njegovi prethodnici nikada nije
dozvolio da lični sukobi i dvorska netrpeljivost ugroze bratske odnose između Rusa i
Crnogoraca.
KRAJ