Naslov originala:

Susanna Tamaro
LUISITO: UNA STORIA DAMORE
 Suzana Tamaro

LUIZITO
Jedna pria o ljubavi

S italijanskog preveo
Dragan Mraovi
 1

Tre se u prvi mah. Uostalom, ta je tamo moglo i biti osim nekog

velikog mia? Svetlo je bilo oskudno; jedva su se nazirali plastine kese,
staklo, konzerve i ostaci hrane u raspadanju.
Jednom je videla na televiziji neki dokumentarni film snimljen u Kanadi.
Tamo su plastine kante za smee postale prijatna sastajalita meia
smetlara; u sumrak su izlazili iz etinarskih uma i po itavu no su svojim
crnim apicama preturali po kantama. Sresti mee sigurno bi bilo sasvim
drugaije nego sresti pacova!
Ali, u nas su kontejneri privlaili samo make lutalice, pse bez
gospodara i debele i masne pacove; poslednjih godina bilo je mogue
naleteti na neko novoroene koje je pravo iz topline majine posteljice
stiglo u hladnou kese iz samousluge.
Neodluna ta da radi, Anselma je nepomino posmatrala mesto sa koga
se uo neuobiajeni um, dok su ruice kese poinjale da joj zasecaju
prste.
Proe neki autobus, osvetljen i prazan. Voza je izgledao umorno, a
koulja mu je bila natopljena znojem. Iako je ve bila no, nije bilo ni daka
vetra: sve je izgledalo mirno.
Mora da je to neka posledica vruine, pomisli u sebi, podie tamni
plastini poklopac i izrui svoje ubre u tamnu smrdljivu prazninu.
Ve je prelazila ulicu kada se iza nje zauo udni zvuk. Nije to bio ni
cijuk glodara, niti pla izgladnelog novoroeneta ili nekog gladnog
psetanca.
Vie je to liilo na kreket abe, neke krastae, ali da li je mogue da je
neki vodozemac izabrao za svoje stanite nekoliko metara prljavog asfalta
umesto neke bare? Osim lepljivih otpadnih barica nastalih prilikom
raspadanja otpada, nije bilo druge vode unaokolo. ula je u nekom
dokumentarcu da ivotinje menjaju svoje navike da bi se prilagodile novim
prilikama koje im nudi drutvo. Dakle, abe su mogle da krenu istim putem
kao i meii smetlari, poto je oko ekoloke platforme uvek kruio veliki
broj insekata.
Kre!
Ve je bila na drugoj strani ulice kada se zvuk zauo jo jasnije.
Kre!
Ovog puta Anselma nije imala vie nikakvih sumnji: neto ivo i udno
tamo se skrivalo. Radoznalost je prevladala strah, pa se vratila uzevi usput
drku jedne odbaene metle. Oprezno je preturala po papirnim otpacima.
Kre!
Pomerila je jednu praznu kartonsku kutiju za mleko i trgla se od uenja:
priinilo joj se kao da je neki deli duge polegao po tlu. Kroz zelenu, utu,
tamnoplavu, crvenu i plavu boju isticao se crni sjaj oiju. Kapci su bili
malo sputeni i glava usaena u ramena, ako se to tako moe rei kada je
re o papagaju.
Da li ju je gledao?
Anselma je imala taj utisak.
Kre!
Kre! ponovila je automatski Anselma.
Kre! Kre!
ta je to moglo biti nego traenje pomoi? Jadnoj ivotinji bilo je loe,
moda je tu bila danima, nije jela ni pila, moda joj je slomljeno krilo ili je
doivela gadni ugriz pacova.
Anselma je lagano razvezala vor na svojoj kecelji, skinula je i s
lakoom, za koju nije verovala da je vie sposobna, bacila je preko
papagaja. Ispod platna ulo se samo slabano kre-kre.
Kre! dohvatila je zaveljaj i odgovorila tonom koji nije dozvoljavao
primedbe.
Bio je laki nego to je oekivala, i mlak. Mahao je kljunom bez mnogo
estine kao da je hteo da se oslobodi tog iznenadnog ropstva.
Anselma je brzo stigla do kue. Pod neonskim svetlom koje je
osvetljavalo ulicu sve stvari su izgledale bezizrazne. Hodala je i sluala dva
srca: svoje i srce one male ivotinje koju je stezala u ruci.
im je ula u stan, potraila je gde e ga smestiti. Setila se da je u ostavi
imala neki stari kavez za kanarince, ali ga nije uzela u obzir, jer je bio
mnogo mali. Mogla je da ga vee za jednu nogu, ali nije imala nikakvo
lane osim onog na epu kade. A ne bi ni znala kako to da uradi.
Preostao joj je samo stari nain sa izbuenom kutijom za cipele, ali je
bila potrebna neka velika. Setila se kutijetine za izme koju je oprezno
sauvala, i krenula je ka ostavi.
U tom asu zazvoni telefon. Tek tada je primetila da je bilo ve deset
sati. ulija i Masimilijano, njena deca, zvali su je godinama u to vreme
(satnica u kojoj je cena razgovora mnogo manja) i inili su to naizmenino
svake nedelje, ne proputajui nijednom svoj red.
Mama, ja sam zau se zvonki glas keri koji odmah poe da joj pria
o njihovom premetaju na more, o strano loim ocenama u akoj knjiici
unuke u pubertetu i o meduzama koje su, kao u nekom filmu strave i uasa,
svojim ljubiastim pipcima drale u opsadi svaki deli plae.
Papagaj je poeo da se jae otima izmeu njenih prstiju i Anselma
presee:
Izvini, idem da spavam...
Ve? Zar ti nije dobro?
Oseam se odlino i...
Kre!
Mama...? Je li neko s tobom?!
Ko bi bio?
Mama, nemoj da nas zabrinj...
Laku no! ree i prekide vezu.
Papagaj je uspeo da joj dohvati kljunom jagodicu prsta.
Poto je na kraju nala kutijetinu, prosekla je rupu za glavu i ugurala ga
u nju. Posle malo grebanja kandama po kartonu i slabog otpora, arena
glava se promolila kroz rupu.
Kre! Kre!
ta jedu papagaji? Anselma to nije znala. Osim onih to su stajali na
ramenima pirata u filmovima, u ivotu nije nikada videla druge. Bili su vrlo
dugoveni, toga se seala i, prema nekom dokumentarcu koji je gledala a
koji je govorio o mozgu ivotinja, izgledalo je da su inteligentniji od mnogih
pasa.
Kre!
 Prvo mu je ponudila zdelicu vode: nikada nije videla tako kratak i jak
jezik, skoro da je liio na prst. Papagaj je dugo pio, kratkim gutljajima,
zatvarajui oi od zadovoljstva.
Posle vode Anselma je pokuala sa krikom jabuke, koja je za tren
nestala u njegovim ustima. Pravi pravcati uspeh! Umesto uobiajenog kre
zaulo se mnogo malih kre-kre-kre.
Da li joj je tako zahvaljivao? Najednom se osetila stvarno umorna i
otila je u spavau sobu ponevi sa sobom kutiju.
Dogaaji te veeri su je uzbudili. San je bio lak i nemiran. Ukljueni
ventilator kao da joj je ponavljao prilikom svakog okreta: to si ga uzela?
Lepo si ivela sama. Bie to velika gnjavaa, to si ga uzela? Mogla si ga
prepustiti sudbini. U polusnu gomilali su se lica, stanja i delovi njenog
proteklog ivota.
Pred zoru je pod njenim prozorima projurila hitna pomo. Kakvog to sve
ima smisla? Kakvog to sve ima smisla? inilo se da je pita elisa dok se
vrti u vazduhu.
U sedam sati se u polumranoj sobi zaulo jedno kre, iza koga je
usledilo jedno jo odlunije kre.
Evo me! odgovori Anselma i dodade bez razmiljanja: Luizito.

Te noi, meu brojnim nejasnim slikama navrlim iz prolosti bila je i

Luizita, njena drugarica iz kolske klupe u Uiteljskoj koli. U seanju ju je
videla u nekom vetrovitom danu, vijorne kose i poluzatvorenih oiju, u
pozlaenom vazduhu zalaska sunca.
Ba je seanje udno: ponekad je izgledalo kao da je maioniar,
protreslo bi eir i izvlailo slike za koje se inilo da su zauvek
zaboravljene.
Pomenuta slika, na primer, odnosila se na jedan kolski izlet u Veneciju,
poslednje godine kolovanja. Luizita se smeila stojei kraj ograde malog
parobroda. Bliski kraj kole, otvaranje svih mogunosti ivota, vedri
proleni dan, uz lepotu poseenih mesta: sve zajedno inilo je da su to bili
neki posebni trenuci.
Popodne su ile u Murano i posetile fabriku stakla. Pred njima je jedan
pocrneli ovek u beloj majici i plavim pantalonama, duvajui kroz dugu
cev, napravio, reklo bi se bez nekog vidljivog napora, izvanredne predmete.
Pre nego to su izale, kupile su dve grupice ivotinja zalepljenih na
ogledalcima. Luizita je izabrala labudove, dok je ona, posle mnogo birkanja,
uzela maie.
ekajui barku koja e ih vratiti u Veneciju, sa onim krhkim paketima u
ruci, razgovarale su o tome ta je to poezija.
Kakav odnos postoji izmeu naeg ivota i poezije koju smo uile u
koli? Da li je znati neku pesmu napamet isto to i znati neku teoremu ili
neto drugo?
Luizitin karakter pun oduevljenja i radoznalosti bio je taj koji ju je
uvlaio u razgovore koji njoj nikada ne bi pali na um.
Recimo, kakva je razlika izmeu kvadrata nad katetama i stiha. Uvek
mi bi drag taj usamljeni breg?
Teorema utvruje zakon pokuavala je Anselma. Neto apstraktno
to moe da ima i praktinu stranu.
A koja je praktina strana poezije? Nikakva. Poezija ne slui niemu,
ne daje nam hranu i ne omoguava graenje kua, kao to to moe
geometrija, ak nas ne lei ni od bolesti.
Misli li da bi se moglo iveti i bez nje? usudi se Anselma.
U meuvremenu je mali parobrod stigao i svet se gurao da ue.
Naravno da bi! A moda i bolje. Pogledaj oko sebe, vidi onu
Bekalosijevu, onu Saltimpalovu (bile su to njihove najmrskije drugarice).
Misli li da im treba poezija da bi ivele? Ili vie vole nekog glupog i
imunog mua da ga oerupaju kao pile? One se nikada nee pitati ta je to
poezija, niti ta je to smrt? Nikada nee oseati nemire, strah, neizvesnost,
njihov ivot e biti kao ivot one plastine guskice to pliva u kadi. Miran,
zatien, bez vidika. Sigurno e iveti bolje od mene, ali da li je to zaista
ivot? Poeljan ivot? ivot koji e ti u asu smrti rei: ipak je to bila
izvanredna avantura? Ili, nije li to privid ivota? ta je ivot bez tajne i
bez elje da se s njom suoimo osim neprestana pustara zevanja?
I ba u tom asu, kao po porudbini, Bekalosijeva je zevnula i njih dve
su prasnule u smeh, stavivi ruke na usta. Sunce je zalazilo, izgledalo je
kao da zaliv Kjoa eli da ga proguta, njegovi zraci su osvetljavali masne,
svetlucave tragove nafte koje su ostavljali amci u prolazu.
 Razgovor je nastavljen i u vozu.
to postoji ako niemu ne slui? primetila je Anselma.
Moda da bi nas podseala da nas ba to to niemu ne slui ini
razliitim od majmuna. emu slui lepota? emu slui samilost? emu
slui sklad? Najvanije stvari nikada niemu ne slue.
Pre nego to su premorene zaspale, oslonjene ramenima jedna na drugu,
Anselma je proaputala:
Zar nije bilo predivno videti kako iz one tamne mase nastaje sjaj
stakla?
Probudile su se malo pre dolaska u stanicu. Na peronu, dok su se
drugarice pozdravljale, Luizita joj je prila:
elim da moj ivot bude prilagodljiv i sjajan kao staklo pre nego to
dobije oblik!
Neonsko svetlo na stanici bacalo je nezdravu svetlost na njeno lice.
Je li to zahtev ili obeanje?
Luizita je prasnula u smeh, tresui svojom dugom kosom boje bakra.
Da li si sigurna u to?
I ja elim da moj ivot nikada ne bude bez poezije potvrdila je
Anselma, ali nejaki zvuk njenih rei zagluilo je kloparanje voza u prolazu.

Tokom svih godina kolovanja Anselma je uvek zavidela Luiziti na

ivosti. Bila je uverena da e njena prijateljica postii mnogo u ivotu,
zahvaljujui posebnoj harizmi koju su joj svi priznavali.
Na poetku je i bilo tako.
Odmah posle diplomiranja prola je na konkursu za uiteljicu i, uprkos
tome to su je poslali u neko selo zagubljeno u planini, svejedno je uspela
da diplomira psihologiju i objavi knjigu o tumaenju boja na dejim
crteima.
Nije se udala, ali verovatno nije ni bilo mesta za mukarce u njenom
ivotu. Jo u koli bilo je govorkanja o njenoj nezainteresovanosti za
mukarce. Anselma se jo zbunjeno seala koliko su ih drugarice
ogovarale, zato to ju je Luizita, ba na ovom izletu, uhvatila za ruku.
Ipak, njen ivot nije potom bio srean. Pre etrdesete razbolela se od
leukemije i umrla je posle uporne borbe protiv bolesti.
 Anselma je saznala to jednog popodneva pred kraj avgusta, poto se
vratila sa plae s muem i decom. Prolo je mnogo godina kako se nisu
videle. U sanduetu je nala njeno pismo u kome joj je pisala o bolesti i
pitala mogu li se sresti poslednji put. Ali pismo je stiglo prekasno: kada je
pozvala broj telefona ispisan na koverti, Luizite vie nije bilo.
Svih godina posle toga obeavala je sebi da e otii na njen grob da
poloi cvet, ali nikada nije uspela u tome.
Nije li oseanje krivice uticalo da je se seti te noi. Ili su, moda, uticale
papagajeve boje koje su je podseale na krhko staklo iz Murana?
 2

Sledeeg jutra izgledalo je da se Luizito oporavio. Povratio mu se sjaj u

oima i radoznalo je gledao okolo.
Anselma ga je ponela sa sobom u kuhinju. ekajui da se kafa skuva,
dala mu je novu kriku jabuke koju je pojeo jo slae nego prethodnu.
Posle doruka odluila je da poe u kupovinu. Obukla se, proverila
lastie na kutiji, uzela u jednu ruku tanicu, a u drugu kolica za pijacu i
otvorila vrata.
Bio je kraj jula i asfalt se ve u devet lepio na onove kao vreli lepak. U
stocu slabog hlada optinskog parka etiri-pet penzionera italo je novine.
Aleje su bile pranjave i pune pseeg izmeta.
Videla je izdaleka jednu poznanicu, veliku prialicu koja je pojila svoje
psetance na esmi na uglu. Nije htela da gubi vreme, pa je presekla pravo,
pravei se da sa zanimanjem gleda izlog sa elektromaterijalom neke jo
zatvorene prodavnice.
Velika samousluga u kvartu bila je udaljena nekoliko blokova, ali to je
nije zamaralo tog jutra, poto je utonula u svoje misli. Bila je skoro sigurna
da papagaji ne jedu svee meso, a u sebi je tako i elela, jer nikako nije
mogla da zamisli uree vratove kako lete po sobi da bi ih on uhvatio u letu
ili, to je jo gore kao to se desilo njenoj prijateljici kojoj je neak
ostavio anakondu da je priuva da puta bele mieve po jastucima salona.
Uistinu, mislei na onaj divljaki povijen kljun, obuzimala ju je pritajena
sumnja, ali vrlo slabana. Pogledae, kada bude ula u samouslugu, slike na
pakovanjima izloenim na policama s hranom za ivotinje.

Velika staklena vrata se raskrilie kao da su je ekala. Gurajui

ogromna kolica, Anselma je primetila da su bila nepotrebna za njenu malu
kupovinu. U dugim prolazima susretala je penzionere kao to je ona, koji su
se drali metalnih polica kao davljenici. Vazduh je bio sve, skoro hladan, a
zvunici su irili zagluujuu muziku.
 Anselma je, kao i uvek, uzela za sebe pakovanje mekog sira, pakovanje
argarepe, jabuke i kutiju pirina. ir koji je imala odavno nije joj
dozvoljavao drugaiji izbor.
Najzad je stigla do odeljka za ivotinje, izvukla je naoare iz tanice i
poela da razgleda. Za pse i make bilo je svakakvih poslastica: pateta,
biskvita, suflea, kobasica, kembia, pa ak i etkica za zube sa ukusom
peene svinjske digerice. Polica za ptice je imala mnogo manji izbor:
vreice s peskom i sipinim kostima, hrana za kanarince, za tropske ptice i
male papagaje, biskviti s jajima, a u jednom uglu bilo je i pribora za
kaveze, pojilice, ogledalca, ljuljake i lestvice. Ali od hrane za papagaje ni
traga.
Preostalo joj je samo da ode na kasu. Ispred nje su bila tri udovca, znala
je to po njihovoj uvek istoj kupovini: pasulj, kembii, tunjevina, meso u
konzervi i po neko pakovanje nekvalitetnog vina.
Poto je dola na red, upitala je kasirku gde bi mogla da nae neku
prodavnicu za ivotinje. Devojka, neobino ljubazna, dade joj ime jedne u
blizini i da bi joj bolje objasnila, na poleini starog kasa-bloka nacrtala joj
je skicu puta.
Hvala. Nadajmo se da nije zatvoreno!
Nadajmo se! odogovori kasirka sa ohrabrujuim osmehom.

Bilo joj je potrebno vie od dvadeset minuta da pronae radnju. Uavi

vide da nema drugih kupaca. Prola je pored polica sa akvarijumima punim
raznobojnih ribica i zaustavila se pored niza kaveza za ptice svih veliina.
Bile su tu i dve veverice s prugastim leima koje su se neprestano vrtele u
jednom toku.
Utivi mladi joj doe u susret.
Izvolite?
Htela bih hranu za papagaje.
Za koju vrstu papagaja?
Ne htevi da izazove podozrenje u njemu, Anselma ree:
Papagaj pripada mom unuku, ostavio mi ga je za vreme raspusta i
zaboravila sam koja je vrsta.
Prodavac ju je odveo do jedne police pune raznih pakovanja i veliina.
Anselma ga je odmah prepoznala po slici.
Eno ga, to je onaj.
Onda je to amazonski papagaj ree mladi skinuvi hranu dugom
metalnom hvataljkom. Pored hrane kupila je pesak, dva biskvita, dve sipine
kosti i jednu preagu od drveta i elika vezanu dugim laniem.
Ubrzala je korak pribliavajui se kui. Oseala se uznemirena sada
kada je znala da je neko eka. Bio je to isti onaj nemir koji ju je obuzimao
tokom njenog dugog ivota kao supruge i majke. Ba si dosadna mama!
zavitlavala su je ve velika deca. Pa ta moe da se desi? I zaista, nikada
se nita nije ni desilo.

Meutim, toga dana, im je otvorila vrata primetila je sa uasom da se

neto stvarno desilo. Bela kutija za izme leala je pocepana nasred stola u
kuhinji, lastii su jo bili na svom mestu, ali je u sredini bila rupa. Luizito je
radio sa upornim strpljenjem robijaa da bi uspeo da pobegne.
Sreom nije ostavila otvoren nijedan prozor.
Luizito... ree drhtavim glasom. Luizito!
Nita.
uli su se samo glasovi sa suvie glasnog televizora njenog suseda,
nekog osornog vojnika u penziji.
Luizito! povikala je opet autoritativno kao nekada u koli.
Iz hodnika se zau brzi lepet krila i papagaj je sleteo na jedan krak
lustera od stakla iz Murana.
Kre, kre!.
Anselma uzdahnu sa olakanjem.
Ah, ba dobro to si posluan. Evo, vidi kakve lepe stvari sam ti
donela ree postavljajui na sto zdelice sa vodom i hranom, i nametajui
preagu kraj prozora.
Posle dva kruga Luizito se spustio na stolnjak i odmah navalio da jede.
Anselma je spremila za sebe pirina na ulju i jednu izrendanu argarepu,
pa sela za sto, posmatrajui svog novog prijatelja. Upravo dok je
razmiljala o najboljem nainu da ga uhvati, papagaj je stao na drvenu
preagu, podigao kandu i stavio glavu pod krilo da se odmori.
Posle pranja tanjira, Anselma je sledila papagajev primer: zavalila se u
fotelju, pruila noge na okruglu meku klupicu i ukljuila televizor. Kao i
uvek u svetu, ljudi su se ubijali pomalo na sve strane; kao i uvek leti, bilo
je dugih redova na autoputevima i predvialo se da e mnoge stare osobe
umreti od vruine.
Ko zna zato su se svakog leta, pitala se Anselma, obini dani pretvarali
u vanredno stanje. Uz veliku uzbunu nastajali su vanredna sparina, vanredni
saobraaj, vanredno stanje za stare osobe, vanredno stanje zbog meduza,
vanredno stanje zbog algi, a da se i ne govori o vanrednom stanju zbog pasa
naputenih na putevima i autoputevima kako bi njihovi vlasnici mogli,
namazani uljem kao sardine, da meaju kukovima na plaama u ritmu
nekakve uroenike muzike. Svaki put kada bi trebalo da izgovori rei
vanredno stanje, spiker se naginjao ka televizijskom gledaocu
razrogaivi oi. Trebalo bi priati i o vanrednom stanju u vezi s
papagajima, pomisli Anselma, sklopivi kapke.
U kratkom snu sanjala je desetine papagaja i kanarinaca, pa onda neke
udne meke ribe, kao da su bile gumene, i duguljaste kornjae koje su
izlazile iz slavina u kui.
Po podne je vruina postala nesnosna. Anselma je spustila napola
roletne i sela za sto da dovri ukrtenicu reenu dopola.
Luizito je s panjom pratio njene pokrete stojei na preagi. A kada
Anselma naini nagli pokret da otera muvu oborivi olovku na pod, papagaj
je uzleteo, dohvatio olovku s poda i sletevi na sto pruio je Anselmi.
Oh, hvala... rekla je zaueno.
Hvala tebi graknu Luizito.

Te veeri u deset i jedan minut zazvoni telefon dok je Anselma davala

Luizitu komad banane, pa je pustila da telefon zvoni due nego obino.
Najzad, poto je podigla slualicu, ula je uzbueni glas sina Masimilijana
koji je govorio pomalo kroz nos.
Mama, gde si? Poeo sam da se brinem!
A zato?
Obino odgovara na tree ili etvrto zvonjenje.
Obino.
Osea li se dobro?
 Odlino.
Zar nije previe vrue?
Spustila sam roletne.
Rekao bih ti da doe na planinu, ali, kao to zna, kua je sada puna.
Mogla bi da nae sobu u nekom pansionu, ako hoe.
Pusti to, odlino mi je u gradu.
Evo ti unuia.
Dva zvonka i uurbana glasa povikae: ao, bako!, a zatim se izgubie
u buci televizora i video-igara.
Da li si razmislila o naem predlogu?
Masimilijanov ton nije bio mnogo drugaiji od tona spiker kada su
najavljivali novo vanredno stanje.
Uopte me ne zanima.
Proli put mi nisi izgledala toliko nezainteresovana.
Stvari se menjaju.
Anselma je ula iz pozadine snajin itei glas: Hajde, prekini! Zna da
je matora tvrdoglava.
Zar nema nita da mi kae? pokuao je opet sin sa pritvornom
brigom.
Da, laku no! zakljui Anselma sputajui slualicu.
Te veeri Luizito joj je prvi put sleteo na rame. Ve je bila u spavaici i
pola je da opere zube. Bojala se da su mu kande otre, ali on se spustio
veoma neno.
Dok su stajali naspram ogledala, ovla joj je kljunom dodirnuo unu
koljku.
Je li to poljubac? zapita Anselma blago pocrvenevi.
Krek!, odgovori papagaj maui krilima u mestu.
 3

Vazduh je bio toliko zasien vlagom da ventilator nije uspevao da unese

nimalo sveine u prostoriju. Ugasila je lampu na komodi, a malo potom,
komarci su poeli da joj zuje oko uiju. Ma koliko da je brzo uspevala da
upali svetlo i mlati brourom sa ukrtenicama, dva komarca su uspevala da
izbegnu njene udarce.
Luizito je spavao na preagi u kuhinji. Palo joj je na pamet da ga prenese
u sobu, ali ju je plaila pomisao da e sleteti na krevet kada ona utone u
san. Jo se nije sasvim navikla na njegovo prisustvo.
Iz kafia u prizemlju dopirali su glasovi i smeh, a vazduh je cepao zvuk
auspuha moped koji su dolazili i odlazili. Od kada su otvorili taj lokal,
noi su postale paklene. Stanari su vie puta zvali gradsku policiju, ali to
nije nita pomoglo. Jedino je neto stvarno preduzimano zahvaljujui
naprasitom karakteru njenog suseda: u neko doba on je otvarao prozor i
prosipao kante vode viui: Treba da bude rat!

Neko je napisao u znak osvete pokraj ulaza usrani faista.

Treba da bude rat, tako je, pomislila je Anselma prevrui se u krevetu.
Treba da bude rat da bi se poelo razlikovati bitno od nebitnog. Ima previe
stvari na svetu i sve to obilje je proizvelo samo nevaspitanje. Danas svi
hoe da imaju sve. Hvala, ta arobna re tako ju je predstavljala svojim
uenicima: arobna, jer je otvarala sva vrata i paljivo zatvarala ona koja je
trebalo zatvoriti nestala je sa usana civilizovanog sveta. Umesto nje, u
najboljem sluaju, zaulo bi se neko mumlanje. Tokom vie godina, sa
tvrdoglavom upornou, uila je unuke da upotrebljavaju tu re zajedno s
njenom srodnicom molim vas.
Hou vodu!
Hou vodu i jo...?
A onda i okoladni krem!
A kada su imali oko osam godina, stariji je odvalio:
 Ma pusti to, bako, ba gnjavi! To je zastarelo. Niko to vie ne kae, a
svet i dalje ide napred!
U to doba je ve shvatila da je izgubila bitku sa svojim potomstvom. Ne
ide napred, nazad ide, dolo joj je da vie, ide ka provaliji varvarstva, ali je
outala. Njima je sve bilo dozvoljeno. Izdavanje arogantnih zahteva bilo je
jedino ime su se bavili po vasceli dan. Ali, da l im je ba sve bilo
dozvoljeno? Zar se moe provesti itav ivot bez trunice zahvalnosti?

Pokuavajui da se malo rashladi, poto je njena strana kreveta bila

natopljena znojem, Anselma se premesti na ankarlovu stranu. Iako je ve
godinama bila sama u krevetu, to je veoma retko radila. aravi su bili
zategnuti i isti, a federi nisu kripali toliko koliko na njenoj strani.
Od ankarla je ostao samo budilnik na njegovoj komodi. Dobio ga je na
poklon od majke, kada je diplomirao knjigovodstvo. Trideset godina, svake
veeri, pre nego to ugasi svetlo, navijao ga je uvek istim pokretima.
Trideset godina je tiinu njihovih noi remetilo to neprijatno kucanje.
Mogla je da ga baci, ali nekako je vie volela da ga vidi na svom mestu,
najzad nenavijenog.
Njen mu je dobijao od majke sve svoje pidame tokom svih trideset
godina braka. Jednom, za vreme njihovih retkih i brzih odnosa, pomislila je
da mu kae: Imam utisak da nas je uvek troje, ali nije smogla hrabrosti za
to.
Ipak, poverila je to jednoj svojoj ondanjoj prijateljici.
I tek sada to primeuje?, odgovorila joj je, a zatim dodala smejui se:
Treba se udati za neko siroe da bi vas u braku bilo dvoje.
 4

ankarlo je bio dvanaest godina stariji od nje. Upoznali su se u jednom

planinskom domu. Ona je tamo otila sama na izlet mesto se nalazilo
nedaleko od doline u kojoj je bila uiteljica a on je doao sa lanovima
nekog kluba iji je bio lan. Poto je stigao poslednji u grupi, nije naao
slobodno mesto za drugim stolovima, pa ju je zamolio da sedne kraj nje.
Anselma je primetila da je blago hramao, a on joj je odmah objasnio razlog:
bio je ranjen u ratu, tokom akcije u kojoj je po reima svojih saboraca
zasluio medalju za hrabrost zbog smelosti i hrabrosti. Dodao je da je
knjigovoa i da radi kao trgovaki putnik, ali da je u sebi uvek oseao elju
za neim veim.
Dugo su utali posmatrajui obrise planina, vedro nebo, let velike
grabljivice u daljini. ankarlo je duboko uzdahnuo.
Ne znam kako se moe iveti, a da se svet ne posmatra sa visine. Bez
te visine nema gospodstvenosti.
Anselma nije dobro shvatila ta je hteo da kae, ali je ipak na nju ostavio
utisak taj njegov nadahnuti iskaz.
Volite li i vi poeziju? zapitala je stidljivo.
Naravno. Poeziju vrhova, poeziju zalaska sunca nad morem, poeziju
svega to podsea na lepotu, kao oi neke devojke.
Neprimetno je pocrvenela kao da govori o njoj.
Piete li pesme?
ankarlo je blago porumeneo.
Naravno. Ne esto, ve samo kada imam inspiraciju. Na primer, sada,
u asu kao to je ovaj, voleo bih da ga zabeleim na papiru.
Te veeri, pred ogledalom u kupatilu, Anselma je primetila da joj je lice
pocrvenelo od sunca, tavie inilo se kao da je sunce ulo u nju i
pretvorilo njene oi u majune zvezde.

Luizito ju je probudio iz tog nemirnog i smetenog sna, neto malo posle

zore, kretei veselo svoje kre-kre-kre.
Anselmi se inilo kao da joj zamera, kao da joj dovikuje: Ustaj,
lenjivice! Osetila se krivom. Ko rano rani, dve sree grabi, bila je
poslovica koju je volela esto da ponavlja svojim uenicima.
Sa nenou se seala misli jednog uenika iz treeg razreda: Ako je
tano da onaj to rano rani dve sree grabi, nadam se da e taj uvee
uhvatiti bar jednu. Crvenom olovkom je podvukla glagol napisavi
napomenu da je potrebno da stavi moda e uhvatiti. Zatim je na
sledeem asu htela da odgovori na preutno pitanje u toj izreci
objanjavajui vrednost vremena. Re rano je simbolina u izreci. S njom
se eli ukazati na neto znaajno, na neto to ima veliku vrednost. Onaj to
ustaje rano i uspeva da uradi mnoge stvari ima mogunosti da vodi bogatiji
i lepi ivot od onoga koji spava do kasno.
Moramo zamisliti na ivot kao neku kuicu koju polako gradimo,
polako, ciglu po ciglu. Sada ste ovde, pa ete otii u vie kole, pa u
vojsku. Neki od vas e poeti da rade, drugi e otii na fakultet. Dakle, sve
te etape bie cigle od koje e se, godinu po godinu, graditi vaa kua.
Jedan uenik iz drugog reda, moda je to bio ovanini, podigao je ruku.
Kao lego kocke?
Naravno, kao kuica od lego kocaka.
A ta se radi na kraju?
Deco, na kraju se stavi krov, pa ne pada kia unutra, a moe da se
napravi i lep kamin...
Jedan malian iz prvog reda, ijeg imena se ne sea, ustao je.
A onda, kada umremo, da li izlazimo odatle, kao Deda Mraz?
Tada nije uspela da mu odgovori, jer je ba tog trena zazvonilo zvono za
kraj asa i deca su pojurila napolje.
Posmatrajui zoru s prozora kuhinje, u spavaici i s jemenom kafom u
ruci, Anselma je pomislila da to moda i nije bilo jedino mogue tumaenje.
Moda se to rano jednostavno odnosilo na svetlost dana koja se prvo iri
po svetu i ini da sve sija. U taj as su ak i pranjavi lijanderi i koprivi iz
vrta pod kuom izgledali dostojni nekog kraljevskog vrta.
 5

Sledeeg jutra ona i Luizito su zajedno dorukovali u kuhinji, jedno kraj

drugog: biskviti s marmeladom za nju, a zdela suncokretovog semenja i
komadii jabuke za njega. Anselma se zabavljala gledajui ga kako
poskakuje po salvetama postavljenim na stolu na ameriki nain, umesto
stolnjaka, gegajui se, smeno kao pingvin. Liio je na klovna.
Poto je raspremila sto, Anselma je pruila ruku k njemu i pre nego to
je i izgovorila njegovo ime, Luizito je sleteo na nju.
Pa onda ree oseajui se iznova kao da je u koli poto si me ve
poljubio, bie dobro da naui moje ime. Ja se zovem Anselma, AN-SEL-
MA. To je grozno ime, znam, ali nemam drugo. Za sve je kriv jedan moj
deda Anselmo i pesmica kojoj je poduavao decu, o junaku Anselmu koji
je otiao u rat i stavio lem na glavu. Uasno. Stalno sam plakala zbog toga
kada sam bila dete, ali sam se kasnije navikla. Hajde, ponavljaj za mnom.
An-sel-ma, An-sel-ma.
Luizito je vrteo glavom nastojei da naui. Povremeno je otvarao kljun
pokreui lagano kratki, sivi jezik. A kada je sunce palo na krilo kredenca
po tome je znala da je devet sati Anselma je zavrila as. Umila se,
obukla i poto je preporuila Luizitu da se lepo ponaa, izala je da kupi
hleb.

Vrativi se kui namerila je da je malo pospremi. Kuhinja, spavaa soba

i salon bili su u savrenom redu, ali u dejoj sobi i velikoj ostavi na
balkonu nije istila ve godinama. Mora da su bili puni pauine i praine,
kao na pustim mestima u horor filmovima ili sobama zaaranih dvoraca.
Uostalom, nije li i njen ivot bio takav poslednjih godina? Izgledalo je
kao da je arobni tapi nekog zlog veca sve zaledio. U njenom srcu je
sneg, a u udovima led. Taj sneg i taj led pratili su je svuda i ledili su i sve
to se nalazilo oko nje.
Kada je poela arolija?
 Posle ankarlove smrti?
Ili mnogo ranije?
Kada se poslednji put osetila stvarno ivom?
Seanja su izranjala kao vrh ledenog brega. Jedan deo je stajao na
povrini osvetljen suncem, a drugi, neuporedivo vei, stajao je ispod,
zaleen u dubokoj tami mora.
Seala se onog nekako radosnog uzbuenja koje je osetila u Muranu, sa
Luizitom, kada su bile sigurne da e im ivot ponuditi neto izvanredno.
Ali, potom se to ushienje lagano stiavalo u godinama posle diplomiranja.
Provela je godine lutajui po Italiji kao zamena odsutnim uiteljima:
mestaca izgubljena u negostoljubivim dolinama, ledene uionice i uenici s
promrzlinama, zbunjeni roditelji koji su joj dolazili poklanjajui joj jaja,
kupus, kokoke, flaice ubitane domae rakije.
Pa ipak, bila je uvek veoma uzbuena kad bi prvog oktobra ulazila u
novi razred i kad bi ugledala pomalo uplaene oi uenika, ike zalizane
pomou vode, izglancane cipele i sveske s jo neodvojenim stranicama.
Unutra se oseao poseban miris, a tek je vremenom shvatila da su u
pitanju pilii. Nedavno su napustili gnezda, ali miris mleka, kuhinje i istog
rublja jo je lebdeo oko njih. Uskoro e nauiti da lete, ali za sada su
polegli po klupama rairenih oiju punih pitanja.
Uvee, u iznajmljenoj sobi, ispravljala je zadatke crvenom i plavom
olovkom. Ponekad je davala i asove nekom nepismenom odraslom
oveku. Stolice su kripale pod tekim telima. Moda su se vrpoljili od
zbunjenosti. Jo su joj pred oima njihove krupne ake koje je rad izobliio,
prsti koji su s panjom hvatali olovku kao da je bila od stakla.
A kada nije imala ni asove ni zadatke, provodila je veeri itajui
pesme i romane ili je pisala Luiziti. I ona je predavala u nekoj usamljenoj
dolini. I ona je imala itave veeri na raspolaganju da razmilja o ivotu.

Tih godina rane mladosti budunost je jo izgledala kao neto

tajanstveno to se otvara pred njima. Jeste da ju je prekrivao veo, ali to
nepoznavanje budueg nije ih plailo, niti je izazivalo zebnju u njima. Bile
su sigurne da e njihovo sutra svakako biti sjajno.
U to doba u srcu nije bilo zime, niti leda u utrobi. Sneg je bio napolju i
bilo je lepo gledati kroz prozor kako padaju njegove predivne geometrijske
pahulje koje su se na zemlji pretvarale u obine kapi vode.
U stvari, nije li takav bio i njen ivot? I nije li se tako zavrio i Luizitin?
Smrt je ekala Luizitu iza ugla jo kada je bila u punoj snazi, dok je u
Anselmu ula lagano, kap po kap, kao boice infuzije sa morfijumom koju
daju samrtnicima.
Te godine u planini, u doba kada su je njeni pilii ekali pijuui u
uionici, bile su ispunjene pravim ivotom. Svakog jutra je ustajala znajui
da njen ivot ima nekog smisla. ta je bilo lepe, uzbudljivije, od onih oiju
koje su je ekale da bi neto nauile.
Hvala, mrmljali su zbunjeni roditelji, dajui joj svoje jednostavne
poklone. Hvala za sve to inite.
A ta radim?, uvek je odgovarala. Samo ispunjavam svoju dunost.

Mogla je da izabere ekonomsku kolu, a upisala se u uiteljsku. Uvek je

sanjala da predaje. To je bilo njena strast, kao i da radi stvari s
posveenou, govorila je sebi, da bude kao da ivi svoj ivot uz muziku
valcera, pratei njen ritam. Tako je sve bivalo lake.
Nastavljajui da vadi gomile nekorienih stvari iz ostave, pronala je i
svoju staru kolekciju ploa. Neto malo na 45 obrtaja (s pesmama
pobednicama na davnim festivalima u SanRemu), a sve ostalo na 33
obrtaja. Travijata, Seviljski berberin, Rigoleto i mnoga druga dela uvana
su u pranjavim kutijama koje su stajale iznad longplej ploa sa napuljskim
pesmama, koje su takoe bile njena velika ljubav.
Jo dok je pohaala uiteljsku kolu, zahvaljujui pretplatnim kartama
namenjenim studentima, svake nedelje po podne ila je sa Luizitom,
Marijom Piom i Enrikom (jedini mukarac u njihovom razredu) da slua
operu u pozoritu. Uistinu, na poetku, sa galerije, nije razumevala rei koje
su izgovarali pevai, ali kasnije, stekavi naviku da ih slua, uspela je da
ue u taj svet veoma udaljen od njenog. tavie, taj svet je tako duboko
uao u nju da je i kasnije, kao udata ena, esto pevala arije u trenucima
samoe.
Obrisala je paljivo prainu sa svih ploa, a onda, umesto da ih vrati na
njihovo mesto, odnela ih je u salon i stavila na jednu klupicu, kraj fotelje.
Zatim se vratila sreivanju.
S pedantnom mirnoom sredila je gomilu sportske opreme svoje dece:
teniski reketi, koturaljke, ogromne plastine cipele za skijanje, izduvane
fudbalske lopte, palice za ritmiku gimnastiku i baletanke koje su nekada
bile roze, a sada su imale boju neke hartijetine koja ve dugo lei na ulici.
Od kada su ti izlivi ljubavi prema sportu zakrivali ostavu? Verovatno
bar dvadeset godina, moda i due. Zanosila se da e jednoga dana da
poslue unucima, zamiljala je da e ih jednog tmurnog popodneva dovesti
tu, i da e videti kada im oi zasvetlucaju pred svim tim prelepim,
skrivenim blagom.
Ali, stvari su ile mnogo drugaijim tokom. Jedne kiovite, novembarske
nedelje, ne znajui kako da ih zabavi, dovela ih je pred tu aroliju, ali osim
smuenog izraza lica, jedina njihova reakcija bila je konstatacija:
Pa ta?!
Unutra ima mnogo igraaka, ohrabrivala ih je smeei se.
Pa gde su?, odgovorili su uglas.
Evo ih!
Anselma nikada nije zaboravila njihov pogled, neku meavinu saaljenja
i blagog podrugivanja.
Pa to su starudije!
Nije nikada uspela da razume svoje vrnjakinje to su toliko bile
ushiene svojim unucima. Uistinu, bilo joj je ao njih, jer su bile spremne
da trpe svata samo da bi lake podnele svoju usamljenost.
Anselmi se inilo da su njeni unuci pali s Marsa, nepaljivi, nezahvalni,
nenasiti, nesposobni za ljubav prema bilo emu osim prema onim sjajnim
kutijicama koje su stalno drali u ruci.
U poetku se oseala i krivom za to neuobiajeno oseanje. A kada je to
ispriala zetu, snaji i sinovima, oni su samo blago slegli remenima.
ta e? Danas su sva deca takva.
To je bio as u kome su njihovi ivoti poeli da se razdvajaju, kao
kontinenti ije se ploe razdvajaju pod tektonskim promenama. Rutinski
telefonski razgovori, rutinska vienja, rutinske reenice, rutinski praznici.
itav niz Boia, sve jedan runiji od drugog, sve do poslednjeg kada je
njen zet imao sjajnu ideju da okai Deda Mraza na naduvavanje da visi sa
balkona, a onda je ona, bez oklevanja, presekla kanap i on je pao dole s
petog sprata. Za decu je to bila tragedija.
A ko e sada da nam donese poklone?, zacmizdrila su.
A da i ne govori o pritvornim sladunjavostima snaje koja je jedino
mislila na stan koji e jednoga dana sigurno postati njeno vlasnitvo. Vrtela
se po sobama kao sova apuui svome potpuno poslunom muu: Ovde
emo da proirimo prozor, tamo emo da sruimo zid i da ovu sobu spojimo
sa spavaom sobom stare.
I to je ledilo njeno srce, ta pomisao da je rodila ljudska bia i da se
pokajala to je to uradila.
Crkvena zvona su oznaila podne. Ostava je bila ispranjena i sve iz nje
smeteno u velike crne kese i spremno za bacanje.
Stojei iza prozorskih kapaka, Luizito je paljivo pratio ta se dogaa na
ulici.
Anselma stade kraj njega. Sunce je bilo u zenitu. Nije bilo nikoga na
ulici, tek poneko vozilo sa zatvorenim prozorima koje nije pravilo senku.
Neki areni pas sa isplaenim jezikom tumarao je u potrazi za vodom.
Vanredno stanje sa psima, rekao bi spiker.
Anselma se okrenu prema papagaju.
ta je? Tuan si?
Luizito ju je pogledao naginjui glavu as na jednu as na drugu stranu
kao da gleda neko umetniko delo.
Da li je i tebi teko u srcu? zapita ga Anselma, ovla ga pomilovavi
kaiprstom po perju na mestu gde je pretpostavljala da se nalazi njegovo
malo srce. Osetila ga je kako kuca, toplo i brzo.
Pati li za neim?
Tada Luizito rairi krila, oi su mu bile crne kao ugljen i vrlo sjajne.
Otvorio je kljun, ispruio jezik i rekao:
A-a-nselma.
 6

Jednog popodneva vruina je popustila i iznenadni lahor je zanjihao lie

koprivia ispod kue, pomerajui zavese kao da su duhovi. Anselma je
zadremala u fotelji. Probudio ju je jedan kapak koji se zalupio. Nad
zgradom su se gomilali veliki tamni oblaci.
Tog dana za rukom Luizito je opet progovorio. Hvala!, rekao je kada
je stavila pred njega zdelicu sa jabukama i bananama.
Anselma je reila da nastavi s poduavanjem. Naredna lekcija ne bi
trebalo da bude mnogo drugaija od one koju je Robinzon Kruso dao svom
slugi Petku. Sela je naspram njega i drei olovku u ruci, pokazala mu je
njome na sebe samu, ponavljajui svoje ime i stavljajui ispred njega ja.
Zatim je pritisla lagano papagajev stomak i ponovila: Ti Luizito... ti
Luizito.
as je prekinuo prasak groma koji je udario nedaleko od njihove zgrade.
Luizito se stresao nakostreivi perje, svetlo nad stolom u kuhinji je
zatreperilo, pa se ugasilo.
Nalet vetra je otvorio prozor, prevrnuo papagajevu ispranjenu zdelicu,
podigao u vazduh stare novine sa prozorske daske i zalupio s treskom vrata
hodnika.
Luizito se sklonio u ugao, a Anselma je uzbueno pourila da zatvori
prozor. ta bi se desilo da je vetar odneo sa sobom novog prijatelja u
njenom ivotu?
Odjednom je shvatila da ne bi vie mogla da ivi bez njega. I da e
morati da naui da bude opreznija. Ne samo s prozorima ve i sa susedima,
u sluaju da se jednog dana pojavi vlasnik ivotinje.
Vlasnik ivotinje?
Ta re ju je pomalo zbunjivala.
Da li je Luizito bio ivotinja, ili neto drugo?
ta je to u stvari ivotinja*?
Nije bila jednako ubeena da se isto moe rei za veinu ljudskih bia.
Za njenu snaju, na primer.
Kia je snano tukla u stakla, sa ulice se uo zvuk alarma s nekog
automobila, nadjaan sirenom vatrogasaca. Nije bilo mogue raditi jutarnje
uobiajene stvari, pa je sela u fotelju, pokrila noge arenim vunenim
ebetom i pozvala Luizita kraj sebe.
Papagaj je sleteo na naslon, odatle je siao na rukohvat i tu se uurio
nakostreivi perje. Kre-kre-kre, mrmljao je tiho, kao da je govorio neto
sam sebi pre nego to zaspi.

Jedina stvar koju je izbacila iz kue posle ankarlove smrti bila je stara
fotelja presvuena rebrastim braon somotom. Ona je bila neto kao njegov
presto: skoro stalno je sedeo u njoj kada je bio kod kue. Posle ruka bi u
njoj zaspao hrui otvorenih usta, a u ostalo vreme je itao novine ili drao
u krilu papire pravei se da neto radi.
Deca su bila pomalo oneraspoloena tim njenim hirovitim potezom.
Ako je bila prljava, mogla si je dati na presvlaenje!
Da si nam rekla, uzeli bismo je mi.
Ali, ona je ve sedela u svojoj novoj fotelji presvuenoj veselim tofom
na cvetie i odbrusila je:
Bila je to samo stara fotelja.
Bila je to samo stara fotelja i podsea me da je va otac i dalje prisutan
u ovoj kui, trebalo je da kae, ali znala je ve odavno da je bilo zalud
troiti rei sa svojom decom. Veoma veto manipuliui, ankarlo je
vremenom uspeo da od njih naini svoje klonove. Genetika mu je oigledno
pomogla, pa njoj nije preostalo nita osim da se povue u stranu i pokua
da preivi.
Jedna od njihovih velikih rasprava, moda poslednja (deca su ve bivala
velika), vodila se oko toga ta jeste, a ta nije vaspitanje.
Ti manipulie njima, rekla je bunei se protiv nekog njegovog
neumesnog poteza. eli da ih pretvori u vojniie koji nita ne vide.
A tebi je glava puna govnarija, bio je njegov ljubazni odgovor.
Vaspitala sam desetine, stotine dece.
A je li? Oigledno si ih loe vaspitala, poto su te izbacili iz kole.
Ja sam napustila kolu.
 Bila si pozvana da to uradi i u svakom sluaju ne dozvoljavam da
upropasti moju decu.
U elji da pronae u sebi neko oseanje prema svojoj deci koja su joj
naglo postala strana, Anselma je morala da se vrati sve do vremena
trudnoe, do dana kada ih je rodila i osetila na grudima ta drhtava i vlana
telaca.
Udala se u dvadeset i devet godina, a u trideset i prvoj je zatrudnela. Jo
su iveli u Mestreu, a ankarlo je za nju jo uvek bio plavi princ, ovek
kome se zaklela na venu ljubav pred svetenikom i svim prisutnim
roacima koji su stajali tu u suzama.
Da, toga dana se osetila ivom, izvanredno ivom. Savreno se seala
svakog trenutka: radost, uzbuenje, svetli oseaj da je izabranica. Frizer,
oblaenje u onu snenu i belu haljinu, spisak poklona, bombonjere (koje su
birali zajedno drei se za ruke), oseaj zahvalnosti nebu to joj je
omoguilo da sretne najdivnijeg oveka na svetu. U to vreme jo je bila u
dobrim odnosima sa stanovnikom gornjeg sveta i zato mu je svakog jutra
ponavljala sklopljenih ruku: Hvala ti, Boe, hvala ti to si uinio da
sretnem ankarla.
Dan pre svadbe on joj je poslao svoj poklon umotan u papir iz Firence i
ukraen ornamentima ljiljana. Nije to bio uobiajeni prsten, dar koji svaki
verenik bez mate poklanja verenici, ve sveica s tvrdim koricama u
kojoj su perom bile ispisane pesme. ankarlovim stegnutim i krutim
rukopisom.
Poto su ruku podruku izali iz senovite crkve uz zvuke svadbenog
mara, proaputala mu je na uvo:
Divne su! Da li si ih ti napisao?
ankarlo se malo nagnuo k njoj smeei se:
Nikada mi to ne bi uspelo da nisam imao kraj sebe predivnu muzu.

Kasnijih godina esto se seala tih nekoliko koraka ruku podruku.

Napolju je blistalo jako letnje sunce unutra hladovina, napolju
zaslepljujue svetlo. U tom prividno beskrajnom hodu setila se rei jedne
osobe koja se povratila iz kome. Priala je da je oseala kako biva noena
iz mraka ka velikoj svetlosti koja ju je ekala na kraju crne rupe. Ta
svetlost je bila vedri i veni prostor smrti, oseanje smirenosti kakvo
nikada ranije nije osetila. Nevoljno se vratila natrag na zvuk glasova svojih
dragih i lekara u odeljenju za reanimaciju. Eto, Anselma se u tom asu
oseala jednako: ostavljala je iza sebe neizvesnu polusenku mladosti da bi
ula u punu svetlost zrelosit.
Na izlazu, posle rutinskih poljubaca, ula je u kola sa ankarlom uz
pratnju kolone vozila koja su trubila. Oko njih ito je bilo nedavno
pokoeno, u jakom utilu strnjike vrteli su se gavrani i golubovi, inilo se
da su vralice rasule svetli prah po itavom predelu, sve je izgledalo
okupano, preliveno zlatnim sjajem.

Ruak je organizovan na salau nekih roaka ankarlove majke.

Podebeli harmonika, sedei na amlici, pokuavao je da razveseli duge
stolove zvanica. Anselmu je odmah uhvatila strana glavobolja koju je
pojaalo loe penuavo vino koje su joj neprestano dolivali. Od celog tog
beskrajno dugog ruka seala se jedino lica svoje svekrve sa eiriem ne
veim od korneta sladoleda, svekrve koja je priala, priala i priala.
Naravno, o svom sinu, koji je, po odlunosti kojom se ritao jo dok je bio u
njenom stomaku, pokazao da je izvanredan ovek.
Svadbeno putovanje se svelo na nekoliko izleta u okolinu da se ne bi
uzalud troio novac. Prvog dana u Veneciju da hrane golubove na Trgu
svetog Marka, drugog u opatiju Pompozu da isprobaju novi striev auto
fijat 850. Treeg dana (to je bio i najvei izlet) brodom po Brenti u
obilazak vila u Venetu.
Prve brane noi, u ogromnom krevetu koji je pripremila mama sa
prekrivaem boje roze fuksije i velikim vezenim jastucima, ankarlo je
omanuo.
Umor prireuje neslane ale, promrmljao je pre nego to je pao u
buan san. Anselma se nasmeila, u stvari osetila je olakanje, bila je
suvie oamuena za tako znaajan dogaaj.
Ali nije uspela da zaspi. Komarci veliki kao helikopteri prodrljivo su
obletali krevet, duek je bio kratak i visok, a po zlokobnom nainu na koji
je kripao dalo bi se zakljuiti da je pripadao najmanje pradedovima, ako
ne i ukundedovima.
 Jedina mrlja toga dana bilo je odsustvo Luizite. Telefonirala joj je tog
jutra da joj izrazi svoje veliko aljenje to je morala u krevet zbog teke
letnje prehlade. To je bilo veoma neprijatno za Anselmu. Poto su nedavno
obe izgubile roditelje, prijateljica je bila jedina koja je oliavala njihovu
prolost. Pitala se da li bolest nije posluila kao izgovor. Nikada nije delila
njenu radost; tavie, kad god joj je priala o ankarlu, izraavala je
sumnju.
Da li si sigurna?, ponavljala je neprestano. Da li si stvarno sigurna da
je on pravi ovek?
Anselma nije shvatala njene sumnje.
Izgubiu te, rekla joj je poslednji put kada su se videle.
Obeavam ti da nee. Bila si i ostaje moja najbolja prijateljica.
Iako kasnije nije odrala re, u onom asu je bila uverena da su njene
rei istinite. Nita i niko nee moi da nane oseanje koje je gajila prema
Luiziti jo od doba kada su bile devojke.
Poslednji gromovi su se stiavali u daljini, a i vetar je jenjavao. Anselma
se usudila da oprezno otvori prozor koristei priliku dok je Luizito spavao.
Vazduh je bio divno osveen i nije bilo smrada i smoga. Nad gradom je
lebdeo laki miris ozona, znak tek prole oluje. Bilo bi lepo kad bi mogla da
dri otvorene prozore da ue osveavajua sveina. Moram se organizovati,
ree sebi Anselma, i odmah joj padoe na um mree ukraene papirnim
ribicama koje su visile sa plafona jednog restorana u ezenatiku.
Eto, morae da nabavi mree da stavi na prozore i tako sprei svako
mogue bekstvo.
Naalost, bila je subota po podne i za ostvarenje svog plana morala je da
saeka bar ponedeljak.
Ipak, nije htela da gubi vreme, pa je preduzela mere. Popela se na kune
lestvice pomiljajui na svoju snaju koja bi se mnogo obradovala da ona
padne i slomi nogu. Odmah bi je zatvorila u neki staraki dom, u neku od
onih u belo okreenih grobnica koje danas nazivaju Dom za srebrne
godine. Ve je zamiljala gumenasto lice svog sina koji joj apue sa
Judinom nenou u oima: To je za tvoje dobro mama, tamo e te paziti
dan i no. A po podne ima i malo muzike, kao da bi ona mogla da igra
sedei u kolicima i s kateterom.
 Paziti eto arobne rei koja se sve ee ula od njih. Bili bismo
mnogo mirniji kada bi... Bila bi manje usamljena... Vreme je da i ti dopusti
sebi neki luksuz...
A kakav bi luksuz bila neka kuna pomonica?, zapitala ih je
najednom pre nekoliko nedelja.
Luksuz da neko najzad brine o tebi, navaljivala je njena ki
milozvunim glasom. Neko ko te mazi, ko ti kuva, ako nema volje da to
sama radi, da ide u kupovinu umesto tebe. Naravno, mi bismo sve platili.
Naravno prokomentarisala je Anselma, pre nego to je spustila
slualicu.
 7

Poslednjih dvadeset godina jedan uvek isti san remetio je Anselmino

spavanje. Nalazila se na letovanju s muem i odraslom decom. Sedeli su u
jednom kafiu na otvorenom prostoru i jeli sladoled. U stvari, oni su jeli
sladoled od vinje, a ona je htela digestiv. Sladoledi su odmah stigli.
Donela ih je ljupka devojka s keceljom, a digestiva nije bilo. Anselma se
pobunila, ali joj je devojka uputila neodreeni osmeh, ak pomalo nesklon,
i otila. Malo kasnije osetila je udni, divlji miris, kao od lisice i pred njom
se pojavio ogromni crnac sa zlatnom minuom, temenom koje se sijalo kao
kugla za kuglanje i majicom na tregere iz koje su izlazile dve miice nalik
na grane sekvoje obojene crnim tuem. U ruci je drao mali posluavnik iz
koga su se pojavljivale udne varnice. Da li je ova tenost za gospou?,
zapitao je nagnuvi se k njoj. Uzimajui au inilo joj se kao da je hteo da
je usisa svojim ogromnim mesnatim usnama. Pie, ne tenost, bila je
odreena Anselma (uostalom i dalje je bila uiteljica) i ispila naiskap.
Naspram nje su Masimilijano i otac razgovarali o izboru viih kola, dok
je ulija s dosadom posmatrala mladi svet koji je prolazio kraj stolova.
Najednom je u glavi poelo da joj se vrti, podilazili su je udni trnci od
stopala navie, kao da se vatra iz sredita zemlje uvlaila u njeno telo.
Obuzimala ju je iznenadna vrelina na pragu da eksplodira s velikom
energijom. inilo joj se da je progutala sunce. Iz zenica joj je kao sablja
sevnula svetlost, a prsti, ruke, stopala, miice i noge pretvarali su se u
elezne ice. Bila je uverena da e sve prevrnuti samo ako se makne. Ona
tenost je u stvari bila neki napitak. Doktoru Dekilu su izrasle dlake, a ona
se pretvarala u ratnu mainu. Mu i deca, koji su sedeli s njom, nita nisu
primeivali. Energija u Anselmi je dostigla vrhunac upravo u asu kad je
ulija stavila u usta svoju uobiajenu vaku i kad je poela da vae
otvorenih usta: nevidljivi zrak je sevnuo iz njenog prsta i bacio devojku
desetak metara dalje, dok su mu i sin to uasnuto posmatrali. U tom asu
bi san eksplodirao bacajui je, svu u deliima, u tupu tminu noi.
 Tokom godina bilo je raznih varijanata sna. Jedne noi njeni prsti su se
izduivali kao vijuge udava i klizili su po vratovima prisutnih. Drugom
prilikom pak, kaiprst se pretvarao u mitraljez i beumno ispaljivao rafale,
dok su joj iz oiju izletale letee kapi otrova zabijajui se u rtvu.
Vremenom se taj san od none more pretvorio u oazu mira. Spremajui
se za poinak i okreui tvrdoglavo lea muu, Anselma je nauila da
prizove san kao to su bolesnici prizivali ozdravljenje u Eskulapovom
hramu.

Kada je sve krenulo nizbrdo?

Nije mogla da se seti.
Prve godine braka bile su manje-vie mirne. ankarlu je posao iao
prilino dobro, putovao je po celom Trivenetu kao predstavnik jedne firme
za proizvodnju akalica. Imali su svoj mali stan iznad stana njegove majke,
a on se ponaao kao i svi muevi njenih prijateljica. Ponekad bi bio
ljubazan i raspoloen, ponekad je pak znao da bude i pomalo neutiv.
Anselma je poznavala njegov senzibilitet i znala je da je taj vid otrog
zapaanja, koji imaju svi pesnici, vie bio neverovatni izvor patnje nego
neki dar. Zato se nije nikada optereivala njegovim naglim promenama
raspoloenja. tavie, potajno je bila ponosna to ivi kraj oveka kao to
je on, oveka koji je u stanju da primeti sloenost i prolaznost svakog
trenutka u ivotu.
U slobodno vreme nastavili su sa svojim izletima u planinu. Uistinu, on
nije ba uvek hteo da ide, ali ga je ona podsticala jer je znala koliko ista i
visoka mesta ine dobra njegovoj dui. Ali, njen mu je poeo vie da
poseuje krme u dolini nego one na vrhovima.
I ba na jednom takvom izletu, poto je popila malo sveeg piva i pojela
orbu od suenog graka sa bekim kobasicama, smogla je hrabrosti da mu
postavi isto pitanje koje je pre vie godina postavila Luiziti:
Po tvom miljenju, ta je to poezija?
ankarlo ju je dugo gledao pre nego to je odgovorio, a onda, uzevi je
za ruku, proaputao joj je:
To su tvoje oi koje se ogledaju u mojim. I moje koje se ogledaju u
tvojim.
 Te veeri skoro da nisu razgovarali dok su se vraali. Anselma se
oseala kao da je u nekom arobnom oblaku koji ih je oboje obavijao i
inio nekako posebnima. Moda je ba zahvaljujui tom oblaku ankarlo
uspeo, te noi, da napravi svoje prvo dete.
Naredne godine su doslovno proletele. Pelene, cucle, nona buenja, sve
ee grubosti njenog mua (vremenske promene su uticale na njegovu ranu
i stvarale mu nevolje), nametljive posete njene svekrve, nastavak rada u
koli (kada je Masimilijano krenuo u obdanite), a onda, tek to se malo
oporavila, nova trudnoa, ulijino roenje sa neto problema na poroaju.
Nisu to bile nimalo lake godine, ali bila je spremna za napore i tekoe s
kojima se suoavala. Znala je njena majka joj je uvek to govorila da
brak nije posut ruama i cveem, ali je bila i svesna da su ba teki trenuci,
u kojima jedno brine o drugom, bili cement koji e uiniti da njihova ljubav
traje veno.
Jo je imala snage i sposobnosti da se bori. Ujutru je ustajala i znala
kuda treba da ide.
A onda?
Onda je doao taj dan. Oba deteta u krevetu zbog malih boginja.
ankarlo je bio u Valsugani u obilasku klijenata, svekrva daleko u poseti
rodbini, a ona sama u kui. Morala je da zove telefonom prehrambenu
prodavnicu na trgu. Bili su veoma ljubazni; lino se gazda potrudio da joj
pre ruka donese nabavku.
Ponudila ga je kafom da bi mu uzvratila na ljubaznosti. Sedeli su u
kuhinji i razgovarali. Otkrila je da je taj nasmeeni i bucmasti gospodin bio
ankarlov stari kolski drug.
Gospodin Nino, tako se zvao, raspitivao se za mua, odavno ga nije
video. Anselma uzdahnu i ree da je u poslednje vreme bio esto nervozan
zbog rane na nozi.
Ah, da, jadniak saglasi se stari kolski drug sve je to zbog one
glupe nesree sa lambretom! Koliko ih se samo deava posle veselja!
Malo se popije i posle se tresne u neko drvo.
Uvee, posle veere, Anselmi je bilo loe i povraala je. Poto je
izmerila temperaturu deci, bacila se u krevet s velikom eljom da se
isplae, ali je bila suvie napeta da bi u tome uspela.
 Posmatrajui senke ulinih svetiljki koje su poigravale na plafonu bilo
je malo vetra pa su lelujale kao duhovi pala joj je na um jedna Luizitina
reenica: Pazi, niko ti ne pokazuje svoje pravo lice dok ti se udvara. Pravo
lice se pojavi kasnije.
U to vreme nije uzela za ozbiljno tu reenicu uverena da je re o nekoj
vrsti zavisti, odurnosti usedelice, ali sada je znala da je Luizita bila
proroki nadarena.

Da li si ikada imao neku lambretu? zapitala je te veeri mua im

se vratio s puta.
ta se to tebe tie! odvratio joj je skoro reei.
A sledeeg dana, da bi je povredio, smislio je novu ljutitu frazu.
ta zna ti o tome kada si roena u Fosalonu!?
Kao da je bilo neke naroite razlike u tome to je on roen u Mestreu.
 8

U nedelju ujutru Luizito je probudio Anselmu. Paljivo je sleteo na

krevet i poeo da joj gricka levo uvo.
Sa oblinje parohijske crkve neke vrste meavine garae i samousluge,
nad kojom se uzdizao zvonik nalik na elektrostub visokog napona zvonila
su praznina zvona.
Anselma je ustala, navukla kunu haljinu, a onda su, po obiaju,
dorukovali zajedno.
Dok je prala tanjire od sinone veere, on je stao na njeno rame grgoljei
svoje uobiajeno i prigueno brbljanje. Kada je trebalo da ih obrie, odleteo
je po krpu i doneo je Anselmi.
Ba si zlato ree mu ona okrenuvi se da mu poljubi pernati bok.
Poto je zavrila kune poslove, Anselma se obukla i prela u salon. U
jednom uglu, poluskriven zavesom, stajao je njen stari gramofon. Bila je to
jedna od retkih stvari preostala iz doba njene mladosti. Svojevremeno je
tedela itavu godinu dana da ga kupi; bio je nemaki, odlina marka i
pravio joj je veliko drutvo tokom dugih godina kada je predavala u
zabaenim dolinama.
Posle udaje nije ga uopte koristila, malo zbog obaveza, malo zato to je
ankarlo mrzeo muziku, posebno onu koju je ona volela. Da je bilo po
njemu, ona bi sluala jedino Vagnerovu Konjicu iz Valhire jer je to bilo
grandiozno delo i Vivaldijeva etiri godinja doba jer je on bio iz
Venecije (dakle, praktino iz Mestrea).
U poetku je Anselma pokuavala da on zavoli arobnu frulu
omiljeno Luizitino delo i njene omiljene napolitanske pesme, a rezultat je
bio da je on rekao da je Mocartovo delo sladunjava zbrka, dok su
napolitanske pesme za njega bile melodije primitivaca: Kakve mi imamo
veze s njima? Ne razume se ni ta pevaju. Tako je ona zaklopila poklopac
gramofona i on je ostao tako kao neka nadgrobna ploa.
Ko zna da li je jo radio?
 Anselma pree palcem preko gramofonske igle. Izgledalo je da je u redu,
a njena ruica se pokretala bez problema. Utinica je bila ukljuena, pa je
uzela prvu plou i paljivo je stavila. Posle nekoliko sekundi neizvesnog
grebuckanja, muzika je ispunila sobu.

Oj ivote, oj ivote moj!

Oj srce ovog srca, oj,
prva si ljubav bila,
prva i zadnja, mila,
bie za mene...

Luizito je pokazao da mu se dopada klepetajui krilima i jutro je

doslovno proletelo ljuljukajui se na slatkim napolitanskim pesmama.
U jednom trenutku, menjajui plou, Anselma je imala utisak da neko
snano lupa u zid salona, ali nije na to mnogo obratila panju.
Za razliku od ankarla, Luizito je oboavao muziku, oboavao ju je do
te mere da su neto pre ruka pokuali malo da pleu.
Ba za vreme sluanja polke zazvoni telefon. Bila je to ulija.
Mama, jesi li to ti?
A ko bi mogao biti?
Da li ti je ukljuen televizor?
Ne.
Ima li koga kod tebe? Zar nisi sama?
Sasvim sam sama.
Da li si sigurna?
Zar misli da sam luda?
Ne, ali mogu da se proitaju grozne stvari, mnogi ulaze u kue staraca
s nekim izgovorom. Je l ne otvara nikome? U svakom sluaju, vraamo se
za deset dana.
Dobro ree Anselma i zatvori telefon.
Popodne je takoe bilo ispunjeno muzikom. Sedei u fotelji sluali su
openova nokturna. Meutim, ta muzika je unela setu u njeno srce.
Podseala ju je na sumrak, na stvari koje nestaju, na one koje su ve
nestale i vratila ju je u vreme jednog izleta sa Luizitom, godinu dana pre
udaje.
Otile su da provedu nedelju dana na Dolomitima. Vreme je bilo
neprestano lepo i koristile su ga za duge etnje. Luizita je izgledala
neumorna: im bi stigle na neku livadu, opruila bi se pet minuta, a odmah
potom ustajala puna snage.
Bilo bi lepo videti ta je tamo dalje, zar ne?, podsticala ju je.
ta je iza onog prevoja, iza onog prolaza, iza onog grebena?
Ba su imale razliit karakter.
Luizita kao da je oseala u sebi neku groznicu koja ju je gonila sve dalje
i dalje, da se pita, da se nikada ne zadovolji pre odgovora, da se nikada ne
zadovolji prividom. Htela je da prodre u srce stvari i nije mogla da se smiri
dok u tome ne uspe.
Nasuprot njoj, Anselma je uvek bila mirno, posluno dete, i nju su sve
majke drale kao malo vode na dlanu, kao primer na koji se treba ugledati.
Pomisao da postoji neka granica i da je treba prei nikada je nije
obuzimala. Moda ju je zato Luizita mnogo privlaila. Za nju je ona bila
neka vrsta arobnice, vila koja je mogla da je arobnim tapiem odvede u
druge svetove, nezamislive za njen mali horizont misli, i zbog toga je bila
srena.
Vidi, poverila joj se jednom, s tobom je kao da se nalazim pred
nekom slikom sa mnotvom perspektiva: ja vidim samo ono to je u prvom
planu, dok mi ti ukazuje i na mali cvet na najdaljoj planini.
Ako dobro razmisli, sve najlepe stvari koje su se desile u njenom ivotu
dugovala je svom prijateljstvu sa Luizitom. Muzika, ljubav prema poeziji,
romanima, uiteljevanje proivljeno kao da je neka misija. Prema
Luizitinom miljenju, nikada se ne treba zadovoljiti prijatnou, jer ona
deluje kao vetiin arobni napitak: ispije ga i on te omami, misli da si
iva, a ve si se pretvorila u mumiju.
Ko zna nije li ta e bila najava njenog preranog kraja? Ili ju je moda
ba ta neprestana udnja za otkrivanjem, za troenjem, bacila u naruje
bolesti? Ili, moda prvi put je na to pomislila moda je i izdaja njenog
prijateljstva doprinela ubrzavanju smrti?
U stvari, nije re o izdaji srca, ve samo o fiziolokoj udaljenosti zbog
njenog branog ivota. Nekoliko puta ju je Luizita pozvala da provedu
zajedno nedelju, ali Anselma nikada nije uspela da se organizuje, moda i
zato to je ankarlo pokazivao da mu ona smeta ak i na pomen njenog
imena, iako je nikada nije upoznao.
Luizita, Luizita. Pa ta je to posebno u toj Luiziti!?

Sada je znala. Njen mu ju je tokom godina pretvorio u mumiju

povlaujui njenoj uroenoj sklonosti da ne gleda u daljinu. Uverena da e
uz rtvovanje i strpljenje izgraditi neto lepo i trajno, nije ni primetila
gomilu lai koju je on napravio oko nje.

Ako bi poelela da uree na mermer datum kada je poela iva da umire,

izabrala bi onaj dan kada ju je posetio gospodin Nino i kada je otkrila pravi
uzrok njegove povrede noge. (Velika je razlika izmeu hrabre ratne akcije i
kada pijan padne sa lambrete!)
Ali, zavrni udarac je doao sedamdesetih godina, dok su pripremali
selidbu u Rim. Pomerajui jedan orman da podigne neto to je palo, nala
je neuobiajenu knjiicu: Osvoji je ovako, pisalo je na koricama koje je
oplemenjivao crte gujeg pera i crvene rue. Otvorila ju je i nala unutra
sve, ama ba sve pesme iz sveice koju joj je ankarlo, s velikim arom
poslao na dan svadbe. Bile su prepisane od poetka do kraja, tako da im
ak ni redosled nije bio promenjen.
Mogla je toga dana da reaguje na neki nain da ode od kue ili ak i
da ga izbaci ali kako bi se opravdala pred zakonom, pred zapanjenim
pogledima roaka, pred bolom dece? Odlazim zato to mi je poklonio
prepisane pesme, pravei se da su njegove? Zaas bi je strpali u neku
psihijatrijsku kliniku.
U oima svih, ankarlo je bio dobar mu. Mnogo je radio da bi stekao
za porodicu, njoj i deci nije nikada nita nedostajalo. Ili su na letovanja na
more, nije bio nasilan i vaspitavao je decu kao to to malo oeva ini. Bio
je dosadan ovek uvek kada bi ona predlagala neto novo ili razliito,
gledao ju je saaljivo govorei joj: Ima bolesnu matu ali, kao to je
govorila jedna njena prijateljica, zna li nekoga ko nije dosadan?
A nije ak ni bio ni neki posebni enskaro. Tek kad mu je bilo oko
ezdeset i pet godina imao je jednu mladu ljubavnicu iz istone Evrope koja
mu je izvukla lepu svotu novca, ali najveem broju mukaraca deava se da
se zabavlja s devojkama kada im ene ostare. Posle njegove smrti nala je,
u duplom dnu jedne fioke, sva pisma koja je napisao devojci. Mora da je
promenio prirunik ili je ba on to napisao, jer u tim sladunjavim i
pompeznim romantiarskim trtljanjima samo se alio na svoju branu muku,
na svoju dosadnu i uobraenu enu koja ga je pretvorila u roba i s kojom
tako ivi ve trideset godina. Sa tobom e sve biti drugaije, zavravao je
u jednom od poslednjih pisama. Ti si kao sunce to izlazi u zoru, puno
nade, tvoji udesni zraci obasjavaju moj ivot.
Anselma je uzela taj sveanj pisama i otila u kuhinju s flaicom
alkohola. Skoro da joj ga je bilo ao dok je papir goreo u lavabou, ao to
je spao na toliko lano prenemaganje samo zarad malo mladog mesa.
Prosjak erekcije, pomislila je, dok je mlazem vode spirala u odvod
ostatke male lomae.
Ko zna da li je Luizita mogla jo da je vidi, odnekuda iz sveta, da li je
mogla da prisustvuje laganom kvarenju njenog ivota, njenom preobraaju
od mlade, oduevljene i ive ene u mumiju zavijenu u zavoje koje je
natopila u.

Na izletu na Dolomite zastale su da pojedu sendvie u hladu velikog

aria, kraj jednog planinskog jezera. Podalje su pasle krave i drale na oku
igru teladi opominjui ih povremeno blagim mukanjem. Vazduh je
ispunjavalo zveckanje zvona. Sele su meu veliko i kvrgavo korenje aria.
Luizita je posmatrala nebo, s rukama na potiljku.
Misli li ikada na Boga? zapitala ju je neoekivano.
Nedeljom idem na misu.
Luizita je prasnula u smeh.
Nisam te pitala da li radi zadatke, pitala sam te da li si zapitana pred
Njegovom tajnom? Ko je on? Kakav je? Postoji li ili ne postoji?
To se uvek pitam, ali nemam uvek isti odgovor. Kada pogledam na sve
zlo sveta, mislim da ga ba ni nema. Zar je Otac takav otac koji tera na
patnju svoju decu? Jednom, za vreme sahrane jednog mog uenika iz drugog
razreda, pobegla sam trkom sa mise. Bilo je to pametno dete, puno
radoznalosti, a umrlo je za samo tri meseca od tumora na mozgu.
Poslednjeg meseca je samo vritalo, na kraju je liilo na ranjenog srndaa
skrivenog u visokoj travi. Videla su se samo dva velika tamna oka iznad
mravih zadihanih grudi. Htela sam da poruim sve stolice i klupe kada je
pop izgovorio uobiajene rei utehe pred malim belim kovegom. Izabrala
sam da izaem da ne bih napravila skandal i poela sam da hodam. Hodala
sam i hodala satima nastojei da se smirim. Gestikulirala sam, razgovarala
sama sa sobom ili, bolje reeno, razgovarala sam s Njim: Zar ne zna da
rauna?!, vikala sam. Zar ne vidi? Zar ne razume? Kako ti pada na
pamet da se ustremi na dete, da uniti porodicu? A ta ima da mi kae
povodom svih onih zlih ljudi u kojima ivot buja? Povodom podvodaa,
nasilnika, manipulatora koji umiru u krevetu od starosti, okrueni ljubavlju
roaka? Da li su ti potrebne naoare? Ili cev za pojaanje zvuka? Nisi li Ti,
moda, samo jadniak, a Tvoja svemo samo bajka, kao i sve druge.
Izmeu tebe i arobnjaka Merlina nema neke velike razlike.

Anselma nije nikada ni pomislila da se moglo razgovarati sa Bogom, a

jo manje da se moglo sumnjati u njegovo postojanje. Znala je da je svet
nepravedan, ali je mislila da je to neizbeno. Na kraju krajeva, Bog je bio
kao idejni tvorac i direktor velikog preduzea: On je projektovao i
organizovao razna odeljenja, pa je morao i savreno da zna kako rade. Kako
moe da razgovara o optem upravljanju neko ko, moda, radi na liniji
montae ili u odeljenju za slanje paketa?
Neprestano je ponavljala svojim uenicima: Da bi svet funkcionisao,
potrebno je da svako od nas sprovede do kraja, marljivo i disciplinovano,
svoj zadatak. Na primer, pogledajte mrave ili pele: svako od njih zna svoju
ulogu i slua do kraja. Kada ne bi bilo tako, mravinjaci bi se pretvorili u
haos, a konice bi same propale. Ne bi bilo vie ni cvea, ni voa, ni
meda.
Ne mogu ni da zamislim kako se moe polemisati sa Bogom
reagovala je Anselma.
Misli li da je to greh?
Ne. Odnosno da. U stvari, ne znam, ali me to pomalo plai, to je sve.
Ako je On stvorio sve od insekata do zvezda valjda zna zato je to
uradio, zar ne? Moda smo mi premali da to shvatimo?
 Mali jesmo, ali smo sposobni da postavljamo pitanja. Da je hteo da
samo budemo posluni, napravio bi nas kao mrave, ali mi imamo matu, za
razliku od ivotinja, umemo da budemo ogoreni. Samo naa vrsta ima
mogunost da promeni sopstveno stanje u svakom trenu ivota.
Misli?
Sigurna sam u to. Ubila bih se ovog asa da nije tako zakljui
Luizita, prasnuvi u smeh. Bilo je jasno da se ne bi ubila ni iz kog razloga
na svetu.
Zlatne ljuspe su poele da im padaju na glave. Pogledae uvis i videe
vevericu kako kruni jednu iarku aria, bez imalo straha od njih dve.
Verovatno si ti u pravu nastavila je Luizita. Ne bi trebalo
postavljati pitanja o stvarima veim od nas, morale bismo da ivimo kao
ovo stvorenje na drvetu, uivajui u trenutku. Ali, ako bismo u tome uspele,
ne bismo imale umetnost, ne bismo imale poeziju, ne bismo imale muziku.
ivele bismo kao automati, bez seanja, bez nade, bez aljenja, bez grie
savesti ili nostalgije. Nita nas ne bi dirnulo u srce niti uinilo da se
osetimo manje usamljenima
Anselma malo promeni stav.
Sea li se naeg izleta u Murano?
Luizita se nasmeila.
ta je poezija?
Da.
Malo podalje jedna krava je dojila svoje tele. Stajali su jedno do
drugoga i vrteli repovima da oteraju muve. Povremeno bi mama liznula
jezikom lea mladuneta, koje sudei po jo nesreenoj dlaci mora da se
skoro otelilo.
U umalom vazduhu najtoplijih sati uo se samo zviduk letarke,
prekidan njenim poudnim coktanjem dok je utoljivala glad.
Anselma je zaspala dok ju je krava gledala svetlim i vedrim, kraljevskim
pogledom. Vrhovi i ume su se ogledali na bistroj povrini jezera, a njih dve
su izgledale tek kao dve takice pod velianstvenim ariom.
Sunce je ve bilo zalo iza iljatih planinskih vrhova kada su se
probudile, zadrhtavi zbog naglog pada temperature. Luizita se protezala
smeei se:
 Sanjala sam! Sanjala sam da su koreni ovog drveta boje ruke, a da mi
leimo u njegovom krilu, bez straha, dok nas vetar ljuljuka, a do nas su
dopirali njegov blagi daak i glas koji kao da nam je aputao: Ne bojte se,
tama je samo svetlost u drugom obliku.
 9

U ponedeljak ujutru Anselma je pogledala u telefonski imenik da bi

nala neku radnju koja prodaje ribolovaki materijal. Naalost, nije bilo
takvih u njenom kvartu, pa je odluila da bar jednom dozvoli sebi da,
uprkos svojim navikama, uzme taksi.
U pola etiri po podne, u vreme otvaranja radnje, bila je spremna da
izae. Obukla je plavi laneni kostim (koji je imala jo dok je predavala u
koli) i stavila ogrlicu od kornalina, koju su joj poklonile koleginice kada je
otila u penziju.
Pre nego to je izala, sela je naspram Luizita i objasnila mu da e biti
odsutna due nego obino, jer mora otii da kupi mree za prozore, pa e
tako i on moi da leti, a i ona e imati vazduha u sobi.
Dok je ekala na telefonu da joj se potvrdi dolazak taksija, Luizito joj je
sleteo na rame. Nadam se da si ve obavio svoje potrebe, htela je da mu
kae, zabrinuta za svoj kostim, ali je on pokuavao da joj saopti neto:
Zl... zla... zlato...
Anselma ga je iznenaeno pogledala.
Zar misli da u mreama ima zlata?
U znak odgovora, Luizito joj je primakao svoj obraz i protrljao ga uz
njen.
A... A... Anselma ti... zlato.

Kupovina i postavljanje mrea bili su jednostavniji nego to je to

zamiljala. U est se ve vratila kui, a u osam je njena kua izgledala kao
neka kopija onog restorana u ezenatiku.
Posmatrajui poslednju postavljenu mreu uinilo joj se da je na tren
primetila svog suseda kako je pijunira iza svojih uvek sputenih
venecijanera. Matoro zanovetalo, ree ona u sebi, pitajui se ne misli li i
on isto o njoj.
Uvee, tokom veere, televizijski dnevnik je opet govorio o vanrednim
stanjima. Ovog puta su saobraajne guve brinule utegnutog spikera, a nije
zaboravljeno ni da se govori o loem vremenu. Pljutala je kia na velikom
delu obala, temperatura je naglo pala bar za deset stepeni primoravi mnoge
kupae da nepredvieno prekinu odmor i krenu kui stvarajui guve na
autoputevima.
Anselma je pogledala napolje. Sreom, u Rimu je vreme i dalje bilo
lepo, iako je kroz prozore najzad otvorene dopirao svei, skoro jesenji
povetarac. Mree na prozorima lelujale su se pod dahom vetra.
Zar ne izgledaju kao jedra jedrenjaka?
Kre!
Zna li to sam ih stavila? Zato to neu da izleti i da te neko povredi.
Znam da bi se ti uvek vratio kui, ali napolju ima sveta koji voli da puca,
gaa prakom, a da i ne govorim o gavranima, sokolima, makama. Kako bi
se ti branio? Da, znam, dosadno je da uvek bude u kui, razumem te. Zna
ta bismo mogli da radimo jednoga dana? Da poemo na lepo krstarenje.
Ukrcamo se u enovi i idemo na Kanarska ostrva, ko nam to brani? A,
koliko znam, vi papagaji volite more, zar ne?

Te veeri, posle veere, sluali su malo napolitanske pesme.

Ostanimo tako,
duo i srce.
Ne rastajmo se nikako,
ni na as.
Plai me elja za tobom kao plam.
Pevam s tobom, uvek s tobom,
da ne umrem sam.

Anselma je pevala, a Luizito je kretao letei od iviluka u predsoblju

do lustera iz Murana i natrag.
U asu najvee zanesenosti ulo se uporno lupanje suseda u zid.
to i ti ne zaplee malo? posavetovala ga je razveseljena Anselma.
U pono joj se jo nije spavalo, oseala se sreno uzbuena, skoro
naelektrisana.
 Iako ve u spavaici, izvukla je iz ormana staru kutiju od flaa pia u
kojoj je drala pisma svojih nekadanjih uenika.
Najvei broj tih pisama bio je iz vremena kada je bila uiteljica u
planinskom selu; papir je pouteo, a mastilo izbledelo. Proitala ih je
nekoliko. Njihov ton bio je ispunjen potovanjem, formalan, ali seajui se
lika svakog od tih uenika, Anselma je prepoznavala, iako skrivene iza
prividne krutosti, duboku ljubav i zahvalnost.
Ljubazna draga uiteljice, poinjala su neka, druga su poinjala sa
Potovana draga uiteljice i Cenjena draga uiteljice, sve do najsmelijih
Nezaboravna draga uiteljice.
Svi su jednako zahvaljivali na onome to su nauili od nje, uveravajui
je da je nee nikada zaboraviti. Obavetavali su je potom o svojim
ivotima: venanja, roenja, priea, diplome, preseljenja. Gledajui slike
koje su joj esto slali, udila se promeni njihovih lica. Neki su ostali isti
kao i u vreme detinjstva, dok druge ne bi prepoznala ak ni da gleda u neki
njihov dokument. Pronala je jo pisama iz vremena dok je bila u Noalu,
odmah poto se udala, ali pisama iz godina provedenih u Rimu uopte nije
bilo.
Pomislila je da se mogla napraviti vieslojna analiza, slino kao to to
rade arheolozi: po debljini naslaga mogli su se shvatiti evolucija oseanja i
vaspitanja ljudskih bia.
Pre nego to se zavukla pod pokriva, potraila je neku svoju staru sliku
kada je bila devojica. Pronala je jednu malu, crno-belu, s nazubljenim
ivicama. Bila je bosa, s rukama u depovima i smeila se aparatu
pokazujui svoje mlene zube i ne plaei se uopte tri velike bele guske
koje su itale oko nje.
Nije imala hrabrosti da se pogleda u ogledalo. U ta se pretvorilo njeno
lice? U kakvu masku? Da li e otii u grob s tom maskom? Da li je stvarno,
u svakom trenu, postojala mogunost kako je govorila Luizita da se ona
promeni. Nije li i ona skliznula u ponor nezahvalnosti?
Kada je Luizito doao da joj d uobiajeni poljubac za laku no mali
ugriz za uvo ona ga privue blago k sebi.
Zna ta je istina? Mnogo se bojim da te ne izgubim? Ti si, bio si... (tu
se zagrcnula), eto, ba si deli duge, tvoja veselost je odagnala tugu iz
mojih dana.
Nije uspela da se uzdri od suza koje su pale na nepromoivo
papagajevo perje i skliznule s njega, kao mali smaragdi, na jastuk.

Pre nego to je otvorila oi, Anselma se osetila ispunjena nekom novom

snagom. Protegla je ruke i noge, istegla se ispunjena sreom i odluila da
priredi slavlje. Tokom braka nije mogla da odrava nikakvo prijateljstvo, a
kada je ostala udovica okovala ju je gorina.
Ali, da bi se slavilo, bile su potrebne zvanice, pa je reila da potrai
svoje stare koleginice iz kole. U vreme ruka, zahvaljujui telefonskom
imeniku, otkrila je da su mnoge od njih ive. U prvim telefonskim
razgovorima bila je smetena: ko zna da li je se jo seaju i da li im je ostala
u lepim uspomenama? A kako da objasni razloge za slavlje koje je ona
nazvala veliki bal na dan Velike Gospojine?
Sreom, skoro sve njene koleginice bile su u gradu, a najvei broj njih u
situaciji slinoj njenoj: deca i unuci na odmoru, a one same u gradu. Samo
dve, Nosedijeva i Rikardijeva, otile su na letovanje s porodicama. Skoro
sve su bile udovice. uzepina, najsimpatinija, ivotarila je u jednom domu
za stare, obolela od Alchajmerove bolesti.
Posle iuavanja to se uju, sve su oduevljeno prihvatile da se slavi,
utrkujui se koja e da pripremi bolje posluenje. Uvek si bila na mit,
ak joj je u poverenju rekla Skakabarocijeva, zbog ega je bila prijatno
zbunjena.

Dan pre slavlja pao je u sredu ustala je rano. Htela je da kua

izgleda veselo. Bila je prva, ili skoro prva koja je gurala kolica po
samousluzi i prva, ili skoro prva na kasi. Kupila je sve to je potrebno:
hranu, pie, ukrasne trake i kineske papirne lampione.
Celo popodne je pripremala salie i mini-pice; posle slanih stvari prela
je na kolae, a na kraju je pripremila punu staklenu iniju tiramisu
slatkia.
Pre nego to je pola da legne, ispisala je flomasterom veliki natpis na
traci da je okai na ulazu: Dobro dole! ivot poinje u sedamdesetoj!
Uvee je bila suvie uzbuena da bi mogla da zaspi, ali je uzela dve
pilule valerijana. Htela je da bude u formi narednog dana. Naravno, oseala
se srenom, ali u dnu te sree bilo je i bojazni da neto ne ispadne kako ne
treba.
U sredu, posle doruka, okaila je (uz pomo Luizita) lampione i trake,
zatim je pripremila posluavnike sa limunadama i vonim sokovima, zdelice
s maslinama, pomfrit, morske i obine lenike. Imala je i prvi kratki
nesporazum sa papagajem: im bi se ona malo zanela, on bi se svojim
naboranim noicama ustremio na kikiriki. Morala je da ga malo pljesne.
Ima zdelu punu hrane, to mora da mi krade ovo, a zatim vidi koliki
nered pravi sa ljuspama!
Kre! Kre! bio je njegov odgovor, a onda se uvreeno povukao u
jedan ugao.
Meutim, neto pre ruka su se pomirili. Anselma mu je pruila ruku i,
na trei pokuaj, on joj prui noicu.
Zna li da je normalno da se i svaa ko se voli? Ljubav nije lepa, ako
nema i prepirki.
Zavravajui pripreme, Anselma je iznenaeno uhvatila sebe da pevui.
Ve je odluila: na jesen e se upisati na Univerzitet treeg doba, uie
pevanje, a moda i neki strani jezik.
U dva je dola frizerka sa B stepenita, sa svojom pokretnom haubom
za suenje kose, i napravila joj trajnu.
U pola pet je bila spremna: kostim, cipele s poluvisokom tiklom,
ogrlica od kornalina, srebrna narukvica sa svadbe, malo minke i malo
njenog omiljenog parfema anel 5.
Zatim je ulepala Luizita: od svilene trake koju je imala u fioci napravila
mu je leptir-manicu oko vrata.
U pet i deset je zvonce prvi put zazvonilo.
etvrti sprat rekla je preko interfona, oseajui se kao ai koji
prvi put slavi roendan.
Htela je da sve bude savreno, ali je oseala da je senka sete i neuspeha
pritajena tu negde.
A ta ako su sve one deprimirane?
Ako razgovor ne krene?
Ako nabrajanje bolesti i smrti bude preovladalo u prii?
 Sav strah se rasprio im se na nju sruio zarazni smeh Skakabarocijeve,
koja je, u crvenoj haljini u koju je jedva stala, prela prag sa buketom
cvea u ruci.
Na kraju ih se skupilo osam i iznenaenje! pojavio se i Rodini, jedini
uitelj u koli, koga je pozvala jedna od njih.
Nadam se da nisam pogreila apnula je Brunetijeva na uvo Anselmi,
dok se uitelj peo liftom.
Ni najmanje odgovorila je veselo Anselma. Imaemo bar jednog
kavaljera!
Ubrzo je nastalo veliko avrljanje, posluavnici su se praznili jedan za
drugim, kao i ae.
Luizito je trijumfalno upao u prostoriju proletevi tik iznad glava gostiju
i izazvavi i uzvike straha. Ali, kada je Anselma ispriala svoju priu, svi
su bili dirnuti:
Zahvaljujui njemu dobila sam elju da organizujem ovo slavlje
rekla je blago ga milujui.
Luizito se ponaao kavaljerski letei od jednog do drugog gosta i nosei
u kljunu tacnicu maslina.
Ba je dobar! Da li si ga ti tome nauila?
Anselma odgovori:
Sve je sam nauio. Zna i da govori, kad hoe.
U sedam su otvorili penuavo vino (Luizito je uhvatio ep u letu) i svi
su, podigavi ae uvis, rekli uglas, gledajui Anselmu:
Za Anselmu, za na mit!
To uopte nije oekivala i bila je dirnuta.
Ne zna koliko smo godina priali o tebi ree Skakabarocijeva.
Vie od prie, prizivali smo te! pojasnila je Bonomijeva. Svaki as
bismo rekle: eh, da je tu Anselma!
Stojei jedna kraj druge, podsetile su na uveni dogaaj koji je naglo
prekinuo besprekornu Anselminu karijeru uiteljice.

Bilo je to pre petnaestak godina, prvih dana maja. Vazduh je bio blag, a
oekivanje skoranjeg raspusta unelo je uznemirenost meu uenike.
Anselma je predavala geografiju u jednom odeljenju petog razreda. Dok je
objanjavala pomeranje Zemljine kore, jedan uenik je ustao i kolutajui
oima sa velikim flomasterom meu nogama, poeo je da dahe, imitirajui
snoaj.
Fereri, prestani! opomenula ga je, udarivi akom o katedru. Poto se
on i dalje klatio plazei jezik, dok su se ostali smejuljili, Anselma je
viknula:
Prestani, kretenu!
Prestani ti, govnarko! usledio je odgovor.
Anselma je bez razmiljanja sila sa katedre i sasvim prisebno mu
odvalila amarinu.
Narednih dana i nedelja nastao je pravi rusvaj. Roditelji uenika su
prijavili Anselmu. ak su traili i veliku odtetu za trajne posledice po
deaka. Navalili su novinari, kao ajkule kada nanjue krv. Punile su se
stranice i stranice novina, televizije su posveivale itave emisije
razgovorima o ozbiljnosti toga to se dogodilo u mirnoj koli glavnog grada.
Posle skoro trideset godina potpune posveenosti nastavi, miroljubiva
Anselma je pretvorena u udovite, psihopatu i sadistu, upravo u kako su
pisale jedne novine poslednjeg epigona faistike kulture za koju se
mislilo da je vie nema. I to ba ona koja je bila ki jednog hrabrog
partizana.
ulija i Masimilijano zbog sramote nisu ili vie nedelja u kolu, dok se
ankarlo vrteo po kui besno ponavljajui: Propaemo zbog te tvoje
ludorije!
Direktor ju je pozivao vie puta, prvo ljubazno, a zatim manje ljubazno,
savetovao joj je (a na kraju nametnuo) da se zvanino izvini, da prizna da je
izgubila glavu zbog stresa i da su joj ivci pri kraju.
Ona je bila nepopustljiva:
Nikada nisam bila toliko trezvena i pri sebi. Uradila sam to i uradila
bih to jo sto puta, jer bez potovanja, nema nikakvog vaspitanja.
Posle mesec dana udaljili su je iz kole i u septembru je zatraila raniji
odlazak u penziju.
Mi nikada ne bismo bile tako hrabre priznala je Kvadruijeva.
Nema pojma koliko puta smo bile vezanih ruku i jezika da ne bismo
izgubile posao.
 Za nas koje smo imale sreu da predajemo pedesetih i ezdesetih
godina strano je kada vidimo u ta se danas pretvorila kola.
Vi priate o koli ree zamiljeno Bonomijeva da ne biste priale o
drutvu. U ta se tek ono pretvorilo!
Da ne bi zapale u setu, pomerie fotelje i poee da pleu, smenjujui se
kod Rodinija, koji se pokazao kao dobar igra.
U deset se zid salona zatresao pod besnim udarcima suseda.
ta je to!? vikao je kretavim glasom. Javna kua?
Anselma mu je odogovrila povikavi:
Obucite smoking i doite da pleete!
Slavlje je trajalo do iza ponoi. Opratajui se, koleginice su je grlile,
iscrpljene i uzbuene.
Stvarno ti je ideja bila sjajna.
Moraemo ovo da ponovimo.
Nemoj da gubimo kontakt.
ao, ao ponavljao je Luizito, stojei na iviluku na ulazu.
ao, Luizito odgovorili su gosti.
Dovienja.
Zbogom, lepi papagaju.
Zatvorivi vrata, Anselma je pogledala unaokolo. Kua je bila
pretvorena u pravo bojite. Bolje tako, ree sebi, bolje nego onaj raniji
mauzolej, a onda ode u spavau sobu s Luizitom na ramenu, previe
umorna da posprema.

Anselma je smogla snage da ustane, tek kada su zvona objavila da je

devet sati. Nikada nije ostajala do kasno u svom ivotu (a jo manje
pleui i smejui se) i oseala se iscrpljenom, ali u toj malaksalosti lebdela
je nota ushienosti. Poto nije morala da uri ni zbog koga, sredie stan u
najveem miru. Ako bi se, u najgorem sluaju, vratila njena deca, priznala
bi sa smekom: Pa eto, organizovala sam slavlje, pa ta?
inilo se da je ak i Luizito oseao posledice banenja od prethodne
veeri: stajao je na preagi, nakostreenog perja i s glavom pod krilom.
Anselma je poela sve da baca u veliku crnu kesu: papirne ae, tanjire,
papire, trake koje je papagaj pokidao dok je leteo. Poto je napunila kesu,
odvukla ju je do lifta, a onda odnela do kanti za ubre na ulici.
Otvarajui ulaz pomislila je da nije prolo jo ni nedelju dana otkako je
pronala onaj uplaeni zaveljaj koji e potom postati njen junak Luizito.
Koliko se stvari promenilo, koliko je veselosti uneo u kuu taj njeni smeni
pajac!
Gde si ga kupila? pitao ju je Rodini prethodne veeri. Njen odgovor
je bio dvosmislen:
Nisam ga kupila, nebo mi ga je poklonilo.

Vraajui se u stan uzela je potu: bili su tu raun za telefon kao i

uvek na njemu je bila samo obavezna pretplata, poto nikada nikoga nije
zvala dva letka koja su reklamirala septembarske popuste u oblinjim
trnim centrima, a na kraju jedan beli koverat na kome nije bilo ni adrese
primaoca, ni poiljaoca. Otvorila ga je pre nego to je ula u lift. Velikim
slovima iseenim iz nekih novina pisalo je:
MATORA VETICE, LOE ETE ZAVRITI I TI I TVOJE
PROKLETO PILE.
Ta uvreda ju je uznemirila. Utrala je u kuu, preplaena, glasno
dozivajui Luizita. Ve ga je zamiljala prostrtog po podu, rairenih krila i
sa poslednjim ropcem u kljunu.
Sreom, odmah je zaula voljeni kretavi glas koji je dolazio iz kuhinje.
An-sel-ma!
Hvala bogu, niko nezvan nije uao i niko, osim portira (koji je ionako bio
na odmoru), nije imao duplikat njenih kljueva.
Pitala se ko bi mogao da im eli zlo.
Nije trebalo da se previe napree da to shvati: pred njenim oima javila
se zdepasta prilika kapetana Trombetija, njenog suseda. Sigurno je on
smislio i sastavio tu potansku grozotu. Ko zna koliko je pisama napisao, u
svojim besanim noima, da bi svima saoptio svoju neunitivu mrnju
prema svetu.
Anselma je pokuala da se smiri ponavljajui sebi da izmeu njihovih
stanova ne moe biti nikakve komunikacije. ak ni prakom ili nekom
duvaljkom ne bi uspeo da pogodi u njene prozore.
Ako stvari tako stoje, onda je bilo vano da Luizito ne izae, ali za to se
ve pobrinula sigurnosnim mreama. Ipak, uznemirenost se ugnezdila u njoj,
kao neko predskazanje bliske nesree.

Popodne joj se javilo nekoliko koleginica da joj zahvale. U deset i jedan

minut uvee zvao je Masimilijano da pita da li je i u Rimu padala kia i da
je obavesti da oba unueta imaju upalu krajnika
Neto pre spavanja doivela je i drugo veliko uzbuenje tog dana.
Dok je prolazila kroz salon, videla je neto okruglo i svetlo kako se sija
na somotskoj hoklici. Nije bila sigurna da li je re o krem-kolau s
maraskinom ili delu ogrlice od vetake slonovae koju je imala
Skakabarocijeva. Stavila je naoare i im je videla ta je to stvarno bilo,
krik joj je zastao u grlu.
Ta stvar, paljivo poloena nasred hoklice, bila je jaje, ali ne kokoje
jaje.
Luizito! povikala je prozuklim glasom.
Zatim se ispravila.
Luizita!
Papagaj je odmah sleteo na njeno rame.
Luizito! Jesi li ti sneo ovo jaje?
Kre, kre! odgovori on ponosno i spusti se na hoklicu preko jajeta kao
kokoka.
Anselmino srce je poelo brzo da lupa.
Ah, na kraju krajeva ree joj pokuavajui da se smiri priredila si
mi ba lepo iznenaenje. Ali, u svakom sluaju to nita ne menja meu
nama, budi sigurna, nita. Kua je dovoljno velika da nas bude i troje.

Ipak je nemirno prespavala no. Sanjala je neku peinu kraj reke. Ovo
je voda za seobu dua, ponavljao je neki glas i iznenada, iz tame peine
izletelo je buno jato papagaja. Bolje rei liili su na papagaje, a bili su to,
u stvari, slepi mievi. Moda to nisu ak bili ni slepi mievi, ve ljudska
bia sa opnastim krilima, jer je meu njima primetila prostako lice i
brkove kapetana Trombetija. To nemirno i grevito spavanje trajalo je do
zore. U snu je ak imala utisak da joj je neko vie puta zvonio na vratima.
Primetila je da to nije bio san, ve zvono, kada su se zauli i udarci od
kojih se pod zatresao.
Ko li je to mogao biti u to doba?
Navukla je kunu haljinu i otila do ulaza, a onda oprezno pogledala
kroz pijunku. Na odmoritu je videla, izobliene kroz soivo pijunke, tri
oveka u uniformama. Prvi je zvonio i lupao nareujui:
Otvorite!
Pogreili ste adresu! uzvratila je Anselma povikom. Ja sam obina
uiteljica u penziji.
Otvorite ili emo biti prinueni da provalimo. Imamo nalog za pretres!
Pogreili ste pokuala je da se buni Anselma ovde nema
kriminalaca. Ali kada je zaula svoje ime i prezime, datum roenja i
adresu, morala je da se pomiri sa sudbinom, pa je otvorila reena da
razjasni nesporazum.
Tri oveka su ula, a onaj koga je videla da lupa i koji mora da je bio
najvii po inu, opet ju je zapitao da li je upravo ona Anselma del Ben,
udata Skatolin, roena u Fosalonu. Poto je potvrdila, zatraili su joj
dokumenta.
Anselma je osetila olakanje. Tolika buka nizata, pomislila je odlazei
u spavau sobu po linu kartu, koju je koristila jo jedino za podizanje
penzije.
ovek je proverio njene podatke i vratio joj dokument rekavi:
Dobro, a sada papagajeva dokumenta.
Anselma ga je zaueno pogledala.
Luizitova? Odnosno, Luizitina?
Luizito ili Luizita?
Bilo bi previe komplikovano da objanjava policajcu poslednje
dogaaje, pa potvrdi:
Luizito. To je enka, ali se zove Luizito.
Molim vas, Luizitov paso.
Pih, u stvari mislili smo da idemo u inostranstvo. Hteli smo na
krstarenje, ali tek za nekoliko godina, dakle mislim da ima vremena da
izvadimo paso.
Pravite li se vi to duhoviti ili ne poznajete zakon? zapita razdraeno
najmlai policajac.
 Naravno da poznajem zakon. Za odlazak u inostranstvo potreban je
paso, pa kao to sam vam rekla...
Kroz otvorena vrata videla se Luizito kako lei na svom jajetu na
somotskoj hoklici.
To je amazonski papagaj s plavim elom ree ef.
Draga gospoo nastavio je vaa Luizita potie iz uma June
Amerike i ako nemate dokument o njegovom poreklu, biemo prinueni da
ga oduzmemo i prijavimo vas zbog posedovanja retke vrste.
Pa onda nadoveza se drugi imate li ili nemate taj dokument?
Anselmi se inilo da e joj srce prepui.
Nala sam ga u kanti za smee! povikala je pre nego to je nastao
mete. Uplaivi se od jednog od ljudi koji je krenuo prema njoj sa crnom
kesom u ruci, Luizita je napustila leglo i poletela po sobi. Anselma joj je
pritekla u pomo, gurnuvi somotsku hoklicu na tokiima u noge jednom
od otmiara koji je pao preko jajeta, napravivi od njega kajganu. Zatim je
pokuala da izgrebe efa koji ju je uhvatio za zglobove ruku, ali ga je ona
utnula vie puta u cevanice i zaurlala kao luda, uzvikujui Luizitino ime,
kada je videla da mrea pada na Luizitu i da njena oboavana prijateljica
nestaje u platnenoj kesi.
Poslednje ega se seala od tog jutra bilo je ono oajniko kretanje niza
stepenice i muki glas koji ju je opominjao:
Samo zbog potovanja prema vaim godinama neemo je optuiti za
pruanje otpora slubenom licu.
 10

Naredni dani bili su vrtlog tame. Smogla je samo snage da pljune na

vrata svog suseda izruivi najuvredljivije reenice koje su joj padale na
pamet, a onda je uz pomo gomile pilula za spavanje (naalost, nedovoljnih
da umre) zapala u dugi san bez snova.
Vrativi se sa odmora, deca su je zatekla odsutnu i oamuenu.
Neprestano je ponavljala da su joj ukrali papagaja po imenu Luizita, pa
su, nenametljivo, pozvali jednog svog prijatelja psihijatra, radi konsultacija.
Najverovatnija dijagnoza je, rekao je lekar, neka blaga ishemija,
privremeni nedostatak kiseonika u mozgu, to je moglo da dovede do toga
da se u mislima jave deje umiljenosti ili, u najgorem sluaju, do pravih
pravcatih buncanja.
Kada im je Anselma pokazala fleku od jajeta nasred somotske hoklice,
pokuali su da je smire sloivi se da je to jasno: papagaji su oboavali da
se gnezde na somotu u salonu.
Posle nedelju dana, Masimilijano se pojavio s jednom gospoicom
upadljivog ponaanja. Jedna njena prijateljica, ree sin, ali je majka odmah
shvatila da je u pitanju kuna pomonica, pa ih je izbacila napolje viui
Idite do avola!
Nou je uzimala pilule, danju je uzimala pilule.
U jednom trenutku prisebnosti posavetovala se sa muem Bonomijeve,
koji je bio advokat. Trebalo bi da ih tuite, rekao joj je, da ih tuite za
povredu ljudskih prava i prava ivotinja, naravno, da i ne govorim o
biolokoj teti. A vama i tako treba advokat, jer je i proces protiv vas ve u
toku.
Pomisao da se neto moe uiniti pravnim putem donela je preokret: bila
je spremna na bilo koju bitku samo da povrati Luizita. Zato je, im se malo
smirila od bola, otila u agenciju za nekretnine koja je traila vlasnitva bez
hipoteka i prodala je kuu. S tom velikom svotom novca u banci odjednom
se osetila snanom. Uzee najboljeg advokata, pisae svim novinama, zvae
sve televizije. Borbena Anselma, ona to je lupila amar deaku i koja se
nikada nije pokajala zbog toga, poinjala je opet da ivi.

Upravo kada je bila obuzeta tim borbenim duhom, stiglo joj je pismo od
Centra za zatitu naputenih ivotinja. Tu se saoptavalo, ledenim
birokratskim tonom, da je mogue, jednom meseno, otii u posetu
oduzetim ivotinjama.
Centar se nalazio nasred Apenina, pa je Anselma ve sledeeg dana
kupila kartu za voz.
U Bolonji je morala da promeni liniju i da uzme motorni voz braon boje
koji je bio star bar koliko i ona.
Osim torbe, sa stvarima potrebnim da se eventualno prenoi, ponela je i
kesu sa svom Luizitinom omiljenom hranom.
Bio je kraj septembra, ali je vazduh jo bio letnji. Dok se voz pentrao
planinom, Anselma je primetila crvenilo na liu javora i aure kestena koje
su bile nabrekle i pune bodlji, skoro spremne za berbu.
Koliko puta je samo crtala njihove konture. Deca su bila opinjena
gledajui s koliko lakoe je uspevala da nacrta na tabli, raznobojnim
kredama, voe, cvee i drvee. Posle kestena, obino je prelazila na groe,
na grozdove: zrno groa, vitica, list ispisivala je kraj svakog
crtea.
U sezoni treanja, u vazduhu je uvek lebdelo izvesno ushienje, jer je
leto bilo blizu i zavravala se kolska godina.

U mesto je stigla u vreme ruka i bila je jedini putnik koji je siao iz

voza. Na stanici nije bilo nikakvog restorana, pa je sela na klupu, u hladu,
da pojede dvopek koji je ponela sa sobom za svaki sluaj.
Na izlazu nije bilo taksija, a inilo se da bi bilo zalud i da ih eka.
Postojala je samo jedna ulica i Anselma krenu njome uverena da e, pre ili
kasnije, naii na neki putokaz.
I zaista, posle jednog kilometra, izgrebana tabla je usmeravala udesno:
Centar za zatitu naputenih ivotinja, 500 metara.
Centar se sastojao od niza niskih montanih graevina, poreanih u
obliku potkovice oko dvorita na ijem ulazu je bila gvozdena kapija kraj
koje je spavalo etiri ili pet pasa tunog izgleda. Nije bilo zvona a vrata su
bila samo pritvorena. Anselma ih gurnu i ue.
Mladi u uniformi je itao neku auto-moto reviju opruen na razvaljenom
trosedu.
Anselma se pristojno predstavi i objasni razlog svoje posete.
Doite posle etiri ree joj mladi ne skidajui pogled sa revije.
Anselma nije poputala, rekla je da je tu dola ak iz Rima, da je stara,
da je eera i slabog srca, i da je, u sluaju da joj se neto dogodi, dala
nalog svojoj deci, advokatima, da pokrenu proces protiv Centra.
U tom asu je ula neka mlada ena u uniformi, sa velikom utom
keceljom ispod koje su se videle gumene izme.
Vodi je u Peto odeljenje ree joj mladi, odahnuvi i nastavivi da
ita svoju reviju.
uvarka joj se nasmei i pokaza joj put. Prole su kroz neko dvorite
puno velikih kaveza. Anselma je videla ak i jednog crnog pantera i jedno
mee. Ko zna da li su i njih nali u kantama za smee, pomislila je.
Proli su potom kroz jednu montanu graevinu punu terarijuma u
kojima je bilo stranih zmija svih veliina i boja koje su pretei puzale i
palacale jezicima. Pored nekih se nalazio i mi koji je drhtao kao prut, a
neke su ve jele, to se videlo po naduvenom telu. Anselma se uznemirila i
odmah odvratila pogled. Videla je i kornjae u velikim kadama s vodom,
pored staklenih sudova u kojima su bili udovino dlakavi pauci.
Da li se vi brinete o njima? zapita Anselma enu.
Da, kada sam u smeni.
Zar ih ne sanjate nou?
Ponekad odgovorila je smejui se.
Najzad su stigle u Peto odeljenje, a vrata mora da su bila iskrivljena,
poto su se teko otvarala. im su ule, osetila je otar miris izmeta.
Tu su bile samo ptice, sve u svemu njih tridesetak. Bili su tu jedan orao,
jedna sova i jedna kukuvija, sokolovi raznih veliina, jedna roda sa
udlagom na nozi, jedan tukan i veliki broj papagaja: neki u kavezima, neki
na preagama. Bilo ih je koji su kretali da bi privukli panju, kao i onih
koji su bili mirni, ak previe mirni.
Anselma je uagrenim pogledom ila od jednog do drugog.
 Luizito! povikala je i pre nego to joj ga je njena pratilja pokazala.
Jadna Luizito, ili ono to je preostalo od nje, stajala je na jednom stalku
kraj zida. Drala je podignutu jednu nogu i nije bilo vie ni traga od njenog
sjajnog perja. Vrat joj je bio ogoljen kao kod kondora, a ni ostatak tela nije
bio u boljem stanju, samo su krila i rep jo zadrali donekle dostojanstven
izgled. Vie je liila na oerupano pile, pripremljeno za raanj, nego na
papagaja.
Primetivi Anselmu, ispusti samo jedno tiho kre.
ta ste joj uradili?! povika Anselma.
uvarka je zatresla tuno glavom.
Sve je to papagaj sam uradio. To se deava skoro sa svim papagajima
kada dou ovde. upaju sami sebi perje i postaju goludravi.
A to su tako oajni? zarea Anselma.
Ko zna prokomentarisala je njena pratilja s dirljivim osmehom.
Sa srcem stegnutim od bola Anselma je izvadila iz torbe lenike, komade
banane i jabuke i prinela ih papagaju, ali Luizito kao da nije pokazivala
mnogo zanimanja, uzimala ih je kandama, a onda putala da padnu na
zemlju.
Luizita, zlato... apnula joj je na malu rupicu koja je trebalo da bude
uho. Papagaj joj je uzvratio s nenim ugrizima za prst.
Zlato ponovila je Anselma.
Luizita ispusti zvuk slian uzdahu i jedva ujnim glasom zakreta:
Hva-la...
Anselma je tada shvatila da je to opratanje i da Luizita umire.
Mome papagaju je loe pobunila se.
Ne brinite, veterinari ga lee. Misle da ima dobre izglede da ozdravi.
Jedini lek je ljubav. Samo ljubav lei! povika Anselma ispunjena
bolnim besom.
ena ju je pogledala, slegavi zbunjeno ramenima, kao da je htela da
kae: Znam, ali ta ja tu mogu?
U tom asu ula je u prostoriju jedna devojica sa sveskom u ruci i
upavom crvenom kosom koja nije trpela ealj.
Moja ki, Noemi pravdala se uvarka. Danas nema kole, pa
nisam znala gde da je ostavim.
 Mama, nauila sam pesmu napamet, hoe li da uje?
Zar ne vidi da radim?
Pa ta da radim sada?
Ne znam, crtaj. Nacrtaj neku ivotinju i ne smetaj mi.
Anselma je ula njihove glasove kao da dolaze iz daljine, oi su joj bile
pune suza. Privukla je k sebi ono to je ostalo od njene Luizite. Bila je laka
i skoro hladna. Kre-kre, zakreta joj na uho i Anselma je bila sigurna da je
to bilo u znak oprotaja.
Kre-kre odgovorila je ni ne pokuavajui vie da zadri suze. Kre-
kre, zlato ree stavljajui vrh kaiprsta na grudnu kost bez perja, gde je,
sve slabije, kucalo srce.
Zbogom, zlato promrmljala je i izala trkom, ne okreui se vie.

Kao to se rena struja na uu u more sudara s morskom strujom, tako

se i njeno srce razdiralo izmeu besa i bola. Jedan njen deo hteo je da uradi
neto veoma estoko, a drugi je znao da bi to bilo sasvim uzaludno, ako ne i
tetno.
Sada nisu vie bili potrebni ni advokati, ni veterinari, jer se Luizita
predala. To nasilno razdvajanje pokidalo je u njoj neto to se vie nije
moglo popraviti.
Kroz koji dan ostae od nje samo nepomina gomilica koe i kostiju za
kremiranje.
U meuvremenu je napolju poela oluja, voda je rafalno pljutala po tlu,
a iz oblinje ume dopirao je miris jesenje mokre zemlje. Nebo su cepali
gromovi i munje, pa je Anselma reila da sedne na jednu pokrivenu klupu,
ispred ulaza u Centar i da saeka da oluja prestane. I Noemi, devojica
crvene kose, sklonila se na isto mesto i crtala je po velikom bloku.
Tresui se od jecanja, Anselma nije uspevala da prikrije svoje oajanje.
Bol je bio vei od pometenosti.
Hoe li da uje jednu pesmu? zapita je devojica.
Mrzim poeziju zarea Anselma.
Devojica se zagleda u nju svojim velikim svetlim oima.
to si tako tuna?
Umesto da odgovori, Anselma je buno obrisala nos.
 Je li to zbog tvog papagaja? bila je uporna devojica. Onoga
unutra?
Anselma potvrdi.
Ali, jo nije umro.
Nije, ali e ubrzo umreti, i ja ne... ne mogu da preivim taj bol. Moj
ivot je bio tuan, a onda je dola ona... kao mali zrak svetla koji mi je
zagrejao srce... povratio mi radost u ivot.
Pa to ga ne vodi kui?
To jedino elim, ali ne mogu. Za svet odraslih zakon je vaniji od
ljubavi.
Je li tako da ga lei moja mama?
Anselma joj se nasmei kroz suze i potvrdi.
Najednom je stala kia: brzo kao to su i doli, oblaci su otili, a sunce
je izalo da sja po livadama i mokrim umama. Zemlja i asfalt su
isparavali.
Pogledaj! uzviknu devojica. Duga! Ba ono to sam crtala. Moja
omiljena stvar! Duga!
Anselma je obrisala oi maramicom. Tano, pred njima se pojavila
sjajna duga. Luk duginih boja iao je preko neba, s jednog kraja na drugi,
istiui se na tamnim obrisima oblaka.
Anselma je osetila ruicu devojice kako trai njenu. Bila je hladna i
nena, a istovremeno puna ivotnosti.
Zna li da su duge arobne? Ako zatvori oi i poeli neku elju, ta e
ti se elja ispuniti. Ako poelimo zajedno, a elja bude ista, onda e se ona
jo lake ispuniti.
Naas je Anselma prihvatila igru sa Noemi i zatvorila oi, jer, kao stara
uiteljica, nije mogla da razoara decu i njihove snove.
Spremna sam ree.
Na tri emo pomisliti elju. Svim svojim srcem... jedan, dva i tri!
Na tri je Anselma osetila male prstie kako steu njene prste. Neto
dalje od njih neki vorak je kljucao koru drveta. Tak, tak, tak.
Jesi li zavrila? zapita je srebrni glasi.
Jesam! odgovori Anselma.
Onda moemo da otvorimo oi.
 Noemi se protegla smeei se kao da se probudila iz dubokog sna.
Anselmi nije bilo potrebno da se pogleda u ogledalce koje je drala u tani
da bi videla kako izgleda. Mora da su joj oi bile naduvene i crvene, a nos
da i dalje slini na zbunjujui nain.
Kasno je ree glasom koji je opet bivao prozukao ne bih da
izgubim voz.
Zaista eli da ode? upita je Noemi.
Da.
Onda uzmi moj crte sa dugom, poklanjam ti ga.
Anselma je uzela list i paljivo ga preklopila pre nego to ga je stavila u
tanu.
ao ree maloj.
ao odgovori devojica. I pamti: uvek se treba nadati! Na kraju
puta uvek se nalazi blago!

Pola je ka stanici. Nekoliko vozila ju je isprskalo u prolazu. Trava po

ivinjacima imala je sjajne tragove od pueva, skoro kao neki odsjaj onog
mnogo veeg traga na nebu. Puevi su bili njena strast kada je bila mala,
sklanjala ih je u kutije za cipele, mamei ih velikim listovima salate. Bila je
opinjena onim oima na vrhovi-ma pipaka, opinjena to oni mogu da se
kreu gore-dole, kao periskopi. Kada je donosila u razred pueve kuice,
deca su bila uzbuena nainom na koji puevi jedu i na koji se povlae u
kuicu zatvarajui potpuno ulaz. Jednom, dok je jo predavala u Mestreu,
desilo se neto neprijatno: jedan ponavlja, da bi se napravio vaan, uzeo je
jednog pua i zgazio ga nogom. Reakcije drugova bile su razliite: neki su
se nasmejali, neki su bili utueni, kao mali, povueni i utljivi Tonelo iz
prve klupe. Jo se seala njegovih oajnikih jecaja. Nita nije pomoglo to
su mu dali au vode, bombonu i to su ga izveli napolje, u dvorite, na
sve vazduh. Iako je prolo mnogo godina, Anselmi se i dalje priinjavalo
da uje njegov pla: taj potmuli zvuk, dubok, neoekivane siline, nezamisliv
za tako malo telo.
Samo deca znaju tako da plau, pomislila je Anselma, a onda je
najednom primetila da je i ona satima jecala kao mali Tonelo.
Koliko ve dugo nije plakala u ivotu?
 Plakala je kada je otkrila lai svoga mua i od tada, samo jo dva-tri
puta, uz neki posebno dirljiv film.
A potom nikada vie.
Njenih proteklih etrdeset godina bile su sporo i sve vee smrzavanje.
Led je obuzeo njeno srce i otuda, kao neke siune igle, zavukao se u vene,
pa u ostale organe: jetru, bubrege, slezinu, plua. Mora da joj je i mozak
ve prekrila slana pa izgleda kao neka velika ufta koja predugo stoji u
zamrzivau.
Prividno iskazivanje oseanja ju je polagano liilo ivota. Tokom godina
ivela je kao neko stvorenje iz filmova strave i uasa: spolja iva, mrtva
iznutra.
A onda je dola Luizito. Ona je izazvala odleivanje, voda je poela
obilno da izlazi iz njenog nosa i oiju, a to je moglo biti samo jedno: led
koji je papagaj istopio svojom ljubavlju.
Ali, sada je Luizito umirala, u pitanju je nekoliko sati ili nekoliko dana, a
onda nikada vie nee osetiti kako je ona gricka za ui, niti e zavui nos u
jarkozeleno perje njenih grudi.

Stigla je na stanicu pola sata pre polaska lokalnog voza za Bolonju.

Sunce je opet bilo toplo kao leti, samo su jo vlane ivice nadstrenica
podseale na tek prolu oluju. Iz malog kafia na peronu uli su se
opsesivni zvuci automata za elektronske igre; nije bilo prodavnice novina, a
na prljavom staklu blagajne za prodaju karata stajao je list sa natpisom
ispisanim rukom da blagajna ne radi. Pored njega je bio nov novcat automat
koji je pozivao: Izaberi jezik, sa raznim tasterima sa zastavama koje je
trebalo pritisnuti na njegovom sjajnom ekranu.
Overila je mehaniki povratnu kartu, ali je odmah shvatila besmislenost
takvog ina.
Kakvog smisla ima vratiti se kui? Da je nae praznu? Da vidi stalak i
mree na prozorima, kikiriki stavljen u zatvorenu teglu da ne bi izgubio
sveinu?
Kako da i dalje ivi u toj kui gde su je ekale, kao jedine verne
drugarice, gorina i utuenost? Na kraju bi uspeli i da joj uvale neku kunu
pomonicu, pa bi provodila svoje vreme izmeu supe iz kesice i etnje oko
zgrade oslonjena na neku nepoznatu ruku, na zadovoljstvo svoje dece koja
bi time najzad postigla svoj mir.
Ne, nee tako da okona svoj ivot.
Smrt papagaja bie i njena smrt. Posredi je bilo samo to da treba izabrati
izmeu duge agonije u samoi ili veliine naglog ina.
Setila se jednog prevoda latinskog teksta koji je nainila na pedagokim
studijama u kome se uzdizala odvanost smrti po izboru, naspram
mogunosti obeaenja. O tome je razgovarala i sa Luizitom. iveti u
senci kukaviluka ili se baciti u nepoznato uzdignute glave? Prijateljica nije
oklevala: Ne bih mogla da ivim ni sata kao crv. U to vreme Anselma je
bila opreznija, krajnji izbori nisu bili deo njenog karaktera.
Ali sada su se stvari promenile. Silazei niza stepenice koje su vodile do
koloseka odluila je da je najbolje da se stvar zavri: da umre tu, odmah,
bez oklevanja. Uostalom, to ne bi trebalo da bude mnogo teko, dovoljno je
zamureti i baciti se u pravi as.
Anselma je pogledala unaokolo. Osim neke stare asne sestre na drugom
peronu koja je prebirala brojanicu, na stanici nije bilo ive due: ni
policajaca, ni elezniara, nikoga ko bi mogao da sprei ono to e novine
kasnije nazvati nepromiljenim inom.
Da li je to stvarno bio nepromiljeni in? Da, jeste, ali bi jo manje
promiljeno bilo nastaviti ivot s nekom kunom pomonicom. Na kraju
krajeva, ta je stvarno nepromiljeno? Ko moe da prosudi o onome to
nosimo u srcu? Patila je od depresije, sigurno e napisati novine, a moda
e ak izvui iz naftalina i da je napustila posao. U tom sluaju bi volela da
moe da sie s neba sa velikom crvenom olovkom i da ispravi: Gospoa
Skatolin nije uopte bila depresivna. tavie, nedavno je opet poela da
voli ivot sa istom snagom s kojom ga je volela u svojoj mladosti.
A ba kada je taj ivot opet imao nekog smisla, taj smisao je uniten. Da
li je bilo razloga za to? Ako jeste, koji je razlog tome? Da li je neko odozgo
hteo da je kazni? Moda je to bila stvar provienja? Da je ona umrla pre
Luizite, a to je vrlo mogue poto su papagaji dugovene ptice, kako bi s
njim postupila njena deca?
Setila se da se njena snaja jednom hvalila svojom vetinom (nauenom
kod dede na selu) da otkine vrat pernatim pticama. Kokoke, biserke, patke,
golubovi: nagli trzaj i gotovo, rekla je tresui svoju trajnu sa pramenovima
druge boje.
Kakvi su planovi neba?
Odavno je prestala da ih shvata, moda od kada se zahvalnost pri
svakom buenju pretvorila u razoaranje i gorinu. U jednom asu joj je
izgledalo da ju je ivot izdao. Ali, ko je stvarno izdao?
Panja! Voz u prolazu zakretao je snimljeni glas sa zvunika.
Udaljite se iza ute linije. Udaljite se iza ute linije.
Duga se jo videla iznad krova stanice.
Glupi golubovi su gukali na vencima krovova, dok je buno jato vrabaca
letela tamo-amo po eleznikom nasipu nosei neto u kljunovima. Bilo je
praznih kutija cigareta, tamo dalje i nekih konzervi, kartonskih pakovanja za
neko loe vino, stranica stripa i strui paradajza iji su listovi provirivali
izmeu otpadaka.
Anselma je dobro osmotrila svaki detalj, jer je to trebalo da bude poslednje
to je videla za svog bitisanja na zemlji.
Voz u prolazu, udaljite se iza ute linije, udaljite se iza ute linije.
Na taj drugi poziv Anselma je posluala, vratila se unazad etiri ili pet
koraka, stavila tanu na zemlju, skinula cipele sa tiklom i blago savila
kolena.
Voz je dolazio zdesna, i ve se osealo kako tlo podrhtava. I njene noge
su podrhtavale, kao i njene ruke, njeno srce, njen dah.
Hrabro!, ree sebi prikupljajui svu snagu. Podie pogled da pozdravi
nebo.
Duga je u odlasku ostavila malu krhotinu u oblacima i sada se inilo da
se ta krhotina kree prema njoj.
Anselma se zapitala da li je to mogue?
U tom asu voz je brzo protutnjao kraj nje, mrsei joj kosu i podiui
haljinu.
Poto se povratio mir, Anselma se podie na vrhove prstiju i viknu k
nebu:
Kre?
Kre-kre! odgovori krhotina koja se pribliavala.
Anselma je sklopila ruke u znak zahvalnosti, a onda rairila ruke da je
prihvati.
Sletanje je bilo prilino naglo.
Kre-kre-kre promrmlja joj Luizita na uho, prisno, kao i uvek.
Kre-kre odgovorila je Anselma, dodirujui nosem njenu glatku
grudnu kost, dok su joj se suze slivale niz lice.

za balkandownload.org Thalia