AGOTA KRISTOF

Dokaz

bojana888
 1.

Vrativi se u bakinu kuu, Lukas lee pored batenske ograde, u

hladovinu grmlja. eka. Jedno vojno vozilo zaustavlja se ispred karaule. Iz
njega izlaze vojnici i sputaju na zemlju neko telo umotano u maskirnu ceradu.
Iz karaule izlazi jedan vodnik, daje znak, i vojnici razmotavaju ceradu. Vodnik
zvizne:
- Nee biti veselje identifikovati ovoga! Treba biti budala pa pokuati da
pree ovu kurvanjsku granicu, i to u po bela dana!
Jedan vojnik kae:
- Ljudi valjda znaju da je to nemogue.
Neki drugi vojnik kae:
- Ovdanji ljudi to znaju. Pokuavaju samo doljaci.
Vodnik kae:
- Dobro, hajdemo kod idiota preko puta. Moda on neto zna.
Lukas ulazi u kuu. Seda na ugaonu klupu u kuhinji. See hleb, stavlja na
sto flau vina i koziji sir. Neko kuca. Ulaze vodnik i jedan vojnik.
Lukas kae:
- Oekivao sam vas. Sedite. Uzmite vina i sira.
Vojnik kae:
- Rado.
On uzima hleba i sira, Lukas sipa vino.
Vodnik pita:
- Oekivali ste nas? Zato?
- uo sam eksploziju. Posle eksplozije, uvek dou da me pitaju jesam li
video nekoga.
- A vi niste nikoga videli?
- Ne.
 - Kao i obino.
- Da, kao i obino. Niko ne doe da me obavesti o svojoj nameri da pree
granicu.
Vodnik se smeje. I on uzima vina i sira:
- Mogli ste ipak da vidite nekoga ko vrlja ovuda, ili po umi.
- Nikoga nisam video.
- Da ste nekoga videli, rekli biste nam?
- Kad bih vam rekao da bih vam rekao, vi mi ne biste poverovali.
Vodnik se ponovo smeje:
- Ponekad se pitam zato vas nazivaju idiotom.
- I ja se to pitam. Ja samo patim od jedne nervne bolesti prouzrokovane
psihikom traumom iz detinjstva, za vreme rata.
Vojnik pita:
- ta to? ta kae?
Lukas objanjava:
- Glava mi je malo poremeena zbog bombardovanja. To me je zadesilo
kad sam bio dete.
Vodnik kae:
- Sir vam je ba dobar. Hvala. Poite s nama.
Lukas ih sledi. Pokazujui telo, vodnik pita:
- Poznajete li ovog oveka? Jeste li ga ve videli?
Lukas posmatra raskomadano telo svoga oca:
- Potpuno je unakaen.
Vodnik kae:
- Nekoga moemo prepoznati i po odei, po cipelama, ili pak po rukama
ili kosi.
Lukas kae:
- Sve to vidim, to je da nije iz naeg grada. Njegovo odelo nije odavde.
U naem gradu niko ne nosi tako elegantno odelo.
 Vodnik kae:
- Hvala vam. Sve to ve znamo. Ni mi nismo idioti. Ja vas sada samo
pitam da li ste ga negde videli ili primetili.
- Ne. Nigde. Ali vidim da su mu nokti iupani. Bio je u zatvoru.
Vodnik kae:
- U naim zatvorima ne mue. Ali udno je to to su mu depovi potpuno
prazni. Nema ak ni slike, ili kljua, ili novanika. Pa ipak, mora da je imao
linu kartu, ak i propusnicu, kako bi mogao da ue u pograninu zonu.
Lukas kae:
- Bie da ih se otarasio u umi.
- I ja to mislim. Nije hteo da bude identifikovan. Pitam se koga je to ovde
hteo da zatiti. Ako biste sluajno neto pronali, traei peurke, doneli biste
nam to, zar ne, Lukase?
- Raunajte na mene, vodnie.

Lukas sedi na klupi u bati, naslonjen glavom na beli zid kue.

Zaslepljuje ga sunce. On zatvara oi.
- Kako sada da se ponaam?
- Kao i ranije. I dalje treba ujutro da ustajem, uvee da leem, i da radim
ono to se obino radi u ivotu.
- Potrajae dugo.
- Moda ceo jedan ivot.
Lukasa budi zov ivotinja. On ustaje, ide da se pobrine o svojim
ivotinjama. Daje svinjama, kokoima, zeevima da jedu. Ide na obalu reke po
koze, dovodi ih, muze ih. Donosi mleko u kuhinju. Seda na ugaonu klupu i
ostaje tamo, sedei, dok se ne spusti vee. Onda ustaje, izlazi iz kue, zaliva
batu. Pun je mesec. Kada se vrati u kuhinju, jede malo sira, pije vina. Nagnuvi
se kroz prozor, povraa. Posprema sto. Ulazi u bakinu sobu, otvara prozor da je
provetri. Seda ispred toaletnog stola, posmatra se u ogledalu. Kasnije Lukas
otvara vrata svoje sobe. Gleda veliki krevet. Ponovo zatvara vrata i odlazi u
grad.
Ulice su puste. Lukas hoda brzo. Zastaje ispred jednog osvetljenog,
otvorenog prozora. To je neka kuhinja. Jedna porodica upravo veera. Majka i
troje dece oko stola. Dva deaka i jedna devojica. Jedu orbu od krompira.
Otac nije tu. Moda je na poslu, ili u zatvoru, ili u logoru. Ili se pak nije vratio
iz rata.
Lukas prolazi ispred bunih kafana gde je, jo nedavno, ponekad svirao
usnu harmoniku. Ne ulazi unutra, nastavlja svojim putem. Zalazi u neosvetljene
uliice zamka, zatim ide malom mranom ulicom koja vodi na groblje.
Zaustavlja se pred dedinim i bakinim grobom.
Baka je umrla prole godine, od drugog modanog udara.
Deda je umro jo veoma davno. Metani priaju da ga je otrovala njegova
ena.
Lukasov otac je umro danas, pokuavajui da pree granicu, i Lukas
nikada nee znati za njegov grob.
Lukas se vraa kui. Pomou jednog ueta pentra se na tavan. Gore,
slamarica, staro vojniko ebe, sanduk. Lukas otvara sanduk, vadi veliku
kolsku svesku, zapisuje u nju nekoliko reenica. Ponovo zatvara svesku, lee
na slamaricu.
Iznad njega, obasjani meseinom koja ulazi kroz prozori, njiu se,
okaeni o jednu gredu, kosturi majke i bebe.
Lukasova majka i sestrica su umrle, ubijene jednom granatom, pre pet
godina, par dana pred kraj rata, ovde, u bati bakine kue.

Lukas sedi na batenskoj klupi. Oi su mu zatvorene. Pred kuom se

zaustavljaju jedna kola koja vue konj. Lukasa budi kloparanje. U batu ulazi
Josip, batovan. Lukas ga gleda:
- ta elite, Josipe?
 - ta elim? Danas je pazarni dan. ekao sam vas do sedam sati.
Lukas kae:
- Molim vas da mi oprostite, Josipe. Zaboravio sam koji je danas dan.
Ako hoete, moemo brzo utovariti robu.
- alite se? Sada je dva sata popodne. Nisam doao da tovarim, ve da
vas pitam hoete li jo uvek da prodajem vau robu. Ako neete, treba mi to
rei. Meni je potpuno svejedno. Radim to samo da vam uinim uslugu.
- Naravno, Josipe. Jednostavno sam zaboravio da je pazarni dan.
- Niste vi samo danas zaboravili. Bili ste zaboravili i prole nedelje, i
pretprole nedelje.
Lukas kae:
- Tri nedelje? Nisam bio ni svestan.
Josip mae glavom:
- Neto nije u redu, kod vas. ta ste radili s voem i povrem za ove tri
nedelje?
- Nita. Ali zalivao sam batu svakog dana, ini mi se.
- ini vam se? Hajdemo da vidimo.
Josip odlazi iza kue, u povrtnjak, Lukas ga sledi. Batovan se nadvija
nad leje i psuje:
- Boga mu jebem! Pustili ste da sve istrune! Gledajte ovaj paradajz po
zemlji, ove prerasle mahune, ove ute krastavce i ove crne jagode! Vi ste ludi,
koji vam je avo? Ovako upropastiti dobru robu! Zasluujete da budete obeeni
ili streljani! Graak vam je propao za ovu godinu, sve kajsije takoe. Jabuke i
kruke jo moemo spasiti. Donesite mi jednu kantu!
Lukas donosi kantu, i Josip poinje da skuplja jabuke i kruke popadale
po travi. On kae Lukasu:
- Uzmite drugu kantu i pokupite sve to je gnjilo. Moda e vae svinje to
jesti. Za ime Boga! Vaa stoka!
Josip juri u obor, Lukas ga sledi. Josip kae briui elo:
 - Hvala ti Boe, nije pocrkala. Dajte mi vile da malo poistim. Kakvim
udom niste zaboravili da hranite ivotinje!
- One se ne daju zaboraviti. Deru se im su gladne.
Josip satima radi, Lukas mu pomae, sluajui njegova nareenja.
Kada je sunce na zalasku, ulaze u kuhinju.
Josip kae:
- Neka me avo nosi! Nikad nisam osetio ovakav smrad. ta to ovoliko
smrdi?
On gleda oko sebe, primeti jedno veliko vedro puno kozijeg mleka.
- Mleko se pokvarilo. Nosite to odavde, prospite u reku.
Lukas slua. Kada se vrati, Josip je ve provetrio kuhinju, oprao podne
ploice. Lukas silazi u podrum, penje se iz njega sa flaom vina i slaninom.
Josip kae:
- Uz ovo treba hleba.
- Nemam ga.
Josip bez rei ustaje i odlazi do svojih kola po veknu hleba.
- Evo. Kupio sam ga posle pijace. Mi ga vie ne pravimo kod kue.
Josip jede i pije. On pita:
- Vi ne pijete? A ni ne jedete. Elem, ta se to deava, Lukase!
- Umoran sam. Ne mogu da jedem.
- Bledi ste u licu pod tom preplanulom koom, sama ste kost i koa.
- Nije to nita. Proi e.
Josip kae:
- Sumnjao sam ja ozbiljno da neto ne valja u vaoj glavi. Mora da je u
pitanju neka cura.
- Ne, nije u pitanju neka cura.
Josip namiguje:
- Ama, znam ja mladost. Ali bilo bi mi krivo da se jedan tako lep momak
kao vi zapusti zbog neke cure.
 Lukas kae:
- Nije to zbog cure.
- A zbog ega je onda?
- Nemam pojma.
- Nemate pojma? U tom sluaju, treba da odete kod lekara.
- Ne brinite se za mene, Josipe, bie dobro.
- Bie dobro, bie dobro. Zapostavlja batu, puta da mu se mleko
pokvari, ne jede, ne pije, i misli da to tako moe da se nastavi.
Lukas ne odgovara.
Na polasku, Josip kae:
- Sluajte, Lukase. Da vi opet ne biste zaboravili kada je pazarni dan, ja
u da ustanem sat vremena ranije, doi u da vas probudim, i zajedno emo
utovariti povre, voe i ivotinje za prodaju. Odgovara li vam to?
- Da, hvala vam Josipe.
Lukas daje Josipu drugu flau vina, prati ga do njegovih kola.
Oinuvi konja, Josip vie:
- Pripazite se, Lukase! Ljubav je ponekad kobna.

Lukas sedi na batenskoj klupi. Oi su mu sklopljene. Kada ih ponovo

otvori, vidi neku malu devojicu koja se ljulja na grani jedne trenje.
Lukas pita:
- ta ti radi ovde? Ko si ti?
Devojica skae na zemlju, nameta ruiaste mane svezane na
krajevima svojih pletenica:
- Tetka Leonija vas moli da poete kod gospodina paroha. On je potpuno
sam, zato to tetka Leonija ne moe vie da radi, ona lei kod kue, vie ne
ustaje, suvie je stara. Moja majka nema vremena da ide kod gospodina paroha,
zato to ona radi u fabrici, a nema vremena ni moj otac.
Lukas kae:
 - Jasno mi je. Koliko ima godina?
- Ne znam dobro. Poslednji put kad mi je bio roendan, imala sam pet
godina, ali to je bilo zimus. A sada je ve jesen, i mogla bih da poem u kolu
da nisam roena prekasno.
- Ve je jesen!
Devojica se smeje:
- Zar niste znali? Od pre dva dana je jesen, iako mislimo da je leto zato
to je vrue.
- Svata ti zna!
- Da. Imam starijeg brata koji me svemu ui. Zove se Simon.
- A ti, kako se ti zove?
- Janja.
- To je lepo ime.
- Lukas takoe. Znam da ste vi Lukas, zato to je moja tetka rekla: Idi po
Lukasa, on stanuje u poslednjoj kui, preko puta karaule.
- Nisu te zaustavili graniari?
- Nisu me videli. Prola sam otpozadi.
Lukas kae:
- Voleo bih da imam sestricu kao to si ti.
- Nema je?
- Ne. Kada bih je imao, napravio bih joj ljuljaku. Hoe li da ti napravim
ljuljaku?
Janja kae:
- Imam ve jednu kod kue. Ali vie volim da se ljuljam na neem
drugom. Zabavnije je.
Ona skae, dohvati veliku granu trenje i zaljulja se na njoj smejui se.
Lukas pita:
- Ti nikada nisi tuna?
- Ne, jer se jednim uvek uteim za neto drugo.
 Ona skae na zemlju:
- Treba da pourite kod gospodina paroha. Moja tetka mi je to ve rekla
jue i prekjue, i pre toga, ali ja sam svakog dana zaboravila. Grdie me.
Lukas kae:
- Ne brini se. Ii u veeras.
- Dobro, onda odoh ja.
- Ostani jo malo. Da li bi volela da slua muziku?
- Koju vrstu muzike?
- Videe. Doi.
Lukas uzima devojicu u naruje, ulazi u svoju sobu, sputa dete na veliki
krevet, stavlja jednu plou na stari gramofon. Sedei na podu pored kreveta,
glave poloene na ruke, on slua.
Janja pita:
- Ti plae?
Lukas odmahuje glavom.
Ona kae:
- Plaim se. Ne volim tu muziku.
Lukas uhvati jednom rukom devojicu za nogu, stie je. Ona vriti:
- Boli me to! Pusti me!
Lukas olabavljuje stisak svojih prstiju.
Kada se ploa zavri, Lukas ustaje da stavi drugu stranu. Devojica je
nestala. Lukas slua ploe do zalaska sunca.

Uvee, Lukas priprema korpu sa povrem, krompirom, jajima, sirom.

Zakolje jednu kokoku, isti je, uzima jo i mleka i flau vina.
Zvoni na vrata parohije, niko ne dolazi da otvori. Ulazi na otvorena vrata
za poslugu, ostavlja korpu u kuhinju. Kuca na vrata sobe, ulazi.
Paroh, visoki i mravi starac, sedi za svojim radnim stolom. Pod
svetlou svee, on igra ah, sam.
 Lukas privlai jednu stolicu radnom stolu, seda preko puta starca, kae:
- Izvinite, oe.
Paroh kae:
- Isplatiu vam malo-pomalo ono to vam dugujem, Lukase.
Lukas pita:
- Ve dugo nisam dolazio?
- Od poetka leta. Ne seate se?
- Ne. Ko vas je hranio za to vreme?
- Leonija mi je svaki dan donosila malo supe. Ali, od pre neki dan je
bolesna.
Lukas kae:
- Molim vas za izvinjenje, oe.
- Izvinjenje? Zato? Nisam vam platio ima nekoliko meseci. Nemam vie
novaca. Drava je odvojena od Crkve, vie me ne plaaju za moj posao. Moram
da ivim od milodara vernika. No, ljudi se plae da ne budu na zlom glasu ako
dolaze u crkvu. Na bogosluenje doe samo pokoja uboga starica.
Lukas kae:
- To to nisam dolazio, nije zbog novca koji mi dugujete. Jo gore je.
- Kako to, gore?
Lukas poginje glavu:
- Potpuno sam vas zaboravio. Zaboravio sam i svoju batu, pijacu, mleko,
sir. Zaboravio sam ak i da jedem. Mesecima sam spavao na tavanu, plaio sam
se da uem u svoju sobu. Trebalo je da jedna devojica, Leonijina neaka, danas
doe, pa da smognem snage i uem unutra. Ona me je takoe podsetila na moju
dunost prema vama.
- Nemate nikakvu dunost, nikakvu obavezu prema meni. Vi prodajete
svoju robu, ivite od te prodaje. Ako vie ne mogu da vam plaam, normalno je
da me vie niim ne snabdevate.
- Ponavljam vam, nije zbog novca. Razumite me.
 - Objasnite mi. Sluam vas.
- Vie ne znam kako dalje da ivim.
Paroh ustaje, obuhvata Lukasovo lice rukama:
- ta vam se dogodilo, dete moje?
Lukas odmahuje glavom:
- Ne mogu nita vie da vam kaem. To je kao neka bolest.
- Shvatam. Neka vrsta bolesti due. Zbog vaih nenih godina, a moda i
zbog vaeg prevelikog samovanja.
Lukas kae:
- Moda. Spremiu veeru i jeemo zajedno. Ni ja nisam odavno jeo.
Kada pokuam da jedem, povratim. S vama u moda moi.
On odlazi u kuhinju, loi vatru, pristavlja varivo od kokoke s povrem.
Postavlja sto, otvara flau vina.
Paroh dolazi u kuhinju:
- Ponavljam vam, Lukase, ne mogu vie da vam plaam.
- Ipak treba da jedete.
- Da, ali ne treba mi takva gozba. Bilo bi mi dovoljno malo krompira ili
kukuruza.
Lukas kae:
- Jeete ono to vam budem donosio i vie neemo razgovarati o novcu.
- Ne mogu to da prihvatim.
- Lake je davati nego primati, zar ne? Gordost je greh, oe.
Oni jedu utke. Piju vino. Lukas ne povraa. Nakon obeda, on pere sude.
Paroh se vraa u svoju sobu. Lukas mu se pridruuje:
- Sada treba da poem.
- Kuda idete?
- Da hodam ulicama.
- Mogao bih vas nauiti da igrate ah.
Lukas kae:
 - Ne verujem da me to moe zainteresovati. To je komplikovana igra koja
zahteva mnogo koncentracije.
- Da pokuamo.
Paroh objanjava igru. Oni igraju jednu partiju. Lukas pobeuje. Paroh
pita:
- Gde ste nauili da igrate ah?
- Iz knjiga. Ali ovo je prvi put da igram istinski.
- Hoete li navraati da igramo?
Lukas navraa svake veeri. Gospodin paroh napreduje, partije postaju
zanimljive, iako uvek pobeduje Lukas.

Lukas ponovo spava u svojoj sobi, na velikom krevetu. Ne zaboravlja

pazarne dane, ne ostavlja vie mleko da se pokvari. Brine se o ivotinjama, o
bati, o kui. Odlazi u umu da skuplja peurke i suvo granje. Ponovo ide i u
ribolov.
U detinjstvu, Lukas je hvatao ribe rukom ili udicom. Sada smilja jedan
sistem koji skree ribe iz renog toka i usmerava ih u jedno jezerce iz kojeg vie
ne mogu da izau. Lukas samo treba da ih zahvati mreom, kada mu se prohte
svee ribe.
Uvee Lukas jede sa gospodinom parohom, odigra jednu ili dve partije
aha, zatim ponovo kree u etnju ulicama grada.
Jedne noi, ulazi u prvu kafanu koja mu je na putu. Tu kafanicu nekada
su lepo odravali, ak i za vreme rata. Sada je to mrano, gotovo prazno mesto.
Kelnerica, runa i umorna, pita viui sa svoga anka:
- Koliko?
- Tri.
Lukas seda za jedan sto trokav od crnog vina i pepela od cigareta.
Kelnerica mu donosi tri deci domaeg crnog vina. Odmah naplauje.
Kada je popio svoja tri deci, Lukas ustaje i izlazi. Ide dalje, do glavnog
trga. Zaustavlja se pred knjiarom-papirnicom, dugo posmatra izlog: kolske
sveske, olovke, gumice i par knjiga.
Lukas ulazi u kafanu preko puta.
Ovde ima malo vie sveta, ali je jo prljavije nego u onoj drugoj kafani.
Pod je prekriven piljevinom.
Lukas seda pored otvorenih vrata, jer u lokalu nema nikakvog drugog
provetravanja.
Jedan dugaak sto zauzela je grupa graniara. S njima su devojke. Oni
pevaju.
Neki odrpani stari prilazi da sedne za Lukasov sto:
- Svira li neto, ha?
Lukas zove:
- Pola litre i dve ae!
Stari kae:
- Nisam hteo da mi plati pie, hteo sam samo da zasvira. Kao nekada.
- Ne mogu vie da sviram kao nekada.
- Razumem te. Ali ipak zasviraj. To bi mi priinilo zadovoljstvo.
Lukas sipa vino:
- Pij.
On vadi iz depa svoju usnu harmoniku i poinje da svira jednu tunu
pesmu, pesmu o ljubavi i rastanku.
Graniari i devojke prihvataju pesmu.
Jedna od devojaka prilazi da sedne pored Lukasa, miluje ga po kosi:
- Gledajte kako je sladak.
Lukas prestaje da svira, ustaje.
Devojka se smeje:
- Kakav mali divljak!
Napolju pada kia. Lukas ulazi u treu kafanu, opet trai tri deci. Kada
pone da svira, lica se okreu prema njemu, zatim ponovo uranjaju u ae. Ovde
ljudi piju, ali ne razgovaraju.
Iznenada, jedan visoki i snani mukarac, kome je amputirana noga,
postavlja se nasred sale, ispod jedine i gole sijalice i, oslanjajui se na take,
zapoinje jednu zabranjenu pesmu.
Lukas ga prati na harmonici.
Drugi gosti brzo dovravaju svoje ae i, jedan za drugim, naputaju
kafanu.
Niz ovekovo lice cure suze na poslednja dva stiha pesme:

Ovaj narod ve je ispatao

Za prolost i budunost.

Sutradan, Lukas odlazi u knjiaru-papirnicu. Bira tri olovke, paket papira

na kvadratie i jednu debelu svesku. Kada prie kasi, knjiar, debeo i bled
ovek, kae:
- Ima ve dugo otkako vas nisam video. Niste bili tu?
- Ne, samo sam bio suvie zauzet.
- Vaa potronja papira je zadivljujua. Ponekad se pitam ta sve moete
s njim da radite.
Lukas kae:
- Volim da ispunjavam bele listove olovkom. To me zabavlja.
- To s vremenom mora da daje brda.
- Mnogo rasipam. Neuspeli listovi slue mi za potpaljivanje vatre.
Knjiar kae:
- Naalost, nemam takvih revnosnih kupaca kao to ste vi. Posao mi vie
ne ide. Pre rata je ilo. Ovde su bile mnoge kole. Vie kole, internati, koledi.
Uvee su se ulicama etali studenti, zabavljali su se. Bio je tu i muziki
konzervatorijum, davali su se koncerti, pozorine predstave, svake sedmice.
Pogledajte sada na ulicu. Samo deca i starci. Pokoji radnik, pokoji vinogradar.
Nema vie omladine u ovom gradu. Sve kole su premetene u unutranjost
zemlje, sem osnovne kole. Mladi, ak i oni koji ne studiraju, odlaze u druga
mesta, u ive gradove. Na grad je mrtav, prazan grad. Pogranina zona,
zatvorena, zaboravljena. Sve stanovnike ovog grada znate iz vienja. Uvek ista
lica. Nijedan stranac ne moe da ue ovamo.
Lukas kae:
- Ima graniara. Oni su mladi.
- Da, jadnici. Zatvoreni u kasarne, patroliraju nou. A svakih est meseci
ih smenjuju, da se ne bi mogli integrisati u stanovnitvo. Ovaj grad ima deset
hiljada stanovnika, plus tri hiljade stranih vojnika, i dve hiljade graniara iz
nae zemlje. Pre rata smo imali pet hiljada studenata i turiste preko leta. Turisti
su dolazili i iz unutranjosti zemlje, i s druge strane granice.
Lukas pita:
- Granica je bila otvorena?
- Oigledno. Odande su dolazili seljaci da prodaju svoju robu ovde,
studenti su prelazili na drugu stranu za seoske blagdane. Voz je takoe
produavao do oblinjeg grada druge zemlje. A sada, na grad je poslednja
stanica. Svi silaze! I izvadite vae isprave!
Lukas pita:
- Moglo se slobodno dolaziti i odlaziti? Moglo se putovati u inostranstvo?
- Naravno. Vi, vi to nikada niste doiveli. Sada ne moete nainiti ni
jedan jedini korak a da vam ne trae linu kartu. I specijalnu dozvolu za
pograninu zonu.
- A ako je nema?
- Bolje je imati je.
- Ja je nemam.
- Koliko vam je godina?
- Petnaest.
- Trebalo bi da je imate. ak i deca imaju linu kartu koju im izdaje
kola. ta radite kada naputate grad i kada se u njega vraate?
- Nikada ne naputam grad.
- Nikada? Ne idete ak ni u susedni grad kada treba da kupite neto to ne
moe da se nae ovde?
- Ne. Nisam napustio ovaj grad otkako me je majka dovela ovamo, pre
est godina.
Knjiar kae:
- Ako ne elite da imate nevolja, nabavite sebi linu kartu. Idite u optinu
i objasnite svoj sluaj. Ako vam prave potekoe, potraite Petera N. Recite mu
da vas alje Viktor. Peter je iz istoga grada kao i ja. Sa severa. On zauzima
vaan poloaj u Partiji.
Lukas kae:
- To je ljubazno od vas. Ali zato bih imao potekoa da bih dobio obinu
linu kartu?
- Nikad se ne zna.

Lukas ulazi u jednu veliku zgradu pored zamka. Na fasadi se vijore

zastave. Mnogobrojne crne table sa zlatnim slovima oznaavaju biroe:
Politbiro Revolucionarne partije
Sekretarijat Revolucionarne partije
Udruenje Revolucionarne omladine
Udruenje Revolucionarnih ena
Savez Revolucionarnih sindikata
S druge strane vrata, obina siva tabla sa crvenim slovima: Optinski
poslovi prvi sprat.
Lukas se penje na sprat, kuca na jedan mutni prozor iznad kojeg pie:
Line karte.
Neki ovek u sivoj bluzi otvara klizni prozor i utke gleda Lukasa.
Lukas kae:
 - Dobar dan, gospodine. Hteo bih da izvadim linu kartu.
- Da je obnovite, hoete da kaete. Istekla vam je?
- Ne, gospodine. Ja je nemam. Nikada je nisam imao. Reeno mi je kako
sam duan da je imam.
Slubenik pita:
- Koliko godina imate?
- Petnaest.
- Onda, stvarno, trebalo bi da je imate. Dajte mi vau kolsku kartu.
Lukas kae:
- Nemam kartu. Nijedne vrste.
Slubenik kae:
- To nije mogue. Ako jo niste zavrili osnovnu kolu, imate svoju
kolsku kartu; ako ste student, imate studentsku kartu; ako ste egrt, imate
egrtsku kartu.
Lukas kae:
- ao mi je. Nemam ni jednu ni drugu. Nikada nisam iao u kolu.
- Kako to? kola je obavezna do etrnaest godina starosti.
- Bio sam osloboen kole zbog jedne traume.
- A sada? ta sada radite?
- ivim od proizvoda iz moje bate. Uvee sviram po kafanama.
Slubenik kae:
- A, vi ste taj Lukas T., tako se zovete?
- Da.
- S kim ivite?
- Stanujem u bakinoj kui, pored granice. ivim sam. Baka je umrla
prole godine.
Slubenik se eka po glavi:
- Sluajte, va sluaj je poseban. Moram da se raspitam. Ne mogu sam da
odluim. Valja vam doi kroz par dana.
 Lukas kae:
- Moda bi Peter N. mogao to da sredi.
- Peter N.? Partijski sekretar? Poznajete ga?
On uzima telefon. Lukas mu kae:
- Preporuio me je gospodin Viktor.
Slubenik sputa slualicu, izlazi iz kancelarije:
- Doite. Sii emo sprat nie.
On kuca na vrata na kojima pie: Sekretarijat Revolucionarne partije.
Oni ulaze. Neki mladi ovek sedi za kancelarijskim stolom. Slubenik mu prua
jednu praznu kartu:
- Ovo je u vezi s jednom linom kartom.
- Ja u se time pozabaviti. Ostavite nas.
Slubenik izlazi, mladi ustaje i prua ruku Lukasu:
- Dobar dan, Lukase.
- Vi me znate?
- Svi vas znaju u ovom gradu. Veoma sam srean to mogu da vam
uinim uslugu. Da popunimo vau kartu. Ime, prezime, adresa, datum roenja.
Imate samo petnaest godina? Veoma ste krupni za vae godine. Posao? Da
upiem muziar?
Lukas kae:
- ivim takoe od obraivanja svoje bate.
- Onda, upisaemo batovan, to deluje ozbiljnije. Dobro, kosa
kestenjasta, oi sive. Politiko opredeljenje?
Lukas kae:
- To precrtajte.
- Da. A ovde, ta elite da vam upiem ovde: n zvaninika vlasti?
- Idiot, ako moete. Imao sam jednu traumu, nisam potpuno normalan.
Mladi se smeje:
- Niste potpuno normalni? Ko bi to pomislio? Ali, imate pravo. Jedna
takva ocena moe da vas potedi mnogih neprijatnosti. Sluenja vojske, na
primer. Prema tome, piem: Hronini psihiki poremeaji. Odgovara li vam
to?
Lukas kae:
- Da, gospodine. Hvala, gospodine.
- Zovite me Peter.
Lukas kae:
- Hvala, Petere.
Peter prilazi Lukasu, prua mu njegovu kartu. Drugom rukom blago mu
dodiruje lice. Lukas zatvara oi. Peter ga dugo ljubi u usta, drei Lukasovu
glavu u svojim rukama. Posmatra jo neko vreme Lukasovo lice, zatim ponovo
seda za svoj sto:
- Izvinite, Lukase, vaa lepota mi je pomutila razum. Moram dobro da se
pripazim. Takve stvari u Partiji su neoprostive.
Lukas kae:
- Niko nita o tome nee znati.
Peter kae:
- Jedna takva mana ne moe celog ivota ostati skrivena. Neu se dugo
zadrati na ovom radnom mestu. To to sam ovde je samo zato to sam
dezertirao, predao se i vratio se sa pobednikom vojskom naih oslobodilaca.
Bio sam jo student kada su me poslali u rat.
Lukas kae:
- Morali biste se oeniti ili, barem, nai neku ljubavnicu da biste otklonili
sumnje. Bilo bi vam lako da zavedete neku enu. Lepi ste, muevni. I tuni ste.
ene vole tune mukarce. A uz to, imate lep poloaj.
Peter kae:
- Nemam nikakve elje da zavedem neku enu.
Lukas kae:
- Pa ipak, moda postoje ene koje moemo voleti, na izvestan nain.
- Svata vi znate u vaim godinama, Lukase!
- Nita ja ne znam, samo nagaam.
Peter kae:
- Ako vam bilo ta zatreba, potraite me.
 2.

Poslednji je dan godine. Velika hladnoa sa severa zahvatila je zemlju.

Lukas silazi na reku. Odnee gospodinu parohu malo ribe za
novogodinju veeru.
Ve je no. Lukas se opremio fenjerom i pijukom. Tek to je poeo da
razbija led koji prekriva jezerce, kad zauje deiji pla. On uperi fenjer u pravcu
plaa.
Neka ena sedi na mostiu koji je Lukas sagradio pre mnogo godina.
ena je umotana u ebe, posmatra reku koja valja komade snega i leda. Ispod
ebeta plae beba.
Lukas prilazi, pita enu:
- Ko si ti? ta radi ovde?
Ona ne odgovara. Njene krupne crne oi zure u svetlost fenjera.
Lukas kae:
- Doi.
On je obujmi desnom rukom, vodi je ka kui, osvetljavajui put. Dete jo
uvek plae.
U kuhinji je toplo. ena seda, vadi dojku i daje bebi da sisa.
Lukas odvraa pogled, stavlja na vatru ostatak supe s povrem.
Dete spava na majinom krilu. Majka gleda Lukasa:
- Htela sam da ga udavim. Nisam mogla.
Lukas pita:
- Hoe li da ja to uinim?
- Ti bi to mogao?
- Davio sam mieve, make, tenad.
- Ali dete, to nije isto.
- Hoe li ili nee da ga udavim?
 - Ne, sada vie neu. Suvie je kasno.
Nakon kraeg utanja, Lukas kae:
- Ima jedna slobodna soba ovde. Moe u njoj da spava sa svojim
detetom.
Ona podie svoje crne oi ka Lukasu:
- Hvala ti. Zovem se Jasmina.
Lukas otvara vrata bakine sobe:
- Smesti svoje dete na krevet. Ostaviemo vrata otvorena da zagrejemo
sobu. Poto neto pojede, lei e da spava pored njega.
Jasmina sputa dete na bakin krevet, vraa se u kuhinju.
Lukas pita:
- Jesi li gladna?
- Nisam jela od sino.
Lukas sipa supu u jednu zdelicu:
- Jedi, i idi da spava. Priaemo sutra. Ja sada moram da idem.
On se vraa na jezerce, mreom zahvata dve ribe i odlazi u parohiju.
Sprema obed kao i obino, jede sa parohom, igraju partiju aha. Lukas po
prvi put gubi.
Gospodin paroh je ljut:
- Rasejani ste veeras, Lukase. Pravite krupne greke. Ponimo ponovo, i
koncentriite se.
Lukas kae:
- Umoran sam. Treba da se vratim.
- Opet idete da skitate po kafanama.
- Dobro ste obaveteni, gospodine paroe.
Paroh kae:
- Viam mnoge stare ene. One mi priaju sve to se deava u gradu. Ne
mrtite se tako! Hajde, lepo se zabavite. Novogodinja je no.
Lukas ustaje:
 - elim vam srenu novu godinu, oe.
Paroh takoe ustaje, sputa ruku na Lukasovu glavu:
- Bog vas blagoslovio. Neka vam da mir u dui.
Lukas kae:
- Nikada u meni nee biti mir.
Treba se moliti i nadati se, dete moje.
Lukas hoda ulicom. Prolazi ispred bunih kafana, ne zaustavlja se,
ubrzava korak, pa ak i tri neosvetljenim puteljkom koji vodi do bakine kue.
Otvara kuhinjska vrata. Jasmina jo uvek sedi na ugaonoj klupi. Otvorila
je vratanca od tednjaka, posmatra vatru. Zdelica, puna ohlaene supe, jo uvek
je na stolu.
Lukas seda preko puta Jasmine:
- Nisi jela.
- Nisam gladna. Jo uvek sam ukoena od zime.
Lukas uzima sa police flau rakije, sipa je u dve ae:
- Pij. To e te zgrejati iznutra.
On pije, Jasmina takoe. On sipa jo. Piju utke. Sluaju gradska zvona iz
daljine.
Lukas kae:
- Pono je. Poinje nova godina.
Jasmina obara glavu na sto, plae.
Lukas ustaje, skida ebe kojim je Jasmina jo uvek pokrivena. Miluje
njenu crnu kosu, dugu, sjajnu. Miluje i njene grudi nabrekle od mleka.
Otkopava joj bluzu, naginje se, sisa mleko.

Sutradan, Lukas ulazi u kuhinju. Jasmina sedi na klupi, s bebom u krilu.

Ona kae:
- Volela bih jo da okupam svoju bebu. Posle u da odem.
- Kuda e?
 - Ne znam. Ne mogu da ostanem u ovom gradu posle onoga to se desilo.
Lukas pita:
- ta se to desilo? Dete? Ima i drugih neudatih majki u gradu. Roditelji su
te se odrekli?
- Ja nemam roditelje. Majka mi je umrla po mom roenju. ivela sam sa
ocem i tetkom, majinom sestrom. Ta tetka me je odgajala. Kada se moj otac
vratio iz rata, oenio se njome. Ali nije je voleo. Voleo je samo mene.
Lukas kae:
- Shvatam.
- Da. A kada je moja tetka postala toga svesna, prijavila nas je. Moj otac
je u zatvoru. Ja sam radila u bolnici kao istaica, sve do svog poroaja. Jutros
sam izala iz bolnice, zakucala sam na vrata nae kue, tetka mi nije otvorila.
Psovala me je s one strane vrata.
Lukas kae:
- Znam tvoju priu. O njoj se govori po kafanama.
- Da, svi o tome priaju. Ovo je mali grad. Ne mogu da ostanem ovde.
Htela sam da udavim dete, a zatim da preem granicu.
- Granicu je nemogue prei. Nagazila bi na minu.
- Svejedno mi je hou li umreti.
- Koliko godina ima?
- Osamnaest.
- Suvie je rano da umre. Moe zapoeti novi ivot drugde. U nekom
drugom gradu, kasnije, kada tvoje dete bude vee. U meuvremenu, moe da
ostane ovde koliko god eli.
Ona kae:
- Ali, metani!
- Metani e prestati da brbljaju. Na kraju e uutati. Nisi duna da ih
via. Ovo ovde nije grad, ovo je moja kua.
- Ti bi me zadrao kod sebe, s mojim detetom?
 - Moe da stanuje u ovoj sobi, moe da dolazi u kuhinju, ali nikada ne
sme da dolazi u moju sobu, ni da se penje na tavan. I nikada ne sme da mi
postavlja pitanja.
Jasmina kae:
- Neu ti postavljati pitanja i neu te uznemiravati. Spreiu i dete da te
uznemirava. Kuvau i spremau kuu. Umem sve da radim. Kod nas sam ja
obavljala kune poslove, zato to moja tetka radi u fabrici.
Lukas kae:
- Voda vri. Moe da pripremi kupku.
Jasmina stavlja na sto korito, skida detetu odelce i pelene. Lukas greje
pekir iznad tednjaka. Jasmina kupa dete, Lukas gleda kako to ona radi.
On kae:
- Ima deformisana ramena.
- Da. Noge takoe. Rekli su mi u bolnici. To je moja greka. Utezala sam
trbuh steznikom, da sakrijem trudnou. Bie bogalj. Da sam barem imala snage
da ga udavim.
Lukas uzima u naruje dete umotano u pekir, gleda malo nepravilno ali
lepo lice:
- Ne treba vie priati o tome, Jasmina.
Ona kae:
- Bie nesrean.
- I ti si nesrena, premda nisi bogalj. Moda nee biti nesreniji od tebe,
ili od bilo koga drugog.
Jasmina ponovo uzima dete, oi su joj pune suza:
- Ti si dobar, Lukase.
- Zna moje ime?
- Svi te znaju u gradu. Kau da si lud, ali ja u to ne verujem.
Lukas izlazi, vraa se sa daskama:
- Napraviu mu kolevku.
 Jasmina pere rublje, sprema ruak. Kada je kolevka spremna, oni leu
dete unutra, ljuljaju ga.
Lukas pita:
- Kako se zove? Jesi li mu ve dala ime?
- Da. U bolnici to trae, da bi ga prijavili u optini. Nazvala sam ga
Matijas. To je ime moga oca. Nijedno drugo ime nije mi palo na pamet.
- Znai toliko si ga volela?
- Imala sam samo njega.

Uvee, Lukas se vraa iz parohije ne svraajui u kafanu. U tednjaku jo

gori vatra. Kroz odkrinuta vrata, Lukas uje Jasminu kako tiho peva. On ulazi
u bakinu sobu, Jasmina, u koulji, ljulja dete pored prozora. Lukas pita:
- Zato jo nisi legla?
- ekala sam te.
- Ne treba da me eka. Ja se uglavnom vraam mnogo kasnije.
Jasmina se smei:
- Znam. Svira u kafanama.
Lukas prilazi, pita:
- On spava?
- Odavno. Ali uivam da ga ljuljam.
Lukas kae:
- Doi u kuhinju. Moemo ga probuditi.
Sedei jedno naspram drugog u kuhinji, oni utke piju rakiju. Kasnije,
Lukas pita:
- Kada je to poelo? Izmeu tvoga oca i tebe?
- Odmah. im se vratio.
- Koliko ti je bilo godina?
- Dvanaest.
- Silovao te je?
 Jasmina se smeje:
- O, ne! Nije me silovao. Samo bi legao pored mene, stiskao me uza se,
ljubio me, milovao me, plakao.
- Gde je bila tvoja tetka za to vreme?
- Radila je u fabrici, u smenama. Kada je bila u nonoj smeni, moj otac je
spavao sa mnom, u mom krevetu. Bio je to veoma uzan krevet u jednoj sobici
bez prozora. Bili smo sreni, oboje, u tom krevetu.
Lukas sipa rakije, kae:
- Nastavi!
- Rasla sam. Moj otac mi je milovao grudi, govorio je: Uskoro e biti
ena, otii e s nekim mladiem. Ja sam govorila: Ne, nikada neu otii.
Jedne noi, u snu, uzela sam njegovu ruku, stavila sam je izmeu svojih nogu.
Pritiskala sam njegove prste i po prvi put sam doivela zadovoljstvo. Sutradan
uvee, ja sam od njega traila da mi opet prui to beskrajno slatko zadovoljstvo.
On je plakao, govorio je da ne treba, da je to ravo, ali ja sam navaljivala,
preklinjala sam ga. Onda se on nagnuo nad moju ribicu, lizao ju je, sisao, ljubio,
i moje zadovoljstvo bilo je jo snanije nego prvi put.
Jedne veeri, legao je na mene, stavio mi je svoj ud meu butine, govorio
mi je: Stegni noge, stegni jae, ne dozvoli mi da uem, ne elim da te
povredim.
Tako smo vodili ljubav godinama, ali dola je no kada nisam mogla
odoleti. Moja udnja za njim bila je prevelika, rairila sam noge, bila sam
potpuno otvorena, uao je u mene.
Ona uti, gleda Lukasa. Njene krupne crne oi sijaju, njene sone usne su
poluotvorene. Ona vadi jednu dojku iz koulje, pita:
- Hoe li?
Lukas je zgrabi za kosu, odvlai je u sobu, obara je na bakin krevet i
uzima je ujedajui je za potiljak.
Sledeih dana, Lukas se vraa u kafane. Ponovo ide u etnje pustim
ulicama grada.
Na povratku, ide pravo u svoju sobu.
Ipak jedne veeri, pijan, otvara vrata bakine sobe. Svetlost iz kuhinje
obasjava prostoriju. Jasmina spava, dete takoe.
Lukas se svlai i ulazi u Jasminin krevet. Jasminino telo je vrelo,
Lukasovo je ledeno. Ona je okrenuta ka zidu, on se pripija uz njena lea, stavlja
svoj ud meu Jasminine noge.
Ona stee butine, jeca:
- Oe, o, oe!
Lukas joj kae na uho:
- Stegni. Stegni jae.
Ona se otima, teko die. On prodire u nju, ona vriti.
Lukas stavlja ruku na Jasminina usta, navlai joj perinu na glavu:
- uti. Probudiemo dete!
Ona mu grize prste, sisa mu palac.
Kada je gotovo, ostaju da lee par minuta, zatim Lukas ustaje.
Jasmina plae.
Lukas odlazi u svoju sobu.

Leto je. Dete je svuda. U bakinoj sobi, u kuhinji, u bati. Kree se

etvoronoke.
Grbavo je, nakazno. Ima suvie mrave noge, suvie dugake ruke,
neskladno telo.
Dolazi i u Lukasovu sobu. Dobuje po vratima svojim malim pesnicama
sve dok mu Lukas ne otvori. Pentra se na veliki krevet.
Lukas stavlja jednu plou na gramofon i dete se njie na krevetu.
Lukas stavlja drugu plou, a dete se sakriva pod pokrivae.
Lukas uzima list papira, crta na njemu zeca, kokoku, prase. Dete se
smeje i ljubi papir.
 Lukas crta irafu i slona, dete odmahuje glavom i cepa papir.
Lukas udeava za dete jedan kvadrat s peskom, kupuje mu lopaticu,
kanticu za polivanje i runa kolica.
Postavlja mu ljuljaku, pravi mu auto s gornjim delom i tokovima. Seda
dete u auto, voza ga. Pokazuje mu ribe, uvodi ga u kavez sa zeevima. Dete
pokuava da miluje zeeve, ali zeevi tre, izbezumljeni, na sve strane.
Dete plae.
Lukas ide u grad i kupuje jednog plianog medu.
Dete gleda medu, uzima ga, pria mu, trese ga i baca pod Lukasove
noge.
Jasmina uzima medu, miluje ga:
- Dobri meda. To je mnogo dobri mali meda.
Dete gleda svoju majku i lupa glavom o kuhinjski pod. Jasmina ostavlja
medu i uzima dete u naruje. Dete vriti, udara majku po glavi i utira je u
stomak. Jasmina ga ostavlja i dete se krije pod stolom sve do veeri.
Uvee, Lukas donosi jedno sasvim malo mae koje se spaslo od
Josipovih vila. Stojei na kuhinjskom podu, ivotinjica mijaue i drhti svim
svojim udovima.
Jasmina sputa pred njega zdelicu mleka, maca jo mijaue.
Jasmina stavlja mae u deiju kolevku.
Dete se uspentra u svoju kolevku, lee pored maenceta, privija ga uza se.
Mae se otima i grebe dete po licu i rukama.
Par dana kasnije, mae jede sve to mu daju, i spava u kolevci podno
detetovih nogu.
Lukas moli Josipa da mu nabavi malog psa.
Jednog dana, Josip stie s jednim crnim kuencetom, duge i kovrdave
dlake. Jasmina upravo kai rublje u bati, dete se odmara. Jasmina kuca na
Lukasova vrata, vie:
- Ima li koga?!
 Ona se sakriva u bakinu sobu.
Lukas polazi Josipu u susret. Josip kae:
- Evo psa koga sam vam obeao. To je ovar iz velike ravnice. Bie to
dobar pas uvar.
Lukas kae:
- Hvala vam, Josipe. Doite da popijete au vina.
Oni ulaze u kuhinju, piju vino. Josip pita:
- Neete da mi predstavite svoju enu?
Lukas kae:
- Jasmina nije moja ena. Nije znala gde da ide, primio sam je kod sebe.
Josip kae:
- Ceo grad zna njenu priu. To je veoma lepa devojka. Kuence je za
njeno dete, pretpostavljam.
- Da, za Jasminino dete.
Pre nego to e poi, Josip jo kae:
- Suvie ste mladi, Lukase, da biste imali enu i dete na grbai. To je
velika odgovornost.
Lukas kae:
- To je moja stvar.
Kada je Josip otiao, Jasmina izlazi iz kue. Lukas dri kuence u
naruju:
- Vidi ta je Josip doneo za Matijasa.
Jasmina kae:
- On me je video. Nije pravio neke primedbe?
- Jeste. Smatra da si veoma lepa. Grei to se brine, Jasmina, zbog
onoga to ljudi mogu o nama da misle. Trebalo bi da poe jednog od ovih dana
sa mnom u grad, da ti kupim odeu. Nosi istu haljinu otkako si dola ovamo.
- Ta haljina mi je dovoljna. Ne elim drugu. Neu da idem u grad.
Lukas kae:
 - Hajde da pokaemo Matijasu psa.
Dete je s makom pod kuhinjskim stolom.
Jasmina kae:
- Mati, ovo je za tebe. To je poklon.
Lukas sedi na ugaonoj klupi sa psom, dete mu se uspue na krilo. Ono
gleda psa, sklanja dlake koje mu prekrivaju njuku. Pas lie dete po licu. Maka
frke na psa i bei u batu.

Sve je hladnije. Lukas kae Jasmini:

- Matijasu treba topla odea, a tebi takoe.
Jasmina kae:
- Znam da pletem. Trebalo bi mi vune i igala.
Lukas kupuje korpu punu klupadi vune i vie pari igala za pletenje,
razliite veliine. Jasmina plete dempere, arape, alove, rukavice, kape. Od
ostataka vune pravi raznobojne pokrivae. Lukas joj estita.
Jasmina kae:
- Znam i da ijem. Kod kue sam imala staru ivau mainu moje majke.
- Hoe li da odem po nju?
- Imao bi hrabrosti da ode kod moje tetke?
Lukas odlazi s runim kolicima. Kuca na vrata Jasminine tetke. Otvara
mu jedna jo uvek mlada ena:
- ta hoete?
- Doao sam da traim Jasmininu ivau mainu.
Ona kae:
- Uite.
Lukas ulazi u jednu veoma istu kuhinju. Jasminina tetka ga odmerava:
- A tako, vi ste taj. Jadni deko. Pa vi ste jo dete.
Lukas kae:
- Imam sedamnaest godina.
 - A ona, ona e uskoro imati devetnaest. Kako je ona?
- Dobro.
- A dete?
- Takoe veoma dobro.
Nakon kraeg utanja, ona kae:
- ula sam da je dete roeno sa deformacijama. To je Boija kazna.
Lukas pita:
- Gde je ivaa maina?
Tetka otvara vrata jedne tesne sobice, bez prozora:
- Sve to joj je pripadalo je ovde. Uzmite to.
Tu je ivaa maina i jedan kofer od ivovog prua. Lukas pita:
- Ovde nije bilo nieg drugog?
- Njen krevet. Spalila sam ga.
Lukas prenosi ivau mainu i kofer na kolica. On kae:
- Hvala, gospoo.
- Nema na emu. Dobro sam se toga otarasila.

esto pada kia. Jasmina ije i plete. Dete vie ne moe da se igra
napolju. Ono provodi dane pod kuhinjskim stolom, sa psom i makom.
Dete ve izgovara nekoliko rei, ali jo ne hoda. Kada Lukas pokua da
ga stavi da stoji, ono se otima, bei etvoronoke, i sklanja se pod sto.
Lukas ide u knjiaru. Bira velike bele listove papira, bojice i slikovnice.
Viktor pita:
- Kod vas je neko dete?
- Da. Ali nije moje.
Viktor kae:
- Ima toliko siroia. Peter me je pitao za vas. Trebalo bi da je posetite.
Lukas kae:
- Veoma sam zauzet.
 - Razumem. Sa detetom. U vaim godinama.
Lukas se vraa. Dete spava na tepihu pod kuhinjskim stolom. Jasmina ije
u bakinoj sobi. Lukas sputa paket pored deteta. On ulazi u sobu, ljubi Jasminu
u vrat, i Jasmina prestaje da ije.
Dete crta. Crta psa i maku. Crta i druge ivotinje. Crta drvee, cvee,
kuu. Crta i svoju majku.
Lukas ga pita:
- Zato mene nikada ne crta?
Dete odmahuje glavom i sakriva se pod sto sa svojim knjigama.

Uoi Boia, Lukas see u umi jednu jelku. Kupuje arene staklene
kuglice i sveice. Kiti drvo u bakinoj sobi, uz Jasmininu pomo. Ispod drveta su
stavljeni pokloni: tkanine i jedan par toplih izama za Jasminu, debeli demper
za Lukasa, knjige i drveni konj za Matijasa.
Jasmina pee patku u rerni. Pri krompir, kuva kupus. Kolai su ve
spremni, ima nekoliko dana.
Kada se na nebu pojavi prva zvezda, Lukas pali sveice na drvetu.
Jasmina ulazi u sobu sa Matijasom u naruju.
Lukas kae:
- Doi po svoje poklone, Matijase. Knjige i konj su za tebe.
Dete kae:
- Hou konja. Konj je lep.
On pokuava da se uspentra konju na lea, bezuspeno. Vriti.
- Konj je mnogo veliki. Lukas ga je napravio. Zloesti Lukas. Napravio je
mnogo velikog konja za Matija.
Dete plae i udara glavom o pod. Lukas ga podie, drmusa ga:
- Konj nije suvie velik. Matijas je suvie mali zato to nee da stoji.
Uvek etvoronoke, kao ivotinja! Ti nisi ivotinja!
On dri dete za bradu, kako bi ga primorao da ga gleda u oi. Kae mu
strogo:
- Ako nee da hoda, nikada nee hodati. Nikada, razume li?
Dete vriti, Jasmina ga otima od Lukasa:
- Ostavi ga na miru! Uskoro e prohodati.
Ona seda dete konju na lea, ljulja ga. Lukas kae:
- Moram da idem. Lezi dete, i ekaj me. Neu dugo biti odsutan.
On ide u kuhinju, see peenu patku na dva dela, stavlja polovinu u jednu
toplu iniju, oko nje rea povre i krompir, i umotava iniju u pekir. Kada
stigne u parohiju, jelo je jo uvek toplo.
Poto su obedovali, Lukas kae:
- ao mi je, oe, ali moram da se vratim, ekaju me.
Paroh kae:
- Znam, sine moj. Istinski sam zauen to si veeras doao. Znam da
ivi u grehu sa jednom enom grenicom, i sa plodom njene grene ljubavi. To
dete nije ak ni krteno, iako nosi ime jednog od naih svetaca.
Lukas uti, paroh kae:
- Doite oboje na pononu misu, barem veeras.
Lukas kae:
- Ne moemo da ostavimo dete samo.
- Onda ti doi sam.
Lukas kae:
- Govorite mi ti, oe.
- Izvinite, Lukase. Poneo me je bes. Ali to je zato to vas doivljavam kao
sopstvenog sina, i to drhtim za vau duu.
Lukas kae:
- Nastavite da mi govorite ti, oe. To mi priinjava zadovoljstvo. Ali
dobro znate da ja nikada ne idem u crkvu.
Lukas se vraa. U bakinoj kui sva svetla su pogaena. Maka i pas
spavaju u kuhinji, polovina peene patke je na stolu, netaknuta.
 Lukas hoe da ue u sobu. Vrata su zakljuana. On kuca. Jasmina ne
odgovara.
Lukas ide u grad. Iza prozora gore svee. Kafane su zatvorene. I.ukas
dugo luta ulicama, zatim ulazi u crkvu. Velika crkva je hladna, gotovo prazna.
Lukas se naslanja na zid, blizu vrata. Dalje, na drugom kraju, gospodin paroh
vri slubu Boiju na oltaru.
Jedna ruka dotie Lukasovo rame. Peter kae:
- Doite, Lukase. Izaimo.
Napolju, on pita:
- ta ste vi radili ovde?
- A vi, Petere?
- Pratio sam vas. Izlazio sam od Viktora kad sam vas ugledao.
Lukas kae:
- Oseam se izgubljen u ovom gradu kad su kafane zatvorene.
- Ja se ovde oseam izgubljen u svakom pogledu. Doite kod mene da se
zgrejete pre povratka.
Peter stanuje u jednoj lepoj kui, na Glavnom trgu. Kod njega ima
dubokih fotelja, zidove prekrivaju police sa knjigama, toplo je. Peter iznosi
rakiju:
- Nemam nijednog prijatelja u ovom gradu, izuzev Viktora, koji je
ljubazan i obrazovan ovek, ali prilino dosadan. Neprestano kuka.
Lukas tone u san. U zoru, kada se probudi, Peter je jo uvek tu, sedi
naspram njega i gleda ga.
Sledeeg leta dete se uspravlja. Grevito drei psa za lea, ono vie:
- Lukase! Gledaj! Gledaj!
Lukas dojuri. Dete kae:
- Mati je vei od psa. Mati stoji.
Pas se izmakne, dete padne. Lukas ga uzima u ruke, podie ga iznad
glave, kae:
 - Matijas je vei od Lukasa!
Dete se smeje. Sutradan, Lukas mu kupuje tricikl.
Jasmina kae Lukasu:
- Rasipa previe para na igrake.
Lukas kae:
- Tricikl e pomoi da mu se razviju noge.
Na jesen, dete hoda sa sigurnou, ali sa veoma uoljivim hramanjem.
Jednoga jutra, Lukas kae Jasmini:
- Posle doruka, okupaj dete i obuci mu istu odeu. Vodim ga kod
lekara.
- Kod lekara? Zato?
- Zar ne vidi da epa?
Jasmina odgovara:
- Ve je pravo udo to hoda.
Lukas kae:
- elim da hoda kao i sav drugi svet.
Jasminine oi pune se suzama:
- Ja ga prihvatam takvog kakav je.
Kada je dete okupano i obueno, Lukas ga uzima za ruku:
- Ii emo u jednu dugu etnju, Matijase. Kada se bude umorio, nosiu
te.
Jasmina pita:
- Prei e ceo grad s njim, sve do bolnice?
- to da ne?
- Ljudi e vas gledati. Mogli biste sresti moju tetku.
Lukas ne odgovara.
Jasmina jo kae:
- Ako budu hteli da ga zadre, nee ga ostaviti, zar ne, Lukase?
Lukas kae:
 - Kakvo pitanje!
Na povratku iz bolnice, Lukas samo kae:
- Bila si u pravu, Jasmina.
Zatvara se u svoju sobu, slua ploe, a kada dete dobuje po njegovim
vratima, ne otvara mu.
Uvee, kada Jasmina legne dete, Lukas ulazi u bakinu sobu. Kao i svake
veeri, seda pored kolevke i pria Matijasu jednu priu. Kada je pria zavrena,
on kae:
- Tvoja kolevka uskoro e postati suvie mala. Treba da ti napravim
krevet.
Dete kae:
- Sauvaemo kolevku za psa i maku.
- Da, sauvaemo kolevku. Napraviu ti jo i policu za knjige koje ve
ima, i za sve ostale koje u ti kupiti.
Dete kae:
- Ispriaj jo jednu priu.
- Moram da idem na posao.
- Nou nema posla.
- Za mene uvek ima posla. Treba da zaradim mnogo novaca.
- A ta e ti novac?
- Da kupim sve to nam treba, nama troma.
- Odeu i obuu?
- Da. I igrake, knjige i ploe.
- Igrake i knjige, to valja. Idi da radi.
Lukas kae:
- A ti mora da spava, da bi rastao.
Dete kae:
- Ja neu rasti, dobro zna. Lekar je tako rekao.
- Loe si ga razumeo, Matijase. Rae ti. Sporije od druge dece, ali
rae.
Dete pita:
- A zato sporije?
- Zato to su svi razliiti. Ti e biti manji od ostalih, ali pametniji. Visina
nema znaaja, vana je samo pamet.
Lukas izlazi iz kue. Ali umesto da poe ka gradu, on silazi na reku, seda
u vlanu travu i posmatra crnu i muljevitu vodu.
 3.

Lukas kae Viktoru:

- Ove knjige za decu sve lie jedna na drugu, a prie koje pripovedaju su
glupe. To je neprihvatljivo za jedno dete od etiri godine.
Viktor slee ramenima:
- ta ete? Ista vam je stvar sa knjigama za odrasle. Gledajte. Ima romana
napisanih u slavu reima. To je da ovek pomisli kako nema vie pisaca u ovoj
zemlji.
Lukas kae:
- Da, poznajem ih, sve te romane. Ne vrede utroenog papira. ta je bilo
sa nekadanjim knjigama?
- Zabranjene. Nestale. Povuene iz opticaja. Nai ete ih moda u
biblioteci, ako ona jo postoji.
- Biblioteka, u naem gradu? Nikada nisam uo za nju. Gde se nalazi?
- U prvoj ulici levo, kad krenete od zamka. Ne mogu da vam kaem ime
ulice, svaki as se menja. Neprestano imenuju i preimenuju ulice.
Lukas kae:
- Nai u je ve.
Ulica koju mu je Viktor naznaio je prazna. Lukas eka. Iz jedne kue
izlazi neki starac. Lukas ga pita: - Znate li gde se nalazi biblioteka?
Starac pokazuje jednu sivu, oronulu kuu:
- Tamo je. Ali ne za dugo, mislim. Reklo bi se da sele. Svake sedmice
dolazi kamion da odveze knjige.
Lukas ulazi u sivu kuu. Ide dugakim mranim hodnikom koji se
zavrava zastakljenim vratima na kojima jedna zarala tabla nosi natpis:
Gradska biblioteka.
Lukas kuca. Neki enski glas odgovara:
 - Uite!
Lukas ulazi u jednu veliku prostoriju obasjanu zalazeim suncem. Neka
sedokosa ena sedi za pisaim stolom. Nosi naoale. Ona pita:
- ta elite?
- Hteo bih da uzajmim knjige.
ena skida naoale, gleda Lukasa:
- Da uzajmite knjige? Otkako sam ja ovde, niko nije doao da uzajmi
knjige.
- Vi ste odavno ovde?
- Ve dve godine. Zaduena sam da dovedem ovo u red. Moram da
razvrstam dela i uklonim ona koja su na indeksu.
- I ta se deava posle? ta radite s njima?
- Stavljam ih u sanduke, a onda ih odnesu i unite.
- Ima li mnogo knjiga na indeksu?
- Skoro sve.
Lukas gleda velike sanduke pune knjiga:
- Kakav tuan posao, taj va.
Ona pita:
- Vi volite knjige?
- Proitao sam sve knjige gospodina paroha. On ih ima mnogo, ali nisu
sve zanimljive.
Ona se smeka:
- Mogu da zamislim.
- Proitao sam i one koje mogu da se nau u prodaji. One su jo manje
zanimljive.
Ona se opet smeka:
- Koju vrstu knjiga biste voleli da itate?
- Knjige koje su stavljene na indeks.
Ona stavlja naoale, kae:
 - To je nemogue. alim. Odlazite!
Lukas se ne mie. Ona ponavlja:
- Rekla sam vam da idete.
Lukas kae:
- Liite na moju majku.
- Iz mlaih dana, nadam se?
- Ne. Moja majka je bila mlaa od vas kad je umrla.
Ona kae:
- Izvinite. ao mi je.
- Moja majka je jo uvek imala crnu kosu. A vi imate sedu kosu i nosite
naoale.
ena ustaje:
- Pet je sati. Zatvaram.
Na ulici, Lukas kae:
- Otpratiu vas. Dozvolite mi da ponesem va zembilj. Izgleda mi veoma
teak.
Oni hodaju utke. Pored stanice, ispred jedne niske kue, ona se
zaustavlja:
- Ovde stanujem. Hvala. Kako se zovete?
- Lukas.
- Hvala, Lukase.
Ona uzima svoj zembilj, Lukas pita:
- ta ima unutra?
- Briketi uglja.
Sutradan, krajem popodneva, Lukas ponovo svraa u biblioteku.
Sedokosa ena sedi za pisaim stolom. Lukas kae:
- Jue ste zaboravili da mi pozajmite neku knjigu.
- Objasnila sam vam da je to nemogue.
Lukas uzima jednu knjigu iz jednog od velikih sanduka:
 - Pustite me da uzmem samo jednu. Evo ovu.
Ona povisuje glas:
- Niste ak ni pogledali naslov. Vratite tu knjigu u sanduk i odlazite!
Lukas vraa knjigu u sanduk:
- Ne ljutite se. Neu uzeti nijednu knjigu. Saekau zatvaranje.
- Nita vi neete saekati! Izlazite odavde, prljavi mali provokatore! Kako
vas nije sramota, u vaim godinama!
Ona poinje da jeca:
- Kada e ve jednom prestati da me pijuniraju, prislukuju, sumnjie?
Lukas izlazi iz biblioteke, seda na stepenice kue preko puta, eka. Par
minuta posle pet sati, nailazi ena, nasmejana:
- Izvinite. Toliko se plaim. Sve vreme se plaim. Celog sveta.
Lukas kae:
- Neu vam vie traiti knjige. Navratio sam samo zbog slinosti koju
imate sa mojom majkom.
On vadi jednu fotografiju iz depa:
- Gledajte.
Ona gleda fotografiju:
- Ne vidim nikakvu slinost. Vaa majka je mlada, lepa, elegantna.
Lukas pita:
- Zato nosite te cipele sa ravnom petom, i taj izbledeli kostim? Zato se
ponaate kao neka stara ena?
Ona kae:
- Imam trideset i pet godina.
- Moja majka toliko ima na fotografiji. Mogli biste barem ofarbati kosu.
- Moja kosa je posedela za jednu jedinu no. Onu no kada su oni
obesili moga mua zbog veleizdaje. Ima od toga tri godine.
Ona prua Lukasu svoj zembilj:
- Otpratite me.
 Pred kuom, Lukas pita:
- Mogu li da uem?
- Niko nikada ne ulazi kod mene.
- Zato?
- Ne poznajem nikoga u ovom gradu.
- Sada poznajete mene.
Ona se smei:
- Dobro. Uite, Lukase.
U kuhinji, Lukas kae:
- Ne znam vam ni ime. Nemam elju da vas zovem gospoo.
- Zovem se Klara. Moete odneti zembilj u sobu, i isprazniti ga pored
pei. Spremiu aj.
Lukas istresa brikete uglja u jedan drveni sanduk. Izlazi na prozor, vidi
jednu naputenu baticu, a malo dalje tucanik eleznike pruge obrasle
korovom.
Klara ulazi u sobu:
- Zaboravila sam da kupim eer.
n stavlja posluavnik na sto, prilazi Lukasu.
- Ovde je mirno. Vozovi vie ne prolaze.
Lukas kae:
- Ovo je lepa kua:
- To je inovnika kua. Pripadala je ljudima koji su se iselili.
- Nametaj takoe?
- Nametaj u ovoj prostoriji, da. U drugoj sobi je moj nametaj. Moj
krevet, moj radni sto, moja biblioteka.
- Mogu li da je vidim, tu vau sobu?
- Neki drugi put, moda. Doite da popijete svoj aj.
Lukas pije malo gorkog aja, zatim kae:
- Moram da idem, imam posla. Ali mogao bih da se vratim kasnije.
 Ona kae:
- Ne, ne vraajte se. Ja leem veoma rano da bih utedela ugalj.
Kada Lukas stigne kui, Jasmina i Matijas su u kuhinji. Jasmina kae:
- Mali nije hteo da legne bez tebe. Ve sam nahranila ivotinje, pomuzla
koze.
Lukas pria Matijasu jednu priu, zatim odlazi u parohiju. Na kraju se
vraa do kuice u Staninoj ulici. U njoj vie nema svetla.

Lukas eka na ulici. Klara izlazi iz biblioteke. Nema svoj zembilj. Ona
kae Lukasu:
- Neete me valjda saekivati ovde svakog dana?
- Zato? Dosadilo vam je?
- Da. Smeno je i nema svrhe.
Lukas kae:
- Voleo bih da vas ispratim.
- Nemam zembilj. Uostalom, ne vraam se pravo kui. Treba da obavim
kupovinu.
Lukas pita:
- Mogu li da doem kod vas kasnije, tokom veeri?
- Ne!
- Zato? Danas je petak. Sutra ne radite. Ne morate rano da legnete.
Klara kae:
- E sad je dosta! Ne brinite se o meni ni o vremenu kad leem. Prestanite
da me saekujete i da me pratite kao neko psetance.
- Neu vas videti do ponedeljka?
Ona uzdie, odmahuje glavom:
- Ni u ponedeljak niti nekog drugog dana. Prestanite da me saleete,
Lukase, molim vas. ta hoete od mene, konano?
Lukas kae:
 - Zadovoljstvo mi je da vas vidim. ak i u vaem starom kostimu i sa
vaom sedom kosom.
- Bezobraznie mali!
Klara okree lea i odlazi u pravcu Glavnog trga. Lukas je prati.
Klara ulazi u radnju sa konfekcijom, zatim u prodavnicu obue. Lukas
dugo eka. Potom, ona ide jo i u bakalnicu. Obe ruke su joj natovarene kada
krene ka Staninoj ulici. Lukas je sustie:
- Pustite me da vam pomognem.
Klara kae ne zaustavljajui se:
- Ne budite uporni! Odlazite! I da vas vie ne vidim!
- Dobro, Klaro. Neete me vie videti.
Lukas se vraa. Jasmina mu kae:
- Matijas je ve legao.
- Ve? Zato?
- Mislim da se duri.
Lukas ulazi u bakinu sobu:
- Ve spava, Matijase?
Dete ne odgovara. Lukas izlazi iz sobe. Jasmina pita:
- Vratie se kasno, veeras?
- Petak je.
Ona kae:
- Bata i ivotinje donose dovoljno. Trebalo bi da prestane da svira po
kafanama, Lukase. To malo para to tamo zaradi ne vredi truda da u njima
provodi celu no.
Lukas ne odgovara. Obavlja svoj veernji posao i odlazi u parohiju.
Paroh kae:
- Odavno nismo igrali ah.
Lukas kae:
- Veoma sam zauzet u poslednje vreme.
 On ide u grad, ulazi u jednu kafanu, svira usnu harmoniku, pije. Pije u
svim kafanama u gradu, i vraa se Klarinoj kui.
Na kuhinjskim prozorima, izmeu dve navuene zavese probija se
svetlost. Lukas obilazi blok kua, vraa se po inama eleznike pruge, ulazi u
Klarinu batu. Ovde su zavese tanje. Lukas razluuje dve siluete u prostoriji u
koju je ulazio jue. Jedan ovek hoda tamo-amo po sobi, Klara je naslonjena na
pe. ovek joj prilazi, odmie se, ponovo prilazi. On pria. Lukas uje njegov
glas, ali ne razume ta kae.
Dve siluete se stapaju. To traje dugo. Razdvajaju se. Pali se svetlo u
spavaoj sobi. U salonu nema vie nikoga.
Kada Lukas pree na drugi prozor, svetlo se gasi.
Lukas se vraa ispred kue. Sakriven u mraku, on eka.
U ranu zoru, iz Klarine kue izlazi jedan ovek i odmie brzim koracima.
Lukas ga prati. ovek ulazi u jednu od kua na Glavnom trgu.
Vrativi se, Lukas ulazi u kuhinju da pije vode. Jasmina izlazi iz bakine
sobe:
- ekala sam te celu no. est sati je ujutro. Gde si bio?
- Na ulici.
- ta nije u redu, Lukase?
Ona prua ruku da ga pomiluje po licu. Lukas odguruje tu ruku, izlazi iz
kuhinje i zatvara se u svoju sobu.

U subotu uvee, Lukas ide od kafane do kafane. Ljudi su pijani i

dareljivi.
Najednom, kroz dim, Lukas ugleda nju. Sedi, sama, pored ulaza, pije crno
vino. Lukas seda za njen sto:
- Klaro! ta vi radite ovde?
- Nisam mogla da spavam. elela sam da vidim ljude.
- Ove ljude?
 - Bilo koga. Ne mogu da ostanem kod kue sama, veito sama.
- Niste bili sami, sino.
Klara ne odgovara, sipa sebi vina, pije. Lukas joj izvlai au iz ruku:
- Dosta je!
Ona se smeje:
- Nije. Nikada nije dosta. Hou da pijem i jo da pijem.
- Ne ovde! Ne sa ovima!
Lukas stee Klarinu aku. Ona ga gleda, apue:
- Traila sam vas.
Lukas kae:
- Niste hteli vie da me vidite.
Ona ne odgovara, okree glavu.
Gosti trae muziku.
Lukas baca sitni na sto:
- Doite!
On uzima Klaru pod ruku, vodi je ka izlazu. Prate ih dobacivanja i
prostaki smeh.
Napolju pada kia. Klara posre, klie se na svojim visokim potpeticama.
Lukas mora gotovo da je nosi.
U svojoj sobi, ona pada na krevet, drhti. Lukas joj skida cipele, pokriva
je. On odlazi u drugu sobu, loi vatru u pei koja greje obe prostorije. Priprema
aj u kuhinji, donosi dve olje. Klara kae:
- U kredencu ima ruma.
Lukas donosi rum, sipa ga u olje.
Klara kae:
- Ti si suvie mlad da pije alkohol.
Lukas kae:
- Imam dvadeset godina. Nauio sam da pijem sa dvanaest godina.
Klara sklapa oi:
 - Mogla bih skoro majka da ti budem.
Kasnije, ona jo kae:
- Ostani ovde. Ne ostavljaj me samu.
Lukas seda na stolicu za pisaim stolom, gleda sobu. Osim kreveta, tu su
samo veliki pisai sto i mala polica sa knjigama. On gleda knjige, nezanimljive
su, poznaje ih.
Klara spava. Jedna ruka joj visi van kreveta. Lukas uzima tu ruku. Ljubi
nadlanicu, zatim dlan. Lie ga, njegov jezik penje se do lakta. Klara se ne mie.
Sada je toplo. Lukas uklanja perinu. Klarino telo je pred njim, crno-belo.
Dok je Lukas bio u kuhinji, Klara je skinula suknju, demper. Sada joj
Lukas skida crne arape, crne podvezice, crni grudnjak, ponovo pokriva belo
telo perinom. Zatim spaljuje donji ve u pei u drugoj sobi. Odatle uzima jednu
fotelju, nameta se pored kreveta. Na podu primeuje jednu knjigu. Gleda je. To
je neka stara raskupusana knjiga, prva strana nosi peat biblioteke. Lukas ita,
prolaze sati.
Klara poinje da jei. Oi joj ostaju zatvorene, lice joj je obliveno
znojem, glava joj se vrti levo-desno na jastuku, ona mumlja nerazumljive rei.
Lukas odlazi u kuhinju, pokvasi jednu krpu, stavlja je na Klarino elo.
Nerazumljive rei prelaze u krike.
Lukas je drmusa da bi je probudio. Ona otvara oi:
- U ladici mog radnog stola. Tablete za smirenje. Jedna bela kutija.
Lukas pronalazi tablete, Klara guta dve, sa ostatkom ohlaenog aja. Ona
kae:
- Nije to nita. Uvek isti komar.
Ona sklapa oi. Kada joj disanje postane pravilno, Lukas odlazi. Odnosi
knjige.
Polako hoda po kii pustim ulicama, sve do bakine kue, na drugom kraju
grada.
 U nedelju popodne Lukas se vraa kod Klare. Kuca na kuhinjska vrata.
Klara pita:
- Ko je?
- Ja sam, Lukas.
Klara otvara vrata. Bleda je, nosi staru crvenu kunu haljinu.
- ta hoete?
Lukas kae:
- Bio sam u prolazu. Pitao sam se jeste li dobro.
- Da, oseam se veoma dobro.
Njena ruka, koja dri vrata, drhti.
Lukas kae:
- Izvinite. Plaio sam se.
- ega? Nemate nikakvog razloga da se plaite za mene. Lukas sasvim
tiho kae:
- Klaro, molim vas, pustite me da uem.
Klara mae glavom:
- Imate obiaj da navaljujete, Lukase. Pa dobro, uite, da popijete malo
kafe.
Oni sedaju u kuhinju, piju kafu.
Klara pita:
- ta se dogodilo sino?
- Ne seate se?
- Ne. Ja sam na leenju od smrti moga mua. Lekovi koje moram da
uzimam ponekad imaju kobno dejstvo na pamenje.
Lukas kae:
- Doveo sam vas iz kafane. Ako uzimate lekove, trebalo bi da se
uzdravate od alkohola.
Ona rukama skriva lice:
- Ne moete da zamislite ta sam preivela.
 Lukas kae:
- Poznat mi je bol zbog rastanka.
- Smrt vae majke?
- Neto sasvim drugo. Odlazak brata s kojim sam inio jedno. Klara
podie glavu, gleda Lukasa:
- I mi smo, Tomas i ja, bili jedno isto bie. Oni su ga ubili. Jesu li ubili
i vaeg brata?
- Ne. On je otiao. Preao je granicu.
- Zato niste otili s njim?
- Bilo je potrebno da jedan od nas ostane ovde kako bi se brinuo o
ivotinjama, o bati, o bakinoj kui. Bilo je potrebno takoe da nauimo iveti
jedan bez drugoga. Sami.
Klara sputa ruku na Lukasovu ruku:
- Kako mu je ime?
- Klaus.
- On e se vratiti. Tomas se, pak, vie nee vratiti.
Lukas ustaje:
- Hoete li da naloim vatru u sobi? Ruke su vam se smrzle.
Klara kae:
- Ljubazno od vas. Napraviu palainke. Danas jo nita nisam jela.
Lukas isti pe. Nije ostao nikakav trag crnog donjeg rublja, naloi vatru
i vraa se u kuhinju:
- Nema vie uglja.
Klara kae:
- Idem da ga donesem iz podruma.
Ona uzima jednu limenu kantu, Lukas kae:
- Pustite mene da odem.
- Ne! Tamo nema svetla. Ja sam ve navikla.
Lukas seda u jednu fotelju u salonu, vadi iz depa knjigu koju je uzeo od
Klare. ita.
Klara donosi palainke.
Lukas pita:
- Ko vam je onaj ljubavnik?
- pijunirali ste me?
Lukas kae:
- Znai zbog njega ste kupili crno donje rublje, zbog njega ste kupuli
cipele s visokim potpeticama. Mogli ste takoe da ofarbate kosu.
Klara kae:
- To se vas ne tie. ta to itate?
Lukas joj prua knjigu:
- Jue sam je uzajmio od vas. Mnogo mi se dopala.
- Nemate pravo da je nosite svojoj kui. Moram da je vratim u biblioteku.
Lukas kae:
- Ne ljutite se, Klaro. Molim vas da mi oprostite.
Klara se okree:
- A moje donje rublje? Njega ste takoe uzajmili?
- Ne. Spalio sam ga.
- Spalili ste ga? S kojim pravom?
Lukas ustaje:
- Mislim da je bolje da odem.
- Da, idite. ekaju vas.
- Ko me eka?
- ena i dete, kako su mi rekli.
- Jasmina nije moja ena.
- Ona ivi kod vas ve etiri godine sa svojim detetom.
- Dete nije moje, ali sada je moje.

U ponedeljak, Lukas eka preko puta biblioteke. Sputa se vee, a Klara

ne nailazi. Lukas ulazi u staru sivu kuu, ide dugakim hodnikom, kuca na
zastakljena vrata. Nema odgovora, vrata su zakljuana.
Lukas tri do Klarine kue. Bez kucanja ulazi u kuhinju, zatim u salon.
Vrata spavae sobe su odkrinuta. Lukas zove:
- Klaro?
- Uite, Lukase.
Lukas ulazi u sobu. Klara je u krevetu. Lukas seda na rub postelje, uzima
Klarinu ruku, vrela je. Opipava joj elo:
- Idem po lekara.
- Ne, nema potrebe. To je obina prehlada. Boli me glava i grlo, nita
drugo.
- Imate li lekove protiv bolova i groznice?
- Ne, nemam nita. Videemo sutra. Samo naloite vatru, i skuvajte malo
aja.
Pijui aj, ona kae:
- Hvala to ste doli, Lukase.
- Dobro ste znali da u ponovo doi.
- Nadala sam se. Uasno je biti bolestan kada si potpuno sam. Lukas
kae:
- Vie nikada neete biti sami, Klaro.
Klara pritie Lukasovu ruku na svoj obraz:
- Bila sam bezobrazna prema vama.
- Postupali ste sa mnom kao sa psom. No, nije vano.
On miluje Klarinu kosu, mokru od znoja:
- Pokuajte da zaspite. Idem po lekove i vraam se.
- Apoteka je sigurno ve zatvorena.
- Ja u je otvoriti.
Lukas tri do Glavnog trga, zvoni kod jedinog apotekara u gradu. Zvoni
vie puta. Najzad se otvara jedan prozori na drvenim vratima, apotekar pita:
 - ta hoete?
- Lekove protiv groznice i bolova. Hitno je.
- Imate li recept?
- Nisam imao vremena da odem lekaru.
- Ne udi me. Nevolja je u tome to je bez recepta skupo.
- Nije vano.
Lukas vadi iz depa novanicu, apotekar donosi jednu tubu tableta.
Lukas tri do bakine kue. Jasmina i dete su u kuhinji. Jasmina kae:
- Ve sam se pobrinula za ivotinje.
- Hvala, Jasmina. Moe li veeras da odnese gospodinu parohu njegov
obrok? Ja sam u urbi.
Jasmina kae:
- Ne poznajem gospodina paroha. Nemam elju da ga sretnem.
- Treba samo da ostavi korpu na kuhinjskom stolu.
Jasmina uti, gleda Lukasa. Lukas se okree ka Matijasu:
- Veeras e ti Jasmina ispriati priu.
Dete kae:
- Jasmina ne zna da pria prie.
- Onda e ti njoj da ispria neku. I nacrtae mi neto lepo.
- Da, neto lepo.
Lukas se vraa kod Klare. Otapa dve tablete u ai vode, donosi je Klari.
- Popijte ovo.
Klara poslua. Uskoro zaspi.
Lukas silazi u podrum sa depnom lampom. U jednom oku je mala
hrpa umura, a du zidova su nareane vree. Neke vree su otvorene, druge su
svezane kanapom. Lukas zaviruje u jednu vreu, puna je krompira. Odvezuje
kanap druge vree, tu su briketi uglja. Obara vreu na pod, iz nje ispada etiri
do pet briketa i dvadesetak knjiga. Lukas bira jednu knjigu, a druge vraa u
vreu. Penje se sa knjigom i kantom umura.
 Sedei pored Klarinog kreveta, on ita.
Ujutro, Klara pita:
- Ostali ste ovde celu no?
- Da. Odlino sam spavao.
On sprema aj, daje Klari lekove, potpaljuje vatru. Klara meri
temperaturu, jo ima groznicu.
Lukas kae:
- Ostanite u krevetu. Ja u se vratiti oko podneva. ta vam se jede?
Ona kae:
- Nisam gladna. Ali mogu li vas zamoliti da svratite u optinski biro i
javite im da sam bolesna?
- Obaviu to. Ne brinite.

Lukas svraa u optinski biro, zatim se vraa svojoj kui, zakolje jednu
kokoku i kuva je sa povrem. U podne, donosi Klari orbu. Ona malo otpije.
Lukas joj kae:
- Sino sam siao u podrum po umur. Video sam knjige. Prenosite ih u
svom zembilju, zar ne?
Ona kae:
- Da. Ne mogu prihvatiti da ih oni sve unite.
- Dozvoljavate li mi da ih itam?
- itajte sve to hoete. Ali budite oprezni. Rizikujem deportaciju.
- Znam.
Krajem popodneva, Lukas se vraa kui. U bati nema ta da se radi u
ovo doba godine. Lukas se bavi ivotinjama, zatim slua ploe u svojoj sobi.
Dete kuca na vrata, on ga puta da ue.
Dete se smeta na veliki krevet, pita:
- Zato Jasmina plae?
- Plae?
 - Da. Skoro celo vreme. Zato?
- Ona ti ne kae zato?
- Plaim se da je pitam.
Lukas se okree da bi promenio plou:
- Verovatno plae zbog svoga oca koji je u zatvoru.
- ta je to zatvor?
- To je jedna velika kua sa reetkama na prozorima. U nju zatvaraju
ljude.
- Zato?
- Iz svakojakih razloga. Smatraju ih opasnim. I moj otac je bio zatvoren.
Dete podie svoje krupne crne oi ka Lukasu:
- I tebe bi mogli da zatvore?
- Da, i mene.
Dete mrca, njegova mala brada drhti:
- A mene?
Lukas ga uzima u krilo, ljubi ga:
- Ne, tebe ne. Ne zatvaraju decu.
- Ali kad budem veliki?
Lukas kae:
- Do tada e se stvari valjda promeniti i vie niko nee biti zatvaran.
Dete na trenutak uti, zatim pita:
- Oni koji su zatvoreni, oni nikada nee moi da izau iz zatvora!
Lukas kae:
- Jednoga dana e izai.
- I Jasminin otac?
- Da, naravno.
- I ona vie nee plakati?
- Ne, ona vie nee plakati.
- I tvoj otac e izai?
 - On je ve izaao.
- A gde je on?
- Umro je. Nastradao je u jednoj nesrei.
- Da nije izaao, ne bi nastradao.
Lukas kae:
- Sada moram da poem. Vrati se u kuhinju i ne govori Jasmini o njenom
ocu. Rasplakae je jo vie. Budi posluan i dobar sa njom.
Stojei na kuhinjskom pragu, Jasmina pita:
- Ti odlazi, Lukase?
Lukas zastaje pored batenske kapije. Ne odgovara.
Jasmina kae:
- Htela bih samo da znam da li opet ja moram da idem kod gospodina
paroha.
Lukas odgovara ne okreui se:
- Molim te, Jasmina. Ja nemam vremena.
Lukas provodi noi pored Klare, sve do petka.
U petak ujutro, Klara kae:
- Bolje mi je. Poeu da radim u ponedeljak. Niste vie obavezni da
provodite noi ovde. Posvetili ste mi mnogo vremena.
- ta hoete da kaete, Klaro?
- Veeras bih htela da budem sama.
- On ponovo dolazi! Je li to?
Ona obara pogled ne odgovorivi. Lukas kae:
- Ne moete to da mi radite!
Klara gleda Lukasa u oi:
- Zamerili ste mi da se ponaam poput neke stare ene. Bili ste u pravu.
Jo uvek sam mlada.
Lukas pita:
- Ko je on? Zato dolazi samo petkom? Zato se ne oeni vama?
 - On je oenjen.
Klara plae. Lukas pita:
- Zato plaete? Pre bih ja morao da plaem.

Uvee, Lukas ponovo ide u kafanu. Nakon zatvaranja, eta se ulicama.

Pada sneg. Lukas se zaustavlja pred Peterovom kuom. Prozori su mrani.
Lukas zvoni, niko ne odgovara. Lukas ponovo zvoni. Otvara se jedan prozor,
Peter pita:
- ta je to tamo?
- To sam ja, Lukas.
- Saekajte, Lukase. Dolazim.
Prozor se ponovo zatvara i uskoro se otvaraju vrata. Peter kae:
- Uite, lutalaka duo.
Peter je u kunoj haljini. Lukas kae:
- Probudio sam vas. Izvinite.
- Nije strano. Sedite.
Lukas seda u jednu konu fotelju:
- Ne vraa mi se po ovoj hladnoi. Suvie je daleko, a ja sam previe pio.
Mogu li da spavam kod vas?
- Naravno, Lukase. Leite u moj krevet. Ja u lei na kau.
- Vie volim kau. Tako u moi da odem kad se probudim, a da vas ne
uznemirim.
- Kako god elite, Lukase. Raskomotite se. Idem po neko ebe.
Lukas skida jaknu i izme, lee na kau. Peter se vraa s jednim debelim
ebetom. On pokriva Lukasa, stavlja mu jastuie pod glavu, seda pored njega
na kau:
- ta nije u redu, Lukase? Je li uzrok Jasmina?
Lukas odmahuje glavom:
- Kod kue je sve u redu. Imao sam prosto elju da vas vidim.
 Peter kae:
- Ne verujem vam, Lukase.
Lukas uzima Peterovu ruku i pritie je na svoj donji trbuh. Peter povlai
svoju ruku, ustaje:
- Ne, Lukase. Ne ulazite u moj svet.
On odlazi u svoju sobu, zatvara vrata.
Lukas eka. Nekoliko sati kasnije, on ustaje, tiho otvara vrata, prilazi
Peterovom krevetu. Peter spava. Lukas izlazi iz sobe, zatvara vrata, obuva
izme, uzima jaknu, proverava da li mu je oruje u depu i beumno izlazi iz
kue. Ide u Staninu ulicu, eka ispred Klarine kue.
Iz kue izlazi jedan ovek, Lukas ga prati, zatim ga prestie, na drugom
trotoaru. Da bi stigao svojoj kui, ovek mora da proe pored jednog parkia.
Tamo se Lukas sakriva iza grmlja. Omotava oko glave svoj veliki crveni al
koji je isplela Jasmina, i kada ovek naie, iskoi pred njega. Prepoznaje ga. To
je jedan od lekara iz bolnice, koji su pregledali Matijasa.
Lekar kae:
- Ko ste vi? ta hoete?
Lukas zgrabi oveka za okovratnik kaputa, iz depa vadi britvu:
- Kada se sledei put budete vraali od nje, prerezau vam grkljan.
- Vi ste potpuno ludi! Dolazim iz bolnice gde sam bio na deurstvu.
- Nema svrhe da laete. Ja se ne alim. Sposoban sam za sve. Ovo danas
je samo upozorenje.
Iz depa svoje jakne Lukas izvlai arapu napunjenu ljunkom, i tresne
po glavi oveka koji obeznanjen pada na zaleeno tlo.
Lukas se vraa kod Petera, ponovo lee na kau i zaspi. U sedam sati
ujutro Peter ga budi s kafom:
- Ve sam dolazio da vas obiem. Mislio sam da ste se vratili kui.
Lukas kae:
- Nisam se mrdnuo odavde cele noi. To je vano, Petere.
 Peter ga dugo gleda:
- Dogovoreno, Lukase.
Lukas se vraa. Jasmina mu kae:
- Dolazio je jedan policajac. Mora da se javi u komesarijat. ta se
deava, Lukase?
Matijas kae:
- Strpae Lukasa u zatvor. I Lukas se vie nikada nee vratiti.
Dete se ceri. Jasmina ga epa za ruku i opali mu amar:
- Hoe li da uuti?
Lukas otima Jasmini dete i uzima ga u naruje. On brie suze koje mu
teku niz lice:
- Ne boj se, Matijase. Nee me zatvoriti.
Dete prikiva svoje oi na Lukasove. Vie ne plae. Kae:
- teta.

Lukas se javlja u policijsku stanicu. Upuuju ga u kancelariju komesara.

Lukas kuca i ulazi. Klara i lekar sede naspram policajca.
Komesar kae:
- Dobar dan, Lukase. Sedite.
Lukas seda na stolicu pored oveka koga je mlatnuo pre nekoliko sati.
Komesar pita:
- Prepoznajete li svog napadaa, doktore?
- Nije me niko napao, ponavljam vam. Okliznuo sam se na poledici.
- I pali ste na lea. Nai slubenici su vas zatekli kako leite na leima.
udno je da vam se krvni podliv nalazi na elu.
- Pao sam zapravo spreda, zatim sam se okrenuo kada sam poeo da
dolazim k svesti.
Komesar kae:
- A tako. Tvrdite takoe da ste bili na nonom deurstvu u bolnici. Prema
naim obavetenjima, napustili ste bolnicu u devet sati uvee, i proveli ste no
kod gospoe.
Lekar kae:
- Nisam hteo da je kompromitujem.
Komesar se okree ka Lukasu:
- Gospoini susedi videli su vas u vie navrata kod nje.
Lukas kae:
- Ve neko vreme, obavljam za nju kupovinu. Naroito prole nedelje,
kad je bila bolesna.
- Znamo da se noas niste vratili kui. Gde ste bili?
- Bio sam suvie umoran da bih se vratio. Posle zatvaranja kafana, otiao
sam kod jednog prijatelja i kod njega sam prenoio. Napustio sam ga u pola
osam.
- Ko je taj prijatelj? Neki kafanski drug, pretpostavljam.
- Ne. Sekretar Partije.
- Vi tvrdite da ste proveli no kod sekretara Partije?
- Da. Skuvao mi je kafu u sedam sati ujutro.
Komesar izlazi iz prostorije.
Lekar se okree ka Lukasu, dugo ga gleda. Lukas mu uzvraa pogled.
Lekar gleda Klaru, Klara gleda kroz prozor. Lekar gleda preda se, kae:
- Nisam podneo tubu protiv vas, iako vas savreno prepoznajem. Jedna
patrola graniara me je pronala i dovela ovamo, kao obinog pijanca. Sve ovo
je za mene veoma neprijatno. Molim vas da sauvate apsolutnu diskreciju. Ja
sam psihijatar meunarodnog ugleda. Imam decu.
Lukas kae:
- Jedino reenje je da napustite grad. Ovo je mali grad. Pre ili kasnije, svi
e biti u toku. ak i vaa ena.
- To je pretnja?
- Da.
 - Ja sam prognan u ovu izgubljenu rupu. Ne odluujem ja gde u da idem.
- Nije vano gde. Traiete premetaj.
Komesar ulazi sa Peterom. Peter gleda Lukasa, zatim Klaru, zatim lekara.
Komesar kae:
- Va alibi je potvren, Lukase.
On se okree ka lekaru:
- Mislim, doktore, da emo se na ovome zaustaviti. Okliznuli ste se
vraajui se kui. Eto, sluaj je okonan.
Lekar pita Petera:
- Mogu li da vas posetim u ponedeljak, u vaoj kancelariji? Hteo bih da
napustim ovaj grad.
Peter kae:
- Naravno. Moete da raunate na mene.
Lekar ustaje, prua ruku Klari:
- ao mi je.
Klara okree glavu, lekar naputa prostoriju:
- Hvala, gospodo.
Lukas kae Klari:
- Otpratiu vas.
Klara prolazi ispred njega ne odgovorivi.
Lukas i Peter takoe izlaze iz komesarijata. Peter gleda Klaru kako se
udaljava:
- To je znai bilo zbog nje.
Lukas kae:
- Uinite sve to moete, Petere, za premetaj tog oveka. Ako ostane u
naem gradu, to je mrtav ovek.
Peter kae:
- Verujem vam. Vi ste dovoljno ludi za tako neto. Ne brinite. On e da
ode. Ali ako ga ona voli, da li ste svesni ta ste joj uradili?
 Lukas kae:
- Ona ga ne voli.
Kada se Lukas vrati iz komesarijata, skoro je ve podne.
Dete pita:
- Nisu te zatvorili?
Jasmina kae:
- Nadam se da nije nita ozbiljno.
Lukas kae:
- Ne. Sve je u redu. Bilo im je potrebno moje svedoenje povodom neke
tue.
Jasmina kae:
- Trebalo bi da obie gospodina paroha. On vie ne jede. Zatekla sam
netaknuto sve to sam mu donela jue i prekjue.
Lukas uzima flau kozijeg mleka i odlazi u parohiju. Na kuhinjskom
stolu, skorena jela. poret je hladan. Lukas prolazi kroz jednu praznu prostoriju
i bez kucanja ulazi u spavau sobu. Paroh je u krevetu.
Lukas pita:
- Vi ste bolesni?
- Ne, samo mi je hladno. Uvek mi je hladno.
- Doneo sam vam dovoljno drva. Zato se ne grejete?
Paroh kae:
- Treba tedeti. Drva i sve ostalo.
- Vi ste naprosto suvie lenji da naloite vatru.
- Star sam, nemam vie snage.
- Nemate snage zato to ne jedete.
- Nemam apetita. Otkako mi ti vie ne donosi hranu, nemam apetita.
Lukas mu prua njegov kuni ogrta:
- Obucite se i doite u kuhinju.
On pomae starcu da navue kuni ogrta, pomae mu da hoda do
kuhinje, pomae mu da sedne na klupu, sipa mu olju mleka. Paroh pije. Lukas
kae:
- Ne moete i dalje da ivite sami. Suvie ste stari za to.
Paroh sputa svoju olju, gleda Lukasa:
- Odlazim, Lukase. Moji pretpostavljeni su me pozvali. Idem da se
odmorim u jednom manastiru. Nee vie biti svetenika u ovom gradu.
Svetenik iz susednog grada dolazie jednom nedeljno da slui misu.
- To je razborita odluka. Zadovoljan sam zbog vas.
- aliu za ovim gradom. Proveo sam etrdeset i pet godina ovde.
Nakon krae tiine, paroh nastavlja:
- Ti si se godinama brinuo o meni kao da si mi sin. Hteo bih da ti se
zahvalim. Ali kako ovek da se zahvali za toliku ljubav i toliku dobrotu?
Lukas kae:
- Ne zahvaljujte mi se. Nema u meni nikakve ljubavi i nikakve dobrote.
- To ti misli, Lukase. Ja sam ubeen u suprotno. Zadobio si ranu koju jo
nisi izleio.
Lukas uti, paroh nastavlja:
- Imam utisak da te naputam u jednom naroito tekom periodu tvoga
ivota, ali biu s tobom u mislima i moliu se neprestano za spas tvoje due.
Zaputio si se pogrenom stazom, ponekad se pitam dokle e da ode. Tvoja
strastvena i burna priroda moe da te odvue veoma daleko, do najgorih
krajnosti. Ali ja zadravam nadu. Beskonano ie milosre Boije.
Paroh ustaje i rukama obuhvata Lukasovo lice:
- Ali opominji se Tvorca svojega u mladosti svojoj pre nego dou dani
zli i prispeju godine, za koje e rei: nisu mi mile...
Lukas poginje glavu, njegovo lice dodiruje stareve grudi:
- Pre nego pomrkne sunce i videlo i mesec i zvezde, i opet dou
oblaci... To je Knjiga propovednikova.
Jecaj potresa starevo mravo telo:
 - Da. Prepoznao si je. Jo je se sea. U detinjstvu si znao napamet cele
stranice iz Biblije. Ima li sada vremena da je ponekad ita?
Lukas se izvlai:
- Imam mnogo posla. A treba i druge knjige da proitam.
Paroh kae:
- Razumem. Takoe razumem da te moje pridike gnjave. Sada idi, i
nemoj vie da dolazi. Odlazim sutra prvim vozom.
Lukas kae:
- elim vam spokojan odmor, oe.
On se vraa, kae Jasmini:
- Gospodin paroh sutra odlazi. Nee vie biti potrebno da mu nosi hranu.
Dete pita:
- On odlazi zato to ga ti vie ne voli? I Jasmina i ja emo otii, ako nas
vie ne voli.
Jasmina kae:
- uti, Matijase!
Dete vriti.
- Ona je to rekla! Ali ti nas voli, je l da, Lukase?
Lukas ga uzima u naruje:
- Naravno, Matijase.

Kod Klare gori vatra u pei dnevne sobe. Vrata spavae sobe su
odkrinuta.
Lukas ulazi u sobu. Klara lei, s knjigom u rukama. Ona gleda Lukasa,
zatvara knjigu, sputa je na noni stoi.
Lukas kae:
- Oprosti, Klaro.
Klara zbacuje perinu kojom je pokrivena. Naga je. Nastavlja da zuri u
Lukasa:
 - To je ono to ste hteli, je li!
- Ne znam. Zaista ne znam, Klaro!
Klara gasi lampu pored uzglavlja:
- ta ekate?
Lukas pali lampu na pisaem stolu, uperi je u krevet. Klara zatvara oi.
Lukas klei podno kreveta, iri Klarine noge, zatim usne stidnice. Iz nje
curi tanak mlaz krvi. Lukas se naginje, lie, pije krv. Klara stenje, njene ruke su
epale Lukasovu kosu.
Lukas se svlai, lee na Klaru, ulazi u nju, urla. Kasnije, Lukas ustaje,
otvara prozor. Napolju pada sneg. Lukas se vraa u krevet, Klara ga uzima u
naruje. Lukas drhti. Ona kae:
- Umiri se.
Ona miluje Lukasovu kosu, lice. On pita:
- Vi mi ne zamerate zbog onog drugog?
- Ne. Bilo je bolje da ode.
Lukas kae:
- Znao sam da ga ne volite. Bili ste tako nesreni prole nedelje kada ste
doli u kafanu.
Klara kae:
- Upoznala sam ga u bolnici. On me je leio letos, kada sam imala novu
depresiju. etvrtu od Tomasove smrti.
- esto sanjate Tomasa?
- Svake noi. Ali samo njegovo pogubljenje. Tomasa srenog, ivog,
nikada.
Lukas kae:
- A ja vidim svog brata svuda. U svojoj sobi, u bati, kako hoda pored
mene ulicom. Pria sa mnom.
- ta kae?
- Kae da ivi u smrtnoj samoi.
 Lukas zaspi na Klarinim rukama. U dubokoj noi, jo jedanput, ulazi u
nju, neno, polagano, kao u snu.
Otada Lukas provodi svaku no kod Klare.
Zima je veoma hladna te godine. Punih pet meseci nije privirilo sunce.
Neka ledena magla miruje nad pustim gradom, tlo je zamrznuto, reka takoe.
U kuhinji bakine kue, vatra gori bez prestanka. Drvo za ogrev brzo se
potroi. Svakog popodneva, Lukas ide u umu po drva, koja stavlja da se sue
pored tednjaka.
Kuhinjska vrata su odkrinuta da bi se grejala Jasminina i detetova soba.
Lukasova soba se ne greje.
Kada Jasmina ije ili plete u sobi, Lukas sedi s detetom na velikom ilimu
koji je istkala Jasmina a koji prekriva kuhinjski pod, i igraju se skupa sa psom i
makom. Pregledaju slikovnice, crtaju. Na jednoj raunaljci Lukas ui Matijasa
da broji.
Jasmina sprema veeru. Sve troje sede na ugaonoj klupi u kuhinji. Jedu
krompira, pasulja ili kupusa. Dete ne voli ova jela, jede malo. Lukas mu
premazuje pekmezom krike hleba.
Posle obeda, Jasmina pere posue, Lukas nosi dete u sobu, svlai ga, lee
ga, pria mu priu. Kada se dete uspava, Lukas odlazi kod Klare, na drugi kraj
grada.
 4.

U Staninoj ulici kestenovi su u cvatu. Njihove bele latice prekrivaju tlo u

tako debelom sloju da Lukas ne uje ak ni bat sopstvenih koraka. On se vraa
od Klare, kasno u noi.
Dete sedi na ugaonoj klupi u kuhinji. Lukas kae:
- Tek je pet sati. Zato ustaje tako rano?
Dete pita:
- Gde je Jasmina?
- Otila je u veliki grad. Dosaivala se ovde.
Dete razrogauje svoje crne oi:
- Otila? Bez mene?
Lukas se okree, loi vatru u poretu.
Dete pita:
- Hoe li se vratiti?
- Ne, ne verujem.
Lukas sipa kozije mleko u jednu erpu koju stavlja na vatru. Dete pita:
- Zato me nije povela sa sobom?
Lukas kae:
- Mislila je da e ti biti bolje ovde sa mnom, a i ja to mislim.
Dete kae:
- Nije mi bolje ovde s tobom. Bilo bi mi bolje bilo gde s njom.
Lukas kae:
- Veliki grad nije zabavan za decu. Nema ni bate ni ivotinja.
Dete kae:
- Ali ima moja majka.
Ono gleda kroz prozor. Kada se okrene, njegovo malo lice izoblieno je
od bola:
 - Ona me ne voli zato to sam bogalj. Zato me je i ostavila ovde.
- To nije istina, Matijase. Ona te voli svim svojim srcem. To dobro zna.
- Onda e se vratiti po mene.
Dete odguruje svoju olju, svoj tanjir, i izlazi iz kuhinje. Lukas ide da
zalije batu. Sunce se raa.
Pas spava pod jednim drvetom, dete mu prilazi, sa tapom u ruci. Lukas
gleda dete. Dete zamahuje tapom i udara psa. Pas bei cvilei. Dete gleda
Lukasa:
- Ne volim ivotinje. Ne volim ni bate.
Svojim tapom dete udara salate, paradajz, bundeve, mahune, cvee.
Lukas ga bez rei gleda ta radi.
Dete se vraa u kuu, lee u Jasminin krevet. Lukas mu se pridruuje,
seda na rub kreveta:
- Ti si znai tako nesrean to si ostao sa mnom? Zato?
Detetove oi zure u tavanicu:
- Zato to te mrzim.
- Mrzi me?
- Da, oduvek te mrzim.
- Nisam to znao. Moe li mi rei zato?
- Zato to si visok i lep, i zato to sam verovao da te Jasmina voli. Ali ako
je otila, znai da ni tebe nije volela. Nadam se da si i ti nesrean kao ja.
Lukas zagnjuruje glavu u ruke. Dete pita:
- Ti plae?
- Ne, ne plaem.
- Ali tuan si zbog Jasmine?
- Ne, ne zbog Jasmine. Tuan sam zbog tebe, zbog tvoga bola.
- Stvarno? Zbog mene? Dobro je.
Ono se smei:
- Pa ipak, ja sam obini mali bogalj, a Jasmina je lepa.
 Nakon krae tiine, dete pita:
- A tvoja majka, gde je ona?
- Ona je umrla.
- Bila je suvie stara, zato je umrla?
- Ne. Umrla je zbog rata. Ubila ju je jedna granata, nju i njenu bebu koja
je bila moja sestrica.
- A gde su one sada?
- Mrtvi nisu nigde i svuda su.
Dete kae:
- One su na tavanu. Video sam ih. Velika stvar od kostiju i mala stvar od
kostiju.
Lukas pita tihim glasom:
- Popeo si se na tavan? Kako si to izveo?
- Uspentrao sam se. Lako je. Pokazau ti kako.
Lukas uti. Dete kae:
- Ne boj se, neu nikome kazati. Ne elim da nam ih uzmu. Volim ih.
- Voli ih?
- Da. Naroito bebu. Runija je i manja nego ja. I nikada nee narasti.
Nisam znao da je devojica. Ne moe znati kada su od samih kostiju, te stvari.
- Te stvari se zovu kosturi.
- Da. Kosturi. Video sam ih i u velikoj knjizi koja je skroz na vrhu
biblioteke.

Lukas i dete su u bati. Sa tavanskih vrata visi jedno ue tik do visine

Lukasove podignute ruke. On kae detetu:
- Pokai mi kako se penje.
Dete dovlai batensku klupu smetenu malo dalje, pod prozorom
Lukasove sobe. Uspentra se na klupu, skoi, dohvati ue, usporava njihanje
odupirui noge o zid, i pomou nogu i ruku, s naporom se uspue do tavanskih
vrata. Lukas ga prati. Oni sedaju na slamaricu, gledaju kosture okaene za jednu
gredu.
Dete pita:
- A kostur svoga brata nisi sauvao?
- Ko ti je rekao da imam brata?
- Niko. uo sam te kako mu neto pria. Ti mu pria, a on nije nigde i
svuda je, prema tome, i on je umro.
Lukas kae:
- Ne, nije umro. Otiao je u drugu zemlju. Vratie se.
- Kao Jasmina. I ona e se vratiti.
- Da, isto je s mojim bratom i tvojom majkom.
Dete kae:
- To je jedina razlika izmeu mrtvih i onih koji su otili, je l da? Oni koji
nisu umrli vratie se.
Lukas kae:
- Ali kako znati da nisu umrli za vreme svog odsustva?
- Ne moe se znati.
Dete na trenutak uti, zatim pita:
- Kako ti je bilo kada ti je brat otiao?
- Nisam znao kako dalje da ivim bez njega.
- A sada zna?
- Da. Otkako si ti doao ovamo, znam.
Dete otvara sanduk:
- A velike sveske u sanduku, ta je to?
Lukas ponovo zatvara sanduk:
- Nita. Gospode! Sreom, jo ne zna da ita.
Dete se smeje:
- Vara se. Kada je tampano, ve znam da proitam. Gledaj. On ponovo
otvara sanduk i vadi bakinu staru Bibliju. ita rei, cele reenice.
 Lukas pita:
- Odakle si nauio da ita?
- Iz knjiga, naravno. Iz mojih i tvojih.
- Sa Jasminom?
- Ne, posve sam. Jasmina ne voli da ita. Rekla je da ja nikada neu ii u
kolu. Ali ii u uskoro, je l da, Lukase?
Lukas kae:
- Ja u moi da te nauim svemu to treba da zna.
Dete kae:
- kola je obavezna ve sa est godina.
- Za tebe nije. Moemo izdejstvovati oslobaanje.
- Zato to sam bogalj, je l tako? E neu tvoje oslobaanje. Hou da idem
u kolu kao i ostala deca.
Lukas kae:
- Ako to eli, ii e. Ali zato to eli?
- Zato to znam da u u koli biti najjai, najpametniji.
Lukas se smeje:
- I najuobraeniji, nema sumnje. Ja sam, pak, uvek prezirao kolu. Pravio
sam se da sam gluv da ne bih morao daje pohaam.
- To si radio?
- Da. Sluaj, Matijase. Moe da se penje ovamo kad god hoe. Moe
takoe da ide u moju sobu, ak i kad ja nisam tu. Moe da ita Bibliju,
renik, celu enciklopediju ako ti se to svia. Ali sveske nee itati, avolji sine.
On dodaje:
- Baka nas je zvala tako: avolji sinovi.
- A koga to vas? Tebe i koga drugog? Tebe i tvog brata?
- Da. Mog brata i mene.
Oni silaze sa tavana, idu u kuhinju. Lukas sprema obed. Dete pita:
- Ko e prati sue, rublje, odeu?
 - Nas dvojica. Zajedno. Ti i ja.
Oni jedu. Lukas se naginje kroz prozor, povraa. Okree se, lica
oblivenog znojem, gubi svest i pada na kuhinjski pod.
Dete vriti:
- Nemoj to da radi, Lukase, nemoj to da radi!
Lukas otvara oi:
- Ne vriti, Matijase. Pomozi mi da se pridignem.
Dete ga vue za ruku, Lukas se grevito hvata za sto. Posrui izlazi iz
kuhinje, seda na batensku klupu. Stojei ispred njega, dete ga gleda:
- ta ti je, Lukase? Bio si mrtav neko vreme!
- Ne, samo me je uhvatila nesvestica, zbog vruine.
Dete pita:
- To nije nita to je ona otila, zar ne? To nije tako strano, reci? Nee
zbog toga da umre?
Lukas ne odgovara, dete mu seda pod noge, obavija ih rukama, sputa
svoju glavu sa crnom i kovrdavom kosom na Lukasova kolena:
- Biu moda tvoj sin, kasnije.

Kada dete zaspi, Lukas se ponovo penje na tavan. Uzima sveske iz

sanduka, umotava ih u platno od konoplje i odlazi u grad.
Zvoni kod Petera.
- Voleo bih da mi uvate ovo, Petere.
On sputa paket na sto u salonu.
Peter pita:
- ta je to?
Lukas razmotava platno:
- kolske sveske.
Peter vrti glavom:
- To mi je i Viktor rekao. Vi piete. Kupujete ogromne koliine papira i
olovaka. I tako godinama, olovke, papir sa kvadratiima i velike kolske sveske.
Piete neku knjigu?
- Ne, knjigu ne. Samo pravim beleke.
Peter odmerava rukom sveske:
- Beleke! Pola tuceta debelih svezaka.
- S godinama, to se nagomilava. Meutim, mnogo toga odbacim. uvam
samo ono to je apsolutno neophodno.
Peter pita:
- Zato hoete da ih sakrijete? Zbog policije?
- Policije? Kakva pomisao! Zbog deteta. Ono ve pomalo zna da ita i
svuda pretura. Ne bih voleo da ita ove sveske.
Peter se smeka:
- A ni detetova majka ne treba da ih ita, zar ne?
Lukas kae:
- Jasmina nije vie kod mene. Otila je. Veliki grad joj je oduvek bio san.
Dao sam joj novaca.
- I ostavila vam je svoje dete?
- Bilo mi je stalo da zadrim dete.
Peter pali cigaretu, gleda Lukasa ne prozborivi ni re.
Lukas pita:
- Moete li uvati ove Sveske kod sebe, da ili ne?
- Naravno da mogu.
Peter ponovo umotava sveske, nosi ih u svoju sobu. Kada se vrati, kae:
- Sakrio sam ih ispod svoga kreveta. Sutra u im pronai bolje skrovite.
Lukas kae:
- Hvala, Petere.
Peter se smeje:
- Ne zahvaljujte mi se. Vae sveske me zanimaju.
- Imate nameru da ih itate?
 - Naravno. Ako ne elite da ih itam, slobodno ih odnesite kod Klare.
Lukas ustaje:
- Nipoto! Klara ita sve to joj doe pod ruku. Ali mogao bih da ih
poverim Viktoru.
- U tom sluaju, itao bih ih kod Viktora. On ne moe nita da mi odbije.
Uostalom, uskoro e da ode. eli da se vrati u svoj rodni grad, da bude pored
svoje sestre. Namerava da proda svoju kuu i knjiaru.
Lukas kae:
- Vratite mi sveske. Zakopau ih negde u umi.
- Da, zakopajte ih. Ili, jo bolje, spalite ih. To je jedini nain da niko ne
moe da ih ita.
Lukas kae:
- Moram da ih sauvam. Za Klausa. Te sveske su namenjene Klausu.
Samo njemu.
Peter pali radio. Dugo trai pre nego to nae neku laganu muziku:
- Sedite jo malo, Lukase, i kaite mi koje Klaus.
- Moj brat.
- Nisam znao da imate brata. Nikada mi o njemu niste govorili. Niko mi o
njemu nije govorio, pa ak ni Viktor, koji vas poznaje jo od vaeg detinjstva.
Lukas kae:
- Moj brat ivi s druge strane granice ima ve nekoliko godina.
- Kako je preao granicu? Opte je poznato da ju je nemogue prei.
- Preao ju je, to je sve.
Nakon krae tiine, Peter pita:
- Vodite li prepisku s njim?
- ta podrazumevate pod prepiskom?
- Ono to sav svet podrazumeva pod prepiskom. Pie li vam on? Piete li
vi njemu?
- Ja njemu piem svakoga dana u sveskama. Verovatno i on ini to isto.
 - Ali nikada ne dobijate od njega pisma?
- On ne moe da mi alje pisma odande.
- Mnogobrojna pisma stiu s druge strane granice. Va brat vam nikada
nije pisao otkako je otiao? Nije vam poslao svoju adresu?
Lukas odmahuje glavom, ponovo ustaje:
- Vi mislite da je mrtav, zar ne? Ali Klaus nije mrtav. iv je i vratie se.
- Da, Lukase. Va brat e se vratiti. to se tie svezaka, mogao sam vam
obeati da ih neu itati, ali vi mi ne biste verovali.
- U pravu ste, ne bih vam verovao. Znao sam da se ne biste mogli
uzdrati da ih ne itate. Znao sam jo dok sam dolazio ovamo. E pa itajte ih.
Vie volim da to budete vi, nego Klara ili bilo ko drugi.
Peter kae:
- Ima jo jedna stvar koju ne razumem: vai odnosi s Klarom. Ona je
mnogo starija od vas.
- Nisu vane godine. Ja sam njen ljubavnik. Je li to sve to ste hteli da
znate?
- Ne, to nije sve. To sam ve znao. Nego, volite li vi nju?
Lukas otvara vrata:
- Ne znam znaenje te rei. Niko ga ne zna. Nisam oekivao takvu vrstu
pitanja od vas, Petere.
- Meutim, pitanje te vrste esto e vam postavljati tokom vaeg ivota.
A ponekad ete biti primorani da na njega i odgovorite.
- A vi, Petere? I vi ete jednom biti primorani da odgovorite na odreena
pitanja. Prisustvovao sam katkada vaim politikim sastancima. Drite govore,
sala vam aplaudira. Verujete li vi iskreno u to to priate?
- Duan sam da u to verujem.
- Ali u dubini due, ta o tome mislite?
- Ne mislim. Ne mogu sebi da dozvolim takav luksuz. U meni je strah jo
od detinjstva.
 Klara stoji ispred prozora, gleda batu utonulu u no. Ne okree se kada
Lukas ue u sobu. Ona kae:
- Leto je uasno. Smrt je najblia upravo leti. Sve se isuuje, gasi,
zaustavlja. Ima ve etiri godine otkako su oni ubili Tomasa. U avgustu, veoma
rano ujutru, u zoru. Oni su ga obesili. Zabrinjavajue je to to oni ponovo
poinju svakoga leta. Zorom, kada se vi vraate kui, ja izaem na prozor i
vidim ih. Oni ponovo poinju, meutim, ne moe ubiti istu osobu vie puta.
Lukas ljubi Klaru u potiljak:
- ta vam je, Klaro? ta vam je danas?
- Danas sam primila jedno pismo. Slubeno pismo. Ovde je, na mom
radnom stolu, moete da ga proitate. Javljaju mi da je Tomas rehabilitovan, da
je nevin. Oni mi piu: Va mu je bio nevin, ubili smo ga grekom. Ubili smo
vie nevinih osoba grekom, ali sada se sve vraa u red, izvinjavamo se i
obeavamo da se sline greke vie nee deavati. Oni ubiju i oni rehabilituju.
Oni se izvinjavaju, ali Tomas je mrtav! Mogu li oni da ga vrate u ivot? Mogu li
oni da izbriu onu no kada mi je kosa osedela, kada sam poludela?
Te letnje noi, bila sam sama u stanu, naem stanu, Tomasovom i mom.
Tamo sam bila sama ve mesecima. im su Tomasa zatvorili, vie niko nije
hteo, nije mogao, nije se usuivao da me poseti. Bila sam se ve navikla na
samou, nije bilo nieg neobinog u tome to sam sama. Nisam spavala, ali ni to
nije bilo neobino. Jedino je neobino to te noi nisam plakala. Predvee su na
radiju najavili pogubljenje vie osoba zbog veleizdaje. Meu tim imenima jasno
sam ula Tomasovo ime. U tri sata ujutro, u vreme pogubljenja, gledala sam
zidni sat. Gledala sam ga sve do sedam sati, zatim sam otila na posao, u jednu
veliku biblioteku glavnoga grada. Sela sam za svoj radni sto, bila sam
nadzornica sale za itanje. Prilazile su mi kolege, jedni za drugima, sluala sam
ih kako apuu: Dola je! Jeste li videli njenu kosu? Izala sam iz
biblioteke, hodala sam do veeri ulicama, izgubila sam se, vie nisam imala
pojma u kojoj sam gradskoj etvrti, premda sam odlino poznavala taj grad.
Vratila sam se taksijem. U tri sata ujutro, pogledala sam kroz prozor, i videla
sam ih: oni su veali Tomasa na fasadi zgrade preko puta. Kriknula sam. Doli
su susedi. Kola hitne pomoi odvezla su me u bolnicu. A sada, oni kau da je to
bila samo greka. Tomasovo ubistvo, moja bolest, meseci u bolnici, moja seda
kosa, bili su samo greka. Neka mi onda oni vrate Tomasa, ivog, nasmejanog.
Onog Tomasa koji me je uzimao u naruje, koji mi je milovao kosu, koji mi je
drao lice u svojim toplim rukama, koji me je ljubio u oi, ui, usta.
Lukas hvata Klaru za ramena, okree je ka sebi:
- Kada ete prestati da mi priate o Tomasu?
- Nikada. Nikada neu prestati da priam o Tomasu. A vi? Kada ete
poeti da mi priate o Jasmini?
Lukas kae:
- O tome nema ta da se kae. Naroito sada kada ona nije vie tu.
Klara udara i grebe Lukasa po licu, vratu, ramenima. Ona vriti:
- Nije vie tu? Gde je? ta ste joj uradili?
Lukas odvlai Klaru na krevet, lee na nju:
- Smirite se. Jasmina je otila u veliki grad. To je sve.
Klara stee Lukasa u zagrljaj:
- Oni e me rastaviti i od tebe kao to su me rastavili od Tomasa. Oni e
te strpati u zatvor, obesie te.
- Nee, sve je to svreno. Zaboravite Tomasa, zatvor i konopac.
U zoru, Lukas ustaje:
- Treba da se vratim. Dete se rano budi.
- Jasmina je ostavila svoje dete ovde?
- To dete je bogalj. ta je mogla s njim da radi u jednom velikom gradu?
Klara ponavlja:
- Kako je mogla da ga ostavi?
Lukas kae:
 - Htela je da ga uzme. Ja sam joj zabranio.
- Zabranio? S kojim pravom? To je njeno dete. Ono joj pripada.
Klara gleda Lukasa kako se oblai. Ona kae:
- Jasmina je otila zato to je ne volite.
- Ja sam joj pomogao kada joj je bilo teko. Nita joj nisam obeao.
- Ni meni nita niste obeali.
Lukas se vraa da Matijasu spremi doruak.

Lukas ulazi u knjiaru, Viktor ga pita:

- Treba vam papira ili olovaka, Lukase?
- Ne. Hteo bih da razgovaram s vama. Peter mi je rekao da hoete da
prodate kuu.
Viktor uzdie:
- U nae vreme, niko ne poseduje dovoljno novca da bi kupio kuu sa
prodavnicom.
Lukas kae:
- Evo ja bih voleo da je kupim od vas.
- Vi, Lukase? A sa ime to, mali moj?
- Kada prodam bakinu kuu. Vojska mi nudi dobru cenu.
- Bojim se da to nee biti dovoljno, Lukase.
- Pripada mi takoe jedan veliki komad zemlje. A i neke druge stvari.
Stvari velike vrednosti, koje sam nasledio od bake.
Viktor kae:
- Doite kod mene veeras, u moj stan. Ostaviu ulazna vrata otvorena.
Uvee, Lukas se penje malim mranim stepenitem koje vodi u stan iznad
knjiare. Kuca na jedna vrata ispod kojih se probija slaba svetlost.
Viktor vie:
- Uite, Lukase!
Lukas ulazi u jednu prostoriju u kojoj, uprkos otvorenom prozoru, lebdi
teki oblak dima od mnogobrojnih cigareta. Tavanica je zamazana braonkastom
prljavtinom, zavese od tila su poutele. Soba je pretrpana starim nametajem,
kauima, kanapeima, stoliima, svetiljkama, ukrasnim sitnicama. Zidovi su
prekriveni slikama, gravirama, a patos pohabanim tepisima naslaganim jedni na
druge.
Viktor sedi pored prozora za jednim stolom prekrivenim stolnjakom od
crvenog plia. Na stolu, kutije cigara i cigareta, razne vrste pepeljara punih
pikavaca stoje tik uz ae i jednu bocu dopola punu neke ukaste tenosti.
- Priite, Lukase. Sedite i uzmite au.
Lukas seda, Viktor mu sipa pie, iskapljuje svoju sopstvenu au, ponovo
je puni:
- Hteo bih da vam ponudim rakiju boljeg kvaliteta, na primer onu koju mi
je donela moja sestra prilikom svoje posete, ali, naalost, nema je vie. Moja
sestra je dolazila kod mene u julu, bilo je veoma toplo, seate se. Ne volim
vruinu, ne volim leto. Kiovito, svee leto, da, ali pasja vruina ini me istinski
bolesnim.
Kada je dola, moja sestra mi je donela litru kajsijevae koja se obino
pije kod nas, u kraju. Moja sestra je sigurno mislila da e mi ta flaa trajati cele
godine, ili barem do Boia. Istina je da sam ja prve veeri popio ve pola flae.
Poto me je bilo sramota, najpre sam sakrio flau, zatim sam otiao da kupim
flau rakije osrednjeg kvaliteta - u prodaji ne moe da se nae druga - i njome
napunio sestrinu flau, koju sam postavio na veoma vidno mesto, tamo, na
kredencu naspram vas.
Tako sam, iako pijui kriom svake veeri kajsijevau ravog kvaliteta,
umirivao svoju sestru izlaui na videlo njenu flau u kojoj se nivo gotovo nije
smanjivao. Jedanput ili dvaput, uelevi se prirodne rakije, sipao sam sebi
aicu one rakije koju sam toboe cenio, premda je njen kvalitet ve bio
promenjen.
Iekivao sam sa nestrpljenjem da moja sestra ode. Ona mi nije smetala,
naprotiv. Spremala mi je obroke, krpila moje arape, popravljala moja odela,
istila kuhinju i sve to je bilo prljavo. Bila mi je, dakle, korisna, a uz to,
prijatno smo askali posle zatvaranja radnje, uivajui u dobroj veeri. Ona je
spavala u sobici, ovde, sa strane. Legala je rano, bila je tiha. Imao sam celu no
pred sobom, da etam uzdu i popreko u svojoj sobi, i u kuhinji, i na hodniku.
Znajte, Lukase, da je moja sestra osoba koju volim najvie na svetu. Nai
roditelji su umrli kada smo bili mladi, naroito ja koji sam jo bio dete. Moja
sestra je bila malo starija, pet godina starija. iveli smo kod daljnjih roaka,
strieva i tetaka, ali uveravam vas da me je uistinu odgojila moja sestra.
Moja ljubav prema njoj nije se s vremenom umanjila. Ne moete da
zamislite radost koju sam osetio videvi je kako silazi iz voza. Nisam je bio
video punih dvanaest godina. Bile su to godine rata, siromatva, pogranine
zone. Kada bi, na primer, ona uspela da utedi malo novca za put, nije mogla da
dobije dozvolu za zonu, i tako redom. Ja, pak, uvek imam premalo gotovine, i
ne mogu da zatvorim knjiaru kad hou. Ni ona ne moe naglo da ostavi svoje
muterije. Ona je krojaica, a enama, ak i u godinama oskudice, treba
krojaica. Naroito u godinama oskudice, kada ne mogu da kupuju nove haljine.
ene su donele mojoj sestri neverovatan posao tokom tih godina oskudice.
Valjalo je prepravljati pantalone njihovih pokojnih mueva u kratke suknje,
njihove koulje u bluze, a za deiju odeu bilo koje pare tkanine bee dobro.
Kada je moja sestra konano mogla da sakupi neophodan novac i
neophodne papire i dozvole, javila mi je pismom da dolazi.
Viktor ustaje, gleda kroz prozor:
- Nema jo deset sati, zar ne?
Lukas kae:
- Ne, nema jo.
Viktor ponovo seda, sipa pie, pali cigaretu:
- ekao sam svoju sestru na stanici. Bilo je to prvi put da nekoga ekam
na toj stanici. Bio sam odluio da ekam dolazak vie vozova ako zatreba. Moja
sestra je stigla tek poslednjim vozom. Putovala je ceo dan. Naravno, smesta sam
je prepoznao, ali toliko se razlikovala od slike koju sam o njoj uvao u svom
seanju! Postala je sasvim malena. Uvek je bila sitna, ali ne do te mere. Njeno
lice, runo, treba i to rei, sada je bilo izbrazdano stotinama siunih bora.
Jednom reju, mnogo je ostarila. Naravno, nita joj nisam rekao, zadrao sam
svoja zapaanja za sebe, a ona je, naprotiv, briznula u pla govorei: ,
Viktore! Kako si se promenio! Jedva te prepoznajem. Udebljao si se, oelavio si
i deluje uasno zaputeno.
- Uzeo sam njene kofere. Bili su teki, krcati demovima, kobasicama,
kajsijevaom. Ona je sve to istovarila u kuhinji. Donela je ak i pasulj iz svoje
bate. Odmah sam probao rakiju. Dok je ona kuvala pasulj, ja sam popio skoro
etvrtinu boce. Poto je oprala posue, pridruila mi se u mojoj sobi. Prozori su
bili irom otvoreni, bilo je veoma vrue. Nastavio sam da pijem, neprestano sam
izlazio na prozor, puio sam cigare. Moja sestra je priala o svojim napornim
muterijama, o svom usamljenikom i tekom ivotu, ja sam je sluao
pijuckajui rakiju, puei cigare.
Prozor preko puta upalio se u deset asova. Pojavio se ovek sede kose.
Neto je polako vakao. Uvek jede u to vreme. U deset sati uvee, izae na
prozor i jede. Moja sestra je nastavila da pria. Pokazao sam joj njenu sobu,
rekao sam joj: Mora da si umorna. Prevalila si dug put. Odmori se. Ona me je
poljubila u oba obraza, otila je u sobicu sa strane, legla je i zaspala,
pretpostavljam. Nastavio sam da pijem, da hodam uzdu i popreko puei
cigare. S vremena na vreme gledao sam kroz prozor, video sam sedokosog
oveka naslonjenog na rub prozora. uo sam ga kako pita retke prolaznike:
Koliko je sati? Moete li mi rei koje je vreme, molim vas? Neko na ulici mu
je odgovorio: Jedanaest i dvadeset.
Veoma sam loe spavao. Neujno prisustvo moje sestre u drugoj sobi mi
je smetalo. Ujutro, bee to nedelja, opet sam zauo noobdiju kako pita za
vreme i nekoga kako mu odgovara: Petnaest do sedam. Kasnije, kada sam
ustao, moja sestra je ve radila u kuhinji, prozor preko puta bio je zatvoren.
ta mislite, Lukase? Moja sestra koju nisam video dvanaest godina dolazi
mi u posetu, a ja, ja nestrpljivo ekam da ona legne kako bih mogao na miru da
posmatram noobdiju preko puta, jer to je, u sutini, jedina osoba koja me
zanima, iako volim svoju sestru iznad svega.
Nita ne kaete, Lukase, ali znam ta mislite. Mislite da sam lud, i u
pravu ste. Opsednut sam tim starcem koji otvara prozor u deset sati uvee i
zatvara ga u sedam sati ujutro. On provodi celu no na prozoru. A posle, ne
znam ta radi. Spava li, ili pak ima neku drugu prostoriju ili kuhinju gde
provodi dan? Nikada ga ne viam na ulici, nikada ga ne viam danju, ne
poznajem ga i nikada se ni kod koga nisam raspitivao o njemu. Vi ste prva
osoba kojoj o njemu govorim. O emu li on razmilja cele noi, naslonjen na
prozor? Ko bi to znao? Od ponoi, ulica je potpuno prazna. Ne moe ak ni da
pita prolaznike za vreme. To moe tek oko est, sedam sati ujutro. Da li istinski
ima potrebu da sazna vreme, je li mogue da nema nikakav sat ili budilnik? U
tom sluaju, kako samo uspeva da se pojavi na prozoru tano u deset sati uvee?
Tolika pitanja koja sebi postavljam o njemu.
Jedne veeri, moja sestra ve bee otila, noobdija mi se obratio. Bio
sam na svom prozoru, posmatrao sam nebo da bih konano na njemu otkrio
olujne oblake koje su nam najavljivali ve nekoliko dana. Starac mi se obratio s
druge strane ulice. Rekao mi je: Ne vide se vie zvezde. Blii se oluja. Nisam
mu odgovorio. Gledao sam na drugu stranu, levo-desno po ulici. Nisam hteo da
uspostavim vezu s njim. Ignorisao sam ga.
Seo sam ujedan oak svoje sobe gde nije mogao da me vidi. Tek sada
sam svestan da ako ostanem ovde, neu raditi nita drugo sem to u piti i puiti
i posmatrati noobdiju kroz prozor, a zatim u i sam postati noobdija.
Viktor gleda kroz prozor i sa uzdahom se zavaljuje u fotelju:
- Tamo je. Tamo je i posmatra me. eka priliku da zapodene sa mnom
razgovor. Ali ja neu popustiti, uzalud je uporan, nee biti po njegovom.
 Lukas kae:
- Smirite se, Viktore. To je moda samo obini noni uvar u penziji, koji
je navikao da spava danju.
Viktor kae:
- Noni uvar? Moda. Nije vano. Ako ostanem ovde, on e me unititi.
Ve sam napola lud. Moja sestra je to primetila. Pre nego to je ula u voz, rekla
mi je: Suvie sam stara da jo jednom krenem na ovaj dugi i zamorni put.
Morali bismo doneti jednu odluku, Viktore, inae se zaista plaim da se vie
neemo videti. Ja sam upitao: Kakvu vrstu odluke? Ona je rekla: Tvoj
posao ne ide dobro, to sam brzo shvatila. Po ceo dan sedi u radnji i ne pojavi se
nijedna muterija. Nou eta uzdu i popreko po stanu, a ujutro si iscrpljen.
Suvie pije, popio si skoro pola flae rakije koju sam ti donela. Ako tako
nastavi, postae alkoholiar.
Dobro sam se uvao da joj ne kaem kako sam za vreme njenog boravka
popio jo est drugih flaa rakije i uz to sve one flae vina koje smo otvarali uz
svaki obrok. Nisam joj rekao ni za noobdiju, naravno. Ona je nastavila: Loe
izgleda. Ima podonjake, bled si i skoro debeo. Jede suvie mesa, ne kree
se dovoljno, nikada ne izlazi, vodi nezdrav ivot. Ja sam rekao: Ne brini se
za mene. Oseam se odlino. Zapalio sam cigaru. Voz je kasnio u dolasku.
Moja sestra je s gaenjem okrenula glavu: Suvie pui. Pui bez prestanka.
Takoe sam se dobro uvao da joj ne kaem kako su lekari kod mene
otkrili, pre dve godine, jednu arterijsku bolest izazvanu preteranim puenjem.
Moja leva ilijana arterija je zakreena, u mojoj levoj nozi cirkulacije vie i
nema, ili je veoma slaba, oseam bolove u kuku i listu na nozi, vie ne oseam
levi noni palac. Lekari su mi prepisali lekove, ali nee biti poboljanja ako ne
prestanem da puim i ako ne budem radio vebe. Meutim, ja nemam nikakve
elje da prestanem da puim. Sem toga, nemam ni trunka volje. Ne moe traiti
od jednog alkoholiara da ima volje. Prema tome, ako hou da prestanem da
puim, trebalo bi najpre da prestanem da pijem.
 Nekad pomislim kako bih morao prestati s puenjem, a onda smesta
palim cigaru ili cigaretu, i razmiljam puei da ako ne prestanem s puenjem,
uskoro e doi do potpunog prestanka cirkulacije u mojoj levoj nozi, to e
izazvati gangrenu, a gangrena e iziskivati amputaciju stopala i cele noge.
Nita od svega toga nisam rekao da ne bih svoju sestru zabrinuo, ali ona
je ve bila zabrinuta. Penjui se u voz, poljubila me je u oba obraza i rekla mi
je: Prodaj knjiaru i doi kod mene u na kraj. iveemo skromno, u naoj
kui iz detinjstva. Odlaziemo u etnje po umi, ja u se brinuti o svemu, ti e
prestati da pui i pije i moi e da napie svoju knjigu.
Voz je otiao, ja sam se vratio, nasuo sam sebi aicu rakije, i pitao sam
se o kakvoj je to ona knjizi govorila.
Te veeri, uzeo sam tabletu za spavanje uz moje uobiajene lekove za
cirkulaciju, i popio sam svu rakiju koja bee ostala u sestrinoj flai, to jest
otprilike pola litra. Uprkos tableti za spavanje, sutradan ujutro probudio sam se
veoma rano, a leva noga mi je bila potpuno oduzeta. Bio sam sav u znoju, srce
mi je estoko lupalo, ruke su mi drhtale, bio sam ophrvan uasnim strahom i
zebnjom. Pogledao sam vreme na svom satu, on bee zaustavljen. Dovukao sam
se do prozora, starac je jo bio preko puta. Doviknuo sam mu preko puste ulice:
Moete li mi rei koliko je sati, molim vas, moj asovnik se zaustavio. On se
okrenuo pre nego to mi je odgovorio, kao da e pogledati na zidni sat: Pola
sedam. Hteo sam da se obuem, ali ve sam bio obuen. Spavao sam u odei i
cipelama. Siao sam na ulicu, poao sam do najblie bakalnice. Bila je jo
zatvorena. ekao sam etajui uzdu i popreko po ulici. Stigao je poslovoa,
otvorio je radnju, usluio me. Uzeo sam jednu flau nekakve rakije, vratio sam
se, popio sam par aa, moj strah je iezao, ovek preko puta bee zatvorio
prozor.
Siao sam u knjiaru, seo sam za kasu. Nije bilo nijednoga kupca. Jo je
bilo leto, kolski raspust, nikome ne treba ni knjiga niti bilo ta drugo. Sedei
tamo, gledajui knjige na policama, setio sam se svoje knjige, knjige o kojoj mi
je govorila moja sestra, one knjige koju sam u mladosti planirao da napiem.
Hteo sam da postanem pisac, da piem knjige, to bee moj mladalaki san, esto
smo o tome priali, moja sestra i ja. Ona je verovala u mene, i ja sam verovao u
sebe, ali sve manje i manje, i konano sam potpuno zaboravio taj san da piem
knjige.
Imam tek pedeset godina. Ako prestanem da puim i pijem ili, tanije, da
pijem i puim, jo u moi da napiem knjigu. Knjige, ne, ali jednu jedinu
knjigu, moda. Ubeen sam, Lukase, da je, svako ljudsko bie roeno da napie
jednu knjigu, i ni zbog ega drugog. Genijalnu knjigu ili osrednju knjigu,
nevano je, ali onaj ko ne bude napisao nita, on je izgubljeno bie, on je samo
prominuo zemljom ne ostavivi traga.
Ako ostanem ovde, nikada neu napisati knjigu. Moja jedina nada je da
prodam kuu i knjiaru i da odem kod svoje sestre. Ona e me spreiti da pijem
i puim, vodiemo zdrav ivot, ona e se brinuti o svemu, neu imati nita
drugo da radim sem da piem svoju knjigu, kad se ve budem otarasio
alkoholizma i duvana. I vi ete sami, Lukase, napisati knjigu. O kome, o emu,
to ne znam. Ali vi piete. Jo od detinjstva ne prestajete da kupujete listove
papira, olovke, sveske.
Lukas kae:
- U pravu ste, Viktore. Pisanje je neto najznaajnije. Odredite cenu,
kupujem kuu i knjiaru. Za nekoliko nedelja, moi emo da zakljuimo posao.
Viktor pita:
- A stvari od vrednosti o kojima ste mi priali, ta je to?
- Zlatnici i srebrnjaci. I nakit takoe.
Viktor se smeka.
- Hoete li da obiete kuu?
- Nije neophodno. Uneu promene koje budu potrebne. Ove dve
prostorije bie dovoljne za nas dvojicu.
- Bilo vas je troje, ako se dobro seam.
 - Sada smo samo nas dvojica. Majka deteta je otila.

Lukas kae detetu:

- Preseliemo se. Stanovaemo u gradu, na Glavnom trgu. Kupio sam
knjiaru.
Dete kae:
- Dobro je. Biu blie koli. Ali kad se Jasmina vrati, kako e nas
pronai?
- U jednom ovako malom gradu, lako e nas pronai.
Dete pita:
- Vie neemo imati ivotinje, a ni batu?
- Imaemo jednu malu batu. Zadraemo psa i maku, nekoliko
kokoaka takoe, zbog jaja. Ostale ivotinje emo prodati Josipu.
- Gde u ja da spavam? Tamo nema bakine sobe.
- Spavae u jednoj sobici pored moje. Biemo sasvim blizu jedan
drugom.
- Bez ivotinja i bez proizvoda iz bate, od ega emo iveti?
- Od knjiare. Ja u prodavati olovke, knjige, papir. Ti e moi da mi
pomae.
- Da, pomagau ti. Kada se selimo?
- Sutra. Josip e doi svojim kolima.
Lukas i dete smetaju se u Viktorovu sobu. Lukas krei sobe, one su
svetle i iste. Pored kuhinje, u bivoj ostavi, Lukas postavlja kupatilo.
Dete pita:
- Mogu li da drim kosture kod sebe?
- To nije mogue. Zamisli da neko ue u tvoju sobu.
- Niko nee ulaziti u moju sobu. Osim Jasmine, kada se bude vratila.
Lukas kae:
- U redu. Moe da zadri kosture. Ipak emo ih sakriti iza jednog
paravana.
Lukas i dete kre batu koju je Viktor zapustio. Dete pokazuje jedno
drvo:
- Vidi ono drvo, Lukase, posve je crno.
Lukas kae:
- To je mrtvo drvo. Treba ga posei. I ostalo drvee gubi lie, ali ovo je
mrtvo.
esto, usred noi, dete se budi, dojuri u Lukasovu sobu, u njegov krevet,
i ako Lukas nije tu, ono ga eka da mu ispria svoje komare. Lukas legne
pored deteta, stisne uza se njegovo mravo telo sve dok dete ne prestane da
drhti.
Dete pria svoje komare, uvek iste, koji se ponavljaju i redovno pohode
njegove noi.
Jedan od tih snova je san o reci. Dete se, leei na povrini vode, preputa
talasima gledajui zvezde. Dete je sreno, ali, polagano, neto nailazi, neka
stvar koja uliva strah, i najednom, ta stvar je tu, dete ne zna ta je to, to
eksplodira i vie i urla i zaslepljuje.
Drugi san je san o tigru koji lei pored detetovog kreveta. Tigar kao da
spava, deluje blag i dobar i dete ima ogromnu elju da ga pomiluje. Dete se
plai, meutim, njegova elja da pomiluje tigra raste, i dete vie ne moe da
odoli toj elji. Njegovi prsti dotiu tigrovu svilenkastu dlaku, a tigar mu, jednim
udarcem ape, iupa ruku.
Drugi san je san o pustom ostrvu. Dete se tamo igra svojim runim
kolicima. Puni ih peskom, prenosi pesak na drugo mesto, prazni kolica, ide
malo dalje, puni kolica, ponovo ih prazni, i tako redom, dugo, kad odjednom,
no, hladno je, nigde nikoga, jedino zvezde sijaju u svojoj beskonanoj samoi.
Drugi san: dete hoe da se vrati u bakinu kuu, hoda ulicama, ali ne
prepoznaje ulice u gradu, izgubi se, ulice su puste, kua vie nije tamo gde bi
trebalo da bude, stvari vie nisu na svom mestu, Jasmina ga doziva plaui, a
dete ne zna kojom ulicom, kojim prolazom treba da poe da bi joj se pridruilo.
Najstraniji san je san o mrtvom drvetu, crnom drvetu iz bate. Dete
gleda drvo i drvo prua svoje ogoljene grane ka detetu. Drvo kae: Ja sam sada
samo obino mrtvo drvo, ali volim te isto onoliko kao kada sam bilo ivo. Doi,
mali moj, doi u moj zagrljaj. Drvo govori Jasmininim glasom, dete prilazi, a
mrtve i crne grane ga obgrle i udave.
Lukas posee mrtvo drvo, iscepa ga, zaloi njime vatru u bati. Kada se
vatra ugasi, dete kae:
- Sada je ona samo hrpa pepela.
Ono odlazi u svoju sobu. Lukas otvara flau rakije. Pije. Spopada ga
munina. Vraa se u batu, povraa. Sa crnog zgarita jo uvek se die neki beli
dim, ali poinju da padaju krupne kapi kie, i pljusak dovrava posao vatre.
Kasnije, dete nalazi Lukasa u mokroj travi, u blatu. Prodrma ga.
- Ustani, Lukase. Treba se vratiti. Pada kia. Mrak je. Hladno je. Moe li
da hoda?
Lukas kae:
- Ostavi me ovde. Vrati se. Sutra e sve biti u redu.
Dete seda pored Lukasa, eka.
Raa se sunce, Lukas otvara oi:
- ta se dogodilo, Matijase?
Dete kae:
- To je samo novi komar.
 5.

Noobdija se i dalje pojavljuje na prozoru, svake veeri u deset sati. Dete

ve spava, Lukas izlazi iz kue, noobdija ga pita za vreme, Lukas mu
odgovara, zatim ide kod Klare. U zoru, kada se vraa, noobdija ga ponovo pita
za vreme, Lukas mu kae, i odlazi na spavanje. Nekoliko sati kasnije, u
noobdijinoj sobi se gasi svetlo, a na njegov prozor nahrupe golubice.
Jednog jutra, kada se Lukas vrati, noobdija ga zove:
- Gospodine!
Lukas kae:
- Pet je sati.
- Znam. Ne zanima me vreme. To je zapravo nain da povedem razgovor
sa ljudima. Hteo bih samo da vam kaem da je dete noas bilo veoma nemirno.
Probudilo se oko dva sata, vie puta je ilo u vau sobu, dugo je gledalo kroz
prozor. ak je izalo na ulicu, otilo je pred kafanu, zatim se vratilo i leglo,
pretpostavljam.
- esto to radi?
- esto se budi, da. Skoro svake noi. Ali ovo je prvi put da ga vidim
kako nou izlazi iz kue.
- On ni danju ne izlazi iz kue.
- Mislim da vas je traio.
Lukas se penje u stan, dete duboko spava u svom krevetu. Lukas gleda
kroz prozor, noobdija pita:
- Sve je u redu?
- Da. Spava. A vi? Vi znai nikada ne spavate?
- Uspavam se s vremena na vreme, ali nikada potpuno. Ima osam godina
kako vie ne spavam.
- ta radite preko dana?
 - etam se. Kada osetim umor, odem u jedan park da sednem. Svoje
najvedrije trenutke provedem u parku. Tamo ponekad i zaspim na par minuta,
sedei na klupi. Hoete li da poete sa mnom jedanput?
Lukas kae:
- Sada, ako hoete.
- Dogovoreno. Samo da nahranim svoje golubice i silazim.
Oni koraaju pustim ulicama usnuloga grada, u pravcu bakine kue.
Noobdija se zaustavlja ispred nekoliko kvadratnih metara ute trave na kojoj
dva stara drveta ire svoje ogoljene grane.
- Evo moga parka. Jedino mesto gde mogu na trenutak da zaspim.
Starac seda na jedinu klupu pored isuene fontane, prekrivene
mahovinom i rom. Lukas kae:
- Ima i lepih parkova u gradu.
- Za mene nema.
On podie svoj tap i pokazuje jednu lepu i veliku kuu:
- Ovde smo nekada stanovali, moja ena i ja.
- Ona je umrla?
- Ubijena je sa nekoliko metaka iz revolvera, tri godine po zavretku rata.
Jedne veeri u deset sati.
Lukas seda pored starca:
- Ja je se seam. Stanovali smo pored granice. Na povratku iz grada imali
smo obiaj da se zaustavimo ovde da bismo se napili vode i odmorili se. Kada
bi nas vaa ena ugledala kroz prozor, sila bi i donela nam velike kocke
krompir-eera. Odonda ih vie nisam jeo. Seam se jo i njenog osmeha i
njenog akcenta, a i njenog ubistva. Ceo grad je o tome govorio.
- ta se prialo?
- Prialo se da je ubijena da bi mogli nacionalizovati tri fabrike tekstila
koje su joj pripadale.
Starac kae:
 - Nasledila je te fabrike od svoga oca. Ja sam tamo radio kao inenjer.
Oenio sam se njome i ostala je ovde, mnogo je volela ovaj grad. Zadrala je,
meutim, svoje dravljanstvo i oni su bili primorani da je ubiju. To je bilo
jedino reenje. Oni su je ubili u naoj spavaoj sobi. Ja sam u kupatilu uo
hice. Ubica je uao i izaao preko balkona. Pogoena je mecima u glavu, u
grudi, u trbuh. Istraga je zakljuila da je to bio neki kivni radnik koji je to
uradio iz osvete i koji je potom pobegao u inostranstvo preavi granicu.
Lukas kae:
- Granica je u to doba ve bila neprelazna, i nijedan radnik nije imao
revolver.
Noobdija sklapa oi, uti. Lukas pita:
- Znate li ko sada stanuje u vaoj kui?
- Puna je dece. Naa kua je postala sirotite. No, vi treba da se vratite,
Lukase. Matijas e se uskoro probuditi i morate otvoriti knjiaru.
- U pravu ste. Ve je pola osam.

Ponekad Lukas navraa u park da bi askao sa noobdijom. Starac pria o

prolosti, o srenoj prolosti sa svojom enom.
- Vazda je bila nasmejana. Bila je srena, bezbrina kao dete. Volela je
voe, cvee, zvezde, oblake. U predveerje bi izlazila na balkon da posmatra
nebo. Tvrdila je da nigde na svetu nema tako arobnih zalazaka sunca kao u
ovom gradu, i da nigde drugde boje neba nisu tako blistave i lepe.
ovek zatvara svoje oi utonule u podonjake, speene nesanicom.
Nastavlja promenjenim glasom:
- Posle njenog ubistva, inovnici su rekvirirali kuu i sve to je bilo u
njoj: nametaj, posue, knjige, nakit i haljine moje ene. Dozvolili su mi da
ponesem samo jedan kofer sa neto svoje odee. Savetovali su mi da napustim
grad. Izgubio sam radno mesto u fabrici, nisam vie imao ni posao, ni kuu, ni
novca.
 Otiao sam kod jednog prijatelja, lekara, onog istog koga sam pozvao te
veeri kada se desilo ubistvo. Dao mi je novca za voz. Rekao mi je: Ne vraaj
se nikad vie u ovaj grad. Pravo je udo to su te ostavili u ivotu.
Krenuo sam vozom, stigao sam u susedni grad. Seo sam u staninu
ekaonicu. Bee mi ostalo jo malo novca da otputujem dalje, moda do
glavnog grada. Ali nisam imao ta da radim u glavnom gradu, niti u bilo kojem
drugom gradu. Kupio sam kartu na blagajni i vratio se ovamo. Pokucao sam na
vrata jedne skromne kue preko puta knjiare. Poznavao sam sve radnike i
radnice iz naih fabrika. Znao sam i enu koja mi je otvorila vrata. Nita me nije
pitala, rekla mi je da uem, odvela me u jednu sobu: Moete ostati ovde koliko
god budete hteli, gospodine.
To je jedna starija ena, tokom rata je izgubila mua, dva sina i kerku.
Kerka joj je imala samo sedamnaest godina. Umrla je na ratitu gde se
dobrovoljno prijavila za bolniarku, nakon jedne uasne nesree koja joj je
unakazila lice. Moja stanodavka nikada ne pria, sve u svemu, gotovo da vie i
ne progovara. Ostavlja me na miru u mojoj sobi koja gleda na ulicu, ona boravi
u drugoj, manjoj sobi, koja gleda na batu. Kuhinja takoe gleda na batu. Tamo
mogu da ulazim kad hou i uvek se nae neto toplo na poretu. Svakog jutra
zateknem svoje cipele naglancane, svoje koulje oprane i ispeglane, prebaene
preko naslona jedne stolice ispred mojih vrata, na hodniku. Moja stanodavka
nikada ne ulazi u moju sobu i tek ponekad je sretnem. Raspored vremena nam
se ne podudara. Ne znam od ega ona ivi. Od svoje rente ratne udovice ili od
svog povrtnjaka, pretpostavljam.
Nekoliko meseci poto sam se smestio kod nje, otiao sam u optinski
biro i ponudio sam se za bilo kakav posao. inovnici su me slali od jedne do
druge kancelarije, plaili su se da donesu odluku u vezi sa mnom, bio sam
sumnjiva osoba, zbog moga braka sa strankinjom. Napokon me je Peter,
sekretar Partije, zaposlio kao oveka za sve i svata. Bio sam vratar, pera
prozora i poploanog poda, ista praine, uvelog lia i snega. Zahvaljujui
Peteru, sada imam pravo na penziju kao i svi ostali. Nisam postao prosjak i
mogu da okonam svoj ivot u ovom gradu u kojem sam roen, u kojem sam
oduvek iveo.
Svoju prvu platu spustio sam uvee na trpezarijski sto. Bila je to smena
suma, ali za moju stanodavku bee to mnogo novca, i previe po njenom
miljenju. Ona je polovinu ostavila na stolu, i nastavili smo ovako: ja svakog
meseca poloim svoju malu platu pored njenog tanjira; ona, pak, vrati tano
polovinu sume uz moj.
Neka ena, umotana u veliki al, izlazi iz sirotita. Mrava je i bleda, na
njenom koatom licu sijaju ogromne oi. Zaustavlja se pred klupom, gleda
Lukasa, smei se, i kae starcu:
- Vidim da ste nali prijatelja.
- Da, prijatelja. Predstavljam vam Lukasa, Judita. On vodi knjiaru na
Glavnom trgu. Judita je direktorka sirotita.
Lukas ustaje, Judita mu stee ruku:
- Trebalo bi da kupim knjige za svoju decu, ali pretrpana sam poslom, a
moj budet je veoma ogranien.
Lukas kae:
- Mogu vam poslati knjige po Matijasu. Kojih su godina vaa deca?
- Od pet do deset godina. Ko je Matijas?
Starac kae:
- I Lukas se brine o jednom siroetu.
Lukas kae:
- Matijas nije siroe. Njegova majka je otila. On je sada moj.
Judita se smei:
- Ni moja deca nisu sva siroii. Veinom su roena od nepoznatog oca,
napustile su ih majke koje su silovane ili su bile prostitutke.
Ona seda pored starca, naslanja glavu na njegovo rame, sklapa oi:
- Uskoro emo morati da grejemo, Mihaele. Ako se vreme ne promeni,
otpoeemo s grejanjem od ponedeljka.
Starac je privija uza se:
- Dogovoreno, Judita. Biu tamo u ponedeljak u pet sati ujutro.
Lukas gleda enu i oveka, pripijene jedno uz drugo zatvorenih oiju, na
hladnoi vlanog jesenjeg jutra, u potpunoj tiini malog zaboravljenog grada.
On naini par koraka ne bi li se neujno udaljio, ali Judita se trgne, otvara oi,
kae:
- Ostanite, Lukase. Deca e se uskoro probuditi. Treba da im pripremim
doruak.
Ona ljubi starca u elo:
- Onda u ponedeljak, Mihaele. Do skorog vienja, Lukase, i unapred
hvala za knjige.
Ona se vraa u kuu, Lukas ponovo seda:
- Veoma je lepa.
- Da, veoma lepa.
Noobdija kae:
- U poetku, ona je od mene zazirala. Viala me je ovde, kako sedim na
klupi, svakog dana. Smatrala me je moda za nekog satira. Jednog dana, prila
je da sedne pored mene i upitala me ta tu radim. Ja sam joj sve ispriao. Bilo je
to prole godine poetkom zime. Predloila mi je da joj pomognem da zagreje
sobe, nije uspevala sama, ima samo u kuhinji jednu pomonicu od esnaest
godina. U kui nema centralnog grejanja, u svakoj sobi je kaljeva pe, ima ih
sedam. Kad biste samo znali kakvu sam sreu osetio to u ponovo moi da
uem u nau kuu, u nae sobe! I to u moi da pomaem Juditi. To je
pouzdana ena. Mu joj je nestao za vreme rata, i sama je bila deportovana i
dospela je do vrata pakla. Ovo nije slika. Prava pravcata vatra gorela je iza tih
vrata, vatra koju su zapalila ljudska bia kako bi mogla da spaljuju tela drugih
ljudskih bia.
Lukas kae:
 - Znam o emu priate. Video sam sline stvari, sopstvenim oima, u
ovom istom gradu.
- Mora da ste bili veoma mladi.
- Bio sam jo dete. Ali nita nisam zaboravio.
- Zaboraviete. ivot je tako sazdan. S vremenom se sve brie. Uspomene
blede, bol jenjava. Ja se seam svoje ene kao to se i seamo neke ptice, nekog
cveta. Ona je bila arolija ivota u jednom svetu gde je sve izgledalo lepravo,
lako i lepo. U poetku, dolazio sam ovamo zbog nje, sada dolazim zbog Judite,
one koja je preivela. Ovo vam se moe uiniti smeno, Lukase, ali ja sam
zaljubljen u Juditu. U njenu snagu, njenu dobrotu, njenu nenost prema toj deci
koja nisu njena.
Lukas kae:
- To mi se uopte ne ini smeno.
- U mojim godinama?
- Godine su obine triarije. Vana je samo sutina. Vi je volite, a i ona
voli vas.
- Ona eka povratak svoga mua.
- Mnoge ene ekaju ili oplakuju svoje nestale ili umrle mueve. Ali
maloas ste rekli: Bol jenjava, uspomene blede.
Noobdija podie oi ka Lukasu:
- Briu se, blede, da, to sam rekao, ali ne i da nestaju.
Istoga jutra, Lukas odabire knjige za decu, stavlja ih u kartonsku kutiju i
kae Matijasu:
- Moe li odneti ove knjige u sirotite, koje se nalazi pored parka na putu
za bakinu kuu? To je jedna velika kua s balkonom, ispred nje je fontana.
Dete kae:
- Vrlo dobro znam gde je to.
- Direktorka se zove Judita, predae joj ove knjige od mene.
Dete odlazi s knjigama, ubrzo se vraa. Lukas pita:
 - Kako ti se ine, Judita i deca?
- Nisam video ni Juditu ni decu. Spustio sam knjige pred vrata.
- Nisi uao unutra?
- Ne. Zato bih uao? Pa da me zadre?
- ta? ta kae? Matijase!
Dete se zatvara u svoju sobu. Lukas ostaje u knjiari do zatvaranja, zatim
sprema veeru i jede sam. Tuira se, i upravo se oblai kad dete naglo izae iz
svoje sobe:
- Odlazi, Lukase? Gde to ide svake veeri?
Lukas kae:
- Idem da radim, dobro zna.
Dete lee na Lukasov krevet:
- ekau te ovde. Da radi po kafanama, vraao bi se posle zatvaranja, u
pono. Ali ti se vraa mnogo kasnije.
Lukas seda na stolicu preko puta deteta:
- Da, Matijase, istina je. Vraam se kasnije. Imam prijatelje kod kojih
odem posle zatvaranja kafana.
- Koje prijatelje?
- Ne poznaje ih.
Dete kae:
- Svake noi sam sam.
- Nou bi trebalo da spava.
- Spavao bih kada bih znao da si ti tu, u svojoj sobi, i da i ti spava.
Lukas lee pored deteta, ljubi ga:
- Stvarno si mislio kako te aljem u sirotite da bi te tamo zadrali? Kako
si mogao tako neto da misli?
- Nisam to zaista mislio. Meutim, kada sam stigao pred vrata, prepao
sam se. Nikad se ne zna. Jasmina mi je takode obeala da me nikada nee
ostaviti. Ne alji me vie tamo. Ne volim da idem u pravcu bakine kue.
 Lukas kae:
- Razumem te.
Dete kae:
- Siroii su deca koja nemaju roditelje. A ni ja nemam roditelje.
- Ima. Ti ima svoju majku, Jasminu.
- Jasmina je otila. A moj otac? Gde je on?
- Tvoj otac sam ja.
- Ali onaj drugi? Pravi?
Lukas na trenutak uti pre nego to odgovori:
- Umro je pre tvog roenja, u nekoj nesrei, kao i moj.
- Oevi uvek umiru u nekoj nesrei. I ti e isto uskoro nastradati u nekoj
nesrei?
- Neu. Ja sam uvek na oprezu.

Dete i Lukas rade u knjiari. Dete uzima knjige iz jedne kartonske kutije,
prua ih Lukasu koji ih, stojei na duplim merdevinama, rea na police
biblioteke. Kino je jesenje jutro.
U radnju ulazi Peter. Nosi pelerinu sa kapuljaom, niz lice mu curi kia,
kapa na pod. On izvlai ispod pelerine jedan paket umotan u platno od
konoplje:
- Uzmite, Lukase. Vraam vam ovo. Vie ne mogu to da uvam. Kod
mene vie nije na sigurnom.
Lukas kae:
- Bledi ste, Petere. ta se deava?
- Vi znai ne itate novine? Ne sluate radio?
- Ja nikada ne itam novine, a sluam samo stare ploe.
Peter se okree ka detetu:
- To je Jasminino dete?
Lukas kae:
 - Da, to je Matijas. Pozdravi Petera, Matijase. On je moj prijatelj.
Dete uti zurei u Petera.
Peter kae:
- Matijas me je ve pozdravio svojim oima.
Lukas kae:
- Idi da nahrani ivotinje, Matijase.
Dete obara pogled, kopa po kartonskoj kutiji s knjigama:
- Nije vreme da hranim ivotinje.
Lukas kae:
- U pravu si. Ostani ovde i obavesti me ako se pojavi neki kupac. Poimo
gore, Petere.
Oni se penju u Lukasovu sobu.
Peter kae:
- Ima divne oi, to dete.
- Da, Jasminine oi.
Peter prua Lukasu paket:
- Nedostaju neke stranice u vaim sveskama, Lukase.
- Da, Petere. Ve sam vam rekao; vrim ispravke, izbacujem, uklanjam
sve to nije neophodno.
- Ispravljate, izbacujete, uklanjate. Va brat Klaus nita nee razumeti.
- Klaus e razumeti.
- I ja sam razumeo.
- Zato mi ih vraate? Zato to verujete da ste sve razumeli?
Peter kae:
- To to se deava nema nikakve veze s vaim sveskama, Lukase. To je
neto mnogo ozbiljnije. U naoj zemlji se priprema ustanak. Kontrarevolucija.
Poelo je sa intelektualcima koji su pisali neke stvari koje nije trebalo da piu.
Nastavilo se sa studentima. Studenti su uvek spremni da seju nered.
Organizovali su jednu manifestaciju koja se izrodila u pobunu protiv snaga reda.
Ali evo kada je sve to postalo zaista opasno, tek onda kad su se radnici, pa ak i
jedna struja u naoj vojsci, pridruili studentima. Sino su vojnici podelili
oruje neodgovornim pojedincima. U glavnom gradu ljudi pucaju jedni na
druge, a nemiri su na putu da zahvate unutranjost i seljatvo.
Lukas kae:
- To znai sve slojeve stanovnitva.
- Osim jednog. Onog kome ja pripadam.
- Vi ste malobrojni u odnosu na one koji su protiv vas.
- Tano. Ali imamo mone prijatelje.
Lukas uti. Peter otvara vrata:
- Verovatno se vie nikada neemo videti, Lukase. Rastanimo se bez
mrnje.
Lukas pita:
- Kuda idete?
- Voe Partije moraju da se stave pod zatitu strane vojske.
Lukas ustaje, hvata Petera za ramena, gleda ga u oi:
- Recite mi, Petere! Zar vas nije sramota?
Peter zgrabi Lukasove ruke i pritie ih na svoje lice:
- Jeste, Lukase. Uasno me je sramota.
Iz njegovih sklopljenih oiju otima se nekoliko suza. Lukas kae:
- Ne. To nemojte. Priberite se.
Lukas ispraa Petera na ulicu. Pogledom sledi crnu siluetu koja odlazi
pognute glave, po kii, u pravcu stanice.
Kada se Lukas vrati u knjiaru, dete mu kae:
- Ba je lep taj gospodin. Kada e ponovo doi?
- Ne znam, Matijase. Moda nikada.
Uvee, Lukas ide kod Klare. Ulazi u kuu u kojoj su pogaena sva svetla.
Klarin krevet je hladan i prazan. Lukas pali lampu pored uzglavlja. Na jastuku,
Klarina poruka:
 Odlazim da osvetim Tomasa.
Lukas se vraa. U svom krevetu zatie dete. Kae mu:
- Dozlogrdilo mi je da te zatiem svake noi u svom krevetu. Idi u svoju
sobu i spavaj.
Detetu drhti brada, ono mrca:
- uo sam Petera kad je govorio kako u glavnom gradu ljudi pucaju jedni
na druge. Misli li da je Jasmina u opasnosti?
- Jasmina nije u opasnosti, ne brini se.
- Kazao si da se Peter moda nikad vie nee vratiti. Misli da e umreti?
- Ne, ne mislim. Ali Klara sigurno hoe.
- Ko je Klara?
- Jedna prijateljica. Idi u svoj krevet, Matijase, i spavaj. Strano sam
umoran.
U malom gradu, ne deava se gotovo nita. Sa javnih zgrada nestaju
strane zastave, slike voa takode. Preko grada prelazi jedna povorka sa bivim
zastavama zemlje, pevajui bivu nacionalnu himnu i druge stare pesme koje
seaju na jednu drugu revoluciju iz jednog drugog veka.
Kafane su pune. Ljudi priaju, smeju se, pevaju glasnije nego obino.
Lukas neprestano slua radio, sve do onog dana kada vesti zamenjuje
klasina muzika.
Lukas gleda kroz prozor. Na Glavnom trgu stoje jedna borna kola strane
vojske.
Lukas izlazi iz kue da kupi paklo cigareta. Sve bakalnice, sve radnje su
zatvorene. Lukas mora da ode do stanice. Usput nailazi na druga borna kola.
Njihovi topovi upravljaju se prema njemu, prate ga. Ulice su puste, prozori
zatvoreni, zastori navueni. Ali stanica i njena okolina puni su domaih vojnika,
graniara, bez oruja. Lukas se obraa jednome od njih:
- ta se to deava?
- Nemam pojma. Mi smo demobilisani. Hteli ste na voz? Nema voza za
civile.
- Nisam hteo na voz. Samo sam doao da kupim cigarete. Radnje su
zatvorene.
Vojnik prua Lukasu paklo cigareta:
- Ne moete da uete u staninu zgradu. Uzmite ovo paklo i vratite se
kui. Opasno je etati se ulicom.
Lukas se vraa. Dete je ustalo, oni zajedno sluaju radio.
Mnogo muzike i par kratkih govora:
Dobili smo revoluciju. Narod je ponovo odneo pobedu. Naa vlada je
zatraila pomo od naeg velikog zatitnika protiv narodnih neprijatelja.
I jo:
Ostanite mirni. Zabranjeno je svako okupljanje vie od dve osobe.
Zabranjena je prodaja alkohola. Restorani, kafane, moraju ostati zatvoreni sve
do novog nareenja. Zabranjena su pojedinana putovanja vozom ili
autobusom. Potujte policijski as. Ne izlazite posle smrkavanja.
Opet muzika, zatim preporuke i pretnje:
Fabrike moraju ponovo poeti da rade. Radnici koji se ne jave na svoja
radna mesta bie otputeni. Saboteri e biti predati posebnom sudu. Oni podleu
smrtnoj kazni.
Dete kae:
- Nita ne razumem. Ko je dobio revoluciju? I zato je sve zabranjeno?
Zato su tako zli?
Lukas gasi radio:
- Ne treba vie sluati radio. To niemu ne slui.
Jo ima otpora, borbi, trajkova. Ima i hapenja, zatvaranja, nestanaka,
pogubljenja. Obuzeti panikom, dvesta hiljada stanovnika naputa zemlju.
Nekoliko meseci kasnije, ponovo vlada tiina, mir, red.

Lukas zvoni kod Petera:

 - Znam da ste se vratili. Zato se krijete od mene?
- Ne krijem se od vas. Samo sam mislio da vie ne elite da me vidite.
ekao sam da vi preduzmete prvi korak.
Lukas se smeje:
- Uinjeno. Uglavnom, sve je kao i ranije. Bie da revolucija nije
posluila niemu.
Peter kae:
- Istorija e prosuditi.
Lukas se ponovo smeje:
- Kakvih li samo krupnih rei. ta vas je spopalo, Petere?
- Ne smejte se. Proao sam kroz teku krizu. Najpre sam dao ostavku u
Partiji, zatim sam pustio da me ubede da opet preuzmem svoju ulogu u ovom
gradu. Mnogo volim ovaj grad. On poseduje neku mo nad duom. Kada si
jednom u njemu stanovao, ne moe da mu se ne vrati. A tu ste i vi, Lukase.
- To je ljubavna izjava?
- Ne. Prijateljska. Znam da nita ne mogu da oekujem od vas. A Klara?
Je li se vratila?
- Ne, Klara se nije vratila. U njenoj kui ve stanuje neko drugi.
Peter kae:
- Bilo je trideset hiljada mrtvih u glavnom gradu. Pucali su ak i na jednu
povorku u kojoj je bilo ena i dece. Ako je Klara uestvovala u neemu...
- Ona je sigurno uestvovala u svemu to se dogaalo u glavnom gradu.
Mislim da se pridruila Tomasu i to je dobro. Nije prestajala da pria o Tomasu.
Mislila je samo na Tomasa, volela je samo Tomasa, bila je bolesna za
Tomasom. Ovako ili onako, umrla bi za Tomasom.
Nakon kraeg utanja, Peter kae:
- Mnogo ljudi je prelo granicu tokom ovog burnog perioda kada je
granica bila bez nadzora. Zato niste iskoristili priliku da potraite svog brata?
- Nisam na to ni u jednom trenutku pomislio. Kako bih mogao da ostavim
dete samo?
- Mogli ste da ga povedete sa sobom.
- ovek se ne uputa u jednu takvu avanturu sa detetom toga uzrasta.
- ovek se uputa u bilo ta, bilo kada, bilo s kim, ako to zaista eli. Dete
je samo izgovor.
Lukas sputa glavu:
- Dete mora ostati ovde. Ono eka povratak svoje majke. Ne bi ni polo
sa mnom.
Peter ne odgovara. Lukas podie glavu i gleda Petera:
- U pravu ste. Ne elim da traim Klausa. Na njemu je da se vrati, on je
taj koji je otiao.
Peter kae:
- Neko ko ne postoji ne moe da se vrati.
- Klaus postoji i vratie se!
Peter prilazi Lukasu i stee ga za rame:
- Smirite se. Morate konano da se suoite sa stvarnou. Ni va brat, ni
detetova majka nee se vratiti, to dobro znate.
Lukas mrmlja:
- Hoe, Klaus hoe.
On pada napred iz svoje fotelje, udara elom o niski sto, rui se na tepih.
Peter ga s naporom podie na kanabe, kvasi jednu krpu i brie Lukasovo lice
obliveno znojem. Kada Lukas doe sebi, Piter mu daje da pije i prua mu
zapaljenu cigaretu:
- Oprostite mi, Lukase. Neemo vie priati o takvim stvarima.
Lukas pita:
- A o emu smo priali?
- O emu?
Peter pali drugu cigaretu:
- O politici, naravno.
 Lukas se smeje:
- Mora da je bilo uasno dosadno, im sam zaspao na vaem kanabeu.
- Da, tako je, Lukase. Politika vam je oduvek bila dosadna, zar ne?

Dete ima est i po godina. Prvog dana u koli Lukas eli da ga otprati, ali
dete vie voli da ide samo. Kada se vrati, u podne, Lukas ga pita je li sve prolo
dobro, dete kae da je sve prolo veoma dobro.
Narednih dana takoe, dete kae da je u koli sve u redu. Meutim,
jednog dana vraa se sa ranom na obrazu. Kae da je palo. Nekog drugog dana,
pak, na desnoj ruci nosi crvene masnice. Na toj ruci, sutradan, nokti mu postaju
crni, sem nokta na palcu. Dete kae da je priepilo prste u vratima. Nedeljama
je primorano da se slui levom rukom kad pie.
Jedne veeri dete se vraa rascepljene i nateene usne. Ne moe da jede.
Lukas ga nita ne pita, sipa detetu mleko u usta, zatim sputa na kuhinjski sto
arapu napunjenu peskom, iljati kamen i britvu. On kae:
- To je bilo nae oruje kada smo morali da se branimo od druge dece.
Uzmi ga. Brani se!
Dete kae:
- Vas je bilo dvojica. A ja sam sam.
- I ako si sam, treba da zna da se brani.
Dete gleda predmete na stolu:
- Ne mogu. Nikada ne bili mogao da udarim nekoga, da ranim nekoga.
- Zato? I drugi tebe udaraju, ranjavaju.
Dete gleda Lukasa u oi:
- Fizike rane nemaju znaaja kada ih zadobijem. Ali ako bih morao
nekome da ih nanesem, to bi za mene postalo jedna druga vrsta rane koju ne bih
mogao da podnesem.
Lukas pita:
- Hoe li da razgovaram s tvojim uiteljem?
 Dete kae:
- Nipoto! Zabranjujem ti to! Nikad nemoj to da radi, Lukase! Da li se ja
alim? Da li traim tvoju pomo? Tvoje oruje?
Ono gura sa stola predmete za odbranu:
- Ja sam jai od njih svih. Hrabriji sam, a naroito pametniji. Samo to je
vano.
Lukas baca u kantu za smee kamen i arapu napunjenu peskom. Sklapa
britvu, stavlja je u svoj dep:
- Jo uvek je nosim sa sobom, ali vie se njome ne sluim.
Kada je dete leglo, Lukas ulazi u njegovu sobu, seda na rub njegovog
kreveta:
- Neu se vie meati u tvoje stvari, Matijase. Neu ti vie postavljati
pitanja. Kada bude hteo da napusti kolu, rei e mi, zar ne?
Dete kae:
- Nikada neu napustiti kolu.
Lukas pita:
- Reci mi, Matijase, plae li ponekad uvee kada si sam?
Dete kae:
- Navikao sam da budem sam. Nikada ne plaem, dobro zna.
- Da, znam. Ali nikada se ni ne smeje. Kada si bio mali, sve vreme si se
smejao.
- To mora da je bilo pre Jasminine smrti.
- ta to kae, Matijase? Jasmina nije mrtva.
- Jeste. Mrtva je. Znam to ve odavno. Da nije, ve bi se vratila.
Nakon kraeg utanja, Lukas kae:
- ak i posle Jasmininog odlaska jo uvek si se smejao, Matijase.
Dete gleda u tavanicu:
- Jesam, moda. Pre nego to smo napustili bakinu kuu. Nije trebalo da
napustimo bakinu kuu.
 Lukas obuhvata detetovo lice rukama:
- Moda si u pravu. Moda nije trebalo da napustimo bakinu kuu.
Dete sklapa oi, Lukas ga ljubi u elo:
- Lepo spavaj, Matijase. A kada ti bude suvie teko, kada bude suvie
patio, a ne bude hteo nikome da kae, pii o tome. To e ti pomoi.
Dete odgovara:
- Ve sam pisao o tome. Sve sam zapisao. Sve to mi se dogaalo otkako
stanujemo ovde. Svoje komare, kolu, sve. I ja imam svoju veliku svesku kao i
ti. Ti ih ima vie, ja imam samo jednu, jo uvek tanku. Nikada ti neu dozvoliti
da je ita. Ti si meni zabranio da itam tvoje, ja tebi branim da ita moju.
U deset sati ujutro, jedan stariji, bradat ovek ulazi u knjiaru. Lukas ga
je ve viao. To mu je jedan od najboljih kupaca:
- ta elite, gospodine?
- Imam sve to mi treba, hvala. Doao sam da porazgovaramo o Matijasu.
Ja sam njegov uitelj. Poslao sam vam nekoliko pisama sa molbom da me
posetite.
Lukas kae:
- Nisam dobio nijedno pismo.
- Ali vi ste ih potpisali.
Uitelj vadi iz depa tri koverte i prua ih Lukasu:
- Zar ovo nije va potpis?
Lukas pregleda pisma:
- I jeste i nije. Ovo je veoma veta imitacija mog potpisa.
Uitelj se smeka uzimajui pisma:
- I ja sam to konano pomislio. Matijas ne eli da razgovaram s vama.
Zato sam odluio da svratim kod vas za vreme asova. Zamolio sam jednog
starijeg uenika da nadgleda moju decu dok budem odsutan. Moja poseta e
ostati samo naa tajna, ako elite.
Lukas kae:
 - Da, mislim da bi tako bilo bolje. Matijas mi je zabranio da razgovaram s
vama.
- To je jedno veoma ponosno dete, pa ak i gordo. On je neosporno i
najpametnije dete u razredu. Uprkos tome, jedino to mogu da vam savetujem je
da povuete dete iz kole. Ja u potpisati papire koji su za to neophodni.
Lukas kae:
- Matijas ne eli da napusti kolu.
- Kada biste samo znali ta on sve trpi! Deija surovost prevazilazi sva
oekivanja. Devojice mu se rugaju. Zovu ga pauk, grbavac, kopile. Sedi
sam u prvoj klupi i niko nee da sedi pored njega. Deaci ga tuku, udaraju ga
nogama, pesnicama. Deak koji sedi iza njega oborio mu je sto na prste. Vie
puta sam se umeao, ali to je samo pogoralo stvari. ak se i njegova
inteligencija okree protiv njega. Druga deca ne podnose to Matijas sve zna,
to je u svemu najbolji. Ljubomorni su i zagoravaju mu ivot.
Lukas kae:
- Znam, iako mi nikada o tome ne pria.
- Ne, nikada se ne ali. ak i ne plae. Ima ogromnu snagu karaktera. Ali
ne moe veno trpeti tolika poniavanja. Ispiite ga iz kole, ja u svake veeri
dolaziti da mu drim asove ovde, bie mi pravo zadovoljstvo da radim sa
jednim tako darovitim detetom.
Lukas kae:
- Zahvaljujem vam, gospodine. Ali sve to ne zavisi od mene. Matijasu je
apsolutno stalo da pohaa kolu normalno, kao i ostala deca. Napustiti kolu, za
njega bi znailo priznati da je drugaiji, da je bogalj.
Uitelj kae:
- Razumem. Pa ipak, on jeste drugaiji, i zaista e biti potrebno da to
jednoga dana prihvati.
Lukas uti, uitelj se eta gledajui knjige na policama:
- Ovo je veoma prostran lokal. ta kaete na to da ovde postavimo
nekoliko stolova sa stolicama, i da od toga napravimo itaonicu za decu?
Mogao bih vam doneti koritene knjige, imam ih toliko da ne znam gde da ih
stavim. Tako bi deca iji roditelji nemaju nijednu knjigu, a takvih je, verujte mi,
mnogo, mogla da dolaze ovamo i da u tiini itaju sat-dva.
Lukas zuri u uitelja:
- Vi mislite da bi to moglo promeniti odnose izmeu Matijasa i ostale
dece, zar ne? Da, vredi pokuati. To je moda dobra ideja, gospodine uitelju.
 6.

Deset je sati uvee. Peter zvoni kod Lukasa. Lukas mu baca klju od
vrata kroz prozor. Peter se penje i ulazi u sobu:
- Ne smetam vam?
- Ni govora. Naprotiv. Traio sam vas, ali vi ste bili nestali. ak se i
Matijas brinuo to vas nema.
Peter kae:
- Ba je zlatan. On spava?
- On je u svojoj sobi, ali otkud znam da li spava ili radi neto drugo. Budi
se u bilo koje doba noi i pone da ita, pie, razmilja, ui.
- Moe li nas uti?
- Moe ako hoe, da.
- U tom sluaju, vie volim da vi poete kod mene.
- Dogovoreno.
Kod svoje kue Peter otvara prozore u svim prostorijama. Zavaljuje se u
fotelju:
- Ova vruina je nepodnoljiva. Naite neto za pie i sedite. Dolazim sa
stanice, putovao sam ceo dan. Morao sam etiri puta da presedani u drugi voz,
sa uasno dugim ekanjima izmeu dva voza.
Lukas posluuje pie:
- Odakle dolazite?
- Iz svog rodnog grada. Istrani sudija me je hitno pozvao tamo, zbog
Viktora. Ovaj je zadavio svoju sestru u jednoj krizi delirijum tremensa.
Lukas kae:
- Jadni Viktor. Jeste li ga videli?
- Da, video sam ga. Nalazi se u psihijatrijskom azilu.
- Kako je on?
 - Sasvim dobro, veoma je miran. Malo nadut zbog lekova. Bilo mu je
drago to me vidi, pitao me je za vas i za knjiaru, za dete. alje vam pozdrave.
- I ta kae u vezi sa svojom sestrom?
- Rekao mi je smireno: To je gotova stvar, tu vie nita ne moe da se
promeni.
Lukas pita:
- I ta e biti s njim?
- Ne znam. Jo nije odrano suenje. Mislim da e ostati u azilu do kraja
ivota. Viktoru nije mesto u zatvoru. Pitao sam ga ta za njega mogu da uinim,
on mi je rekao da mu redovno aljem pribor za pisanje. Papir i olovke, to je sve
to mi treba. Ovde u napokon moi da napiem svoju knjigu, tako mi je rekao.
- Da, Viktor je hteo da napie knjigu. Rekao mi je to kada sam od njega
kupovao knjiaru. ak je zbog toga sve i prodao.
- Da, i ve je poeo da pie tu svoju knjigu.
Peter vadi iz svoje aktovke gomilu iskucanih listova papira:
- itao sam ih u vozu. Zadrite ih, proitajte ih i vratite mi ih. To je kucao
na maini, pored lea svoje sestre. Zadavio je sestru i seo za radni sto da pie.
Zatekli su ih tako, u Viktorovoj sobi, sestru zadavljenu, ispruenu na krevetu,
Viktora kako kuca na maini, pijuckajui rakiju, puei cigare. Policiju su
pozvale muterije njegove sestre, sutradan. Na dan zloina, Viktor je izaao iz
kue, podigao je novac iz banke, otiao je po rakiju, cigarete i cigare.
Muterijama koje su imale zakazanu probu i koje su ekale pred vratima, rekao
je da je njegovoj sestri jako loe zbog vruine i da je ne treba uznemiravati.
Muterije su, uporne i verovatno nestrpljive da dobiju svoje nove haljine,
ponovo dole sutradan, lupale na vrata, razgovarale sa susedima, zakljuile da je
sve to udno i konano odluile da hitno obaveste policiju. Policajci su provalili
vrata i zatekli Viktora mrtvog pijanog, kako i dalje mirno kuca svoj rukopis.
Pustio je bez otpora da ga odvedu, ponevi sa sobom ve otkucane stranice.
itajte ih. Uprkos mnogobrojnim grekama, itko je i veoma zanimljivo.
 Lukas se vraa sa Viktorovim rukopisom i odluuje da ga tokom noi
prepie u svoju svesku.
Petnaesti je avgust, pasja vruina traje ve tri nedelje. Vruina je
nesnosna, kako unutra, tako i napolju. Nema nikakvog naina da se od nje
odbranim. Ne volim vruinu, ne volim leto. Kino, svee leto, da, ali od pasje
vruine uvek se bukvalno razbolim.
Upravo sam udavio svoju sestru. Ona lei na mom krevetu, prekrio sam
je plahtom. Na ovoj vruini njeno telo uskoro e poeti da zaudara. Ne mari.
Smisliu neto kasnije. Zakljuao sam ulazna vrata i kad neko kuca, ne otvaram.
Takoe sam pozatvarao prozore i spustio roletne.
Sa svojom sestrom sam iveo skoro dve godine. Prodao sam knjiaru i
kuu koje sam imao u jednom malom dalekom gradu, pored granice. Doao sam
da ivim sa sestrom kako bih mogao da napiem jednu knjigu. U malom
dalekom gradu to mi je izgledalo nemogue, zbog moje prevelike samoe koja
je pretila da napravi od mene bolesnika i alkoholiara. Mislio sam da u ovde,
pored svoje sestre koja e se baviti domainstvom, kuvanjem i ivanjem,
povratiti zdrav ivot, uravnoteen ivot, to e mi najzad omoguiti da napiem
knjigu koju sam oduvek eleo da napiem.
Naalost, mirni i spokojni ivot kakav sam zamiljao, veoma brzo
pretvorio se u pakao.
Moja sestra me je nadzirala, uhodila bez prestanka. Ona mi je smesta, im
sam stigao, zabranila da pijem i puim, a kada bih se vratio iz kupovine ili
etnje, neno bi me ljubila, ali, znao sam to, jedino sa ciljem da oseti na meni
miris alkohola ili duvana.
Uzdravao sam se od alkohola nekoliko meseci, ali bio sam potpuno
nesposoban da se odreknem i duvana. Puio sam kriom, kao dete, kupio bih
jednu cigaru ili paklo cigareta i otiao bih da se proetam po umi. Na povratku
bih vakao borove iglice, cuclao mentol-bombone, da isteram miris. Puio sam i
nou, uz otvoren prozor, pa ak i zimi.
 esto bih sedao s listovima papira za radni sto, ali u glavi mi bee
apsolutna praznina.
ta sam mogao da napiem? Nita se nije dogaalo u mom ivotu, nikada
se nita nije dogodilo u mom ivotu, a ni oko mene. Nita to vredi da bude
zapisano. A uz to, moja sestra me je celo vreme uznemiravala, ulazila je u moju
sobu pod svim moguim izgovorima. Donosila mi je aj, brisala je prainu sa
nametaja, slagala istu odeu u moj ormar. Naginjala se takoe preko moga
ramena, da vidi napreduje li moj spisateljski posao. Iz tog razloga, bio sam
primoran da ispunjavam strane i strane, a poto nisam znao ime da ih ispunim,
prepisivao sam tekstove iz knjiga, iz bilo kojih knjiga. Ponekad bi moja sestra
proitala neku reenicu preko moga ramena, zakljuila da je reenica lepa,
ohrabrila me zadovoljnim osmehom.
Nije bilo nikakve opasnosti da otkrije moju podvalu, jer nikada nije
itala, ona moda nikada nije proitala ni jednu jedinu knjigu u svom ivotu, za
to nije imala ni vremena, jo od detinjstva je radila od jutra do mraka.
Uvee me je terala da doem u salon:
- Dosta si danas radio. Da popriamo malo.
Svejednako ijui, rukom, ili na svojoj staroj maini, ona je priala. O
svojim kominicama, o svojim muterijama, o haljinama i tkaninama, o svome
umoru, o tome kako se rtvuje za delo i uspeh svoga brata, mene, Viktora.
Bio sam primoran da mirno sedim tamo, bez duvana, bez alkohola, i da
sluam njeno glupo naklapanje. Kada bi se najzad povukla u svoju sobu, ja bih
otiao u svoju, zapalio bih cigaru ili cigaretu, uzeo list papira i ispunio bih ga
uvredama na raun svoje sestre, njenih ogranienih muterija i njenih smenih
haljina. Sakrio bih list meu druge, koji behu obine kopije nepovezanih
odlomaka iz bilo koje knjige.
Za Boi, moja sestra mi je poklonila pisau mainu:
- Tvoj rukopis je ve veoma debeo, uskoro e stii do kraja svoje knjige,
pretpostavljam. Posle e morati da je otkuca na maini. U trgovakoj koli si
imao asove daktilografije, pa ak i ako si malo zaboravio, u nedostatku prakse,
lako e se podsetiti.
Bio sam na vrhuncu oajanja, ali, da bih ugodio svojoj sestri, smesta sam
seo za radni sto, i prepisao, nespretno, nekoliko stranica teksta, ve prepisanog
iz ko zna koje knjige. Moja sestra me je gledala kako radim, zadovoljno
klimajui glavom:
- Nije loe, Viktore, zauena sam, ak ti dobro ide. Za kratko vreme,
kucae brzo kao nekada.
im sam ostao sam, proitao sam iskucane strane. Bila je to obina
gomila greaka u kucanju i raznih drugih omaki.
Par dana kasnije, vraajui se iz svoje higijenske etnje, uao sam u
jednu kafanu u predgrau. Hteo sam samo malo da se zgrejem uz olju aja, jer
mi ruke i noge behu promrzle i potpuno ukoene zbog moje slabe cirkulacije.
Seo sam za sto pored pei, i kada me je kelner upitao ta elim, odgovorio sam:
- aj.
Zatim sam dodao:
- Sa rumom.
Ne znam zato sam to dodao, nisam imao nikakvu nameru to da dodam,
pa ipak sam to uinio. Popio sam svoj aj sa rumom i zatraio jo ruma, ovoga
puta bez aja, a kasnije, i trei rum.
Zabrinuto sam gledao oko sebe. Grad nije suvie velik, skoro svi ovde
znaju moju sestru. ta ako sazna od svojih muterija ili od svojih suseda da sam
uao u kafanu! Ali video sam samo umorna, nezainteresovana, odsutna ljudska
lica, i moja zabrinutost je nestala. Uzeo sam jo jedan rum i izaao iz kafane.
Koraci mi behu nesigurni, mesecima nisam pio, alkohol mije veoma brzo udario
u glavu.
Nisam znao kako da se vratim. Plaio sam se svoje sestre. Neko vreme
sam lutao ulicama, zatim sam kupio u jednoj radnji kutiju mentol-bombona,
odmah sam stavio dve u usta. Dok sam plaao, a da ni sam ne znam zato,
takorei i protiv svoje volje, rekao sam prodavaici ravnodunim tonom:
- Dajte mi onda jo flau ljivovice, dva pakla cigareta i tri cigare.
Stavio sam flau u unutranji dep svog kaputa. Napolju je padao sneg,
oseao sam se savreno srean. Nije me vie bilo strah da se vratim, nije me
vie bilo strah moje sestre. Kada sam stigao kui, ona je doviknula iz sobe koja
joj slui kao krojanica:
- Imam nekog hitnog posla, Viktore. U penici ti je topla veera. Ja u
jesti kasnije.
Brzo sam jeo u kuhinji, povukao sam se u svoju sobu i zakljuao vrata.
To bee prvi put da sam se usudio da zakljuam svoja vrata. Kada je moja
sestra htela da ue u sobu, viknuo sam, usudio sam se da viknem:
- Ne uznemiravaj me! Imam sjajne ideje! Treba da ih zabeleim pre nego
to odlete.
Moja sestra je ponizno odgovorila:
- Nisam htela da te uznemiravam. Samo sam htela da ti poelim laku no.
- Laku no, Sofija!
Jo uvek nije odlazila.
- Imala sam jednu veoma zahtevnu muteriju. Njena haljina mora da bude
gotova za Novu godinu. Izvini, Viktore, to si morao da veera sam.
- To nema nikakvog znaaja, odgovorio sam ljubazno, idi u krevet,
Sofija, kasno je.
Nakon krae tiine, ona je upitala:
- Zato si zakljuao vrata, Viktore? Nisi morao da zakljua vrata. To
zaista nije bilo neophodno.
Popio sam gutljaj rakije da se smirim:
- Hou da budem na miru. Piem.
- Dobro. Vrlo dobro, Viktore.
Popio sam flau rakije, bio je to samo politrenjak, popuio sam dve cigare
i mnogobrojne cigarete. Opuke sam bacao kroz prozor. Jo uvek je padao sneg.
Prekrio je opuke i praznu flau koju sam takoe bacio kroz prozor, daleko na
ulicu.
Sutradan ujutro, sestra mi je pokucala na vrata. Nisam odgovarao.
Ponovo je pokucala. Viknuo sam:
- Pusti me da spavam!
uo sam je kako odlazi.
Ustao sam tek u dva sata popodne. U kuhinji su me ekali ruak i sestra.
Evo naeg dijaloga:
- Triput sam podgrejavala ruak.
- Nisam gladan. Skuvaj mi kafu.
- Dva je sata. Kako moe tako dugo da spava?
- Pisao sam do pet sati ujutro. Ja sam umetnik. Imam pravo da radim kad
hou, kada mi nadahnue to omoguuje. Pisati nije isto to i iti haljine. Utuvi
to sebi u glavu, Sofija.
Moja sestra me je gledala sa divljenjem:
- U pravu si, Viktore, oprosti mi. Hoe li uskoro zavriti tu svoju knjigu?
- Hou, uskoro.
- Kakva srea! Bie to veoma lepa knjiga. U to me je uverilo onih par
stranica koje sam proitala.
Pomislio sam:
- Jadna blesaa!
Pio sam sve vie i vie, postajao sam nesmotren. Zaboravljao sam pakla
cigareta u depu od kaputa. Moja sestra, pod izgovorom da etka i isti,
preturala mi je po depovima. Jednoga dana, ula je u moju sobu maui jednim
polupraznim paklom:
- Ti pui!
Odgovorio sam prkosno:
- Da, puim. Ne mogu da piem bez puenja.
- Obeao si mi da nee vie puiti!
 - To isto sam i sebi obeao. Ali shvatio sam kako sam nesposoban da
piem ako ne puim. To je za mene pitanje izbora, Sofija. Ako prestanem da
puim, prestau i da piem. Odluio sam da je bolje nastaviti sa puenjem i
pisanjem, nego iveti bez pisanja. Uskoro u biti pri kraju svoje knjige, morala
bi mi ostaviti slobodu, Sofija, da zavrim svoju knjigu, i nevano je puim li ili
ne puim.
Moja sestra se povukla, zadivljena, zatim se vratila s jednom pepeljarom
koju je spustila na moj sto:
- Onda pui, to i nije tako strano, a ako je zbog tvoje knjige...
Da bih pio, primenio sam sledeu taktiku: kupovao sam litrenjake rakije u
raznim gradskim etvrtima, vodei rauna da ne idem dvaput zaredom u istu
prodavnicu. Doneo bih flau u unutranjem depu svog kaputa, sakrio tu flau u
stalak za kiobrane na hodniku, a kad bi moja sestra izala ili legla, pokupio bih
flau, zatvorio se u sobu, pio i puio do kasno u no.
Izbegavao sam kafane, vraao sam se iz etnje trezan, i sve je bilo u redu
izmeu moje sestre i mene do prolea te godine, kada je Sofija poela da gubi
strpljenje:
- Hoe li konano zavriti tu knjigu, Viktore? Ovako vie ne moe dalje.
Ne ustaje nikada pre dva sata popodne, izgleda loe, razbolee se, a i ja
takoe.
- Zavrio sam je, Sofija. Sada treba da je ispravim i otkucam na maini.
To je veliki posao.
- Nikada ne bih pomislila da pisanje jedne knjige oduzima toliko
vremena.
- Knjiga nije haljina, Sofija, ne zaboravi to.

Stiglo je leto. Uasno sam patio zbog vruine. Popodneva sam provodio u
umi, leei ispod drvea. Ponekad bih se uspavao, snevao bih zamrene snove.
Jedne veeri, na spavanju me je zadesila oluja, strana oluja. Bee to etrnaestog
avgusta. Izaao sam iz ume to sam bre mogao s mojom bolesnom nogom.
Pourio sam da se sklonim u prvu usputnu gostionicu. Radnici, obini ljudi,
ispijali su svoje ae. Svi su se radovali oluji, jer ve nekoliko meseci nije bilo
kie. Naruio sam limunadu, oni su se smejali, i jedan od njih mi je pruio au
crnog vina. Prihvatio sam je. Zatim sam ja naruio jednu flau i sve ih astio
vinom. To se tako nastavilo dok je padala kia, naruivao sam flau za flaom,
oseao sam se sjajno, u toplom prijateljskom okruenju. Potroio sam sav novac
koji sam imao kod sebe. Moji drugari su se razili jedan za drugim, meni se nije
vraalo, oseao sam se sam, nisam imao svoj dom, nisam znao kuda da poem,
hteo sam da se vratim u svoju kuu, svoju knjiaru, u malom dalekom gradu
koji bee idealno mesto, sada sam to znao sa sigurnou, nikada nije trebalo da
napustim taj pogranini grad da bih se pridruio svojoj sestri koju mrzim jo od
detinjstva.
Gostioniar je rekao:
- Zatvaramo!
Na ulici, moja leva noga, bolesna noga, pokleknula je poda mnom, pao
sam.
Ne seam se vie ostalog. Probudio sam se u svom krevetu, obliven
znojem. Nisam se usuivao da izaem iz svoje sobe. Polako su mi navirale
mrvice seanja. Vesela, prosta lica, u jednoj gostionici u predgrau... Kasnije,
kia, blato... uniforme policajaca koji su me vratili... izoblieno lice moje
sestre... moje uvrede na njen raun smeh policajaca...
U kui bee tiho. Napolju je ponovo sijalo sunce, guila me je sparina.
Ustao sam, izvukao sam svoj stari kofer ispod kreveta, poeo sam da
trpam u njega svoju odeu. To je bilo jedino reenje. Otii odavde to bre.
Vrtelo mi se u glavi. Pekle su me oi, usta, grlo. Zanesvestilo mi se, morao sam
da sednem. Mislio sam da nikada neu stii do stanice u ovakvom stanju.
Prekopao sam po korpi za papir, naao sam jednu tek otvorenu flau rakije. Pio
sam iz grlia. Oseao sam se bolje. Opipao sam glavu. Imao sam neku bolnu
kvrgu iza levoga uha. Ponovo sam uzeo flau, prineo sam je ustima, i u sobu je
ula moja sestra. Ostavio sam flau, ekao sam. Moja sestra je takode ekala.
Tiina je potrajala dugo. Prekinula ju je ona, nekim smirenim i udnim glasom:
- ta ima da mi kae?
- Nita - rekao sam.
Ona je povikala:
- Tako je najlake! Bie da je tako najlake! Gospodin nema nita da
kae! Pokupi ga policija, mrtvog pijanog, dok je leao u blatu, i gospodin nema
nita da kae!
Ja sam rekao:
- Pusti me. Odlazim.
Ona je siktala:
- Da, vidim, pakuje kofer. Ali kuda e, jadna budalo, kuda e to bez
novca?
- Imam jo novca u banci, koji mi je ostao od prodaje knjiare.
- A, je li? Pitam se samo ta je ostalo od tvog novca. Prodao si je
budzato, tu tvoju knjiaru, a ono malo novca to si za nju izvukao, profukao si
na pie, na cigarete.
Nisam joj, naravno, nikada priao o zlatnicima i srebrnjacima, niti o
nakitu koji sam dobio uz to, a koje sam takode poloio u banku. Odgovorio sam
jednostavno:
- Ostalo mi je jo sasvim dovoljno da odem.
Ona je rekla:
- A ja? Meni nita nisi platio. Hranila sam te, negovala, pruila ti krov
nad glavom. Ko e meni platiti za sve to?
Zakopao sam svoj kofer:
- Platiu ti. Pusti me da odem.
Naglo se smekala, rekla je:
- Ne budi dete, Viktore. Opratam ti poslednji put. To to se dogodilo
sino, to je obina nezgoda, povratak starom poroku. Sve e se promeniti im
bude zavrio svoju knjigu.
Upitao sam:
- Kakvu knjigu?
Ona je podigla moj rukopis:
- Ovu knjigu. Tvoju knjigu.
- Nisam napisao nijedan jedini redak.
- Ovde ima preko dvesta otkucanih stranica.
- Da, dvesta stranica prepisanih iz raznoraznih knjiga.
- Prepisanih? Ne razumem.
- Nikada nita nee razumeti. Svih dvesta stranica prepisao sam iz
knjiga. Nijedan jedini redak nije moj.
Ona me je gledala. Nagnuo sam flau i pio. Dugo. Ona je odmahivala
glavom:
- Ne verujem ti. Pijan si. Pria kojeta. Zato bi tako neto uradio?
Ja sam se nacerio:
- Da bih te uverio kako piem. Ali ovde ne mogu da piem. Ti me ometa,
neprestano me uhodi, spreava me da piem, dovoljno mi je da te vidim, i
samo tvoje prisustvo u kui spreava me da piem. Ti sve upropatava, sve
degradira, unitava svako stvaranje, ivot, slobodu, nadahnue. Jo od
detinjstva, samo me nadzire, komanduje mi, gnjavi me, jo od detinjstva!
Ona je neko vreme utala, zatim je rekla, odrecitovala je gledajui u
sobni pod, u pohabani tepih:
- Sve sam rtvovala za tvoj rad, za tvoju knjigu. Svoj sopsteni posao,
svoje muterije, svoje poslednje godine. Hodala sam na prstima da te ne bih
ometala. A ti nisi napisao nijednog jedinog retka za skoro dve godine otkako si
ovde? Samo jede, pije i pui! Ti si obini besposliar, nitarija, pijanica,
parazit! Najavila sam izlazak tvoje knjige svim svojim muterijama! A ti nita
nisi napisao? Biu ruglo celoga grada! Doneo si bruku u moju kuu! Trebala je
da te pustim da trune u tvom smrdljivom malom gradu i u tvojoj trokavoj
knjiari. Tamo si iveo sam, vie od dvadeset godina, zato tu knjigu nisi
napisao tamo, gde te ja nisam ometala, gde te niko nije ometao? Zato? Zato to
bi bio nesposoban da napie i najmanji redak ak i neke loe knjige, ak i u
najpovoljnijoj situaciji, i u najboljim uslovima.
Nastavio sam da pijem dok je ona priala, i kao izdaleka, kao da dolazi iz
sporedne prostorije, sluao sam svoj glas kako joj odgovara. Govorio sam joj da
je u pravu, da ja neu moi, da ne mogu napisati bilo ta sve dok ona bude iva.
Podsetio sam je na naa deija seksualna iskustva iji ona bee inicijator, poto
je bila nekoliko godina starija od mene, a koja su me okirala vie nego to ona
uopte moe i da zamisli.
Moja sestra je odgovorila da su to bile samo deije igre, da je neukusno
prepriavati te stvari, naroito zato to je ona ostala nevina i to je to vie
odavno ne zanima.
Rekao sam da znam da je to ne zanima, da se zadovoljava milovanjem
bokova i grudi svojih muterija, gledao sam je za vreme proba, video sam kako
uiva dodirujui svoje mlade i lepe muterije onako kako nju nikada niko nije
dodirivao, te da je oduvek bila obina razvratnica.
Rekao sam joj da zbog njene runoe i zbog njenog licemernog
puritanstva nikada nije mogla da zanima nekog mukarca, ma kakav on bio.
Stoga se okrenula ka svojim muterijama i, pod izgovorom da im uzima meru,
da gladi tkaninu, preputala se pipkanju tih mladih i lepih ena koje su kod nje
naruivale haljine.
Moja sestra je rekla:
- Prevrio si svaku meru, Viktore, dosta!
Dograbila je flau, moju flau rakije, tresnula ju je o pisau mainu, rakija
se razlila po pisaem stolu. Drei grli razbijene flae, moja sestra mi je
prilazila.
Ustao sam, vrsto sam joj stegao ruku, uvrnuo joj aku, ona je ispustila
grli. Sruili smo se na krevet, legao sam na nju, moje ruke su stegle njen
mravi vrat i, kada je prestala da se batrga, ejakulirao sam.

Sutradan, Lukas vraa Viktorov rukopis Peteru.

Par meseci kasnije, Peter ponovo odlazi u svoj rodni grad, da prisustvuje
suenju. Odsutan je nekoliko nedelja. Po povratku, svraa u knjiaru, miluje
Matijasa po glavi i kae Lukasu:
- Doite veeras kod mene.
Lukas kae:
- ini mi se da je ozbiljno, Petere.
Peter mae glavom:
- Ne ispitujte me sada. Videemo se kasnije.
Kada Peter izae, dete se okree ka Lukasu:
- Peteru se dogodila nesrea?
- Ne, nije Peteru, ve jednom njegovom prijatelju, bojim se.
Dete kae:
- To je isto, moda je ak jo gore.
Lukas stee Matijasa uza se:
- U pravu si. Ponekad je to jo gore.
Kada je stigao kod Petera, Lukas pita:
- Dakle?
Peter ispija naiskap aicu rakije koju je upravo nasuo:
- Dakle? Osuen na smrt. Pogubljen jue ujutro veanjem. Pijte!
- Vi ste pijani, Petere!
Peter podie flau, odmerava nivo tenosti, ceri se:
- Da, popio sam ve pola flae. Kreem Viktorovim stopama.
Lukas ustaje:
- Svratiu ponovo nekog drugog dana. Nema nikakve svrhe da priamo
kada ste u takvom stanju.
 Peter kae:
- Naprotiv. O Viktoru mogu da priam samo u ovakvom stanju. Sedite.
Uzmite, ovo je za vas. alje vam Viktor.
On gura pred Lukasa jednu platnenu vreicu.
Lukas pita:
- ta je to?
- Zlatnici i nakit. Ima i novca. Viktor nije imao vremena da ga potroi.
Rekao mi je: Vratite sve ovo Lukasu. Platio je preskupo kuu i knjiaru. to se
vas tie, Petere, ostavljam vam svoju kuu, kuu svoje sestre i naih roditelja.
Mi nemamo naslednika, ni moja sestra ni ja nemamo naslednika. Prodajte tu
kuu, ona je prokleta, prati je prokletstvo jo od naeg detinjstva. Prodajte je, i
vratite se u mali daleki grad, idealno mesto koje nikada nije trebalo da
napustim.
Nakon krae tiine, Lukas kae:
- Bili ste predvideli laku kaznu za Viktora. ak ste se nadali da e izbei
zatvor i da e moi okonati svoje dane u nekom azilu.
- Prevario sam se, to je sve. Nisam mogao predvideti da e psihijatri
ustanoviti kako je Viktor odgovoran za svoja dela, niti da e se Viktor ponaati
na svom suenju kao budala. Nije pokazao nimalo grie savesti, nimalo kajanja.
Neprestano je ponavljao: Trebalo je to da uinim, trebalo je da je ubijem, to je
bilo jedino reenje da bih mogao napisati svoju knjigu. Porotnici su ocenili
kako niko nema pravo da ubije drugoga pod izgovorom da ga ta osoba spreava
da napie knjigu. Izjavili su takoe kako nema nita lake nego popiti par
aica, ubiti neke asne ljude i izvui se. Zakljuili su da je Viktor jedna sebina
i izopaena osoba, te da je opasan po drutvo. Osim mene, svi svedoci su dali
iskaz protiv njega a u korist njegove sestre, koja je vodila uzoran, pristojan
ivot, i svi su je cenili, naroito njene muterije.
Lukas pita:
- Jeste li mogli da ga vidite van suenja?
 - Posle osude, da. Mogao sam da uem u njegovu eliju i da ostanem s
njim koliko god hou. Pravio sam mu drutvo do poslednjeg dana.
- Je li ga bilo strah?
- Strah? Mislim da to nije prava re. U poetku, nije u to verovao, nije
mogao da poveruje. Da li se nadao nekom pomilovanju, nekom udu, ne znam.
Onoga dana kada je napisao i potpisao svoje zavetanje, sigurno vie nije gajio
iluzije. Poslednje veeri mi je rekao: Znam da u uskoro umreti, Petere, ali ne
razumem. Umesto jednog jedinog lea, lea moje sestre, bie i drugi, moj. Ali
kome treba i drugi le? Bogu, Njemu sigurno ne, ta e mu naa tela. Drutvu?
Ono bi dobilo jednu ili dve knjige ako bi me pustilo da ivim, umesto da dobije
jedan le vie, koji nee posluiti nikome.
Lukas pita:
- Jeste li prisustvovali pogubljenju?
- Ne. On me to bee molio, ali rekao sam da neu. Smatrate me
kukavicom, zar ne?
- Nije mi prvi put. Ali razumem vas.
- A vi, vi biste mogli da prisustvujete?
- Da me je on to molio, da, uinio bih to.
 7.

Knjiara je preureena u itaonicu. Nekolicina dece ve je stekla naviku

da dolazi tamo kako bi itala ili crtala, druga ulaze sluajno, kada im je hladno
ili kada su umorna posle dugog igranja na snegu. Ova ostanu jedva etvrt sata,
koliko im je potrebno da se zgreju prelistavajui slikovnice. Ima i one koja
gledaju kroz izlog prodavnice i pobegnu im Lukas izae da ih pozove da uu.
S vremena na vreme, Matijas sie iz stana, smesti se s nekom knjigom
pored Lukasa, popne se natrag nakon sat ili dva, i vrati se zbog zatvaranja. Ne
mea se s drugom decom. Kada svi odu, Matijas vraa knjige u red, isprazni
korpu za papir, stavi stolice na stolove i prebrie taraem blatnjavi pod. On
takoe svodi raune:
- Ponovo su nam ukrali sedam olovaka u boji, tri knjige i uludo su
potroili hrpe papira.
Lukas kae:
- Neka su, Matijase. Da su od mene traili, sve bih im to dao. Stidljivi su,
vie vole da uzmu kriom. Nije strano.
Krajem jednog popodneva, dok svi itaju u tiini, Matijas gurne pred
Lukasa list papira. Na njemu pie: Gledaj onu enu! Iza izloga, u ulinom
mraku, senka neke ene, neka silueta bez lica gleda osvetljenu salu knjiare.
Lukas ustaje i senka iezava.
Matijas kae apatom:
- Ona me svuda prati. Za vreme kolskog odmora gleda me kroz ogradu
dvorita. Hoda za mnom na putu kui.
Lukas pita:
- Obraa li ti se?
- Ne. Jedanput, pre nekoliko dana, pruila mi je jabuku, ali ja je nisam
uzeo. Drugi put, kada su me etiri deaka oborila na sneg i htela da me svuku,
ona ih je izgrdila i iamarala. Ja sam pobegao.
- Znai nije zla, odbranila te je.
- Da, ali zato? Ona nema nikakvog razloga da me brani. I zato me prati?
Zato me gleda? Plaim se njenog pogleda. Plaim se njenih oiju.
Lukas kae:
- Ne obraaj na to panju, Matijase. Mnoge ene su izgubile svoju decu
za vreme rata. Ne mogu da ih zaborave. I onda se veu za neko drugo dete koje
im lii na ono koje su izgubile.
Matijas se ceri:
- udno bi mi bilo da ja mogu nekorne liiti na njegovo dete.
Uvee, Lukas zvoni kod Jasminine tetke. Ona otvara prozor:
- ta hoete:
- Da razgovaram s vama.
- Nemam vremena. Moram na posao.
- ekam vas.
Kada ona izae iz kue, Lukas kae:
- Otpratiu vas. esto radite nou?
- Svake tree sedmice. Kao i svi. O emu hoete da razgovaramo? O
mom poslu?
- Ne. O detetu. Hou samo da vas zamolim da ga ostavite na miru.
- Nita mu nisam uradila.
- Znam. Ali pratite ga, gledate ga. To ga uznemirava. Razumete li?
- Da. Jadan mali. Ostavila ga je.
Oni hodaju utke zavejanom i praznom ulicom. ena krije svoje lice
alom, nemi jecaji potresaju joj ramena.
Lukas pita:
- Kada e va mu biti osloboen?
- Moj mu? On je umro. Zar niste znali?
- Ne. ao mi je.
 - Zvanino, on se ubio. Ali saznala sam od nekoga ko ga je tamo upoznao
i ko je puten na slobodu da to nije bilo samoubistvo. Ubili su ga zapravo
zatvorenici iz njegove elije zbog onoga to je uinio svojoj kerki.
Sada su pred velikom fabrikom tekstila osvetljenom neonom. Sa svih
strana stiu promrzle i uurbane senke koje iezavaju kroz metalna vrata. ak i
ovde, buka maina je zagluujua.
Lukas pita:
- Da va mu nije umro, da li biste ga opet prihvatili?
- Ne znam. On se ne bi usudio da se vrati u ovaj grad. Mislim da bi otiao
za glavni grad da trai Jasminu.
Fabrika sirena poinje da zavija. Lukas kae:
- Ostavljam vas. Zakasniete.
ena podie svoje bledo lice, jo uvek mlado, na kome sijaju krupne crne
Jasminine oi:
- Sada kada sam sama, moda bih mogla, ako biste vi to zaista hteli, ako
biste se sloili, da uzmem dete kod sebe.
Lukas urla jae od fabrike sirene:
- Da uzmete Matijasa! Nikada! On je moj, samo moj! Zabranjujem vam
da mu prilazite, da ga gledate, da mu se obraate, da ga pratite!
ena ustukne prema vratima fabrike:
- Smirite se. Jeste li ludi? To je bio obian predlog.
Lukas se okree nalevo krug i tri do knjiare. Tamo se naslanja na zid
kue i eka da mu se srce smiri.

U knjiaru ulazi jedna devojka, staje pred Lukasa, smei se:

- Ne prepoznajete me, Lukase?
- Trebalo bi da vas prepoznam?
- Janja.
Lukas razmilja:
 - Ne znam, ao mi je, gospoice.
- Mi smo ipak stari znanci. Jednom sam dolazila kod vas da sluamo
muziku. Istina, imala sam samo est godina u to vreme. Hteli ste da mi
napravite ljuljaku.
Lukas kae:
- Seam se. Bee vas poslala vaa tetka Leonija.
- Da, tako je. Mrtva je jo odonda. Sada me alje direktor fabrike da
kupim slikovnice za decu iz doma za nahoad.
- Vi radite u fabrici? Trebalo bi jo uvek da pohaate kolu.
Janja crveni.
- Imam petnaest godina. Napustila sam kolu prole godine. Ne radim u
fabrici, ja sam vaspitaica. Deca me oslovljavaju sa gospoice.
Lukas se smeje:
- I ja sam vas oslovio sa gospoice.
Ona prua Lukasu jednu novanicu:
- Dajte mi knjiga, i uz to papira i olovaka u boji za crtanje.
Janja navraa esto. Dugo bira knjige na policama, sedne meu decu, ita
i crta s njima.
Kada je Matijas prvi put vidi, on kae Lukasu:
- Veoma lepa ena.
- ena? Obina klinka.
- Ima grudi, nije vie klinka.
Lukas gleda Janjine grudi istaknute crvenom majicom:
- U pravu si, Matijase, ima grudi. Nisam ih bio primetio.
- Ni njenu kosu? Ima veoma lepu kosu. Gledaj kako sija na svetlu.
Lukas gleda Janjinu dugu plavu kosu koja sija na svetlu. Matijas
nastavlja:
- Gledaj njene crne trepavice.
Lukas kae:
 - To je maskara.
- Njena usta.
- Ru za usne. U njenim godinama, ne bi trebalo da se minka.
- U pravu si, Lukase. Bila bi lepa i bez minke.
Lukas se smeje:
- A ti, u tvojim godinama, jo ne bi morao da gleda devojke.
- Devojice iz svog razreda ne gledam. One su glupe i rune.
Janja ustaje, penje se na duple merdevine da dohvati neku knjigu. Suknja
joj je veoma kratka, vide joj se podvezice i crne arape na kojima leti jedna nit.
Kada ona to primeti, vlai kaiprst, i pokuava pljuvakom da zaustavi oicu.
Da bi to postigla, mora da se nagne, a tada joj se vide i bele gaice sa ruiastim
cvetiima, deije gaice.
Jedne veeri, ona ostaje do zatvaranja prodavnice. Kae Lukasu:
- Pomoi u vam da poistite.
- Matijas isti. On to odlino radi.
Matijas kae Janji:
- Ako mi pomognete, bre e biti gotovo, i mogao bih da vam spremim
palainke sa demom, ako ih volite.
Janja kae:
- Svako voli palainke sa demom.
Lukas se penje u svoju sobu. Malo kasnije, zove ga Matijas:
- Doi da jede, Lukase.
Oni jedu u kuhinji palainke sa demom, piju aj. Lukas ne progovara,
Janja i Matijas se mnogo smeju. Posle obeda, Matijas kae:
- Treba ispratiti Janju. Mrak je.
Janja kae:
- Mogu da se vratim i sama. Ne plaim se mraka.
Lukas kae:
- Doite. Otpratiu vas.
 Pred Janjinom kuom, ona pita:
- Neete da uete?
- Ne.
- Zato?
- Vi ste jo dete, Janjo.
- Ne, nisam vie dete. Ja sam ena. Ne biste bili prvi koji ulazi u moju
sobu. Roditelji mi nisu tu. Rade. Pa ak i da su tu... Imam svoju sobu i radim ta
hou.
Lukas kae:
- Laku no, Janjo. Moram da idem.
Janja kae:
- Znam gde idete. Tamo, malo dalje, kod soldatua.
- Tano. Ali to vas se ne tie.
Sutradan, Lukas kae Matijasu:
- Pre nego to pozove nekoga da jede kod nas, mogao bi da me pita za
miljenje.
- Janja ti se ne svia? teta. Zaljubljena je u tebe. Vidi se. Zbog tebe tako
esto dolazi.
Lukas kae:
- Ala ima mate, Matijase.
- Ne bi voleo da se oeni njom?
- Da se oenim njom? Kakva ideja! Ne, sigurno ne bih.
- Zato? Jo uvek eka Jasminu? Ona se vie nee vratiti.
Lukas kae:
- Ne elim da se oenim ni s kim.

Prolee je. Vrata koja gledaju na batu otvorena su. Matijas se bavi
svojim biljkama i ivotinjama. On ima jednog belog zeca, nekoliko maaka, i
crnog psa koga mu je poklonio Josip. I jo sa nestrpljenjem eka da se izlegu
pilii iz jaja na kojima u kokoinjcu lei jedna kokoka.
Lukas gleda salu u kojoj su se deca, nadvijena nad svojim knjigama,
zadubila u itanje.
Jedan deai die pogled, smei se Lukasu. Ima plavu kosu, plave oi, i
prvi put je doao.
Lukas ne moe da odvoji oi od tog deteta. On seda iza kase, otvara jednu
knjigu i nastavlja da gleda nepoznato dete. Neki otar, iznenadan bol sevne mu
kroz levu ruku poloenu na knjigu. U nadlanicu te ruke zabijen je estar. Napola
oduzet od jaine bola, Lukas se polako okree ka Matijasu:
- Zato si to uradio?
Matijas sike kroz zube:
- Neu da ga gleda!
- Ne gledam nikoga.
- Gleda! Ne lai! Video sam kako ga gleda. Neu da ga gleda na taj
nain!
Lukas izvlai estar, pritiska maramicu na ranu:
- Idem gore da dezinfikujem ranu.
Kada ponovo sie, deca vie nisu tu, Matijas je spustio gvozdenu zavesu
na vrata:
- Rekao sam im da danas ranije zatvaramo.
Lukas uzima Matijasa u naruje, nosi ga u stan, lee ga na krevet:
- ta ti je, Matijase?
- Zato si ga gledao, plavog deaka?
- Podsetio me je na nekoga.
- Na nekoga koga si voleo?
- Da, na mog brata.
- Ne sme da voli nikog drugog osim mene, ak ni svog brata.
Lukas uti, dete nastavlja:
- Niemu ne slui biti pametan. Bolje bi bilo biti lep i plav. Ako bi se ti
oenio, mogao bi da ima decu kao to je on, plavi deak, nalik tvom bratu.
Imao bi decu koja su stvarno tvoja, lepa i plava, ne bi bila bogalji. Ja nisam tvoj
sin. Ja sam Jasminin sin.
Lukas kae:
- Ti si moj sin. Ne elim drugo dete.
On pokazuje svoju ruku, u zavoju:
- Povredio si me, zna?
Dete kae:
- I ti si mene povredio, ali ti to ne zna.
Lukas kae:
- Nisam hteo da te povredim. Treba da zna jednu stvar, Matijase: jedino
bie na svetu koje mi neto znai, to si ti.
Dete kae:
- Ne verujem ti. Samo me je Jasmina istinski volela, a ona je mrtva. Ve
sam ti to rekao vie puta.
- Jasmina nije mrtva. Jednostavno je otila.
- Ne bi ona otila bez mene, znai mrtva je.
Dete jo kae:
- Treba ukinuti itaonicu. Kako ti je palo na pamet da otvori itaonicu?
- Uinio sam to zbog tebe. Mislio sam da e tako stei prijatelje.
- Prijatelje, ne elim ih. I nikada od tebe nisam traio itaonicu. Traim,
naprotiv, da je zatvori.
Lukas kae:
- Zatvoriu je. Rei u deci sutra uvee da po ovom lepom vremenu
mogu da itaju, crtaju napolju.
Plavi deai dolazi i sutradan. Lukas ga ne gleda. Oi su mu prikovane
za redove, za slova jedne knjige. Matijas kae:
- Ne usuuje se vie da ga gleda? A ipak strano eli. Ve pet minuta
nisi okrenuo nijednu stranicu svoje knjige.
 Lukas zatvara knjigu i rukama krije lice.
U knjiaru ulazi Janja, Matijas joj tri u susret, ona ga ljubi. Matijas pita:
- Zato ste prestali da dolazite?
- Nisam imala vremena. Ila sam na jedan kurs u susednom gradu da bih
stekla diplomu vaspitaice. Veoma retko sam se vraala.
- Ali sada ete ostati ovde, u naem gradu?
- Da.
- Hoete li doi veeras kod nas na palainke?
- Rado bih dola, ali moram da uvam svog malog brata. Nai roditelji
rade.
Matijas kae:
- Povedite ga sa sobom, vaeg malog brata. Bie dovoljno palainki.
Idem gore da zamesim testo.
- A ja u da pospremim radnju umesto tebe.
Matijas se penje u stan, Lukas kae deci:
- Moete da uzmete knjige koje se nalaze na stolovima. Listove papira
takoe, i svako po kutiju olovaka u boji. Ne treba da budete zatvoreni ovde dok
je lepo vreme. Idite da itate i crtate u svojim batama ili u parkovima. Ako vam
neto ustreba, slobodno doite da to od mene zatraite.
Deca izlaze, na kraju ostaje samo mali plavi deak koji i dalje posluno
sedi na svom mestu. Lukas ga neno pita:
- A ti? Ti se ne vraa?
Dete ne odgovara, Lukas se okree ka Janji:
- Nisam znao da vam je to brat. Nita o njemu nisam znao.
- Stidljiv je. Zove se Samuel. Ja sam mu savetovala da dolazi ovamo,
poto sada ui da ita. Taj malecki je najmlai. Moj brat Sirnon ve pet godina
radi u fabrici. On je kamiondija.
Plavo dete ustaje, uzima sestru za ruku:
- Hoemo li da jedemo palainke kod gospodina?
 Janja kae:
- Da, idemo gore. Treba pomoi Matijasu.
Oni se penju stepenicama koje vode u stan. U kuhinji, Matijas mea testo
za palainke. Janja kae:
- Matijase, predstavljam ti svog mlaeg brata. Zove se Samuel. Mogli
biste da se sprijateljite, skoro ste istih godina.
Matijas razrogauje oi, isputa drvenu varjau, izlazi iz kuhinje. Janja se
okree ka Lukasu:
- ta nije u redu?
Lukas kae:
- Matijas je sigurno otiao u svoju sobu da neto donese. Ponite da
peete palainke, Janjo, vraam se.
Lukas ulazi u Matijasovu sobu. Dete lei na svojoj perini, kae:
- Pusti me na miru. Hou da spavam.
- Ti si ih pozvao, Matijase. To je pitanje pristojnosti.
- Pozvao sam Janju. Nisam znao da je ba on njen brat.
- Ni ja, nisam ni ja znao. Uini napor zbog Janje, Matijase. Ti mnogo
voli Janju?
- A ti, ti voli njenog brata. Kada sam vas video kako ulazite u kuhinju,
shvatio sam ta je to prava porodica. Plavi i lepi roditelji, sa svojim plavim i
lepim detetom. Ja nemam porodicu. Nemam ni majku ni oca, nisam plav, ja sam
ruan i bogalj.
Lukas ga privija uza se:
- Matijase, mali moj deko. Ti si mi sve u ivotu.
Matijas se smei:
- Dobro, hajdemo da jedemo.
U kuhinji je postavljen sto, a na sredini je brdo palainki. Janja mnogo
pria, esto ustaje da slui aj. Vodi rauna o svom malom bratu kao i o
Matijasu.
 - Dema? Sira? okolade?
Lukas posmatra Matijasa. Ovaj jede malo, ne skida pogled s plavog
deteta. Plavo dete jede mnogo, smei se Lukasu kada im se oi sretnu, smei se
svojoj sestri kada mu ona neto prui, ali kada njegove plave oi sretnu
Matijasov crni pogled, on svoje oi obori.
Janja pere posue sa Matijasom. Lukas se penje u svoju sobu. Matijas ga
kasnije zove:
- Treba otpratiti Janju i njenog brata.
Janja kae:
- Mi se zaista ne plaimo da se vratimo sami.
Matijas navaljuje:
- To je pitanje pristojnosti. Otprati ih.
Lukas ih prati. On im poeli laku no i odlazi da sedne na klupu u
noobdijinom parku.
Noobdija kae:
- Sada je pola etiri. U jedanaest sati dete je zapalilo vatru u svojoj sobi.
Dozvolio sam sebi da ga zovnem, iako nemam takav obiaj. Strahovao sam od
poara. Upitao sam dete ta to radi, ono mi je odgovorilo da se ne brinem i da
samo spaljuje svoje pogrene kolske zadatke u jednoj gvozdenoj kanti ispred
prozora. Pitao sam ga zato ne spaljuje svoje papire u poretu, odgovorilo mi je
da mu se ne ide u kuhinju zbog toga. Vatra se ubrzo ugasila, i vie nisam video
dete, niti uo kakav zvuk.
Lukas se penje uz stepenice, ulazi u svoju sobu, zatim u detetovu. Ispred
prozora se nalazi limena kanta puna spaljenog papira. Deiji krevet je prazan.
Na jastuku, jedna plava sveska, zatvorena. Na beloj nalepnici pie:
MATIJASOVA SVESKA. Lukas otvara svesku. Unutra su samo prazne
stranice i tragovi istrgnutih listova. Lukas smie tamnocrveni zastor. Pored
kostura majke i bebe obeeno je malo Matijasovo telo, ve pomodrelo.
Noobdija zauje dugi urlik. On silazi na ulicu, zvoni kod Lukasa. Nema
odgovora. Starac se penje uz stepenice, ulazi u Lukasovu sobu, ugleda druga
vrata, otvara ih. Lukas lei na krevetu steui detinje telo na svoje grudi.
- Lukase?
Lukas ne odgovara, njegove iskolaene oi zure u plafon.
Noobdija silazi na ulicu, zvoni kod Petera. Peter otvara prozor:
- ta se desilo, Mihaele?
- Potrebni ste Lukasu. Snala ga je velika nesrea. Doite.
- Vratite se, Mihaele. Ja u se o svemu pobrinuti.
On se penje kod Lukasa. Ugleda limenu kantu, dva tela ispruena na
krevetu. Sklanja zastor, otkriva kosture i, na istoj kuki, krajiak konopca
preseenog britvom. Vraa se ka krevetu, blago odmakne telo deteta i opali
Lukasu dva amara:
- Probudite se!
Lukas zatvara oi, Peter ga drmusa:
- Recite mi ta se desilo!
Lukas kae:
- To je Jasmina. Ona mi ga je preotela.
Peter otro kae:
- Ne ponavljajte nikad vie tu reenicu ni pred kim drugim sem preda
mnom, Lukase. Jeste li me razumeli? Pogledajte me!
Lukas gleda Petera:
- Da, razumeo sam. ta sada da radim, Petere?
- Nita. Ostanite da leite. Doneu vam sredstvo za smirenje. Pozabaviu
se i oko formalnosti.
Lukas grli Matijasovo telo:
- Hvala, Petere. Ne treba mi sredstvo za smirenje.
- Ne? Onda, barem, pokuajte da plaete. Gde su vam kljuevi?
- Ne znam. Moda su ostali u ulaznim vratima.
- Zakljuau vas. Ne treba da izlazite u takvom stanju. Ja u se vratiti.
 Peter pronalazi u kuhinji jednu vreu, otkai kosture, gurne ih u vreu i
nosi ih svojoj kui.

Lukas i Peter prate Josipova kola, na kojima je poloen detetov koveg.

Na groblju, jedan grobar, sedei na gomili zemlje, jede slaninu sa crnim
lukom.
Matijas je sahranjen u grob Lukasovih bake i dede.
Kada je grobar zatrpao raku, Lukas sam zabada krst na kojem pie:
Matijas i dva datuma. Dete je ivelo sedam godina i etiri meseca.
Josip pita:
- Da vas povezem natrag, Lukase?
Lukas kae:
- Vratite se, Josipe, i hvala. Hvala za sve.
- Nema nikakve svrhe da ostanete ovde.
Peter kae:
- Doite, Josipe. Vratiu se s vama.
Lukas slua kako se kola udaljavaju. On seda pored groba. Ptice pevaju.
Jedna ena u crnini neujno prolazi i sputa buket ljubiica podno krsta.
Kasnije, vraa se Peter. Dodirne Lukasovo rame:
- Doite. Uskoro e no.
Lukas kae:
- Ne mogu da ga ostavim samoga ovde, samoga u mraku. On se plai
mraka. Jo uvek je tako mali.
- Ne, sada se vie ne plai. Doite, Lukase.
Lukas ustaje, zuri u grob:
- Morao sam ga pustiti da ode sa svojom majkom. Uinio sam kobnu
greku, Petere, to sam hteo da zadrim to dete po bilo koju cenu.
Peter kae:
- Svako od nas uini u svom ivotu neku kobnu greku, a kada toga
postanemo svesni, ve se desilo ono nepovratno.
Oni silaze u grad. Ispred knjiare, Peter pita:
- Hoete li da poete kod mene ili vie volite da se vratite?
- Vie volim da se vratim.
Lukas se vraa. Seda za svoj radni sto, gleda zatvorena vrata detetove
sobe, otvara kolsku svesku, zapisuje u nju:
Sa Matijasom je sve u redu. U koli je uvek prvi i nema vie komare.
Lukas zatvara svesku, izlazi iz kue, vraa se na groblje i zaspi na
detetovom grobu.
U zoru, noobdija dolazi da ga probudi:
- Doite, Lukase. Treba otvoriti knjiaru.
- Dobro, Mihaele.
 8.

Klaus stie vozom. Mala stanica se nije promenila, ali sada na njoj jedan
gradski autobus eka putnike.
Klaus ne ide autobusom, on peice hoda ka centru grada. Kestenovi su u
cvatu, ulica je pusta i tiha kao nekada.
Glavni trg, Klaus zastaje. Jedna velika dvospratnica uzdie se na mestu
jednostavnih i niskih kuica. To je hotel. Klaus ulazi unutra i pita recepcionera:
- Kada je sagraen ovaj hotel?
- Ima otprilike deset godina, gospodine. Hoete li sobu?
- Jo ne znam. Vratiu se za par sati. Moete li da priuvate moj kofer u
meuvremenu?
- Vrlo rado.
Klaus nastavlja svoj hod, prolazi kroz grad, ostavlja poslednje kue, kree
jednim neasfaltiranim putem koji ga dovodi do nekog sportskog igralita. Klaus
prelazi preko igralita i seda u travu na obali reke. Malo kasnije, deaci poinju
da se igraju loptom. Klaus pita jednog od njih:
- Da li ovo sportsko igralite ve dugo postoji?
Dete slee ramenima:
- Igralite? Oduvek je postojalo.
Klaus se vraa u grad, penje se u zamak, zatim na groblje. On dugo trai,
ali ne pronalazi bakin i dedin grob. Ponovo silazi u grad, seda na jednu klupu na
Glavnom trgu, gleda ljude koji obavljaju kupovinu, vraaju se s posla, etaju se
ili se voze biciklom. Proe tek pokoji automobil. Kada se radnje zatvore, trg se
prazni, i Klaus ponovo ulazi u hotel.
- Uzeu jednu sobu, gospoice.
- Na koliko dana?
- Jo ne znam.
 - Mogu li dobiti va paso, gospodine?
- Izvolite.
- Vi ste stranac? Gde ste tako dobro nauili na jezik?
- Ovde. Proveo sam detinjstvo u ovom gradu.
Ona ga gleda:
- Onda je to bilo veoma davno.
Klaus se smeje:
- Znai smatrate me tako starim?
Mlada ena crveni:
- Ne, ne, nisam to htela da kaem. Dau vam nau najlepu sobu, skoro su
sve slobodne, jo nije poela sezona.
- Imate li mnogo turista?
- Leti, mnogo. Preporuujem vam takoe na restoran, gospodine.
Klaus se penje u svoju sobu, na prvom spratu. Njena dva prozora gledaju
na trg.
Klaus jede u pustom restoranu i ponovo se penje u svoju sobu. Otvara
kofer, slae odeu u ormar, privlai fotelju pred jedan od prozora i gleda pustu
ulicu. S druge strane trga, stare kue ostale su netaknute. One su obnovljene,
okreene u ruiasto, uto, plavo, zeleno. U prizemlju svake od njih nalazi se
butik ili prodavnica: bakalnica, suveniri, mlekara, knjiara, moda. Knjiara
se nalazi u plavoj kui, gde se ve nalazila kada je Klaus bio dete i kada je tamo
odlazio da kupuje papir i olovke.

Sutradan, Klaus se vraa na sportsko igralite, u zamak, na groblje, na

stanicu. Kada se umori, ue u neku kafanu, sedne u park. Krajem popodneva,
ponovo dolazi na Glavni trg, ulazi u knjiaru.
Jedan ovek sede kose, sedei za kasom, ita pod svetlom stone lampe.
Radnja je u polumraku, nema nijednog kupca. ovek sede kose ustaje:
- Izvinite, zaboravio sam da upalim svetlo.
 Prostorija i izlozi sada su osvetljeni. ovek pita:
- ta elite?
Kaus kae:
- Nemojte se uznemiravati. Ja samo gledam.
ovek skida naoale:
- Lukase!
Klaus se smei:
- Vi poznajete mog brata! Gde je on?
ovek ponavlja:
- Lukase!
- Ja sam Lukasov brat. Zovem se Klaus.
- Ne zavitlavajte se, Lukase, molim vas.
Klaus vadi iz depa svoj paso:
- Pogledajte sami.
ovek pregleda paso:
- To nita ne dokazuje.
Klaus kae:
- ao mi je, nemam nikakvog drugog naina da dokaem svoj identitet. Ja
sam Klaus T. i traim svog brata Lukasa. Vi ga poznajete. Sigurno vam je
priao o meni, o svom bratu Klausu.
- Da, esto mi je priao o vama, ali moram vam priznati da nikada nisam
verovao u vae postojanje.
Klaus se smeje:
- Kad god sam kome priao o Lukasu, ni meni niko nije verovao. To je
ba smeno, zar ne mislite?
- Ne, u stvari i nije. Doite da sednemo ovde.
On pokazuje na niski sto i dve fotelje u dnu radnje, ispred zastakljenih
vrata otvorenih ka bati.
- Ako vi niste Lukas, moram da se predstavim. Zovem se Peter. Peter N.
Ali ako niste Lukas, zato ste onda uli ovamo, upravo ovamo?
Klaus kae:
- Stigao sam jue. Prvo sam otiao u bakinu kuu, ali ona vie ne postoji.
Na njenom mestu je sportsko igralite. A ovamo sam uao zato to je u mom
detinjstvu tu ve bila knjiara. esto smo dolazili ovamo da kupimo papir i
olovke. Jo uvek se seam oveka koji ju je drao. Jedan bled i debeo ovek.
Oekivao sam da u njega ovde zatei.
- Viktora?
- Ne znam mu ime. Nikada ga nisam znao.
- Zvao se Viktor. Umro je.
- Jasno. Nije bio ba mlad ni u ono vreme.
- Tako je.
Peter gleda batu kako tone u no. Klaus kae:
- Verovao sam, naivno, da u zatei Lukasa u bakinoj kui, nakon toliko
godina. Gde je on?
Peter i dalje gleda u no:
- Ne znam.
- Ima li ikoga u ovom gradu ko bi to mogao da zna?
- Ne, ne verujem.
- Vi ga dobro poznajete?
Peter gleda Klausa u oi:
- Onoliko dobro koliko se neko moe poznavati.
Peter se naginje preko stola, stee Klausa za ramena:
- Dosta, Lukase, prestanite s tom komedijom! To niemu ne slui! Zar
vas nije sramota da mi to radite, meni?
Klaus se oslobaa, ustaje:
- Vidim da ste bili veoma vezani, Lukas i vi.
Peter se zavaljuje u svoju fotelju:
- Da, veoma. Izvinite, Klause. Lukasa sam upoznao kada je imao petnaest
godina. Sa trideset godina je nestao.
- Nestao? Hoete rei da je napustio ovaj grad?
- Ovaj grad, a moda i ovu zemlju. A danas se vraa pod drugim imenom.
Oduvek sam smatrao glupom tu igru rei s vaim imenima.
- Na deda je nosio to dvostruko ime, Klaus-Lukas. Naa majka, koja je
gajila veliku ljubav prema svome ocu, dala nam je ta dva imena. Pred vama nije
Lukas, Petere, ve Klaus.
Peter ustaje:
- Dobro, Klause. U tom sluaju, moram vam predati neto to mi je
poverio va brat Lukas. Saekajte me.
Peter se penje u stan, malo posle silazi sa pet velikih kolskih svesaka:
- Uzmite. Vama su namenjene. U poetku ih je bilo mnogo vie, ali on ili
je uzimao, ispravljao, uklanjao sve to nije neophodno. Da je imao vremena,
mislim da bi sve uklonio.
Klaus odmahuje glavom:
- Ne, ne bi sve. Zadrao bi ono bitno. Za mene.
On uzima sveske. Smei se:
- Konano, evo dokaza da Lukas postoji. Hvala, Petere. Vie niko ih nije
itao?
- Osim mene, niko.
- Smeten sam u hotelu, preko puta. Svratiu ponovo.

Klaus cele noi ita, podiui katkada pogled da posmatra ulicu.

Iznad knjiare, dva od tri prozora stana dugo ostaju osvetljeni, trei je
mraan.
Ujutro, Peter podie gvozdenu zavesu na prodavnici, Klaus lee.
Popodne, Klaus izlazi iz hotela, rua u jednoj od veoma poseenih gradskih
gostionica u kojima slue topla jela u bilo koje doba dana.
Nebo se naoblailo. Klaus se vraa na sportsko igralite, seda na obalu
reke. Ostaje da sedi tamo sve dok ne padne mrak i ne pone da pada kia. Kada
Klaus stigne na Glavni trg, knjiara je ve zatvorena. Klaus zvoni na ulaznim
vratima stana. Peter se naginje kroz prozor:
- Vrata nisu zatvorena. Oekivao sam vas. Treba samo da se popnete.
Klaus zatie Petera u kuhinji. Na tednjaku se pui nekoliko erpi. Peter
kae:
- Jelo nije gotovo. Imam rakije. Hoete li?
- Da. Proitao sam sveske. ta se desilo posle? Nakon smrti deteta?
- Nita. Lukas je nastavio da radi. Ujutro je otvarao radnju, uvee ju je
zatvarao. Usluivao je muterije bez rei. Skoro da vie nije ni govorio. Neke
osobe smatrale su ga nemim. esto sam mu dolazio u posetu, igrali smo ah
utei. Igrao je loe. Nije vie itao, nije vie pisao. Mislim da je veoma malo
jeo i da gotovo nikada nije spavao. U njegovoj sobi svetlo je po celu no
ostajalo upaljeno, ali on nije bio tamo. etao se mranim gradskim ulicama i po
groblju. Govorio je kako je grob nekoga koga smo voleli idealno mesto za
spavanje.
Peter uti, sipa pie. Klaus kae:
- A zatim? Nastavite, Petere.
- Dobro. Pet godina kasnije, tokom radova preduzetih za izgradnju
sportskog igralita, saznao sam da su otkrili le neke ene zakopan na obali
reke, pored kue vae bake. Obavestio sam o tome Lukasa. On mi je zahvalio i
sutradan je nestao. Niko ga vie nije video od toga dana. Na svom radnom stolu
ostavio je jedno pismo kojim mi poverava kuu i knjiaru. Ono najtunije u
celoj prii, vidite, Klause, je to to Jasminino telo nije moglo biti
identifikovano. Vlasti su zatvorile taj sluaj. Leeva ima na sve strane u tlu ove
nesrene zemlje, jo od rata i revolucije. Taj le mogao je pripadati bilo kojoj
eni koja je pokuala da pree granicu i nagazila na minu. Lukas nije morao da
brine.
Klaus kae:
 - Sada bi mogao da se vrati. Zastarelo je.
- Da, pretpostavljam, nakon dvadeset godina je zastarelo.
Peter gleda Klausa u oi:
- Tako je, Klause. Lukas bi sada mogao da se vrati.
Klaus odobrava Peteru pogledom:
- Da, Petere. Mogue je da se Lukas vrati.
- Kau da se krije u umi i da tumara gradskim ulicama kada se spusti
no. Ali to su obina naklapanja.
Peter vrti glavom:
- Doite u moju sobu, Klause. Pokazau vam Lukasovo pismo.
Klaus ita:
- Poveravam svoju kuu i knjiaru koja je u njenom sastavu Peteru N. -
pod uslovom da sauva prostorije ovakve kakve su - do moga povratka ili, ako
se ne vratim, do povratka moga brata Klausa T. Potpis: Lukas T.
Peter kae:
- To je on podvukao prostorije ovakve kakve su. A sada, bilo da ste
Lukas ili Klaus, ova kua vam pripada.
- Vidite, Petere, ja sam doao ovamo samo na kratko, imam vizu samo na
trideset dana. Ja sam dravljanin jedne druge zemlje i, kao to znate, nijedan
stranac ne moe posedovati ovde bilo kakvu imovinu.
Peter kae:
- Ali moete da prihvatite novac koji dolazi od prihoda knjiare i koji
svakog dana polaem u banku, ve dvadeset godina.
- Od ega onda ivite?
- Imam inovniku penziju i Viktorovu kuu koju izdajem. O knjiari se
staram samo zbog vas dvojice. Marljivo vodim knjige, moete ih pregledati.
Klaus kae:
- Hvala, Petere. Ne treba mi novac i nemam nikakvu elju da pregledam
vae knjige. Vratio sam se samo da bih video svog brata.
 - Zato mu nikada niste pisali?
- Odluili smo da se razdvojimo. To razdvajanje moralo je da bude
potpuno. Nije bila dovoljna granica, bilo je potrebno i utanje.
- Ipak ste se vratili. Zato?
- Iskuenje je dovoljno trajalo. Umoran sam i bolestan, hou ponovo da
vidim Lukasa.
- Dobro znate da ga neete ponovo videti.

Jedan enski glas doziva iz susedne sobe:

- Ima li nekoga, Petere? Ko je tamo?
Klaus gleda Petera:
- Imate enu? Oenjeni ste?
- Ne, to je Klara.
- Klara? Zar nije mrtva?
- Verovali smo da je mrtva, da. Ali bila je samo zatvorena u duevnoj
bolnici. Nedugo posle Lukasovog nestanka, ona se vratila. Nije imala ni
zaposlenje ni novca. Traila je Lukasa. Primio sam je kod sebe, to jest ovde.
Smetena je u maloj sobi, detetovoj sobi. Brinem se o njoj. Hoete li da je
vidite?
- Da, voleo bih da je vidim.
Peter otvara vrata od sobe:
- Klaro, doao nam je u posetu jedan prijatelj.
Klaus ulazi u sobu. Klara sedi u stolici za ljuljanje ispred prozora, sa
ebetom preko kolena, ogrnuta alom. Dri jednu knjigu, ali ne ita. Pogled joj
luta kroz otvoreni prozor. Ljulja se.
Klaus kae:
- Dobro vee, Klaro.
Klara ga ne gleda, ona recituje jednolinim tonom:
- Pada kia, kao i uvek. Sitna i ledena kia, pada po kuama, po drveu,
po grobovima. Kada oni dou da me vide, kia curi niz njihova upala lica.
Oni me gledaju i hladnoa postaje jaa. Moji zidovi me vie ne tite. Nikada
me nisu ni titili. Njihova vrstina samo je varka, njihova belina je zaprljana.
Glas joj se naglo menja:
- Gladna sam, Petere! Kada emo da jedemo? Pored vas, svi obroci
kasne.
Peter se vraa u kuhinju, Klaus kae:
- To sam ja, Klaro.
- To si ti?
Ona gleda Klausa, prua mu ruku. On klekne ispred njene stolice, obgrli
joj noge, sputa glavu na njeno krilo. Klara mu miluje kosu. Klaus uzima
Klarinu ruku, pritiska je na svoj obraz, na svoje usne. Jednu osuenu, mravu
ruku, prekrivenu starakim flekama.
Ona kae:
- Ostavio si me samu dugo, suvie dugo, Tomase.
Niz lice joj se slivaju suze. Klaus ih brie svojom maramicom:
- Ja nisam Tomas. Zar se nimalo ne seate Lukasa?
Klara sklapa oi, mae glavom:
- Nisi se promenio, Tomase. Malo si ostario, ali jo uvek si isti. Poljubi
me.
Ona se smei, otkrivajui bezuba usta.
Klaus ustukne, ustaje. Prilazi prozoru, gleda kiu. Glavni trg je prazan,
mraan na kii. Jedino Veliki Hotel odudara od tame svojim osvetljenim
ulazom.
Klara ponovo poinje da se ljulja:
- Odlazite. Ko ste vi? ta traite u mojoj sobi? Zato Peter ne dolazi?
Treba da jedem i da legnem. Kasno je.
Klaus izlazi iz Klarine sobe, zatie Petera u kuhinji:
- Klara je gladna.
 Peter odnosi Klari posluavnik. Kada se vrati, kae:
- Mnogo je zanima hrana. Napunim joj posluavnik triput dnevno. Na svu
sreu, mnogo spava zahvaljujui lekovima.
- Ona je teko breme za vas.
Peter iznosi na sto paprika sa noklicama:
- Ne, nije toliko. Ne uznemirava me. Ponaa se prema meni kao da sam
joj sluga, ali to mi je svejedno. Jedite, Klause.
- Nisam gladan. Ona nikada ne izlazi?
- Klara? Ne. Nema elju za tim i, u svakom sluaju, izgubila bi se.
Mnogo ita i voli da gleda nebo.
- A noobdija? Mora da je stanovao preko puta, tamo gde se sada nalazi
hotel.
Peter ustaje:
- Da, tano. Ni ja nisam gladan. Doite, da izaemo.
Oni hodaju ulicom. Peter pokazuje jednu kuu:
- Ja sam stanovao ovde, u ono doba. Na prvom spratu. Ako niste umorni,
mogu vam pokazati i kuu gde je stanovala Klara.
- Nisam umoran.
Peter se zaustavlja pred jednom malom prizemnom kuom, u Staninoj
ulici:
- To je bilo ovde. Ova kua uskoro e biti sruena, kao i skoro sve kue u
ovoj ulici. Suvie su stare, nezdrave.
Klaus se jei:
- Vratimo se. Smrzao sam se.
Rastaju se pred ulazom u hotel. Klaus kae:
- Iao sam vie puta na groblje, ali nisam pronaao bakin grob.
- Pokazau vam ga sutra. Doite u knjiaru u osamnaest asova. Bie jo
dan.
 Na jednom naputenom delu groblja, Peter zabada u zemlju svoj
kiobran:
- Evo ovde je, grob.
- Kako to moete pouzdano da znate? Sami korov, nema krsta. Niega.
Moda se varate.
- Varam se? Kada biste samo znali koliko sam puta dolazio ovamo da
traim vaeg brata Lukasa. A i posle, kasnije, kada on vie nije bio tu. Ovo
mesto je za mene postalo cilj jedne gotovo svakodnevne etnje.
Oni ponovo silaze u grad. Peter se pobrine o Klari, zatim piju rakiju u
sobi koja je nekad bila Lukasova. Kia pada na ivice prozora, ulazi u prostoriju.
Peter odlazi po tara da obrie vodu.
- Priajte mi o sebi, Klause.
- Nema ta da se kae.
- Tamo je ivot laki?
Klaus slee ramenima:
- To vam je jedno drutvo zasnovano na novcu. Tamo nema mesta za
pitanja koja se tiu ivota. iveo sam punih trideset godina u smrtnoj samoi.
- Zar nikada niste imali enu, dete?
Klaus se smeje:
- ene, da. Mnogo ena. Decu, ne.
Nakon kraeg utanja, on pita:
- ta ste uradili sa kosturima, Petere?
- Vratio sam ih na njihovo mesto. Hoete li da ih vidite?
- Ne treba uznemiravati Klaru.
- Neemo proi kroz njenu sobu. Postoje i druga vrata. Ne seate se?
- Kako bih mogao da se seam?
- Mogli ste da ih zapazite prolazei ispred njih. To su prva vrata levo
kada se popnete na sprat.
- Ne, nisam ih zapazio.
 - Istina je da se ta vrata stapaju sa zidnim tapetama.
Oni ulaze u mali prostor koji jedna teka zavesa deli od Klarine sobe.
Peter pali depnu lampu, osvetljava kosture.
Klaus sasvim tiho kae:
- Ima ih tri.
Peter kae:
- Moete da priate normalno. Klara se nee probuditi. Uzima snane
sedative. Zaboravio sam da vam kaem kako je Lukas otkopao Matijasovo telo
dve godine posle njegove sahrane. Objasnio mi je da je tako za njega
jednostavnije, umorilo ga je da provodi noi na groblju kako bi detetu pravio
drutvo.
Peter osvetljava jednu slamaricu ispod kostura:
- Evo ovde je spavao.
Klaus dodiruje slamaricu, vojniko ebe kojim je prekrivena:
- Mlako je.
- ta time uobraavate, Klause?
- Voleo bih da spavam ovde, samo jednu no, molim vas, Petere?
- Vi ste kod svoje kue.
 Zapisnik sastavljen od strane nadlenih organa grada K. na ime
Ambasade D.

Predmet: Zahtev za repatrijaciju vaeg dravljanina Klausa T., koji je

lien slobode i trenutno se nalazi u zatvoru grada K.

Klaus T., star pedeset godina, koji poseduje vaei paso, overen
turistikom vizom na trideset dana, stigao je u na grad 2. aprila tekue godine.
Unajmio je sobu u jedinom hotelu u naem gradu, Velikom Hotelu, smetenom
na Glavnom trgu.
Klaus T. proveo je tri sedmice u hotelu, ponaajui se kao turista, etajui
se po gradu, poseujui turistika mesta, obedujui u hotelskom restoranu ili u
poseenijim gradskim gostionicama.
Klaus T. esto je odlazio u knjiaru preko puta hotela da kupuje papir i
olovke. Znajui jezik nae zemlje, rado je askao sa knjiarem, gom B., i sa
drugim licima, na javnim mestima.
Posle isteka tri sedmice, Klaus T. je pitao gu B. moe li mu ista
iznajmiti dve sobe iznad knjiare, na mesec dana. Poto joj je ponudio visoku
cenu, ga B. mu je ustupila svoj dvosobni stan i otila da ivi kod svoje kerke,
koja stanuje nedaleko odatle.
Klaus T. je traio u tri navrata produenje svoje vize, to je bilo uinjeno
bez potekoa. Naprotiv, njegov etvrti zahtev za produenje bio mu je odbijen
u mesecu avgustu. Klaus T. nimalo nije vodio rauna o ovoj odbijenici i, usled
nehata naih slubenika, ostalo je na tome sve do meseca oktobra. 30. oktobra,
tokom rutinske kontrole identiteta, uvari reda nae lokalne policije utvrdili su
da isprave Klausa T. nisu vie uredne.
U to vreme, Klaus T. vie nije imao novaca. Dugovao je gi B. stanarinu
za dva meseca, vie skoro nije ni jeo, iao je od kafane do kafane svirajui na
usnoj harmonici. Pijanice su mu plaale pie, ga B. mu je svakog dana
donosila malo supe.
Za vreme sasluanja, Klaus T. je tvrdio da je roen u naoj zemlji, da je
proveo detinjstvo u naem gradu, kod svoje bake, i izjavio je da eli da ostane
ovde do povratka svog brata Lukasa T. Pomenuti Lukas nije zaveden ni u
jednom registru grada K. Nije zaveden ni Klaus T.
Ljubazno vas molimo da izmirite priloene raune (novana kazna,
trokovi istrage, stanarina ge B.) i da izvrite repatrijaciju Klausa T. na vau
odgovornost.
Potpis, za vlasti grada K.: I. S.
 Post-scriptum:
Mi smo, naravno, iz bezbednosnih razloga, pregledali rukopis u
vlasnitvu Klausa T. On namerava, tim rukopisom, da dokae postojanje svog
brata Lukasa koji je navodno napisao njegov najvei deo, dok je isti Klaus
dodao samo poslednje strane, poglavlje broj osam. Meutim, rukopis je pisan
jednom istom rukom od poetka do kraja, a listovi papira ne pokazuju nikakav
znak starosti. Tekst je u celini napisan u jednom dahu, od strane iste osobe, u
vremenskom periodu koji ne moe biti vei od est meseci, to jest napisao ga je
sam Klaus T. tokom svog boravka u naem gradu.
to se tie sadraja teksta, nesumnjivo se radi samo o mati, jer ni opisani
dogaaji ni linosti koje se u njemu pojavljuju nisu postojali u gradu K.,
izuzevi ipak jednu osobu, tobonju baku Klausa T., kojoj smo uli u trag.
Dotina ena zaista je posedovala kuu na mestu sadanjeg sportskog igralita.
Preminula je bez naslednika pre trideset pet godina, i zavedena je u naim
matinim knjigama pod imenom Marija Z., udata V.
Mogue je da joj je za vreme rata bilo povereno na uvanje jedno ili vie
dece.