PREDGOVOR

Boris Vijan je obrazovan i lepo vaspitan ovek, zavrio je tehniku, to

nije malo, ali to nije sve:
Boris Vijan je svirao trubu kao retko ko, bio je jedan od obnovitelja
podruma u Francuskoj, branio je Nju Orlinz-stil, ali to nije sve:
Boris Vijan je branio bi-bap, ali to nije sve:
Boris Vijan je iziao pred sud, jer je napisao Pljuvau po vaim
grobovima, pod imenom Vernon Saliven, ali to nije sve:
Boris Vijan je napisao jo tri pseudopisanija, ali to nije sve:
Boris Vijan je preveo istinske amerike spise, apsolutno autentine, ak
i one jeziki tako teke da je to prosto neverovatno, ali nije to sve:
Boris Vijan je napisao pozorini komad Deljanje za sve, koji su igrali
istinski glumci na pravoj bini, mada on nije birao rei, ali nije to sve:
Boris Vijan je napisao lepe knjige, neobine i potresne, Pena dana,
najdirljiviji od svih savremenih ljubavnih romana; Mravi, najmravinjakiju
priu napisanu o ratu; Jesen u Pekingu, delo teko i nepriznato, ali to nije
sve;
Jer sve ovo nije jo nita:
Boris Vijan e postati Boris Vijan.

Rejmon Keno
PRVI DEO
 I

28. avgust

Staza je vodila du hridi. Iviile su je rascvetale crvenke i malo

ubledeli maglici, ije su se pocrnele latice rasule po zemlji. iljaste bube
izbuile su zemlju hiljadama rupica, te je bila pod nogama kao promrzao
suner.
akmor je iao ne urei se, gledajui crvenke ije je tamnocrveno
srce tuklo na suncu. Pri svakom otkucaju dizao se oblak cvetnog praha i
padao potom na jedva treperavo lie. Pele su rasejano zujale.
Iz podnoja hridi dizao se tihi i promukli um talasa. akmor se nae
preko uske ograde koja ga je delila od ambisa. Dole je sve bilo tako daleko,
okomito, a pena je podrhtavala u udubljenjima stena kao julski sulc.
Mirisalo je na isprene alge. Obuzet vrtoglavicom, akmor kleknu na
blatnjavu letnju travu, spusti na tlo obe ake, oseajui pod dlanovima
kozje brabonjke neobino nepravilnih oblika, te zakljui da se meu tim
ivotinjama nalazi i jedan sodomski jarac, a dotad je mislio da je taj soj
izumro.
Sad se nije toliko plaio i usudio se da se ponovo nagne preko ivice.
Velika platna crvene stene okomito su se obruavala u neduboku vodu, da
bi odmah izbila u vidu crvene hridi sa ijeg se vrha naginjao akmor
kleei.
Crni grebeni mestimino su izbijali umaeni plimama i ovenani
isparenjem. Sunce je nagrizlo povrinu mora i prljalo je bestidnim
crteima.
akmor se uspravi i nastavi hod. Put je zavijao. Sleva ugleda ve
poutelu paprat i vres u cvetu. Na ogolelim stenama olistali su kristali soli
koje je naneo ista plime. Tlo se od obale uzdizalo u strmu ravan. Staza je
zaobilazila grube gromade crnog granita, opet mestimino obeleena
kozjim brabonjcima. Koza nigde. Carinici su ih ubijali, zbog brabonjaka.
On ubrza korak i iznenada se nae u senci, jer sunevi zraci nisu
mogli da ga stignu. Obodren sveinom, iao je jo bre. Cvetovi crvenke
promicali su kao neprekidna uarena traka pred njegovim oima.
Po nekim znacima nasluti da se pribliava i potrudi se da dovede u
red svoju riu i iljastu bradu, pa opet krete ilo. Za trenutak mu se ukaza
kua, cela, izmeu dva granitna iljka, isklesana erozijom u obliku lilihipa,
koji su iviili stazu kao stubovi ogromnih veala. Put je opet skretao, te je
izgubi iz vida. Bila je dosta daleko od hridi, sasvim pri vrhu. Kad proe
izmeu dve tamne gromade, ona se cela otkri, bletavo bela, okruena
neobinim drveem. Svetla traka prilaznog puta odvijala se od kapije,
lenjo vijugala breuljkom i susticala se na kraju sa stazom. akmor krete
njom. Kad se ispeo skoro do vrha uspona, poe da tri jer je zauo viku.
Od irom otvorene kapije do ulaznog trema neka briljiva ruka
zategla je crvenu svilenu traku. Traka je ila uz stepenite i vodila do sobe:
akmor poe za njom. Na krevetu je leala majka borei se sa sto trinaest
poroajnih trudova. akmor spusti svoju konu torbicu, zasuka rukave i
nasapunja ruke u valovu od prirodne lave.
 II

Sam u svojoj sobi, Anel se udio to ne pati. uo je kako njegova

ena jaue u susednoj sobi, ali nije mogao da ode i dri je za ruku, jer mu je
pretila revolverom. Radije je jaukala sama, jer je mrzela svoj naduveni
trbuh i nije elela da je vide u tom stanju. Ve dva meseca je Anel iveo
sam u oekivanju da se sve svri, razmiljao o beskrajno sitnim stvarima. A
esto bi se i etao u krug, poto je u novinama itao da zatvorenici
koraaju u krug kao zveri, samo koje zveri? Spavao je i trudio se da spava
mislei na guzicu svoje ene, s obzirom na trbuh radije ju je zamiljao s
lea. Svake druge noi trzao se iz sna. Obino je zlo ve bilo uinjeno, a
potoni nije oseao nikakvo zadovoljstvo.
akmorovi koraci odjeknue stepenitem. Istovremeno prestade
enino jaukanje i Anel se zaprepasti. Prilazei tiho vratima, pokuavao je
neto da vidi, ali mu je donja strana kreveta sve zaklanjala i on bolno
zakilji desnim okom, ali bez vidnog uspeha. Uspravi se i naulji ui u
neodreenom pravcu.
 III

akmor spusti sapun na ivicu valova i uze debeli ubrus. Obrisa ruke,
otvori torbu. Voda je strujala tu blizu u elektrinom sudu. akmor u nju
veto potopi, radi sterilizacije, svoju navlaku za prst i otkri enu da vidi u
emu je stvar.
Poto vide, uspravi se i ree s gaenjem:
Troje ih je.
Troje! proaputa majka iznenaeno.
Pa opet nastavi da urla, jer ju je trbuh opomenuo da su bolovi jaki.
akmor uze iz torbe nekoliko pilula za jaanje i proguta ih, bie mu
potrebno. Potom skide sa zida lavor i snano udari njim o pod da bi
dozvao sluge. u tranje dole, pa uz stepenice. Pojavi se dojkinja obuena
u belo, kao za kinesku sahranu.
Pripremite instrumente, ree akmor. Kako se zovete?
Zovem se Belodupa, gosn, odgovori ona s jakim seljakim
naglaskom.
Kad je tako, onda vas neu zvati, proguna akmor.
Devojka outa i poe da glaa niklovane drangulije. On prie
krevetu. ena iznenada uuta. Bol ju je silovao.
akmor uze instrument iz svoje torbe i sigurnom rukom obrija pubis.
Zatim belom bojom obelei obim operativnog polja. Devojka ga je gledala
malo zaprepaeno, jer njeno poznavanje akuerstva nikako nije
prevazilazilo teljenje krave.
Imate li medicinsku enciklopediju, upita akmor odlaui
etkicu.
Poto je to rekao i uinio, nae se nad svoje delo i poe da duva u
boju da bi se to pre osuila.
Imam samo Veliki katalog francuskih proizvoaa poljoprivrednih
maina i alatljika iz Sent-Etjena, odgovori dojkinja.
To ne valja, ree akmor. Ali moda emo neto nai.
Ne oekujui odgovor, lutao je pogledom nasumce po sobi, te opazi
vrata iza kojih je amio Anel.
Ko ono ami iza vrata? upita.
To je gospodin odgovori devojka. Zatvoren je.
U tom asu majka se povrati iz svoje obamrlosti i ispusti niz
prodornih krikova. Stiskala je pesnice i otvarala ake. akmor se obrati
dojkinji.
Imate li lavor? upita.
Idem da ga donesem, odgovori ona.
ivni malo, glupi stvore, ree akmor. Zar da nam upropasti
par arava?
Ova besno izjuri i akmoru bi milo kad u kako se stropotala niz
stepenice.
Prie eni. Neno je pomilova po uasnutom licu, a ona ga obema rukama
zgrabi za runi lanak.
Hoete li da vidite mua? upita je on.
Oh da, odgovori ona. Ali mi prvo dajte revolver iz ormara.
akmor klimnu glavom. Devojka se vrati nosei duguljasto korito za
ianje pasa.
Imam samo ovo, ree. Snaite se!
Pomozite mi da joj ga podvuem pod krsta, ree akmor.
Ivica je otra, primeti ova.
Reklo bi se, sloi se on to im doe kao kazna.
Besmislica, ree sestra, kakvo je zlo uinila?
A kakvo je dobro uinila?
Odebljala lea majke poivala su sad na ivici plitkog korita.
A sad, uzdahnu akmor ta se sad radi?
Ovo uopte nije posao za psihijatra
 IV

Pitao se, u dubokoj neizvesnosti. ena je utala, a sluavka ga je

gledala netremice, bezizraznog lica.
Treba da joj prsne vodenjak, ree ona najzad.
akmor klimnu utke, pa iznenaeno die glavu.
Smraivalo se.
Zar sunce zalazi? upita.
Sluavka ode da pogleda. Dan se gubio iza hridi, a tihi se vetar dizao.
Ona se vrati, sva uznemirena.
Ne znam ta se to zbiva, promuca.
U sobi se razaznavalo samo fosforno svetlucanje oko ogledala na
kaminu.
Seemo i ekaemo, predloi akmor blagim glasom.
Od prozora je bio miris gorkih trava i praine. Svetlosti vie uopte
nije bilo. Iz dubine te tame zau se glas majke:
Nikad vie, nijedno vie neu, nikad vie.
akmor zapui ui. Glas joj je kripao kao nokti po bakru. Dojkinja
zajeca u strahu. Glas je plavio akmorovu glavu i probadao mu mozak.
Izai e, ree majka uz ledeni smeh izai e i namuie me, a
to e biti tek poetak.
Krevet poe da kripi. Majka je dahtala u tiini, pa glas nastavi:
Nizae se godine i godine i svaki as, svaka sekunda bie moda
cilj, i sav ovaj bol tome je cilju cena,i da me namui za sva vremena.
Dosta, ree akmor odseno.
Majka je sad urlala, grlo joj se cepalo. Psihijatrove oi su se
navikavale na svetlucanje ogledala, te ugleda enu izvijenu u luk, kako se
napinje svim udovima. Jaukala je nizom dugih krikova, a glas je u
akmorovim uima tkao kao neki veo kisele i lepljive omaglice. I naglo, u
okviru trougla podignutih nogu, pojavie se dve svetlucave mrlje. On
nasluti pokrete dadilje, koja se otre uasu i obamrlosti da bi uhvatila
dvoje dece i uvila ih u pelene.
Jo jedno, ree on za sebe.
Izmuena majka kao da je ve htela da odustane, akmor ustade. I
kad je trea beba naila, on je veto prihvati i pomoe majci. Sva
izlomljena, ona pade. No se beumno cepala, svetlost je ulazila u sobu, a
ena je leala glave okrenute u stranu. Veliki kolutovi oko oiju udarali su
peat na lice izmueno trudovima. akmor izbrisa elo i vrat, zaudi se to
uje umove u vrtu, napolju. Devojka je zavravala povijanje poslednjeg
novoroeneta i sad ga poloi na krevet kraj prva dva. Ode do ormara, uze
arav i razvi ga po duini.
Sad u da joj stegnem trbuh zavojem, ree ona. A onda treba
da zaspi. Vi izaite.
Jeste li presekli pupane vrpce? uznemiri se akmor. Treba
ih vrsto podvezati.
Napravila sam manice, ree devojka. Isto tako vrsto dre, a
lepe izgledaju.
On glupo klimnu glavom.
Otiite do gospodina, predloi mu devojka.
akmor prie vratima iza kojih je ekao Anel.
Okrete klju i ue.
 V

Anel je sedeo na stolici, poguren, zaobljenih lea, a telom su mu jo

odjekivali Klemantinini jauci. Na kljocanje brave die glavu. Iznenadi ga
ria brada psihijatra.
Zovem se akmor, objasni mu ovaj. Prolazio sam putem i
uo jauke.
Klemantina, ree Anel. Je li sve u redu?Gotovo je? Recite?
Sad ste trostruki otac, ree akmor.
Anel se iznenadi:
Trojke?
Dva blizanca i jedan samac, ispravi se akmor. Izaao je
znatno kasnije. Znak da je jaka linost?
Kako joj je? upita Anel.
Dobro, ree akmor. Videete je malo kasnije.
Besna je na mene, ree Anel zakljuala me je ovde.
Ponet oseanjem graanskog reda, upita:
Hoete li neto da popijete?
I ustade s mukom.
Hvala, ree akmor ne bih sada.
Otkud vi ovde? upita Anel. Doli ste na odmor?
Da, ree akmor. Mislim da mi nee biti loe kod vas, kad
me ve zovete.
Srea to ste se tu nali, ree Anel.
Zar nema lekara? upita akmor.
Bio sam zakljuan, ree Anel. Nisam mogao da se za to
pobrinem. Devojka sa imanja je trebalo sve da obavi. Odana je.
A-ha, ree akmor.
Uutae. akmor je raeljavao riu bradu rairenim prstima. Plave
oi su mu blistale na suncu u sobi. Anel ga je paljivo posmatrao.
Psihijatar je nosio odelo od vrlo meke crne tkanine, uske pantalone s
preicom ispod tabana i dugi, visoko zakopani aket, koji je ublaavao
irinu njegovih ramena. Na nogama je imao izrezane sandale od crne
lakovane koe, a koulja od ljubiaste sjajne svile penila se pod
raskopanim okovratnikom. Bio je ludo jednostavan.
Radujem se to ete ostati, ree Anel.
 Hodite sad da vidite enu, predloi mu ovaj.
 VI

Klemantina se nije micala. Leala je, potpuno opruena, oiju uprtih

u tavanicu.
Dve male bitange leale su desno od nje, a trea levo. Devojka je
sredila sobu. Sunce se beumno prelivalo preko ivice otvorenog prozora.
Treba ih sutra odbiti, ree akmor. Ne moe da doji i
blizance i jo i ovog treeg; drugo, ovo e ii bre, i tree sauvae lepe
grudi.
Klemantina poe da se mekolji, okrete glavu prema njima, otvori oi
stroga pogleda i progovori:
Dojiu ih sama, ree svu trojicu, i to mi nee upropastiti
grudi. A ako ih upropasti tim bolje. Jer nemam nameru da se ikom opet
dopadam.
Anel prie s namerom da je pomiluje po ruci. Ona se izvue.
Dosta, ree neu sad opet da ponem.
Sluaj, ree Anel.
Odlazi, ree mu ona umorno. Neu vie da te vidim. Suvie
me je bolelo.
Zar ti nije bolje? upita Anel. Pogledaj,trbuh, koji ti je toliko
smetao, sad je nestao.
A poto ste uvijeni aravom, ree akmor kad budete ustali,
nee vie biti ni traga od njega.
Klemantina se s mukom dopola uspravi. Govorila je tihim i iteim
glasom:
Trebalo bi da se oseam bolje, je li? Tek tako odmah s
razderanim trbuhom i bolnim leima i rastegnutim i bolnim kostima
karlice i zakrvavljenim oima trebalo bi odmah da se povratim, da
budem dobra, da opet imam vitak stas i lepe vrste grudi da bi ti ili neko
drugi doao i pritisnuo me i bacio mi svoje ubre, a onda opet Jovo-
nanovo: bolovi, oseaj teine, krvarenje
Naglim pokretom podvue ruku pod pokriva i stre arav kojim je
bila uvijena. Anel kao da je neto hteo.
Ne prilazi, viknu glasom tako punim mrnje da mu stade kao
ukopan.
Odlazite, obojica, ree. Ti, jer si mi ovo napravio, a vi jer ste
me videli ovakvu. Hajde! Gubite se!
akmor poe vratima, a Anel za njim. Dok je izlazio u hodnik, udari
ga u potiljak arav smotan u klupe, koje je njegova ena bacila za njim.
On posrnu i udari elom o dovratak. Vrata se zatvorie za njima.
 VII

Sad sioe niz stepenite obloeno crvenim ploicama, koje se treslo

pod njima. Kua je bila vrsto graena od debelih crnih greda i okreenih
zidova. akmor se pitao ta bi mogao da kae.
Bie bolje kasnije, najzad se usudi
Hmmm odgovori Anel.
Teko vam je na dui, predloi psihijatar.
Ne, ree Anel. Bio sam zakljuan dva meseca, to je ono.
On pokua da se nasmeje.
udno mi je to sam slobodan.
A ta ste radili ta dva meseca?
Nita, ree Anel.
Prelazili su preko velikog predvorja, poploanog, kao i stepenite,
crvenim kamenom. Nametaja je bilo malo: teak sto od svetlog drveta,
nizak ormar za posue od istog drveta, a na zidovima dve-tri bele slike,
vrlo lepe. Odgovarajue stolice. Anel zastade kraj ormara.
Da popijemo neto, ree.
Rado, odgovori akmor.
Anel nasu dve aice seljopelinca domae izrade.
Odlian je, pohvali ga akmor.
Kako je domain utao, on dodade:
Uopte uzev, kako se oseate kao otac?
Nije najveselije, ree Anel.
 VIII

29. avgust

Klemantina je bila sama. Mrtva tiina u sobi, sem sunanog taloga pri
dnu zavesa, povremeno.
Olakana, potpuno zablesavljena, privlaila je obema rukama preko
ravnog i mekog trbuha. Nabubrele grudi bile su joj teke. Oseala je prema
roenom telu saaljenje, grizu savesti, stid, i zaboravi jue odbaeni
arav. Prstima je prelazila preko obrisa svog vrata, ramena, neprirodno
nateenih grudi. Bilo joj je vruina, verovatno od temperature.
Od prozora je dopirao nerazgovetan amor sela. Bilo je vreme
poljskih radova. Iz mranih staja zaula bi se povremeno rika kanjene
stoke, ali ne ba toliko besne koliko je elela da izgleda.
Kraj nje su spavale bitangice. Uze jednog, plaei se malog gaenja, i
drala ga je u ispruenim rukama iznad sebe. Bio je ruiast, s malim
vlanim ustima pijavice i oima u naboranom mesu. Okrete glavu, otkri
dojku i priblii oveuljka. Trebalo mu je staviti bradavicu u usta, a onda
stisnu pesnice, obrazi mu se ulubie. Gutao je odmah izvueni gutljaj uz
ruan zvuk u grlu. Nije joj bilo prijatno. Jeste da joj je bivalo lake, ali je i
vrealo. Kad je ispraznio dve treine dojke, mrkavac se predade, rairi
ruke i gadno zahrka. Klemantina ga spusti kraj sebe, a on je, ne prestajui
da hre, pravio udan um ustima, sisajui u snu. Neko bedno paperje mu
se lelujalo na lobanji, temenjaa je uznemirujue otkucavala, prosto da je
ovek pritisne da bi prestala.
Kua odjeknu od tupog udara. Teka ulazna vrata su se zalupila.
akmor i Anel su izali. Klemantina je raspolagala ivotom i smru
ova tri stvorenjca, koja su spavala kraj nje. To je bilo njeno. Pogleda svoju
teku i bolnu dojku. Imae dovoljno hrane za sve troje.
Drugi se halapljivo baci na mrku bradavicu, koju je njegov brat
ostavio. Sisao je sam, onda se protee. ljunak u dvoritu je kripao pod
akmorovim i Anelovim koracima u vrtu. Dete je sisalo. Ono tree se
promekolji u snu. Ona ga podie i dade mu drugu dojku.
 IX

Vrt je delimino bio priljubljen uz hrid i razliito bilje raslo je na tim

strmim stranama, za nevolju pristupanim, ali najee preputeno brizi
same prirode. Bilo je kaloja, ije je lie ljubiastoplavo s nalija, a neno
zeleno i izbrazdano belim s lica; divljih brestica tananih stabljika,
izgrbavljenih udotvornim vorovima, koji su se rascvetavali u suhe
cvetove kao krvave puslice; bokora ivomira, sjajnih kao sivi biseri; dugih
grozdova penuavih bagremlika, okaenih o donje grane primorskih
jukacarija; plave magnolunge, razliitih vrsta beladungi, ija je gusto
zelena prostirka krila ivahne abice; ive ograde kormarine, trekometa,
mirisnice. Na hiljade raskonih ili skromnih cvetova skrivenih po
pukotinama stene, koji su se sputali u zastorima niz zidove vrta ili puzili
po tlu kao alge, izbijalo je odasvud ili se stidljivo obavijalo oko metalnih
gipki ograde. Malo vie, vodoravni deo vrta bio je izdeljen u svee i sone
travnjake ispresecane poljunenim stazama. Mnogobrojno drvee
probijalo je tlo svojim vornovatim korenjem.
Tu su se sad etali Anel i akmor, umorni od skoro neprospavane
noi. Sve dah mora obavijao je itavu hrid kristalnim svetlucanjem. A
gore je, umesto sunca, sijao upalj plamen kvadratnih obrisa.
Lep vam je vrt, ree akmor ne trudei se da nae neto bolje.
Odavno ve ivite ovde?
Da, ree Anel. Dve godine. Imao sam neprilika sa saveu.
Mnoge sam stvari promaio.
Ima tu jo dosta manevarskog prostora, ree akmor nikad
nije sve gotovo.
Tano, ree Anel samo je meni trebalo vie vremena no
vama da doem do tog saznanja.
akmor klimnu glavom.
Meni ljudi sve kau, primeti on doznam uvek ta je u njima.
Kad je ve re o tome, moete li mi ukazati na sluajeve za psihoanalizu?
Ima ih koliko volite, odvrati Anel. Eto vam dadilje, kad god
hoete. A ni ljudi iz sela nee odbiti, ljudi su priprosti, ali zanimljivi i
bogatog psihikog ivota.
akmor protrlja ruke.
Trebae mi ih na hrpe, ree veliki sam potroa naravi.
 E, a kako? upita Anel.
Moram da vam objasnim zato sam doao ovamo, ree akmor.
Traio sam miran kutak za jedan opit. Evo, zamislite malog akmora
kao slobodan kapacitet.
Kao prazno bure, predloi Anel. Jeste li pili?
Nije to, ree akmor. Prazan sam. Sav sam u pokretu,
reeksu, navici. Hou da se popunim.Zato psihoanaliziram ljude. Moje je
bure bure Danaida. Ne upijam. Uzimam im misli, komplekse, kolebanja,
a nita mi od toga ne ostaje. Ili ne upijam ili suvie dobro upijam to mu
izlazi na isto. Razume se, ostaju mi rei, forme, etikete, znam izreze
kojima se pokrivaju strasti, oseanja, ali ih ne doivljavam.
Dobro, a taj opit, primeti Anel ipak elite da obavite taj
opit?
Svakako, ree akmor i te kako elim taj opit! A koji to opit?
Evo, hou da izvedem integralnu psihoanalizu. Ja sam vidovit, pesnik.
Anel slee ramenima:
Biva to, ree.
Ne, ree akmor. Zahtevau da mi onaj koga budem
psihoanalizirao sve kae. Sve. Najskrivenije misli. Najpotresnije tajne,
najskrovitija poimanja, koja ni samom sebi ne sme da prizna, sve, sve i jo
pride,i ono to je iza toga. Nijedan psihoanalitiar to jo nije ostvario.
Hou da vidim dokle moe da se ide. Hou elje i tenje, a uzeu ih od
drugih. Pretpostavljam da se u meni nita nije zadralo jer nisam iao
dovoljno daleko. Hou da ostvarim neto kao poistoveenje. Znati da
postoje strasti, a ne oseati ih, to je uasno.
Uveravam vas, ree Anel da je ta vaa elja, ma bila i jedina,
ve dovoljna da ne budete prazni.
Nemam nikakvog razloga da uinim ovo, a ne ono, ree
akmor. I zato hou da od drugih uzmem razloge koje oni imaju.
Prili su zadnjem zidu. Naspramno ulaznoj kapiji, kroz koju je
akmor sino uao u vrt, samo iza kue, visoka pozlaena kapija razbijala
je jednolinost kamenog zida.
Dragi moj prijatelju, ree Anel dozvolite da vam opet
kaem, to to elite da imate drugih elja ve je dovoljna strast. A dokaz je
to to vas ta elja tera u akciju.
Psihijatar pogladi riu bradu i poe da se smeje:
 Ali to istovremeno dokazuje i nedostatak elja.
A ne, ree Anel. Da biste bili bez elja i bez usmerenosti,
trebalo bi da ste u savreno neutralnoj drutvenoj uslovljenosti. Da ne
podlegnete nikakvom uticaju niti da imate prethodnu prolost.
To i jeste moj sluaj, ree akmor. Rodio sam se prole
godine, ovakav kakvog me sad vidite. Pogledajte moju linu kartu.
Prui je Anelu, ovaj uze da je pogleda.
Tano, ree Anel, vraajui je. To je greka.
Ma ta mi kaete odvrati akmor uvreeno.
Sve se uostalom lepo slae, ree Anel. Tano je da tako pie,
ali to to pie pogreno je.
Bila je pored toga i primedba, ree akmor. Psihijatar.
Prazan, za punjenje. Primedba. Neporeciva. tampana.
Pa ta, ree Anel.
Pa to da to nije moja elja da se ispunim, ree akmor.
Unapred je bilo odreeno. Nisam bio slobodan.
Ma jeste, ree Anel. im imate ijednu elju, slobodni ste.
A da nemam nijednu? ak ni tu jednu?
Bili biste mrtvi.
Doavola, ree akmor. Neu vie s vama da raspravljam.
Plaite me.
Proli su kroz kapiju i gazili su prainu puta prema selu. Put je bio
beo i pranjav. S obe strane puta rasla je nema tamnozelena, valjkasta,
sunerasta trava, kao olovke od sulca.
ujte, ree akmor stvari stoje upravo obrnuto, ovek je
slobodan ba onda kad nita ne eli. Zato to nita ne elim ja zakljuujem
da sam slobodan.
Ma nije, ree Anel im elite da imate neke elje, vi neto
elite i sve to nije tano.
O, o, o! uzviknu akmor sve uvreenije.
Znai, neto hteti isto je to i nositi okove svoje elje.
Ma nije, ree Anel slobodu predstavlja elja koja je vaa.
Uostalom
On zaslade.
Uostalom, ree akmor vi mene zavitlavate i to je sve.
Psihoanalizirau ljude i uzeu im prave elje, htenja, opredeljenja i sve, a
vi me gnjavite.
ujte, ree Anel poto je razmislio da napravimo opit:
pokuajte da za trenutak iskreno i potpuno prestanete da elite elje
drugih u ovom sluaju. Pokuajte. Budite poteni.
Pristajem, ree akmor.
Zaustavie se kraj puta. Psihijatar zatvori oi i kao da se opusti, a
Anel ga je paljivo posmatrao.
Na akmorovom licu kao da doe do promene u boji. Jedva osetno,
kao da je neka prozirnost osvajala postupno ono to je od njegovog tela
bilo vidljivo: ruke, vrat, lice.
Pogledajte svoje prste, proaputa Anel.
akmor otvori skoro bezbojne oi. I kroz svoju desnu ruku ugleda
crni grumen kriljca na tlu. I, kako se pribirao, prozranost je nestajala, te
se vrati u vrsto stanje.
Eto vidite, ree Anel. Pri potpunom oputanju vie ne
postojite.
Ah, uzdahnu akmor zaista ste u zabludi. Nemojte misliti da
je takva opsena dovoljna da poljulja moje uverenje Objasnite mi va
trik
Lepo, ree Anel milo mi je to ste pristrasni i odbacujete
ono to je oigledno. To se, uostalom, uklapa u celinu. Psihijatar mora da
ima neistu savest.
Dospeli su do ulaza u selo i slono okretoe nazad.
ena eli da vas vidi, ree akmor. Ja sam idealista.
Kad stigoe kui, uspee se uz stepenice. Stepenina ograda od
izrezbarene hrastovine ponizno se ugnu pod snanom akmorovom
akom. Anel ue prvi u Klemantininu sobu.
 X

Zastao je na pragu. akmor je ekao iza njega.

elela si da doem? upita Anel.
Ui, ree Klemantina.
Ona ga pogleda, ni prijateljski ni neprijateljski. A on je stajao, ne
usuujui se da sedne, u strahu da joj ne smeta.
Ne mogu se vie uopte osloniti na tebe, ree ona. ena ne
moe vie da se osloni na ljude od asa kad joj jedan ovek napravi decu. A
pogotovu se ne moe osloniti na tog oveka.
Mila Klemantina, ree Anel ba si se namuila!
Ona odmahnu glavom. Nije pristajala na saaljenje.
Sutra u ustati, ree. Za est meseci moraju da prohodaju. A
za godinu da naue da itaju.
Bolje ti je, ree Anel. Opet si onakva kakvu te znam.
Nije to nikakva bolest. Sad je svreno i tako neto mi se vie nee
desiti. U nedelju emo ih krstiti. Zvae se oel, Noel i Sitroen. Reeno.
oel i Noel, ree Anel nije naroito lepo. Mogla si da
izabere Azrael, Natonael, pa ak i Arijel. Ili Prinel.
Nita ti tu ne moe, ree Klemantina vrstim glasom. oel i
Noel za blizance, a Sitroen za treeg.
Pa e poluglasno, kao za sebe: Toga treba pritegnuti od samog
poetka. S njim e biti muke, ali je sladak.
Sutra, nastavi glasno treba da imaju krevete.
Ako treba neto nabaviti, predloi akmor ja sam tu. Ne
ustruavajte se.
To je pametno, ree Klemantina. Tako bar neete
besposliiti.
To uopte nije moja navika, ree akmor.
Ali ovde biste mogli na to da se naviknete. Idite sad. Idite obojica.
Naruite tri kreveta kod stolara. Dva mala, a trei malo vei. I recite mu da
ih lepo uradi. A u prolazu mi pozovite Blanu.
Hoemo, jagnje moje, ree Anel.
Nae se da je poljubi i uspravi se. akmor se povue pred Anelom,
koji izae. Psihijatar zatvori vrata i poe za njim.
Gde je Blana? upita.
 Dole ree Anel u perionici. isti. Hajde da ruamo. U
nabavku emo posle.
Ii u ja, ree akmor. Vi ostanite ovde. Ne bih eleo da se
opet upustimo u rasprave kao maloas. To me iscrpljuje. A to i nije moj
posao. Najzad, posao psihijatara je odreen on psihijatrira.
 XI

akmor drugi put proe kroz kapiju u istom pravcu i uputi se selu.
Desno je bio zid vrta, na strmini hridi, i more u daljini. Levo, obraena
polja, poneko drvo, ivice. Bunar, koji jutros nije primetio, iznenadi ga
ukrasom od potamnelog kamena i visokim kamenim stubovima s
jasenovom gredom izmeu njih i grubim zaralim lancem. Voda je na dnu
bunara tiho kljuala obavijajui njegove ivice povesmom pare, koje je plavi
ealj neba brzo razbijao u pramenove.
U daljini se ukazae prve kue iznenaujui svojom grubou. Bila su
to graevine u vidu slova U, s kracima okrenutim ka putu. U poetku ih je
bilo jedna-dve, i to zdesna. U dvoritu, uobiajenog oblika
etvorougaonog, bio je veliki valov u sredini, pun crne vode, a u vodi
rakovi i trepetljike. Sleva krilo u kome ivi seljak s porodicom, zdesna i u
dnu torovi i staje rasporeene na prvom katu, a stoka je do njih dospevala
vrlo strmim prilazom. Podnoje je bilo od tekim stubova izmeu kojih su
se u korita taloili svojom teinom stajsko ubre i fekalije. U staje u kojima
nije bilo stoke sklanjali su se slama, ito i stona hrana. Posebno ureena
sobica sluila je za prevrtanje seoskih cura. Dvorite je bilo poploano
sivim granitom, ispresecanim dobro odravanim lejama one iste valjkaste i
suneraste trave koje je bilo i kraj puta.
akmor je iao, iao, nigde ive due. Sad je imanja bilo vie, nizala
su se i sleva a i neto iri put skretao je na tu stranu. Iznenada se uz put
pojavi crveni potok ija je razina dosezala skoro do razine puta, glatka,
bez ijednog talasa, bez ijednog nabora, a po njoj su plivali bezimeni otpaci,
kao posle varenja. Sad je tu i tamo dopirao amor iz praznih kua. akmor
je pokuavao da ralani u pojedine zadahe sloeni vonj koji ga je
zapahnjivao kod svake kue.
Potok ga je zaprepastio. Prvo ga nije bilo, a onda je iznenada potekao
irok, do vrha pun, kao pod zategnutom opnom. Boje krvavog Jspljuvka,
blistav i neproziran. Kao crvena tempera. akmor uze kamiak i baci ga u
vodu, a ovaj utonu tiho, bez pljuska, kao u reku paperja.
Put se rascveta u duguljasti trg ukraen uzviicom na kojoj je drvored
stvarao mirnu hladovinu. Ravajui se, put je obilazio uzviicu. Desno je
bilo neke ivosti, te se akmor uputi na tu stranu.
Kad prie, vide da je u pitanju sajam starih. Bili su tu drvena klupa
izloena suncu i krupno kamenje na koje su sedali oni koji su zakasneli.
Starci su se redali na klupi, a ve su i tri kamena bila zaposednuta. Sedelo
je sedam staraca i pet starica. Optinski telalin je stajao pred klupom, s
koricama od crne mueme pod mikom. Nosio je staro odelo od mrkog
somota i potkovane cipele i, uprkos vruini, odvratni kaket od krtije
koe. Smrdeo je, a starci jo vie. Veina ih je sedela nepomino sa
skrtenim rukama na tapovima uglaanim dugom upotrebom, prekrivena
bezoblinim i prljavim dronjcima, neobrijana, izborana, bora punih
prljavtine, miravih oiju od dugog rada na suncu. vakali su bezubim
ustima punim smrdljivih krnjotaka.
Hajde, ree telalin ovaj nije skup, a jo moe da poslui.
Hajde, Laluet, zar nee da ga uzme za svoju decu? Jo on moe tota da
podnese, zna.
A moi e i da im pokae ree jedan ovek.
I te kako, sloi se telalin. De, hodi ovamo, stari!
Die ga, i ovaj, sav pogrbljen, prie korak-dva.
De, pokai im ta ima u gaama ree telalin.
Drhtavim prstima starac poe da otkopava pantalone. Ivice su im
bile izlizane i masne. Ljudi prsnue u smeh.
Gledajte, molim vas, ree Laluet. Zaista ima jo neto.
Nae se prema starcu i rukom odmeri teinu bednog patrljka krivei
se od smeha.
Pa, dobro, uzimam ga, ree telalinu. Dau ti sto franaka.
Prodato! viknu telalin.
akmor je znao da je to na selu obina stvar, ali je prvi put
prisustvovao rasprodaji staraca i prizor ga je iznenadio.
Starac se zakopa i sad je ekao.
Gubi se, matoro pseto, ree Laluet i udari ga nogom tako da
ovaj posrnu. Hajde, deco, zabavljajte se.
Starac krete sitnim koracima. Dvoje dece se odvoji od ostalih. Jedno
poe prutom da ga iba po leima, a drugo mu se obesi o vrat da bi ga
oborilo. Starac se oprui koliko je dug i zabi nos u prainu. Ljudi nisu ni
gledali, samo je akmor kao opinjen gledao decu. Starac se die na
kolena, krv mu potee iz nosa i neto ispljunu. akmor se okrete i pogleda
glavnu skupinu. Telalin je nudio enu od oko sedamdeset godina, nisku i
debelu, kojoj je retka i masna kosa virila ispod stare crne marame.
 Hajde, ova je u dobrom stanju, ree on. Ko je hoe? Nema zuba,
to je zgodno.
akmoru se malo gadilo. Pogleda paljivije lica oko sebe. Bili su to
ljudi od trideset i pet do etrdeset godina, jaki i vrsti, s kaketima vrsto
navuenim na glavu. Vrsta ljudi, reklo bi se, temeljnih i otpornih.
Nekolicina je imala i brkove. Dokaz vie.
ezdeset franaka za Adelu, nastavljao je telalin. A nema ni
zuba, sve to za te pare. Prava prilika. Hajde, Kretjen, ili ti, Nifer?
Zvuno pljesnu staricu po leima.
Ustaj, mazgo stara, da te vide! Hoemo li, odlina je prilika!
Starica ustade.
Okreni se, ree telalin. Pokai guzicu drutvu. Gledajte
ovamo!
akmor se trudio da ne gleda. Starica je stvarno smrdela, inilo mu se
da e se od smrada onesvestiti. Nazre samo odvratno salo podnadulo od
vena.
Pedeset neki e piskav glas.
Uzmi je, tvoja je, uzviknu telalin.
Pre no to je starica stigla da spusti cicanu suknju on je gurnu
zvunim amarom. akmor je stajao kraj ogromnog crnog grmalja koji se
slatko smejao.
Hvatajui ga blago za miicu, upita ga:
Zato se smejete? Zar vas nije sramota?
Onaj naglo presta da se smeje.
Zar me nije ta?
Zar vas nije sramota? blago ponovi akmor. Stari su!
Pesnica ga pogodi, a da nije imao vremena ni da trepne. Usna mu se
rasee o onjak. Krv mu ispuni usta slanim ukusom. On posrnu i s plonika
pade na kolovoz. Niko ga i ne pogleda. Licitacija se nastavljala.
On ustade i akom obrisa prainu s pantalona. Ispred njega je bio
polukrug tamnih i neprijateljskih lea.
Ovaj izvikivao je telalin ima drvenu nogu. Odlina stvar. Sto
deset franaka poetna cena. Sto i deset!
akmor se udalji. Trg je pri kraju presecala poprena ulica u kojoj je,
izgleda, bilo vie radionica. Uputi se tamo. Koji as kasnije uao je u radnju
stolara. Bio je uznemiren, oseao se nelagodno. Vrata se za njim zatvorie,
i on stade da eka.
 XII

Gazde nije bilo u toj prostoriji, nekakvoj prljavoj maloj kancelariji.

Pod od izlizanih jelovih dasaka, sav pocrneo, crni drveni sto, stari
kalendar na zidu, u uglu prljavi trag pei, dve stolice iz kojih je ispadala
slama, to je bio nametaj. Pregrade od dasaka. U dnu vrata, i odande je
dopirao amor radionice, neujednaena lupa u dva nezavisna niza koja su
tekla naporedo ne meajui se.
akmor poe ka radionici.
Ima li koga? upita poluglasno.
Lupa nije prestajala, te on ue u radionicu. Ova je bila osvetljena
odozgo. Bila je to duguljasta, dosta prostrana upa, zakrena daskama,
balvanima, zapoetim sklopovima. Bilo je tri-etiri tezge, mali cirkular,
builica, svrdlo ije je tucano podnoje, izgleda, prslo. A po zidovima razne
alatljike, ali ih nije bilo mnogo. Desno, pored vrata na koja je uao
akmor, ogromna gomila uki i strugotine. Mirisalo je na tutkalo. Lepljiva
kofa, u kojoj je verovatno bilo tutkalo, grejala se na malom rotilju na
drveni ugalj u dnu upe, pred vratima otvorenim prema vrtu. S uleglih
greda tavanice visili su razni predmeti, stara seiva testera, zeleni mi,
neupotrebljive alatljike, pritezai, svakakav kr.
Odmah sleva lealo je ogromno hrastovo deblo na drvenim
podmetaima. Objahao ga je mali egrt i pokuavao da udarajui sekiricom
iz njega istera etvoro-ugaonu talpu. Bio je u dronjcima a mrave ruke
jedva su dizale sekiru. Malo dalje je gazda zakivao konu presvlaku na
ivice nekog neobinog sklopa od bele hrastovine, nekakve elije u kojoj je
stajao. Ta je elija imala i niz debelih kapaka, sada otvorenih, ije su arke
tiho kripale pri svakom udaru ekia.
ovek je zakivao, deak je radio. Nijedan od njih i ne pogleda
akmora koji je u nedoumici stajao na pragu. Najzad se odlui.
Dobar dan, ree prilino glasno.
Gazda prestade da kuca i die glavu. Bio je ruan, velikih
otomboljenih usta i nagore zavrnutog nosa, ali su mu ruke bile vornovate
i snane, obrasle gustim riim dlakama.
ta hoe? upita.
Hou krevete za decu, ree akmor. Rodila su se u kui tamo
na hridi. Treba mi dva kreveta, jedan za dvoje i jedan, vei, za jedno.
 Napraviu samo jedan, ree stolar. Za troje, a dva e mesta
biti u pravcu kretanja.
A tree malo vee ree akmor.
Malo vee Videemo, ree stolar. Runo ili na maini?
akmor pogleda malog egrta koji je udarao kao u snu, bedni
automat prikovan za svoj beskrajni rad.
Jevtinije je runo, ree stolar. Jer maine su skupe, a ovakvog
ubreta kao to je ovaj ovde ima koliko voli.
Strogo ih podiu ovde, primeti akmor.
Runo ili mainom? ponovi stolar.
Mainom ree akmor.
Naravno, promumla majstor koliko da mi se habaju maine.
I to za sutra, ree akmor.
A onda, elei da odobrovolji oveka, napravi se kao da ga njegov
posao zanima.
ta to pravite? upita.
Za crkvu, ree ovek. Propovedaonicu.
Izgledao je istovremeno i ponosan i postien. Iz velikih usta su mu
pri govoru izbijali valovi pare.
Propovedaonicu! zaudi se akmor.
I prie da bi bolje video. Zaista je to bila propovedaonica. I to s
poklopcem. udan primerak kakvom akmor nije znao para.
Nikad nisam bio na selu, ree. Znate, u gradu ih ne prave ba
takve, zato sam i radoznao.
U gradu ree stolar vie ne veruju u boga.
I pogleda akmora zlim oima. U tom asu mali egrt ispusti sekiricu
i pade na nos preko debla koje je deljao. Iznenadna tiina zaudi akmora.
Okrete se i prie detetu. Za to vreme se stolar udaljio nekoliko koraaja i
sad se vraao s kutijom od konzerve punom vode, koju grubo srui malome
na vrat. A kad vide da se dete ne ispravlja, on baci i konzervu. egrt
uzdahnu i akmor s gnuanjem prie da mu pomogne, ali se prljava ruica
ve ponovo dizala i sputala, slabano i jednolino.
Suvie ste grubi, ree akmor stolaru. Tako mlad deko!
Trebalo bi da vas je stid.
Udarac u bradu samo to ga ne obori, te ustuknu nekoliko koraka da
bi odrao ravnoteu. Oprezno opipa vilicu. Brada je ublaila udarac.
 Stolar je nastavio da radi kao da se nita neobino nije desilo. Izmeu
dva udara ekiem zaslade.
Doi da je vidi u nedelju, ree bie postavljena. Lepa je to
propovedaonica.
I pomilova je s gordou. Bela uglaana hrastovina kao da je treperila
pod njegovim prstima.
Kreveti e ti biti gotovi sutra, ree jo. Doi po njih oko pet
asova.
U redu, ree akmor.
Kucanje se nastavi. Miris tutkala bivao je sve jai. akmor jo jednom
pogleda egrta, slee ramenima i izae.
Ulica je bila mirna. On krete kui. Dok je prolazio ispod prozora,
zavese su podrhtavale. Mala devojica izae pevajui. Nosila je emajlirani
bokal, skoro vei od nje. U povratku joj nee biti do pevanja.
 XIII

30. avgust

Anel i akmor su sedeli u velikoj u hladovitoj prostoriji kue.

Sluavka je ila tamo-amo, pripremala pie. Stavila je ae i krag na
posluavnik pred
Anela. Prozori i vrata tili su otvoreni prema vrtu. Ponekad bi uletela neka
buba i njeno je zujanje odjekivalo u visokoj prostoriji. Svuda je vladao mir.
akmor otvori usta:
Kreveti bi trebalo da budu gotovi danas u pet, ree.
Onda su ve gotovi, ree Anel. Sigurno je mislio u pet ujutru.
Mislite? upita akmor. Ako je tako, onda su zaista ve
gotovi.
Zautae i ispie u tiini. akmor je oklevajui narui:
Ne bih vam govorio o stvarima koje za vas nisu nikakva novina i
koje su verovatno i vama neprijatne, ree, ali ono to sam jue video
u selu zaista me je zapanjilo. Ljudi su ovde udni.
Nalazite da su udni? upita Anel.
Bio je utiv, ali po glasu se videlo da nije preterano radoznao.
akmor to oseti i presee.
Da, ree nalazim da su udni. Ali pretpostavljam da e mi
njihovo ponaanje biti jasnije kad ih budem bolje upoznao. Uostalom,
iznenadio bih se i u nekom drugom kraju. Jo sam nov.
Po svoj prilici, sloi se Anel rasejano.
Ptica prolete kao strela ispred prozora. akmor ju je pratio
pogledom.
Razume se, promeni on naglo temu vi se ne biste podvrgli
psihoanalizi?
Ne, ree Anel to nikako ne bih mario. Uostalom, nisam ni
zanimljiv, ali me to zanima, to nije isto.
Zanima vas ta? upita akmor, upinjui se svim silama da odri
razgovor.
Sve i nita, ree Anel. ivot, volim da ivim.
To je srea, promrmlja akmor ispi na duak svoju au.
Vrlo je dobro, primeti. Mogu li jo?
 Samo se vi sluite, ree Anel. Ne ustruavajte se.
Opet utanje.
Idem da obiem vau enu, ree akmor. Mora da joj je
dosadno samoj.
Da, da, ree Anel svakako. Svratite posle po mene. Isterau
kola, pa emo otii po krevete.
Dovienja, ree akmor izae iz sobe i uputi se stepenitu.
Tiho zakuca na Klemantinina vrata; ona ga pozva da ue, to on i
uini.
U krevetu su leali Klemantina i tri bebe. Dve desno, a jedna levo.
To sam ja, ree akmor. Doao sam da vidim treba li vam
to.
Nita, ree ona. Hoe li skoro biti gotovi kreveti?
Sigurno su ve gotovi, ree akmor.
Kakvi su? upita ona.
Ovaj odgovori psihijatar. Mislim da ih je napravio manje-
vie po svojoj zamisli. Dva mesta prema putu, a tree popreko.
Malo vee? upita Klemantina.
Tako sam mu rekao, oprezno dodade akmor.
Jeste li se pristojno smestili? upita Klemantina posle kraeg
razmiljanja.
Sasvim mi je dobro, uveravae je akmor.
Nita vam ne nedostaje?
Nita.
Jedna od malih bitangi poe da se muva s izrazom nelagodnosti. Iz
trbuha mu se zau um nekakvog stropotavanja, a majmunsko lie mu se
opusti. Klemantina se osmehivala. Potapa ga po trbuhu.
De de oveulje, ree to ti je samo mali proliv.
Drugi je poeo da cvili. Klemantina pogleda u zidni sat, pa u
akmora.
Vreme je dojenju, ree.
Onda vas ostavljam, promrmlja akmor. I izae beumno.
Klemantina zgrabi odoje i pogleda ga. Bio je to Noel. Usta su mu se
krivila ka uglovima, a iz njih je izlazilo drhturavo pitanje. Ona ga brzo
spusti i izvadi dojku, pa uze dete i prinese ga njoj. Ono poe da vue,
gubei dah. Ona ga onda ivo odvoji od bradavice. Tanak mlaz mleka
podie se u paraboli i pade na vrstu poluloptu. Razjaren Klemantininim
postupkom, Noel zaurla. Ona ga opet prinese i on poe da vue, i dalje
cvilei, sa sumanutom halapljivou. Ona ga opet izmae.
On se razdra ne moe biti jae. Klemantinu je to zanimalo i ponovi
to etiri puta. Razjaren do ludila, Noel je sav pomodreo. Iznenada kao da
je poeo da se gui. Usta su mu bila uasno razjapljena u nemom kriku, a
suze su mu tekle niz obraze potamnele od besa. Klemantina se uasno
uplaila i poe da ga trese.
Noel Noel hajde-de
Hvatala ju je sve vea panika. Ve je htela da vikne, kad Noel doe do
daha i zaurla! Brzo mu drhtavim rukama vrati dojku.
On se smesta smiri i nastavi da halapljivo vue.
Ona obrisa znojno elo. Nee se vie s tim aliti.
Najzad zasien, Noel prestade posle nekoliko minuta. Malo bljucnu,
podrignu i skoro istog asa utonu u san, jo ispresecan dubokim uzdasima.
Kad je uzela poslednjeg, primeti da je ovaj gleda. Kovrdave kose i
iroko otvorenih oiju, bio je neobian, tajnovit kao neki mali nepoznati
bog. Smekao se udnim sauesnikim osmehom.
Posisao je svoj deo. S vremena na vreme bi zastao, gledao je i, ne
prestajui da je uporno posmatra, ne gutajui, drao je vrh dojke u ustima.
Kad je zavrio, ona ga poloi levo od sebe i okrete mu lea. Sobu je
ispunjavalo njihovo tanano disanje.
Jo uznemirena, ona se protee i utonu u polusan. Tri zamotuljka
odisala su kiselkastim mirisom znoja. Sanjala je ruan san.
 XIV

Anel je isterao kola iz garae i ekao je akmora. Psihijatar se

zadrao divei se izvanrednom pogledu, ljubiastom moru i blistavom
nebu boje dima, drveu i cveu, vrtu i kui, beloj i vrstoj usred orgije boja.
akmor uzbra mali uti cvet i pope se kraj Anela. Bio je to star, vrst
auto, kanadske karoserije, ne mnogo udoban, ali siguran. Stranji deo je
pomou dva lanca bio otvoren i sve vazduh je obilato strujao.
Kakav kraj, ree akmor kakvo cvee, kakva lepota! Kakvi
Da, ree Anel.
On brzo krenu pranjavim putem. Oblak se dizao za kolima i padao
po sunerastoj travi na koju se akmor navikao.
Koza uskoi u kola i sede iza sedita.
Sve one stopiraju, objasni Anel. A poto nemam razloga da
se zameram seljacima
Reenicu nije zavrio.
Razumem, ree akmor.
Malo dalje primie svinju, Obe ivotinje sioe na ulazu u selo i svaka
se uputi svome toru.
Kad su mirne, imaju pravo da se etaju, dodade Anel. Inae
ih kanjavaju i tuku. I zatvaraju ih. I pojedu ih bez bilo kakvog suenja.
Razumem, ree akmor tupo.
Anelova kola se zaustavie pred stolarskom radionicom i oba
oveka sioe. Sad je u maloj kancelariji stajao duguljast sanduk. Telo
malog egrta, koji je jue deljao hrastovu gredu, poivalo je u njemu,
tanano i bledo, loe pokriveno starim dakom.
Ima li koga? viknu Anel lupnuvi po stolu.
Pojavi se stolar. Iz radionice je dopirala lupa kao i jue. Verovatno
nov egrt. ovek izbrisa nos rukavom.
Doao si po svoje krevete? upita on Anela.
Da, ree Anel.
Pa, uzmi ih, ree ovek. Tamo su.
I pokaza na radionicu.
Hajde da mi pomogne.
Nestadoe obojica. akmor otera krupnu muvu, koja je zujala oko
blede glave mrtvog deteta.
 Stolar i Anel stavie krevete u kola. Bili su rastavljeni u delove.
Da ponese i ovo, ree stolar pokazujui sanduk u kome je
poivao egrt.
Dobro, ree Anel. Utovari ga.
Stolar podie sanduk i stavi ga u kola. Pooe i ubrzo su se nali kraj
crvenog potoka. Anel zaustavi, sie i uze sanduk. Bio je lak i ne mnogo
veliki. Bez napora ga podie i odnese do potoka. A onda ga baci u vodu.
Drvo odmah potonu. Le deteta je isplivao, nepominog ga je nosila spora
matica potoka kao sloj ve ovrslog voska.
Daske su kloparale u kolima pri truckanju na putu.
 XV

31. avgust

akmorova soba je bila na prvom spratu, pri samom kraju dugog

poploanog hodnika, okrenuta moru. Ukruena kosa zmajeve palme
upisivala se u okvir donjeg okna. Iznad zelenih sabljastih listova bilo je
more. Nevisoka etvorougaona prostorija bila je cela prekrivena
lakovanim borovim daicama za spajanje i mirisala je na borovu smolu.
Na tavanici su duge borove grede, i one lakovane, iscrtavale kostur krova u
blagom nagibu, pojaan na uglovima grubo istesanim zaobljenim
rogljevima. Nametaj se sastojao od niskog kreveta od limunovog drveta,
velikog pisaeg stola sa crvenom koom, stolice koja je ila uz njega i
kombinovanog ormara u ijem se ogledalu odraavalo more. Pod je bio
poploan, kao i u itavoj kui, ali sitnim upljikavim svetloutim
ploicama, delimino prekrivenim prostirkom od crne vune. Na zidovima
nije bilo ni slika ni fotografija. Niska vrata vodila su u kupatilo.
akmor zavri umivanje i obue se za izlazak. Ostavio je svoje
profesionalno odelo psihijatra i sad je oblaio pantalone od meke koe,
dosta tesne, koulju od arko crvene svile i irok kaput od mrkog somota u
skladu s bojom pantalona. Vezao je kaiie svojih purpurnih sandala i
iziao iz sobe. Trebalo je da ode u selo i dogovori se s parohom za nedeljnu
sveanost, te se jednostavno obukao.
Prolazei hodnikom, spazi Klemantinu koja se vraala u sobu. Ustala
je prvi put i proetala po vrtu. Mahnu mu rukom pre no to e zatvoriti
vrata.
Siao je. Anel je jo spavao. Ne ekajui doruak, akmor izae u vrt.
Lie s mrkim bobicama pri dnu peteljke utalo je na sveem jutarnjem
povetarcu.
Tlo je bilo suvo kao azbest. Kao i jue, u bunaru je kljuala voda, a
nebo providno do kostiju nije uopte obeavalo kiu. akmor poe put
sela, koje mu se sad uinilo blie, jer mu je put bio poznat.
Jo nije video crkvu iji zvonik jedva da se uzdizao iznad kua i
susednih imanja. Da bi do nje dospeo, morao je dugo da ide du crvenog
potoka. Gledao je gustu vodu, malo najeen pri pomisli ta sve krije ova
glatka povrina.
 Put je skretao, a i potok. Sive graevine sleva skrivale su akmoru
ono iza okuke.
Jo pedesetak metara pa se, dosta daleko ispred njega, ukaza crkva, i
na nepominom potoku nepomian amac. Vesla su visila sleva i zdesna.
Iza krme, koju je video u poluprolu, primeti neko tamno oblije u
neodreenim pokretima, te prie da bi video ta je to.
Kad je dospeo u visinu amca, spazi oveka kako se uhvatio za ivicu
amca i pokuava da se ispne u njega. Voda crvenog potoka prelivala se
preko njegovog odela u biserastim kapima ne kvasei ga. Glava mu izroni
iznad dasaka na krmi. amac se ljuljao i pomerao pod pritiskom njegovih
napora. akmor najzad ugleda lice oveka koji poslednjim trzajem prebaci
ruku i nogu i srui se na dno amca. Bio je to postariji ovek. Lice mu je
bilo izmueno, oi izbledelo plave. Potpuno izbrijano lice i bela duga kosa
davali su mu istovremeno dostojanstven i dobroudan izgled, ali usta, kad
bi mirovala, nosila su beleg gorine. Sad je u zubima nosio neki predmet
koji akmor nije uspeo da prepozna.
akmor mu doviknu:
Treba li vam pomo?
ovek se uspravi i uspe da sedne. Ispusti ono to je uhvatio vilicama.
ta kaete?
Nae se nad svoja vesla i pritera amac obali. U nekoliko zaveslaja
pristade. To navede akmora na zakljuak da se obala sputa strmo ispod
povrine kao pukotina.
Treba li vam pomo? upita akmor.
ovek ga pogleda. Bio je odeven u dak i neke bezobline dronjke.
Vi ste stranac? ree.
Da, odgovori akmor.
Inae ne biste ni razgovarali tako sa mnom, primeti ovek kao
za sebe.
Mogli ste da se utopite, ree akmor.
Nikako u ovoj vodi, ree ovek. Neujednaena je, ponekad
ne nosi ni drvo, a ponekad i kamenje ostaje na povrini, ali tela plivaju ne
tonui.
ta se desilo? upita akmor. Jeste li ispali iz amca?
Radio sam svoj posao, ree ovek. U ovu vodu bacaju ono to
je mrtvo da bih ga ja izvadio. I to zubima. Za to sam plaen.
 Ali mreom bi se isto tako moglo, ree akmor.
Oseao je kako ga obuzima nemir, kao da govori s biem s neke
druge planete. Dobro poznat oseaj, svakako, svakako.
Treba da ih uhvatim zubima. Ono to je mrtvo ili to je trulo. Zato
ih i bacaju. esto ih putaju da istrunu samo da bi takve mogli da ih bace.
A ja treba da ih uhvatim zubima. Da bi mi uprljali lice.
A plaaju li vas dobro za to? upita akmor.
Daju mi amac, ree ovek a plaaju mi sramotom i zlatom.
Na re sramota akmor ustuknu i bi mu krivo zbog toga.
Imam kuu, ree ovek, jer je primetio kad je akmor ustuknuo.
Osmehivao se.
Daju mi da jedem. Daju mi zlata. Mnogo zlata. Ali nemam prava
da ga troim. Niko nita nee da mi proda. Imam kuu i mnogo zlata, ali
moram da gutam sramotu celog sela.Plaaju me da bi me umesto njih
grizla savest. Za sve zlo ili bezbono to uine. Za sve poroke. Za sve
zloine. Za rasprodaju staraca. Za muenje ivotinja. I egrta. I za
prljavtine.
Zastade za as.
Ali sve to vas ne zanima, nastavi on. Nemate nameru da
ovde ostanete.
Nastupi due utanje.
Da, ree akmor ostau ovde.
Onda ete biti kao i ostali, ree ovek. I vi ete iveti iste
savesti, a na mene ete prebacivati teret svoje sramote. I davaete mi
zlato. Ali mi nita za moje zlato neete prodavati.
Kako se zovete? upita akmor.
Slava, ree ovek. Zovu me Slava. To je ime amca. Ja nemam
vie imena.
Videemo se ree akmor.
Biete kao i oni, ree ovek. Neete vie govoriti sa mnom.
Plaaete me. I bacaete mi crkotine. I svoju sramotu.
A zato to inite? upita akmor.
ovek slee ramenima.
Pre mene je bio neki drugi, ree on.
A kako to da ste ga vi zamenili? uporno e akmor.
Prvi koga je vie sramota od mene smenjuje me, ree ovek.
Uvek su se tako ponaali u ovom selu. Vrlo su poboni. Imaju svoju vlastitu
savest. Ali nikad griu savesti. A ako neko poklekne Ako se neko
pobuni
Ukrcaju ga na Slavu dovri akmor. A vi ste se pobunili.
O, to se vie ne deava tako esto ree ovek. Moda u ja
biti poslednji. Majka mi nije bila odavde.
Namesti se i nae se nad vesla.
Moram da radim, ree. Dovienja.
Dovienja, ree akmor.
Gledao je za njim dok se udaljavao po crvenim prelivima vode
nastavljajui put. Crkva, kao kokoje jaje na gnjezdu, nije vie bila daleko.
Kad stie do nje, brzo se uspe uz sedam stepenika i ue. eleo je da
pogleda crkvu pre no to se obrati sveteniku.
 XVI

Sloen sklop greda i gredica nosio je krov od crnog kriljca nad

jajolikom laom. Ispred akmora se uzdizao oltar od tamnog granita sa
zelenim priborom za slubu. Izmeu dveju greda desno, nova novcata
predikaonica ublaavala je otru belinu svoje visine otvorenim kapcima.
Prvi put je akmor video crkvu tako izvetaeno sagraenu u obliku
jajeta, bez kamenih stubova, bez lukova, bez rogljeva, bez prozora s
gotskim lukom, bez larme ni galame, bez brige za sutranjicu. udno
uklopljeni komadi drveta vijugali su du vrstih zidova iji su geodetski
kostur inili. Glavni su bili duboko izrezbareni vajarskim delima za koja je
naslutio da su raznobojna, a oi svetaca, zmija i avola svetlucale su u
tmini. Unutranji prostor lae bio je potpuno osloboen. Ovalan crkveni
prozor od raznobojnog stakla iznad oltara obavijao ga je svetlou, i to
preteno ultramarin plavom. Da nije bilo tog prozora, u crkvi bi bio mrak
kao u rogu. S obe strane oltara dve viekrake baklje bacale su drhturavo
osvetljenje probijajui mrak svojim svetlim kuglama, sve mirkavijim ka
ivicama.
Debeo sloj slame prekrivao je pod od ulaza do oltara. akmor poe
po njemu. Kako su mu se oi navikavale na tminu, primeti sivi
pravougaonik otvorenih vrata iza oltara udesno, te se uputi tamo, mislei
da e ui u krstionicu i parohijsku kuu.
Gurnu vrata i ue u malu duguljastu prostoriju, punu ormara i
svakodnevnih stvari. U dnu su bila jo jedna vrata. Odande je dopirao
amor razgovora. akmor zakuca tri puta, savijenim prstima, o drvo zida.
Moe li se ui? upita u po glasa.
amor razgovora prestade.
Slobodno, zau akmor.
On se odazva pozivu i poe kroz druga vrata. Tu je bio paroh u
razgovoru sa crkvenjakom. Ustadoe spazivi akmora.
Dobar dan, ree ovaj. Gospodin paroh, verovatno?
Dobar dan, gospodine, uzvrati ovaj.
Bio je to kotunjav ovek, duboko usaenih oiju ispod gustih crnih
obrva. Imao je duge mrave prste i drao ih je skrtene dok je govorio. Kad
poe, akmor vide da malo hramlje.
eleo bih da govorim s vama, ree akmor.
 Govorite, ree paroh.
U pitanju je krtenje, objasni akmor. Hoete li moi u
nedelju?
To mi je posao, ree paroh. Svako ima svoj.
U kui na hridi rodile su se trojke, ree akmor. oel, Noel i
Sitroen. Sve treba da je gotovo do nedelje uvee.
Doite na slubu u nedelju, ree paroh. Rei u vam vreme.
Ali ja nikad ne odlazim na slubu boju odgovori akmor.
Utoliko pre, ree paroh. Tako e se nai bar neko kome e se
ono to govorim initi novo.
Ja sam protiv religije, ree, akmor. Ali ne gubim iz vida da
na selu moe biti korisna.
Paroh se iskezi:
Korisna Religija je rasko! A ove ivotinje hoe od nje da naprave
neto korisno.
Ponosno se ispravi i poe ivo i hramljui da hoda gore-dole po
prostoriji.
Ali ja to odbijam, ree odluno. Moja religija ostaje rasko.
Ja sam hteo da podvuem da na selu paroh moe da kae svoju re.
Da usmeri proste seljake umove, da im konkretno ukae na greke, da im
otvori oi pred preterano ovozemaljskim ivotom, da igra ulogu konice
za loe nagone Ne znam da li ste upueni u ono to se zbiva u selu Ja
ovaj tek to sam stigao ne bih eleo ni da sudim ni da vas iznenadim
svojim shvatanjem stvari koje se vama ine prirodne, verovatno, poto ve
vrlo dugo postoje ovaj paroh, na primer, osuuje krau sa visine svoje
propovedaonice i die se protiv preranog polnog optenja omladine, da
nebi nered i blud zacarili u njegovom okrugu
Parohiji, ispravi ga crkvenjak.
Parohiji, ree akmor. Gde sam ono stao?
Ne znam, odsee paroh.
Najzad, ta tu, ree akmor ona rasprodaja starih, pa to je
bezumlje!
U kom veku ivite! uzviknu paroh. Sajam starih? Ba me
briga za sajam, gospodine! Ti ljudi pate a oni koji na ovom svetu pate
zasluuju mesto u raju. Patnja sama po sebi nije nepotrebna, uostalom, ali
u stvari meni sami podsticaji te patnje smetaju. Mene, gospodine, mui
injenica da oni ne pate u Gospodu! To su ivotinje. Kao to maloas
rekoh, za njih je religija samo sredstvo. Materijalne ivotinje
Uzbuivao se govorei, a iz oiju su mu vrcale vatrene munje.
Dolaze u crkvu kao gospodari. Od krvi i mesa. I znate li ta trae
od mene? Da im pomognem da detelina buja! Za spokoj due ba ih briga.
Imaju ga. Imaju Slavu. Boriu se do kraja, ali neu pokleknuti. Detelina im
nee valjati. Hvala bogu, imam vernih prijatelja. Malobrojni su, ali su
vrsto uz mene.
Opet se iskezi.
Doite u nedelju i videete kako se materija savlauje materijom.
Suoiu ivotinje s njima samim Njihova e se inercija sudarati s jo
veom inercijom I iz tog haosa e se roditi nemir koji e ih vratiti
religiji raskoi! Onoj raskoi na koju ima je Bog u svojoj blagonaklonosti
dao pravo.
Lepo, ree akmor a krtenje? Znai za nedelju popodne?
Rei u vam tano vreme posle zavretka slube boje, ponovi
paroh.
Dobro, ree akmor. Dovienja, gospodine svetenie. Divio
sam se maloas vaoj crkvi. Neobina graevina.
Neobina, potvrdi svetenik, odsutno.
I sede dok je akmor izlazio onuda kuda je i uao. Bio se malo
zamorio.
Klemantina je dosadna sa svim ovim njenim naredbama, ree
on glasno. Laknue mi kad ono troje odrastu. A i ovo s nametanjem
slube boje
Padalo je vee.
Ovo sa slubom nalazim da je odvratno!
Odvratno, odobri mu veliki crni maak sedei na zidu.
akmor ga pogleda. Maak poe da prede i izbrazda svoje ute oi
uspravnim crtama.
Odvratno! zakljui akmor uzabrav okruglu, valjkastu i mlitavu
travku.
Malo dalje se osvrnu. Pogleda maka, oklevae za as, pa nastavi put.
 XVII

Nedelja, 2. septembar

Spreman za polazak, akmor se vrteo po hodniku. Obukao je svoje

ozbiljno odelo i oseao se nelagodno kao glumac u kostimu na praznoj
pozornici. Najzad stie dadilja.
Ala vama dugo treba, ree akmor.
Pa, doterivala sam se, objasni ona.
Imala je original nedeljnu haljinu od belog pikea, crne cipele, crni
eir i bele konane rukavice. Nosila je molitvenik u izlizanom konom
povezu. Lice joj se sijalo, a usta je aljkavo nacapala ruem. Velike grudi
zategle su joj bluzu, a snane obline kukova savesno su ispunjavale ostatak
haljine.
Hajdemo, ree akmor.
Izaoe. inilo se da je zbunjena i iz potovanja se trudila da
beumno die.
Pa, ree akmor posle stotinak metara kad u da vas
psihoanaliziram?
Ona pocrvene i pogleda ga ispod oka. Prolazili su ba pored guste
ivice.
Ne moemo to sad, pred slubu boju, ree ona puna nade.
Psihijatar oseti drhtaj u svojoj rioj bradi shvatajui ta ona misli da
on misli i vrstom je rukom skrenu s puta. Iezoe iza ivice uskim
puteljkom, zainjenim trajem, o koje akmor zakai svoje lepo odelo.
Sad su bili u sklonitom polju. Sluavka paljivo skide crni eir.
Ne bi da ga pokvarim, ree. A osim toga, kako emo,
ozeleniu haljinu na ovome.
Stanite etveronoke, ree akmor.
Razume se, sloi se ona, kao da je to jedini mogui nain.
Dok ju je psihijatar obraivao, video je kako se kratki vrat cure
zatee i oputa. Poto je bila loe oeljana, nekoliko plavih pramenova
lelujalo se na vetru. Iz nje je bio jak zadah, ali poto se od svog dolaska u
kuu akmor nije ovim bavio, to mu ovaj ivotinjski miris nije bio
neprijatan. Iz razumljive oveanske brige potrudio se da joj ne napravi
dete.
 Pred crkvu stigoe jedva desetak minuta posle poetka slube. Sudei
po broju automobila i kola, jajolika laa je morala biti puna sveta. Pre no
to e se uspeti uz stepenice akmor pogleda curu, jo crvenu i pomalo
postienu.
Da doem veeras, promrmlja ona.
Da, ree on. Ispriae mi svoj ivot.
Ona ga iznenaeno pogleda, uveri se da se on ne ali i klimnu
glavom ne shvatajui. Uoe i pomeae se sa dobro izribanom gomilom
koja se tiskala. akmor je bio pritenjen uz nju i ivotinjski miris mu je
ispunjavao nozdrve. Ispod pazuha je imala tamne krugove od znoja.
Paroh je zavravao uvod i pripremao se za prelazak u predikaonicu.
Uasna vruina stezala je ljude za guu i ene su otkopavale bluze. A ljudi
su ipak ostajali do grla zakopani u svojim crnim kaputima i krutim
okovratnicima. akmor je gledao lica oko sebe, svi su izgledali zdravi,
vrsti, preplanuli od sunca i vazduha i sigurni u neto. Paroh se pope uz
stepenice bele predikaonice, iji su kapci bili otvoreni. udan oblik za
predikaonicu. akmor se seti malog egrta i najei se. Kad bi pomislio na
egrta, miris sluavke mu se gadio.
U asu kad se paroh pojavi izmeu dva stuba od svetle hrastovine
neki se ovek pope na klupu i snanim glasom zamoli za tiinu. akmor se
utia. U lai je sada vladao mir pun iekivanja. amor primeti bezbojne
svetiljke okaene o svod, koje su otkrivale zbrku isprepletanih tela
isklesanih u samom ogromnom svodu, i plavi prozor iznad oltara.
Kiu, pope! ree ovek.
Gomila prihvati u jedan glas:
Kiu!
Detelina se sui, nastavi ovek.
Kiu, zarika gomila.
akmor, potpuno zagluhnut, vide kako paroh iri ruke traei re.
agor utihnu. Jutarnje je sunce plamsalo kroz plavi prozor. Teko se
disalo.
Seljani, poe paroh.
Njegov gromki glas kao da je dolazio sa svih strana. akmor pogodi
da mu sistem zvunika omoguuje tu snagu. Glave se digoe ka svodu,
okretoe zidovima. Nigde nijednog vidljivog aparata.
Seljani, ree paroh traite od mene kiu,neete je dobiti.
Doli ste danas nadmeni i oholi kao leghorn-pevci, puni poverenja u svoj
puteni ivot. Doli ste kao drski molioci da zahtevate ono to uopte ne
zasluujete. Nee biti kie. Ba boga briga za detelinu!
Savijte tela, pognite glave, pogruite due i preneu vam boju re!
Ali ne raunajte ni na jednu kap kie. Ovo ovde je crkva, a ne vodovod!
Podie se agor negodovanja iz gomile. akmor je nalazio da popa
dobro govori.
Kiu! ponovi ovek stojei na klupi.
Posle grmljavine parohovog glasa njegov se uzvik uini smeno
slabaan i, svesni ove privremene slabosti, prisutni uutae.
Tvrdite da verujete u boga, opet zagrme paroh zato to
nedeljom dolazite u crkvu, zato to ste okrutni prema blinjima, zato to
ne znate za stid i zato to vas savest ne mui
Kad paroh izgovori za stid, tu i tamo iknue uzvici negodovanja,
odjek ih umnoi i pretvorie se u dugi urlik. Ljudi su trupkali u mestu,
stisnutih pesnica, zanemele su ene grizle usne i zlim oima gledale
paroha. akmor poe da se gubi. Buka se stia, a paroh nastavi.
ta me se tiu vae njive! ta me se tiu vaa stoka ili vaa deca,
zaurla on. ivite telesnim i odvratnim ivotom. Ne znate za rasko. A tu
vam rasko ja nudim nudim vam boga! Ali bog ne voli kiu Bog ne
voli detelinu! Boga se ne tiu ni vae duboko oranje ni plitke avanture, bog
je jastuk od zlatnog baruna, dijamant okovan suncem, skupoceni okvir
izrezbaren u ljubavi, to su otmene etvrti, svilene mantije, izvezene
arape, ogrlice i prstenje, ono to je nepotrebno i udesno, elektrine
radionice Kie nee biti!
Neka padne kia zaurla govornik, ovog puta uz podrku gomile,
koja je grmela kao olujno nebo.
Vratite se svojim kuama riknu umnogostrueni glas paroha.
Vratite se kuama! Bog je slast suvinog! A vi mislite samo na neophodno.
Vi ste za njega izgubljeni ljudi.
akmorov sused odgurnu akmora i, snano zamahnuvi, baci veliku
kamenicu prema predikaonici. Ali ve su se hrastovi kapci s bukom
zalupili, a glas paroha je nastavljao dok je kamenica muklo udarila u vrste
kapke.
Kie nee biti! Bog nije korisno sredstvo, bog je poklon za praznik,
bespredmetan poklon, platinska poluga, umetnika slika, tanana
poslastica. Bog je neto vie. On nije ni za ni protiv. On je dodatak.
Kia kamenica se srui na poklopac predikaonice.
Kiu! Kiu! Kiu! skandirala je sad gomila ujednaenim ritmom.
A akmor, ponet strau koja je izbijala iz ovih ljudi, uhvati samog
sebe da peva s njima.
Pred njegovim oima, desno, levo od njega, seljaci su stupali u mestu
i taj bat cokula ispunjavao je crkvu kao hod vojnika po gvozdenom mostu.
Pritisak gomile izbaci unapred nekoliko ljudi najbliih predikaonici i oni
poee da tresu etiri debela stuba koja su je nosila.
Kia nee pasti! ponavljao je paroh iza kapaka, a osealo se da
je duboko utonuo u zanos. Padae aneoska krila! Padae smaragdno
paperje, alabasterske vaze, boanstvene slike ali ne i kia! Boga je ba
briga za detelinu, za ovas, penicu, ra,zob, hmelj, susam, otavu, lucerku,
beli jari i alfiju.
akmor usput odade priznanje parohovoj uenosti, kad se etiri
hrastova nosaa slomie istovremeno i zau se preko svih zvunika masna
psovka paroha koji je u padu udario glavu.
Dobro, dobro! viknu on. Bie kie! Pada kia, pada!
Za tili as gomila nae ka crkvenim vratima, koja se irom otvorie.
Nebo se iznenada smrailo i prve su kapi pljeskale po stepenicama kao
meke abe. A onda naie prava provala oblaka, koja zadobova po ploama
kriljca na krovu. Uspravie kako-tako predikaonicu, a paroh otvori kapke.
Sluba je zavrena, ree on jednostavno.
Narod poe da se krsti, ljudi stavie kakete na glavu, ene ustadoe i
svi izaoe.
akmor htede da poe ka krstionici, ali morade da se pridri za
klupu, inae bi ga gomila oborila.
U prolazu se o njega oea stolar, prepoznade ga po velikim ustima i
baburastom nosu. ovek mu se zlobno osmehnu:
Jesi l video? ree. Ovde se veruje u boga. I nema paroha koji
to moe da sprei. Samo on ne zna emu bog slui!
I slee ramenima.
Eh, zakljui ovek putamo ga da proteruje svoje. Nikom to
ne kodi, a zabavno je. Mi ovde volimo slubu boju. Sa parohom ili bez
njega. A kao to vidi, moji su kapci izdrali.
I ode. akmor nije znao kamo se dela devojka i resi da je ne trai.
Struja je jenjavala, te je sad mogao da krene ka krstionici. Ue i bez
kucanja pree u drugu prostoriju.
Paroh je hramljui iao gore-dole, topei se pod estitanjima
crkvenjaka, malog oveka, crvenog u licu, tako beznaajnog da se akmor
s mukom prisetio da ga je ve video prilikom prve posete.
Bili ste silni! govorio je crkvenjak. Kakav polet! Kakvo
nadahnue! A kakva umetnost rei! Tako mi samog sebe, divio sam se i
divim se.
Ipak, ree paroh preteruje. Bilo je dobro. Ali, zar zaista u toj
meri?
Dozvolite, ree akmor da svoje divljenje pridruim
gospodinovom.
Ah, uzdahnu crkvenjak kakav dar! Bejaste uzvieni!
Sluajte, ree paroh vi mi zaista laskate!
On se isprsi i ljubazno se osmehnu akmoru.
Sedite, gospodine, molim vas.
akmor uze stolicu.
Ah, treperio je crkvenjak kad im ono kaete: Ovo je crkva a
ne vodovod! obneznanim se. Istina! Kakav dar, oe, kakav dar! I ono:
Bog ne mari za detelinu, kakva umetnost.
A, to je istina! sloi se paroh. Ali, da ne zadravamo
gospodina.
Doao sam radi krtenja, objasni psihijatar.
Seam se, seam se, poe paroh blagoglagoljivo. Hajde to
emo posle ruka. Budite ovde u etiri asa. Zvona e zvoniti u dvadeset do
etiri. Posle ruka. Neizostavno.
Zahvaljujem, gospodine popo, ree akmor ustajui. I jo
jednom estitam. Bila je to poezija.
Ah, crkvenjak e poezija, to je prava re. Ah, gospodine
popo!
Oduevljeni paroh prui ruku akmoru i snano prodrma ruku
pruenu zauzvrat.
ao mi je to odlazite tako brzo, ree rado bih vas zadrao
na ruku Ali plaim se da ne zloupotrebim vae vreme.
Prilino mi se uri, ree akmor. Drugom prilikom. Hvala. I
bravo!
 Izae krupnim koracima. Crkva je bila mrana i tiha. Kia je skoro
prestala. Napolju se pomaljalo sunce. Topla isparenja dizala su se iz
zemlje.
 XVIII

Ovo je ba puna kapa, pomisli akmor. Dva puta u crkvi u istom

danu, a za iduih deset godina nee nogom kroiti u nju. Ili moda iduih
devet i po godina.
Sedeo je u predsoblju i ekao. Brojni koraci dadilje, Anela i
Klemantine odjekivali su na prvom katu, prigueni debljinom tavanice i
kamenim ploama. Prodorna dreka jedne od dve male bitange s vremena
na vreme bi s lakoom prodrla kroz sve i obavila se oko akmorovih
bubnih opni. Noel ili oel. Sitroen nikada nije plakao.
Belodupa je obukla haljinu za krtenje od ruiaste sjajne svile sa
irokim ljubiastim trakama, crne cipele i crni eir. Jedva se usuivala da
se pokrene. Sve je hvatala samo vrhovima prstiju. I ve je razbila tri vaze.
Anel se obukao kao i svakog dana. Klemantina je imala crne pantalone i
odgovarajuu jaknicu. Tri male bitange su blistale u navlakama od
izvezenog celofana.
Anel sie da istera kola.
Klemantina je nosila Noela i oela, poverivi Sitroena dadilji. On bi s
vremena na vreme pogledao svoju majku, i tanana usta bi mu zadrhtala.
Nije plakao. Sitroen nikada nije plakao. Klemantina bi ga pokatkad
ironino pogledala i pravila se da ljubi Noela i oela.
Kola stigoe pred ulaz i svi se nasmeie. A akmor poslednji. Nosio
je kese s bombonama, novcem i varcima koje e podeliti deci i
ivotinjama u selu posle obreda.
Nebo je, kao i obino, bilo nepromenljivo plavo, a vrt bletao u
purpuru i zlatu.
Kola kretoe. Anel je zbog dece vozio polako.
Svaki put kad bi se dadilja pomerila ulo se glasno utanje svile. Bila
je to vrlo lepa haljina. akmor je ipak vie voleo onu platnenu, koja je bila
pripijena uz telo. U ovoj je izgledala geaki.
 XIX

2. septembar

Tmina se zgunjavala oko akmora. Razmiljao je sedei za pisaim

stolom. Nekakav umor ga je spreavao da upali svetlost. Bio je to zamoran
dan, poslednji dan zamorne sedmice, i pokuavao je da povrati spokojstvo
dui. Tokom svih ovih grozniavih i nemirnih dana jedva da je osetio
potrebu da psihoanalizira, ali sad, ovako sam, oputen u svojoj sobi, oseao
je kako mu se vraa onaj odreeni i stravini oseaj praznine i odsustva
strasti, privremeno prekriven obiljem slika. U neizvesnosti, lien elja,
ekao je da sluavka zakuca na njegova vrata.
U njegovoj lakovanoj sobi bilo je toplo i prijatno je mirisalo drvo,
blizina mora delovala je na vrelinu vazduha, dajui mu sveinu i blagost,
spolja su dopirali retki krici ptica i resko striganje buba.
A onda se zau grebenje na vratima. akmor ustade i otvori. Mlada
seljanka ue i stade kao ukopana, prikovana stidom. akmor se
osmehivao. Okrete elektrini prekida i briljivo zatvori vrata.
ta je, ree uplaili smo se?
Istog asa se pokaja zbog svog prostakluka, ali odmah ga sebi oprosti,
setivi se da nije mogao izgledati prost u oima prostog stvorenja.
Sedi, predloi on Tu, na krevet.
Ne smem, ree ona.
De, de, akmor e njoj. Ne budi sa mnom takva. De, lezi,
samo lezi.
Je l da se skinem? upita ona.
Kako hoe, odgovori akmor. Ako vie voli, a ti se svuci, ali
ne mora. Raskomoti se To je sve to od tebe traim.
A je l ete i vi da se skinete? upita ona, osmelivi se.
Sluaj, pobuni se akmor jesi li ti ovde radi psihoanalize ili
radi seksualnog akta?
Ona postieno obori glavu, a akmora kao da malo uzbudi toliko
neznanje.
Ne razumem vae krupne rei, ree ona. Ja u uiniti sve to
vi kaete.
A ja ti kaem da radi ono to ti hoe, uporno e akmor.
 Ja volim da mi se kae sve to treba da radim Ne nareujem ipak
ja, zar ne
Onda se oprui tako kako jesi, ree akmor.
I vrati se za pisai sto. Ona ga je gledala ispod oka, pa se odlui i
vetim pokretom skide haljinu. Bila je to svakodnevna haljina koju je
obukla po povratku s krtenja, cicana s cvetnom arom, beznaajna.
akmor stade da je posmatra: malo teka, dobro graena, okruglih, punih
grudi, trbuha jo neizoblienog radom. Ona lee na krevet, a on pomisli da
e ga, kad ona ode a doe vreme spavanju, miris te ene uznemiravati.
Ila je nekako trapavo, ali to je verovatno jo bio zaostali stid.
Koliko ti je godina? upita akmor.
Dvadeset, odgovori ona.
Odakle si?
Iz sela.
Kako su te vaspitavali, ta je prvo ega se sea?
Nenametljivo je brbljao da bi izazvao njeno poverenje.
Sea li se dede i babe?
Ona se malo zamisli.
A za to ste me vi zvali? upita. Da bi me pitali takve stvari?
I za to, oprezno e akmor.
Te se stvari vas ne tiu, ree ona.
Uspravi se i sede, spustivi noge iz kreveta.
Hoete li vi sa mnom ili neete, upita ona. Za to sam ja
dola. I to dobro znate. Ne umem da govorim, ali nisam toliko glupa da vas
pustim da mi se rugate.
A ti idi, ree akmor. Ima mnogo lou narav. Vratie se
sutra.
Ali se ona ipak die i proe ispred psihijatra. Prol njenih grudi ga
uzbudi.
Hajde, ree on. Vrati se u krevet, evo mene.
Ona se brzo vrati na mesto, malo zadihana. Kad akmor prie, ona
mu okrete krsta. Uze je u tom poloaju, kao i jutros iza ivice.
 XX

Anel je leao kraj Klemantine. U trostrukom krevetu deca su

spavala bez snova, uz povremeno uznemireno mrkanje. Ona nije spavala.
A on je to znao. Ve itav as su leali tako, jedno kraj drugog u mraku.
On promeni poloaj, traei sveije mesto. U tom dodirnu nogom
Klemantininu nogu. Ona se tre i iznenada upali svetlost. Anel se sanjivo
nalakti na jastuk da bi je pogledao.
ta je bilo, upita je. Nije ti dobro?
Ona sede i odmahnu glavom.
Ne mogu vie, ree.
ta ne moe vie?
Ne mogu vie da te podnosim. Ne mogu vie da spavam kraj tebe.
Nikad vie neu zaspati ako znam da svakog asa moe da me dodirne.
Da mi se priblii. Dosta mi je da osetim kako dlake na tvojim nogama
dodiruju moje, pa da poludim. Doe mi da zaurlam.
Glas joj je bio napet, uzdrhtao, pun priguenih krikova.
Idi, spavaj na drugom mestu. Smiluj mi se. Ostavi me.
Ne voli me vie, ree Anel glupo.
Ona ga pogleda.
Ne mogu vie ni da te dodirnem, ree ona. Tanije, to bih
mogla, ali ne mogu ni da smislim da me ti dodirne, ni za as. To je
uasno.
Da nisi poludela? predloi Anel.
Nisam poludela, ali se uasavam svakog zikog dodira s tobom
Drag si mi to jest elela bih da bude srean ali ne tako to me suvie
staje ne po tu cenu.
Ali, ree Anel nita ja nisam hteo. Pomerio sam se u postelji
i samo sam te oeao. Ne zapadaj u takvo stanje.
Nisam ja ni u kakvom stanju, ree ona. Sad je to moje
prirodno stanje. Spavaj u svojoj sobi. Molim te, Anel. Smiluj mi se.
Nije to dobro, promrmlja on klimajui glavom.
Pree joj rukom preko ramena. Ona uzdrhta, ali ga pusti. On je
neno poljubi u slepoonicu i ustade.
Idem u svoju sobu, mila moja, ree ne brini.
Sluaj, opet e ona ja ja ne bih, ne znam kako da ti kaem
neu vie i ne verujem da u ikad opet hteti Pokuaj da nae neku
drugu enu. Nisam ljubomorna.
Ne voli me vie, tuno e Anel.
Na taj nain vie ne, ree ona.
On izae. Ona je ostala na svom mestu i gledala kraj sebe udubljenje
koje je Anel ostavio pri dnu svog jastuka. On je uvek spavao nisko na
jastuku.
Jedno od dece se uzmuva u snu. Paljivo je oslukivala. Beba se umiri.
Ona die ruku i ugasi svetlost. Sad je itav krevet bio njen i nikad je vie
nijedan ovek nee dotai.
 XXI

I akmor je u svojoj sobi ugasio svetlost. U daljini se utia sitno

kripanje madraca dadilje, koja je zadovoljena odlazila na poinak. Leao
je nepomino nekoliko trenutaka na leima. Dogaaji ovih poslednjih
dana igrali su mu pred oima dok mu se nije zavrtelo u glavi, a srce mu je
ludo lupalo. Malo-pomalo se opusti i skliznu u besvesno stanje, sklapajui
umorne kapke nad ronjaama izbrazdanim otrim kaiima neobinih
vienja.
DRUGI DEO
 I

Utorak, 7. maj

Bila je na hridi, daleko iza vrta, jo mnogo dalje od iskrzanog rta

kome je more danonono eljalo bradu, visoka gomila kamenja,
nepravilna peurka koja se uzdizala, vrsta i odbojna, vetar ju je turpijao, a
nastanjivala samo paprat i koze. Iz kue se nije videla. Zvali su je Zemljani
ovek da bi inila par Morskom oveku, svom bratu koji se uzdizao iz vode
malo ulevo, ba naspram nje. Zemljanom oveku se moglo lako prii s tri
strane. Meutim, severna je strana sluajnom posetiocu pripremala skoro
nepremostive zamke i prepreke, kao da ih je isplanirao neki pakosni
Korbizje, dovodei u pitanje mogunost prilaza s te strane.
Ponekad su tu trenirali carinici, i po itav dan, utegnuti u zeleno-bele
prugaste majice, trudili su se da svojim uenicima uliju penjako znanje,
ije bi odsustvo pretvorilo verc u pravu kaznu boju.
Ali tog je dana ovek bio pust. Za Klemantinu, koja se, priljubljena uz
stenu, lagano pela pazei na svaki pokret.
Prethodnih je dana bila deja igra stii do vrha s istone, zapadne i
june strane. Danas je morala da se upne svim silama. Nijedne izboine
pod rukom, niega sem boka oveka, glatkog i vrstog granita.
Nalazila se trbuhom prilepljena uz skoro vertikalnu padinu. Na tri
metra iznad nje jedno ispupenje dozvolie joj da se zakai. Tek e tu
poeti pravi posao, jer je itava gornja strana oveka bila nagnuta na tu
stranu. Ali ve sad je trebalo prei jo ta tri metra.
Krajevi espadrila drali su je iznad praznine. Uvueni u dugu
pukotinu koja je ila ukoso svom duinom strane. Nataloena zemlja je tu
hranila sitno bilje. Zelena linija na sivom granitu podseala je na
pantljiicu Ordena zasluga za poljoprivredu na uiteljskom reveru.
Klemantina je disala sporo i duboko. Uspeti se kao muha po zidu.
Samo tri metra, manje od njene udvostruene visine.
Kad se izbliza pogleda, bilo je ipak nekakvih ispupenja. Trebalo je
samo pogledati dobro, izbliza, ali samo tako, a ne i bolje, inae bi se
uvidelo da nikako nisu dovoljna da spree pad.
Stavi ruke na dva takva ispupenja i snae se.
Kroz otru tkaninu pantalona stena joj je milovala kolena. Posle
deset minuta uspravila se na poslednjem ispustu ispred poslednjeg dela.
elo joj je bilo mokro, a tanke vlasi na slepoonicama se zalepile. Oseala
je kako odie biljnim mirisom sopstvenog znoja.
Nije mogla ni da se pokrene, prostor joj je bio strogo odmeren.
Okrenuv glavu, vide iz neuobiajenog ugla Morskog oveka i njegov pojas
od mahovine. Sunce, ve visoko odskoilo, podizalo je iskriave oblake
oko vornovatog kolja obale.
Zemljani ovek iznad nje zavravao se kao hrbat na uspravljenoj i
skoro zatvorenoj knjizi, a povrh svega jo nagnutoj prema ponoru. Otar i
klizav hrbat po kome se trebalo kretati.
Klemantina zabaci glavu unazad, pogleda hrbat i tiho zaprede od
zadovoljstva. Bila je mokra izmeu nogu.
 II

Tri bitangice su puzale etveronoke u prostoriji gde su ih zatvarali

pre no to doe vreme obroku. Sad su ve pomalo gubili naviku da spavaju
dvadeset etiri asa u dvadeset etiri i uivali su razdrmavajui zadnje
udove. Noel i oel su gukali, a Sitroen, dostojanstveniji, obilazio je lagano
oko malog i niskog okruglog stola.
akmor ih je gledao. Sad bi im se esto pridruivao, jer su vie liili
na iva bia no na larve. Zahvaljujui podneblju i nezi, bili su izuzetno
napredni za svoj uzrast. Dva prva su imala svetloplavu i pravu kosu. A
trei, crn i kovrdav kao na dan svoga roenja, inio se godinu dana stariji
od brae.
Balavili su, razume se. Svaki njihov zastoj bivao je na tepihu
obeleen malom vlanom mrljom, za trenutak vezanom za usta autora
dugim trenutnim, gipkim i krhkim, kristalastim koniem.
akmor je posmatrao Sitroena. Ovaj je, oborena nosa, jo obilazio
poslednjom snagom. A onda mu se pokreti usporie i on sede. Die pogled
prema stoiu.
ta to misli? upita akmor.
Baoh! odgovori Sitroen.
I prui ruku ka stolu. Poto je bio suvie udaljen, on se priblii, ali jo
sedei, i hvatajui odreito ivicu prstima uspravi se.
Pobedio si, ree akmor. Tako se to radi.
Oh, beh! odgovori Sitroen, ispusti ivicu, pade na zadnjicu, to
ga, izgleda, iznenadi.
Eto, opet e akmor nije trebalo isputati. Stvar je prosta.
Kroz sedam godina prvo priee, sa dvadeset e zavriti kolovanje, a pet
godina kasnije e se oeniti.
Sitroen klimnu glavom, ne ba ubeen, i uspravi se za tili as.
Lepo, zakljui akmor. Lepo, trebalo bi javiti obuaru ili
potkivau. Ovde ih vrlo strogo podiu, zna. Uostalom, i konje potkivaju,
pa zar im to smeta? U krajnjoj liniji, to e tvoja majka odluiti.
On se protee. Kakav ivot! I niko nee da se psihoanalizira.
Slukinjica je i dalje odbijala. Nikakav napredak.
Ja u vas povesti, mangupii, ree on. Ve sedmicama nisam
ni kroio u selo.
 Sitroen je sad obilazio oko stoia, uspravno.
Sluaj ti, ree akmor ti, bogami, brzo ui. Najzad, moda
e ti biti napredniji od mojih planova. Eto i ja u dobiti drutvo za etnje.
oel i Noel su davali znake nestrpljenja, te akmor pogleda na sat.
Tano, ve je vreme. ak je i prolo. Ali ta e, svakome moe da
se desi da zakasni.
oel poe da plae. A Noel za njim. Njihov brat ih je gledao hladno,
ne miui se.
Bilo je skoro pola etiri kad stie Klemantina. Nae akmora gde
sedi na istom mestu. Bio je nepokolebljivo miran, kao da ne uje dreku
blizanaca. Sedei na njegovim kolenima, Sitroen, i sam nepokolebljivo
miran, zabavljao se vukui ga za bradu.
Najzad, ree akmor. Leva nogavica Klemantininih pantalona
bila je potpuno iscepana, a na obrazu je imala veliku modricu.
Kako vidim, lepo ste se zabavljali.
Nije bilo loe, odgovori ona hladno. A vi?
Njen miran glas bio je u suprotnosti sa zikim uzbuenjem koje su
vidljivo odavali njeni udovi.
Kakva dreka! utvrdi ona objektivno samo as kasnije.
Pa, ree akmor edni su. Potrebni ste im, znate, bar toliko
koliko i onom kamenju.
Nisam mogla ranije, ree ona. Prvo najmirniji.
Uze Sitroena sa psihijatrovog krila i sede u drugu naslonjau. akmor
se nenametljivo okrete, bilo mu je neprijatno da gleda dojenje zbog mree
plavih vena na vrlo beloj koi. Pored toga, inilo mu se da dojenje odvraa
dojku od osnovne namene.
Znate li da je prohodao, nastavi psihijatar.
Ona se tre i samim tim izvue bradavicu iz usta deteta Dete je
utke ekalo.
Hoda?
Ona ga spusti na zemlju.
Hodaj!
Sitroen se uhvati za pantalone i uspravi se. Ona ga opet uze, malo
zbunjena.
oel i Noel, jo urlajui, pribliavali su se etveronoke.
A oni? upita.
 Oni ne, odgovori psihijatar.
Dobro, sloi se ona.
Reklo bi se da vam je neprijatno to je prohodao? podmetao joj
je akmor.
Oh, ree Klemantina zasad jo ne mogu daleko, jadni pilii.
Sitroen je zavrio. Ona uhvati oela i Noela za benkice i namesti ih.
akmor ustade.
Znai, u sutini jo ih volite, upita on.
Izgledaju mi tako estiti momci, odgovori Klemantina. A
osim toga, potrebna sam im. Izlazite?
Potrebna mi je razonoda, primeti akmor.
Svratite kod potkivaa, ree Klemantina. Zbog Sitroena.
Zato vam je stalo da se vaspitavaju kao seljaka deca?
Zato da ne? ree Klemantina suho. Smeta li vam to?
Smeta mi, odgovori akmor.
Snobizam! ree Klemantina. Moja e deca biti jednostavna.
On izae iz sobe. Sitroen ga je gledao, a lice mu je bilo mrano kao u
kamenog sveca posle bombardovanja.
 III

Sluavka se pojavi.
Zvali ste me, ree.
Uzmi ovo troje, prepovij ih i stavi ih da spavaju, ree
Klemantina.
Pogleda je paljivo i primeti:
Vrlo loe izgleda.
A, ree sluavka, Gospoa tako misli?
Spava li jo sa akmorom? upita Klemantina.
Da, ree sluavka.
A ta ti radi?
Oh, ree sluavka, zna se.
Ispituje te?
I to, ree sluavka. ak nemam vremena da neto osetim,
toliko me ispituje.
Ne odgovaraj nikako, ree Klementina i nemoj vie da
spava s njim.
To me mui, ree devojka.
Gadi mi se. Ba e ti biti divno ako ti napravi klinca.
Nije se dosad desilo.
Ali se deava, promrmlja Klemantina, najeivi se. Uostalom,
bolje bi bilo da to s njim vie ne radi. Odvratno je.
Pa, ja ne bih rekla, onako kako mi to
Gubi mi se s oiju, viknu Klemantina.
Belodupa pokupi sve troje dece i izae.
Klemantina se vrati u svoju sobu. Svue se, istrlja se kolonjskom
vodom, opra ubod na licu i lee na pod da radi gimnastiku.
Zavri i to, pa s poda pree na krevet. Ovoga puta bie tu na vreme
za dojenje. Ne valja za decu da tako ekaju. Mala deca treba da se hrane na
vreme, ostalo nije vano.

Anel, sklupan na krevetu u stavu najcrnjeg oajanja, die pogled

kad zau kucanje na vratima.
Slobodno, ree.
akmor ue i primeti: Opet nita ne radite.
 Kao i uvek, odgovori Anel.
Kako je? upita psihijatar.
Odlino, ree Anel imam groznicu.
Da vidimo.
Prie mu i opipa puls.
Zaista, potvrdi mu. I sede na krevet.
Sklonite noge.
Anel se pomeri u stranu, a akmor sedei poe da gladi bradu.
ta ste opet uradili? upita ga.
Znate i sami. ree Anel.
Traili ste neku ensku?
Naao sam je.
I spavali s njom.
Ne mogu ree Anel. im se oboje naemo u krevetu opet
me uhvati groznica.
Klemantina vie nee? ree akmor.
Ni da uje, ree Anel. A od drugih dobijam groznicu.
Mui vas savest, primeti akmor.
Anel se osmehnu na ovu aoku.
Nije vam bilo prijatno kad sam ja vama to rekao.
Pa, istina je, nije to prijatno uti pogotovu kad ovek uopte
nema savesti.
Anel ne odgovori. Oigledno mu je bilo nelagodno. Raskopao je
okovratnik i udno je udisao majski vazduh.
Video sam maloas vau enu, ree akmor, elei da mu
skrene misli. Deca avolski rastu. Sitroen se ve uspravio.
Jadno malo, ree Anel. U njegovom dobu noge e mu se
iskriviti.
Ma nee, ree akmor. Ako se uspravio, znai da noge mogu
da ga nose.
Treba to prepustiti prirodi promrlja Anel.
Vaa me ana alje po potkivaa, nastavi akmor. Ne ini li
vam se da ih surovo vaspitavate?
Nita ne mogu da kaem, ree Anel. Ona se namuila, a
nisam ja. To joj daje pravo.
Ne mogu da se sloim opet e akmor da neto tako izlino
kao to je patnja moe da da bilo kakva prava, bilo kome i bilo nad kim.
Zaista je gruba prema njima? upita Anel ne ulazei u raspravu.
Ne, ree akmor jer je jo gora prema samoj sebi. Ali to nije
razlog. Sve je to zlopamenje i ostale trice.
Rekao bih da ih voli, ree Anel.
Pa ovaj odvrati akmor.
Anel uuta. Nije mu bilo dobro, videlo se.
Trebalo bi da pronaete neku razonodu. Vozite se amcem.
Nemam amac odgovori Anel.
Napravite amac.
Vredi razmisliti proguna on.
akmor uuta i ustade.
Idem po potkivaa ree kad joj je toliko stalo.
Ostavite to za sutra posavetova mu Anel ostavite jadniku
bar jo jedan dan.
akmor klimnu glavom.
Ne znam, ree ako niste za to, to ne kaete?
Ja sam tu u podreenom poloaju, ree Anel. A ini mi se i
da je ona u pravu. Ona je majka.
akmor slee ramenima i izae. iroko poploano stepenite kao da
se treslo pod njegovim brzim koracima. Proe kroz predvorje i izae.
Prolee je trpalo u zemlju hiljade udesnih stvari koje su se tu i tamo
rasprskavale u raznobojni blesak, kao raskone poderotine u bilijarskom
zelenilu trave.
 IV

8. maj

Sutradan je bila sreda. akmor je na svom putu u selo izbegao glavnu

ulicu i trg, gde se odravao sajam staraca. Pre no to e ui u naselje
zaobiao je stazom iza kua, gde je raslo divlje iblje, koprivnjaare i vlak-
naurci, koje su seljaci nazivali zlakorovnik.
Make, opruene na vrhu zida ili na prozorskoj dasci, lenjo su se
sunarile. Sve je bilo mirno i mrtvo. Psihijatar je oseao, uprkos dosadi
koja ga je bockala, da se oputa i da je, sa stanovita elija, odlino.
Znao je da iza desnog reda kua tee vrkom pun crveni potok i znao
je da malo dalje potok skree levo. Zato se i ne iznenadi kad vide da i sa
stazom to isto biva i pod istim uglom, te s osnovom zakljui da sva imanja
imaju priblino istu dubinu.
Skupina ljudi na nekoliko dekametara ispred njega kao da je bila
zaokupljena nekakvim sloenim poslom. Dok se brzo pribliavao mestu
radnje, prodoran krik udari u njegove nene bubne opne. Krik bola
zainjen iznenaenjem, ija bi razultanta mogla biti bliska gnevu, s
prizvukom trpljenja, to ne umae njegovom uhu.
On ubrza korak i bilo. Seljaci su pred visokom kapijom od grubo
tesane hrastovine raspinjali konja. akmor prie. est ljudi je pridravalo
ivotinju uz drveno krilo, a sedmi i osmi su se trudili da mu prikuju levu
prednju nogu. Klin je ve prodirao ispod lanka, ogroman drvodeljski klin
sjajne glave, a krv je curila niz mrku dlaku ivotinje. Time se objanjavao
onaj bolni krik to ga je akmor uo.
Seljaci su nastavljali ne hajui za psihijatra nita vie no da je bio vrlo
daleko, recimo na ostrvima Junog mora. Jedino konj okrete ka njemu
svoje krupne kestenjaste oi okupane suzama i otkri duge zube
pokuavajui da se osmehne u znak izvinjenja.
ta je uinio? upita tiho psihijatar.
Jedan od pet-est ljudi koji su gledali odgovori ne zbunjujui se.
Pastuv je, zgreio je.
Nije to veliki greh.
Sagovornik pljucnu na zemlju ne odgovorivi. Sad su prikivali desnu
nogu pastuva i akmor uzdrhta videvi klin kako pod maljem probija
dlakavu kou potamnelu od straha. Kao i maloas, konj ispusti kratak krik,
uasan. Ramena su mu pucala pod neprirodnim naporom koji su im
delati nametnuli trudei se da prislone udove uz teka vrata. Laktovi
ivotinje su bili malo savijeni, a noge su meusobno zaklapale otar ugao,
uokvirujui izraajnu glavu. Muve, razdraene mirisom krvi, ve su se
lepile oko klinova.
Oni koji su drali zadnje noge razdvojie se i priljubi se unutranju
stranu kopita uz etvrtastu gredu, popreno prikovanu pri dnu kapije. Sav
sleen, akmor nije proputao nijednu pojedinost. Oseao je kako ga u
grlu ulji neto kao seivo brijaa, pa proguta s mukom. Trbuh pastuva je
podrhtavao, a krupan ud kao da se smanjivao sparuujui se u sopstvenoj
koi.
S one strane puta javie se glasovi. Prilazila su dva oveka, iji
dolazak akmor nije video, zreo ovek i mladi. Onaj stariji je iao s
rukama u depovima. Bio je ogroman i sav obrastao maljama, golih ruku u
majici, a kecelja od nagorele koe lepetala mu je u hodu. Mladi, bedni i
krljavi egrt, vukao je teak bakra pun ara, iz kojeg je virila drka
gvozdene kuke.
Evo kovaa, ree neko.
Zaista ste surovi prema ivotinji, primeti poluglasno akmor ne
mogui da se uzdri.
Nije ovo ivotinja, ree seljak ovo je pastuv.
Nije njegova krivica tako teka.
Bio je slobodan, ree ovek nije trebalo da grei.
Ali, to mu je dunost! odvrati akmor.
egrt spusti bakra na zemlju i mehom raspiri vatru. Njegov gazda
promea malo kukom po aru i kad nae da je kako treba, zgrabi kuku i
okrete se pastuvu.
akmor se okrete i pobee. Zapuivi ui pesnicama, trao je,
nespretno zbog ruku privijenih uz vrat, viui da bi zagluhnuo oajnike
urlike konja. Zastao je dospevi na mali trg, nedaleko od crkve. Tu opusti
ruke niz telo. Crveni potok, koji je preao preko malog drvenog mosta,
tekao je bez ijednog nabora, gladak i kao nepomian. Malo dalje je plivao
Slava, dahui, vukui do svog amca komad beliastomodrog mesa, koje
mu se resalo pod zubima.
 V

akmor se nesigurno osvrte oko sebe. Niko nije primetio njegovo

izbezumljeno beanje. Crkva je bila tu, kao jaje, s plavom rupom prozora
da umance isisa. Tiho pojanje dopiralo je iz crkve. akmor obie i, ne
urei se, poe uz stepenice. Ue.
Svetenik je stajao pred oltarom i davao takt. Oko dvadesetero dece
pevalo je u horu pesmu prvog priea, ije pronicljive reci privukoe
psihijatra. Da bi ih bolje razumeo, priblii se oltaru.

Glogov cvet je bela cvast

A salo je samo mast
Govnarija to je ast
Al Hristos je neto vie.
Travu stoka naa pase
Kosa titi glave male
Meso jede samo ale
Ali Hristos i to zna se
To je ono bolje, vie,
Hristos, to se rasko pie.

Psihijatar u magnovenju shvati da je autor pesme morao biti paroh i

nije se vie trudio da je zapamti, jer e lako dobiti od njega prepis. Muzika
je malo smirila njegov uznemireni duh. Ne elei da uznemirava paroha u
korepetitorskom radu, tiho sede. U crkvi je bilo svee, deji glasovi su
odjekivali u prostranoj graevini, veajui odjeke o rezbarije po zidovima.
Lutajui pogledom tamo-amo, akmor primeti da je predikaonica s
poklopcima vraena na mesto, a dva velika arnira sad su dozvoljavala
da se prevrne nita ne lomei. Shvati da nije navraao u crkvu od krtenja
tri male bitange i pomisli kako vreme prolazi, a vreme je zaista prolazilo,
jer je ve suton smirivao jako plavetnilo crkvenog prozora, a deji glasovi
su se stiavali; tako je to s muzikom i sumrakom koji vam, kad se udrue,
padaju na duu kao melem.
Iziao je umiren i pomislio da treba da ode do potkivaa, da ga ne bi
Klemantina po povratku muvala.
Vee nije bilo daleko. akmor poe ka seoskom trgu za mirisom
sagorelog roga, koji je neodreeno lebdeo u vazduhu. Zatvorio je oi, da ga
ne bi izgubio, i nos ga dovede do mrane kovanice, gde je egrt podsticao
vatru obilato se sluei mehom. Pred vratima je jedan konj ekao
poslednju potkovicu. Upravo su ga oiali mainom, celog sem donjih
delova nogu, te se akmor divio lepim okruglim sapima, malo izvijenim
leima, irokim grudima i grivi, tvrdoj kao etka, nalik na ogradu od
imira.
Potkiva izae iz svoje mrane rupe. Bio je to ba onaj ovek kojeg je
akmor video jedan as ranije kako dolazi da mui pastuva.
Dobar dan, ree akmor.
Dobar dan, ree potkiva.
U desnoj ruci je drao kleta s komadom usijanog gvozda. U levoj mu
je niz telo visio teak malj.
Dii nogu, ree konju.
Ovaj poslua i za tren oka bi potkovan. Suknu plavi dim sagorelog
kopita i zamagli vazduh. akmor se zakalja. Konj spusti nogu na tlo i
oproba potkovicu.
Je li u redu? upita potkiva. Nije mala?
Konj dade znak da nije, spusti glavu potkivau na rame, a ovaj ga
pomilova po njuci. ivotinja onda ode mirnim korakom. Na tlu su ostale
gomilice dlaka, kao u berbernici.
Hej, viknu potkiva egrtu da poisti ovo.
Odmah, dopre egrtov glas.
Potkiva je hteo da ue, a akmor mu stavi ruke na miicu.
ujte
ta? ree potkiva.
Moete li doi u kuu na hridi, jedno od dece je prohodalo.
Je li hitno? upita ovek.
Da, ree akmor.
Ne moe da doe?
Ne.
Videu, ree potkiva.
Ue u kovanicu mimoiavi se sa egrtom, koji je izaao nosei staru
metlu i poeo da skuplja dlake u gomilicu odvratnog izgleda. akmor prie
do praga. Bilo je vrlo mrano, a vatra je zaslepljivala, zapljuskujui
narandastom svetloiu i obavijajui stvari raznorodnim senkama. Kraj
svetlosti akmor razaznade nakovanj, a pored njega na gvozdenoj tezgi
neku neodreenu priliku ovekolikog izgleda, kojoj je svetlost vatre davala
sivi metalni odsjaj.
Ali se potkiva ve okrenuo, poto je pregledao svoju belenicu, i sad
mu je prilazio. On se namrti videi akmora gde viri:
Ne ulazite, ree nije ovo vodenica.
Izvinite, promrmlja akmor, vrlo zainteresovan.
Svratiu sutra, ree potkiva. Sutra pre podne u deset. Sve
neka bude spremno. Nemam ja vremena za gubljenje.
U redu, ree akmor i hvala.
ovek se vrati u kovanicu. egrt je skupio dlake na gomilicu i sad je
zapalio. akmor, plazei se da e se od smrada onesvestiti, urno se udalji.
U povratku primeti krojako-galanterijsku radnju. Kroz izlog se lepo
videla, u osvetljenoj radnji, stara gospoa kako dovrava zeleno-belu
haljinu ukraenu engleskim vezom. akmor zaslade, zamisli se, pa nastavi
put. Skoro pred samom kuom prisetio se da je Klemantina imala na sebi
istu takvu haljinu pre neki dan. Prugastu, zeleno-belu haljinu s
okovratnikom i narukvicama od engleskog veza. A Klemantina se,
meutim, nije oblaila u selu. Nije ili moda jeste?
 VI

9. mart

akmor je ustajao. No je proveo pokuavajui da navede sluavku da

progovori, ali bez uspeha. I, kao obino, na kraju su se sparili, opet onako
etveronoke, jer je samo tako pristajala. akmora je njeno iscrpljujue
utanje zamaralo, i da mu nije bilo mirisa na rukama, mirisa te devojke, ne
bi se uteio to joj je izvlaio samo neodreene odgovore na vrlo odreena
pitanja. Kad nije bila tu, ljutio se i pripremao detinjaste razloge, ali bi ga,
im naie, razoruala svojim tako prirodnim utanjem i oputenou da
nije mogao da se bori. Suvie je bila jednostavna da bi u njemu izazvala
bilo ta osim obeshrabrenja. Pomirisao je aku, to u njemu izazva sliku
usmeravanja i uvrivanja njegovog posedovanja na to seanje prooe
ga marci uzbuenja, uprkos umoru.
Zavravajui jutarnje spremanje, izbegavajui da opere ruke, odlui
da obie Anela. Oseao je potrebu za sagovornikom.
Poto Anela nije bilo u sobi injenica koju je potvrivalo odsustvo
odgovora na trostruko kucanje on istim postupkom proveri i ostale
prostorije, te zakljui da je imenovani izaao iz kue.
Iz vrta je dopiralo cijukanje testere. On se uputi tamo.
Kriomice, trei stazom, onjui prste; miris se drao.
kripanje testere bivalo je sve razgovetnije. Kod garae ugleda
Anela u plavim platnenim pantalonama, bez kaputa, kako testerie teak
trupac poloen na nogare.
akmor prie. Jedan kraj trupca, vornovat i ispucao, pade na zemlju
s tupim zvukom. Gomilica ute strugotine, sasvim svee, smolaste, ve se
uzdizala ispod nogara.
Anel se ispravi i spusti testeru. Prui psihijatru ruku.
Eto vidite, ree posluao sam va savet.
amac? upita akmor.
amac.
Znate da napravite amac?
Neu od amca traiti nikakve rekorde, ree Anel neka se
samo dri na vodi.
to onda ne napravite splav? ree akmor. etvrtast splav.
Lake je napraviti ga.
Lake je, ree Anel ali je manje lep.
Kao i akvarel.
Kao akvarel.
Anel ostavi testeru i podie pretesterisani trupac.
emu ovaj treba da poslui? upita akmor.
Ne znam, ree Anel. Za sada kreem loe delove. Hou da
ga pravim od zdravog drva.
To vam je dvaput vie posla
Nije vano. Inae nemam ta da radim.
udno, promrmlja psihijatar. Znai, ne moete da radite
ukoliko prvo ne poravnite grau?
Mogao bih, ali to ne bih mario.
A ve ste odavno takvi?
Anel ga pogleda, a lukavstvo mu zasvetluca u oku:
Sluajte, ovo mi lii na propisno ispitivanje?
Ne, nikako, pobuni se akmor, prinevi opet prste nosu i
pravei se da umrkuje samo jednom nozdrvom, kao da bi je otpuio.
Opet profesionalna radoznalost?
Ne, ree akmor. Ali kad me ne bi zanimali ljudi oko mene, ta
bi bilo vredno moje panje?
Pa vi sami, ree Anel.
Znate dobro da sam prazan.
A to se ne upitate otkud to? To bi ve neto malo popunilo
prazninu.
Triarije, odvrati akmor.
Nikoga jo niste nali za psihoanalizu?
Nikoga.
Pokuajte s ivotinjama. I to se danas radi.
Otkud vi to znate? upita akmor.
Proitao sam.
Ne treba verovati svemu to se objavi, odvrati psihijatar.
Unutranja strana njegovog palca zaista je jo imala onaj
karakteristini miris.
Ipak pokuajte, uporno e Anel.
A ja u vam rei poe psihijatar i iznenada zaslade.
 Rei ta?
Ne, odlui akmor. Neu vam rei. Sam u proveriti da li je
istina.
Neko nagaanje?
Tanije: pretpostavka.
Dobro, ree Anel to je najzad vaa stvar.
I vrati se u garau. Kroz otvorena vrata video se zadnji deo kola, a
desno od njih daske uvezane u snop i blago povijene.
Drvene grae imate dovoljno, primeti akmor.
Ipak e to biti prilino veliki amac, ree Anel.
On ue i izabra jednu dasku. akmor pogleda u nebo. Nigde ni
oblaka.
Naputam vas, ree idem u selo.
Srean put.
kripanje testere se ubrzo opet zau dodue, sve slabije to se
akmor vie udaljavao od garae. Kad je dospeo do kapije, nije ga vie uo.
Poe pranjavom stazom. U razgovoru s Anelom odjednom se setio
velikog crnog maka sa zida na ulazu u selo. Bilo je to jedno od retkih
stvorenja koje mu je dalo za pravo.
Taj je zid verovatno bio omiljeno mesto maka, te pohita tamo da
proveri. Istovremeno prinese palac nosu i duboko udahnu. Miris je
oliavao oblike, snana lea sluavke, na koja bi nalegao, i povijena krsta
koja su se uvijala pod njegovim udaranjem. Seanja koja su bodrila u hodu.
 VII

24. mart

Vetar je nosio slamke putem, slamke istrgnute iz prostirki za stoku

povuene kroz pukotine vrata staja, slamke iz ambara, stare slamke iz
stogova zaboravljenih na suncu. Vetar se jutros digao. Sastrugao je sa
povrine mora sitan eer izmaglice, uzverao se uz hrid zviduui kroz
vres, vrteo se oko kue, pravei od svake upljine sviralu, podiui tu i
tamo poneki ivahniji crep, kotrljajui lie zaostalo od prole jeseni,
patinirani ligran koji je umakao pretovaranju u ubrivo, izvlaei iz
jarkova veo sivog praha, gulei kao rendetom osueno olovo bivih bara.
Na ulazu u selo stvorio se kovitlac. Slamice i suve travke vrtele su se
pri vrhu nemirne kupe. Vrh se udljivo pomerao, kao to srce olovke prati
krivulju vodostaja. Kraj visokog sivog zida bilo je neto crno, uplje i gipko.
Vrh kovitlaca mu se priblii nepredvidljivo krivudajui. Bila je to prazna i
laka koa crne make, make bez sadrine, neopipljiva i sasuena. Vihor je
zaoija putem, izduenu, rastoenu, kao to se kotrlja list novina plaom, u
velikim trapavim skokovima. Vetar je zatezao otre zvune niti izmeu
vrhova visoke trave avet make se odlepi od tla u grotesknom skoku i
pade nakrivo. Nalet vetra je zalepi za ivicu, pa je opet poduhvati kao
polomljenog pajaca i povue je u novi valcer. Iznenada maka odskoi od
ivice puta, koji je skretao, i presee preko polja; trala je kroz zelene
stabljiice tek izniklog ita, crpei elektricitet iz dodira s njima, preleui s
mesta na mesto kao pijan gavran, iscrpljena i savreno prazna kao suva
stabljika, kao zaostala slamka iz stoga zaboravljenog na suncu.
 VIII

30. mart

akmor se u jednom skoku nae na putu i udahnu sve vazduh.

Oseao je mnogostruke i nove mirise koji su u njemu budili jo
nerazjanjena seanja. Za ovih nedelju dana otkako je upio celokupnu
mentalnu sadrinu crnog maka iao je iz iznenaenja u iznenaenje i s
tekom je mukom savlaivao razjanjavanje tog sloenog i estoko
oseajnog sveta. Bilo bi netano tvrditi da je nasledio potpuno novo
ponaanje, njegove zike navike i njegovi; osnovni reeksni pokreti bili
su suvie prisno i duboko ukorenjeni da bi mogli bitno da se izmene u
dodiru s makinim nagonima, ija je srazmerno mala snaga mogla
objasniti ovako slabo dejstvo: sad se smejao svojim pokuajima da ostavi
utisak i samog sebe ubedi da osea potrebu da se ee iza uha nogom
ili da legne podavivi noge pod sebe i oslanjajui glavu na ruke. Ali je
ostajao niz elja i oseaja, ak i misli, iju je neznatnu dubinu i veliku
privlaoost predoseao: eto valerijana, na primer oseao je da na
nekoliko metara od njega raste bun valerijane. Meutim, nemarno je
okrenuo lea i poao u suprotnom pravcu od sela, stazom prema hridi.
Vodila ga je misao, koja mu se inila vrlo dobra.
Doao je do strme ivice i bez muke je otkrio jedva naznaenu stazu,
obefeenu verovatno odronom kamenja. Poe njom ne oklevajui,
okreui lea ponoru, pridravajui se rukama pri silaenju. Malo se
uzbudio kad se kamenii obruie pod njegovim nogama, ali je njegovo
kretanje nesumnjivo imalo gipkost i sigurnost koju nikad ranije nije
primetio. Za nekoliko trenutaka stigao je do podnoja litice. Oseka je
otkrila usku traku oblutaka uokvirenu stenama, ispresecanim i najedenim
dubokim borama. Stigao je do vode, izabrao pogodno mesto i unuo,
zasukanih rukava. Zgrenim prstima dodirivao je vodu.
Proe desetak sekundi. A onda uta ribica promoli glavu iza zelene
travke. Jedva se raspoznavala na biljnoj pozadini bare, ali akmor je video
kako podrhtavaju nene krge i srce mu je skakalo od radosti.
Ruka mu se naglo opui, uhvati ivotinjicu i prinese je nozdrvama.
Zaista je lepo mirisala.
Oblizujui se, otvori usta i ne oklevajui odgrize glavu ribi koja se
praakala. Bila je izvanredna! A bara ih je bila puna.
 IX

16. april

Anel spusti na tezgu odvrta i eki i izbrisa elo rukavom. Zavrio

je jednu stranu trupa. Crveni bakarni avli redali su se u lepom nizu na
svetlom izvijenom drvetu. amac je dobijao oblik. Leao je na
polukrunim hrastovim nosaima, okrenut prema moru, a od nosaa su
vodile hrastove ine niz koje e se spustiti preko litice.
Troje dece tu u blizini igralo se strukama i piljevinom, koja je
zakrila jedan ugao radionice. Razvitak im je bio neobino brz: ve su sva
trojica prohodala, potkovani gvoem, samo su Sitroenove noice malo
veerom krvarile, ali su oel i Noel bili grublji, te i otporniji, bolje su
odolevali i koa im se pretvarala u ronato zadebljanje.
Anel se udio. Bilo je vreme, a sluavka nije dolazila. Trebalo je da
deca uinaju. Iznenada se seti da devojka ima izlaz. Uzdahnu i pogleda na
sat. U stvari, Klemantina je sve rede zaboravljala da ih nahrani, pa kad bi
joj ma i najmanje predbacio, odvraala bi mu drsko, s nekom sigurnou
punom skoro opravdane mrnje. Anelu bi onda bilo neprijatno, jer bi ga
deca gledala skoro podsmeljivo i prelazila na majinu stranu.
Pogledao ih je i srete Sitroenove crne oi, koje ga zbunie. Malo
ljutilo pomisli da su to i zasluili. On bi ih vrlo rado i mazio i poljubio, ali
nikad mu se nisu obraali.
Vole da budu tlaeni, pomisli s gorinom.
Ali ipak poe k njima.
Hajde da jedete, klinci, ree.
oel i Noel digoe glave i progunae.
Kod Antina, ree oel.
Antina, ponovi Noel.
Klemantine nema, ree Anel. Hodite, idemo po nju.
Sitroen je dostojanstveno prolazio ispred njega. Anel prui ruke
blizancima. Ne prihvatajui ih, oni ustadoe diui oblak struki i piljevine
i sustigoe brata, nespretno trei. Anel oseti da se preznojava i ljuti. Ali
ipak poe za njima, izdaleka, jer je neravni vrt bio pun zamki, i mada su ga
naljutili, nije eleo da im se neto desi.
Stigao je do ulaza trenutak posle njih i sustigao ih je u kui. Noel je
dozivao majku prodornim glasom, a oel ga je pratio.
Dosta, ree Anel prilino odluno.
Oni prestadoe, iznenaeni.
Hodite u kuhinju, ree Anel.
Iznenadio se kad je video da nita nije pripremljeno. Ipak je mogla da
spremi uinu. Nespretno ih smesti ispred olja mleka i namazanih kriki
hleba, pa poe vratima, dok su oni klopali buno mljackajui i srui.
Sudari se sa akmorom.
Niste videli Klemantinu? upita ga.
Psihijatar pree majim pokretom preko uha.
A! odgovori ovaj oprezno.
Manite to maje prenemaganje, ree Anel.
Ni vama ni meni nije do toga. Recite mi gde mi je ena.
ao mi je, ree akmor ali nepanjom sam uao u trpezariju,
ona je tamo.
I ta sad? promumla Anel, besno odgurnu akmora i proe.
Anel je oevidno eleo da svoju nespretnost pred roenom decom
preobrazi u ljutnju, ali akmor nije eleo da to sad podvlai.
Anel je pripremao uvredljive rei. Retko se ljutio, a kad bi se ljutio,
deca su bila povod. Trebalo je da se on njima vie bavi. Bio je razdraen.
Srce mu je lupalo. Zaista je bila bezobzirna.
Naglo gurnu vrata i stade kao ukopan na pragu. Leei na
trpezarijskom stolu, pantalona svuenih do kolena, Klemantina je dahtala
i tresla se, kao da je neiji plen. Opruene ruke su se grozniavo grile,
krsta su se uvijala, poskakivala, kolena se rastavljala, a iz usana se izvijalo
tiho jecanje. Anel je stajao za as zabezeknut, pa poe da uzmie. Krv mu
je sve vie udarala u lice. Zatvori vrata i brzim korakom poe u vrt.
akmor zastade na ulazu gledajui za Anelom kako nestaje na
zavijutku staze. Potom se vrati u kuhinju.
Pitam se, aputao je.
U nekoliko preciznih pokreta sredi nered koji su bitangice napravile,
dok su klinci, sad siti, veselo avrljali. Izbrisa im usta i izgura ih napolje.
Idite da se igrate s tatom, ree im.
Antina ree oel.
Antina ponovi Noel.
Sitroen ne ree nita i poe prema upi, a braa za njim. akmor
saeka trenutak namrtivi se. Malo oklevae, pa poe prema trpezariji.
Sad leei na trbuhu, Klemantina je nastavljala s onim bestidnim
pokretima. Psihijatar onjui vazduh u sobi. Potom se sa aljenjem udalji i
ode u svoju sobu. Lee na krevet i predade se bez ubeenja predenju.
Uprkos svemu, morao je priznati da mu to polazi za rukom. U stvari, da li
je crni maak koga je psihoanalizirao pre nekoliko sedmica uopte znao da
prede? A onda poe da razmilja o zanimljivoj temi, o Klemantini. Moda
je trebalo da je dodirne. Onjui svoje prste. Jo je bilo neto od mirisa
sluavke, ali je bio od jue i neodreen. Dobro mu je bilo na krevetu,
svakako. Ali ona ena koja se dole jo previjala Sede na krevet, ustade,
sie niz stepenice i zaustavi se pred vratima trpezarije. Oslunu. Nita.
Ue.
Klemantina, polunaga, sad je spavala, ili je bar prestala da se uvija i
mirno je leala obraza prislonjenog uz sto, izbeenog kuka. akmor se
oseti udno. Prie joj. Ona se promekolji i nalakti se kad ga u. akmor se
ukoi.
Izvinite, ree. Uinilo mi se da ste zvali.
Oi su joj bile mutne i umorne.
Otkud ja na ovom stolu? upita.
Ovaj promrmlja akmor. Ne znam. Moda vam je bilo
vruina.
Ona primeti da joj je odea u neredu.
Sanjala sam, ree.
A onda, kao Anel maloas, pocrvene sve do kose.
Da li nastavi.
I sede ne pokuavajui da pokrije obnaene butine.
Uostalom, ree vi bar znate kako izgledam.
akmor je stajao zbunjen, bez rei.
Pretpostavljam da sam bila nemirna, ree oblaei se.
Rekao bih
Pa, ree Klemantina ne znam. Pola sam da spremim uinu
za decu i eto, vidite.
Opipa glavu.
Kao da me je neko oborio na ovaj sto, imam ak i vorugu.
Neki zao duh, ree akmor.
Zakopala je pantalone i gladila je kosu.
 Pa eto deava se, zakljui ona. Mislila sam da mogu i bez toga.
Idem da im spremim uinu.
Uinali su, obavesti je akmor.
Klemantinino lice se smrai.
Ko im je dao uinu?
Va mu, ree akmor.
Ona proe ispred njega i ode u vrt brzim korakom. Na zavijutku
staze je ve trala. akmor se vrati, razmiljajui. Ali samo on.
 X

Anel uze ukiva i sad je obraivao drugu stranu. Prislanjao je eki s

unutranje strane kad ue Klemantina, zacrvenela od urbe. Ugledavi je,
blizanci veselo vrisnue, a Sitroen joj prie i uhvati je za ruku. Anel die
glavu, ugleda sve to i smrai se.
Ko im je dao uinu, upita.
Ja, ree Anel suho.
Neto je u njegovom glasu iznenadi.
S kojim pravom?
Dosta, ree Anel grubo.
Pitam te s kojim si pravom dao uinu ovoj deci, kad je reeno da se
nee njima baviti.
Pre no to je uspela da zatvori usta amari su ve poeli da pljute.
Ona se zatetura pod udarcima. Anel je, bled kao krpa, drhtao od besa.
Dosta, zaurla.
A onda kao da se smiri, dok je ona nesigurnom rukom opipavala
obraz.
ao mi je, ree ali preterala si.
Deca se zaplakae, a Sitroen se nae i podie ekser. Prilazei Anelu,
on mu ga zabode u nogu svom svojom slabakom snagom. Anel se ne
pomeri. Klemantina poe da se smeje, smeh joj je liio na jecanje.
Dosta, ponovi Anel razdraeno.
Ona prestade.
U stvari, nastavi on nije mi ao, ao mi je samo to nisam
jae udario.
Klemantina klimnu glavom i okrete se. Deca pooe za njom. Sitroen
se s vremena na vreme okretao i mrano gledao oca. Anel je stajao
zamiljen. Pred oima mu se odvijala scena koja se upravo odigrala, te se
premesti s noge na nogu obuzet nelagodnou, a onda opet ugleda svoju
enu na trpezarijskom stolu i crvenilo mu preplavi slepoonice i elo. Bilo
je dovoljno piljevine i struki u radionici da se na njima udobno spava, a
noi su bile blage. Oseao je mravce u levoj nozi. Sae se i izvue ekser,
tananog pozlaenog vrha. Na zelenkastim platnenim pantalonama bila je
mrka mrljica veliine stenice. Smeno. Bedni crvi.
 XI

20. maj

akmor je beao od kue otkako je Anel odluio da ivi u radionici.

Nije mu nimalo bilo prijatno u Klemantininom prisustvu. Bila je suvie
majka, na vrlo svojstven nain. Ne znai da se to njemu nije svialo, jer
nije lagao kad je tvrdio da je prazan, to je samim tim podrazumevalo da
uopte nema oseaja za etike vrednosti, ve mu je to fiziki smetalo.
Leei u jednom kraju vrta gde je u obilju raslo mutitesto, a ono daje
oveku koji ga uzima hrabrosti i odlunosti, vakao je rasejano kotunjave
stabljike. ekao je Belodupu koja je trebalo da doe i s njim provede ostali
deo ovog jednolinog dana. Pomisao na ravnu jednolinost navede ga da
rukom proveri jesu li mu pantalone u redu. Kao i obino, opet e se sve
zavriti psihijatrijskim usklinikom.
Zau kako kripi ljunak i sede. Trapava i raskona, ravnih tabana i
nabrekle bluze, pojavi se sluavka i sede kraj njega.
Jesi li zavrila posao, upita je.
Zavrila, uzdahnu ona deca su legla. Ve je raskopavala
haljinu, kad je akmor prekide.
Da malo porazgovaramo? predloi joj.
Nisam za to dola, primeti mu ona. Ona stvar, u redu, ali bez
prie.
Samo neto da te pitam, ree on.
Ona skide haljinu i sede na travu. U ovom uglu vrta bili su kao u
kutiji. Uostalom, nije bilo opasnosti da ih neko iznenadi. Ni Anel ni
Klemantina ne bi doli ovamo. Da ona ne bi izgubila strpljenje, i akmor
se skide. Ona je izbegavala da ga pogleda. Goli na travi, oboje su bili
smeni. Devojka se okrete potrbuke, pa etveronoke.
ekam vas, ree.
Doavola, pobuni se akmor. A osim toga, dosta mi je tog
blesavog poloaja.
Hajde, ree ona.
Ovo postaje nepodnoljivo, ree akmor.
Naglo je gurnu te ona izgubi ravnoteu. Pre no to se povratila on je
poloi poleuke i opruzi se preko nje. Ona se besno otimala.
 Ne, ree, to nikako, ne tako, manijae jedan.
akmor ju je vrsto drao.
Pristajem da te pustim, ree joj ali da mi objasni zato nee
nikako drugaije.
Neu, zamumla ona.
On naglasi svoju prednost, moglo mu se.
Ako mi ne kae, ja u ovako.
Ona poe da plae od besa, mucajui.
Ne, odlazite, neu odvratni ste.
Zaboga, ree akmor.
Nae se i zubima joj uhvati bradavicu.
Ako mi ne kae, pojeu te, jedva izree, jer su mu usta bila
puna.
Bilo mu je veoma smeno, to je umanjivalo njegove mogunosti.
Ipak izgleda da je malo jae zagrizao jer ona vrisnu i zaista brinu u pla.
Neumoljiv, on povea pritisak.
Rei u vam, zajeca devojka, ali skinite se s mene. Smesta.
Smesta.
Sve e mi rei? ree akmor.
Obeavam, ree ona. Odlazite Odlazite, oh
akmor je pusti i odmae se dahui. Nije bilo lako nju drati. Ona
sede.
Hajde sad govori. Inae u ponovo. Zato si takva? ta to znai?
Uvek ja tako, ree ona.
Od kad to?
Od samog poetka.
A kad prvi put.
S ocem.
A zato?
Govorio je da ne moe da me gleda. Da ne sme.
Stideo se?
Mi za to ovde ne znamo, ree ona tvrdo.
Pokrila je grudi rukama, ali su joj kolena bila uzdignuta i rastavljena.
Stid, pomisli akmor.
Koliko ti je bilo godina.
Dvanaest.
 Sad shvatam zato nije smeo da te pogleda.
Ne, ne razumete, ree ona. Nije hteo jer sam, kako je
govorio, bila mnogo runa. A poto mi je bio otac, znai da je bio u pravu, i
sad me vi terate da otkaem poslunost ocu, i da budem rava kerka.
Voli li ti?
A ta?
Tako kako ti hoe.
Kakva su to pitanja, ree ona. Hoete ili neete?
Neu stalno tako, ree akmor. I najlepe oveku dosadi.
Onda ste ivotinja, ree mu ona.
Ustade i dohvati haljinu.
ta to radi, upita akmor.
Idem, stidim se.
Nisi ti nita kriva, primeti akmor.
Jasno, ree ona nije trebalo, od samog poetka.
Da mi malo vie stvari govori, ree akmor pokuao bih da
te ne uvredim. Ali nisi mnogo priljiva.
Lepo mi je gospoa govorila, gunala je devojka. Neu vie
da vas vidim.
Ba me briga, ree suvo psihijatar neu se ubiti zbog toga.
I nita vam neu rei. Nisam ja tu da zadovoljavam vae prljave
nagone.
akmor se iskezi i poe da se oblai. Nikad se nije ni nadao da e
moi ozbiljno da psihoanalizira ovu bednicu. Nai e on neto bolje.
Obue cipele i ustade. Ona je jo cmizdrila.
Gubi se, ree joj mirno.
Ona ga poslua, mrkui. Sigurno ga je mrzela. Osmehnuo se mislei
da je sa tog stanovita psihoanaliza uspela. I lako skoivi, uhvati u
prolazu zaostalog leptira i zadovoljno ga proguta.
 XII

13. juli

Bio je, pred ulazom u kuu, zaravnjen i poljunen prostor gde su se

deca rado igrala posle ruka, dok je devojka sluila ruak odraslima,
ekajui da ih potom odvede na popodnevno spavanje. Kroz prozore
trpezarije mogli su da paze na decu. A to je bila akmorova briga, jer je bio
licem okrenut prozoru. Preko puta njega Klemantina je rasejano mesila
prsitma kuglice od prepeenog hleba, zaista posao teak kako se samo
zamisliti moe (a moe se). Viali su se samo za stolom. Reklo bi se da je
elela da on i dalje ivi u kui, ali se obino ograniavala na beznaajne
razgovore, a on se pak nije usuivao da nane neku linu temu.
Devojka je, mrana i utljiva, unela jelo i spustila ga pred akmora.
On otkri sud i ree utivo:
Izvolite, Klemantina, molim vas.
To je za vas, ree ona. Samo za vas. Poslastica.
I osmehnu se malo lukavo. On pogleda bolje.
Pa to je iznutrica! obradova se.
Ba to, ree Klemantina.
Vie bih je voleo sirovu, ree akmor ali ovo je zaista lepa
panja Klemantina, pravi ste aneo.
Dragi ste mi, odvrati ona ali ipak ne bih mogla da podnesem
da je jedete ivu.
Shvatam, ree akmor, sipajui obilato. Eh, iznutrica, bolja
je od svih mieva i ptica na svetu.
Ba se radujem to vam prija, ree ona.
Ptice nisu loe, ree akmor priznajem, samo da nije onog
uasnog perja.
Zaista, sloi se Klemantina. To je nalije stvari. A mievi?
ista razonoda, ree akmor ali slaba hrana.
Pa, nastavi ona to vam proiruje raspon ula ukusa, nije ni to
loe. A koga sad obraujete?
Vas, ree akmor sad ste ljubazni jer znate da me je vaa
devojka otkovala.
Tano, sloi se ona priznajem da me je to obradovalo. A ta
ste nali u selu? Jer esto odlazite tamo, kako mi se ini?
Eh, ree akmor nita naroito, znate ve. esto viam Slavu.
Ja mislim na ene, ree Klemantina.
Nisam ni traio, ree akmor. Znate li moda da li je onaj
maak bio utrojen? Ne verujem, ali ipak mi nije sasvim svejedno.
Lagao je.
Znam da traite, ree Klemantina.
akmor je gledao decu, koja su ila jedno za drugim u krug dok im se
ne zavrti u glavi.
Da govorimo o neem drugom, ree on.
Da li to vi preturate po mojim ormarima? upita ona iznenada.
akmor je oklevao, iznenaen pitanjem.
Molim?
uli ste me!
Ne, odgovori joj. Nisam to ja. A ta bih ja traio po vaim
ormarima? Imam dovoljno odela.
Uostalom, nije ni vano, uveravae ga ona.
Moda sam se prevarila. Uinilo mi se da povremeno neko sve
preturi. Nema nikakvog razloga da to budete vi, razume se.
On iza lea devojke pokaza bradom na nju.
A ne, ree Klemantina sigurno nije. Uostalom, zato bi se
krila? Meni je svejedno. Nikad ih ne oblaim. Skoro nikad.
 XIII

24. juli

Gotovo je, ree Anel ustajui.

Pretesterisao je napola nosae koji su drali amac na inama. Sve je
bilo zavreno. amac, deset metara dug, od svetlog drveta, napred
uzdignut kao fenianski brod, opremljen laganim poprenim nosaem za
jedro iji su, zasad, samo blistavi bronzani nosai bili privreni za trup.
Poluga, izrazito ispupena, zasad je imala samo nizak zadnji deo. akmor
se sae i pogleda trup. Jedanaest pari zglobljenih noica nizalo se celom
duinom.
Bie brz, primeti.
Prilino, sloi se Anel.
Neobino uspeo posao za jednog amatera, ree akmor.
Nisam ja amater, odvrati mu Anel.
Pa lepo, vrlo uspeo posao i za profesionalca.
Nisam ja profesionalac, opet e Anel.
A ta ste onda? upita akmor, ve ljutito.
Ne poinjite opet s pitanjima, zaista vam je to odvratna navika.
akmor je mogao da se naljuti, razume se, ali mu to nije bilo u
naravi. Smiljao je ta bi rekao oveku koji odlazi. Za dugo. U amcu koji
nije naroito siguran. Na kraju krajeva, i uprkos jedanaest pari noica.
Jo su vai odnosi sa enom nepromenjeni.
Da, ree Anel. Ona je jedna
Zastade pa nastavi:
Nije vano. Nemam ta da kaem. ene i mukarci ne ive u istom
svetu. Ali ne alim ni za im.
Ni za decom.
Sva srea, ree Anel to ih tako rei nisam ni upoznao.
Nee mi biti ao.
Nedostajaete im, uveravao ga je psihijatar.
Znam, ree Anel. Ali u ivotu oveku uvek neto nedostaje.
Kad je tako, neka to bar bude neto krupno.
Deca koja rastu bez oca poe akmor.
Sluajte, ree Anel neemo se na to vraati. Kad odlazim
odlazim. To je sve.
Udaviete se, ree akmor.
Neu biti te sree.
Kako ste banalni, prezrivo e akmor.
Sladostrasno banalan, odvrati Anel.
Ne znam ta bih vam rekao.
Podrazumeva se, podrugljivo e Anel. A sad je na mene red
da postavljam pitanja. Kako vai veliki planovi?
Nikako, ree akmor. Dosad sam dobio samo jednu maku.
Pokuao sam s jednim psom, ali ta maka to mu je prethodila dovela je do
vrlo neprijatnog sukoba, te sam se morao zaustaviti. A osim toga, eleo bih
oveka ili enu, jednom reci ljudsko bie.
S kim se sad druite?
Upoznau se sa sluavkom potkivaa, posredstvom trgovkinje
galanterijskom robom.
Uputili ste se trgovkinji?
Ne, ne znam, krojaici, rekao bih. Ona ije sve haljine vaoj eni,
zar ne?
Boe sauvaj, ree Anel. Klemantina je sve donela. Nikad
ne silazi u selo.
Grei, ree akmor. Izvanredno je zanimljivo.
Ma nemojte, podsmehnu se Anel vi samo to od njih ne
poaaviste.
To je tano, ali ipak je vrlo zanimljivo. U svakom sluaju evo
ovaj neto neobino: krojaica ima sve modele haljina vae ene. Sve
haljine koje sam na njoj ovde video.
Zar? zaudi se Anel.
Pogleda amac i dodade:
Vreme je da poem. Hoete li da ga isprobamo zajedno?
Neete tek tako otii, ipak ree oajno akmor.
Hou. Neu danas, ali u ba tako otii.
Prie nosau, dopola pretesterisanom, udari snano pesnicom i
nosa se prelomi. u se prasak. amac se zatrese i krete. Hrastove tranice
namazane lojem silazile su kroz vrt i strmoglave vodile u more. amac je
jurio kao strela i skliznu izvan vidokruga u oblaku smrdljivog dima od
izgorelog loja.
 Rekao bih da je gotovo, ree Anel posle dvadesetak sekundi.
Hodite da pogledamo. Videemo da li je sve u redu.
A vi tako, ni pet ni est, ree akmor bacate amac s te
visine.
Tako i treba, uveravao ga je Anel. to je vie to je lepe.
Sioe, neto sporije no amac, niz istu strminu. Bio je divan dan,
litica je vrvila mirisima bilja i zujajanjem buba. Anel je prijateljski spustio
akmoru ruke na ramena. akmor je oseao da gubi ravnoteu. Anel mu
je bio drag i plaio se:
uvaete se, ree.
Razume se.
Imate li dovoljno zaliha?
Imam vode i udice.
Nita vie?
Pecau ribu. More sve prua, kao majka.
A, to je, dakle, va kompleks, besno e akmor.
Ne budite prosti, ree Anel. Kao da ja ne znam, vraanje
majci, moru, i ostala papazjanija. Bolje psihoanalizirajte one glupake. A
meni je majki preko glave.
Zato to je ta majka vaa ena.
Ne. Uostalom, ja i nemam majku.
Bili su na samoj ivici hridi, i Anel poe prvi stazicom nizbrdo.
amac se sad video ispod njih. akmor ustanovi da su tranice prilazile
moru skoro horizontalno posle strmog sputanja. S obzirom na ubrzanje
pri silaenju, amac bi trebalo da je na bar trista metara od obale. On to i
ree.
Postoji i povratno ue, ree Anel.
A tako, sloi se akmor ne shvatajui.
ljunano alo ispunie umovi njihovih koraka.Gipkim pokretom
Anel uhvati kraj lakog i savitljivog kabla. amac se lagano priblii obali.
Ukrcavajte se, ree Anel.
akmor poslua. amac se zaljulja. Kad bi se ovek naao u njemu,
izgledao bi mu vei. Uskoi i Anel i nestade pod palubom.
Da dignem jedro, ree i idemo.
Ne mislite ozbiljno, a? pobuni se akmor.
Anelova glava se opet pomoli:
 Ne bojte se, ree osmehujui se. Nisam jo potpuno spreman.
Treba mi jo osam dana. Ovo danas je samo proba.
 XIV

27. junli

Toliko je puta ve akmor iao putem ka selu, da mu se inio

jednolian kao hodnik ludnice i go kao lice obrijanog bradonje. Obian
drum, put kao to je linija linija bez dimenzija, te i ne postoji. Tako je
put izgledao krai, poznate stope, ponovljeni koraci. Da li zamrsiti,
preokrenuti, ali i to je bivalo nedovoljno, ili je trebalo pomeati knjievne
i logine smetnje u proste misli njegove, da bi bez dosade taj put preao. A
ipak bi stizao svaki put na cilj i pevao bi:

Kanonsku pesmu
Pesmu rastanka
Pesnika nosatog
Pevca repatog
Pojca nakvaenog
Pevnice

I sve poznate pesme, koje e nastati i biti pevane, jadni akmor, ala
je bio glup, samo ta se moe, sebe niko ne vidi. I stie tako u selo. Kao to
je gore navedeno, i mora teka tog sela pade na njega, obuhvati ga, i nae
se pred trgovinom trgovkinje (tako je on mislio) a ona je u stvari bila
krojaica, i to dobra, i ree:
Kuc, dvaput.
Slobodno.
akmor ue. Unutra je bilo mrano, kao u svim kuama u selu.
Uglaane stvari svetlucale su odasvud. Pod od izlizanih ploica, izbledelo
crvenih, prekrivali su konii i zrna prosa za kokoi, krvna zrnca za
petlove, zrna pameti za mudrace.
Stara krojaica je bila stara i ila je haljinu.
Gle, pomisli akmor.
ijete li vi za Klemantinu, upita je da bi bio naisto, jer dovoljno
je da ovek pita pa da mu bude lake na srcu, koje je dobro zatien organ i
odravanje mu je jednostavno.
Ne, odgovori ona.
 akmor tad ugleda potkivaa.
Dobar dan, pozdravi ga ljubazno.
Potkiva izae iz ugla. Uvek je ostavljao snaan utisak, a u mraku jo
snaniji, jer mu obrisi nisu bili odreeni, to ga je inilo jo krupnijim.
ta vi ovde traite, upita.
Doao sam kod gospoe.
Nemate vi ovde nikakva posla, oceni potkiva.
Hteo bih da znam ta sve to znai, upita sad akmor. Ove su
haljine istovetne s Klemantininim, a to mi je zagolicalo radoznalost.
Uzalud se zamarate, ree potkiva. Haljine nisu patentirane,
bilo ko moe da ih pravi.
Ne mogu se tek tako sve haljine kopirati, akmor e strogo.
To nije pristojno.
Samo bez runih rei, opomenu ga potkiva.
Zaista su mu ruerde bile ogromne. akmor se poea po bradi,
pogleda u potklobuenu tavanicu ukraenu lepcima punim muva.
Jednom rei, zakljui ona je uporna.
Ja ih naruujem, ree potkiva jednolinim glasom punim
pretnje. I ja ih plaam.
Tako, dakle, nastavi akmor tonom mondenskog razgovora, za
vau draesnu mladu suprugu, moda?
Nemam ene.
Ah, poe akmor, pa se doseti kako ih kopira?
Ne kopira ih, ree potkiva, gleda ih. I pravi ih kako ih je
videla.
Hm, hm, podrugljivo e akmor ta mi sve napriaste!
Nikom ja ne priam, zakova mu potkiva.
U tom asu akmor utvrdi da je stara krojaica imala naslikane oi
na sputenim kapcima. Potkiva je pratio njegov pogled.
Naslikane oi su tu da se sa ulice ne bi primetilo, ree on. Da
niste uli, ni vi nita ne biste primetili.
Ali ja sam kucao, ree akmor.
Da, samo, primeti mu potkiva poto ne vidi, rekla je
slobodno ne znajui da ste to vi.
Ali, rekla je slobodno.
Pa ta, lepo je vaspitana ova stara dandara.
 Krojaica je ba pravila niz abica na struku haljine od belog pikea
koju je Klemantina sino imala.
Ona zaista radi zatvorenih oiju, uzviknu akmor zadivljeno i
uporno kao da sam sebe hoe da ubedi.
Pogreno je rei zatvorenih oiju, opet potkova zakiva
nisu oi zatvorene zato to su kapci sputeni, jer su ispod njih oi
otvorene. Ako navalite stenu na otvorena vrata, vrata nee biti zbog toga
zatvorena, ni prozor, uostalom, a za gledanje u daljinu ne sluimo se
oima, to samo dokazuje da ba nita ne razumete.
Pa, ree akmor, sasvim oamuen ako zamiljate da ste mi
tim zamrenim tumaenjem rasvetlili stvar, vaa drskost prevazilazi sve
doputene granice.
Nema meni ko da doputa ili ne doputa, pogotovu ne vi. Pustite
matoru kalaturu i ostavite nas na miru.
Dobro, ree akmor dobro! Dobro, i idem.
Srean put, sloi se potkiva.
Do vienja, gospodine akmor! ree krojaica.
Pregrize konac zubima kao Parka koja je dala makaze otrau.
akmor izae kao olienje uvreenog dostojanstva, izbacujui poslednju
strelu:
Odoh da prevrnem vau slukinju.
Neka vam je sa sreom, ree potkiva. Prevrnuo sam je pre
vas i nije bilo bogzna ta. Ne vrti guzicom.
Vrteu ja za oboje, razuveri ga akmor potom u je
psihoanalizirati.
Gordo se nae na sokaku, tri su praseta prolazila u korak grokui.
On dobro odalami nogom u tur tree prase, koje mu se uinilo zlo, i
nastavi put, on, akmor.
 XV

27. junli (kasnije)

Slukinja potkivaa, zvali su je Modronosa, spavala je na tavanu

iznad kovanice sa egrtom. egrti su se menjali, esto su crkavali, ali se
slukinja, durano eljade, dobro drala, pogotovu otkako je kova prestao
da joj se uvlai u krevet kao reka ponornica. egrt nije dolazio u obzir.
Precrkao od rada, nije bio ni za ta. Bedni dronjak s kojim se nita ne
moe. Samo je spavao. Sad nije spavao, ne bio je u kovanici i odravao
vatru. akmor ga ugleda u dolasku, te ue u radionicu, svu aavu uprkos
trudu Modronose.
Zdravo, egrte, ree akmor.
egrt promrmlja pozdrav zaklanjajui njuku laktom, jer su posetioci
imali obiaj da ga srdano odalame u prolazu. egrt je udarao po gvozdu,
pa je pravedno da i on primi koji udarac.
Gazda ti nije tu, ree akmor glasom koji ne trpi pogovor.
Nije tu, potvrdi omladinac.
Pa onda, ja odoh, ree akmor.
Izae i sleva obie kuu, ue u dvorite, pope se uz drvene stepenice
i nae se u hodniku izmeu grubo tesanih dasaka. Desno je, pod nagibom
krova, bila soba Modronose. A ispred nje visoka vrata, tu je stanovao
gazda. Levo je pregrada obilazila gazdinu sobu, koja je zauzimala tri
etvrtine tavana, a desno je delila njegovu sobu sa slukinjinom - raspored
jednostavan, ali zgodan.
akmor ue bez kucanja. Devojka je sedela na krevetu i itala novine
od pre sedam godina. Vesti su sporo stizale u selo.
Pa, ree psihijatar radi na sebi, a?
Namerno je odabrao dobroudan nain, jednostavan, prirodan kao
podvezice s ipkom na bunarskoj pumpi.
Ko da ja nemam pravo da itam, izazivaki e Modronosa.
Ba je s ovim geacima teko, pomisli akmor.
Soba Modronose bila je oskudne udobnosti. Riban patos, okreeni
zidovi, a tavanske grede, ukrtene i podboene, nosile su letvice na kojima
je leao krovni pokriva od kriljca. Sve to obilato prekriveno prainom.
Nametaj: krevet i sto, a na ovome kofa s vodom za sve higijenske potrebe,
sanduk u uglu, i u njemu odea devojke u ogranienim koliinama.
Ova monaka jednostavnost golicala je u akmoru poudnog
bezbonika, zaljubljenog u sirovu put, to je i sam on mogao biti, kad se
bolje razmisli.
Sede kraj nje na gvozdeni krevet, koji zakripa Nije bilo drugog
mesta.
ta si sve lepo radila od proli put, upita je.
Pa, nita, odgovori ona.
Nastavila je da ita, zavrila stranu, savila novine i sklonila ih pod
jastuk.
Skini se i oprui se na krevet, ree akmor.
Vraga, ree devojka a ta ako se gazda vrati, treba da se
oblaim da bi mu kuvala orbu.
Zar u ovo doba? ree akmor. Osim toga, gazda nije tu, eno
sedi kod krojaice.
Onda e sigurno da se vrati posle, ree ona.
Razmisli malo pa dodade:
Ali ostavie nas na miru.
Zato? upita akmor.
Uvek je takav kad se odande vrati, ree devojka. Ali zato da
se skidam?
To je neophodna osnova dobre psihoanalize, ree akmor
sitniarski.
Ona pocrvene i zgri joj se ruka na malom okovratniku.
Oh, ree obarajui pogled to se ak ni gazda nije usuivao da
mi trai.
akmor nabra vee. ta li je mislila? I kako to da je pita?
Ovaj, promuca ne znam da li sam ba najistija nee vam se
dopasti
akmor nasluti ifrovana poruka.
Psihoanaliza poe on.
ekajte, ree ona nemojte sad.
Sobu je osvetljavala bada na krovu. Ona ustade i za tren oka izvue
iz sanduka staru zavesu, koju privrsti na etvorougaono okno. Svetlost je
ipak probijala kroz plaviastu tkaninu i davala potkrovlju izgled peine.
Krevet e kripati, ree akmor, odluivi da psihoanalizu
ostavi za kasnije bolje bi bilo da slamaricu spustimo na pod.
Da sloi se razdragana devojka.
Oseao je kako miris njenog znoja ovladava prostorijom. Sigurno je
ve bila u goloj vodi. Nee to biti loe!
 XVI

27. junli (jo kasnije)

Teki koraci na drvenim stepenicama izvukoe ih iz dremea.

akmor se brzo pribra i oslobodi se cure, koja se razbakarila i po
slamarici i po podu.
Evo ga apnu joj.
Nee on ovamo, proaputa ona. Ide u svoju sobu.
I ona se malo pomae.
Pusti me sad, pobuni se akmor ne mogu vie.
Ona ga poslua.
Kad ete opet da me psiho zirate, ree promuklo. Dopada
mi se. Prija mi.
Razume se, ree akmor, nimalo oduevljeno.
Trebalo je ipak bar desetak minuta da se elja vrati. ene su zaista
bez imalo tankoutnosti.
Od gazdinih koraka, sad sasvim blizu, zatrese se hodnik. Uz kripu se
otvorie vrata na sobi i zalupie se. akmor oslunu, kleei, pa se privue
pregradi. Iznenada mu tanani zraak svetlosti udari u oko. Iz pregrade je
sigurno ispao vor. Pribliavajui se izvoru svetlosti, pratei zrak rukom,
nae rupu u dasci i zalepi oko, ne bez malog oklevanja, i odmah se
odmae. Imao je utisak da je isto tako jasno vien kao to on vidi. Ali se
brzo urazumi i vrati na osmatranicu.
Kovaev krevet bio je ba ispod rupe. Nizak krevet i, to je udno, bez
pokrivaa. Duek i dobro zategnut arav, izuzev neminovne sisate perine
od crvene koe, kakva je bila u svim krevetima u ovom kraju, bili su sve to
se nalazilo u krevetu.
Usmerivi se na ostalo u sobi, ugleda prvo kovaa, golog do pojasa i s
lea. Kao da je bio zauzet nekim pipavim poslom. Ruke mu se nisu videle.
A onda se podigoe i kao da su nekog tapale. Vratie se opasau i
otkopae ga, pantalone spadoe otkrivajui ogromne noge, vornovate
kao palmovo deblo. Nosio je prljave pamune gae, koje sad spadoe.
akmor zau apat, ali nije mogao istovremeno i da gleda i da oslukuje.
Kova izvue noge iz pantalona i gaa i, klatei rukama, okrete se i
poe ka krevetu. Sede. Opet je akmor ustuknuo dok je kova prilazio. Ali
nije mogao da odoli i opet je zalepio oko na rupu. Nije se ak pomerio ni
kad je osetio da mu se Modronosa privlai i pomislio je da e je snai uka
u njuku ako ga bude gnjavila. A potom vie nita nije pomislio, jer mu je
dah zastao. Pred njim je sad bilo ono to su mu dotad skrivala kovaeva
lea. U haljini od belog pikea divna ovekolika lutka od bronze i elika,
isklesana prema liku Klemantine, ila je nestvarnim korakom ka krevetu.
Svetlost lampe, za akmora nevidljive, titrala je u nenim odsjajima po
tananim crtama lica, a metal ruku, uglaan do gipkosti teke svile,
svetlucao je kao neprocenjivo skupocen dragulj.
Automat se zaustavi. akmor vide kako kova nestrpljivo dahe.
Mekim pokretom metalne se ruke podigoe do okovratnika haljine i
strgoe je s lakoom. Bela tkanina pade u krpama na pod. Opinjen,
akmor je razgledao grudi od meke koe, gipke kukove i udesne zglobove
kolena i ramena. ovekolika lutka lagano se oprui na krevet, akmor se
zabaci unazad. Pipajui, poto je grubo odgurnuo devojku, koja ga je
zaikavala, grozniavo je traio pantalone. Runi sat mu je bio u depu.
Pri slaboj svetlosti iz bade proita vreme: etvrt do pet.
Od dana kad ju je zatekao u trpezariji, svakog dana u pola pet
Klemantina se povlaila u svoju sobu, da malo odrema, kako je govorila. U
ovom asu kad su elina krsta lutke dovodila kovaa do ushienja,
Klemantina je u kui na hridi grila svoje tanane prste na aravu, kratko
diui, srena i ona.
akmor se sve vie uzbuivao prilazei rupici na pregradi. Ne
oklevajui pogleda. Istovremeno je rukom traio Modronosu, koja, mada
presrena, nita nije shvatila. Ala su ovi seljaci civilizovani, mislio je
akmor gledajui kovaa.
 XVII

39. junli

Stojei u vodi, zasukanih nogavica i s cipelama u ruci, akmor je

glupo gledao amac. ekao je Anela, i amac ga je ekao. Anel je silazio
niz liticu nosei ebad i poslednje balone vode. Obukao je odelo za more
od utog votanog platna, nepromoivo. Brzo pree ljunkovito alo i
prie akmora. Ovaj se oseao priteran u kripac.
Ne stojte tako s cipelama u ruci, ree Anel. Liite na geaka u
nedelju.
Ba me briga na ta liim, odgovori psihijatar.
I ostavite bradu na miru.
akmor se vrati na suvo i spusti gljarke na stenu. Kad bi digao glavu,
video bi kako iza stenovitog vrha hridi nestaje brzi trag ina za amac.
Kad god budem pogledao ovo udo, rastuiu se, ree.
Ma neete, ree Anel ne bojte se.
Lakim skokom pree vitki mosti koji je vodio na brod. akmor se i
ne pomeri.
emu slue ove saksije, upita Anel kad se ovaj ponovo pojavi.
Zar je zabranjeno nositi cvee, upita ovaj izazivaki.
Ma nije, nije, ree akmor i dodade: ime ete da ga
zalivate?
Vodom, ree Anel. A onda, i na moru pada kia, ako niste
znali.
Svakako, sloi se ovaj.
Ne pravite takvo lice, ree Anel. Smui mi se kad vas
pogledam. Reklo bi se da gubite prijatelja.
Tako i jeste, ree akmor. Zaista ste mi dragi.
I vi meni, ree Anel. Ali eto, vidite, ipak odlazim. Ne ostaje
se zato to neke ljude volimo, ve se odlazi zato to neke druge mrzimo.
Samo nas runa oseanja podstiu da neto uinimo. Kukavice smo.
Ne znam da li je to kukaviluk, ree akmor ali me boli.
Da ne bi bilo suvie kukaviki, ree Anel zainio sam
poduhvat opasnim pojedinostima: ni trunke hrane, rupica u trupu broda i
srazmerno mala zaliha vode. Moe li? Odgovara li?
 Budala, proguna akmor besno.
Tako, ree Anel mada je kukaviluk s moralnog stanovita,
dosta je smelo sa fizikog.
Nije to smelo, ve budalasto, ree akmor.
Ne treba brkati. A onda, ta znai to kukaviluk s moralnog
stanovita? Nije ovek kukavica zato to nekog ne voli ili zato to ga vie
ne voli. To se jednostavno deava.
Opet emo zalutati, ree Anel. Svaki put kad ponemo da
razgovaramo, zaemo u dubokomislenost. Razlog vie da odem, tako bar
neu u vama izazivati zle misli.
Zar mislite da mi drugi daju prilike za bolje, proguna akmor.
Istina je, izvinite, zaboravio sam onu vau uvenu prazninu.
Anel se nasmeja i nestade u utrobi broda. Skoro odmah zatim izae,
i zau se lako brektanje.
Sve je u redu, ree. Mogu da poem. Uostalom, milije mi je
da ih sama podie. Sigurno se ne bih s njom sloio, a svau mrzim.
akmor je gledao bistru vodu, koja je uveliavala oblutke i alge.
Divno more jedva da je podrhtavalo, samo je vrlo tiho umelo, kao da se
vlane usne otvaraju. Obori glavu.
Doavola, ree ne pravite gluposti.
Nikad nisam uspevao da napravim pravu glupost, ree Anel.
Sad sam bar prisiljen. Ne mogu natrag.
ilo se spusti niz mosti i iz depa izvadi kutiju ibica. Sae se i upali
ibicom kraj uvotenog fitilja koji je virio sa kraja tranica.
Tako, ree sad neete vie misliti o tome.
Plaviasti plamen je gmizao, obojica su ga pratila pogledom. Plamen
poute, poraste, pojuri i drvo poe da crni pucketajui. Anel se pope
preko mostia, te ga izbaci na alo.
Zar ga neete poneti? upita akmor odvraajui pogled od
vatre.
Nema potrebe, ree Anel. Priznau vam neto: uasavam se
dece. Dovienja, drugar.
Dovienja, blesava budalo, ree akmor.
Anel se osmehnu, ali su mu oi bile vlane. Iza akmora je vatra
itala i uketala. Anel sie pod palubu. Zau se snano pljuskanje i
pokretne noice poee da vitlaju po vodi. Anel se ispe i uze kormilo. Ve
je brodi dobio ubrzanje i naglo se odmicao od obale, izranjajui sve vie,
srazmerno ubrzanju. Kad je dostigao punu brzinu, inilo se da tanan i
lagan hoda po mirnoj vodi u obliku pene. Anel die ruku, kao u lutkice na
ovoj razdaljini. akmor otpozdravi. Bilo je est asova uvee. Vatra je sad
tutnjala i psihijatar je morao da se odmakne briui lice. Dobar izgovor.
Gust dim se dizao u velianstvenom vihoru. U snanim kolutovima
premai hrid i skoro upravno se die ka nebu. akmor se strese. Primeti da
ve nekoliko minuta mjaue. Mjaukanje aljenja s prizvukom bola, kao u
ustrojenog maka. Zatvori usta i nespretno obu cipele. Vrati se hridi. Pre
no to e se uspeti, poslednji put pogleda more. Jo bljetavi zraci sunca
davali su svetlucav odsjaj nekom tananom predmetu koji je u daljini hodao
po vodi kao neka motobuba. Ili stonoga. Ili pauk. Jednom rei, neto to je
samo ilo po vodi s Anelom, samim, na njemu.
 XVIII

39. Jungust

Sedei kraj prozora, ogledala se u praznom. Vrt pred njom skupio se

na hridi putajui sunce da mu iskosa lie svaku dlaku, poslednje
milovanje pred suton. Klemantina je oseala da je umorna i motrila je na
ono u sebi.
Izgubljena u samoj sebi, tre se kad etvrt od estog asa odzvoni na
dalekom zvoniku.
Hitrim korakom izae iz sobe. Nije ih bilo u vrtu. Sie niz stepenice,
sumnjiava, i namerno poe u kuhinju. Iz perionice su se uli odjeci pranja
rublja Belodupe dok je otvarala vrata.
Deca su privukla stolicu kredencu. Noel ju je drao obema rukama.
Stojei na stolici, Sitroen je dodavao oelu jednu po jednu kriku hleba iz
korpe, a tegla s pekmezom je jo stajala na seditu stolice izmeu
Sitroenovih nogu. Umazani obrazi blizanaca odavali su korienje
plodovima poduhvata.
Kad su uli majku da ulazi, okretoe se i oel brinu u pla, a Noel
odmah za njim. Samo je Sitroen utao. Uze poslednju kriku hleba i
zagrize je, okreui se majci, pa sede kraj tegle s pekmezom. vakao je
mirno, ne urei se.
Pri pomisli da je opet propustila vreme, Klemantinu obuzee stid i
griza savesti, jo jai od onog nezadovoljstva koje bi oseala kad zakasni.
Stav Sitroena i izazivako ponaanje samo su dopunjavali ponaanje
njegove brae. Njegovo mirno suprotstavljanje odraavalo je njegovo
oseanje da i on ini neto zabranjeno, oigledno je zamiljao da majka
namerno sa svom trojicom loe postupa, da ih spreava da uinaju, a ovaj
zakljuak duboko zabole Klemantinu i malo je nedostajalo da i ona brizne
u pla. Ali, ne elei pretvaranje kuhinje u dolinu suza, uspe da umiri svoje
nadraene suzne lezde.
Prie im i uze Sitroena u naruje. Ovaj se tvrdoglavo ukruti. Vrlo
neno ga poljubi u crnpurasti obraz.
Jadno moje malo, ree mu blago nevaljala mama je
zaboravila na vau uinu, hodite, da se uteimo popiemo po olju tople
okolade.
 Spusti ga na zemlju. Suze blizanaca u istom trenutku presuie i oni
radosno brbljajui poletee majci. Trljali su svoja ubrljana lia o njene
crne pantalone, dok je ona prilazila tednjaku, skidala erpu i punila je
mlekom. Skamenjen, s krikom hleba u ruci, Sitroen ju je gledao, njegovo
se naborano elo opusti. Oi su mu bile sjajne od suza, ali se jo kolebao.
Ona mu se arobno osmehnu. On joj uzvrati osmehom, stidljivim kao u
plave veverice.
Videe ve koliko e me voleti, proaputa ona vie za sebe.
Nita vie nee moi da mi zameri.
Eto, sad se ve sami hrane, nisam im vie potrebna, mislila je gorko.
Moda ve umeju i slavine da odvrnu i zavrnu.
Nije vano, jo moe da osvaja. Pruie im toliko ljubavi da e sav
njihov ivot, protkan njenom brigom i panjom, izgubiti svaki smisao kad
ona nije prisutna.
Lutajui pogledom kroz prozor pri tom razmiljanju, vide stub gustog
dima kako se die tamo na strani radionice. Predoseala je ta taj poar
znai, nije ak trebalo ni da proverava. I poslednja prepreka je nestala.
Radionica je pucala i brektala. Komadi ugljenisanog drveta padali su
s krova. akmor je stajao nepomino pred vratima i posmatrao zgarite.
Klemantina mu spusti ruku na rame. On se tre, ali nita ne ree.
Anel je otiao? upita Klemantina.
On klimnu glavom.
Kad sve bude izgorelo, ree Klemantina raistiete prostor
sa sluavkom. Bie to divno igralite za decu. Postaviemo im vebake
sprave. Vi ete ugraditi sprave. Igrae se carski.
akmor se iznenadi i pogleda je, ali uvide da tu nema pogovora.
Vi to moete da uradite, uveravala ga je.
Moj mu bi to vrlo lepo napravio. Imao je zlatne ruke. Nadam se
da su maliani na njega.
TREI DEO
 I

55. janpril

Ve etiri godine i koliko dana kako sam ovde, pomisli akmor.

Brada mu je porasla.
 II

59. janpril

Padala je sitna kia, ona to probija do kostiju. Vrt je bio lepljivo

idak. More se jedva razaznavalo, isto onako sivo kao i nebo, a u zalivu se
kia povodila za vetrom presecajui prostor iskosa.
Nita se ne da uraditi kad je kia. Igra se u sobi. Noel, oel i Sitroen
su se igrali u svojoj sobi. Igrali su se balavljenja. Sitroen je etveronoke
iao du ivice tepiha, zaustavljajui se kod svake crvene are. Nagnuo bi
glavu i pustio ispljuvak. Noel i oel su ili za njim, trudei se da pljunu na
ista mesta. Tanana rabota.
Kia je ipak padala. Klemantina je u kuhinji spremala kau s mlekom.
Ugojila se. Nije se vie minkala. Starala se o deci. Kad bi zavrila posao,
pela bi se da pazi na njih. Kad je ula, Belodupa poe da ih prekoreva.
Vi ste prasii, vi ste mali prljavci.
Kia je napolju, primeti Sitroen, poto je postigao izvanredan,
tanan upljuvak.
Kia je napolju, ponovi oel.
Kia je, oglasi se saeto i Noel, koji se istina je, ba u tom
trenutku trudio oko pljuvanja.
A ko e da isti vae svinjarije?
Ti, ree joj Sitroen.
Klemantina ue. ula je kraj razgovora.
Vi, razume se, ree ona. To vam je posao. Mogu valjda da se
zabavljaju, jadni maliani. Ili mislite da je vreme divno?
To je van pameti, primeti Belodupa.
Dosta, presee Klemantina. Idite vi i peglajte, ja u se o
njima starati.
Devojka izae.
Samo vi pljujte, macani moji, ree Klemantina pljujte ako vas
to zabavlja.
Dosadilo nam je, ree Sitroen i uspravi se.
Hodite, ree brai. Igraemo se voza.
Ko e da pusi mamicu, ree Klemantina.
Ne, ree Sitroen.
 Ne, ree oel.
Noel ne ree nita, jer nije bilo mogue skratiti ve reeno.
Zar ne volimo mamicu? upita Klemantina sputajui se na
kolena.
Kako da ne, ree Sitroen, ali igramo se voza. Treba da se
popne u voz.
Evo, penjem se, ree Klemantina hop, izvolte u kola!
Vii, ree Sitroen. Ti da zvidi kao lokomotiva. Ja sam
mainovoa.
I ja sam, ree Noel i poe da izvodi: Fu! fu!
Ja, poe Noel.
Pa uuta.
O, mili moji, ree Klemantina. I poe da ih ljubi.
Piti, ree Sitroen stiemo.
oel uspori.
Lepo, ree Klemantina promukla od pitanja ba lepo ide
ovaj voz. Hajde da pojedete kaicu.
Ne, ree Sitroen.
Ne, ree oel.
Meni za ljubav, ree Klemantina.
Ne, ree Sitroen.
Ne, ree oel.
Onda u ja da plaem, ree Klemantina.
Ne ume ti, prezrivo primeti Noel, izvuen iz svoje uobiajene
krtosti u recima zaista neuvenom tvrdnjom svoje majke.
Tako znai, ja ne umem da plaem? ree Klemantina i briznu u
pla, ali je Sitroen odmah prekide:
Ne, ree ne ume, ti ini hin-hin-hin. A mi a-a-a.
Onda -a-a-a! ree Klemantina.
Nije to to, ree oel, sluaj
Zahvaen optom atmosferom, Noel uspe da iscedi jednu suzu. oel
nastavi. Sitroen nikad nije plakao. Ali bio je vrlo alostan. Moda ak
oajan. Klemantina se zabrinu.
Vi odista plaete! Sitroene! oele! Noele! Prestanite da se
izmotavate, maii moji! Mali moji! Ne plaite, zaboga! ta je sad?
Nevaljala, zaurla Noel oajno.
 Zloo, vrisnu Sitroen besno.
Hin, hin, jecao je Noel neuteno.
Neu kau, dreknu Sitroen, i nastavi jo jae da se dere.
Neu kau, ree oel.
Neu, dodade Noel.
Kad bi se uzbudili, Noel i oel su govorili kao bebe. Klemantina ih je
milovala i ljubila, potpuno izgubljena.
Mali moji, rede ona. Pa dobro, pojeemo je kasnije. Ne sad.
Sve se zaustavi kao na dodir arobnog tapia.
Hodi da se igramo lae, ree Sitroen oelu.
Da, da, lae, ree oel.
Odmakoe se od Klemantine.
Pusti nas, ree Sitroen igramo se.
Pustiu vas, ree Klemantina. Ali mogu da pletem tu.
U drugoj sobi, ree Sitroen.
Idi u drugu sobu, ree oel. Hajde na lau!
Klemantina uzdahnu i nevoljno izae. elela bi da su sva trojica jo
mali i slatki. Kao onog prvog dana kad su sisali. Obori glavu i utonu u
seanje.
 III

73. februni

Seta obuze akmora

U selo kad je kreno
O starenju misle sneno
Savesti davila ga mora
Prazan je bio, u glavi ni retka
Nikakvog nema tu napretka
Vreme je bilo vlano i tmurno
Blato ljigavo ko kajgana retka
Kad bi u njega cokule gurno.

Neka ptica zakuka. Uh, fuj, fuj! ree akmor. Prekinula si mi

misli. A ba sam lepo poeo. Odsad u o sebi govoriti samo u treem licu.
To mi daje nadahnue. Iao je, i dalje je iao. ivice s jedne i s druge
strane puta posuli su preko zime severnih patki paii (koji su deca
severnih patki, kao to su dentlmenski dentlmeni deca dentlmena) i svi
ti paii naikani po glogovom bunju izgledali su kao vetaki sneg,
eui trbuh otrim kljunovima. Jarak pored puta, svee zelen, potopljen
vodom, pun aba, odmarao se u oekivanju julembarskih sua.
Navozao sam se, nastavi akmor. Ovaj me je kraj naveo na tanak
led. Kad sam stigao, bio sam mlad psihijatar pun poleta, a sad sam mlad
psihijatar bez imalo poleta. Razlika je svakako vrlo velika. I to treba da
zahvalim ovom buavom selu. Ovom prokletom, odvratnom selu. Prvi
susret sa sajmom staraca! Sad me prividno ba briga za sajam starih, sa
eljom tuem egrta i ve sam muio Slavu da se ne bih zamerao. E sad je
dosta! Odluno se bacam na posao. Eto to je mislio akmor. Jer moe
toliko stvari da se desi u mozgu jednog oveka, prosto neverovatno, to
navodi na razmiljanje.
Put je bio klizav pod akmorovim nogama. Pitao je. Mljackao.
Potcikivao. Potklizavao. Nebom su graktale vrlo ivopisne ptice, ali
beumno, jer je vetar duvao u drugom pravcu.
Kako to, pade akmoru na um, da ovde nema ribara? More je tako
blizu i puno rakova, glavonoaca i krljutara koji se jedu. Zato? Zato?
Zato? O, zato?
Zato to nema luke. Bio je sav srean to se toga setio i
samozadovoljno se osmehnu.
Glava velike krave virila je iznad ivice. Prie da je pozdravi, ali bila
je okrenuta na drugu stranu, te je on pozva. Kad se priblii, vide da je samo
odseena glava nabijena na kolac, bez sumnje je krava pogubljena. Bio je i
natpis, ali je pao u jarak. akmor se sae da ga podigne i razabra iz
meavine slova i blata. Idui mrlja put mrlja daje mrlja
e mrlja vie mleka mrlja mrlja mrlja.
On klimnu glavom zaista neraspoloen. Nije mogao da se navikne.
Hajde jo kad su u pitanju egrti! Ali stoka! Baci natpis. Ptice su iskljuvale
oi i nos, te je glava krave liila toliko na obolelog od raka da je to bilo
smeno.
Jo jedna muterija za Slavu, pomisli. I to e se na njega svaliti, i
dobie jo zlata. Zlato mu ne koristi, jer za njega nita ne moe da kupi.
Prema tome, to je jedina zaista vredna stvar poto nema cene.

I akmor pronae zato

Koraajui pun snage
Da pretee tas vage
Na kome lei zlato.

Gle, gle, pomisli akmor. Opet mi se javlja nadahnue, mada je

sutina ove oiglednosti bez znaaja, jer samim sklopom stvari u celini u
datom trenutku Slava je u takvom poloaju da mu zlato nita ne znai. A
osim toga, briga mene za zlato, ali u ovom razmiljanju sam ve preao sto
metara.
Pojavi se selo. Po crvenom potoku je lutao Slavin amac u potrazi za
otpacima. akmor ga viknu. Kad amac prie do njega, on uskoi.
Pa, ree vedro ta ima novo?
Nita, odgovori Slava.
akmor predoseti zadnju misao koja je u njemu klijala od jutros.
uj, ree kako bi bilo da odemo do tebe? eleo bih da ti
postavim nekoliko pitanja.
Pa, ree Slava ne vidim zato ne bi. Hajdemo. Dozvolite!
Kao da ga je opruga izbacila, on skoi u reku. A drhtao je. Dahui se
pribliavao nekom otpatku koji je plivao i uhvati ga vesto ustima. Bila je to
prilino mala aka. Umrljana mastilom. Slava izae iz vode.
Gle, ree arlov klinac opet nije hteo da napie zadatak iz
krasnopisa.
 IV

98. aprigust

Zaista mi se sve vie gadi ovo selo, pomisli akmor gledajui se u

ogledalu.
Podiao je bradu.
 V

99. aprigust

Klemantina je bila gladna. Nije vie uopte ruavala, jer je za rukom

kljukala klince. Proveri da je dobro zatvorila vrata i okrete klju u bravi.
Mirno. Niko nee ui. Vrati se do sredine sobe i malo otpusti pojas svoje
platnene haljine. Gledala se kao kradom u ogledalu na ormaru. Prie
prozoru, pa i njega zatvori. A onda polako poe ka ormaru, meraklijski.
Klju od ormara nosila je okaen konom vrpcom o pojas. Pogleda ga i
uvue ga u bravu. U ormaru je smrdelo. Tanije, mirisalo je na trule.
Smrad je dolazio iz kartonske kutije za cipele. Klemantina je zgrabi i
onjui. U kutiji je na tanjiriu trulio ostatak bifteka. ista trulotina, bez
upljuvaka muva i crva. Samo je meso pozelenelo i smrdelo je, ona pree
prstom preko bifteka, opipa. Prst je upadao. Ona omirisa prst. Prilino
istrulelelo. Paljivo uhvati meso palcem i kaiprstom i oprezno zagrize
trudei se da joj zalogaj bude jasno ogranien. To je bilo lako, meso je bilo
meko. Lagano je vakala, oseajui istovremeno malo ljigavo meso koje joj
je u ustima ostavljalo kiseo ukus i jak smrad koji je izbijao iz kutije. Pojede
meso do polovine, pa ga vrati u kutiju, a ovu na svoje mesto. Pored mesa
bio je i trougao sira u priblino istom stanju, kao zaboravljen u tanjiriu.
Zamoi prst u sir, pa ga oliza i tako nekoliko puta. Sa aljenjem zatvori
ormar i pree u kupatilo da opere ruke. A potom lee na krevet. Ovog puta
nee povraati. Znala je. Sve e u sebi zadrati. Samo treba da je u
dovoljnoj meri gladna. O tome e voditi rauna. U svakom sluaju, naelo
se mora potovati: ono to je najbolje deci. Nasmeja se, seajui se
poetaka, bilo joj je dovoljno da jede ostatke, mast zaostalu na kosti
kotleta, ili masno od unke, ili komadie hleba udrobljene u mleko koji su
se vukli po oljama. Ali takve stvari moe bilo ko, bilo koja majka, sve
majke. Obina stvar. Ljuske od bresaka, to je ve bilo malo tee, zbog
somotastog oseaja na jeziku. Meutim, jesti ljuske od bresaka, nije ni to
bogzna ta. Koliko ljudi jede breskve sa Ijuskom! Ali ona je jedina putala
da joj hrana truli. Deca su zasluivala tu rtvu i to je bila odvratnija,
uasnija, smrdljivija, to joj se njena ljubav prema deci inila vra,
oiglednija, kao da se iz muenja koje je sebi nametala raalo neto istije
i istinitije trebalo je iskupiti sva zakanjenja, svaki trenutak kad nije
mislila samo na njih.
A ipak je nekako neodreeno bila nezadovoljna, jer jo nije mogla da
jede i crve. Shvatila je da podvaljuje sklanjajui od muva ostatke
pokupljene iz ostave. Moda e jednog dana to pasti na njihovu glavu
Sutra e probati
 VI

107. aprigust

Kako sam uznemirena, pomisli Klemantina nalakena na prozor.

Vrt su zlatili sunevi zraci.
Ne znam gde su Noel, oel i Sitroen. Dosad su mogli da padnu u
bunar, da pojedu otrovano voe, da isteraju strelom oko, ako se neko dete
na putu igra lukom i strelama, da dobiju tuberkulozu ako naiu na Kohov
bacil, da se onesveste miriui cvee suvie jakog mirisa, da ih ubode
korpija koju moe da donese deda nekog deteta iz sela, ako je deda bio
istraiva u dalekim zemljama gde ima korpija, da padnu sa drveta, da se
zatre i slomiju nogu, da se igraju kraj vode i da se udave, da se sputaju
niz liticu, omaknu se i skrhaju vrat, da se nabodu na neku staru icu i
dobiju tetanus, da odu u dno vrta, da dignu kamen, ispod kamena da bude
lutka iz koje e da izleti buba i poleti ka selu, uleti u neku staju nekog
ljutog bika, ubode ga u njuku, a bik izjuri iz staje, sve razrui, pobesni,
pojuri putem ostavljajui crne uperke na ivicama okuka i pred kuom
udari u teka kola koja vue star i poluslep konj. Od udara se kola
raspadnu, a metalno pare odleti neverovatno visoko, neki zavrtanj ili
matica, spojka, ekser, okov rude, kuka za zapregu, avao sa paoka,
okovanih, lemljenih krpljenih jasenovim iverjem, rukom tesanim, i to
gvozdeno pare uzleti zvidei ka plavom nebu, preleti batensku kapiju, o
boe, i pone da pada, da pada, u padu oee krilo leteem mravu i otkine
mu ga, a mrav izgubi ravnoteu i pravac i obrui se ka travnjaku, boe moj,
gde su oel, Noel i Sitroen i osetiv, moda, tragove pekmeza, ujede ga.
Sitroene, gde si?
Klemantina je izjurila iz sobe i vikala, van sebe, silazei niz stepenice
u trku. U predvorju se sudari sa devojkom.
Gde su? Gde su mi deca?
Spavaju, odgovori ova iznenaeno vreme je popodnevnog
odmora.
Pa lepo, ovog se puta to nije desilo, ali sve je to mogue. Vratila se u
sobu. Srce joj je udaralo. Zaista je opasno putati ih same u vrt. A svakako
im treba zabraniti da prevru, kamenje. Ko zna ta sve moe da bude ispod
kamenja! Otrovne bube, pauci, iji je ujed smrtonosan, korpioni koji
mogu da prenesu neku tropsku bolest od koje nema leka, zatrovane igle,
koje je tu sakrio neki lekar ubica beei ka selu posle ubistva jedanaestero
svojih bolesnika koji su prethodno sainili zavetanje u njegovu korist, a
podlu prevaru je otkrio prilikom deurstva mladi staista, neobian ovek
rie brade.
ta li je s akmorom? pomisli tim povodom, ili obrnuto. Ne viam ga
vie. Utoliko bolje. Pod izgovorom da je psihijatar i psihoanalitiar, mogao
bi jo da se mea u vaspitanje oela, Noela i Sitroena. Samo s kakvim
pravom, pitam se. Deca pripadaju majci. Poto ih je ona u mukama donela
na svet, njoj i pripadaju. A ne ocu. I poto ih majka voli, nju treba i da
sluaju. Majke bolje znaju ta im treba, ta je za njih dobro, kako da ostanu
to due deca. Kao noge u Kineskinja. Kineskinjama stavljaju noge u
naroitu obuu. Ili steu trakama. Ili moda stegom. Ili elinim kalupom.
Uglavnom, nali su naina da im noge ostanu sasvim male. Trebalo bi
pronai tako neto i za decu. Spreiti ih da porastu. Mnogo su bolji u ovom
dobu. Bezbrini. Nemaju potreba. Nemaju grenih elja. Kasnije e da
porastu. Proirie vidike, elee da odu dalje. A koliko e to znaiti novih
opasnosti! Ako li samo iz vrta izau, ve eto hiljadu novih opasnosti. ta to
govorim? Ne hiljadu ve deset hiljada. I tu ne preterujem. Treba ih po
svaku cenu spreiti da izau iz vrta. Ve se i u vrtu izlau bezbrojnim
opasnostima. Moe neoekivano da duhne vetar i slomije granu koja e na
njih da padne. Da pljusne kia, a ako su znojavi, jer su se igrali konja ili
voza, ili lopova i andara, ili koje druge igre s tranjem, pa pljusne kia,
dobie zapaljenje plua ili plune maramice, ili nazeb, ili reumatizam, ili
deju paralizu, ili tifus, ili arlah, ili male boginje, ili ovce boginje, ili onu
novu bolest kojoj jo niko ne zna ime. A ako naie oluja? I munje i
gromovi? Ko zna, moe ak da doe do pojave koju zovu jonizacijom, ime
je dovoljno gadno da oznai neku stranu stvar, podsea na iniciju. A
koliko se jo stvari moe dogoditi! Ako izau iz vrta, sve, razume se, moe
da bude jo daleko gore. Ali na to sad ne treba misliti. Dovoljno je ve i
ovo to vrt prua. A tek kad budu vei! Da, to su dve najstranije stvari
da porastu i da izau iz vrta. Koje tu sve opasnosti treba predvideti! Istina
je, majka mora sve da predvidi. Ali, ostavimo sad to. O tome u kasnije
razmiljati, samo glavno da ne zaboravim: da ne porastu i da ne izau.
Zasad u se ograniiti na vrt. Jer je i u samom vrtu broj moguih nesrea
ogroman. Eto, ljunak po stazama. Koliko sam puta govorila da je prosto
smeno putati decu da se igraju po ljunku! A ako ga progutaju? Ne da se
to odmah primetiti. I kroz tri dana zapaljenje slepog creva. Hitna
operacija. I ko da operie? akmor? On nije doktor. Seoski lekar? Postoji
samo veterinar u selu. Ostaje im jedino da umru. I to poto se namue.
Temperatura. Jauci. Ne, ne bi jaukali, samo bi cvileli i to bi bilo jo
stranije. A leda ne bi bilo. Nigde leda da im se stavi na trbuh.
Temperatura se penje, penje. iva prevazilazi graninu vrednost.
Termometar prska. A komadi stakla upadne oelu u oko dok gleda
Sitroena kako se mui. On krvari. Niko se za njega ne brine. Svi su zauzeti
oko Sitroena, koji stenje sve slabanije. Koristei guvu, Noel mugne u
kuhinju. Na tednjaku je veliki lonac kljuale vode. Gladan je. Nisu mu dali
uinu kao to to biva, razume se, zaboravili su ga zbog bolesne brae.
Popne se na stolicu ispred tednjaka, da bi dohvatio teglu pekmeza. Ali
devojka ju je pomerila malo dalje, jer joj je trun upao u oko. Do toga ne bi
dolazilo kad bi savesnije istila. On se naginje. Oklizne se. Padne u lonac.
Stigne samo da ispusti jedan vrisak, jedan jedini, i ve je mrtav, ali se jo
trza reeksno, kao raii koje ive bacaju u kljualu vodu. I pocrveni, kao
raii. Mrtav je. O, Noel!
Klemantina pojuri vratima i zovnu sluavku.
Molim, gospoo.
Zabranjujem vam da spremate raie za ruak.
Pa nemamo raie, gospoo, ve goveu peenicu sa krompirom.
Ipak vam zabranjujem.
Dobro, gospoo.
I nikad vie nemojte spremati raie. Ni jastoga. Ni rene rakove.
Ni prstace.
Dobro, gospoo.
Ona se vrati u sobu. Moda bi bilo bolje sve skuvati dok spavaju, a
posle jesti hladno. Tako da nikad ne bude vatre kad su budni i na nogama.
ibice, razume se, briljivo zakljuavati. To se ve i radi. Prokuvanu vodu
koju piju kuvati uvee kad legnu. Sva srea to se setila da prokuva
vodu. Mikrobi gube snagu kad se dobro prokuvaju. Jest, a sve ono to
trpaju u usta dok se igraju u vrtu? Opet vrt. Trebalo bi izbegavati da se
putaju u vrt. Nije vrt nita zdraviji od iste sobe, koja se svakodnevno
riba, razume se, soba je bolja od vrta. Istina, na ploicama mogu da
nazebu. Ali mogu i u vrtu. Ima isto toliko promaje. Pa vlana trava. Lepa
ista soba. Dabome. Ostaju jo prozori. Mogu da se poseku. Da preseku
vene na ruci, a poto se oseaju krivim, da se ne usude da kau, krv tee li
tee, a Sitroen je sve blei. oel i Noel plau, a Sitroen krvari. Vrata su
zakljuana, jer su svi otili za poslom, Noel se uplai od krvi i pokuava da
kroz prozor dozove u pomo, penje se oelu na ramena, nespretno se
uhvati, padne i povredi se i on, presee vratnu venu i za nekoliko minuta
umre, lie mu pobeli kao kre. Ne, ne valja ni zatvorena soba
Pojuri iz sobe i kao luda ena upade u sobu u kojoj su deca spavala.
Sunce je padalo na ruiaste zidove prolazei kroz proreze drvenih
kapaka, ulo se samo trostruko ravnomerno disanje. Noel se promekolji i
promrmlja neto u snu. Sitroen i oel su se smeili u snu, poluotvorenih
pesnica, oputeni, bezazleni. Klemantini je srce jako lupalo. Izala je i
vratila se u svoju sobu. Ovoga puta je ostavila vrata otvorena.
Dobra sam ja majka. Mislim na sve to moe da im se desi. Na sve
nesree koje mogu da ih snau unapred mislim. A da ne govorim o
opasnostima kojima e se izlagati kad budu vei. Ili kad budu izali iz vrta.
Ne! O njima neu sad. Rekla sam da u misliti kasnije. Ima vremena. Ve
ima toliko nesrea na koje treba misliti. Toliko nesrea. Volim ih im
mislim na sve ono najgore to bi moglo da ih snae. Da bih predupredila.
Da bih spreila. Ne uivam ja u tim krvavim predvianjima. Ona se meni
nameu. To dokazuje da mi je stalo do njih. Ja sam odgovorna. Od mene
zavise. To su moja deca. Moram da uinim sve to do mene stoji da im
utedim bezbrojne nesree koje im prete. Aneli moji. Nesposobni da se
brane, da prosude sami ta je za njih dobro. Ja ih volim. Ja to za njihovo
dobro mislim na sve. Nije to nikakvo uivanje za mene. Najeim se kad
pomislim da mogu da pojedu otrovne bobice, da sednu na mokru travu, da
ih udari grana po glavi, da padnu u bunar, da se skotrljaju sa hridi, da
progutaju oblutak, da ih izujedaju mravi, pele, pauci, ozare koprive
iskljuju ptice, da miriu cvee, da ga miriu suvie snano pa da im uleti
latica u nozdrvu, zapui nos, stigne do mozga te umru tako mali, da padnu
u bunar i udave se, da im se srui grana na glavu, da se razbije prozor, krv,
krv
Nije vie mogla da izdri. Beumno ustade i neujnim koracima ode u
deju sobu. Sede na stolicu. Odatle ih je svu trojicu videla. Spavali su bez
snova. Malo-pomalo pa i ona zadrema, zgrena, brina. U snu se
povremeno trzala kao pas koji misli na krpelja.
 VII

135. aprigust

Uf, pomisli akmor stiui u selo, ovo je sigurno ve hiljaditi put

kako dolazim u ovu prokletu selendru i vie nita novo ne mogu uz put da
otkrijem. Istina, to mi ne bi smetalo da otkrijem neto drugo. Najzad,
ovoga puta emo bar imati i neku razonodu.
Svuda su bili izlepljeni plakati. Beli plakati s ljubiastim tekstom,
verovatno napravljeni na maini za umnoavanje. DANAS POPODNE
GALA-PREDSTAVA i tako dalje, i tako dalje. Predstava se odrava u
ambaru iza popovske kue. Oigledno je organizator predstave bio paroh.
Na crvenom potoku Slavi ni traga ni glasa. Mora da je bio dalje, iza
okuke. Iz svih kua izlazili su uparaeni ljudi, to jest obueni kao za
pogreb. egrti su ostajali kod kue. A da im ne bi bilo krivo, isprebijali bi ih
na dan predstave, te bi bili vrlo sreni to ostaju sami itavo popodne.
akmor je sad znao sve uglove, preice i zaobilazne puteve. Pree
preko trga, gde se redovno odravao sajam starih, proe pored kole,
nekoliko asaka kasnije obilazio je crkvu, da bi uzeo kartu na biletarnici,
koju je dralo jedno dete iz crkvenog hora. Kupio je skupo mesto da bi
bolje video. Potom ue u upu. Nekolicina je bila ispred njega, a nekoliko
njih iza njega. Na vratima upe drugo dete iz hora je iscepalo pola njegove
karte tanije, precepilo je elu kartu na dve polovine i vratilo mu
polovinu. Tree dete je smetalo jednu porodicu, a akmor je ekao da se
neko postara za njega, to se uskoro i dogodi. Sva tri deteta iz hora bila su
u sveanom odelu, crvena suknja, kapica i ipkane krpice. Ovo poslednje
zgrabi akmorovu kartu i povede psihijatra do fotelja u parteru. Paroh je u
upu natrpao sve stolice, koliko god ih je bilo u crkvi, toliko stolica da su
ponegde bile jedna na drugoj i nije se na njih moglo esti, ali je to
doputalo da se proda vie karata.
akmor sede na svoje mesto i preko volje opali amar detetu koje kao
da je ekalo napojnicu, te se ovo izgubi ne ekajui ostatak. Ostatak bi se,
po svoj prilici, sastojao od nekoliko prigodnih uki; bilo je prirodno da se
akmor ne die javno protiv lokalnih obiaja, uprkos svom gaenju pred
tim postupcima. Sad poe da razgleda pripreme uinjene za predstavu,
oseajui se nelagodno i zbunjeno.
 Usred upe, okruen sa etiri strane stolicama, stajao je savreno
pravilan ring napravljen od etiri izrezbarena stuba, uvrena jakim
metalnim kablovima i povezana konopcima od crvenog somota. Dva
naspramna stuba prikazivala su samo poznate prizore iz Isusovog ivota:
Isus ee tabane kraj puta, Isus s litrenjakom crnog, Isus peca na udicu,
jednom rei izvod iz klasinih ilustracija veronauke. Ona druga dva su
imala, naprotiv, originalnih obeleja. Ovaj levo, blii akmoru, podravao
je trozubac sa zupcima nagore i bio ukraen prizorima iz pakla koji bi
naisto (ili naprljavo) naterali i jednog dominikanskog fratra da pocrveni.
ak i nekolicinu dominikanskih fratara. ak i jezuitskog pukovnika.
Poslednji stub, u vidu krsta, bio je obiniji i i prikazivao je paroha golog i s
lea, kako trai dugme za okovratnik pod krevetom.
Ljudi su stalno ulazili; zvuk pomeranja stolica, psovke onih koji nisu
imali gde da sednu, jer su tedeli na karti, piskavi uzvici dece iz hora,
snaan zadah nogu publike i jecanje nekolicine staraca kupljenih na
vaaru i dovedenih ovamo da bi ih tipali za vreme odmora stvarali su
uobiajenu atmosferu nedeljnog provoda. Zau se iznenada glasno
kripanje, kao kad se puta izlizana ploa, i odjeknu gromoglasan zvuk iz
zvunika kojeg akmor, digav glavu, ugleda okaenog o gredu ba iznad
ringa. Trebalo mu je nekoliko sekundi dok je prepoznao glas paroha.
Uprkos loem tonu, njegove su rei bile razumljive.
Ne valja, zaurla on na pozdrav.
Ha-ha-ha, doeka ga gomila oduevljena ovim poetkom.
Neki su od vas, u svom odvratnom cicijaluku i nedostojnom
sitniarstvu, hteli da pijunu na nauk Jevanelja. Kupili su loa mesta. Zato
e stajati. Ovo je raskona predstava u znaku Gospoda, raskonog bia, i
svako ko u ovakvoj prilici odbija da se ponaa shodno toj raskoi bie
kanjen kao grenici koji e se veno pei u paklu na bednoj vatrici od
drvenog umura, treseta, pa moda ak i od suve trave!
Vraajte pare! Vraajte pare! vikali su oni koji nisu imali mesta
za sedenje.
Nee vam se vratiti pare. Sedite kako znate, ili nemojte da sedite.
Boga je ba briga. Stavili smo na vae stolice druge stolice, naopake, da
biste shvatili da je cena tih mesta jedva dostojna stolica koje sede na
stolicama. Viite, bunite se, bog je rasko i lepota, to niste kupili skuplje
karte. Oni koji to ele mogu da doplate, ali im loa mesta ostaju. Pokajanje
ne donosi i oprotaj.
Ve su nalazili da pop pomalo preteruje. akmor se okrete zauvi
neku glasnu lomljavu. Vide potkivaa gde stoji na jevtinim mestima. Drao
je po jednu stolicu u svakoj ruci i udarao ih jednu o drugu. Ve pri drugom
sudaru stolice se raspadoe u iverje. On odbaci komade prema zategnutoj
zavesi, koja je predstavljala kulise. To bi znak za poetak. Svi koji su kupili
jevtine karte zgrabie stolice i poee da ih lome. Oni slabiji su svoje
stolice dodavali kovau.
Iverje je letelo kroz optu larmu i silovito prodirale izmeu dva krila
zavese. Bolje usmeren hitac zatrese ipku zavese. Iz zvunika se zau
urlanje popa:
Nemate pravo, raskoni bog prezire vae ponaanje bednika, vae
prljave arape, vae usrane gae, pocrnele okovratnike i pokvarene zube.
Bog ne puta u raj tanke zaprke, slabo uhranjene pevce i izgladnele koke.
Bog je veliki srebrni labud. Bog je soko od sara u blistavom trouglu,
dijamantsko oko na dnu zlatnog nonog suda. Bog je slast merena
karatima, platinska tajna, on je stotinu hiljada prstenova vitezova
Malampje, bog je vena votanica u rukama vladike u kadifenom plastu.
Bog ivi u plemenitom metalu, u tenom biserju kipue ive, u kristalu
etera. Bog vas gleda, balegari, i bog vas se stidi.
Na zabranjenu re, gomila, ak i oni koji su sedeli, poe da se buni.
Dosta, pope! Daj predstavu!
A stolice su samo letele.
Stidi vas se! Grubi, prljavi, sivi, vi ste paavre ovog sveta, krompir
nebeskih povrtnjaka, korov boanskog vrta, vi ste jao! jao! jao!
Bolje nanianjena stolica potpuno je oborila zavesu i svi ugledae
paroha u gaama kako podskakuje pred mirkofonom drei se za glavu.
Predstavu, pope! zaurla gomila u jedan glas.
Dobro! Jao! Dobro! ree paroh. Evo, evo!
Buka se namah stia. Sad su se skoro sve stolice popunile, a deca se
uurbae oko paroha. Jedno mu prui neki mrki i okrugao predmet u koji
on gurnu aku. To isto uini i drugom rukom. A onda paroh obue raskoni
domai ogrta svetloute boje i uskoci na ring. Mikrofon mu je visio oko
vrata, te ga on skide i okai na za to predvienu icu.
Danas u se najavi bez uvoda boriti u 10 rundi po 3 minuta
snano i odluno protiv avola. Skupom proe amor neverice.
 Ne smejte se, dreknu pop. Neka oni koji ne veruju dobro
gledaju.
Na njegov znak crkvenjak u tren oka iskoi iz kulisa. Rairi se jak
miris sumpora.
Pre osam dana, saopti paroh evo ta sam otkrio: moj je
crkvenjak avo!
Crkvenjak bljunu prilino ubedljiv plameni mlaz. Uprkos duini
kune haljine, dobro su se videle crne dlakave noge i ravasti papci.
Aplauz za njega, predloi paroh.
Prasnu pljesak, ali brzo umue. Crkvenjak kao da se uvredi.
ta bi moglo bogu da bude milije od jedne raskone borbe poput
onih koje su organizovali rimski imperatori, pravi poznavaoci raskoi.
Dosta, ree neko edni smo krvi.
Dobro, ree paroh. Dobro, dobro! Samo jo da dodam. Vi ste
jadni primitivci.
Smae ogrta, dva deaka iz crkvenog hora izigravala su sekundante.
Crkvenjak nije imao nikoga uz sebe. Deca spremie lavor, stoliicu i ubrus,
a paroh stavi titnik za zube. Crkvenjak izgovori samo jednu kabalistiku
re i njegov crni ogrta planu na njemu i nestade u oblaku crvenog dima.
On se iskezi i poe da se zagreva udarajui u prazno uz skakutanje. Paroh
preblede i die ruku da se prekrsti, ali ga crkvenjak presee:
Samo bez niskih udaraca na samom poetku..
Deak iz hora udari ekiem u bakarnu tavu. Crkvenjak, koji je stajao
u uglu kraj izrezbarenog trozupca, prie sredini ringa. Publikom proe
uzdah zadovoljstva na zvuk udarca u erpu za slatko.
avo odmah krenu u napad kratkim desnim kroeima koji su svaki
trei put nalazili rupu u parohovom gardu. Ovaj je imao lepu igru nogu,
tano reeno nogu punakih, uhranjenih, ali hitrih, uprkos izvesnoj
neujednaenosti. Paroh, prinuen na desne direkte, trudio se da
protivnika dri na odstojanju. Koristei visoki gard avola, koji je smerao
da zada niz bonih udaraca, paroh smesti dva leva direkta u predeo srca, a
crkvenjak prostaki opsova. Publika udari u pljesak. Pop se ve uzoholio
kad ga snae nepredvien aperkat tano u vilicu, koji ga dobro prodrma.
Zatim ga avo napade nizom levih direkta i rasee mu desnu arkadu. avo
kao da je eleo da prikae svu raznovrsnost svojih udaraca. Crveni tragovi
ve su se javljali na telima oba borca, a paroh je, reklo bi se, bio i zaduvan.
Poto je crkvenjak bio uporan, on mu ree:
Vade retro
Na to se crkvenjak samo zasmeja, i to tako da se od smeha
presamitio, a paroh iskoristi priliku i dvaput ga zviznu po njuci. Brinu
krv. Istog asa odjeknu gong i borci se povukoe svaki u svoj ugao. Paroha
odmah salete ono troje dece iz hora. Publika je pljeskala, jer je bilo dosta
krvi. avo zgrabi kantu s benzinom, natee i dobro otpi, pa ispljunu bogat
plameni mlaz, koji pregpre icu mikrofona. Publika oduevljeno zapljeska.
akmor je smatrao da se paroh dobro dri, i kao organizator i kao
takmiar. Ideja borbe s avolom inila mu se jedinstvenom.
Za to vreme su se deca uurbala oko paroha. Zaista nije izgledao
slavno, a krupne modrice su se sad lepo videle na njegovoj anatomiji.
Druga runda! najavi dete s gongom i udari: bang!
Ovog puta avo kao da je reio da stvar rei bez odlaganja. Napade
kao lud ne dajui popu oka otvoriti. Pljutali su buboci kao grad, ukoliko
grad moe da pljuti. Pop je stalno uzmicao, a dvaput ak ue u klin i
obesi se o protivnika, na veliko nezadovoljstvo publike. Koristei mali
predah, on obema rukama zgrabi crkvenjaka za glavu i tresnu ga kolenom
u nos. avo uzmae uz glasan uzvik bola.
Sva deca viknue u glas, vrlo zadovoljna:
Podvaljuje! iveo paroh!
Sramota! viknu avo trljajui nos uz najoitije znake bola.
Pop se krivio presrean. Ali to je bilo samo lukavstvo avola, koji se
baci na popa i posle dva strana kroea u predeo digerice smesti jedan
aperkat namenjen vilici, ali ga paroh nehotice doeka levim okom. I ovo
se zatvori.
Sreom po paroha, odjeknu gong. Paroh ispra usta nekoliko puta, a
na oko mu privrstie sirov biftek s. rupom na sredini da bi mogao da vidi,
kad bi njegovo jadno oko to bilo u stanju. Za to vreme se avo upustio u
razne ludorije koje su nailazile na veliko odobravanje publike; tako je, na
primer, smakao gae i pokazao zadnjicu staroj bakalki i postigao
izvanredan uspeh.
Usred tree runde, koja je za paroha bila jo gora, ovaj, titei se
jednom rukom, drugom povue icu mikrofona, ranije ve za to
pripremljenu, te se ovaj srui crkvenjaku na glavu i crkvenjak pade
onesveen. Paroh se ponosno proeta oko ringa s pesnicama ukrtenim
iznad glave.
Pobedio sam tehnikim nokautom. Bog u meni je izvojevao
pobedu, bog raskoi i bogatstva! Bog, u tri runde.
O, a, o! zau se u publici.
Seljani zanemee za trenutak, toliko je sve brzo ilo. A onda zaurlae,
jer je ovako minut ispao vrlo skup.
Vraaj pare, pope! zaurla gomila.
Ne! odvrati pop.
Vraaj pare, pope!
Polete jedna stolica, pa druga. Pop iskoi sa ringa. Zasue ga gomilom
stolica.
akmor se probijao ka izlazu, kad ga neko udari iza uha. On se
nagonski okrete i uzvrati. Svog protivnika prepoznade u asu dok mu je
razbijao vilicu bio je to stolar. On se srui pljujui zube. akmor
pogleda svoju ruku koa mu je pukla na dva zglavka. On ih oliza.
Obuzimala ga je nekakva nelagodnost. Strese se slegnuvi ramenima:
Vrlo vano pomisli. Zato je Slava tu. I tako je trebalo da
odem do njega zbog onog amara detetu iz hora.
Jo mu je bilo do tue, te udari u ono to mu se nalo na putu. Udarao
je i bivalo mu je sve lake, jer je udarao po odraslima.
 VIII

135. aprigust

Kad akmor ue kod Slave, ovaj se ba oblaio. Upravo se okupao u

kadi od suvog zlata i poto je okaio staro radno odelo o klin, navukao je
raskoni domai ogrta od zlatnog brokata. Zlata je bilo svuda,
unutranjost stare kue kao da je bila izlivena u jednom komadu od
skupocenog metala. Zlato se prelivalo iz sanduka, posue, stolice, stolovi,
sve je bilo uto i blistavo. Ovaj je prizor porazio akmora prilikom prve
posete, ali sad ga je gledao isto onako ravnoduno kao i sve to nije bilo
neposredno vezano za njegovu opsesiju, to jest nije to vie ni primeivao.
Slava mu ree dobar dan i zaudi se to ga vidi u takvom stanju.
Tukao sam se, ree akmor na parohovoj priredbi. Svi su se
tukli. ak i on sam, ali on nepoteno. Zato su se ostali i umeali.
Oduevljeni to im se dala prilika, ree Slava sleui ramenima.
Ja, poe akmor ovaj, malo me je sramota, jer sam se i ja
tukao. Pa poto sam ve svratio do vas, doneo sam neto sitnia.
I prui mu gomilicu zlatnika.
Pa da promrmlja Slava gorko brzo ste se prilagodili. Ali
sredite malo to odelo. Ne brinite nita, preuzimam vau sramotu.
Hvala, ree akmor. A sad da nastavimo s radom.
Slava spusti zlatnike u pozlaenu pepeljaru i utke lee na divan u
dnu sobe. akmor sede kraj njega.
Priajte, ree opustite se i govorite. Stigli smo do onog
dogaaja u koli kad ste ukrali loptu.
Slava pree rukom preko oiju i poe da govori. Ali ga akmor isprva
nije sluao. Bio je zauen. U asu dok je starac sputao ruku na elo
uinilo mu se, moda mu se samo prividelo, da kroz aku vidi grozniav i
nemiran pogled svog pacijenta.
 IX

136. aprigust

Kad bi se osetio intelektualcem, akmor bi se povlaio u Anelovu

biblioteku i itao. Tamo je bila samo jedna jedina knjiga, ali bila je
potpuno dovoljna odlian enciklopedijski renik u kome je akmor
nalazio, sreene po azbunom mada ne i loginom redu, bitne elemente
svega to obino sadre biblioteke, sve to skupljeno u jednu, dodue
neprijatno glomaznu knjigu.
Obino bi se zaustavljao na strani sa zastavama, gde ima i boja, a
tekst, manje gust no na ostalim stranama, odmarao mu je i razvedravao
duh. Druga zastava sleva krvavi zub na crnom polju toga ga dana
podseti na sitan divlji eboj koji se moe nai u umi.
 X

1. julembar

Troje se dece igralo u vrtu podalje od kue, lepo su izabrali mesto:

bilo je tu u pogodnoj srazmeri ljunka, zemlje, trave i peska. Bilo je i hlada
i sunca, i suhog i vlanog, i mekog i tvrdog, i mineralnog i biljnog, i ivog i
mrtvog.
Malo su govorili. Kopali su gvozdenim aovima svaki svoju
pravougaonu rupu. S vremena na vreme bi aov naiao na neku zanimljivu
stvar koju bi vlasnik smesta vadio i slagao na gomilu ranijih otkria.
Posle stotinu zamaha aovom Sitroen stade i ree.
Stop!
oel i Noel ga posluae.
Naao sam zeleni, ree Sitroen.
Pokaza im siuan predmet smaragdnog sjaja.
Evo crnog, ree oel.
Evo zlatastog, ree Noel.
Rasporedie tri stvarice u temena trougla, a Sitroen ih oprezno
poveza suhim granicama. A onda sedoe svaki kraj jednog temena i
stadoe da ekaju.
Iznenada se izmeu tri stvarice provali zemlja i pojavi se bela,
majuna ruka, pa i druga. Ruke se vrsto uhvatie za ivice pukotine i izroni
svetla prilika visoka desetak santimetara. Bila je to devojica duge plave
kose. Poe da alje poljupce deci i da igra. Igrala je nekoliko minuta ne
izlazei iz trougla. Potom se naglo zaustavi, pogleda u nebo i uvue se u
zemlju isto onako hitro kao to se i pojavila. Umesto tri dragulja ostadoe
samo tri obina kamika.
Sitroen ustade i rasturi granice.
Dosta mi je, ree. Hou neku drugu igru.
oel i Noel su opet poeli da kopaju.
Siguran sam da emo nai jo neto, ree Noel.
U tom asu njegov aov udari o neto tvrdo.
Evo ogromnog ljunka, ree.
Da vidim, ree Sitroen.
Sitroen liznu lepi uti kamen blistavih pukotina da vidi da li je i
ukusan kao to je lep. Skoro. Zemlja je kripala pod zubima, a u jednoj
upljini bila je mala uta glista. On je zagleda.
Ovo ree Sitroen nije ona prava. Moe ipak da je pojede,
ali to nije ona prava. Plave su one prave, od njih se leti.
Zar ima plavih? upita Noel.
Ima, odgovori Sitroen.
Noel oproba utu. Vrlo prijatna. Mnogo ukusnija od zemlje, u svakom
sluaju. Meka. Ljigava. Odlina.
oel je, meutim, poduhvatio lopatom teak kamen. Odmeri ga. Dve
crne gliste.
Jednu prui Sitroenu, koji je radoznalo zagleda, ali je prui Noelu,
dok je oel sladio onu drugu.
Nita naroito, ree kao makarone.
Da, ree Sitroen ali plave su odline, kao ananas.
Istina? upita oel.
A posle leti? ree Noel.
Ne, poleti odmah, ree Sitroen pre toga treba raditi.
Moda bismo mogli prvo da radimo, ree Noel. A ako
naemo prave, odmah emo poleteti.
O, ree oel, koji je za to vreme kopao naao sam lepo,
sasvim novo seme.
Da vidim, ree Sitroen.
Bilo je to seme krupno skoro kao orah.
Treba pet puta pljunuti na njega, ree Sitroen pa e
proklijati.
Jesi li siguran? upita oel.
Siguran. Samo ga treba poloiti na sve list. Idi nai list, oele.
Iz semena nie majuno drvo ruiastih listova. Izmeu njegovih
grana od srebrne ice letele su ptice pevaice. Najvea od njih bila je jedva
kao nokat na Noelovom malom prstu.
 XI

347. julembar

Evo ve est godina, tri dana i dva asa kako sam se zakopao u ovom
prokletom mestu, pomisli akmor gledajui svoj obraz u ogledalu.
Brada mu se drala srednje duine.
 XII

348. julembar

akmor je upravo izlazio kad srete Klemantinu u hodniku. Nije je

vie uopte viao. Ve mesecima. Dani su tako ustaljeno i neprimetno tekli
da im je gubio raun. Ona ga zadra.
Kamo ste to krenuli?
Kao i obino, ree akmor da obiem svog starog prijatelja
Slavu.
I dalje ga psihoanalizirate? upita Klemantina.
Hm da, rae akmor.
Dugo to traje.
Mora da bude potpuno.
Glava vam je sve vea, primeti Klemantina.
On se malo odmae, jer mu je govorila iz neposredne blizine, a on je
u njenom dahu nepobitno oseao miris leine.
Moda, ree akmor. A on je sve prozraniji i poinjem
zaista da se brinem.
Kao da vas to nije usreilo, ree Klemantina. A toliko ste
dugo traili pacijenta.
Svi su mi se izmakli jedan za drugim, ree akmor. Morao
sam se zadovoljiti Slavom, jer mi je on jedini ostao. Ali priznajem da
njegova mentalna sadrina nije ba najveselija za onoga koji je prima.
Koliko ste odmakli? upita Klemantina.
Molim?
Koliko je odmakla vaa psihoanaliza?
Pa, rekao bih prilino, ree akmor. U stvari, to se vie blii
trenutak ispitivanja najlinijih pojedinosti, sve sam uznemireniji. Ali sve to
nema znaaja. Recite mi ta je s vama? Ne viate se vie za stolom, ni u
podne ni uvee.
Jedem u svojoj sobi, ree Klemantina zadovoljno.
A, tako! odvrati akmor.
Pogleda stas mlade ene, pa e jednostavno:
Kao da vam to prija.
Jedem samo koliko moram, ree Klemantina.
 akmor se oajniki trudio da odri razgovor.
A raspoloenje je dobro? upita priglupo.
Pa ne bih rekla, i jeste i nije.
ta ne valja?
U stvari, plaim se.
ega se plaite?
Plaim se za decu. Svakog asa. Moe im se dogoditi bilo ta. I ja to
zamiljam. Proste stvari. Ne muim se nemoguim stvarima ili ludim
mislima, ne. Ali i najprostiji niz sluajnosti koje bi im se mogle desiti
dovoljno me plai. A ne mogu da se oslobodim tih misli. Razume se, ak i
ne raunam s onim to bi im se moglo dogoditi izvan vrta. Sreom, dosad
im nije padalo na pamet da izau. Ali zasad izbegavam o tome da mislim,
jer bi mi se u glavi zavrtelo.
Ali, nikakva im opasnost ne preti, deca manje-vie svesno znaju
ta je za njih dobro i ne dovode sebe u teak poloaj. Sem izuzetno.
Mislite?
Uveren sam, ree akmor. Inae ne bi bilo ni vas ni mene.
To je donekle tano, ree Klemantina. Ali ona su toliko
razliita od ostale dece.
Da, da, ree akmor.
A ja ih toliko volim. Mislim da ih volim toliko da sam u glavi
preturila sve ono to bi im se moglo desiti u ovoj kui i ovom vrtu i ne
mogu vie oka da sklopim. Ne moete ni zamisliti koliko tu ima
mogunosti za nesreu. Shvatate li kakvo je to muenje za majku koja voli
svoju decu kao to ih ja volim? Ali toliko i posla ima u kui i ne mogu da
idem stalno za njima i da pazim na njih.
A sluavka?
Glupa je, ree Klemantina. S njom su u veoj opasnosti no
kad su sami. Potpuno je bezoseajna i zato ih radije drim to dalje od nje.
Kad bi deca kopala malo dublje po vrtu i sluajno naila na naftu, nafta bi
iknula i sve ih podavila, ona ne bi umela da se snae. Ne moete ni
zamisliti moje strepnje! Jer ih toliko volim.
Zaista, ree akmor. Primetio sam da nijednu pretpostavku
ne zanemarujete u svojim predvianjima.
A jo me neto mui, ree Klemantina. Njihovo vaspitanje.
Sva drhtim pri pomisli da treba da idu u seosku kolu. Razume se, ne
dolazi u obzir da idu sami. Ali ne mogu ih pustiti ni s tom devojurom.
Sigurno bi im se dogodila neka nesrea. Ja u ih voditi, a vi ete me s
vremena na vreme zameniti, ukoliko mi obeate da ete biti vrlo
predostroni. Ne, ne, mislim da je ipak bolje da ih vodim ja. Istina, jo je
rano za kolu, ipak su jo vrlo mali. Pri pomisli da treba da izau iz vrta
toliko se uplaim da nisam u stanju ni da sagledam sve mogue opasnosti.
Dovedite domaeg uitelja u kuu, ree akmor.
I na to sam pomiljala, ree Klemantina ali priznajem da sam
ljubomorna. To je glupo i prosto, ali ne bih mogla da podnesem njihovu
privrenost bilo kome drugom osim meni. A ako to bude dobar uitelj oni
e ga sigurno zavoleti. Ako bude lo uitelj, ne elim da mu moja deca
padnu u ruke. Bilo kako bilo, mada nemam mnogo poverenja u kolu,
tamo bar postoji nekakav uitelj, a problem domaeg uitelja ini mi se
nereiv.
Paroh bi bio uitelj u skladu sa tradicijom, ree akmor.
Ja nisam pobona i ne vidim zato bi trebalo da svoju decu tako
vaspitavam.
Ne bih rekao da im ta opasnost preti s ovim popom, odvrati
akmor, Njegovo shvatanje religije ini mi se prilino zdravo i ne
mislim da izaziva veliki zanos.
Paroh ne bi ni pristao, presee Klemantina, te se problem ni
ukoliko ne menja. Morae da idu u selo.
ujte, ree akmor ako razmislimo, videemo da na tom
putu i nema kola. Jedva jedna ponekad.
U tome i jeste stvar, prihvati Klemantina ima tako malo kola
da niko na njih i ne misli, a kad naiu, opasnost je utoliko vea. Sva se
najeim kad na to pomislim.
Govorite kao delfska proroica, ree akmor.
Prestanite da se rugate, ree Klemantina. Ne, zaista ne vidim
bolje reenje do da ih ja vodim u kolu i da ih vraam kui. ta ete, kad
majka voli svoju decu, nijedna joj rtva ne pada teko.
Manje su vam brige zadavali kad ste preskakali vreme dojenja i
odlazili da se verete po stenju, primeti akmor.
Ne seam se da sam ikad tako neto uinila, ree Klemantina.
A ako i jesam, mora da sam bila bolesna. U svakom sluaju, nije lepo od
vas to mi to govorite. Znate dobro da je to bilo jo u ono doba kad je
Anel bio tu, a njegovo me je prisustvo dovodilo do izbezumljenja. Ali sad
su se stvari izmenile i ja snosim punu odgovornost za njihovo vaspitanje.
Zar se ne plaite da e na taj nain suvie da se veu za vas,
primeti psihijatar stidei se malo svojih rei.
Ima li ega prirodnijeg? Ta su mi deca sve, jedini smisao ivota, i
pravo je da se zauzvrat naviknu da se u svakoj prilici na mene oslanjaju.
Ipak ree akmor mislim da preuveliavate opasnost jer
ako je tako, moete je nai bilo gde. Eto, na primer, udi me da im
dozvoljavate upotrebu higijenskog papira. Mogli bi da se ogrebu, a ko zna,
pretpostavimo da je ena koja je pakovala paketie jednostavno otrovala
svoju porodicu arsenikom odmeravajui tanu dozu na prvom listu: taj
listi moe da bude zatrovan i opasan Pri samom dodiru vae dete moe
da se srui Trebalo bi da im liete zadnjicu
Ona se zamisli.
Znate, ree ivotinje to ine za svoje mlade moda bi i
dobra majka trebalo da je takva.
akmor je pogleda.
Mislim da ih zaista volite, ree ozbiljno. A najzad, kad ovek
zrelo razmisli, ova pria o arseniku i nije nemogua.
Da poludi, ree Klemantina i brinu u pla.
ta da radim, o, ta da radim!
Smirite se, ree akmor pomoi u vam. Tek sam sad shvatio
da je problem vrlo sloen. Ali sigurno moe da se rei. Idite, odmorite se.
Ona poe.
To se zove strast, pomisli akmor nastavljajui put.
Poeleo je da moe da je ispita. Ovako je, u svakom sluaju, mogao da je
posmatra. Meutim, neka jo neuobliena misao, koju nije uspevao da
uhvati, stalno ga je golicala. Neuobliena misao. Misao neuobliena. Bilo
bi svakako zanimljivo uti miljenje dece.
Ali ima vremena.
 XIII

7. oktembar

Igrali su se na travnjaku pod prozorom svoje majke. Sve je manje

doputala da odlaze dalje.
Sad ih je gledala pratei im pokrete i pokuavajui da im uhvati
pogled. oel nije bio ivahan kao obino, vukao se jedva pratei igru. U
jednom trenutku ustade, opipa pantalonice i pogleda brau. Ovi poee da
skau oko njega kao da im je rekao neto vrlo smeno. oel je pesnicama
trljao oi i plakao, to je bilo oigledno.
Klemantina izae iz sobe, sie niz stepenice i zaas se stvori u vrtu.
ta je, milo moje?
Boli tiba, jecao je oel.
ta si jeo? To ti je ona blesavica dala opet neto io ne valja,
anele moje.
oel je stajao rairenih nogu, uvuena stomaka, isturene zadnjice.
Ukakio sam se, zarida oel oajno.
Sitroen i Noel ga pogledae prezirno.
Jo je beba, ree Sitroen. Svrava u gae.
Prava beba, ree Noel.
De, de ree Klemantina ne budite takvi prema njemu! Nije
on kriv. Hodi, zlato, hodi, obui u ti iste gae i dobie kaiku nog
sirupa za probavu.
Sitroen i Noel se skamenie od iznenaenja i zavisti.
oel je sav srean kaskao za Klemantinom.
Sramota, ree Sitroen, ukaki se u gae i jo mu daju sirup za
probavu.
Jeste, ree Noel hou i ja.
Pokuau da isteram, prihvati Sitroen.
I ja, ree Noel.
Napee se svom snagom, prosto pomodree, ali nije ilo.
Ne mogu, ree Sitroen. Samo sam se malo upikio.
Vrlo vano, ree Noel neemo dobiti sirup, ali zato emo
oelu da sakrijemo mecu.
Gle, ree Sitroen, iznenaen duinom Noelove reenice.
Lepo si se setio, samo da ga nikako ne nae.
Noel se namrti od napora. Razmiljao je. Okretao je glavu desno-
levo traei mesto. Nije ni Sitroen zaostajao, neuroni su mu radili punom
parom.
Gledaj, ree tamo!
To tamo bio je prostor gde je devojka prostirala rublje na visoke ice.
U podnoju jednog od belih stubova ocrtavali se su obrisi stoliice.
Sakriemo ga na drvo, ree Sitroen. Uzeemo Belinu
stoliicu. Samo brzo, pre no to se vrati. Potrae koliko su ih noge nosile.
Ali, zadihano e Noel u trku moi e da ga uzme.
Nee, ree Sitroen. Nas dvojica zajedno moemo da
podignemo stoliicu, a on sam ne moe, shvata?
Misli? upita Noel.
Videe, ree Sitroen.
Dooe do stoliice, mnogo vee no to je izgledala izdaleka.
Treba da pazimo da se ne preturi, ree Sitroen inae neemo
moi da je uspravimo. Teturajui se, odmakoe se vukui stvar.
Ih, ba je teko, ree Noel poto su preli desetak metara.
Pouri, ree Sitroen ona e se vratiti.
 XIV

Eto, ree Klemantina sad e opet biti ist.

Ona baci komad vate u sud. oel je stajao pred njom okrenut leima.
Ona ga je kleei prala. Posle kraeg oklevanja ree:
Sagni se, lue moje.
oel se nae nalaktivi se na butine. Ona mu neno rastavi guzicu i
poe da lie. Briljivo. Savesno.
ta to radi, mama? upita oel iznenaeno.
istim te, mili, ree Klemantina. Hou da bude ist kao
mala maca ili mala kuca.
Nije ak bilo ni poniavajue. I ak je bilo prirodno. Kakva je budala
onaj akmor. Nije u stanju da shvati. A to je tako prosto. I ovako je bar
sigurno da se nee niim zaraziti. Poto ih voli, nita od onoga to ini ne
moe im koditi. Nita. U stvari, trebalo je cele tako da ih pere.
Uspravi se, obue oelu gaice, utonula u misli. Novi vidici su se
otvarali.
Vrati se brai, mili, ree mu ona.
oel otra. Pri dnu stepenita opipa prstom pantalone, bile su vlane.
On slee ramenima.
Klemantina se vrati u svoju sobu. Ukusno nije bilo. Malo bifteka e
joj dobro doi.
Tako e ih cele prati.
Jer, esto je o tome mislila, kupanje je opasno. Dovoljna je mala
nepanja. Okrene glavu ili se, na primer, sagne da dohvati sapun, jer je
iskliznuo i pao iza noge umivaonika van domaaja ruke. I ba u tom asu
doe iznenada do visokog pritiska u cevima jer je usijani meteorit pao u
rezervoar vodovoda i uspeo da ue u glavnu cev bez eksplozije,
zahvaljujui neverovatnoj brzini, ali, stenjen, pone da isteruje vodu iz
cevi i jedan udarni talas (lepo reeno, udarni talas) krene vrtoglavom
brzinom i, razume se, sad istie mnogo vie vode no ranije, tako da se za
vreme dok se saginje da dohvati sapun uostalom, pravi je zloin
prodavati takve sapune, jajolike i klizave, koji vam zaas iskliznu iz ruke i
odlete bilo kamo, pa ak mogu, padajui u vodu, da zapljusnu mikrobima
nos deteta. I evo voda stie u ogromnom naletu, penje se, dete se uplai,
guta je, zagrcne se, moe od toga i da umre ugui se.
 Izbrisala je znojavo elo i zatvorila vrata ormara ne vadei nita
Krevet, odmah u krevet!
 XV

Malo uvreen, oel se vratio brai. S aovom u ruci, kopali su ne

primeujui nita.
Misli li da emo nai plavu? upita Noel Sitroena.
oel radoznalo die glavu.
Ne, ree Sitroen rekao sam ti da su vrlo retke, po jedna u pet
stotina miliona.
ali se, odvrati oel i poe da kopa kao lud.
teta to ju je pojeo, ree Sitroen inae bismo moda i mi
sada leteli.
Sva srea to je to njegov, ree Noel. Meni bi bilo ao da je
moj odleteo.
Pa nametljivo zagrli svog plianog medveda.
Moj Mecane, ree mu neno.
oel se uporno, oborene glave, borio sa ljunkom.
Pominjanje mece pogodi ga u srce. Gde li je njegov? Nije hteo da
digne glavu, ali su oi ve poele da ga peku.
Kao da mu neto nije pravo, ree Noel.
Zar silup nije valjao? upita Sitroen podrugljivo.
oel ne odgovori.
Jo smrdi, ree Noel. Nikakvo udo to je Dlakonji pobegao.
oel je znao da e mu glas zadrhtati ukoliko bude progovorio, a to
nije hteo. Jedva je video ta radi, pred oima mu se sve vie mutilo, ali se
tvrdoglavo usredsredio na ljunak. I odjednom zaboravi i mecu i brau i
sve to je bilo oko njega.
Divna kobaltnoplava glista meko je gmizala po ljunku koji je
pokrivao dno njegovog gradilita. Gledao ju je zaustavljajui dah.
Drhtavim prstima je neno uhvati i prinese je ustima neupadljivim
pokretom. Podrugivanje brae dopiralo je do njega kao kroz neku maglu
radosti.
Proguta plavu glistu i ustade.
Znam dobro da ste ga vi sakrili, ree on samopouzdano.
Ni misliti, ree Sitroen. Sam se tamo popeo, jer nije hteo da
ostane s tatom koji tako neprijatno mirie.
Svejedno, ree oel otii u po njega.
 Odmah je pronaao stoliicu na nekoliko koraka od drveta i samo
drvo, na kome je njegov meda, udobno oslonjen o ravastu granu, mirno
razgovarao sa detliem.
A sad je trebalo poleteti. Odluno rairi ruke i zamaha. Sitroen je
tako rekao.
Kad njegove pete oeae Noelov nos, ovaj zgrabi Sitroena za ruku:
Naao ju je proaputa.
Lepo, ree Sitroen to je samo dokaz da sam bio u pravu.
Detli se i ne pomae kad vide oela kako stie, a ovaj se lepo smesti
kraj medveda i pozva brau.
Hajde, hoete li i vi? pozva ih podsmeljivo,
Ne, ree Sitroen. Nije to nimalo zabavno.
Ba jeste, ree oel. Zar ne? obrati se detliu.
Vrlo je zabavno, potvrdi detli. Samo da znate, plavih
gusenica ima tusta i ta u bunu perunika.
Oh, ree Sitroen naao bih ih ja i sam. A moemo i da ih
obojimo u plavo bojicama.
Uputi se perunikama, a Noel za njim. oel ih sustie. Mecu je ostavio
na ravi.
Najeemo ih se, ree on. I onda emo leteti vrlo visoko.
Jedna je dosta, ree Sitroen.
Kad Klemantina izae, ugleda stoliicu na travnjaku. Dotra i zagleda
je izbliza. Ugleda drvo. I na drvetu medveda, udobno zavaljenog.
Prinevi ruku srcu, ona pojuri u vrt glasno zovui decu.
 XVI

8. oktembar

Jedva se usuujem da vam protivureim, ree akmor. Samo

da ne prenaglimo.
To je jedino reenje, ree Klemantina ma koliko mi obrtali
problem. Nita se ne bi desilo da nije bilo tog drveta.
Zar nije ona stoliica kriva? primeti akmor.
Razume se da nije smela dozvoliti da se ta stoliica tamo vue, ali
to je druga pria. Ona e biti kanjena kao to i zasluuje. Ali shvatate li,
da nije bilo tog drveta, nikad se Sitroen i Noel ne bi setili da stave
medveda van oelovog domaaja. To je drvo krivo za sve. Uostalom,
pomislite samo da je ak mogao da pokua da se popne pravo na drvo da
uzme mecu, jadno dete.
Meutim, ree akmor ima ljudi koji smatraju da je za decu
zdravo da se penju na drvee.
Za moju decu nije! ree Klemantina. A mnogo to-ta moe
zbog drvea da se desi. Nikad se ne zna. Termiti jedu korenje i iznenada se
drvo srui, ili pukne suva grana i udari vas po glavi, udari grom u drvo, ono
se upali, vetar raspali plamen do sobe moje dece i ona izgore Ne, suvie
je opasno imati drvee u vrtu. Zato vas molim da odete do sela i dovedete
ljude koji e ga posei. Neka uzmu polovinu, drugu u polo vinu zadrati
za ogrev.
Koje ljude? upita akmor.
Otkud ja znam, valjda drvosee, drvodelje. Da, zamolite u selu da
mi poalju nekoliko drvosea. Zar je to tako teko?
Nije, ree akmor. Idem. Nita ne treba zanemariti.
Ustade i poe.
 XVII

Ljudi stigoe popodne. Nosili su mnogobrojna gvozdena orua,

klinove, kuke, tednjake. akmor ih srete na samom ulazu on se ba
vraao iz etnje, te zastade da ih propusti. Bilo ih je pet, a poveli su i dva
egrta, jednog od desetak godina, krljavog i rahitinog, a drugog malo
starijeg, s crvenim zavojem preko levog oka i smeno uvrnutom nogom.
Jedan od ljudi dade akmoru znak, s njim se akmor pogaao.
Konano su se sporazumeli da bude kako je Klemantina elela: polovina
drveta drvoseama, druga polovina ostaje za ogrev. Cena testerisanja i
cepanja, ukoliko gazdarica bude htela da se drva iseku i sloe u podrum,
obraunae se posebno.
akmoru se srce stezalo. Mada za njega nisu imala sentimentalnu
vrednost, to je razumljivo za oveka koji se rodio bez seanja i u zrelom
dobu, cenio je drvee zbog njegove verovatno funkcionalne lepote i
ujednaene anarhinosti. Bilo mu je dovoljno blisko da ne mora da mu se
obraa niti da mu posveuje ode, ali je voleo mutne odsjaje sunca na
glatkom liu, udne are svetlosti i senke lia, blago i ivo utanje
granja i miris isparenja u smiraj toplih dana. Voleo je iljaste jezike
kaktusa, naslagane trouglove temeljnih palmovih stabala, glatke i svee
eukaliptuse sline vitkim, ali nespretnim i naglo izraslini devojicama,
koje se neveto kite bezvrednim nakitom od pozelenelog bakra, poto su
prethodno po sebi izlile itavu boicu majinog parfema. Divio se
borovima, na izgled strogim, a spremnim da na prvo golicanje ispuste mlaz
mirisne smole; voleo je takoe i nezgrapne hrastove nalik na krupne i
snane upave pse. I sve drvee, svako je imalo svoju posebnost, svoje
obiaje i svojstvene navike, a sva su bila draga. Ali, eto, neobina
materinska ljubav Klemantine opravdavala je njihovo rtvovanje.
Ljudi se zaustavie usred travnjaka i spustie alat. Dvojica uzee
budake i stadoe da kopaju, dok su dva egrta zgrabila velike kubikake
lopate, vee od njih, i poela da raiavaju izbaenu zemlju. Rov je brzo
rastao. akmor se vratio i sad je s podozrenjem pratio postupak. egrti su
zemljom nasipali ivice jarka i snano ih utabavali, stvarajui nizak i tvrd
bedem.
Kad radnici ocenie da je jarak dovoljno dubok, prestadoe da kopaju
i izbauljae iz njega. Pokreti su im bili lagani, a zbog mrkih i zemljom
uprljanih odela liili su na krupne govnovalje koji zatrpavaju svoja jaja.
egrti su i dalje nasipali bedem i nabijali ga, grozniavi i u goloj vodi.
Povremeno su obojica dobijala ohrabrujuu amarinu. Za to vreme ostala
trojica radnika dovukoe od kapije runa kolica natovarena oblicama
duine jednog metra. Zaustavie tu primitivnu spravu kraj samog rova. A
onda poee da redaju oblice preko rova na nasipe s obe strane, koje su
napravili egrti. Paljivo ih poredae jednu uz drugu, udarajui snano po
krajevima da bi vre ulegle u zemlju. Kad je to bilo gotovo, zgrabie
lopate i poee da nabacuju zemlju na oblice. akmor pozva prstom jednog
egrta i kad ovaj prie, upita:
ta to rade? udarajui ga nogom u cevanice, uprkos gaenju
prema tom postupku.
To je zaklon odgovori dete i, titei glavu podignutom rukom,
pobee ka majstorima, koji ga doekae na isti nain.
Dan nije bio sunan, a olovno nebo imalo je neki zelenkastobeli
neprijatan odsjaj. akmoru je bilo pomalo hladno, ali je eleo da vidi.
Sklonite kao da je bilo gotovo. Jedan za drugim pooe svih pet ljudi
niz prilaz ostavljen na kraju rova. Sva petorica stadoe u rov. egrti nisu ni
pokuavali da uu, znajui unapred kakav bi bio ishod tog pokuaja.
Ljudi izaoe. Iz gomile alata izvukoe kuke i klinove. Dva egrta su
neto petljala oko mangala, duvajui i raspaljujui ar. Na naredbu
stareine grupe podigoe teke, usijane tucane mangale i pooe za njim
ka prvom drvetu. akmor je bivao sve zabrinutiji. Sve ga je ovo podsealo
na dan kad je uz kapiju raspet onaj razbludni pastuv.
Prvi mangal spustie u podnoje urmine palme, visoke desetak
metara, a svaki od majstora gurnu svoju alatljiku u ar. Drugi mangal
spustie kraj susednog eukaliptusa. egrti poee opet da raspaljuju ar, ali
sada konim mehovima po kojima su u trupac skakali. Za to vreme je
stareina grupe oprezno prislanjao uho o stablo urme, tu i tamo. Iznenada
se zaustavi i crvenim znakom obelei koru drveta. Najtemeljniji od
petorice ljudi izvue svoju kuku iz ara u stvari, bio je to pre okov strele
no kuka, vrlo otar iljak ije su se ivice, sad jasno crvene i uarene, puile
pod oblanim nebom. Odlunim pokretom, poto je prethodno zauzeo
odgovarajui stav, zamahnu i zabode vrh u glatko stablo tano u sredite
crvenog znaka, egrti su ve trkom prenosili mangal, dok je na eukaliptusu
obeleen crveni znak. Onda dvojica strelaca pojurie u sklonite koliko ih
noge nose i zavukoe se unutra. egrti se skupie na ulazu kraj mangala.
Lisnati vrh palme poe da treperi, prvo jedva primetno pa sve jae, i
akmor stee zube. Zau se otegnut i alostan jauk, tako glasan da akmor
skoro zapui ui. Stablo palme se ljuljalo i pri svakom pokretu jaukanje je
bivalo sve bre. Zemlja u podnoju poe da puca i otvori se. Neizdrljiv
pisak parao je vazduh, probijao bubne opne, odjekivao celim vrtom i kao
da se odbijao od niskih oblaka. Jednim jedinim trzajem koren se iupa iz
tla, a dugo izvijeno stablo srui se prema sklonitu. Sad je poskakivalo i
igralo po zemlji, prilazei malo-pomalo rovu i dalje nepodnoljivo jauui.
Nekoliko trenutaka potom akmor opet oseti da se zemlja trese.
Ruio se i eukaliptus, samo nije jaukao. itao je i stenjao kao
pobesneli kovaki meh, a srebrnaste grane su se grile oko njega, duboko
parajui zemlju u naporu da dopru do sklonita. U tom asu palma dospe
do onog sloja oblica i poe da udara po njemu grei se drhtavo, ali
snano. Meutim, jauk je ve zamirao, a ritam bivao sve sporiji i sporiji.
Eukaliptus, manje snaan, prvi je malaksao, samo se jo njegovo sabljasto
lie micalo. Ljudi izioe iz rova. Palma se pomeri poslednjim trzajem. Ali
ovek koji joj je bio meta samo lako odskoi u stranu i snano je udari
sekirom. Sve se smiri. Jedino su jo dugi marci prolazili sivim deblom. Pre
no to se sve zavrilo, drvosee su ve prile oblinjem drveu.
akmor, stojei kao ukopan, glave smuene i jo pune jeke, gledao ih
je ukoenim pogledom. Kad vide kako se po trei put iljak zabada u meko
drvo, nije vie mogao da izdri, okrenuo se i potrao ka hridi. Trao je,
trao, a oko njega su odjekivali urlici bola i jauci izazvani pokoljem.
 XVIII

11. oktembar

Sad je ostala samo tiina. Sva su drveta leala na zemlji s korenom

navie, a ogromne su rupe zjapile po vrtu kao da je pretrpeo neko
bombardovanje, ali iz dubine. Kao rupe od ogromnih priteva, iscurelih,
isuenih, tunih. Petorica majstora se vratila u selo, a dvoje egrta je ostalo
da raspara leeve u oblice, tri reza etiri pareta, i da to sve sloi.
akmor je posmatrao razbojite. Ostalo je samo nekoliko niskih
bunova i neto cestara. Nita se vie nije uzdizalo izmeu njegovih oiju i
neba, iznenada udno golog i bez senki. Zdesna se uo juk srpa. Mlai od
dvojice egrta vukao je dugu i gipku testeru sa dve ruke.
akmor uzdahnu i ue u kuu. Pope se uz stepenice. Na prvom
spratu okrete prama dejoj sobi. Klemantina im je pravila drutvo sedei s
pletivom u rukama. U dnu sobe Noel, oel i Sitroen su gledali knjige sa
slikama sisajui bombone. Kesa s bombonama je stajala izmeu njih.
akmor ue.
Svreno je, ree oborena su.
Hvala bogu, ree Klemantina sad u biti mirnija.
I vi ste tu sedeli tako, ree akmor uprkos buci.
Nisam obraala panju. ini mi se da je buka pri obaranju drveta
prirodna stvar.
Svakako ree akmor.
Pogleda decu.
uvate ih? Ve tri dana nisu izlazili napolje. Sad im zaista ne preti
nikakva opasnost.
Zar su radnici prestali da rade? upita Klemantina.
Treba samo jo da istruu drva, ree akmor. Ali ja u paziti
na njih ukoliko se jo plaite. Mislim da bi trebalo da izau malo na
vazduh.
Da, ree Sitroen idemo s tobom u etnju.
Hajdemo, pridrui se Noel.
Pazite dobro, preporui im Klemantina. Ne gubite ih iz vida
ni sekunde. Umreu od brige ako samo pomislim da ne pazite na njih.
akmor izae iz sobe. Deca su skakutala ispred njega. Sva etvorica
sioe trkom niz stepenice.
Pazite da ne upadnu u rupe, jo im doviknu Klemantina. I da
se ne igraju alatom.
im su se nali napolju, Noel i oel potrae ka mestu odakle se ulo
fijukanje srpa. akmor poe za njima ne urei, a Sitroen ga je pratio.
Onaj mlai egrt, onaj to mu je bilo oko deset godina, kresao je
grane s jednog bora. Srp se dizao i sputao, sitni opiljci odskakali su pri
svakom udarcu, a jak miris smole irio se unaokolo. oel nae dobro
mesto za osmatranje i zaustavi se, zadivljen. Noel stade kraj njega, ali
malo povuen.
Kako se zove, upita Noel posle nekog vremena.
egrt die izmueno lice.
Otkud znam, odgovori moda an.
an, ponovi Noel.
Ja se zovem oel, ree oel a moj brat se zove Noel.
an ne odgovori. Srp je iao gore-dole jednolino i tuno.
ta to radi, ane? upita Sitroen im je stigao.
Eto to, odgovori an.
Noel die jedan opiljak i pomirisa ga.
To mora da je zabavno, ree. Da li stalno to radi?
Ne, ree an.
Pogledaj, ree Sitroen. Moe li ti da pljune dalje?
an pogleda ravnoduno. Oko metar i po. Pokua i on i otpljunu
dvaput dalje.
Oh! ree Noel.
Sitroen je bio iskreno zadivljen.
Zaista daleko moe da pljune, ree s potovanjem.
Moj brat moe etiri puta dalje da pljune, ree an, koji nije bio
navikao da mu se obraa panja i pokuavao je da skrene pohvale sa sebe
na nekog dostojnijeg.
Pa, opet e Sitroen on mora da jo strasnije pljuje!
Grana se drala jo na nekoliko konia. Pri iduem udarcu se odvoji
i granica se naglo usled gipkosti uspravi pre no to e se sruiti u stranu.
an je skloni rukom.
Pazite, ree an.
Ba si jak, ree Noel.
 Ih, ree an nije to nita, moj je brat mnogo jai od mene.
Ipak se baci na iduu granu pomalo dramatino, tako da je letelo
samo krupno iverje.
Gledaj ti to, ree Sitroen oelu.
Isei e je tako rei u jednom zamahu.
Da, ree Sitroen.
Skoro, prihvati Noel. Ipak nee ba odjednom.
Mogu da je odseem jednim udarcem, samo ako hou, ree an.
Verujem ti, ree Sitroen. Jesi li ve koji put isekao drvo
jednim jedinim udarcem?
Moj brat jeste, ree an. I to pravo drvo.
Oigledno je ivnuo.
ivi li u selu? upita Sitroen.
Da, odgovori an.
A mi, eto, imamo vrt, ree Sitroen. Igramo se. Ima li jo tako
jakih deaka u selu kao to si ti?
an malo oklevae, ali je potenje u njemu ipak bilo jae.
Ima ih, i to dosta.
A ti, ree Noel, ima bar devet godina?
Deset, ispravi ga an.
ta misli, upita ga Sitroen hou li i ja moi da seem drva
kad mi bude deset godina?
Ne znam, odgovori an, dosta je to teko kad ovek ne ume.
A da li bi ti hteo to da mi pozajmi, opet upita Sitroen.
ta, moj srp?
Da, tvoj srp, odgovori Sitroen uivajui u toj reci.
Pokuaj, irokogrudo e an. Samo pazi, teak je.
Sitroen ga podie s potovanjem. an iskoristi trenutak da obilno
pljune u ake. Kad to vide, Sitroen mu vrati srp s malom nelagodnou.
Zato pljuje u ake, upita Noel.
Svi mukarci to rade, ree an, od toga ruke ovrsnu.
ta misli, da li e i moje ruke ovrsnuti, upita Sitroen.
Moda e biti tvrde kao drvo.
Otkud znam, ree an i nastavi posao.
Jesi li kopao u svom vrtu traei gliste? upita Sitroen.
an se umrknu razmiljajui o pitanju i ispljunu pozamanu koliinu
zelene sluzi na zaprepaujui odstojanje.
O, jesi li ti to video? ree Noel.
Video sam, ree Sitroen.
Sedoe puni radoznalosti na zemlju.
Moj je brat ve naao mrtvaku kost, ree an. Tako
kopajui.
Sluali su ga, ali dosta hladno. akmor je stajao i gledao udni
kvartet, malo zbunjen.
 XIX

27. oktembar

Probudio se trgavi se naglo. Neko je kucao na vrata. Pre no to je

uspeo da odgovori Klemantina je ve ula.
Dobar dan, ree odsutno.
Kao da je bila sasvim izvan sebe.
ta se deava? upita akmor radoznalo.
Nita, odgovori ona. Gluposti. Sanjala sam straan san.
Opet neku nesreu?
Ne, ve kao da izlaze iz vrta. To me opseda.
Vratite se u krevet, ree akmor sedajui na postelju. Ja u se
za to pobrinuti.
Za ta?
Nita vi ne brinite.
Ona kao da se malo smiri.
Hoete da kaete da biste mogli neto da uinite da bi oni bili
bezbedniji?
Da, odgovori akmor.
Opet ta neuobliena misao. Samo ovoga puta ga je apatom navodila
na odreeni postupak.
Vratite se u krevet, ponovi on. Ja se, evo, oblaim. Doi u k
vama im sredim stvar. Ustali su ve, zar ne?
U vrtu su, ree Klemantina izlazei i zatvarajui vrata za
sobom.
 XX

Ne tako, ree Sitroen ve ovako.

Lee potrbuke na travu i skoro neprimetnim pokretom aka i
stopala izdie se na tridesetak santimetara od tla. Zatim se iznenada baci
unapred i posle desetak santimetara izvede izvanredan kolut.
Samo nemoj suvie visoko, primeti Noel ako skoi iznad
buna, primetie nas.
oel pokua, ali se na vrhu koluta zaustavi i vrati.
Neko ide, hitro doanu im se opet nae na zemlji.
Ko to ide? upita Sitroen.
ika-akmor.
Igramo se piljaka, naredi njegov brat.
Sedoe sva trojica u krug s lopaticama u rukama. akmor se pojavi
kao to su i oekivali, posle nekoliko trenutaka.
Dobro jutro, ika-akmor, ree Sitroen.
Dobro jutro, iko, ree oel.
Dobro jutro, ree Noel. Sedite kraj nas.
Doao sam da popriamo, ree akmor sedajui.
ta da priamo? upita Sitroen.
Pa, eto, o raznim stvarima. ta radite?
Traimo ljunak, ree Sitroen.
Ba zanimljivo, ree akmor.
Vrlo zanimljivo, ree Noel. Tako se igramo svakog dana.
Video sam vrlo lepe kamike na putu prema selu, ree akmor
ali, razume se, nisam mogao da vam ih donesem.
Nije ni vano, ree oel ovde ih ima mnogo.
Istina je, sloi se akmor.
Nastupi utanje.
Ima jo puno drugih stvari na putu, primeti nevino akmor.
Da, ree Sitroen. Ima toliko stvari svuda, istina je. Gledamo
ih kroz icu kapije. Put se vidi sve do okuke.
A tako, ree akmor. A iza okuke?
Pa iza okuke je verovatno isto tako.
Ali tu je i selo, malo dalje, ree akmor.
I u njemu deaci kao an, ree Sitroen.
 Da.
Sitroen ga pogleda s gaenjem.
On pljuje u ake, primeti.
On radi, ree akmor.
Zar svi koji rade pljuju u ake?
Razume se, odgovori akmor. Time ubijaju bol u peti.
A kako se zabavljaju? upita oel. Mislim na te deake u selu.
Igraju se zajedno kad je vreme za igru. Ali najvie rade, inae ih
tuku.
A mi se sve vreme igramo zajedno, ree Sitroen.
Idu i na slubu, ree akmor.
ta je to sluba? upita Noel.
To vam izgleda ovako, mnogo ljudi u jednoj prostoriji, velikoj
dvorani, i jedan gospodin, to je popa, koji je obuen u lepo izvezeno odelo,
i on govori tim ljudima, a oni ga gaaju kamenjem u glavu.
Ti govori rune reci, primeti oel.
I to je sve? upita Sitroen.
Kako kad, ree akmor. Jue popodne, na primer, paroh je
organizovao vrlo lepu priredbu. Tukao se sa crkvenjakom na pozornici,
obojica su imala bokserske rukavice i udarali su se pesnicama, a na kraju
su se svi potukli u dvorani.
I ti?
Razume se.
ta je to pozornica? upita oel.
To ti je kao patos uzdignut u vazduh da bi svi mogli da ga vide. A
ljudi sede na stolicama okolo.
Sitroen je razmiljao.
Rade li oni to drugo u selu sem to se tuku? upita radoznalo.
akmor kao da je oklevao.
Bogami, ree rekao bih da ne rade.
Pa kad je tako, ree Sitroen mislim da nam je mnogo bolje
ovde u vrtu.
akmor vie nije oklevao.
Znai, ree im vi vie ne elite da izaete?
Uopte ne elimo, ree Sitroen. Ovde smo ve napolju. I ne
tuemo se. Imamo druga posla.
 A ta to? upita akmor.
Ovaj
Sitroen pogleda u brau.
Da traimo piljke.
I sva trojica nastavie da kopaju, dajui akmoru jasno na znanje da
je njegovo prisustvo nepoeljno. akmor ustade.
Zar vam nije ao to vie nema drvea? upita ih pre no to e se
rastati.
Pa, ree Sitroen bilo je lepo, ali porae opet.
A za veranje?
Sitroen nita ne ree, ali Noel odgovori umesto njega.
Veranje po drveu, ree nije vie za nae godine.
Zaprepaen, akmor poe ne osvrui se. Da se osvrnuo, video bi tri
male prilike kako su se u jednom zamahu vinule u nebo i skrile iza jednog
oblaka da bi se ismejale do mile volje. Zaista su pitanja odraslih bez
ikakvog smisla.
 XXI

28. oktembar

akmor se vraao krupnim koracima, poguren, uske bradice,

ukoenog i smraenog pogleda. Sad je ve imao znatan stupanj
neprozirnosti i, sledstveno tome, oseao se vrlo materijalno. Seanse su
napredovale, umnoile se, verovatno ih vie nee biti. Uznemiren, akmor
se ba to pitao. Kako e se sve to zavriti? Uzalud se trudio, uzalud je
govorio, uzalud je sve izvlaio iz Slave, duhovno nita vie nije sticao. Sve
to je u njemu bilo ivo sastojalo se samo od linih uspomena i iskustava.
Nije uspevao da upije Slavina seanja i iskustva. Ne sva.
Basta, basta, pomisli u sebi. Priroda je svea i lepa, mada se godina
blii svom zalasku. Mesec oktembar, najmiliji moj mesec, vreme morem
okupano, mesec oktembar mirisan i zreo, pocrnelog i tvrdog lia i trnja
kao crvena bodljikava ica, i oblaci u veitom pokretu i razvlaenju po
ivici neba, i trska boje prologodinjeg meda, i sve je to tako lepo, zemlja je
meka i mrka i topla, zaista je ludost brinuti se i sve e se to vrlo brzo
srediti. Uh, ala je ovaj put dug!
Crvendai u jatu, verovatno na svom putu na jug, naterae ga da
digne oi na poziv uiju. udan obiaj tako pevati u vieglasju. One na elu
bile su basovi, u sredini nosioci melodije, a ostale su ravnomerno
preuzimale dominantu i sekundu, neke su ak unosile bogatije i tananije
varijacije. Sve su poinjale i prestajale u istom asu, mada u nejednakim
intervalima.
Obiaji crvendaa, pomisli akmor. Ko e to da proui? Ko e umeti
da ih opie? Trebalo bi da to bude debela knjiga na noj bezdrvnoj hartiji,
ilustrovana bakropisima u boji, iz pera najboljih graara. Crvendai,
crvendai, zato niko ne pronikne u vae obiaje? Ali avaj onome ko ikada
uhvati jednog, crvendai vranog perja, crvenih grudi, okruglih kao mesec
oka, tananog glasa kao u mia. Crvendai to mrete im ko na vae
pauinasto perje spusti i najneniji prst, umirete za sitnicu, ako vas neko
dugo gleda, ako se smeje dok vas gleda, ako vam okrene lea, ili skine
eir, ako no sporo pada ili sumrak bude ran. Tanane i nene ptiice ije
srce zauzima sve ono to kod drugih ivotinja ispunjavaju prostaki
organi.
 Moda za druge crvendai nisu ono to su za mene, pomisli akmor,
a moda ih ni ja ne vidim ovako kako ih opisujem, ali jedno je sigurno, ak
i da ih ne vidim, treba da se pravim kao da ih tako vidim. Uostalom,
vidljivost je dovoljna, bilo bi glupo propustiti ih.
Ali sve slabije vidim put, to je izvesno. Zato to ga tako dobro
poznajem. A ipak, kau da nam je lepo pre svega ono to nam je poznato.
Verovatno ne i meni.
Ili mi moda ta bliskost ostavlja slobodu da vidim neto drugo
umesto njega. Da vidim crvendae. Dakle, ispravka: nalazimo da je lepo
ono prema emu smo dovoljno ravnoduni da bismo mogli da vidimo ono
to hoemo. Moda greim to ovo govorim u prvom licu mnoine.
Ispravka: u jednini nalazim (vidi gornji tekst).
He, he, pomisli akmor, kako sam ja to iznenada dubok i tanan. Ko
bi rekao, ko bi to rekao? Uostalom, ova poslednja definicija svedoi samo o
izuzetno razumnom razmiljanju. A ta je poetinije od zdravog razuma?
Ptiice su se rojile i letele, skreui u najneoekivanijem trenutku,
iscrtavajui po nebu ljupke linije, i da je otisak tih linija na mrenjai bio
trajniji, mogli bi se razaznati Dekartov trolist i razne druge krivolinijske
figure, ukljuujui i oseajnu krivulju koju jo nazivaju i kardioidom.
akmor je posmatrao. Ptice su letele sve vie, pele se u irokim
spiralama, tako da se vie ni njihovi obrisi nisu mogli tano sagledati. Sad
su ve bile crne takice rasute po nekom udljivom redu, pokrenute
kolektivnim kretanjem. Kad bi proletele ispred sunca, ono bi zaslepljeno
zamirilo.
Odjednom u pravcu mora primeti tri malo vee ptice koje su letele
tako brzo da im se soj nije mogao raspoznati. Zaklonivi oi akom,
pokuao je da dobije odreeniji utisak. Ali su tri letee prilike ve prole.
Primeti ih opet kako se pojavljuju iza daleke velike stene gde opisuju
neumitnu krivulju uzleu vrtoglavo jedna iza druge prema nebu. Krila su
im sigurno radila tako brzo da nije mogao da ih sagleda tri izduene,
vretenaste, skoro istovetne letee prilike.
Uzletale su pod otrim uglom prema jatu malih ptica. akmor
zastade i pogleda. Srce mu je malo bre udaralo obuzimalo ga je neko
neobjanjivo uzbuenje. Da li zbog lakoe i gipkosti pridolica ili zbog
straha da e napasti ptiice, a moda zbog utiska slonosti kojim su odisali
njihovi savreno usaglaeni pokreti.
 Uspinjale su se strmo du zamiljene vazdune strmine, a njihova
brzina je gledaocu zaustavljala dah. Ni laste im ne bi pobegle, pomisli
akmor. A morale su to biti dosta krupne ptice. Neizvesno rastojanje od
mesta gde ih je prvi put primetio nije mu dozvoljavalo da odredi ak ni
priblino njihovu veliinu, ali su se na nebu ocrtavale daleko jasnije od
crvendaa, sad ve izgubljenih na ivici vidljivosti, kao glave ioda na sivom
somotu neba.
 XXII

28. oktembar

Dani kraaju, mislila je Klemantina. Dani kraaju, a to ve znai zimu

i prolee. Beskrajne su opasnosti u to doba, beskrajne nove opasnosti koje
ovek samo nasluuje leti, ali koje dobijaju oblik i postaju vidljive tek u
asu kad dani ponu da kraaju, kad lie opada, kad zemlja poinje da
mirie na pokislog i toplog psa. Novruar, mesec hladan i vlaan. Uporna
kia moe da izazove toliko tete na toliko mesta, moe da proloe polja,
da popuni jaruge, da podjarmi voruge. Moe iznenada da se smrzne i da
Sitroen dobije zapaljenje oba pluna krila i plune maramice, da kalje i
pljuje krv, i brina majka se naginje nad njegovim smralim licem koje je
alosno videti, a druga dvojica, bez nadzora, mogu to da iskoriste i izau
bez dubokih cipela, i njih dvojica da nazebu i svaki od njih dobije neku
drugu bolest, te je nemogue negovati sve troje istovremeno, noge ti
otpadnu trei iz sobe u sobu, ali ak i na kolenima koja krvare po
hladnim ploama jurie od kreveta do kreveta s posluavnicima i
lekovima, a mikrobi iz sve tri sobe lebde po vazduhu i udrue se i iz
njihovog spoja se izrodi bezimeno udovite, udovian makrob, vidljiv
golim okom koji ima mo da izazove rastenje mekih i uasnih gangliona u
ljigavim erdanima oko zglobova dece koja lee, i nateeni ganglioni
pucaju i mikrobi se liju iz otvorenih rana, da, eto ta moe da donese kia,
siva kia oktembra, novruara i vetar koji je prati. Vetar vie ne moe da
otkida sa drvea teke grane koje baca na glave nevinih. Ali vetar se sveti,
amara more svojim surovim dahom i magle se penju, penju uz nakvaenu
hrid, a za maglu se zakai ivotinjica, majuna koljica. oel gleda talase i
eto (skoro nita, jedva ga oee) i koljka mu upadne u oko. Kako ula
tako izala, on rukavom trlja oko, nita mu nije, jedva primetna
ogrebotina, i iz dana u dan pukotina se razdvaja, a oelovo oko, o boe, to
oko sad lii na enice kao belance onih staraca koji su suvie gledali u
vatru a drugo oko, i ono zahvaeno opakom boleu, upravlja u nebo
svoj ugaeni pogled. Boe, oel je oslepeo a magla se sa hridi penje,
penje, zemlja se rastapa kao eer, omekava pod ogrtaem od pene i topi
se, topi i rui se i tee, a Sitroen i Noel, o boe, na toj zemlji koja tee kao
hladna lava, poneseni su tom rastopljenom zemljom i njihova lagana deja
tela za trenutak plivaju po povrini, a onda potonu i zemlja, ta zemlja,
puni im usta, viite, viite, zovite da vas ujemo, da znamo.
Cela je kua odjeknula od Klemantininog vriska. Ali vrisak nije naao
svoj odjek dok je ona jurila niz stepenice do vrta zovui decu, jecajui,
izbezumljena. Samo ju je doekalo svetlosivo nebo i pljuskanje talasa u
daljini. Prestravljena, otila je do hridi. A onda pomisli da moda spavaju i
jurnu ka kui, ali se neto seti na po puta, te skrete prema bunaru i proveri
da li je na svom mestu teak hrastovi poklopac. Teturajui se, bez daha,
nastavi trku, uz stepenice, obie sobe od podruma do tavana i opet izae.
Stalno ih je dozivala glasom ve promuklim od straha. Jurnu ka putu i
nae kapiju otvorenu. Potra putem. Na pedesetak metara od kapije srete
akmora, koji se vraao iz sela. Iao je polako, glave dignute ka nebu,
utonuo u posmatranje ptica.
Ona ga zgrabi za revere:
Gde su? Gde su?
akmor se tre, zaista to nije oekivao.
Ko to? upita, trudei se da podesi otrinu pogleda kao objektiv
prema Klemantini. Oi, zaslepljene svetlou neba, davale su mu titrave
slike.
Deca? Kapija je otvorena! Ko ju je otvorio? A njih nema!
Tu su, nisu otili, ree akmor. Kapiju sam ja ostavio
otvorenu kad sam izaao. A da su izali, ja bih ih video.
Vi, zadihano e Klemantina vi, nesrenie, vi ste krivi to su
se izgubili.
Ma ba njih briga, ree akmor. Pitajte ih i sami, uopte im
nije stalo da izau iz vrta.
To oni vama kau, ali ako mislite da moja deca nisu dovoljno
inteligentna da vas prevare Hodite, trkom!
Jeste li ih svuda traili? upita akmor zgrabivi je za rukav.
Poeo je i sam da se plai.
Svuda, ree Klemantina s jecajem u glasu. ak i u bunaru.
To mi se ve ne dopada, ree akmor.
Sluajno die pogled poslednji put. One tri crne ptice prestale su da
se igraju s ptiicama i sputale su se otro prema zemlji. U trenutku nasluti
istinu. Ali je odbaci istog asa mata, luda zamisao gde bi samo mogli
biti. Ipak je pratio njihov let. Nestadoe iza hridi.
 Jeste li ih svuda traili? opet upita akmor hvatajui je za
rukav. I potra prvi.
Klemantina je dahtala i jecala za njim. Ipak nae vremena da zatvori
kapiju, im je ula. Kad su stigli do kue, Sitroen je silazio niz stepenice.
Klemantina se kao zver baci na njega. akmor, malo ipak potresen, gledao
je iz prikrajka. Klemantina je mucala nevezane reci, ljubila ga, zapitkivala.
Bio sam na tavanu sa oelom i Noelom, objasni deak kad mu
dopusti da doe do rei. Gledali smo stare knjige.
Noel i oel sioe niz stepenice. Obrazi su im bili rumeni, a oko njih
se irio miris slobode. Kad Noel hitro gurnu u dep krajiak oblaka koji je
jo virio, oel se osmehnu na tu rasejanost svog brata.
Nije ih putala do veeri, mazei ih, plaui i milujui ih, kao da su
umakli nekom ljudoderu. Ututkala ih je u plave krevetie i izala tek kad
su zaspali. Tada se pope na drugi sprat i zakuca na akmorova vrata.
Govorila je skoro etvrt asa. On je odobravao, pun razumevanja. Kad se
vratila u svoju sobu, navila je budilnik na as svitanja. Sutra e akmor
otii u selo da pozove radnike.
 XXIII

67. novruar

Hodi da vidi, ree Sitroen oelu.

Prvi se digao na zvuke koji su dopirali od kapije.
Mrzi me, ree oel. Mami opet nee biti pravo i opet e
plakati.
Nita te ne staje, pokuavao je Sitroen da ga pokoleba.
Ipak, kad plae, ree oel ljubi nas mokrog lica, neprijatno je
i mlako.
Meni je to svejedno, ree Noel.
A ta bi inae radila? ree jSitroen.
Neu da je alostim, ree oel.
Ne alosti to nju, ree Sitroen nju zabavlja da plae, da nas
grli i da nas ljubi.
I Sitroen i Noel odoe, zagrljeni. oel je gledao za njima. Klemantina
je zabranjivala da se prilazi radnicima dok rade. Razume se.
Ali u ovo doba je zauzeta u kuhinji, a cvranje prenja i lupanje erpi
ne doputa joj da naulji ui, a uostalom kakvo je to zlo pogledati ta
rade radnici ukoliko im se ne obraa? ta li sad rade Sitroen i Noel?
oel, promene radi, poe da tri za onom dvojicom, tako brzo da ga
skoro izbaci krivina i samo to nije pao. Povrati ravnoteu i nastavi
smejui se. Eto, nije vie umeo da hoda.
Sitroen i Noel su stajali glupo jedan kraj drugog ispred mesta, na
metar od njih, gde je trebalo da budu zid vrta i velika pozlaena kapija.
Sitroen i Noel su, iznenaeno, gledali u nita.
Gde je? upita Noel. Gde je zid?
Ne znam, proapta Sitroen.
Nita. Svetla praznina. Potpuno odsustvo, iznenadno i potpuno, kao
noem odseeno, uzdizalo se pred njima. Iznad je bilo nebo.
Zainteresovan, oel prie Noelu.
ta se to desilo? upita Radnici su odneli stari zid?
Sigurno, ree Noel.
I sad nema nita, ree oel.
ta je ovo? ree Sitroen. ta su to uradili? Nema boje. A nije
ni belo. Nije ni crno, od ega je? On prie.
Ne diraj, ree Noel ne diraj to, Sitroen.
Sitroen je oklevao, isprui ruku, ali je tre pre no to je dospela do
praznine.
Ne smem, ree.
Nita se ne vidi tamo gde je bila kapija, ree oel. Pre se
video put, sea se? I pare polja. A sad je sve prazno.
Kao kad zatvori oi, ree Sitroen. A eto, otvorene su nam
oi, vidimo samo vrt.
Kao da je vrt nae oko, ree Noel a ovo kapci. Nije crno, a
nije ni belo, boje nema, prosto nita. To je zid od nitavila.
Da, ree Sitroen sigurno je to. Naruila je zid od nitavila da
ne bismo poeleli da izaemo iz vrta. Poto je sve ono to nije vrt prosto
nita, to ne moemo tamo ni da odemo.
Ali, ree Noel zar nema nita drugo? Ostalo je samo nebo?
Nama je to dovoljno, ree Sitroen.
Nisam mislio da su ve zavrili, ree oel.
uli smo ih kako kucaju ekiem i govore. Mislio sam da emo ih
videti kako rade. Mada me to ne zanima. Idem do mame.
Moda nisu zavrili itav zid, ree Noel.
Hajde da vidimo, ree Sitroen.
Noel i Sitroen ostavie brata i pooe du staze u podnoju zida, to
jest koja je bila u podnoju zida dok je zid postojao, a sad je to bila
straarska staza njihovog novog zatvorenog sveta. Leteli su vrlo brzo u
niskom letu ispod najniih grana.
Kad stigoe u blizinu hridi, Sitroen zastade u mestu. Pred njima se
uzdizao dugi komad prvobitnog zida sa kamenjem i puzavicama koje su
obavijale vrh zelenim vencem punim zujanja buba.
Zid! ree Sitroen.
O, ree Noel pogledaj, vrh se vie ne vidi.
Povrina je polako nestajala kao maijom.
Sputaju se ispred njega, ree Sitroen sad sputaju poslednji
komad ispred njega. Ubrzo ga vie uopte neemo videti.
Otii emo s druge strane, ree Noel ako hoemo.
Pa, ree Sitroen ne moramo ga ni gledati, mi se sad ionako
lepe zabavljamo s pticama.
 Noel je utao, mislio je isto, a to znai da nije trebalo potvrivati. I
donji deo zida ustupi mesto nevidljivom. uli su nareenja stareine radne
grupe i kucanje ekia, a onda sve utonu u tiinu meku kao pamuk.
Brzi koraci odjeknue gradilitem. Sitroen se okrete. Klemantina je
nailazila u pratnji oela.
Sitroene, Noele, hodite, mali moji. Mama je napravila lepe kolae
za uinu. Hajde, hajde. Onaj ko me prvi poljubi dobie najvee pare.
Sitroen ostade na gradilitu. Noel mu namignu i baci se Klemantini u
naruje izigravajui strah. Ona ga stee uza se.
ta je, bebice? Moja beba kao da je tuna. ta te mui?
Bojim se, proaputa Noel nema vie zida.
Sitroenu je bilo smeno. Ba je ovaj njegov brat komedija!
oel, preko bombone u ustima, umiri brata:
Nije to nita, ja se ne bojim. Sad imamo nov zid, lepi od starog, da
bi nam bilo prijatnije u vrtu.
Mili moj, ree Klemantina ljubei strasno Noela zar moe i
da pomisli da bi mama uinila neto to ete uplaiti! Hajde lepo da
uinate.
Ona se osmehnu Sitroenu. A on vide da joj donja usna drhti i
odmahnu odreno glavom. Kad je poela da plae, on je radoznalo
pogleda, pa slee ramenima i prie. Ona ga grozniavo zagrli.
Nevaljale, ree oel opet si rasplakao mamu, i gurnu ga
laktom.
Nije to nita, ree Klemantina.
U glasu su joj se jo uvek oseale suze.
Nije on nevaljao, vi ste sva trojica zlatni, zlatni mamini pilii.
Hodite da vidite fine kolae!
oel poe da tri, a Noel za njim. Klemantina uze Sitroena za ruku i
povue ga. On je poao, ali mu je pogled bio strog, nikako nije voleo to
grenje njene ruke na svom lanku, oseao se nelagodno. Nije voleo ni
suze. Nekako saaljenje ga je gonilo da ostane uz nju, ali toga se saaljenja
stideo, bilo mu je neprijatno, kao onog dana kad je uao bez kucanja u
sluavkinu sobu i zatekao je golu pred lavorom, trbuha punog dlaka i s
crvenim ubrusom u ruci.
 XXIV

79. decemart

Nema vie drvea, mislila je Klemantina. Nema, drvea, a kapija je

odlina. To su ve dve stvari. Dve sitnice, razume se, ali bogate moguim
posledicama. Znaajan broj moguih nesrea na taj nain je ve odgurnut u
oblast nepostojeih mogunosti. Lepi su, rastu i dobro izgledaju
zahvaljujui prokuvanoj vodi i hiljadama opreznosti. A kako bi i mogli da
se oseaju loe, kad sam ja sve zlo za sebe zadravala? Ali budnost ne srne
da popusti, treba nastaviti. Nastaviti. Toliko jo opasnosti postoji. Visina i
prostor su skinuti s dnevnog reda, ostaje jo tlo. Tlo. Trule, klice,
prIjavtina, sve dolazi od njega. Treba izolovati tlo. Zidove treba povezati
isto tako nepromoivim podom. Podom udesnim kao zidovi koji to nisu,
zidovi o koje ne moe da se udari, ali koji idealno ograniavaju.
Ograniavaju istim nepostojanjem. Takav da bude i pod, da ponitava
pod. Ostae im nebo da ga gledaju a nebo je tako malo vano. Istina,
tolike nesree mogu da se srue odozgo na njih. Ali, ne zavaravajui se
lakomisleno u pogledu ogromnih opasnosti neba, ne moe se pretpostaviti
sasvim teorijski, razume se ukoliko bih bila loa majka, a je to nisam,
i to pretpostavila da bi po stepenu opasnosti nebo moglo da doe na
prvo mesto, ono je na poslednjem, ali tlo
Da poploa vrt? Keramikim ploicama? Moda belim? Ali odblesak
sunca na njihove jadne oi, a olovno sunce i proziran oblak koji moe da
proe ispred sunca, i taj oblak jo moe da ima oblik soiva neto kao
lupa pa se snop zrakova usredsredi ba na vrt, bele ploice odraze
svetlost nesluenom snagom i ona bukne oko dece njihove se jadne
ruice diu, pokuavaju da zatite oi, ali, evo, ve se teturaju, oslepljeni
neumoljivom energijom, padaju, ne vide vie Gospode, samo da padne
kia Staviu crne ploice, Gospode, crne ploice ali ploice su tako
tvrde, ako izgube ravnoteu, klizavo je posle kie, pogrean korak, pad, i
evo Noela na zemlji. Na nesreu, niko ga nije video kad je pao, nevidljiv
prelom se krije pod mekom kosom, a braa ga ne tede u igri i jednog dana
on poinje da bunca, svi su zaboravili, doktor ne zna ta je, i iznenada i
lobanja puca, pukotina se rairila i kao poklopac gornji deo glave se otvara
i iz nje izlazi upavo udovite. Ne, i ne, to nije istina, nemoj pasti, Noel
ekaj! Gde li je? Spavaju, tu pored mene, spavaju. ujem ih kako diu u
svojim krevetiima samo da ih ne probudim, paziu, samo bez uma ali
to se ne bi desilo da je pod mek i nean kao gumeni tepih, to njima i treba,
guma, razume se, preko celog vrta zategnuemo gumu i kao prostirku
ali vatra guma gori lepi se, noge ne mogu da izvuku dim ih gui,
dosta, ne mogu vie, to je nemogue, pogreila sam to traim neto bolje
pod isti kao zidovi, nita, odsustvo tla, treba da se vrate, moraju da se
vrate i da spoje zidove prostirkom nevidljivog nepostojanja a oni e biti
zatvoreni u kui dok to ne zavrimo, i kad sve bude gotovo, nee vie biti
opasnosti sem neba, na to sam ve mislila, ali sam maloas zakljuila da
prvo treba obezbediti pod
Ona ustade Zakmor nee odbiti da pozove ljude za pod. Glupo je
to nije sve uraeno istovremeno. Ali, ne moe se na sve misliti u isti mah
treba razmisliti traiti, stalno traiti sebe kanjavati za
zakanjenja i truditi se da se istraje, da bude stalno sve bolje treba im
sagraditi savren svet, svet ist, prijatan, bezopasan kao unutranjost belog
jajeta sputenog na perjano jastue.
 XXV

80. decemart

Poto je naruio radove, akmor u povratku proe ispred crkve, a

poto je pre podne imao vremena, odlui da malo popria sa parohom, ija
su mu se shvatanja dosta dopadala. Ue u prostranu elipsu u kojoj je
vladala otmena svetlotamna atmosfera, udahnu verske mirise sa
zadovoljstvom starog uivaa i doe do vrata krstionice, bila su
poluotvorena, on ih gurnu. Tri kratka kucanja prethodno najavie njegovu
pojavu.
Uite, ree paroh.
Preskakao je konopac, u gaama, usred zakrene sobice. Crkvenjak se
divio, zavaljen u naslonjai s aicom rakije u ruci. Parohova hromost
smetala je eleganciji njegove vebe, ali uspeh mu je ipak bio dobar.
Dobar dan, ree crkvenjak.
Potovanje, preasni oe, ree akmor. Prolazio sam, pa
svratih da vas pozdravim.
Sad ste to obavili, primeti crkvenjak. Hoete li kapljicu?
Ne aite se s tim seljakim govorom, suho ga presee pop.
Jezik raskoi jedino pristaje Gospodovom domu.
Ali krstionica, oe, primeti crkvenjak doe mu kao klozet
Gospodove kue. Tu se ovek malo opusti.
avolji stvore, ree paroh zgromivi ga pogledom, pitam se
zato vas drim kraj sebe.
Priznajte da vam pravim dobru propagandu, oe, primeti
crkvenjak opet. A koristite me i za vae priredbe.
Kad je o tome red, ree akmor ta pripremate za idui put?
Pop prestade s preskakanjem, paljivo savi konopac i gurnu ga u
oku. Dok je govorio, brisao je mlitave grudi upavim, sumnjivo sivkastim
ubrusom.
Bie velianstvena, ree.
Poea se ispod ruke, pa po pupku, klimnu glavom i nastavi:
Priredba ija e rasko baciti u zasenak sve profane predstave gde
svuene osobe slue kao izgovor za pravljenje velianstvenog dekora. A
pomislite samo da e glavna dra biti u duhovitom nainu pribliavanja
Gospodu. Eto ta nameravam da napravim. I to usred nepojamne raskoi
ukrasa i kostima. Hor Marijinih keri odvui e do Bastijenovog polja
zlatan balon, privezan hiljadama srebrnih niti. U korpu u sesti ja uz
muziku orgulja na paru, i im se uzdignem do pristojne visine, izbaciu iz
korpe ovu bitangu crkvenjaka. A bog e se nasmeiti pred nezaboravnim
sjajem ovog slavlja i pobedom svoje raskone rei.
Hej, stoj, ree crkvenjak niste mi to rekli, oe, razbiu se sav.
avolji stvore, grmnu pop a krila slepog mia?
Ve mesecima nisam leteo, ree crkvenjak a svaki put kad
pokuam, stolar mi zalepi salvu same u guzicu, nazivajui me pernatom
divljai.
ta ti ja mogu, ree paroh onda e razbiti njuku.
Ako je tako, vama e biti ao, promumla crkvenjak.
Bez tebe? To e konano biti osloboenje.
Hm, primeti akmor doputate li mi jednu primedbu? ini
mi se da ste dva tega u ravnotei, jedan drugome dajete vrednost. Bez
avola vaa bi vera bila malko uzaludna.
Ba dobro, ree crkvenjak nije mi krivo to ste to rekli. ujte,
oe, priznajte da sam ja vae opravdanje.
Odlazi, gamadi, ree paroh prljav si i smrdi.
Crkvenjaku nije bilo prvi put da to uje.
A kod vas je odvratno, dodade on to meni uvek dajete
odvratnu ulogu, ja se nikad ne bunim, a vi se ipak derete. Kako bi bilo da
malo izmenimo uloge?
A kad meni pljute kamenice po glavi? ree paroh. Misli da
ja ne znam da ih ti tutka na to?
Da to od mene zavisi, pljutalo bi po vama ee, promumla
ovaj.
De, ne zameram ti, zakljui pop. Samo nemoj da zaboravlja
svoju dunost. Bogu treba cvee, bogu treba tamnjan, potovanje i raskoni
pokloni i zlato i mir i udesne vizije, i mladii lepi kao kentauri i blistavi
brilijanti, sunca i zore, a ti si ruan i ugav, kao krastavi magarac koji prdi
u salonu ali, da preemo na neto drugo, inae u se naljutiti. Iz korpe u
te izbaciti, tu nema razgovora.
E, ali ja neu pasti, ree crkvenjak suho, ispljunuv dug plamen
koji oprlji dlake na parohovim nogama. Ovaj opsova.
 Gospodo, umea se akmor zaboga!
Zaista, paroh e vrlo otmeno emu treba da zahvalimo
zadovoljstvo koje nam je donela vaa poseta?
Prolazio sam, ree akmor pa sam hteo da vas pozdravim.
Crkvenjak ustade.
Ostavljam vas, oe, ree razgovarajte na miru s gospodinom
tim i tim.
Dovienja, ree akmor.
Pop je strugao noge da bi skinuo izgorele dlake.
ta ima novo kod vas? upita.
Sve u redu, ree akmor. Bio sam u selu da potraim
radnike. Opet neki radovi u kui.
Razlog je uvek isti? upita pop.
Isti, ree akmor pri pomisli da bi neto moglo da im se desi
prosto poludi.
Da, ali bi isto tako poludela kad bi pomislila da im se nita ne
moe dogoditi.
Sasvim tano, ree akmor. Zato sam u poetku i smatrao da
preuveliava opasnost, ali sad priznajem da me ta luaka briga tera da je
potujem.
Kakva divna ljubav, ree pop kakva rasko u
predostronosti! Uviaju li bar oni koliko ona ini za njih?
akmor ne odgovori odmah. Ovu stranu problema je zanemario.
Oklevao je:
Ne bih znao da kaem
Ta je ena svetica, ree paroh. A meutim, nikad ne dolazi
na slubu boju. De, objasnite vi to.
To je neobjanjivo, ree akmor. U stvari, to nema nikakve
veze, priznajte. Tu je objanjenje.
Slaem se, ree pop slaem se. Uutae.
Pa, ree akmor ja u sad da idem.
Da, ree pop sad ete da odete.
Dakle, idem, ree akmor.
Ree mu zbogom i ode.
 XXVI

12. maruli

Nebo je bilo poploano ukastim runim oblacima. Bilo je hladno. U

daljini je more poinjalo da peva u neprijatnom molu. Vrt se pruao u
priguenoj pred-olujnoj svetlosti. Od poslednjih radova nastupila je
promena: nije vie bilo tla, samo su iz niega tu i tamo izbijali retki
bunovi i cestar koji je umakao pri pokolju drveta. A poljunena staza je
ostala, presecajui na dvoje nevidljivost zemlje.
Oblaci su se podmuklo pribliavali jedni drugima, pri svakom
spajanju zaula bi se mukla grmljavina i blesnula bi ria svetlost. Nebo kao
da se zgunjavalo iznad hridi. Kad se konano pretvorilo u prljavu i teku
prostirku, zavlada olovna tiina. A iza te tiine nasluivao se vetar, prvo
dalek, skakutav iznad litica i dimnjaka, pa jai, tvri, nailazio je izazivajui
piskavo zujanje iz svakog iljka kamena, povijao uznemirene glave biljaka,
terao pred sobom prve krupne talase. Onda iznenada nebo ispuca kao
islueni porculanski sud i poe grad, gorka zrnca su pucala po kriljcu
krova, diui tvrdu kristalastu prainu, kuu ubrzo obavi tamna magla
grad je surovo udarao po stazi, a iskre su izbijale svaki put kad bi udario u
vei kamiak. Pod uestalim udarima more poe da kljua i da nadolazi
kao crno mleko.
Kad proe prvi trenutak zaprepaenosti, Klemantina pokupi decu.
Sreom, bili su u svojoj sobi i brzo ih okupi oko sebe u velikoj dnevnoj sobi
u prizemlju. Napolju se sasvim smrklo, a mrana magla koja je obavila
prozore dobijala je pri svetlosti lampi neujednaene fosforescentne
odbleske.
Eto, samo da su bili napolju, pomisli ona, mogla sam da ih naem
iseene gradom, smrvljene jajacima od crnog dijamanta, uguene otrom
prainom, koja bi im podmuklo napunila plua. Kako da ih zatitim? Da
sagradim krov nad vrtom. Ne vredi, onda je bolja kua, vra, sigurnija od
bilo kakvog dograenog krova ali i sama kua, zar ona ne bi mogla da
se srui ako bi ovaj grad trajao asovima, danima i sedmicama teina
nagomilane kristalaste praine mogla bi da dovede do ruenja greda?
Trebalo je da postoji prostorija sagraena od elika, neranjiva prostorija,
savreno sklonite trebalo bi ih uvati u jakoj kasi, kao to se uvaju
dragulji velike vrednosti, treba im nai okvir neogranieno jak, neunitiv i
tvrd kao kosti vremena, i to da se sagradi ovde, sutra koliko sutra.
Pogleda troje dece. Ne hajui za oluju, igrali su se mirno i bezbrino.
Gde li je akmor? Moram da naem s njim najbolje reenje.
Pozva sluavku:
Gde je akmor?
Mislim da je u svojoj sobi, odgovori Belodupa.
Idite, molim vas, zovite ga.
Snaan um zapenjenog mora zagluivao je ui. Grad nije prestajao.
akmor se pojavi nekoliko trenutaka poto je sluavka izila.
Sluajte, ree Klemantina mislim da sam pronala konano
reenje.
Ona mu izloi plod svojih razmiljanja.
Tako se vie nikakvim opasnostima nee izlagati, samo mi je opet
potrebna vaa pomo.
Otii u u selo sutra, ree on uz put u obavestiti kovaa.
Stalo mi je da to svrim to pre, ree ona biu mnogo
mirnija. Oduvek sam znala da u jednog dana nai naina da ih u
potpunosti zatitim od zla.
Moda ste u pravu, ree akmor ne znam. Ali to e za vas
znaiti potpuno odricanje.
Odricati se za nekoga koga elite sigurno da zadrite nije teko,
odgovori ona.
Bie im vrlo ogranieno kretanje, primeti akmor.
Nisam sigurna da je to zaista zdravo, ree Klemantina oni su
nena deca.
Ona uzdahnu.
ini mi se da sam sasvim blizu cilja, ree to je prosto
neverovatno, malo me opija.
Moi ete da se odmorite, primeti on bar u izvesnoj meri.
Ne znam, toliko ih volim da vie ne verujem da postoji odmor za
mene.
Ako vi imate strpljenja za to robovanje
Nije to nita ree ona u poreenju s onim to sam ve
preivela.
 XXVII

14. maruli

Kroz upljine na ivici videle su se lenje i mirne ivotinje kako pasu

kratku travu po poljima. Na putu, suhom, i pustom, nije vie bilo tragova
sinonjeg grada. Vetar je njihao bunje ija je arena senka igrala na
suncu.
akmor je sve to gledao paljivo, predele koje vie nee videti
doao je dan da zauzme mesto koje mu je sudbina odredila.
Da se nisam naao na putu preko hridi, pomisli, onog 28. avgusta. A
sad su meseci postali tako udni na selu vreme nekako prostranije,
prolazi bre i bez obeleja.
A ta sam usvojio, ta su mi oni dopustili, ta su mogli da mi saopte?
Slava je jue umro i ja u zauzeti njegovo mesto. Prazan na polasku,
imao sam teko optereenje. Stid je ipak neto najrasprostranjenije.
Ali ta mi je trebalo da ispitujem, ta mi je trebalo da znam zato
sam pokuavao da budem kao oni bez predrasuda, zar se neminovno mora
dospeti dovde, i jedino dovde?
Kao da je video onaj dan kad su nebom igrali crvendai a svi
koraci koje je po ovom tako poznatom putu napravio, svi ti koraci bili su
sad tako teki u njegovim nogama, oseti iznenada da je trom, rastojanje je
prevalio toliko puta, zato je potrebno toliko vremena da se ovek otisne
od poetka, zato sam ostao u kui na hridi trebalo ju je napustiti
sutradan i iveti u zlatu Slave.
Kua. Vrt. A pozadi hrid i more. Gde li je Anel, upita se, kamo li je
otiao na onom nesigurnom plovilu koje je igralo nasred vode?
Okrenuvi lea pozlaenoj kapiji, silazio je putem niz hrid i doao do
ala i vlanog ljunka sveeg mirisa du oboda od ipkaste pene.
Nije vie bilo ni traga odlasku Anela. Jo je poneki pocrneli kamen
zaostao iz vremena kad je goreo spust broda, to je bilo sve. Nesvesno die
pogled i skameni se na mestu.
Tri su deteta trala ivicom hridi, svom brzinom, smanjene prilike na
ovoj daljini i gledane pod ovim uglom. Trala su kao po ravnom, ne plaei
se kamenja koje se pod njihovim nogama kotrljalo, ne hajui za ponor u
blizini, oigledno su poludela. Samo mala nespretnost i pae. Pogrean
korak i pokupiu ih sa ala polomljene, u krvi.
Staza carinika kojom su sad ili predstavljala je strm usek, ali nijedno
od troje dece nije pokazivalo nameju da stane. Verovatno su je zaboravili.
akmor stee pesnice. Vikati uplaiti ih pa da padnu? Oni nisu
mogli videti usek koji je on sa svog mesta jasno razaznavao.
Prekasno. Sitroen naie prvi. akmorove pesnice su ve pobelele i on
jauknu. Deca okretoe glavu k njemu i ugledae ga. A onda se bacie u
prazno, opisae otru krivulju i spustie se kraj njega, cvrkuui i smejui
se kao jednomesene laste.
Video si nas, ika -akmor, ree Sitroen ali nemoj nas
odati.
Pravili smo se da ne znamo da letimo, ree Noel.
Zabavno, zar ne, ree oel. Hoe li i ti da se igra s nama?
Tek je sad shvatio.
Znai, to ste vi bili pre neki dan sa pticama? upita on.
Da, ree Sitroen. Videli smo te. Ali hteli smo da vidimo koju
brzinu moemo da postignemo, zato se nismo zaustavili. A onda, zna, to
da letimo nikome nismo rekli. ekamo da nauimo vrlo dobro da letimo
da bismo iznenadili mamu.
Da bi iznenadili mamu. Kad biste znali kakvo iznenaenje ona vama
priprema! Pod ovim uslovima ih zatvoriti Moram neto da uinim.
Moram ne mogu to da prihvatim ostaje mi jo jedan dan jo nisam u
amcu na crvenom potoku
Idite, igrajte se, deco, ree on moram neto da razgovaram s
vaom mamom.
Odleteli su nisko iznad talasa, jedan za drugim, vratili se do njega,
pratili ga neko vreme i pomogli mu da se uspne uz najvie stene. Za
nekoliko asaka ve je bio na vrhu. Odluno se uputi kui.
 XXVIII

Sluajte, ree Klemantina iznenaeno ne shvatam. Jue ste

se sloili da je to dobra zamisao, a sad ste doli da mi kaete kako je to
besmislica.
Slaem se ja jo uvek, ree akmor. Vae reenje im prua
sigurnu zatitu, ali ostaje jedan problem, a to ste vi zaboravili.
Koji to problem? upita ona.
Treba li njima ta zatita?
Ona slee ramenima.
To je oigledno, umirem od brige po itav dan mislei ta bi sve
moglo da im se desi.
Korienje pogodbenog naina primeti akmor esto znai
priznanje nemoi ili tatine.
Ne gubite se u nesuvislim digresijama, budite bar jednom koliko-
toliko normalni.
Sluajte, opet e akmor molim vas sasvim ozbiljno da to ne
inite.
Ali ta je razlog? upita ona Objasnite.
Ne biste vi to shvatili proaputa akmor.
Nije smeo da oda njihovu tajnu. Bar to da im ostavi.
Mislim da sam pozvanija od bilo koga da ocenim ta njima
odgovara.
Ne, ree akmor oni su za to mnogo pozvaniji od vas.
To je besmislica, ree suho Klemantina ova se deca stalno
izlau opasnosti, uostalom kao i sva deca.
Ona imaju naina da se odbrane za koje vi ne znate, ree
akmor.
A onda, ree ona vi ih ne volite kao to ih ja volim i ne
moete da osetite ono to ja oseam.
akmor je neko vreme utao.
Razume se, ree najzad otkud bih ja mogao tako da ih
volim?
Samo bi me jedna majka mogla shvatiti, ree Klemantina.
Ali ptice u kavezu umiru, ree akmor.
Ne, vrlo lepo u njemu ive, ree Klemantina to je ak jedino
mesto gde ih moemo pravilno podizati.
Pa lepo, ree akmor. Vidim da se nita ne da uiniti.
On ustade.
Sad u vam rei dovienja, mada vas verovatno vie neu videti.
Kad se budu navikli, ree ona moda u moi s vremena na
vreme da navratim u selo. Uostalom, utoliko manje razumem vae
protivljenje to ete se i vi zatvoriti na isti nain.
Ali ja ne zatvaram druge, ree akmor.
Moja deca i ja to je jedno isto, ree Klemantina ja ih toliko
volim.
udno vam je shvatanje sveta, ree on.
To sam isto i ja mislila o vama. Moje nije ni malo udno. Svet to
su oni.
Ne, pobrkali ste, ree akmor vi elite da budete njihov svet.
U tom pogledu je ovo jasan znak.
On ustade i izae iz sobe. Klemantina je gledala za njim. Nije
izgledao srean, pomisli ona. Sigurno mu je nedostajala majina ljubav.
 XXIX

15. maruli

Tri uta meseca, po jedan za svakoga, spustila su se pred prozor i

zabavljala se kreveljei se na brau. Oni su se sva trojica u spavaicama
ugurali u Sitroenov krevet, odakle se bolje videlo. Njihova tri
pripitomljena medveda su igrala kolo kraj kreveta pevajui tiho, vrlo tiho,
da ne probude Klemantinu, uspavanku rakova. Sitroen, sedei izmeu
Noela i oela, kao da je razmiljao. Neto je skrivao u ruci.
Traim rei, ree brai re koja poinje..
Uuta pa e:
Evo, naao sam.
Prinese ruke usnama, ne razdvajajui ih, i ree nekoliko rei sasvim
tiho. A onda spusti na pokriva ono to je drao u rukama. Malog belog
skakavca.
Odmah meii dotrae i sedoe u krug oko njega.
De, maknite se, ree oel da vidimo i mi.
Meii se pomerie okreui lea krevetu. A skakavac se pokloni i
poe da izvodi akrobacije. Deca su mu se iskreno divila. Samo se on brzo
umori, posla im poljubac, odskoi vrlo visoko i ne vrati se.
Uostalom, to nikoga nije zabrinulo. Sitroen die prst.
Znam jo neto, ree pouno. Kad budemo nali buvu u
krznu, treba da nas triput ujede.
I onda? upita Noel.
Onda emo moi da se smanjimo koliko hoemo.
I da proemo ispod vrata?
Ispod vrata, razume se, ree Sitroen. Moi emo da se
smanjimo i da budemo manji od buva.
Mece prioe radoznalo.
A ako se rei izvrnu, moe li da se postane vei? upitae u jedan
glas.
Ne, ree Sitroen. Uostalom, sasvim ste i ovako lepi. Ako
hoete, mogu da vam dodam majmunske repove.
Nije nego, ree oelov meca hvala lepo!
Noelov se hitno povue. Onaj trei je razmiljao.
 Razmisliu, obea on.
Noel zevnu.
Spava mi se, vraam se u krevet, ree.
I ja, ree oel.
Za koji as obojica su spavala. Jedini budan, Sitroen je gledao svoje
ruke mirkajui. Kad bi mirnuo na odreen nain, pojavila bi mu se dva
prsta vie. Sutra e tome nauiti i brau.
 XXX
16. maruli
Kovaevom egrtu bilo je jedanaest godina. Zvao se Andre. S konim
kajasom prebaenim preko vrata i jednog ramena vukao je svom snagom. I
pas pored njega je vukao. Iza njih su kova i njegov ortak ili mirno,
pogurujui ponekad kad bi uspon bio veliki, razume se uz kiu pogrda na
Andreov raun.
Andrea je bolelo rame, ali je drhtao od uzbuenja pri pomisli da e
ui u vrt velike kue na hridi. Vukao je koliko god je mogao. Poslednje
kue sela ve su nestajale iza njega.
Po crvenom potoku je klizila stara Slavina barka. Andre pogleda. U
njoj nije vie bio starac, ve neki udan ovek, u dronjcima i on, ali rie
bradice. Bio je poguren i gledao je glatku neprozirnu vodu ne miui se,
putajui da ga nosi matica. Kova i njegov ortak mu doviknue vesele
psovke.
Kolica je bilo teko vui, jer su gvozdene ploe bile teke. Debele
gvozdene ploe s etvrtastim reetkama, tekim, ukrtenim, poplavelim od
plamena u kovanici. Ovo je bio peti i poslednji prevoz. Ve etiri puta su
istovarivali kolica pred kapijom i pomonici su unosili materijal u vrt.
Ovoga puta e i Andre ui da bi prenosio izmeu kue i sela, ukoliko neto
kovau zatreba.
Siva traka puta se otegla pod nestrpljivim koracima deteta. Tokovi
su kripali, a kolica su stenjala po dombama i jarugama. Vreme je bilo
sumorno i neuhvatljivo, nije bilo sunca, ali nije pretila ni kia.
Kova poe veselo da zvidi. Iao je s obema rukama u depovima, ne
urei se.
Andre je drhtao meu rukunicama. eleo je da bude konj da bi iao
bre.
Iao je bre. Srce mu je lupalo skoro prejako.
Najzad, evo i okuke. Visoki zid kue. I kapija.
Kolica se zaustavie. Andre se pripremao da zaokrene ka ulazu, kad
mu kova ree:
Ostani tu i ekaj.
A neka zlobna podrugljivost mu je svetlucala u pogledu.
Nas dvojica emo ovo uvui, ti si se sigurno umorio.
I dobro ga udari nogom, jer se nije dovoljno urio da se izvue iz
kajasa. Andre jauknu i skloni se uz zid, naslanjajui glavu na skrtene ruke.
Kova se smejao gromkim masnim smehom. Vukui kolica, s lakoom
proe kroz kapiju i zalupi je. Andre je jo uo kako kripi ljunak pod
tokovima, sve dalje i dalje, a onda vie nita sem vetra koji je utao u
brljanu na vrhu zida. On mrknu, protrlja oi i sede. ekao je.
Snaan udarac u rebra ga tre iz sna, te za tili as bi na nogama. Palo
je ve i vee. Gazda ga je gledao podrugljivo.
Hteo bi da ue, a? ree mu.
Andre ne odgovori, jo bunovan.
Ui i donesi mi moj veliki eki, ostavio sam ga u sobi.
Gde? upita Andre.
Ma hoe li pouriti? riknu kova diui ruku.
Andre potra. Uprkos elji da vidi veliki vrt, nije mogao da upravlja
nogama, koje ga u pravoj liniji odnesoe u kuu. U prolazu nazre veliki
prazan prostor straan bez sunca, i ve je bio na ulazu. Zastade uplaen. A
onda ga seanje na gazdu opomenu i gurnu napred, morao je da donese
eki. On se pope.
Upaljena svetlost u dnevnoj sobi prelivala se po stepenicama kroz
okna, poto su kapci bili otvoreni. Ni vrata nisu bila zatvorena. Andre
stidljivo zakuca.
Slobodno, ree blag glas.
On ue. Pred njim je stajala dosta visoka gospoa u vrlo lepoj haljini.
Ona ga pogleda ne osmehujui se. Gledala je tako da vam se u grlu stegne.
Gazda je zaboravio eki, ree on. Doao sam po njega.
Dobro, ree gospoa. Samo pouri, mali.
Osvrnuvi se, on primeti tri kaveza. Stajali su u dnu ispranjene sobe.
Bili su dovoljno visoki za oveka ne naroito visokog. Njihove debele
reetke delimino su zaklanjale ono to je bilo unutra, ali neko se unutra
kretao. U svakom kavezu bio je mali udoban krevet, naslonjaa i nizak
stoi. Elektrina svetiljka ih je osvetljavala spolja. Dok je prilazio traei
eki, primeti plavu kosu. Pogleda bolje, oseajui se nelagodno jer ga je
gospoa posmatrala. U tom asu je ugledao veliki eki. Razrogai oi
saginjui se da ga uzme. Kad je sreo njihov pogled, saznao je da ima jo
malih deaka u kavezima. Jedan od njih je neto zatraio, te gospoa
otvori vrata i ue k njemu izgovarajui rei koje Andre nije razumevao, ali
su zvuale tako slatko. A onda mu se oi opet sudarie s pogledom gospoe
koja je izlazila, te on ree dovienja, gospoo, i poe poguren pod teretom
ekia.
Kako se zove?
Zovem se nastavi drugi glas.
To je bilo sve to je uo, jer ga je ve jedna ruka gurala napolje, bez
grubosti, ali vrsto. Siao je niz stepenice od kamena. U glavi mu se
kovitlalo. I kad je doao do pozlaene kapije, okrenuo se poslednji put.
Mora da je divno iveti tako zajedno s nekim ko vas mazi u toplom
kavezu, s mnogo ljubavi. Vraao se u selo. Ostali ga nisu ekali. Iza njega
se kapija zvuno zalupila, moda od vetra. Vetar je zvidao kroz reetke.
KRAJ
kravinoff

PRVI DEO 4
I 5
II 7
III 8
IV 10
V 12
VI 14
VII 16
VIII 17
IX 18
X 22
XI 24
XII 28
XIII 31
XIV 34
XV 36
XVI 40
XVII 43
XVIII 49
XIX 50
XX 52
XXI 54
DRUGI DEO 55
I 56
II 58
III 61
IV 64
V 66
VI 69
 VII 72
VIII 73
IX 75
X 79
XI 80
XII 83
XIII 85
XIV 89
XV 92
XVI 95
XVII 97
XVIII 100
TREI DEO 102
I 103
II 104
III 107
IV 110
V 111
VI 113
VII 118
VIII 124
IX 125
X 126
XI 128
XII 129
XIII 133
XIV 135
XV 137
XVI 139
XVII 140
XVIII 143
XIX 147
XX 148
XXI 151
XXII 154
XXIII 157
XXIV 160
XXV 162
XXVI 165
XXVII 167
XXVIII 169
XXIX 171
XXX 173