ALBERT CAMUS LETO

Alber Kami
LETO
Napomena
Minotaur ili Predah u Oranu
Bademi
Albert Camus, Lt, Gallimard, NRF, Paris, 1954. Prometej u paklu
Note de lditeur
Le minotaure ou la halte dOran Mali vodi kroz gradove bez prolosti
Les amandiers
Jelenino progonstvo
Promthe aux Enfers
Petit guide pour des villes sans pass Zagonetka
Lexil dHlne
Lnigme Povratak u Tipazu
Retour Tipasa More izbliza
La mer au plus prs (Journal de bord)
Alber Kami, Leto, Nolit, Mala knjiga 39, Beograd, 1956.
Alber Kami, Eseji, Paideia, Beograd, 2008, str. 603660.
Albert Camus, Odabrana djela, svezak prvi, Nalije i lice Pirovanje Ljeto,
Zora-GZH, Zagreb, 1976, str. 125186.
Usred zime, najzad sam otkrio da u sebi nosim nepobedivo leto.
Priredio AG (2015), na osnovu originala i prevoda Ivanke Markovi Pavlovi
Povratak u Tipazu (Leto, 1954)
(1956), Ane Morali (2008) i Vinje Machiedo (1976).

2 3
ALBERT CAMUS LETO

Prolog

Pre svega, siromatvo nikada nisam doivljavao kao nesreu: ono je

zrailo svetlou. ak su i moje pobune bile obasjane suncem. Te pobu-
ne su skoro uvek mislim da to mogu rei bez zavaravanja bile pobune
za svaije dobro; teile su da svaiji ivot uzdignu ka toj svetlosti. Sasvim
je mogue da moje srce nije bilo prirodno sazdano za tu vrstu ljubavi.
Ali, okolnosti su mi pomogle. Da bi nekako ispravile moju prirodnu
ravnodunost, smestile su me na pola puta izmeu siromatva i sunca.
Siromatvo me je spreilo da mislim kako je sve pod ovim suncem i u
istoriji dobro; sunce me je nauilo da istorija nije sve.
Alber Kami, Nalije i lice; Svadbe; Leto (Predgovor iz 1958)

4 5
 ALBERT CAMUS LETO

Minotaur ili Predah u Oranu

Posveeno Pjeru Galindou

Ali ti, ti si roen

za prozranu svetlost dana
Helderlin

Ovaj esej je napisan 1939. itaoca na to treba podsetiti, da bi procenio

Oran kakav je danas. Vatreni protesti iz tog lepog grada, uveravaju me,
zapravo, da su iz njega uklonjeni (ili e biti uklonjeni) svi nedostaci. Ipak,
lepote koje ovaj esej uzdie, ljubomorno se uvaju. Oran, grad srean i re-
alistian, od sada vie nema potrebe za pesnicima: on oekuje turiste.
Alber Kami, 1953.

Nema vie pustinja. Nema vie ostrva. A ipak se za njima osea potre-
ba. Da bi se shvatio svet, treba ga ponekad ostaviti; da bi se bolje sluilo
ljudima, treba ih neko vreme drati na odstojanju. Ali, gde pronai samo-
u potrebnu snazi, dubok uzdah, kada se duh sabira, a hrabrost odmera-
va? Ostaju veliki gradovi. Naprosto, jo uvek su potrebni neki uslovi.
Gradovi koje nam nudi Evropa prepuni su glasova prolosti. Vino
uho moe u njima da prepozna um krila, treperenje dua. Tu se osea
vrtoglavica vekova, revolucija, slave. Tu se ovek prisea da se Zapad
iskovao u kricima. Nema dovoljno tiine.
Pariz je esto pustinja za srce, ali, u neke sate, s visine groblja Per
Alber Kami, Leto, Nolit, Mala knjiga 39, Beograd, 1956.
Laez, dune vetar revolucije, koji tu pustinju odjednom ispuni zasta-
Prevela Ivanka Markovi (Pavlovi)
vama i propalim veliinama. Tako je i sa nekim panskim gradovima,
s Firencom ili Pragom. Salcburg bi bio miran bez Mocarta. Ali, s vre-
mena na vreme, nad Salcahom se prolomi gordi krik Don uana, dok
tone u pakao. Be deluje mirnije, on je devica meu gradovima. Njegov
kamen nije stariji od tri veka i njegova mladost ne zna za setu. Ali, Be
6 7
 ALBERT CAMUS
je istorijska raskrsnica. Oko njega odjekuju sudari carstava. Ponekih
veeri, kada se nebo prelije krvlju, kameni konji spomenika na Ringu
kao da uzleu. U tom prolaznom trenutku, kada sve govori o moi i
istoriji, moe jasno da se uje, pod naletom poljskih eskadrona, buan
pad Otomanskog carstva. Ni tu nema dovoljno tiine.
Naravno, upravo se ta naseljena samoa i trai u gradovima. Ili je
makar trae ljudi koji znaju ta treba da rade. Tu mogu da izaberu dru-
tvo, da ga prihvate ili odbace. Koliko se duhova oeliilo na putu od
svoje hotelske sobe do drevnog kamenja ostrva Sen-Luj! Istina, drugi
su tu stradali od usamljenosti. U svakom sluaju, oni prvi su tu pronali
razloge da se razviju i postanu to to jesu. Bili su usamljeni, a opet nisu
bili sami. Vekovi istorije i lepote, vatreno svedoanstvo o hiljadama
minulih ivota, pratilo ih je du Sene i govorilo im istovremeno o tra-
diciji i osvajanjima. Ali, njihova mladost ih je gonila da prizivaju to
drutvo. Doe ipak i taj as, doe vreme kada ono dodija. A sada je na
nas dvoje red!, uzvikuje Rastinjak pred ogromnom ubualou Pariza.
Dvoje, da, ali to je jo uvek previe!
I sama pustinja je dobila smisao, pretovarili su je poezijom. Ona je
sveto mesto za sve jade ovog sveta; a ono to srce trai, u odreenom
asu, to su, ba suprotno, mesta bez poezije. Kada je trebalo da se po-
sveti meditaciji, Dekart je izabrao svoju pustinju: najivlji trgovaki
grad svog doba. Tu je pronaao svoju usamljenost i priliku za moda
najuzvieniju od naih muevnih poema: Prvo (pravilo) je bilo da ne
prihvatim kao istinito nita to nisam oigledno spoznao kao takvo.
Moemo imati manje ambicija i istu enju. Meutim, Amsterdam se
za tri veka napunio muzejima. Da bi se pobeglo od poezije i pronaao
mir kamena, potrebne su druge pustinje, druga mesta, bez due i bez
utoita. Oran je jedno od njih.
ULICA
esto sam sluao Orance kako se ale na svoj grad: Nema zanimljivo
okruenje. Eh, zaista, ali vi ga ne biste ni hteli! Nekoliko dobronamernih
duhova pokualo je da u tu pustinju presadi obiaje drugog sveta, verno
naelu da se ne moe dobro sluiti umetnosti ili idejama ako se ove ne
8 9
M I N O TA U R ILI PREDAH U ORANU
priblie veini.1 Rezultat je bio da se neto zanimljivo moglo nai samo u
krugovima pokeraa, ljubitelja boksa i kuglanja ili u pokrajinskim dru-
tvima. Tu makar vlada neusiljenost. Najzad, postoji jedna vrsta veliine
koja ne daje prilike za uzvienost. Ona je, sama po sebi, jalova. I oni koji
ele da je sretnu, naputaju milje i silaze na ulicu.
Oranske ulice su preputene praini, ljunku i vruini. Ako pada
kia, to znai potop i more blata. Ali, bila kia ili sunce, radnje uvek
izgledaju neobino i apsurdno. Sav lo ukus Evrope i Istoka tu je zaka-
zao randevu. Tu se, nabacani jedni preko drugih, mogu nai mermerni
hrtovi, balerine s labudovima, Dijana, boginja lova od zelenog galalita,
bacai diska i eteoci, sve ono to se poklanja za roendane i svadbe,
ceo taj alosni svet koji trgovaki i lakrdijaki duh i dalje gomila iznad
naih ognjita. Ali, takva primena loeg ukusa ovde poprima neku ba-
roknu dra, tako da joj se sve prata. Evo ta nudi pranjava krinja jed-
nog izloga: uasne gipsane figurice krivih stopala, hrpu Rembrantovih
crtea rasprodaja, 150 franaka komad aljive klopke, trobojne
buelare, jedan pastel iz XVIII veka, pliano magarence na navijanje,
boce s provansalskim vinom za konzerviranje zelenih maslina i jednu
odvratnu devicu od drveta, bestidnog osmeha. (A da bi svima bilo ja-
sno, uprava je ispod nje stavila natpis: Bogorodica u drvetu.)
U Oranu se mogu nai:
1. Kafane sa ankom od uglancane prljavtine, posutim noicama i
krilcima muva, sa uvek nasmejanim gazdom, iako je sala uvek prazna.
Mala crna kafa tu kota 12 sua, a velika 18.
2. Fotografske radnje, u kojima tehnika nije napredovala od prona-
laska fotografske hartije. U njihovim izlozima je prikazana jedinstvena
fauna, kakva se ne moe sresti na ulici, od lanog mornara nalakenog
na stoi, do nakaradno obuene mlade udavae, oputenih ruku, s
nekom umom u pozadini. Moglo bi se pomisliti da to i nisu pravi
portreti ve kreacije.
3. Reito mnotvo pogrebnih radnji. To ne znai da se u Oranu umi-
re vie nego drugde, ali mislim da od toga tamo prave vee pitanje.
1
U Oranu se sree Gogoljev Hljestakov. Prvo zeva, a potom e: Oseam da bi
trebalo da se pozabavim neim uzvienim. (Sve napomene: Alber Kami, osim
gde je drugaije naznaeno.)
 ALBERT CAMUS
Simpatina naivnost tog trgovakog sveta protee se i na reklamu.
itam letak jednog oranskog bioskopa, koji najavljuje neki treerazred-
ni film. Zapaam prideve raskoan, velelepan, izvanredan, presti- i superiornost g. Klarka Gejbla. Zbog toga kritiki raspoloeni gradski
an, potresan i zapanjujui. Na kraju, uprava obavetava publiku duhovi za njih imaju zajedniki nadimak, les Clarque (Klarkovi), to
o rtvama koje je morala da podnese da bi joj prikazala to izuzetno
ostvarenje. Meutim, cena karata nee biti poveana.
Bilo bi pogreno misliti da je to odraz junjakog smisla za preuveli-
avanje. Autori te divne reklame pruaju dokaze o svom psiholokom
daru. Treba pobediti ravnodunost i duboku apatiju koji se u ovoj ze-
mlji osete im treba izabrati izmeu dve predstave, dva posla i, esto,
izmeu dve ene. Ljudi se odluuju samo kada su na to prisiljeni. A
reklama to dobro zna. I ona e poprimiti amerike razmere, zato to, i
ovde i tamo, ima iste razloge za oajanje.
Ulice Orana nam najzad otkrivaju dva bitna zadovoljstva ovdanje
omladine: ienje cipela i etanje tih istih cipela po bulevarima. Da bi
se stekla jasna predstava o prvom od ta dva zadovoljstva, treba poveriti
svoje cipele u deset izjutra istaima cipela na bulevaru Galijeni. Kada
se posadi na visoku stolicu, ovek moe da oseti posebno uivanje
koje, ak i za profanog, prua prizor ljudi zaljubljenih svoj posao, kao
to su to oranski istai cipela. Sve se radi do u detalje. Nekoliko etki,
tri vrste krpa, imalin pomean s benzinom: neko bi pomislio da se ceo
zahvat zavrava s prvim savrenim sjajem koji se pojavi ispod meke
etke. Ali, ista uporna ruka ponovo mae blistavu povrinu, trlja je, gasi
joj sjaj, utiskuje imalin do sri koe, da bi onda, pod istom etkom, iz
dubine koe izbio dvostruko jai i zaista konaan sjaj.
Tako postignute divote se onda pokazuju znalcima. Da bi se osetilo
to uivanje koje prua bulevar, treba prisustvovati kostimiranom balu
mladih, koji se svake veeri odrava na glavnim gradskim arterijama.
Mladii iz oranskog drutva, uzrasta od esnaest do dvadeset godina,
ugledaju se na eleganciju iz amerikog filma i kostimiraju pre odlaska
na veeru. Talasasta i briljantinom namazana kosa, koja izbija ispod
eira navuenog na levo uho, sa obodom povijenim iznad desno oka,
vrat utegnut u kragnu dovoljno visoku da dodiruje kosu, mikroskopski
vor kravate uvren obaveznom iglom, sako do polovine butina, sa
strukom skoro na kukovima, pantalone svetle i kratke, sjajne cipele s
trostrukim onom to je omladina koja svake veeri, du bulevara, na
10
M I N O TA U R ILI PREDAH U ORANU
sva zvona obznanjuje svoje nepokolebljivo samopouzdanje, zveckajui
blokejima svojih cipela. Trude se da u svemu oponaaju izgled, pokrete
je posledica ljupko nehajnog izgovora.
U svakom sluaju, velike bulevare Orana preplavi krajem popod-
neva vojska simpatinih maloletnika, koji se silno upinju da izgledaju
mangupski. Kako mlade Oranke oseaju da su odvajkada namenjene
tim gangsterima nena srca, one se istiu minkom i elegancijom slav-
nih amerikih glumica. Isti zli jezici ih zbog toga zovu Marlene. I
tako, dok se s veeri, na bulevarima, cvrkut ptica podie s palmi ka
nebu, desetine Marlena i Klarkova se sreu, odmeravaju i procenjuju,
sreni to ive i to se pokazuju, preputajui se na jedan sat vrtoglavici
savrenog postojanja. Tada se prisustvuje, kau zavidljivci, sastancima
Amerike komisije. Ali, u tim reima se osea gorina ljudi iznad tri-
deset godina, koji nemaju ta da trae u tim igrama. Oni ne shvataju te
svakodnevne kongrese mladosti i romantike. To su, u stvari, skuptine
ptica, na koje se nailazi u indijskoj knjievnosti. Ali, na bulevarima
Orana ne postavlja se pitanje bia i ne mari za put savrenstva. Ostaju
samo lepranje krila, paunovo epurenje, vragolasta i pobednika ljup-
kost, sav sjaj bezbrine pesme, koja zamire s dolaskom noi.
Kao da ujem Hljestakova: Treba se baviti neim uzvienim! Avaj!
On bi to i mogao. Puste li ga, naselie ovu pustinju za nekoliko godina.
Ali, za sada, jedna tek pomalo tajanstvena dua treba da se oslobodi u
tom oputenom gradu, s njegovom povorkom naminkanih devojaka,
a ipak nesposobnih da izvetae uzbuenje, koje tako ravo glume ko-
kete da se to lukavstvo odmah prozre. Baviti se neim uzvienim! Bolje
pogledajte: kapela Santa Kruz isklesala u steni, planine, ravno more,
estok vetar i sunce, velike dizalice u luci, vozovi, hangari, kejovi i gi-
gantski putevi koji se penju uz liticu grada, a u samom gradu takve igre
i takva dosada, takva samoa. Moda sve to zaista nije dovoljno uzvi-
eno. Ali, velika vrednost tih prenaseljenih ostrva jeste u tome to se
ba tu srce razgoliuje. Tiina je mogua jo samo u bunim gradovima.
Dekart je iz Amsterdama pisao starom Balzaku2: Svakog dana etam
2
Jean-Louis Guez de Balzac (15971654): francuski pisac, poznat po svojim epi-
stolarnim esejima, jedan od osnivaa Francuske akademije. (Prim. AG.)
11
 ALBERT CAMUS
kroz zbrku jednog velikog naroda, sa isto toliko slobode i mira kao to
biste vi etali svojim alejama.3
PUSTINJA U ORANU
Prinueni da ive pred divnim predelom, Oranci su izali kao po-
bednici iz tog tekog iskuenja tako to su se ogradili neobino runim
zdanjima. ovek oekuje grad otvoren prema moru, okupan i osveen
veernjim povetarcem. A izuzev panske etvrti,4 naie se na grad koji
je okrenuo lea moru, koji se izgradio tako to se uvrtao oko samog
sebe, kao pu. Oran je veliki kruni, uti zid, pokriven surovim nebom.
U poetku ovek luta po lavirintu, trai more, kao Arijadnin znak. Ali,
samo se vrti u krug, po mrkim i zaguljivim ulicama; Minotaur je na
kraju prodrao Orance: to je dosada. Ve odavno Oranci vie ne lutaju.
Oni su pristali da budu pojedeni.
Ne moe se znati ta je kamen dok se ne doe u Oran. U ovom gra-
du, najpranjavijem od svih, ljunak caruje. Toliko ga vole, da ga trgovci
stavljaju u izloge da pritisnu hartiju ili samo da bi ga pokazali. Skuplja
se u gomile du ulica, nesumnjivo na zadovoljstvo oiju, poto je go-
dinu dana kasnije gomila i dalje tu. Ono to na drugim mestima crpe
poeziju iz biljnog sveta, ovde uzima oblik kamena. Stotinjak stabala,
koja se mogu videti u trgovakom delu grada, briljivo se prekrivaju
prainom. To je okamenjeno rastinje, s ijih se kronji iri miris opor
i pranjav. U Aliru, arapska groblja su poznata po svojoj blagosti. U
Oranu, iznad jaruge Ras-el-Ain, ovog puta okrenuta moru, priljubljena
uz plavo nebo, groblja su polja tronog, krenjakog ljunka, na koji-
ma sunce pali zaslepljujue poare. Usred tih kostiju zemlje, poneki
purpurni geranijum daje ivot i svoju sveu krv predelu. Ceo grad se
ukoio u tom kamenom oklopu. Kada se pogleda sa Plantera, hridi koje
ga okruuju izgledaju tako masivne da slika postaje nestvarna, jer je do
te mere mineralna. ovek je odatle prognan. Sva ta teka lepota kao da
dolazi s nekog drugog sveta.
3
Seajui se bez sumnje tih lepih rei, u Oranu je osnovano Drutvo za predava-
nja i diksusije, pod nazivom Klub Kogito (Cogito-Club).
4
I novog bulevara Fron-de-Mer (Front-de-Mer).
12
M I N O TA U R ILI PREDAH U ORANU
Ako se za pustinju moe rei da je mesto bez due, u kojem je nebo
jedini gospodar, onda Oran jo eka svoje proroke. Svuda oko i iznad gra-
da, surova priroda Afrike zaista se okitila svojim ognjenim znamenjima.
Pod njenom snagom puca zlosreni dekor kojim je pokrivaju, njeni pro-
dorni krici uju se izmeu svih kua i iznad svih krovova. Ako se krene
uz neki od puteva na padinama planine Santa Kruz, prvo se ugledaju
ratrkane i raznobojne kocke Orana. Ali, samo malo vie, i iskrzane hridi
koje okruuju zaravan, ve ue u moru, kao crvene ivotinje. Jo malo
vie, i veliki vrtlozi sunca i vetra pokrivaju i utapaju u kameniti predeo
raspojasani grad, ratrkan nasumino na sve etiri strane. Tu se sudaraju
divna ljudska anarhija i postojanost mora, uvek istog. To je dovoljno da
se putem uz padinu brega popne uzbudljivi miris ivota.
U pustinji ima neeg neumoljivog. Kameno nebo Orana, njegove uli-
ce i njegovo drvee, pokriveno prainom, sve to doprinosi stvaranju tog
tekog i neosetljivog sveta, u kojem nita ne odvraa panju srca i duha
od njih samih, i od jedine stvari koja ih privlai, a to je ovek. Mislim
na ozbiljno povlaenje u samou. Knjige se piu u Firenci i Atini. Ti
gradovi su izgradili toliko evropskih duhova, da prosto moraju imati ne-
kog smisla. U njima se zadralo neto to razneuje ili oduevljava. Oni
zadovoljavaju odreenu glad due, ija su hrana uspomene. Ali, kako se
razneiti nad gradom u kojem nita ne privlai duh, gde je ak i runoa
anonimna, gde se prolost svodi na nita? Praznina, dosada, ravnoduno
nebo, gde su ari ovog mesta? To su bez sumnje samoa i, moda, ovek.
Za odreenju vrstu ljudi, ljudsko stvorenje, svuda gde je lepo, predstavlja
gorku otadbinu. Oran je jedna od njenih hiljadu prestonica.
IGRE
Centralni sportski klub, u ulici Fonduk, u Oranu, prireuje bokser-
sko vee, za koje tvrdi da e zadovoljiti prave ljubitelje. To konkretno
znai da su najavljeni bokseri daleko od toga da budu zvezde, da se neki
meu njima prvi put penju u ring i da se, prema tome, moe raunati
ako ne na vetinu, onda makar na sranost rivala. Poto me je jedan
Oranac naelektrisao sveanim obeanjem da e biti krvi i ja sam se te
veeri naao meu pravim ljubiteljima.
13
 ALBERT CAMUS
Oni oigledno ne trae udobnost. I zaista, ring su postavili u dnu
neke garae, belih zidova, pokrivene talasastim limom i jarko osvetlje-
ne. Stolice na sklapanje su poreane na sve etiri strane oko konopaca.
To su poasna mesta. Ostala sedita su poreana duinom garae, a
na kraju je ostavljen slobodan prostor, zvani etalite, neophodan zato
to niko od petsto ljudi koji se tu mogu nai ne bi mogao da izvue
svoju maramicu, a da ne izazove teak incident. U tom pravougaonom
sanduku diu hiljadu mukaraca i dve-tri ene od onih koje, po rei-
ma mog suseda, uvek ele da budu primeene. Svi se krvniki znoje.
U oekivanju borbi nada, iz dinovskog zvunika dopire krkljanje
Tina Rosija (Tino Rossi). Romansa pred ubistvo.
Strpljenje pravog ljubitelja je bezgranino. Me zakazan za 21 as, nije
poeo ni u 21.30 i niko se nije bunio. Prolee je toplo, a miris ljudi, koji
na sebi nose samo koulje, omamljujui je. Vode se otre rasprave, uz
povremeni prasak epova flaa s limunadom i neumornu kuknjavu kor-
zikanskog pevaa. Nekoliko novih gledalaca se utiskuje u gomilu, a jedan
zaslepljujui reflektor onda prosu svetlost na ring. Borbe nada poinju.
Nadama, ili debitantima, koji se bore iz zadovoljstva, uvek je stalo
da to i dokau, tako to ure da unakaze jedan drugog, prezirui svaku
tehniku. Nikada ne mogu da izdre vie od tri runde. U tom pogledu,
junak veeri je Kid Avion, koji inae prodaje sreke po terasama ka-
fea. Njegovo protivnik je u stvari nespretno ispao iz ringa, na poetku
druge runde, od udarca pesnice koja se vrtela kao propeler.
Gomila je malo ivnula, ali to je i dalje samo utivost. Sa ozbiljnou
udie sveti miris melema. Posmatra niz usporenih obreda i rtvovanja
bez reda, iji ublaeni prikaz, igra senki boraca na belom zidu, svemu
daje jo veu verodostojnost. Sve to su samo sraunati prolozi jednog
divljakog kulta. Pravi trans nastupa kasnije.
I evo, zvunik najavljuje Amara, tvrdokornog Oranca, koji se ne
predaje, protiv Pereza, alirskog razaraa. Neko neupuen bi pogre-
no protumaio urlanje koje doekuje stupanje boksera u ring. Zamislio
bi neku senzacionalnu borbu, kojom bokseri treba da ree neki lini
sukob, za koji publika zna. Istina, oni treba da ree jedan sukob. Ali,
to je ona borba na ivot i smrt koja ve ceo vek razdvaja Alir i Oran.
Nekoliko vekova unazad, ta dva severnoafrika grada bi iskrvarila, kao
Piza i Firenca u neka srenija vremena. Njihovo suparnitvo je utoliko
14
M I N O TA U R ILI PREDAH U ORANU
jae zato to, bez svake sumnje, nema nikakvog osnova. Poto imaju
sve razloge da se vole, oni se u istoj srazmeri mrze. Oranci optuuju
Alirce da su foliranti. Alirci pak tvrde da su Oranci seljaine. Te
uvrede su mnogo tee nego to izgledaju, zato to su metafizike, a po-
to nemaju mogunost opsade, Oran i Alir se susreu, bore i uzajamno
vreaju u oblasti sporta, statistike i javnih radova.
Prema tome, ovde se na ringu odigrava jedna stranica istorije. Tvr-
dokorni Oranac, koga podrava hiljadu urlajuih glasova, brani protiv
Pereza nain ivota i ponos jedne provincije. Istine radi, mora se rei
da Amar ravo vodi svoju raspravu. Njegova argumentacija pati od
jednog nedostatka: suvie je kratka. S druge strane, argumenti alir-
skog razaraa imaju potrebnu duinu. Oni se ubedljivo sputaju na
arkade protivnika. Oranac gordo tetura, dok razjarena publika sipa
pogrde. Uprkos upornom hrabrenju galerije i mog suseda, uprkos ne-
ustraivim povicima ubi ga, poalji ga da pase, podmuklim udri
nie, sudija, gde su ti oi, optimistikim crko je, ne moe vie,
Alirac je proglaen za pobednika na poene, uz beskrajno zvidanje.
ovek do mene, koji rado govori o sportskom duhu, usiljeno aplaudi-
ra, dok mi dobacuje glasom koji zagluuje opta vika: Sada tamo nee
moi da pria kako su Oranci divljaci.
Ali, u sali su ve izbile borbe, nepredviene programom. Vitla se
stolicama, policija kri sebi put, uzbuenje je na vrhuncu. Da bi smi-
rila duhove i doprinela uspostavljanju reda, direkcija hitro pribegava
zvuniku, s kojeg zagrmi mar Sambr i Meza. Nekoliko minuta sala
izgleda velianstveno. Isprepletani grozdovi boraca i samozvanih sudija
njiu se pod pritiskom policajaca, publika je ushiena i trai da se me
nastavi, isputajui divlje krike, podrugljivo kukurikanje i mijaukanje,
ali te aljivine brzo zagluuje siloviti talas vojne muzike.
Meutim, najava glavne borbe uspeva da uspostavi mir. To se dea-
va iznenada, bez prenemaganja, kao to glumci naputaju scenu kada
se komad zavri. Ne moe biti prirodnije, eiri se otresaju od praine,
stolice vraaju na mesto, a sva lica naglo dobijaju dobroudni izraz po-
tenog gledaoca koji je platio kartu za porodini koncert.
U poslednjem meu susreu se prvak fracuske mornarice i bokser
iz Orana. Ovog puta, prednost dueg udarca ima ovaj drugi. Ali, ta
prednost u prvih nekoliko rundi ne uzbuuje masu. Jo je mamurna od
15
 ALBERT CAMUS
uzbuenja, tek dolazi k sebi. Jo uvek ne moe da povrati dah. Ako i
aplaudira, to nije od srca. A zvidi bez mrnje. Sala se deli u dva tabora,
mora se, takav je red. Ali, u svaijem izboru osea se ravnodunost, koja
prati veliki umor. Ako Francuz ide u klin ili ako Oranac zaboravi da
se ne napada glavom, bokser se povija pod pljuskom zviduka, ali salva
aplauza ga odmah podie. Tek su sedmoj rundi sport ponovo izbija na
povrinu, kada i svi pravi ljubitelji isplivaju iz umora. Francuz je, istina,
poljubio patos, i onda se, u elji da povrati poene, zaleteo na protivni-
ka. Evo, ree moj sused, sad poinje korida. I stvarno je bila korida.
Obliveni znojem, pod neumoljivim osvetljenjem, oba boksera sputaju
gard, udaraju zatvorenih oiju, guraju se ramenima i kolenima, meaju
krv i frku od besa. U isto vreme, cela sala se die na noge i skandira
naporima ove dvojice heroja. I ona prima udarce, vraa ih, oponaa
njihov zvuk sa hiljadu priguenih i zadihanih glasova. Isti oni koji su
ravnoduno izabrali za koga e da navijaju, ostaju pri svom izboru iz
tvrdoglavosti i padaju u vatru. Svakih deset sekundi uzvik mog suseda
zapara mi uho, Hajde plavi, napred mornarica!, dok jedan gledalac
ispred nas urla Orancu, Anda! Hombre!5 Ljudina i Plavi navaljuju, a s
njima, u tom hramu od krea, lima i cementa, i cela jedna sala, prepu-
tena bogovima niska ela. Svaki udarac koji tupo zazvoni po sjajnim
grudima, odjekne ogromnim vibracijama u samom telu mase, koja, uz
boksere, daje sve od sebe.
U takvoj atmosferi, nereen rezultat izaziva nezadovoljstvo. Nai-
me, on vrea publiku, njen isto manihejski senzibilitet. Postoje dobro
i zlo, pobednik i pobeeni. Neko je u pravu, ako ve nije u krivu. Za-
kljuak te besprekorne logike odmah izraava dve hiljade energinih
plunih krila, koja optuuju sudije da su se prodali. Ali, mornar je za-
grlio svog protivnika u ringu i pije njegov bratski znoj. To je dovoljno
da sala istog asa promeni stav i da se razlegne aplauz. Moj sused ima
pravo: oni nisu divljaci.
Masa koja se izliva napolje, pod nebom punim tiine i zvezda, izdr-
ala je teku, iscrpljujuu borbu. Sada uti, kriom nestaje, bez snage za
egzegezu. Postoje dobro i zlo, tako kae ta religija bez milosti. Kohorta
vernika je jo samo skup crnih i belih senki koje nestaju u noi. Naime,
5
pan., Napred! Ljudino! (AG)
16
M I N O TA U R ILI PREDAH U ORANU
snaga i estina su usamljeni bogovi. Oni nita ne ostavljaju seanju. Ali
zato obilato dele svoja uda u sadanjosti. I takvi bogovi odgovaraju
ovom narodu bez prolosti, koji slavi svoje priee oko bokserskih
ringova. Ti obredi su pomalo teki, ali uproavaju sve. Dobro i zlo,
pobednik i pobeeni: u Korintu su bila dva hrama, jedan do drugog,
hram Sile i hram Nude.
SPOMENICI
Iz mnogo razloga, isto toliko ekonomskih koliko i metafizikih,
moe se rei da je oranski stil, ukoliko postoji, najbolje doao do izraa-
ja u neobinom zdanju nazvanom Dom kolonista (Maison du Colon).
Nije da Oranu nedostaju spomenici. Grad ima sasvim dovoljno marala
iz vremena Carstva, ministara i lokalnih dobrotvora. Sreu se na ma-
lim pranjavim trgovima, oguglali na kiu i sunce, i samo pretvoreni
u kamen i dosadu. Ali, oni ipak predstavljaju spoljne uticaje. U ovom
srenom varvarstvu, oni su alosna znamenja civilizacije.
Oran je, naprotiv, sam sebi podigao sopstvene oltare i forume. U
srcu trgovake etvrti, poto je trebalo podii zajedniki dom za bez-
brojne poljoprivredne organizacije od kojih ivi ova zemlja, Orancima
je palo na pamet da, od peska i krea, izgrade ubedljivu sliku svojih
vrlina. Dom naseljenika. Sudei po zdanju, tih vrlina ima tri: smelost
ukusa, ljubav za estoko i smisao za istorijske sinteze. Egipat, Vizantija
i Minhen saraivali su u sloenoj izgradnji tog kolaa u obliku ogro-
mnog izvrnutog pehara. Raznobojni kamenii vrlo efektno obrubljuju
krov. ivopisnost tog mozaika je toliko ubedljiva da u prvi mah ne
vidimo nita, osim zaslepljujueg arenila. Ali, izbliza, kada se paljivije
pogleda, vidi se da i on ima nekog smisla: graciozni kolonista, sa leptir
manom i tropskim lemom, prima na poklonjenje povorku robova u
antikim nonjama.6 Zdanje je, sa svim svojim arenim ukrasima, po-
stavljeno nasred raskrsnice, kojom svaki as prolaze mali tramvaji s
dvoja kola, i ija prljavtina predstavlja jednu od drai grada.
S druge strane, Oran mnogo dri do svoja dva lava na Trgu oruja (la
place dArmes). Od 1888. godine oni dostojanstveno sede sa obe strane
stepenita Optine. Njihov autor se zvao Kain. Krase ih velianstveno
6
Jo jedna vrlina alirske rase je, kao to se vidi, iskrenost.
17
 ALBERT CAMUS
dranje i zdepast torzo. Pria se da, ponekad, nou, silaze jedan za dru-
gim sa svojih postolja, obilaze u tiini mrani trg i onda dugo mokre
ispod velikih, pranjavih fikusa. To su, razume se, glasine koje Oranci
rado sluaju. Ali, to je malo verovatno.
Iako sam malo istraivao njegov sluaj, nisam bio nimalo oduevljen
Kainom. Saznao sam jedino da je uivao glas vetog vajara ivotinja. A
ipak esto mislim na njega. To je jedna od onih padina niz koje vam
u Oranu kreu misli. Evo jednog umetnika zvunog imena, koji je za
sobom ostavio delo bez znaaja. Nekoliko stotina hiljada ljudi sviklo
se na dobroudne zveri, koje je on postavio ispred razmetljivog zdanja
Optine. I to je jedan od naina da se uspe u umetnosti. Ta dva lava,
kao i hiljade drugih dela iste vrste, nisu dokaz talenta, ve neeg sasvim
drugog. Neki su napravili Nonu strau (Rembrandt), Sveti Franja
dobija stigme (Giotto), Davida (Michelangelo) ili Velianje cveta.7
Kain je, meutim, postavio dve vesele njuke na trgu jedne prekomor-
ske trgovake provincije. Ali, David e se jednog dana sruiti, zajedno
sa Firencom, a lavovi e moda preiveti propast. Jo jednom, oni su
dokaz neeg sasvim drugog.
Moe li se ova ideja izraziti preciznije? Ima u ovom beznaajnom
delu i neeg solidnog. Udeo duha je nitavan, a materije vrlo veliki.
Osrednjost nastoji da traje, svim sredstvima, ukljuujui i bronzu.
Uskrauje joj se pravo na venost, ali ona polae sva prava na svakod-
nevicu. Nije li ona venost? U svakom sluaju, ta istrajnost moe da
dirne i nosi u sebi pouku, istu onu koju nose svi spomenici Orana i sam
grad Oran. Ona vas tera da ponekad, jedan sat dnevno, posvetite panju
neemu beznaajnom. Duhu koriste takvi osvrti. To je pomalo njegova
higijena, a poto su mu apsolutno potrebni ti asovi poniznosti, ini mi
se da je ta prilika za zaglupljivanje bolja od drugih. Sve to je trono eli
da traje. Prema tome, sve hoe da traje. Ljudska dela ne predstavljaju
nita drugo i, u tom pogledu, Kainovi lavovi imaju iste anse kao i ru-
evine Angkora. To podstie skromnost.
Ima u Oranu i drugih spomenika. Ili ih makar treba tako nazvati,
poto i oni svedoe o svom gradu i to moda na znaajniji nain. To su
veliki radovi koji se izvode desetinama kilometara du obale. U osnovi,
7
Nadgrobna stela, Farsala, Tesalija, oko 470460. pre n. e. (AG.)
18
M I N O TA U R ILI PREDAH U ORANU
najblistaviji od svih zaliva treba pretvoriti u dinovsko pristanite. U
stvari, to je jo jedna prilika za oveka da se suprotstavi kamenu.
Na slikama nekih flamanskih majstora, uporno se pojavljuje tema
izvanredne irine: izgradnja Vavilonske kule.8 To su ogromni predeli,
stene koje se penju u nebo, obronci koji vrve od radnika, ivotinja,
lestvica, udnih maina, konopaca, remena. ovek je uostalom tu samo
zato da bi se mogle shvatiti neljudske razmere gradilita. Na to ovek
pomisli stojei na oranskom grebenu zapadno od grada.
Zakaeni za ogromne padine, ine, vagoneti, dizalice, minijaturni
vozovi Pod nemilosrdnim suncem, lokomotive sline igrakama obi-
laze ogromne blokove, usred zviduka, praine i dima. Danju i nou,
taj mravlji narod gamie po zadimljenom kosturu planine. Vezani za
isto ue, du boka hridi, na desetine ljudi, trbuhom naslonjeni na rui-
ce automatskih builica, podrhtavaju u vazduhu po ceo dan i odvajaju
cele slojeve stene, koji se rue uz grmljavinu i oblake praine. Nedaleko
odatle, vagoneti se izvru iznad padina, i stene, naglo izruene u more,
kotrljaju se i padaju u vodu, a svaki vei komad prati jato lakeg kame-
nja. U pravilnim razmacima, u mrkloj noi i usred bela dana, eksplozije
potresaju celu planinu i podiu ak i samo more.
U srcu tog gradilita, ovek napada kamen, licem u lice. I kada bi se
makar na as moglo zaboraviti teko ropstvo od kojeg zavisi taj posao,
tome bi se trebalo diviti. Te stene, otkinute od planine, slue oveko-
vim namerama. Naslagane jedne iznad drugih, ispod prvih talasa, po-
maljaju se malo po malo i najzad uobliavaju u mol, koji ubrzo prekri-
vaju ljudi i maine, i napreduju iz dana u dan prema puini. Ogromne
eline eljusti riju neprekidno po utrobi hridi, okreu se oko sebe i
bljuju u vodu gomile kamenja. I to se vie sputa linija grebena, cela
obala neodoljivo pobeuje more.
Razume se, nije mogue unititi kamen. On moe samo da se pre-
meta. U svakom sluaju e trajati due od ljudi koji se njime slue. Za
sada kamen podrava njihovu elju za akcijom. ak je i to, bez sumnje,
beskorisno. Ali, menjati stvari, to je posao ljudi: treba se opredeliti i
8
Pieter Bruegel de Oude, 1563; Hendrick van Cleve, 1580; Lucas van Valken-
borch, 1594; Marten van Valkenborch, c. 1600; Tobias Verhaecht, c. 1600. (AG)
19
 ALBERT CAMUS
onda raditi na tome ili ne raditi nita.9 Oranci su oigledno napravili
izbor. Pred tim ravnodunim zalivom, oni e jo godinama slagati go-
mile ljunka du obale Kroz sto godina, dakle sutra, morae se poeti
ponovo. Ali, danas te naslage stena svedoe u korist ljudi s maskama od
praine i znoja, koji krue izmeu njih. Pravi spomenik Orana ipak je
njegovo kamenje.
ARIJADNIN KAMEN
Izgleda da su Oranci kao onaj Floberov prijatelj,10 koji je na samrti
pogledao poslednji put ovu nezamenljivu zemlju i uzviknuo: Zatvori-
te prozor, suvie je lepo. Zatvorili su prozor, zazidali su se, anatemisali
pejza. Ali, Le Poateven je umro, a posle njega, dani su nastavili da
smenjuju jedni druge. Isto tako, iza utih zidova Orana, more i zemlja
nastavljaju svoj ravnoduni dijalog. Ta veitost sveta je uvek imala su-
protne drai za oveka. Ili ga baca u oajanje ili ga oduevljava. Svet
nikada ne kae samo jedno, on zainteresuje, zatim zamara. Ali, na kraju
ipak pobeuje upornou. On je uvek u pravu.
Ve na samim kapijama Orana priroda podie glas. Kod Kanastela
se prostiru ogromne poljane pokrivene mirisnim bunjem. Sunce i ve-
tar tu govore samo o samoi. Iznad Orana die se planina Santa Kruz,
sa svojom visoravni i hiljadu jaruga koje vode ka njoj. Putevi, nekada
prohodni, zakaili su se za padine bregova iznad mora. U januaru, neke
od njih pokriva cvee. Krasuljak i ljuti pretvaraju ih u raskone aleje
opivene utim i belim porubom. O planini Santa Kruz je sve ve re-
eno. Ali, ako bih trebalo da govorim o njoj, preao bih preko svetih
procesija koje se na velike crkvene praznike penju uz surovu planinu,
da bih govorio o nekim drugim hodoaima. Samotnika, ona vijugaju
kroz crveni kamen, diu se iznad nepominog zaliva i posveuju toj
goleti jedan svetao i savren as.
Oran ima i svoje peane pustinje: svoje plae. One nadomak grad-
skih kapija puste su samo zimi i u prolee. Tada su to zaravni pokri-
vene asfodelima, naikane malim vilama, okruenim cveem. More
9
Ovaj esej se bavi odreenim iskuenjem. Njega treba poznavati. Onda se neto
moe preduzeti ili ne preduzeti, ali svesno.
10
Alfred le Poittevin (18161848), pravnik, pesnik i filozof, Floberov prijatelj. (AG)
20
M I N O TA U R ILI PREDAH U ORANU
prigueno hui u podnoju. Ali, samo sunce, povetarac, belina asfodela,
jasno plavetnilo neba, sve to doputa da se zamisle leto, pocrnela mla-
de koja prekriva plau, dugi asovi na pesku i iznenadne blage veeri.
Svaka godina donosi novu etvu devojaka cvetova. One oigledno ive
samo jedno leto. Idue godine zamenie ih druge tople krunice, koje
su pre godinu dana bile samo devojice, tela tvrdih kao pupoljci. U
jedanaest sati prepodne, sva ta mlada put, jedva pokrivena arenim
tkaninama, sliva se s visoravni na peanu plau kao raznobojni talas.
Treba poi dalje (a ipak tako neobino blizu mesta gde se dve sto-
tine hiljada ljudi vrti u krug) da bi se otkrio predeo, jo uvek netaknut:
duge, puste dine, gde je poneka crvotona koliba jedini trag prolaska
ljudi. Tek s vremena na vreme, neki pastir, Arapin, potera vrhom dina
crne i sivkaste mrlje svog stada koza. Na ovim oranskim plaama, sva-
ko letnje jutro izgleda kao prvo jutro sveta. Svaki sumrak izgleda kao
da je poslednji, sveani ropac najavljen poslednjom svetlou, od koje
sve boje potamne. More je duboko plavo, put boje usirene krvi, plaa
uta. Sve nestaje sa zelenim suncem; sat kasnije, niz dine se sliva me-
seina. Tad nastupaju bezmerne noi pod kiom zvezda. Ponekad ih
presecaju oluje, i munje teku niz dine, nebo bledi od njih, a narandasti
odsjaji pale se na pesku i u oima.
Ali, to se ne moe opisati, to treba doiveti. Tolika samoa i veliina
daju tom mestu nezaboravan izgled. U mlako praskozorje, kad prou
prvi, jo uvek crni i gorki talasi, jedno novo bie zaseca vodu, tako te-
ku od noi. Uspomena na te radosti ne budi u meni aljenje za njima
i po tome znam da su bile prave. Posle toliko godina one i dalje traju
negde u ovom srcu, inae ne tako vernom. I znam da bi danas na puste
dine, ako na njih odem, isto nebo opet prosipalo svoj tovar mirisa i
zvezda. To je, naime, zemlja nevinosti.
Ali, nevinosti su potrebni pesak i kamenje. A ovek se oduio da u
njima ivi. Tako makar izgleda, poto se povukao u taj udni grad, u
kojem drema dosada. Meutim, ba to sueljavanje daje vrednost Oranu.
Prestonica dosade, opkoljena nevinou i lepotom, a vojska koja je dri
pod opsadom ima vojnika koliko ima i kamenja. A ipak, u nekim aso-
vima, kako je jako iskuenje da se iz grada prebegne neprijatelju! Kakvo
iskuenje da se utopi u taj uareni i nepomini svet, koji prkosi istoriji i
njenim uzbuenjima! To je, bez sumnje, uzaludno. Ali, u svakom oveku
21
 ALBERT CAMUS
postoji neki duboki nagon, koji nije ni stvaralaki, ni ruilaki. Samo elja
da se ne podsea ni na ta. U senci vrelih oranskih zidova, na njegovom
pranjavom asfaltu, ovek ponekad oseti taj poriv. Izgleda da se duhovi
koji mu se na neko vreme prepuste nikada ne osete zakinutim. To su Eu-
ridikina tama i Izidin san. Evo pustinje gde e misao pronai sebe, a svea
ruka veeri lei na uznemireno srce. Na ovoj Maslinovoj gori bdenje je
nepotrebno; duh se pridruuje usnulim apostolima i daje im za pravo. Da
li su zaista pogreili? Ipak im je bilo dato otkrovenje.
Setimo se Sakjamunija u pustinji. Proveo je tamo duge godine, uei,
nepomian, oiju uprtih u nebo. I bogovi su mu zavideli na toj mudrosti
i sudbini kamena. U njegovim ispruenim i ukoenim rukama lastavice
su svile gnezdo. Ali, jednog dana one odletee, na zov dalekih zemalja. A
onaj koji je u sebi ubio elju i volju, slavu i bol, zaplakao je. Deava se
tako da cvee nikne na steni. Da, prihvatamo kamen, kada nam je to po-
trebno. Tu tajnu i to nadahnue koje oekujemo od ljudskih lica, moe
i on da nam prui. To sigurno ne moe da traje. Ali, ta uopte moe da
traje? Tajna lica izbledi i evo nas opet u lancu elja. I ako kamen ne moe
da nam prui vie nego ljudsko srce, moe makar isto toliko.
Ne biti nita! Hiljadama godina taj veliki krik podizao je milione
ljudi na pobunu protiv elje i bola. Njegovi su odjeci, kroz vekove i
preko okeana, doli da zamru ovde, na najstarijem moru sveta. Oni se
jo uvek potmulo razbijaju o tvrde hridi Orana. Svi iz ovog kraja su, i
ne znajui, posluali taj savet. To je, razume se, skoro uzaludno. Nita-
vilo se ne moe dostii nita vie nego apsolut. Ali, poto prihvatamo,
kao milost, veite poruke koje nam prenose rue ili ljudska patnja,
nemojmo odbacivati ni retke pozive na san, koje nam upuuje zemlja.
I jedno i drugo je podjednako istinito.
Evo, moda, Arijadnine niti za ovaj mesearski i grozniavi grad.
ovek tu spoznaje vrednost, uostalom privremenu, odreene vrste do-
sade. A da bi bio poteen, treba kae da Minotauru. To je stara i
plodna mudrost. Iznad tihog mora, u podnoju crvenih hridi, dovoljno
je nai pravu ravnoteu, na sredini izmeu dva glomazna rta, koji se,
levo i desno, kupaju u bistroj vodi. U dahtanju obalskog brodia, koji
puzi povrinom puine, obasjan blistavom svetlou, uje se tada pri-
gueni zov neljudskih i blistavih sila: to se Minotaur oprata sa nama.
22
M I N O TA U R ILI PREDAH U ORANU
Podne je i sam dan je u znaku terazija. Poto je obavio obred, putnik,
kao nagradu, prima znamen svog izbavljenja: mali kamen, koji podigne
sa hridi, suv i nean kao cvet asfodela. Za upuenog, svet nije tei od
tog oblutka. Atlasov zadatak je lak, treba samo izabrati pravi as. o-
vek onda shvata da na jedan sat, mesec dana ili godinu, ove obale mogu
da poslue slobodi. One bez razlike, i ne gledajui ih, pozdravljaju ka-
luera, inovnika ili osvajaa. Bilo je dana kada sam oekivao da na
ulicama Orana sretnem Dekarta ili Cezara Bordiju. To se nije desilo.
Ali, neko drugi e moda imati vie sree. Veliki podvig, veliko delo,
muevna meditacija, zahtevali su nekada samou peska ili manastira.
Tu se bdelo uoi velikih duhovnih bitaka. Gde bismo ih danas bolje sla-
vili, nego u praznini jednog velikog grada, smetenog za duga vremena
usred lepote liene duha?
Evo malog kamena, nenog kao asfodel. On je poetak svega. Cvee,
suze (ako ba insistirate), odlasci i borbe ostaju za sutra. Usred dana,
kada nebo otvara svoje izvore svetlosti u ogromnom i zvunom pro-
storu, svi rtovi izgledaju kao flotila na polasku. Teke galije sazdane od
stena i svetlosti, podrhtavaju u bokovima, kao da se spremaju da zaplo-
ve prema ostrvima sunca. O, jutra Oranije! S vrha visoravni lastavice
se obruavaju u ogromne kazane u kojima kljua vazduh. Cela obala
je spremna za pokret, proima je neki pustolovni drhtaj. Sutra emo,
moda, poi zajedno.
(1939)
23
 ALBERT CAMUS
Bademi
Znate li, govorio je Napoleon Fontanu,1 emu se najvie divim na
svetu? Nemoi sile da sazda neto. Postoje samo dve sile na svetu: sablja
i duh. Na kraju uvek duh pobeuje sablju.2
Osvajai su, kao to se vidi, ponekad melanholini. Treba ipak platiti
neku cenu za toliku pustu slavu. Ali, ono to je pre sto godina vailo za
sablju, danas vie ne vai u istoj meri za tenk. Osvajai su imali uspeha i
sumorna tiina predela bez duha prostirala se godinama nad iskidanom
Evropom. U doba stranih ratova u Flandriji, holandski slikari su mo-
da mogli da slikaju petlove iz svojih ivinarnika. Isto tako je zaborav-
ljen i Stogodinji rat, ali molitve leskih mistika jo uvek ive u nekim
srcima. Ali, stvari su se danas promenile, slikar i kaluer su mobilisani:
mi i ovaj svet smo jedno. Duh je izgubio onu kraljevsku sigurnost koju
je osvaja znao da mu prizna, i sada se iscrpljuje proklinjui silu, jer ne
ume da je savlada.
Dobre due kau da je to zlo. Mi ne znamo da li je to zlo, ali znamo
da je tako. Zakljuak je da se treba prilagoditi. Dovoljno je da znamo ta
hoemo. A ono to hoemo jeste da vie nikada ne povijemo glave pred
sabljom, da vie nikada ne damo za pravo sili koja nije u slubi duha.
To je zadatak, istina je, kojem nema kraja. Ali, na nama je da nasta-
vimo. Ne verujem dovoljno u razum, da bih raunao na progres ili na
bilo koju filozofiju istorije. Ipak, verujem da ljudi nikada nisu prestali
da napreduju u razumevanju svoje sudbine. Nismo prevazili svoje sta-
nje, a ipak ga bolje poznajemo. Znamo da smo u protivreju, ali i da
1
Louis-Marcelin de Fontanes (markiz de Fontan, 17571821), francuski pesnik i
politiar. (Sve naredne napomene: AG.)
2 4
Poslednja reenica je uklesana i na Napoleonovom grobu, na ostrvu Sveta Jele-
na. Te rei je izgovorio pred Fontanom, u vreme kada je ovaj bio veliki majstor
Univerziteta u Parizu (18081815).
24
BADEMI
moramo da odbacimo protivrenost i uinimo sve to je potrebno da
bismo je smanjili. Na ljudski zadatak jeste da pronaemo onih nekoli-
ko formula koje e umiriti beskrajnu zebnju slobodnih dua. Treba da
okrpimo ono to je pocepano, da uinimo pravdu pojmljivom u jed-
nom svetu tako oevidno nepravednom, da vratimo veru u postojanje
sree narodima zatrovanim nesreom veka. Prirodno, to je natovean-
ski zadatak. Ali, natoveanskim se nazivaju zadaci za koje je ljudima
potrebno mnogo vremena da ih ispune, to je sve.
Znajmo, dakle, ta hoemo, ostanimo vrsto pri duhu, ak i ako sila,
da bi nas osvojila, preuzme lik neke ideje ili udobnosti. Pre svega ne
treba oajavati. Ne obraajmo previe panje na one koji predskazuju
kraj sveta. Civilizacije ne umiru tako lako, a ak i ako se ovaj svet srui,
to e biti posle tolikih drugih. Istina je da ivimo u traginom dobu. Ali,
mnogi brkaju traginost i oajavanje. U nesrei, govorio je Lorens (D.
H. Lawrence), tragedija bi morala da bude kao dobar udarac nogom.3
Evo jedne zdrave smisli, odmah primenljive. Danas ima mnogo stvari
koje zasluuju takav udarac.
Dok sam iveo u Aliru, strpljivo sam provodio zimu, jer sam znao da
e se preko noi, jedne jedine februarske noi, hladne i iste, bademi u
Dolini Konzula4 prekriti belim cvetovima. I bivao sam zadivljen kako taj
neni sneg zatim odoleva svim kiama i vetru s mora. Uporno se drao,
svake godine, upravo koliko je bilo potrebno da zametne plod.
To nije simbol. Svoju sreu neemo osvojiti simbolima. Za tako ne-
to potrebno je vie ozbiljnosti. Hou samo da kaem da se ponekad,
kada teret ivota, u ovoj Evropi jo prepunoj svoje nesree, postane
suvie teak, okrenem tim blistavim predelima, gde jo ima toliko
netaknute snage. Poznajem ih toliko dobro da bih morao znati da su
oni obeana zemlja, u kojoj se kontemplacija i hrabrost mogu dovesti
u ravnoteu. Razmiljanje nad njihovim primerom poduava me da
3
Iz pisma A. W. McLeodu, od 6. 1912: Mrzim Benetovu (Bennett) rezignaciju.
U nesrei, tragedija bi morala da bude kao dobar udarac nogom. Letters of D. H.
Lawrence, ed. Aldous Huxley, 1932. Kami prvi put belei ovaj citat u svom dnev-
niku u novembru 1939.
La Valle des Consuls (ili Avenue du Gnral Laquire), put koji vijuga alir-
skim predgraem Buzarea (Bouzarah), u kojem se nalazio posed generala Ema-
nuela Lakijera, zvani Konzulat.
25
 ALBERT CAMUS
ako elimo da spasemo duh, moramo prei preko njegovih plaljivih
osobina i uzdizati njegovu snagu i preimustva. Ovaj svet je zatrovan
nesreom i izgleda da uiva u njoj. Sav se predao onom zlu koje je
Nie nazivao duhom tromosti. Ne pomaimo mu u tome. Uzaludno je
plakati nad duhom, dovoljno je raditi za njega.
Ali, gde se nalaze osvajake vrline duha? Taj isti Nie ih je nabrojao
kao smrtne neprijatelje tromosti duha. To su, po njemu, snaga karakte-
ra, ukus, svet, klasina srea, vrst ponos, hladna umerenost mudraca.
Te vrline su nam potrebnije no ikad i svako moe da izabere onu koja
mu odgovara. Pred ogromnou te borbe, nikako ne treba zaboraviti
snagu karaktera. Ne govorim o onoj snazi koju na izbornim govornica-
ma prate mrtenje ela i pretnje. Mislim na onu koja svim vetrovima
s mora odoleva snagom istote i ivotnog soka. Ona e, u zimi sveta,
othraniti svoj plod.
(1940)
26
LETO
Prometej u paklu
Izgledalo mi je da neto nedostaje boanstvu, sve dok nije bilo
nieg to bi mu se suprotstavljalo.
Prometej na Kavkazu, Lukijan
ta znai Prometej za dananjeg oveka? Moglo bi se bez sumnje rei
da je taj pobunjenik protiv bogova postao uzor za savremenog oveka i da
se ta pobuna, koja je pre vie hiljada godina buknula u pustinjama Skitije,
danas zavrava u istorijskom gru kojem nema ravna. Ali, neto nam u isti
mah govori da taj prognanik ostaje prognan i meu nama, i da smo jo
uvek gluvi za veliki krik ljudske pobune, iji je on usamljeni vesnik.
Dananji ovek je zaista onaj koji pati, u ogromnim masama, na
skuenom prostoru ove zemlje, ovek lien vatre i hrane, za koga je
sloboda jo uvek rasko koja moe da saeka; i tom oveku je i dalje
sueno da sve vie pati, kao to je i slobodi i njenim poslednjim sve-
docima sueno da sve vie nestaju. Prometej, to je onaj heroj koji je
dovoljno voleo ljude da bi im istovremeno dao vatru i slobodu, tehniku
i umetnosti. oveanstvu je danas potrebna samo tehnika i samo se o
njoj brine. Ono se buni kroz svoje maine, dok u umetnosti i svemu
to ona nosi sa sobom vidi prepreku i znamen ropstva. A obeleje Pro-
meteja je, meutim, da ne moe da razdvoji mainu od umetnosti. On
misli da se mogu istovremeno osloboditi i telo i dua. Dananji ovek
veruje da prvo treba osloboditi telo, ak i ako duh mora privremeno da
umre. Ali, moe li duh da umre privremeno? Ustinu, kada bi se Pro-
metej vratio, dananji ljudi bi uradili isto to i nekad bogovi: zakovali bi
ga za stenu, upravo u ime onog humanizma iji je on bio prvi simbol.
Neprijateljski glasovi koji bi tada vreali pobeenog, bili bi isti oni koji
odjekuju na poetku Eshilove tragedije: glasovi Sile i Nasilja.
27
 ALBERT CAMUS
Uzmiem li pred ovim krtim vremenom, golim drveem, zimom
sveta? Ali, sama ta enja za svetlou daje mi za pravo: ona mi govori o
jednom drugom svetu, o mojoj pravoj domovini. Da li ona za jo neke
ljude ima smisla? One godine kada je izbio rat, trebalo je da poem na
putovanje tragom Odiseja. U to vreme, ak je i neki siromani mladi mo-
gao da kuje velelepne planove o prelasku mora u susret svetlosti. Ali, tada
sam uino to i ostali. Nisam se ukrcao. Stao sam u red koji je trupkao u
mestu, pred vratima pakla. Malo pomalo, uli smo unutra. I na prvi krik
ubijene nevinosti, vrata su se zalupila za nama. Bili smo u paklu; nikada
vie nismo izali. Ve est dugih godina pokuavamo da se priviknemo.
Tople aveti srenih ostrva sada nam se priviaju samo na kraju jo jednog
niza dugih godina, bez vetra u sunca, koje su tek pred nama.
I kako onda, u ovoj vlanoj i tmurnoj Evropi, ne doekati s drhta-
jem aljenja i tegobnog sauesnitva onaj vapaj starog atobrijana upuen
Amperu (Jean-Jacques Ampre), kada je ovaj polazio za Grku: Neete
nai nijedan maslinov list, nijedno zrno groa, koje sam ja video na Ati-
ci. alim ak i za travom svog doba. Nisam imao snage da podarim ivot
makar jednom bunu vresa. Tako i mi, utonuli, uprkos svojoj mladoj
krvi, u uasnu starost ovog poslednjeg veka, alimo ponekad za travom
iz svih vremena, za maslinovim listom koji nee ii da vidimo zbog njega
samog, za groem slobode. ovek je svuda, svuda su njegovi krici, nje-
gov bol i njegove pretnje. Meu tolikim okupljenim stvorenjima, nema
vie mesta za cvrke. Istorija je jalova zemlja, na kojoj vres ne raste. Da-
nanji ovek je, meutim, izabrao istoriju i nije ni mogao, niti smeo da joj
okrene lea. Ali, umesto da je potini, on iz dana u dana sve vie pristaje
da joj bude rob. I tu izdaje Prometeja, tog sina smelih misli i laka srca.
Tu se vraa bedi ljudi, koje je Prometej hteo da spase. Gledali su, a nisu
videli, sluali su, a nisu uli, kao privienja iz snova...1
Da, dovoljno je jedno vee u Provansi, neko savreno brdace, miris
soli, da bi ovek osetio kako sve tek ostaje da se uradi. Treba ponovo
pronai vatru, ponovo uvesti zanate, da bi se utolila glad tela. Atika,
sloboda i njene berbe, hleb due, ostaju za kasnije. ta tu moemo,
osim da sami sebi doviknemo, Nikada ih vie nee biti ili e biti za
druge, i da uinimo sve to je potrebno da makar ti drugi ne oskude-
1
Eshil, Okovani Prometej, kao i citati u nastavku.
28
PROMETEJ U PA K L U
vaju u njima. Mi, koji to oseamo s bolom, a ipak pokuavamo da ga
primimo bez gorine u srcu, jesmo li mi, dakle, zakasnili ili smo doli
prerano, i hoemo li imate snage da oivimo vresita?
Na to pitanje, koje se postavlja u ovom veku, moe se zamisliti Pro-
metejev odgovor. U stvari, on ga je ve izrekao: Obeavam vam pre-
obraaj i promenu nabolje, o smrtni, ako ste dovoljno veti, dovoljno
asni, dovoljno jaki da njima upravljate svojim rukama. Ako je danas
spas zaista u naim rukama, onda u na pitanje veka odgovoriti da, zbog
one promiljene snage i svesne hrabrosti, koje uvek oseam kod nekoli-
cine ljudi koje poznajem. O pravdo, o majko moja, uzvikuje Prometej,
vidi kako me mue. A Hermes se ruga heroju: udi me da ti kao vra
nisi predvideo muke koje trpi. Znao sam, odgovara pobunjenik. Ljudi
o kojima govorim takoe su sinovi pravde. I oni pate zbog nesree sviju,
znajui ta ine. Oni dobro znaju da nema slepe pravde, da je istorija bez
oiju i da zato moramo odbaciti njenu pravdu da bismo je, ako je mogu-
e, zamenili onom koju duh stvara. I tu se Prometej vraa u na vek.
Mitovi, sami po sebi, nemaju ivot. Oni ekaju da ih mi otelotvorimo.
Neka jedan jedini ovek na svetu odgovori na njihov poziv, i oni nam
poklanjaju svoj netaknuti sok. Na nama je da ga sauvamo i postaramo
se da san koji donosi ne bude smrtonosan, da bi vaskrsenje bilo mogue.
Ponekad sumnjam da je doputeno da dananji ovek bude spasen. Ali, jo
uvek se mogu spasiti deca tog oveka, u njihovim telima i duhu. Mogu im
se istovremeno pruiti izgledi i na sreu i na lepotu. Ako mi moramo da
se pomirimo s tim da ivimo bez lepote i slobode, koju ona pretpostavlja,
mit o Prometeju je jedan od onih koji e nas podseati da svako sakae-
nje oveka moe biti samo privremeno i da oveku ne sluimo nikako,
ako mu ne sluimo celom. Ako je gladan i hleba i vresa, i ako je istina
da je hleb najpotrebniji, nauimo kako da sauvamo uspomenu na vres.
U najmranijem srcu istorije, Prometejevi ljudi, ne prekidajui svoj teki
posao, nee pogledom naputati zemlju i neumornu travu. Usred munja i
grmljavine bogova, okovani junak odrava svoju smirenu veru u oveka.
Stoga je tvri od stene za koju je prikovan i strpljivi od svog kraguja. Ta
duga upornost je za nas vanija od pobune protiv bogova. I ta divna volja
da se nita ne odvoji i ne iskljui, koja je uvek mirila i koja e opet pomi-
riti ranjena srca ljudi i prolea sveta.
(1946)
29
 ALBERT CAMUS
Mali vodi kroz gradove
bez prolosti
Blagost Alira je skoro italijanska. U surovom bljesku Orana ima ne-
eg panskog. Smeten visoko na steni iznad klisure Rumela, Konstantin
podsea na Toledo. Ali, panija i Italija su pune uspomena, umetnikih
dela i vrednih tragova prolosti. Toledo ima svog El Greka i svog Baresa.1
S druge strane, gradovi o kojima govorim su gradovi bez prolosti. To
su, dakle, gradovi bez preputanja i nenosti. U asovima dosade, a to je
vreme sijeste, tuga je tu neumoljiva i bez melanholije. U svetlosti jutra ili
u prirodnoj raskoi noi, radost je, opet, bez blagosti. Ti gradovi refleksiji
ne nude nita, ali zato strasti daju sve. Nisu stvoreni ni za mudrost, niti za
tananosti ukusa. Jedan Bares ili neko njemu slian, tu bi bio smrvljen.
Onima koji putuju iz strasti (za strastima drugih), preosetljivim
umovima, estetama i mladencima, putovanje u Alir ne bi donelo ni-
ta. I osim ako nije re o nekom apsolutnom pozivu, nikome se ne bi
moglo preporuiti da se tu zauvek skrasi. Ponekad, u Parizu, doe mi
da ljudima koje cenim, a koji me ispituju o Aliru, viknem: Ne idite
tamo! U toj ali ima neke istine. Naime, lepo vidim ta od njega oe- da se to vidi je terasa Fakultetske kafane, u ulici Mile, u Aliru, pod
kuju, a to nee dobiti. U isto vreme, dobro poznajem ari i podmuklu
mo te zemlje, pritvoran nain na koji vezuje za sebe one koji se u njoj
zadre, na koji ih umrtvi, tako to ih prvo lii pitanja i najzad uspava
svojim svakodnevnim ivotom. U otkriu te svetlosti, tako blistave
da izgleda crna i bela, ima neeg to vas u prvi mah ostavlja bez daha.
ovek se prepusti, ustali se tu i potom primeti da taj suvie dugi sjaj
ne prua nita dui i da je samo jedno preterano uivanje. Tada poeli koji se tu via. Uopte, zbog tog geografskog poloaja, Konstantin prua
da se vrati duhu. Ali, ljudi ove zemlje, i u tome je njihova snaga, ima-
1
Kami misli na uveni esej francuskog pisca Morisa Baresa (Maurice Barrs,
18621923), Greco ou Le secret de Tolde (El Greko i tajna Toleda) iz 1911.
30
MALI VODI KROZ GRADOVE BEZ PROLOSTI
ju izgleda vie srca nego duha. Oni mogu da vam budu prijatelji (i to
kakvi prijatelji!), ali ne i oni kojima biste mogli da se poverite. To je
neto to bi se moda smatralo opasnim u Parizu, gde se tako nemilice
troi dua i gde voda poveravanja tiho i bez predaha ubori, izmeu
vodoskoka, statua i parkova.
Ova zemlja najvie lii na paniju. Ali, panija bi bez tradicije bila
samo lepa pustinja. I ako se ovek tu nije zatekao sluajno, roenjem,
ima samo jedna odreena vrsta ljudi koja moe pomisliti da se zauvek
povue u pustinju. Poto sam roen u toj pustinji, sigurno ne mogu da
o njoj govorim kao posetilac. Nabrajaju li se ari voljene ene? Ne, ona
se voli cela, da tako kaem, uz jednu ili dve naroite slabosti, kao to
su omiljeni izraz lica ili nain na koji odmahuje glavom. Tako i ja imam
sa Alirom dugu vezu, koja se bez sumnje nikada nee zavriti, i koja
me spreava da budem sasvim nepristrasan kada je o njemu re. Prosto,
ako se potrudimo, moemo uspeti da izdvojimo, pomalo apstraktno,
neki detalj koji volimo kod onog koga volimo. Tu kolsku vebu mo-
gao bih da pokuam ovde, na primeru Alira.
Pre svega, tu je omladina lepa. Arapi, razume se, a zatim i ostali.
Alirski Francuzi su meana rasa, plod neoekivanih ukrtanja. panci
i Alzaani, Italijani, Malteani, Jevreji i najzad Grci, sreli su se ovde. Ta
gruba ukrtanja dala su, kao i u Americi, dobre rezultate. Dok etate
Alirom, pogledajte zglobove na rukama devojaka i mladia, i setite se
onih koje stalno viate u pariskom metrou.
Mlai putnik e takoe primetiti da su i ene lepe. Najbolje mesto
uslovom da se doe jedne nedelje pre podne, u aprilu. Povorke mladih
ena, u sandalama, obuenih u lake tkanine ivih boja, etaju ulicom go-
re-dole. Moete im se diviti bez lanog stida: zato su i dole. U Oranu je
bar Sentra, na bulevaru Galijeni, isto tako dobra osmatranica. U Kon-
stantinu se uvek moete proetati oko paviljona za orkestar. Ali, poto
je more udaljeno stotinama kilometara, moda neto nedostaje svetu
manje zadovoljstva, ali je zato kvalitet dosade u njemu istananiji.
Ako putnik prispe leti, prvo to treba da uradi svakako je da ode
na plae koje okruuju gradove. Videe taj isti mladi svet, samo u jo
raskonijem izdanju, jer je manje obuen. Sunce im onda daje sanjivi
31
 ALBERT CAMUS MALI VODI KROZ GRADOVE BEZ PROLOSTI

pogled velikih ivotinja. U tom pogledu, plae Orana su najlepe, jer su Eto zato volim da se tu naem u onaj veernji as, kada kancelarije
priroda i ene tamo najdivljije. i kue izlivaju na ulice, jo uvek neosvetljene, brbljivu gomilu, koja
to se tie ivopisnosti, Alir nudi arapski grad, Oran crnako selo i onda otie ka bulevarima kraj mora i postaje sve tia, sa sputanjem
pansku etvrt, a Konstantin jevrejsku etvrt. Alir ima dugaku ogrli- noi i postepenim slivanjem svetlosti neba, lukih reflektora i gradskih
cu bulevara prema moru; tuda se treba proetati nou. Oran ima malo svetiljki u zajedniko, neodreeno treperenje. Ceo jedan narod se tako
drvea, ali i najlepe kamenje na svetu. Konstantin ima visei most, na pribija uz vodu, i hiljadu samoa izbija iz gomile. Tada poinju velike
kojem se treba fotografisati. U dane jakog vetra, most se ljulja iznad afrike noi, kraljevsko izgnanstvo, oajniko ushienje, koji oekuju
duboke klisure Rumela i to izaziva oseaj opasnosti. usamljenog putnika...
Prijemivom putniku doe li u Alir, preporuujem da popije liker Ne, zaista, ne idite tamo ako vam se ini da vam je srce mlako, a
od anisa pod svodovima pristanita; da izjutra u Ribanici jede svee dua uboga zverka! Ali, za one koji znaju ta znai razdiranje izmeu da
ulovljenu ribu, peenu na rotilju s ugljem; da slua arapsku muziku i ne, izmeu podneva i noi, pobune i ljubavi, za one, najzad, koji vole
u jednoj kafanici u ulici Lire, ije sam ime zaboravio; a sedne n aze- lomae kraj mora, postoji tamo plamen koji ih eka.
mlju u podnoju kipa vojvode Orleanskog u est sati uvee, na trgu (1947)
Vlad (ne zbog vojvode ve zato to tuda prolazi set i to je prijatno);
da rua u restoranu Padovani, nekoj vrsti terase za ples, na stubovima
iznad mora, gde je ivot uvek lak; da poseti arapska groblja, pre svega
da bi pronaao mir i lepotu, a zatim da bi ocenio pravu vrednost onih
odvratnih gradova u koje mi sklanjamo svoje mrtve; da popui jednu
cigaretu u ulici Mesara u Kazbi, usred slezina, digerica, trbunih ma-
ramica i krvavih plua, koja kaplju na sve strane (cigareta je potrebna,
jer taj srednji vek ima jak miris).
to se tie ostalog, treba znati govoriti runo o Aliru kada ste u
Oranu (podvui nadmo oranske luke), zbijati ale na raun Orana
kada ste u Aliru (prihvatiti bez ustezanja miljenje da Oranci ne zna-
ju da ive), i u svakoj prilici ponizno priznavati superiornost Alira
nad francuskom metropolom. Ti ustupci e vam omoguiti da uvidite
stvarnu prednost jednog Alirca nad Francuzom, to jest, njegovu bez-
graninu velikodunost i prirodnu gostoljubivost.
I sada bih moda mogao da prestanem sa svakom ironijom. Najzad,
najbolji nain da se govori o onome to se voli jeste govoriti nehaj-
no. Kada je re o Aliru, uvek me je strah da dirnem onu unutranju
strunu koja se u meni odaziva na njega, i iju slepu i duboku melodiju
poznajem. Ali, ipak mogu da kaem da je to moja prava domovina i
da bilo gde u svetu prepoznajem njene sinove, svoju brau, po pri-
jateljskom smehu koji me obuzima pred njima. Da, ono to volim u
alirskim gradovima ne moe se razdvojiti od ljudi koji u njima ive.
32 33
 ALBERT CAMUS JELENINO PROGONSTVO

Jelenino progonstvo1 nebu palimo sunca kakva hoemo. Ali, granice ipak postoje i mi to zna-
mo. U svojim najveim ludilima sanjamo o ravnotei koju smo ostavili
za sobom i naivno verujemo kako e je, posle svih greaka, opet pronai.
Detinjasta uobraenost, koja pokuava da opravda to to detinjasti naro-
di, naslednici naih ludosti, upravljaju danas naom istorijom.
Jedan fragment, koji se pripisuje tom istom Heraklitu, prosto kae:
Uobraenost: nazadovanje napretka. A mnogo vekova posle Efeanina,
Sokrat je, pod pretnjom smrtne kazne, priznavao sebi samo jednu nad-
Mediteran ima svoju sunanu tragiku, drugaiju od tragike magli.
mo: to to nije uobraavao da zna ono to ne zna. Najprimereniji ivot
Ponekad s veeri, na moru, u podnoju planina, no pada na savren luk
i misao tog doba zavravaju se ponositim priznanjem neznanja. Zaborav-
nekog malog zaliva, a iz mirnih voda poinje da se penje neka nespo-
ljajui to, zaboravili smo svoju muevnost. Mi smo dali prednost sili, koja
kojna punoa. Na takvim mestima shvatamo da ako su Grci dospeli do
izigrava veliinu, prvo Aleksandru, a zatim rimskim osvajaima, kojima
oajanja, to je uvek bilo preko lepote i onoga to je u njoj podjarmlju-
nas pisci udbenika, iz neuporedive niskosti due, ue da se divimo. I mi
jue. U toj pozlaenoj nesrei, tragedija dostie vrhunac. Nae je doba,
smo, sa svoje strane, osvajali, pomerali granice, pokorili nebo i zemlju.
meutim, othranilo svoje oajanje u runoi i grevima. Zato bi Evropa
Na razum je stvorio prazninu. Najzad sami, dovravamo svoju vlada-
bila gnusna, kada bi ono to boli ikada moglo da bude takvo.
vinu nad pustinjom. Kako bismo onda uopte mogli zamisliti onu viu
Mi smo izgnali lepotu, Grci su ustali na oruje zbog nje. To je prva
ravnoteu, u kojoj je priroda odravala istoriju, lepotu, dobro, i koja je
razlika, ali koren joj je dubok. Grka misao se uvek vrsto drala poj-
muziku brojeva unosila ak i u tragedije krvi? Okrenuli smo lea prirodi,
ma granice. Ona nita nije isterivala do kraja, ni svetinju, ni razum,
stidimo se lepote. Nae bedne tragedije zaudaraju na kancelarije, a krv
jer nita nije ni poricala, ni svetinju, ni razum. Ona je ukljuivala sve,
koja se u njima lije ima ljigavu boju mastila.
uravnoteujui svetlost senkom. Naa Evropa, naprotiv, koja se bacila
Eto zato je danas nepristojno govoriti da smo sinovi Grke. Ili smo
na osvajanje svega, kerka je neumerenosti. Ona porie lepotu, kao to
onda njeni zabludeli sinovi. Postavivi istoriju na mesto Boga, idemo ka
porie i sve ono to ona sama ne uzdie. I mada na razliite naine,
teokratiji, kao oni koje su Grci nazivali Varvarima i protiv kojih su se
ona uzdie samo jednu stvar, a to je budue carstvo razuma. U svom
borili do smrti u vodama Salamine. Ako neko eli da pravilno shvati
ludilu, pomera veite granice, i istog asa mrane Erinije se bacaju na
nau razliku, onda treba da se okrene onom naem filozofu koji je pravi
nju i prodiru je. Nemezis, boginja mere, a ne osvete, bdi. Svi oni koji
rival Platonu. Samo moderni grad, usuuje se da napie Hegel, prua
prekorae granicu bivaju nemilosrdno kanjeni.
duhu polje na kojem moe da postane svestan sebe. I tako ivimo u
Grci, koji su se vekovima pitali ta je pravedno, ne bi razumeli nita
doba velikih gradova. Svetu smo namerno amputirali ono to mu daje
od naeg shvatanja pravde. Pravednost se za njih podrazumevala u odre-
trajnost: prirodu, more, breg, veernju meditaciju. Svesti vie nema
enim granicama, dok se ceo na kontinent gri u traenju pravde, koju
nigde, osim na ulicama, jer se i istorija zbiva samo na ulicama; tako je
eli potpunu. U praskozorje grke misli, Heraklit je ve zamiljao da e
reeno dekretom. Shodno tome, i naa najznaajnija dela odraz su tog
pravda postaviti granice i samom fizikom svetu. Sunce nee prei svoje
istog predubeenja. Jo od Dostojevskog, uzalud tragamo za predelima
granice, jer bi Erinije, koje uvaju pravdu, to otkrile. Mi, koji smo izba-
u velikoj evropskoj knjievnosti. Istorija ne objanjava ni prirodni svet
cili iz koloseka i univerzum i duh, smejemo se toj pretnji. Na pijanom
koji je postojao pre nje, niti lepotu, koja je iznad nje. I ona je prosto
1
reila da ih ignorie. Dok je Platon obuhvatao sve, besmisao, razum i
Ovaj esej je napisan u avgustu 1948. i prvi put obavljen iste godine u asopisu
Cahiers du Sud, sa posvetom Reneu aru (Ren Char, 19071988).
34 35
 ALBERT CAMUS
mit, nai filozofi znaju ili samo za besmisao ili samo za razum, zato to
su zatvorili oi pred ostalim. Krtica razmilja.
Hrianstvo je bilo to koje je poelo da zamenjuje posmatranje sve-
ta tragedijom due. Ali, ono se makar pozivalo na duhovnu prirodu i
pomo nje je odravalo neku stalnost. Poto je Bog umro, ostali su samo
istorija i sila. Ve dugo vremena svi napori naih filozofa imaju za cilj
da pojam ljudske prirode zamene pojmom situacije, a staru harmoniju
stihijskim ispadima sluaja ili nemilosrdnim hodom razuma. Dok su
Grci volju ograniavali razumom, mi smo impuls volje na kraju sta-
vili usred razuma, a on je time postao ubilaki. Vrednosti su za Grke
prethodile svakoj akciji, kojoj su i iscrtavale jasne granice. Moderna
filozofija postavlja svoje vrednosti na kraju akcije. One ne postoje, ali
nastaju, i mi emo ih u celini saznati tek na zavretku istorije. S njima
nestaje i granica, a kako se miljenja o tome kako bi trebalo da izgledaju
te vrednosti razlikuju i poto nema borbe koja se, ako se ne obuzdava
tim istim vrednostima, ne produava u beskraj, dananji mesijanizmi se
sukobljavaju i njihovi krici zamiru u sudarima carstava. Neumerenost
je poar. Poar se iri. Nie je prevazien. Evropa vie ne filozofira uz se za onu njenu vrlinu koja potie iz davnina. Koja je to vrlina? Patro-
udarce ekia ve uz topovsku paljbu.
Ali, priroda je i dalje tu. Ona suprotstavlja svoja mirna neba i svoje
razloge ludilu ljudi; sve dok se i atom ne zapali, a istorija ne zavri u
trijumfu razuma i agoniji vrste. Ali, Grci nikada nisu rekli da se granica
ne moe prekoraiti. Rekli su da ona postoji i da onaj ko se usudi da je
prekorai biva nemilosrdno kanjen. Nita u dananjoj istoriji to ne bi iti Grcima. Na neki nain, smisao budue istorije nije u onome to
moglo da porekne.
I istorijski duh i umetnik ele da izmene svet. Ali, umetnik, koga na
to obavezuje njegova priroda, poznaje svoje granice, to je istorijskom
duhu strano. Zato je ishod ovog drugog tiranija, dok je strast onog pr-
vog sloboda. Svi oni koji se danas bore za slobodu, bore se, u krajnjoj
liniji, za lepotu. Razume se da nije stvar u tome da se lepota brani radi
nje same. Lepota ne moe da postoji bez oveka i mi moemo da svom
dobu vratimo njegovu veliinu i vedrinu samo ako pratimo oveka
u njegovoj nesrei. Nikada vie neemo biti usamljeni. Ali, nije nita
manje istinito ni da ovek ne moe bez lepote i to je ono to nae doba
kao da vie ne eli da zna. Ono se grevito upinje da dosegne potpunost
i carstvo, ono hoe da preobrazi svet pre nego to ga je iscrpelo, da ga
36
JELENINO PROGONSTVO
uredi pre nego to ga je shvatilo. Ma ta govorilo, ono naputa ovaj
svet. Odisej kod Kalipse moe da bira izmeu besmrtnosti i domovine.
Izabrao je domovinu i smrt sa njom. Jedna tako jednostavna uzvienost
nama je danas strana. Neki e, opet, rei da nam nedostaje skromnost.
Ali, ta re je, kada se bolje razmisli, dvosmislena. Kao i onim lakrdija-
ima kod Dostojevskog, koji se hvale svime i svaim, uzdiu sebe do
zvezda i najzad pokazuju svu svoju sramotu na prvom javnom mestu,
tako i nama nedostaje samo onaj ponos oveka vernog sopstvenim gra-
nicama, vidovita ljubav prema vlastitoj sudbini.
Mrzim svoje doba, pisao je pred svoju smrt Sent-Egziperi, iz razlo-
ga ne mnogo drugaijih od onih o kojima ovde govorim. Ali, ma koliko
taj krik bio potresan, zato to dolazi od oveka koji je voleo ljude, zbog
onoga to je u njima vredno divljenja, mi ga ne prihvatamo kao svoj.
A opet, ponekad, kako je veliko iskuenje okrenuti lea ovom sumor-
nom i ogolelom svetu! Ovo doba je ipak nae doba i mi ne moemo da
ivimo tako to emo mrzeti sebe. Ono je palo tako nisko kako zbog
preteranosti svojih vrlina, tako i zbog veliine svojih mana. Boriemo
klovi konji oplakuju svog gospodara palog u boju. Sve je izgubljeno.
Ali, borba se nastavlja sa Ahilom i pobeda je blizu, zato to je ubijeno
prijateljstvo: prijateljstvo je ta vrlina.
Priznanje neznanja, odbacivanje fanatizma, granice sveta i oveka,
voljeno lice i najzad lepota, eto polja na kojem emo se opet pridru-
se obino misli. On je borbi izmeu stvaralatva i inkvizicije. Uprkos
ceni koju e umetnici platiti za svoje prazne ruke, moemo se uzdati
u njihovu pobedu. I opet e se filozofija mraka raspriti nad blistavim
morem. O, podnevna misli,2 Trojanski rat se vodi daleko od bojnih po-
lja! I ovog puta, strane zidine modernog grada e pasti, da bi oslobodile
duu vedru kao mir mora (Eshil), Jeleninu lepotu.
(1948)
2
U originalu, pense de midi: podnevna misao, u postojeim prevodima mi-
sao juga. Kamijeva metafora za misao koja obuhvata sve aspekte sveta i nastoji da
ih dri u ravnotei, ali i koja uvaava granice, u antikom smislu, to je bila jedna
od njegovih glavnih ideja, ne samo u ovom eseju.
37
 ALBERT CAMUS ZAGONETKA

Zagonetka1 drutvo i shvatiemo da se neka tvrdnja, koju pisac vezuje za ceo kon-
tekst oseajnosti, moe izdvojiti u komentaru na tu tvrdnju i zatim
podneti piscu svaki put kada ovaj poeli da govori o neemu drugom.
Re je isto to i in: Jeste li vi ovo dete doneli na svet? Da. I to je,
dakle, va sin? Nije to tako jednostavno, nije to tako jednostavno!
Tako se Nerval, jedne gadne noi, obesio dva puta, prvo zbog sebe, jer
je bio nesrean, a onda zbog mita o sebi, koji je nekima pomagao da
ive. Niko ne moe da pie o pravoj nesrei ili o nekim vrstama sree,
Padajui s nebeskih visina, talasi sunca otro odskau od polja oko nas.
i to ovde neu ni pokuavati. Ali, kada je re o legendi, ona moe da se
Sve se uutalo pred tim praskom i Liberon2 je, tamo u daljini, ogromna
opie i makar na trenutak zamisli, pre nego to se raspline.
masa tiine, koju oslukujem bez predaha. ujem, neko mi tri u susret
Neki pisac, dobrim delom, pie zato da bi ga itali (divimo se onima
iz daleka, nevidljivi me prijatelji zovu, moja radost raste, ista ona od ne-
govore suprotno ali im ne verujemo). Meutim, on sada sve vie pie
kad. Opet mi jedna srena zagonetka pomae da sve razumem.
zbog onog najveeg priznanja, koje se sastoji u tome da vie ne bude
Gde je apsurdnost sveta? Da li to je ovaj sjaj ili seanje na doba kada
itan. Zaista, od asa kada je materijal za neki ivopisan lanak u na-
ga nije bilo? Kako sam mogao da se s toliko sunca u seanju kladim u be-
oj visokotiranoj tampi, sva je prilika da e za njega saznati prilino
smisao? udi se tome sve oko mene, a i sam se ponekad udim. Mogao
veliki broj ljudi, ali koji ga nikada nee itati, jer e im biti dovoljno
bih da odgovorim, i samom sebi, da mi je upravo sunce u tome pomoglo
to znaju njegovo i da itaju ono to e se pisati o njemu. Od tada e
i da ba njegova svetlost, snagom svoje gustine, zgunjava svet i njegove
biti poznat (i zaboravljen) ne po onome to jeste, ve po liku koji e
oblike u neku mranu zaslepljenost. Ali, to bi moglo i drugaije da se
mu dati neki uurbani novinar. Da bi se steklo ime u knjievnosti nije,
kae i eleo bih da se pred tom crno-belom svetlou, koja je za mene
dakle, vie neophodno pisati knjige. Dovoljno je da se smatra kako ste
uvek bila svetlost istine, jednostavno izjasnim o toj apsurdnosti, koju
napisali knjigu, o kojoj e pisati veernja tampa, i na kojoj ete od sada
suvie dobro poznajem da bih mogao podneti da se o njoj raspravlja bez
moi da se bakarite.
nijansi. Uostalom, razgovor o njoj opet e nas vratiti suncu.
Nema sumnje da e takva ugled, veliki ili mali, biti nepravedno
Nijedan ovek ne moe da kae ta je. Ali, ponekad moe da kae
steen. Ali, ta se tu moe? Bolje priznajmo da i ta neprijatnost moe
ta nije. Za onog ko jo uvek traga, smatra se da je ve doneo zakljuak.
biti korisna. Lekari znaju da su neke bolesti poeljne: one na svoj na-
Hiljadu glasova mu govori ta je pronaao, ali, on zna, to nije ono pra-
in nadoknauju nepravilnosti organskih funkcija, koje bi inae mogle
vo. Traiti i pustiti ih da govore? Svakako. Ali, treba se, s vremena na
dovesti do jo veih poremeaja. Ima tako i blagotvornih konstipacija
vreme, i braniti. Ne znam za ime tragam, oprezno mu dajem ime, po-
i spasonosnih artritizama. Poplava rei i ishitrenih sudova, koja danas
riem se, ponavljam se, napredujem i uzmiem. Od mene se, meutim,
potapa svaku javnu delatnost u okean lakomislenosti, makar poduava
oekuje da svemu tome dam imena ili ime, jednom za svagda. Tada se
francuskog pisca skromnosti, preko potrebnoj u naciji koja, s druge
bunim; nije li ono emu je dato ime samim tim ve izgubljeno? Eto ta
strane, pridaje njegovom pozivu nesrazmerno veliki znaaj. Videti svo-
makar mogu da pokuam da kaem.
je ime u dva ili tri poznata lista, postaje tako veliko iskuenje da to
Ako poverujem jednom svom prijatelju, ovek uvek ima dve lino-
mora neto doneti dui. Budimo dakle zahvalni drutvu koje nas, uz
sti, svoju i onu koju njegova ena pripisuje. Zamenimo re ena reju
tako malo truda, svakog dana ui, upravo svojim poastima, da veliine
1
Jo jedan esej posveen Reneu aru. kojima se klanja nisu nita. to veu galamu die, to ova bre utihne.
2
Lubron, planinski masiv u Provansi, 70 km severno od Marseja.
38 39
 ALBERT CAMUS
To nas podsea na vatru od kuine koju je papa Aleksandar VI esto
palio, da ne zaboravi kako je svaka slava ovog sveta prolazna kao dim.
Ali, ostavimo se ironije. U ovoj naoj stvari, dovoljno je rei da se
umetnik mora dobroduno pomiriti s time da se po zubarskim i frizer-
skim ekaonicama povlai njegova slika, za koju zna da je nije dostojan.
Poznavao sam tako jednog pomodnog pisca, za koga se prialo da svake
noi prevodi mrane obavijene oblacima dima, sa nimfama ogrnutim
samo svojom kosom i satirima zlokobnih kandi. ovek bi samo mo-
gao da se upita kad nalazi vremena da napie delo koje zauzima vie
polica u biblioteci. Taj pisac, kao i mnoge njegove kolege, u stvari spa-
va nou, da bi preko dana mogao da provede duge asove za radnim
stolom, i pije mineralnu vodu da bi sauvao jetru. To, meutim, ne
spreava prosenog Francuza, ija su pustinjska trezvenost i sumnjiva
istoa dobro poznate, da se zgraava na pomisao kako jedan na pisac
poduava da se treba opijati i da se nikako ne treba prati. Primera ima
mnogo. I ja bih mogao da dam odlian savet kako da se s malo truda
stekne glas velike ozbiljnosti. U stvari, nosim teret takvog glasa, kojem
se moji prijatelji slatko smeju (to se mene tie, pre bih pocrveneo, jer
znam koliko ga ne zasluujem). Dovoljno je, na primer, odbiti ast da
veerate s direktorom nekog lista koji ne cenite. Obina pristojnost kao
da se ne moe zamisliti bez neke podmukle nakaznosti due. Niko, uo-
stalom, nee ii dotle da pomisli kako odbijate poziv tog direktora zato
to ga moda zaista ne cenite ve zato to se niega na svetu ne plaite bi sama ta re uobliila treba odmah rei da na svetu postoji i neto vie
toliko kao dosade a ta moe biti dosadnije od prave pariske veere?
Treba se dakle pomiriti sa sudbinom. Ali, kada se ukae prilika, treba
ponavljati da se ne moe uvek biti slikar apsurdnog i da niko ne moe da
veruje u knjievnost oaja. Razume se, uvek je mogue da ovek pie ili primer, hraniti se, samo po sebi jeste vrednosni sud. ovek je izabrao
da je napisao esej o pojmu apsurdnog. Nazad, moe da se pie i o incestu,
a da se zbog toga ne nasre na roenu sestru, kao to nigde nisam naao
ni da je Sofokle ubio svog oca ili obeastio svoju majku. Shvatanje da
svaki pisac treba da pie o sebi i da u svojim knjigama opisuje sebe, jedna
je od detinjarija koje smo nasledili od romantizma. Sasvim je mogue,
meutim, da umetnika zanimaju pre svega drugi ili njegovo doba ili po-
znati mitovi. Ako i stupi na scenu, moe se smatrati za izuzetak, ukoliko
govori o onome to zaista jeste. Dela nekog oveka esto belee istoriju
njegovih enji i njegovih iskuenja, vrlo retko njegovu linu istoriju,
40
ZAGONETKA
naroito kada tee da budu autobiografska. Nijedan ovek se nikada nije
usudio da prikae sebe onakvim kakav zaista jeste.
U meri u kojoj je to mogue, voleo bih, naprotiv, da budem objek-
tivan pisac. Objektivnim nazivam pisca koji bira teme ne uzimajui ni-
kada samog sebe za predmet. Ali, savremena pomama s kojom se pisac
izjednauje s predmetom svog dela, ne moe da dopusti tu relativnu
slobodu pisca. Tako moete da postanete prorok apsurda. Meutim,
ta sam drugo radio nego razmiljao o jednoj ideji koju sam sreo na uli-
cama svog doba? To da sam tu ideju gajio u sebi (i da je deo mene gaji
jo uvek), kao i cela moja generacija, razume se samo po sebi. Ja sam se
samo povukao na pristojno odstojanje, da bih je razmotrio i rastumaio
njenu logiku. Sve to sam otada napisao dokazuje to u dovoljnoj meri.
Ali, lake je koristiti jednu formulu, nego nijanse. Formula je izabrana:
i sada sam, kao i ranije, pisac apsurda.
ta vredi da dodam kako se u iskustvu koje me je zanimalo i o kojem
sam ponekad pisao, apsurd moe uzeti samo kao polazna taka, ak i
kada seanje na njega i njegovo oseanje prate sve potonje korake. Sli-
no tome, uz svo uvaavanje razlike u razmerama, katerzijanska sumnja,
koliko god bila metodina, nije dovoljna da bi od Dekarta napravila
skeptika. U svakom sluaju, kako ograniiti misao na to da nita nema
smisla i da zbog svega treba oajavati? Ne idui do sri, moe se makar
primetiti da isto onako kao to nema apsolutnog materijalizma, jer da
od materije, tako nema ni potpunog nihilizma. im kaemo da je sve
besmisleno, izraavamo neto to ima smisla. Poricanje svakog znae-
nja svetu svodi se na ukidanje svakog vrednosnog suda. Ali, iveti i, na
da traje, od asa kada se nije prepustio smrti, i time priznaje vrednost
ivotu, makar samo relativnu. ta najzad znai knjievnost oajanja?
Oajanje je nemo. ak i utanje, uostalom, ima neki smisao, ako oi go-
vore. Pravo oajanje je agonija, grob ili ponor. Ako govori, ako rasuuje,
a naroito ako pie, brat odmah prua ruku, drvo pronalazi opravdanje,
ljubav se raa. Knjievnost oajanja je protivrean pojam.
Razume se, neki naroiti optimizam nije moja vrlina. Odrastao sam,
kao i svi ljudi mojih godina, uz doboe Prvog svetskog rata i naa je isto-
rija otada bila samo ubijanje, nepravda i nasilje. Ali, pravi pesimizam,
41
 ALBERT CAMUS
koji se moe sresti, sastoji se u tome da se te silne okrutnosti i sramota
jo uveavaju. to se mene tie, nikada nisam prestao da se borim pro-
tiv te sramote i da mrzim samo okrutne. I u naem najcrnjem nihilizmu
samo sam traio razloge za prevazilaenje tog nihilizma. I to ne samo
vrlinom ili retkim uzdizanjem due ve nagonskom vernou onoj sve-
tlosti u kojoj sam roen i u kojoj su ljudi, tokom hiljada godina, nauili
da ak i u patnji pozdravljaju ivot. Eshil esto dovodi do oajanja; ali,
on zrai i greje. U srcu njegovog sveta ne nalazi se jalovi besmisao, koji
mi nalazimo, ve zagonetka, to jest, smisao, koji se teko otkriva zato
to zaslepljuje. Isto tako, nedostojnim, ali tvrdoglavo vernim sinovima
Grke, koji jo postoje u ovom jalovom veku, vrelina nae istorije mo-
da je nepodnoljiva, ali oni je na kraju podnose jer hoe da je shvate.
U srcu naeg dela, ak i ako je crno, zrai jedno nepresuno sunce, isto
ono koje danas die glas iznad polja i bregova.
Posle toga, zapaljena kuina moe da gori; ta mari kako izgleda-
mo i ta nam se nezaslueno pripisuje? Ono to jesmo, ono to treba
da budemo, dovoljno je da ispuni nae ivote i uposli na trud. Pariz
je divna peina, iji stanovnici, dok gledaju ples sopstvenih senki na
njenom dnu, smatraju te senke za jedinu stvarnost. Tako je i sa ud-
nom i varljivom slavom koju taj grad daruje. Ali, nauili smo, daleko
od Pariza, da nam je jedna svetlost iza lea, da treba da se okrenemo,
oslobodivi se svih svojih veza, da bismo joj pogledali u lice i da nam
je dunost da pre smrti meu svim reima naemo njeno ime. Svaki
umetnik, nema sumnje, traga za sopstvenom istinom. Ako je veliki,
svako delo ga njoj pribliava ili makar krui sve blie oko tog sredita,
tog skrivenog sunca, koje e jednog dana spaliti sve. Ako je prosean,
svako delo ga udaljava, a centar je svuda i svetlost se rasipa. Ali, u tom
upornom traganju umetniku mogu da pomognu samo oni koji ga vole,
kao i oni koji, poto i sami vole i stvaraju, nalaze u svojoj strasti merilo
svake strasti i zato znaju da sude.
Da, sva ta buka... kada bi mir znaio voleti i stvarati u tiini! Ali,
moramo znati da se strpimo. Jo trenutak, i sunce zapeauje usta.
(1950)
42
P O V R ATA K U T I PA Z U
Povratak u Tipazu
A ti oca i dom ostavila,
kroz dve stene morem proplovila,
na to luda nagnala te ljubav!
Sad u tuoj ivi postojbini...
Medeja, Euripid (Prev. Milo N. uri)
Punih pet dan kia se slivala bez prestanka na Alir i najzad iskvasila
i samo more. S visine neba, inilo se neiscrpnog, neprekidni pljuskovi,
ve ljigavi od gustine, sputali su se na luku. Sivo i meko kao veliki sun-
er, more se nadimalo u zalivu bez obrisa. Ali, povrina vode izgledala
je skoro nepomina pod stalnom kiom. Samo bi, s vremena na vreme,
neki neprimetan i irok zamah podizao iznad mora mutnu paru, koja
je stizala do pristanita, ispod venca morskih bulevara. I sam grad, niz
ije se bele zidove slivala vlaga, isputao je drugi oblak pare, koji je iao
u susret onom prvom. Na koju god stranu da se krene, izgledalo je da
se udie voda, i najzad, da se vazduh pije.
Pred tim utopljenim morem, hodao sam, ekao, u tom decembar-
skom Aliru, koji je za mene i dalje bio grad leta. Pobegao sam od noi
Evrope, od zime ljudskih lica. Ali, i sam grad leta izgubio je svoj smeh i
nudio mi samo povijena i sjajna lea. Uvee, u jarko osvetljenim kafa-
nama, u koje sam se sklanjao, itao sam svoje godine na licima koja sam
prepoznavao, a da nisam mogao da im se setim imena. Znao sam samo
da su ti ljudi bili mladi kad i ja, i da to vie nisu.
Ipak sam ostajao uporan i ne znajui ta zapravo ekam, ako ne,
moda, as da se vratim u Tipazu. Svakako je velika ludost, koja skoro
uvek biva kanjena, vratiti se u mesta svoje mladosti i hteti da se po-
novo, u etrdesetoj godini, doivi ono to se volelo i u emu se silno
uivalo u dvadesetoj. Ali, na tu sam ludost bio upozoren. Prvi put sam
se ve bio vratio u Tipazu neposredno posle onih ratnih godina, koje
43
 ALBERT CAMUS
su za mene obeleile kraj mladosti. Nadao sam se, mislim, da u tamo
opet pronai slobodu koju nisam mogao da zaboravim. Tu sam, zaista,
pre vie od dvadeset godina, provodio cela prepodneva lutajui izmeu
ruevina, udiui pelen, grejui se na kamenju, pronalazei sitne rue, bio sposoban da ivim na njegovoj visini. Na grebenu, koji sam nekada
koje brzo ostaju bez latica, ali koje preivljavaju prolee. Tek u podne,
u as kada se i zrikavci uute omamljeni, beao sam pred nezasitim
bljeskom svetlosti, koja je sve prodirala. Nou sam, ponekad, spa-
vao otvorenih oiju pod nebom oblivenim zvezdama. Tada sam iveo.
Posle petnaest godina, vratio sam se svojim ruevinama, na nekoliko
koraka od prvih talasa, hodao ulicama zaboravljenog grada, kroz polja
obrasla gorkim drveem, i na obroncima iznad zaliva opet milovao stu-
bove boje hleba. Ali, ruevine su sada bile opasane bodljikavom icom
i unutra se moglo ui samo na dozvoljenim mestima. Isto tako je, iz
razloga koje valjda nalae moral, bilo zabranjeno etati se tuda nou, a
danju se nailazilo na zvaninog uvara. Sluajno, bez sumnje, tog jutra
je na ceo prostor oko ruevina padala kia.
Izgubljen, dok sam iao pustim i mokrim poljima, pokuavao sam
da pronaem makar onu snagu, dosad vernu, koja mi pomae da stvari
prihvatim kakve jesu, poto sam se uverio da ne mogu da ih izmenim.
A nisam zaista mogao da se vratim u prolost, da svetu dam lik koji sam
voleo, i koji je nestao u jednom danu, nekad davno. Drugog septembra
1939, naime, nisam otiao u Grku, kao to sam nameravao. Za uzvrat,
rat je doao do nas, da bi onda zahvatio i samu Grku. Taj razmak, te
godine koje su razdvajale tople ruevine i bodljikavu icu, pronaao
sam i u sebi, tog dana, pred sarkofazima punim crne vode ili pod pro-
kislim tamarisima. Poto sam najpre odrastao u prizoru lepote, koji je
bio moje jedino blago, poeo sam od punoe. Onda je dola bodljikava
ica, hou da kaem, tiranije, rat, policije, doba pobune. Trebalo se
povinovati pravilima noi: lepota dana bila je samo uspomena. A u toj
blatnjavoj Tipazi i sama je uspomena bledela. Kakva lepota, punoa ili
mladost! Na svetlosti poara, svet je odjednom pokazao svoje bore i
svoje rane, stare i nove. Odjednom je ostario, a mi s njim. Dobro sam
znao da taj zanos, koji sam ovde doao da potraim, moe poneti samo
nekog ko ne zna da e se vinuti. Nema ljubavi bez malo nevinosti. Gde
je nevinost? Carstva su se ruila, narodi i ljudi su se zubima klali, usta
su nam bila ukaljana. Najpre nevini, i ne znajui to, sada smo bili krivi,
44
P O V R ATA K U T I PA Z U
bez svoje volje: tajna je narastala uporedo s naim znanjem. I zato smo
se bavili, o ironije, moralom. Osakaen, sanjao sam o vrlini! U doba
nevinosti, nisam ni znao da moral postoji. Sada sam to znao, ali nisam
voleo, izmeu mokrih stubova razruenog hrama, izgledalo mi je da
idem iza nekog ije korake jo uvek ujem kako odjekuju po kamenim
ploama i mozaiku, ali koga vie nikada neu stii. Vratio sam se u Pa-
riz i tek posle nekoliko godina sam opet doao kui.
Ipak mi je tokom tih nekoliko godina neto neodreeno nedostaja-
lo. Ako je ovek jednom imao sree da snano voli, ivot mu proe u
traenju tog ara i te svetlosti. Odricanje od lepote i ulne sree pove-
zane s njom, iskljuivo sluenje nesrei, zahtevaju veliinu koja meni
nedostaje. Ali, najzad, sve ono to nas prisiljava na iskljuivost, nije
istinito. Iskljuiva lepota na kraju postaje grimasa; pravda, odvojena
od svega, na kraju ugnjetava. Ko hoe da slui iskljuivo jednom, bez
onog drugog, ne slui nikome, ni samom sebi, i na kraju dvostruko slui
nepravdi. Doe dan kada oveka, usled preterane strogosti, vie nita
ne zadivljuje, sve mu je ve poznato, ivot prolazi u ponavljanju. To je
doba izgnanstva, jalovog ivota, mrtvih dua. Da bi se oivelo, potrebni
su nadahnue, samozaborav ili postojbina. U neka jutra, na zavijutku
ulice, blaga rosa padne na srce i potom ispari. Ali, neka sveina ostaje i
ba nju srce trai. Morao sam opet da odem tamo.
I u Aliru, po drugi put, dok sam koraao pod istim onim pljuskom,
koji kao da nije prestajao od mog odlaska, za koji sam mislio da je kona-
an, usred te ogromne melanholije, s mirisom kie i mora, uprkos tom
sivom, maglovitom nebu, tim leima pogurenim pod kiom, kafanama
ija je sumporasta svetlost izobliavala lica, uporno sam se nadao. Zar
nisam, uostalom, znao da alirske kie, koje izgledaju kao da nikada
nee stati, iznenada prestanu, kao reke u mom kraju, koje nabujaju za
dva sata, opustoe hektare njiva i odjednom presahnu? Jedne veeri,
zaista, kia stade. ekao sam jo jednu no. Die se prozrano jutro,
blistavo iznad bistrog mora. S neba, istog kao oko, pranog i ispranog
tim uzastopnim kiama, do najfinije i najsvetlije potke, sputala se tre-
perava svetlost, koja je svakoj kui, svakom stablu, davala otre obrise,
neku novu lepotu. Zemlja se, u praskozorje sveta, morala ukazati u
takvoj svetlosti. Ponovo sam se zaputio u Tipazu.
45
 ALBERT CAMUS
Svaki od tih ezdeset devet kilometara za mene je pun uspomena
i utisaka. estoko detinjstvo, deake sanjarije uz brektanje autobusa,
jutra, svee devojke, plae, mladi miii uvek u naponu snage, laka
veernja strepnja u jednom esnaestogodinjem srcu, elja za ivotom,
slava, i godinama uvek isto nebo nepresune snage i svetlosti, nezasito,
koje mesecima prodire svoje rtve, raspete na plaama, jednu po jed-
nu, u zlokobni podnevni as. I uvek isto more, izjutra skoro nestvarno,
koje sam pronaao na horizontu im je put, ostavljajui za sobom Sahel
i njegove breuljke s vinogradima, boje bronze, poeo da se sputa ka
obali. Ali, nisam se zaustavio da bih ga posmatrao. Hteo sam da opet
vidim enuu (Chenoua), teku, masivnu planinu, isklesanu u jednom
jedinom komadu, koja lei du zaliva Tipaze, na zapadu, pre nego to
se i sama obrui u more. Vidi se iz daleka, mnogo pre nego to joj se
prie, kao neka plava i laka izmaglica, jo uvek stopljena s morem.
Ali, ona se malo pomalo zgunjava, kako joj se pribliavate, sve dok
ne poprimi boju voda koje je okruuju, kao neki ogromni i nepomini
talas, iji se udesni zamah odjednom skamenio iznad mirnog mora. Jo
blie, skoro na kapijama Tipaze, evo njene namrtene mase, mrke i ze-
lene, evo starog, mahovinom obraslog boga, koga nita nee pokolebati,
utoita i luke za njegove sinove, od kojih sam i ja jedan.
Zagledan u njega, najzad prolazim kroz bodljikavu icu, da bih se
opet naao meu ruevinama. I pod raskonom decembarskom svetlo-
u, kao to se deava svega jednom ili dvaput u ivotu, koji se posle
toga moe smatrati potpunim, opet sam pronaao upravo ono zbog
ega sam i doao, i to mi je uprkos vremenu i svetu, bilo darovano,
zaista samo meni, usred ove puste prirode. S foruma, obraslog maslina-
ma, videlo se malo nie jedno selo. Nijedan glas nije dopirao otuda: laki
dimovi izvijali su se u prozranom vazduhu. I more je utalo, kao zane-
melo pod neprekidnim mlazom blistave i hladne svetlosti. Sa enue se
uo daleki poj petla, koji je jedini slavio krhku slavu dana. Oko ruevi-
na, u nedogled, prostirali su se roavo kamenje i pelen stabla i stubovi,
savreni u prozirnosti kristalnog vazduha. Izgledalo je da je jutro stalo,
da se sunce zaustavilo, na jedan nemerljivi trenutak. U toj svetlosti i toj
tiini, godine gneva i mraka lagano su se topile. Oslukivao sam u sebi
zvuk skoro zaboravljen, kao da je moje srce, odavno zaustavljeno, po-
novo poinjalo tiho da kuca. Sada ve budan, prepoznavao sam, jedan
46
P O V R ATA K U T I PA Z U
po jedan, neprimetne umove od kojih je bila sazdana tiina: neprekid-
ni bas ptica, lake i kratke uzdisaje mora u podnoju stena, treperenje
drvea, slepi poj stubova, utanje pelena, pokrete gutera. Oslukivao
sam sve to i zauo talase sree koji su rasli u meni. Izgledalo mi je da
sam se najzad vratio u luku, makar na trenutak, i da taj trenutak nikada
nee proi. Ali, malo posle, sunce se vidno pope za jedan stepen na
nebu. Jedan kos napravi kratki uvod i smesta sa svih strana prasnu pe-
sma ptica, s takvom silinom, likovanjem, veselim neskladom i beskraj-
nim ushienjem. Dan produi svoj hod. I nosio me je do veeri.
U podne, s polupeskovitih padina pokrivenih suncokretima, kao pe-
nom, koju su za sobom ostavili divlji talasi ovih poslednjih dana, gledao
sam more koje se u ovom asu jedva uzdizalo malaksalim pokretom,
i utoljavao dve ei, koje se ne mogu dugo zavaravati, a da se bie ne
sasui, hou da kaem, ljubav i divljenje. Naime, samo je loa srea kada
ovek nije voljen: a nesrea je kad uopte ne voli. Svi mi, danas, umiremo
od te nesree. Zato to krv i mrnja izgladnjuju i samo srce; dugo traenje
pravde iscrpljuje ljubav, koja ga je upravo i donela na svet. U halabuci u
kojoj mi ivimo, ljubav je nemogua, a pravda nedovoljna. Zato Evropa
mrzi dan i ume samo da nepravdi suprotstavi nepravdu. Ali, da bismo
spreili da se pravda sparui, taj lepi, narandasti plod, gorkog i oporog
jezgra, u Tipazi sam ponovo otkrivao da je treba sauvati u sebi neta-
knutu sveinu, izvor radosti, voleti dan koji izmie nepravdi i vratiti se
u borbu s tom osvojenom svetlou. Ovde sam opet pronaao drevnu
lepotu, mlado nebo i sagledao svoju sreu, shvatajui najzad da me ni u
najgorim godinama naeg ludila seanje na to nebo nikada nije naputalo.
Ono me je, najzad, spreilo da padnem u oajanje. Oduvek sam znao da
su ruevine Tipaze mlae od naih poruenih gradova. Svet tu ponovo
nastaje, svakog dana, u uvek novoj svetlosti. O, svetlosti!, to je pokli
svih junaka antike drame, pred licem sopstvene sudbine. To je i nae
poslednje utoite i sada sam to znao. Usred zime, najzad sam otkrio da
u sebi nosim nepobedivo leto.
Ponovo sam napustio Tipazu, vratio sam se Evropi i njenim bor-
bama. Ali, uspomena na taj dan mi i dalje daje snage i pomae da po-
djednako hrabro prihvatim i ono to uznosi i ono to titi. U tekom
asu koji preivljavamo, ta drugo mogu da poelim, osim da nita ne
odbacujem i da nauim kako da od jedne crne i jedne bele niti pletem
47
 ALBERT CAMUS P O V R ATA K U T I PA Z U

jedno jedino ue, zategnuto do pucanja? U svemu to sam dosad uradio Ponekad, kada se na jo svetlom nebu pojavi prva zvezda, pod kiom
ili rekao, ini mi se da jasno prepoznajem te dve sile, ak i kada svaka tanane svetlosti, mislio sam da znam. I znao sam, zaista. Znam jo uvek,
vue na svoju stranu. Nisam mogao da poriem svetlost u kojoj sam moda. Ali, tu tajnu niko ne eli, nema sumnje, ne elim je ni ja, i ne
roen, ali opet nisam hteo ni da odbijem obaveze svog vremena. Bilo bi mogu da se rastanem od svojih. ivim u svojoj porodici, koja misli da
suvie jednostavno kada bih ovde umilnom imenu Tipaze suprotstavio vlada gradovima, bogatim i odvratnim, sazdanim od kamena i magli.
neka druga, zvunija i surovija imena: za dananje ljude postoji jedan Ona govori glasno, danju i nou, i sve se klanja pred njom, koja se ne
unutranji put, koji dobro poznajem, jer sam ga proao u oba smera, i klanja niemu: gluva je za sve tajne. Njena mo, koja me nosi, ipak je
koji vodi od visova duha do prestonica zloina. I nema sumnje da o- zamorna i ponekad sam sit njenih poklia. Ali, njena nesrea je i moja
vek uvek moe da otpoine, da zaspi na visu ili da se nastani u zloinu. nesrea. Iste smo krvi. I sam osakaen, sauesnik i larmadija, nisam li i
Ali, ako se odreknemo jednog dela onoga to jeste, onda se moramo ja vikao meu kamenjem? Zato se trudim da zaboravim, koraam kroz
odrei i sopstvenog postojanja; moramo se, dakle, odrei mogunosti nae gradove od gvoa i ognja, hrabro se osmehujem noi, pozdrav-
da ivimo ili volimo, osim kada za to dobijemo odobrenje. Postoji volja ljam oluje, biu veran. Da, zaboravio sam: odsad u biti delotvoran i
za ivotom koja ne odbacuje nita od ivota i to je vrlina koju najvie gluv. Ali, moda u jednog dana, kad budemo spremni da umremo od
potujem na ovom svetu. Istina je da bih eleo da sam je makar po- iscrpljenosti i neznanja, moi da se odreknem naih razmetljivih grobo-
vremeno upranjavao. Kako je malo razdoblja koja iziskuju toliko kao va, i odem u onu dolinu da legnem tamo, pod tom istom svetlou, da
nae, da se bude isti i u dobru i u zlu, voleo bih upravo da nita ne mi- poslednji put otkrijem ono to znam.
moiem i da mi seanje uvek bude pouzdano i dvostruko. Da, postoji (1952)
lepota i postoje ponieni. Ma koliko bio teak taj poduhvat, voleo bih
da nikada ne izneverim ni lepotu, ni njih.
Ali, ovo opet lii na neku pridiku, a mi ivimo za neto to see
dalje od morala. Kad bismo samo mogli da mu naemo me, kakva ti-
ina! Na breuljak Sent Salsa, istono od Tipaze, ve se spustilo vee.
Dodue, jo je svetlo, ali neka nevidljiva klonulost svetlosti najavlju-
je kraj dana. Die se vetri, lak kao no, i more bez talasa odjednom
uzima odreeni kurs i tee kao velika, besplodna reka, s kraja na kraj
horizonta. Nebo tamni. Tada poinju misterija, bogovi noi, ono to
lei s one strane uivanja. Ali, kako to izraziti? Novi koji sam poneo
odavde ima jednu vidljivu stranu, s lepim likom ene, koji mi ponavlja
sve to sam nauio u toku ovog dana, i izlizano nalije, koje oseam
pod prstima u povratku. ta mogu da mi kau ta usta bez usana, ako
ne ono to mi govori neki drugi tajanstveni glas u meni, koji mi svakog
dana obznanjuje moje neznanje i moju sreu:
Tajna koju traim skrivena je u maslinovoj dolini, pod travom i
hladnim ljubiicama, oko jedne stare kue koja mirie na lozu. Vie od
dvadeset godina prolazio sam tom dolinom i dolinama koje na nju lie,
raspitivao se kod nemih pastira, kucao na vrata naputenih ruevina.
48 49
 ALBERT CAMUS
More izbliza
Brodski dnevnik
Odrastao sam na moru i siromatvo mi je izgledalo tako raskono;
onda sam ostao bez mora i otkrio da je rasko sumorna, a siromatvo ne-
podnoljivo. Od tada ekam. ekam lae koje se vraaju, dom na vodi,
prozraan dan. Strpljiv sam, utiv, iz sve snage. Viaju me kako prolazim
lepim, otmenim ulicama, kako se divim pejzaima, tapem kao i svi osta-
li, rukujem se, ali nisam ja taj koji govori. Hvale me, pomalo sanjarim,
vreaju me, jedva da se udim. Onda zaboravljam i osmehujem se onome
ko me vrea ili suvie utivo pozdravljam nekog koga volim. ta ja tu tokom celog jutra, naa jedra pucketaju iznad veselog ribnjaka. Voda
mogu, kad u mom pamenju postoji samo jedna slika? Na kraju, trae od
mene da kaem ko sam. Jo nita, jo nita... oko pramca, a gorka i uljasta pena, pljuvaka bogova, sliva se niz drvo
Na pogrebima prevazilazim samog sebe. Istiem se, zaista. Laganim ko-
rakom prolazim kroz predgraa okiena gvourijom, idem irokim aleja- neke plave i bele krave, iznemogle ivotinje, koja se jo dugo vue za
ma, kroz drvorede od cementa, koji vode do rupa u hladnoj zemlji. Tu, pod
jedva pocrvenelim zavojem neba, gledam kako hrabri momci sahranjuju
moje prijatelje, na jedva tri metra dubine. A cvet koji mi tada prua neka
blatnjava ruka, ako ga bacim, nikada ne promai raku. Moje je potovanje
precizno, uzbuenje tano odmereno, glava pristojno oborena. Dive mi se
kako pronalazim prave rei. Ali, u tome nema moje zasluge: ja ekam.
ekam dugo. Ponekad posrnem, ruka me izda, uspeh mi izmie. ta
mari, tada sam sam. Probudim se tako usred noi, i kroz polusan, ini mi
se da ujem um talasa, disanje voda. Sasvim razbuen, vidim da su to
vetar u kronjama i zlosreni huk pustog grada. Onda mi je potrebna sva
moja snaga, da sakrijem svoje oajanje ili da ga prikladno odenem.
Drugi put mi, opet, neto pritekne u pomo. U Njujorku, ponekih dana,
izgubljen na dnu tih bunara od kamena i elika, kojima lutaju milioni
ljudi, trao sam od jednog do drugog, ne videi kraja, iznemogao, sve dok
me najzad ne bi pridravala samo masa ljudi koja je traila izlaz. Guio
sam se, panika u meni samo to nije kriknula. Ali, svaki put bi me uda-
50
MORE IZBLIZA
ljena sirena remorkera podsetila da je taj grad, preshala cisterna, u stvari
ostrvo, i da me na rtu Bateri eka voda mog krtenja, crna i ustajala,
prekrivena upljim plovcima.
I tako sam ja, koji nita nemam, koji sam razdelio svoj imetak, koji
logorujem pored svih svojih kua, ipak srean kad to poelim, otiskujem
se bilo kad, oajanje me ne poznaje. Za oajnika nema domovine, a ja, ja
znam da mi more prethodi i da me prati, moja je ludost ve spremna. Oni
koji se vole, a razdvojeni su, mogu da ive u bolu, ali to nije oajanje: oni
znaju da ljubav postoji. Eto zato patim, suvih oiju, zbog izgnanstva. I
dalje ekam. Najzad stie i taj dan...
*
Bose noge mornara tiho tapkaju po palubi. Polazimo u zoru. Tek
to smo isplovili iz luke, kratki, ali snani nalet vetra ustro etka
more, koje se kostrei u male talase bez pene. Malo kasnije, vetar
postaje sveiji i posipa vodu kamelijama, koje odmah nestaju. I tako,
je gusta, ljuspiava, pokrivena sveim balama. Talasi ponekad zakevu
do vode, gde se rasipa u are, koje se rastau i ponovo prave, kao krzno
brazdom koja ostaje iza nas.
*
Od samog polaska, galebovi prate na brod, bez vidnog napora, sko-
ro ne zamahujui krilima. Njihovo lepo, pravolinijsko jedrenje skoro
da se ne oslanja na vetar. Odjednom, grubi pljusak iz kuhinje die ga-
stronomsku uzbunu meu pticama, razbija njihov pravilan let i pali va-
tromet belih krila. Galebovi, u ludom kovitlacu, lete u svim pravcima,
i ne gubei nimalo u brzini, naputaju taj mete jedan za dugim i spu-
taju se okomito ka vodi. Trenutak kasnije, evo ih opet okupljenih na
vodi, svaalaki ivinarnik, koji ostavljamo za sobom, ugneden meu
talasima, koji lagano kruni manu1 otpadaka.
*
1
Mana, u jevrejskoj mitologiji, udesna hrana koju je Bog podario Izraelianima
za vreme izgnanstva u pustinji.
51
 ALBERT CAMUS MORE IZBLIZA

U podne, pod zagluujuim suncem, more se jedva pridie, malak- Na more no ne pada. S dna voda, koje od gustog pepela ve poto-
salo. Kada se ponovo spusti, zazvidi tiina. Jedan sat prenja i bleda nulog sunca malo pomalo tamne, ona se, naprotiv, penje ka jo bledom
voda, limena ploa zagrejana do belog usijanja, poinje da cvri. Cvri, nebu. Samo na tren, Venera ostaje usamljena iznad crnih talasa. Tek to
pui se, reju, gori. Za koji trenutak opet e se okrenuti da izloi suncu ste sklopili i opet otvorili oi, zvezde poinju da se roje u tenoj noi.
svoje mokro lice, sada zagnjureno u talase i tamu. *
* Mesec je izaao. Najpre slabo osvetljava povrinu voda, penje se jo,
Prolazimo kroz Herkulove stubove, pored rta na kojem je umro ispisuje neto po gipkoj vodi. Najzad u zenitu, osvetljava ceo jedan ruka-
Antej. Dalje je svuda Okean, u jednom potezu obilazimo Rt Horn i Rt vac mora, raskonu mlenu reku, koja se, pratei kretanje broda, sputa
dobre nade, meridijani se spajaju s paralelama, Tihi okean ispija Atlan- ka nama, nepresuna, po tamnom okeanu. Evo verne noi, svee noi,
tik. Istog asa, pravac Vankuver, i mi lagano jedrimo ka Junim morima. koju sam prizivao usred dreave svetlosti, alkohola, vrtloga strasti.
Posle jo nekoliko kabela,2 Uskrnja ostrva, Kergelen i Hebridi prolaze *
u konvoju pored nas. Jednog jutra, iznenada, galebovi nestaju. Daleko Plovimo tako velikim prostranstvima da nam se ini kako im nikada
smo od svakog kopna, i sami, s naim jedrima i naim mainama. neemo videti kraj. Sunce i mesec se naizmenino penju i silaze niz istu
* nit svetlosti i tame. Dani na otvorenom moru, svi isti, kao srea...
I sami s horizontom. Talasi dolaze s nevidljivog istoka, jedan po *
jedan, strpljivo; stiu do nas i onda, strpljivo, opet odlaze prema ne- Taj ivot, koji se opire zaboravu, opire seanju, o kojem govori
poznatom zapadu, jedan po jedan. Dugo putovanje, bez poetka, bez Stivenson.
kraja... Potoci i reke protiu, more protie i ostaje. Tako bi trebalo i *
voleti, verno i nestalno. Grlim more. Zora. Presecamo Rakovu obratnicu, vode jee i uvijaju se u grevima.
* Dan svie iznad uzburkanog mora, posutog elinim ljokicama. Nebo je
Puina. Sunce se sputa i utapa u magle daleko pre horizonta. Na belo od izmaglice i omorine, blista mrtvim, ali neizdrljivim sjajem, kao
trenutak, more je s jedne strane rumeno, a s druge plavo. Potom voda da se sunce rastopilo u guste oblake du celog nebeskog svoda. Bolesno
potamni. Naa kuna klizi, siuna, povrinom savrenog kruga od te- nebo, nad rastoenim morem. Kako dan odmie, jara u vazduhu boje
kog, zagasitog metala. I u asu potpunog zatija, dok se vee polako olova postaje sve ea. Celog dana kljun broda isteruje oblake leteih
primie, stotine pliskavica iskau iz vode, propinju se malo oko nas i riba, malih gvozdenih ptica, iz njihovih bunova u talasima.
onda bee prema horizontu bez ljudi. Posle njih, muk i teskoba prai- *
skonskih voda. Popodne se mimoilazimo s parobrodom koji se vraa ka gradovima.
* Pozdrav koji razmenjuju nae sirene, kao tri krika praistorijskih ivo-
Koji trenutak kasnije, susret s ledenim bregom u tropima. Zasigurno tinja, mahanje putnika izgubljenih na puini i uzbuenih prisustvom
nevidljiv posle duge plovidbe kroz topla mora, ali delotvoran: prolazi s drugih ljudi, razdaljina izmeu dva broda koja postepeno raste, najzad
desne strane broda i na uadima se hvata rosa od inja, dok s leve strane rastanak, na zlokobnim vodama, steu srce. Ti tvrdoglavi ludaci, zaka-
izdie suni dan. eni za daske, baeni na grivu ogromnih okeana, u potrazi za ostrvima
* koja izmiu, kako bi onaj ko voli samou i more mogao da ih ne voli?
*
2
Pomorska merna jedinica za daljinu; 1/10 nautike milje ili 182,5 m.
52 53
 ALBERT CAMUS
Na samoj sredini Atlantika povijamo se pred besnim vetrovima, koji
neprekidno duvaju s jednog pola na drugi. Svaki na povik se gubi, ne-
staje u bezgraninom prostoru. Ali, taj povik, koji e danima i danima
nositi vetrovi, na kraju e dospeti na jedan od spljotenih krajeva zemlje
i odzvanjati dugo meu ledenim zidinama, sve dok ga neki ovek, negde,
izgubljen u svojoj snenoj ljuturi, ne zauje i radosno se ne osmehne.
* mrtvakom sanduku jednog aviona. Kralj lenjivac, tako se tada vukla
Utonuo sam u polusan na suncu, u dva popodne, kada me je probu-
dila uasna buka. Ugledah sunce na dnu mora, talasi su gospodarili uz-
burkanim nebom. Odjednom je more gorelo, sunce se slivalo u dugim
ledenim mlazovima niz moje grlo. Oko mene mornari su se smejali i
plakali. Voleli su jedan drugog, ali nisu pratali. Tog dana ugledah svet
kakav jeste i reih da prihvatim da njegovo dobro moe u isti mah biti
i zlo, a njegove greke spasonosne. Tog dana shvatih da postoje dve
istine, od kojih jednu nikada ne treba rei.
*
Neobian juni mesec, malo okrnjen, prati nas ve nekoliko noi, a
zatim brzo sklizne s neba do mora, koje ga proguta. Ostaju Juni krst,
retke zvezde, porozan vazduh. Tog asa, vetar sasvim prestade. Nebo
se talasa i ljulja iznad naih nepominih katarki. Ugaena motora, svije-
nih jedara, zviduemo u toploj noi, dok nam voda prijateljski lupka
o bokove. Bez nareenja, maine su utihnule. Zaista, zato produiti i
zato se vraati? Obuzima nas blaenstvo, neko nemo ludilo nas, ne-
odoljivo, uspavljuje. Naie tako dan kada sve izgleda dovreno: tada
se treba prepustiti i potonuti, kao oni koji su plivali do iznemoglosti.
Ostvariti, ta? To oduvek preutkujem i samom sebi. O, gorka posteljo,
kneevski leaju, kruna lei na dnu mora!
*
Izjutra, naa elisa blago peni mlaku vodu. Ponovo ubrzavamo. Oko
podneva, krdo jelena, prispelo s dalekih kontinenata, mimoilazi se s
nama, prestie nas i pliva ravnomerno ka severu, praeno arenim pti-
cama koje se, s vremena na vreme, sputaju da predahnu na njihovim
rogovima. Ta utea uma iezava postepeno na horizontu. Malo ka-
snije, more prekrivaju udni uti cvetovi. Predvee, neki nevidljivi poj,
tokom nekoliko dugih sati, putuje ispred nas. Padam u san, zblien.
54
MORE IZBLIZA
*
Izloivi sva naa jedra otrom vetru, letimo preko istog i miiavog
mora. Pri najveoj brzini, krma nalevo. A krajem dana, dok podeava-
mo svoj kurs, polegnuti na desni bok, tako da nam jedra skoro dodiruju
vodu, plovimo velikom brzinom du jednog junog kontinenta, koji
prepoznajem, jer sam ga nekad davno nasumice nadletao u varvarskom
moja koija; iekivao sam more, a nikada nisam stizao do njega. u-
dovite je urlalo, poletalo s polja gvana3 u Peruu, nadletalo plae Tihog
okeana, preletalo bele, polomljene prljenove Anda i ogromnu ravni-
cu Argentine, prekrivenu stadima muva, jednim potezom krila spaja-
lo urugvajske livade preplavljene mlekom s crnim rekama Venecuele,
poniralo, urlalo i letelo dalje, drhtalo od poude pred novim praznim
prostorima za prodiranje, a da opet nikako nije napredovalo ili je ilo
sa sporou grevitom i upornom, sa snagom unezverenom i ukoe-
nom, zatrovanom. Umirao sam tada u toj metalnoj eliji, sanjao sam o
pokoljima, o orgijama. Bez prostora nema ni nevinosti, ni slobode! Za
onoga koji ne moe da die, zatvor je smrt ili ludilo; ta mu ostaje, osim
da se ubije ili da poseduje? Danas sam, naprotiv, ispunjen vetrom, sva
naa jedra nadimaju se u plavom vazduhu, vikao bih od brzine, bacamo
u vodu sekstante i kompase.
*
Pod zapovednikim vetrom, naa su jedra kao od gvoa. Obala lu-
dom brzinom bei pred naim oima, ume kraljevskih kokosa kvase
podnoje u smaragdnim lagunama, miran zaliv je pun crvenih jedara, a
peane plae meseca. Pomaljaju se veliki oblakoderi, ve ispucali pred
najezdom dungle, koja poinje nadomak njih; tu i tamo, uta ipeka-
kuana ili neko drvo ljubiastih grana probijaju se kroz prozor, najzad se
Rio rui iza nas i uma e pokriti njegove nove ruevine, u kojima e se
kikotati majmuni iz Tiuke. Jo due, tamo gde talasi prave vodoskoke
od peska, jo bre, ovce Urugvaja ulaze u more, koje od njih odjednom
postaje uto. Zatim, na obalama Argentine, grube lomae, u razmacima,
diu prema nebu volovske polutke, koje se lagano peku. Po noi, ledene
3
Guano, pan., naslage izmeta ptica i slepih mieva, koje se Junoj Americi kori-
ste kao ubrivo, kao i za dobijanje baruta.
55
 ALBERT CAMUS MORE IZBLIZA

sante Ognjene zemlje satima udaraju u trup naeg broda, koji jedva da us- ljubav, veliko delo, odluan in, misao koja preobraava, izazivaju u
porava i skree. Izjutra, jedan jedini talas Tihog okeana, ija hladna voda, odreenim trenucima istu nepodnoljivu strepnju, udvostruenu neo-
zelena i bela, kljua du hiljada kilometara ileanske obale, polagano nas doljivom privlanou. Slatka strepnja bitisanja, opojna blizina opasno-
podie i preti da nas nasue. Krma ga izbegava, obilazimo Kergelen. U sti kojoj ne znamo ime, iveti, dakle, da li to znai ii u susret sopstve-
slatkastoj veeri, prve malajske barke dolaze nam u susret. noj propasti? I opet, bez predaha, srljamo u propast.
* *
Na more! Na more!, uzvikivali su divni deaci iz jedne knjige Uvek sam imao utisak da ivim na otvorenom moru, ugroen, u
mog detinjstva. Sve sam iz te knjige zaboravio, osim tog uzvika. Na srcu kraljevske sree.
more! A onda Indijskim okeanom, preko bulevara Crvenog mora, gde (1953)
se uje kako u tihim noima pucaju, jedna po jedna, pustinjske stene,
koje se lede, poto su preko dana gorele, vraamo se u staro more, gde
krici zamiru.
*
Najzad, jednog jutra, privremeno zastajemo u zalivu punom udne
tiine, u kojoj nepomina jedra stoje kao putokazi. Samo se nekoliko
galebova satima otima oko komadia trske. Plivamo do puste plae; ce-
log dana ulazimo u vodu i onda se suimo na pesku. Uvee, pod nebom
koje postaje zeleno i povlai se, more, ionako mirno, jo se vie smiruje.
Kratki talasi izbacuju penuavi dah na mlaki pesak. Ostaje samo pro-
stranstvo, otvoreno za nepomino putovanje.
*
Ponekih noi, ija slast jo dugo traje, da, lake je umreti, ako se zna
da e se i posle nas one sputati na zemlju i more. Veliko more, veito
preoravano, uvek netaknuto, to je moja religija, ono i no! Ono nas
pere i utoljava nam glad svojim jalovim brazdama, ono nas oslobaa i
dri uspravnim. Svaki talas donosi obeanje, uvek isto. ta kae talas?
Ako bih morao da umrem okruen hladnim planinama, zaboravljen
od sveta, odbaen od svojih, konano iscrpljen, more bi u poslednjem
asu ispunilo moju eliju, dolo bi da me podigne iznad mene samog i
pomogne mi da umrem bez mrnje.
*
U pono, sam na obali. ekau jo malo i onda otii. I samo je nebo
nepomino, sa svim svojim zvezdama, kao oni brodovi ije bezbrojne
svetiljke, ovog istog asa, irom sveta obasjavaju tamne vode pristani-
ta. Prostor i tiina slivaju se u jedan jedini kamen na srcu. Iznenadna

56 57
 ALBERT CAMUS LETO

Bibliografska napomena
Ovim Kamijevim solarnim esejima svakako bi trebalo dodati i njihovu
prethodnicu, malu zbirku tekstova pisanih u slinom duhu, njegov mlada-
laki pokuaj iz perioda 19361937, koja je objavljena u Aliru, 1938, pod
naslovom Noces (Svadbe ili Pirovanja).
Noces Tipasa (Svadbe u Tipazi)
Le vent Djmila (Vetar u Demili)
Lt Alger (Leto u Aliru)
Le dsert (Pustinja)
Prevodi se mogu nai u Kamijevim Odabranim djelima (Zora-GZH,
Zagreb, 1976, prvi tom, prevela Vinja Machiedo) ili u Esejima (Paideia,
Beograd, 2008, prevela Ana Morali).
(AG)

58 59