ARTUR REMBO POEZIJA

Artur Rembo je svoj pesniki opus dovrio u dvadesetoj godini ivota. U dobi kada
obini pesnici tek poinju da piu i pokazuju svoje prve stihove. On je ukupno napisao
ezdesetak pesama u stihu i dve knjige poetske proze Iluminacije i Sezona u paklu; njegova
sabrana dela, sa izabranom prepiskom i fragmentima iz zaostavtine, ne prelaze dve stotine
strana.
Remboovo pesnitvo se moe podeliti na dva perioda: prvi je period predmetnog
pesnikog stvaralatva koji see do 1871. godine, i na drugi period tamnog, ezoterinog
pesnitva.
1873. godine, Rembo pie svoj pesniki testament Sezonu u paklu (delo se najpre zvalo
Crnaka knjiga), gde vlastitu poeziju proglaava za la i ludilo, i obznanjuje raskid sa
knjievnou. Sezona u paklu bila je ispovest o predhodnim godinama njegovog ivota, pre
svega o metodi rastrojstva ula i o skitnjama sa Verlenom. Pakao o kome pesnik govori nije
metaforina slika ve stvarnost. Lepota vetakog raja u koji je beao bila je otrovna: sa tim
iskustvom poezija i ivot vie nisu mogli zajedno. On je pred sobom video samo dve
mogunosti: da se odrekne tog iskustva, da ga zaboravi i prokune, kako bi se vratio u ivot, ili da
ostane veran nadstvarnom, ija se arolija moe sauvati samo smru. Rembo je, kao to je
pozanto, odabrao ivot, a rtvovao poeziju.
1871. godine Rembo je napisao dva pisma u kojima je izneo program budueg pesnitva.
Taj program se poklapa sa drugom fazom njegovog pesnitva. Poto ta pisma krue oko pojma
vidovnjaka, uobiajilo se da se nazivaju Pismima vidovnjaka.
Sa idejom koja pesnika predstavlja kao vidovnjaka susreemo se jo kod starih Grka.
Renesansni platonizam je ponovo prihvatio tu ideju. A taj platonizam je do Remboa dospeo
preko Montenja koji je u jednom eseju povezao dva mesta iz Platona koja se odnose na pesniko
ludilo. Tome su se pridruili i podsticaji iz Viktora Igoa. Meutim, od presudnog znaaja je bio
nain na koji su te ideje kod Remboa doivele svoj preobraaj.
Pesnik postaje vidovit pribegavajui dugom, ogromnom i smiljenom rastrojstvu svih
ula.
Do Remboa se razmiljanje o vidovitosti pesnika odnosi na zadahnutost muzama,
Bogom, uopte nekom silom izvan pesnika, a istinitost pesnikog govora utvruje se unutar
odreenog sistema miljenja. Pitanje pesnikovog vizionarstva kod Remboa ne bavi se
transcendentnim izvorom nadahnua i vezano je iskljuivo za stanje psihe u kojem lei mo
poetskog stvaranja. Remboova poetika vidovitosti svodi se na to da pesnik, stvarajui pesmu,
mora da menja sebe, da vlastiti ivot zaloi u eksperiment rastrojavanja ula. Istinska poezija, po
Rembou, podrazumeva dobrovoljni i smiljeni napor da se izae iz okvira normalnog opaanja
sveta, da iz trezvenog registrovanja i povezivanja injenica stupimo u slobodu delirijuma i
ekstaze. U tom stanju pesniku se otvara tajanstvena nadstvarnost, ona poinje da govori sama za
sebe pesnikovo Ja utapa se u sveproimajue Ja vie stvarnosti. To drugo, vie pesnikovo Ja,
izmenilo je znaenje pojma stvarnost, ali i znaenje pojmova jezik i pesma. Poezija vie nije
rimovana proza nego govor due za duu ukradeni boanski plamen. Rastrojstvo ula prati
rastrojstvo jezika u kojem se sinestetiki saimaju boje, zvuci, mirisi.
Cilj pesnitva je dospeti u nepoznato, odnosno, osmotriti nevidljivo, uti to se ne uje.
Ovi pojmovi potiu od Bodlera i obeleavaju praznu transcednciju. Ni Rembo im ne daje neko

1
blie odreenje. On zastaje kod negativnog oznaavanja cilja koji treba sagledati; pravi se razlika
izmeu neuobiajenog i nestvarnog, poima se kao apsolutno drugo ali se ne ispunjava. To
potvruju i Remboova pesnika dela. Stvarnost se deformie u slike koje su irealne, ali nisu
znaci prave transcendencije. Nepozanto ostaje i kod Remboa besadrajni pol napetosti.
Pesniko vienje prodire kroz samovoljno razorenu stvarnost i dopire do same tajne. Postavlja se
pitanje ko je subjekat tog vienja? Rembo daje odgovor na to pitanje: Ja je neko drugi. Ja
prisustvujem procvatu mog miljenja, jer ga posmatram, jer ga sluam pogreno je rei: ja
mislim. Moralo bi se rei: mene misle. Pravi subjekat nije, dakle, emprijsko Ja. Na njegovo
mesto stupaju sile odozdo, sile predline vrste, ali sa neodoljivom, nalogodavnom snagom.
Jedino su one primereni organ za gledanje i posmatranje nepoznatog. Radi se o
samonaputanju Ja, jer njime ovladava boansko nadahnue.
Samoobesnaenje Ja mora da bude ostvareno posredstvom jednog operativnog ina.
Njime diriguju volja i inteligencija. Pesniki podsticaj se stavlja u pogon samokanjavanjem,
operativnim porunjavanjem due. Sve se to ini da bi se stiglo u nepoznato. Pesnikov pogled
je uperen u nepoznato i on postaje veliki bolesnik, veliki zloinac, veliki ukletnik, i najvii meu
onima koji su znalci stvari. Pesniko stvaranje se sada vezuje za pretpostavku da volja izobliava
duevni sklop, jer takvo izobliavanje omoguava prodor u predline dubine, kao i u praznu
transcendenciju.
Pesnitvo nastalo na osnovu takvih operacija zove se novi jezik, univerzalni jezik, za
koji je sasvim nevano da li ima ili nema formu. On je uzajamno preplitanje udnog,
nedokuivog, odvartnog i ushienog. Ostvareno je i poravnanje izmeu lepog i runog.
Pokazatelji njihovih vrednosti su uzbuenje i muzika. Rembo svuda u svom delu govori o
muzici. Tamo gde se ini da u njegovim delima zazvue odreene stvari ili bia, uistinu se radi o
kricima i urlicima koji proimaju pesmu; tu je re o disonantnoj muzici.

Za Bodlerovu formu, Rembo je govorio da je esto krljava. Rembo to smatra

posledicom ivljenja u suvie umetnikoj sredini. Ta konstatacija o krljavoj formi, znai,
ustvari, ocenu o poetski nepotpuno ispoljenom senzibilitetu, o vidovitosti, koja je bar
delimino ostala u latentnom stanju, poto nije do kraja izraena kroz uoblienje dela.
Senzibilitet je u pesnitvu pojaana osetljivost i izuzetna delotvornost naroitog ula,
preobraenih u sloeni instrument duha kako bi se saznato moglo na odgovarajui naziv izraziti.
Tu sposobnost kreativnog aktiviranja istananog senzibiliteta Rembo naziva vidovitou. Ako
je Bodler, dakle, prvi uneo u poeziju nov senzibilitet modernog oveka, Rembo je za tu novu
poetsku tekovinu, prvi naao poptuno odgovarajuu formu. U Bodlerovom sluaju re je o
senzibilitetu gradskog oveka i moderne intelektualne elite. Za razliku od Bodlerovog,
remboovski poetski subjekat je univerzalan, kako po svom duhovom poreklu tako i po svojim
osnovnim preokupacijama.

Remboov odnos prema modernizmu je dvojak: sa jedne strane, otpor prema modernosti,
ukoliko se radi o materijlnom napretku i naunom prosveenju, i, sa druge strane, prihvatnje
modernosti, ukoliko donosi nova iskustva koja svojom tvrdoom i tamnou zahtevaju tvrdu i
crnu pesmu. Sa tog izvora je potekla i Remboova gradska poezija. Nju imamo pre svega u
Iluminacijama.

Kod Remboa nema vie onog destruktivnog hrianstva kao kod Bodlera. Tekstovi
pokazuju da zapoinje sa pobunom, a zavrava sa patnjom, te da ne moe da se posve oslobodi

2
hrianskog naslea. Remboovo pesnitvo je od one vrste koja ostaje pod vlau onoga protiv
ega se buni. Rembo je toga i sam bio svestan.
Kada Rembo ljude ini predmetom pesme, onda se oni doimaju kao stranci bez porekla
ili kako kakve nakaze. Tako se pojedini delovi tela, u nesrazmeri sa celim telom, toliko istiu da
deluju nestvarno, a uz to se koriste struni anatomski izrazi koji jo vie doprinose njihovom
postvarenju. ak se i pesma Spava u dolu, koja deluje i zvui tako mirno, moe uzeti kao
primer za dehumanizaciju. Neka mala livada u dolini, koja se peni od zraka, vodi u smrt.
Paralelno s tim se razvija i jezik: od lepravih stihova na poetku do trezvenog zavrnog stiha
koji otkriva da je tihi spava zapravo mrtav vojnik. Silazak u sferu smrtnog se odvija veoma
sporo, da bi na kraju dolo do neoekivanog i silovitnog proboja. Umetniki sadraj pesme je
kretanje od svetlosti do tame. Ali sve se to deava bez ikakvih oseanja, na miran i hladan nain,
pri emu se ne pominje re smrt nego se koristi ona ista re kojom je pre toga oznaena ledina u
dolini: tamo je rupa u zelenilu, ovde su sada, u mnoini, dve rupe sa strane. Ubijeni je u oku
posmatraa ista slika. Tu ni na koji nain ne moe biti govora o ganutosti srca. Umesto nje je tu
re o umetnikom stilu kretanja, kojem je potrebna smrt jednog oveka kao kakav iznenada
dolutali metak da bi to kretanje u jedan mah bilo zaustavljeno.

U Remboov pesniki subjekat uvlai se uzbuenje koje stremi u imaginarne daljine.

Tenja ka nepoznatom omoguava mu da govori o ponoru azura. Te uzvisine nastanjuju
aneli, a one su istovremeno i ponor poraza, jedan ognjeni bunar u kome se susreu mora i
bajke. Aneli su take svetlosti i intenziteta, oni su znaci visine koja zabljesne i odmah nestane;
oni su znaci daljine i neuhvatljivog preobilja; a ipak su to aneli bez Boga i bez poslanja. Ve
kod ranih pesama pada u oi kako sve to je ogranieno tei u daljinu. Tako u pesmi Ofelija.
Ofelija u ovoj Remboovoj pesmi nema vie nita zajedniko sa ekspirovom Ofelijom. Ona
plovi niz reku, ali oko nje se raskriljuje daleki prostor sa zlatnim zvezdama, od kojih dolazi neki
tajanstevni poj sa naletima dalekih planinskih vetrova, sa gromkim glasom mora i stravom
beskraja. A ona sama uzdignuta je u veni lik; ona vie od hiljadu godina plovi rekom, vie od
hiljadu godina pesma joj peva o ludilu onih kojima su velike vizije pomutile govor. Crna reka
kojom Ofelija plovi u predelu mrtvih. Njena voda nosi aheronska obeleja.
Ofelija je simbol i pesnikove i opteljudske tenje za prevazilaenjem konanosti. Neto
sneno belo, krhko i samotno, vekovima plovi crnom rekom postojanja i sanja tajanstvene
daljine u kojima je sloboda, ljubav, lepota. Ofelija je u dosluhu sa apatom trava, na ramenu joj
plau alosne vrbe, slua tajanstvenu pesmu zvezda priroda i kosmos se pred njom otvaraju,
ona pripada jednoj lepoj, skrivenoj stvarnosti. Ve u ovoj pesmi, nastaloj preradom jednog
kolskog zadatka na latinskom, Rembo zna da njegovo pesniko pozvanje nije imenovanje
vidljivog, nego evociranje nesaoptivog vizionarskog. Poslednja strofa ima proroku snagu: A
pesnik kae da preko zvezdane pruge/ Dolazi nou, trai cvee to si brala Ofelija se nou
vraa otud u ovaj svet, kao ukletnik kome je sueno da luta i da nigde ne nae ono to trai.
Takva e biti sudbina Remboovog izleta u vidovnjatvo, a takav e biti i ceo njegov ivot.

Pijani brod je Remboova najuvenija pesma. Ona je nastala u leto 1871. godine. Rembo
je ispevao ovu pesmu a da pri tom nije poznavao egzotina mora i zemlje koje se u njoj javljaju.
Pretpostavlja se da su ga na takve slike podstakli ilustrovani asopisi. To je moda tano, ali to
samo potvruuje ono to se moe izvui iz same pesme. Pesma nema nikakve veze sa realnou.
Jedna silna i nasilna fantazija stvara grozniavu viziju irokih, uskovitlanih, potpuno irealnih
prostora. Re je o brodu koji zaplovio put neba.

3
 Mogu je pogled na Pijani brod kao na najuopteniju istorijsku situaciju u vreme kada je
nastao. Pijani brod celom svojom kompozicijom pripada simbolikoj oblasti prikazivanja ivota
kao putovanja vodom. Moe se rei da je (jo od Bodlerovog Putovanja) brod postao jedan od
najomiljenijih simbola francuske lirike. Putovanje u egzotine daljine, bilo da je zamiljeno u
umetnikom delu, bilo da je stvarno, simptomatino je za umetnika koji stvarnost smatra
nepodnoljivo teskobnom.
Po svom kompozicionom karakteru, pesme o putovanju brodom su srodne pustolovnom
romanu, koji je u XIX veku doiveo procvat. I pustolovni roman izvodi oveka iz zaguljive
teskobe svakodnevnice.
Kad ostane bez posade, posle pobune Indijanaca, Remboov brod naputa bezbedne rene
putanje i ulazi u poemu mora. Simbolika vode kod Remboa uvek ima veze sa smru, ali ovde
je to sila koja i ubija i preporaa. Poto se okupa u poemi mora, brod slobodno kazuje svoje
vizije, izmeu kojih ne postoje nikakve kauzalne veze, pesma se pretvara u verbalnu eksploziju,
u haos gde nita nije povezano i gde je sve u vezi. I u kompoziciji i u sintaksi jezik preslikava
razorenu realnost i uspostavljenu nadrealnost.
Tok kretanja Pijanog broda oznaava jedno Ja koje odbacuje sva ogranienja
konkretnog sveta, preputa se neobuzdanom putovanju i konano zavrava u ruilakoj slobodi
brodoloma. Iz same pesme proizilazi da opojno izbijanje iz stvarnosti jeste zapravo reakcija na
odreeno istorijsko stanje. Ona se sastoji od dve suprotstavljene oblasti sveta: sveta kopnenog
reda, koji brod naputa, sa jedne strane, i sveta mora, prirode, sa druge strane. Prvom podruju
pripadaju leperi robe, engleskog sukna i flamanskog ita, ponos zastava itd. To su pojmovi iz
trgovine i saobraaja, metafore civilizovane organizacije. Glupi pogled farova na pristanitu
treba da pokae brodovima siguran put u luku. Nasuprot njima, Rembo stavlja mahnito
poigravanje olupine bez posade. To je odricanje od sveta organizacije, od trgovine, nacionalnog
ponosa, uopte, od evropske civilizacije na izmaku XIX veka.
Kulturno kritike opaske esto se mogu nai u Remboovom delu. Bilo da je napad
gnevnog deteta uperen protiv hrianstva, ili protiv sveta trgovaca, kao ovde, on pogaa uvek
tenje najamnitva i oneoveenja njegove vlastite epohe. Poslednji izraz te savremene
problematike mogao bi biti nemona rezignacija koju je izlazak pijanog broda na puinu jo vie
potamnio. Nakon trijumfa izliva nepomuenih vizija, opojne slobode, malaksalost lirskog
subjekta deluje utoliko potresnije. Prava volja za unitenjem goni brod u propast.
Rembo govori samo o brodu, nikada o simbolizovanom Ja. Samo jo iz toka kretanja
broda proizilazi da putovanje brodom znai sudbinu ljudi. Sam tekst po sebi zasnovan je kao
apsolutna metafora koja stvara neposredno izjednaavanje izmeu slike i simbolizovanog Ja.
Pojedine strofe daju ulno blistave slike koje se jednostavno reaju. Slike ne proistiu
nuno jedna iz druge; njihov redosled bi mogao biti promenjen.
to je vea ulna zasienost jezika, to postaju nerazumljiviji sadraji slika. One gomilaju
logine nespojivosti, meaju odvartnost sa ushienjem, trpaju nautike izraze, botanike,
zooloke, takoe.
Sinesteziji Pijanog broda pridrueno je stilsko obeleje upadljive metaforike boja,
intenziteta runoe, oblika mnoine, nabrajanja i prostornog razmicanja. Prvom utisku pri itanju
pesme pripada i elementarna snaga boja. One su nepomeane, jarke, snane i dreave. Intenzitet
istih, jarkih boja ne slui neposrednosti sadraja u preslikavanju prirode, kako bi na prvi pogled
to moglo izgledati. Sluaj je obrnut! Boja se kod Remboa odvaja sve vie od ulno vidljivog
predmeta. Ljubiaste magle i zelena no ostaju u okviru pesnike slobode. Vrednost boje

4
moe se odnositi na fenomene koji lee izvan ula vida (Buenje uto plavih raspevanih
fosfora opisan je fosforni sjaj kojim zrai tropsko more u noi).
Simboliziranje boja, tj. njihov naboj afektivnim znaenjskim vrednostima, odvaja se od
svake predmetnosti. Naroito je upadljiva negativna osnova priroda crvenog i crnog. Crveno
ima tamno, erotsko zanenje; crno, pak, izraava jezu smrti i truljenja.
U slubi poveane izraajnosti u Pijanom brodu stoje i oblici mnoine. Mnoina kao
stilsko sredstvo pojaavanja slike javlja se ve kod Bodlera. Kod Remboa , izobliujua mata
stvara mnogo neoubiajnije tvorevine. Zapanjuja je zbog spajanja nespojivog (liaji sunca;
sline azura). Neuobiajeno je stavljanje u mnoinu apstraktnih imenica: nepomine modrine,
mrtvila opojna. Upotreba mnoine, kao i metafore slue odvajanju od realnog i pojaavanju
slikovitosti. To su jezika obeleja pesnitva koje hoe da od nevidljivog napravi vidljivo.
Vonja brodom oslikava proces dugog, ogromnog i smiljenog rastrojavanja svih ula:
brod postaje simbol rastrojenog pesnika. Tok kretanja broda u pesmi nalikuje na postupak u
pesmi. Izbijanju iz urednog sveta civilizacije i tradicije sledi dozivanje vizija.
Pobedonosno putovanje se uliva u elju za spasonosnim unitenjem.
Kod Remboa u sasvim maloj meri postoji objektivno prikazivanje prirode. Kao to boje
mogu biti afektivnog naboja, pri emu afektivne vrednosti vie ne potiu od ulno vidljivih
predmeta, nego iz svesti pesnika, isto tako se i slike prirode sasvim uopteno prenose na situaciju
ljudi (Svaki je mesec grozan i svako je sunce gorko; ili Ljuta me ljubav morila mrtvilima
opojnim). Znaenjski sadraj gorkog bola, koji se ovde pripisuje mesecu i suncu, ini jasnijim
simbolino, unutranje raspoloenje lirskog subjekta. Istovremeno se u prekoraenju prirodno
stvarnog ispoljava elja za otuenjem realnog. Priroda se u takvom pesnitvu vie ne oponaa,
ve se slikovito stvara pomou fantazije koja tei ka obezoblienju.
Egzotina priroda, koju Rembo u Pijanom brodu stavlja nasuprot evropskoj civilizaciji,
predeo je bez ljudi. On postaje simbol nadiranja elementarnog. Egzotina morska vegetacija i
prauma ustaljeni su simboli jedne sile koja preti da preplavi i uniti kulturu u raspadanju.
Sva zbivanja, dakle, vezana su za jedan brod. Iako to nije reeno, ta zbivanja se ujedno
odnose i na zbivanja u pesnikom subjektu. Sadraji slika odlikuju se takvom snagom da se
simbolino izjednaavanje broda i oveka moe shvatiti samo iz sklopa celine.
Sadraji koji se kreu su vidljive, otro oznaene pojedinosti. to slike postaju udnije i
irealnije, utoliko ulniji postaje njihov jezik. Tome ide na ruku pesnika tehnika koja tekst u
celini utemeljuje kao apsolutnu metaforu, te govori samo o brodu, a nikada o simbolizovanom
Ja. Metafora ovde nije vie samo figura poreenja, ve ona stvara identitet.
Pijani brod je jedinstven in irenja; samo povremeno dolazi do malih zastoja. Ceo
dogaaj poinje posve mirno, sa mirnom plovidbom niz reku. Ali, i tom miru predhodilo je
odreeno odbacivanje: brod ne mari za svoju posadu ubijenu na obali. A onda se sve odjednom
raspada. I plovidba niz reku postaje ples razbijenog broda po olujama i morima, po raznim
zemljama; to je ples u zelenim noima, u trulei, kroz razne opasnosti, pod znamenjem smrti.
Preokret nastupa kada se pojavi nostalgija za Evropom. Ali ta nostalgija vie ne vodi u zaviaj.
Brodu se u mislima javlja kratka idila u kojoj se jedno dete igra na veernjem vazduhu kraj neke
bare. Ali to ostaje samo jedan nemoan san. Jer brod se ve nadisao mora i zvezdanih arhipelaga
i zna da vie ne moe da se pomiri sa uskou Evrope. Kao to je mir na poetku bio obeleen
odbojnou, tako se mir na kraju odlikuje razornom ekspanzijom prethodnih strofa. To je mir
nemoi i onemoalosti, mir brodoloma u beskraju i nemoi za ogranieno.
Predstave su proizvodi fantazije, koja na sve to je daleko i divlje, gomila jo vie
divljine. Slike su meusobno nekoherentne. Ni jedna slika ne proishodi iz druge, te tako nastaje

5
proizvoljnost koja doputa da se jedna strofa zameni drugom. Slike se dodatno pootravaju
meanjem najprotivrenijih stvari i objedinjavanjem realno nespojivog: lepog sa odvratnim,
povrnog sa ushienim, ali i neobinom upotrebom strunih, prevashodno nautikih termina.
Dinamika pesme dozvoljava da slike nastupe proizvoljno jer su samo nosioci autonomnih
pokreta. Celo to kretanje odvija se u tri ina: odbijanje i pobuna, proboj i naddimenzionalno, pad
u mir unitenja. Oni ine sklop kretanja ne samo Pijanog broda ve i celokupnog Remboovog
pesnikog dela. U mnogim pojedinostima se sadrajni haos pesme ne da protumaiti.
Kod Remboa se odnos prema realnosti i transcendenciji predoava kao troslojni sklop
pokreta: kao deformisanje realnosti, kao tenja u daljinu i zavretak u porazu, jer je realnost
preuska, a transcendencija suvie prazna. Sve se to objedinjava jednom jedinom proznom
reenicom: Religijske ili prirodne misterije, smrt, roenje, budunost, prolost, stvaranje sveta,
nita. Na kraju svega stoji nita ili nitavilo.
Pijani brod je simbol vidovitog pesnika njegovog oslobaanja iz teskobne realnosti i
slobodne plovidbe po moru delirinom raju.
Nakon slobodnog plovljenja eterom, brod priziva potonue. Mogue je to protumaiti da i
u vreme oduevljenja vidovnjatvom u pesniku postoji sumnja u njegove konane verdnosti, i u
poeziji i u ivotu. Sloboda zadobijena rastrojstvom ula jeste opojna i svemona, ali ona je samo
lana venost trenutka. Iz ekstatinog leta u nadstvarno uvek dolazi povratak u stvarnost, koja
je tada jo hrapavija i nepodnoljivija.
Runoom, tj. pojmom runoe, Rembo obeleava ostatke realnosti u svojim tekstovima,
kao i lepotu. Kod Remboa postoje i lepa mesta, ali, od presudnog znaaja je to to ona ne stoje
sama za sebe, nego su u blizini drugih runih mesta. Lepo i runo vie nisu nikakve vrednosne
suprotnosti, nego varijante nadraaja. Njihova objektivna razlika je uklonjena kao to je
uklonjena i razlika izmeu istine i lai. To razluivanje lepog i runog stvara dinamiku kontrasta
koja je od presudne vanosti. Ali ona moe da proistekne i iz same runoe. Runo kod Remboa
dobija zadatak da dela u prilog ulne energije koja tei za neobuzdanom deformacijom ulno
realnog. Jednom vidu pesnitva i pesnikog stvaranja koje najmanje ima na umu predmetne
sadraje, a vie nadpredmetne relacije i odnose, runoa je potrebna i zbog toga jer kao
provokacija prirodnog oseanja za lepotu izaziva dramatiku oka, koju treba uspostaviti izmeu
teksta i itaoca.
Pesma (Zaseli), Sedeoci po Verlenovom kazivanju odnosi se na jednog bibliotekara na
koga se Rembo naljutio. On je od bibliotekara zahtevao mnotvo knjiga, meu kojima mnoge
retke naune knjige, primoravajui ga na taj nain da se stalno die sa stolice na kojoj je zaseo.
Za razumevanje pesme ovo nije od velike pomoi. Svakako da ova pesma stvara mit o
najstranijoj runoi. Ona ne govori o jednom bibliotekaru ili o vie njih, niti govori o knjigama.
Pesma govori o hordi poivotinjenih, zgrbljenih, zlobnih staraca. U prvi mah, ak ne govori ni o
tome, ve o udovinim pojedinostima kao: crni irevi, oiljci od boginja, zeleno obrubljene oi
itd.
Runoa prikazana u ovoj pesmi je proizvedena. Uloga runog u ovoj pesmi je jasna. Ako
bi se merilo sa takorei normalno runim, pokazalo bi se da ta pesnika runoa odreuje i
normalno runo, kao to odreuje sve stvarno, da bi u optoj pometnji omoguila prodor u
nadstvarno, pri emu je to uistinu prodor u prazno. Grupa staraca koja se javlja u Remboovoj
pesmi sastoji se od anatomskih i patolokih detalja, a ne od likova.
Ovaj namor iz provincijske biblioteke postao je simbol jedne umorne, starake
civilizacije, smetene u udobnost mrtvog reda, iz kojeg se bezbedno mrzi sve to je slobodno i

6
spontano. U sliku zaselih, kvrgavih staraca svakako je uao i Remboov gnev prema strogoj
majci, od koje e do kraja ivota beati i pokajniki joj se vraati.

Iluminacije. Svojom osobenom vieznanou naslov znai i tampa u boji i

prosvetljenja. Sadrajno ralanjavanje ovog dela nije mogue. Pored nas promiu zagonetne
slike i zagonetna zbivanja. Retko se deava da naslov nekog komada doprinosi njegovom
razumevanju. Rasuta tematika kree se izmeu pogleda unazad i pogleda unapred, izmeu
mrnje i preobraaja, izmeu prorotva i odustajanja. Dramatinost tog teksta sastoji se u tome
da razbija svet kako bi nered postao ulna epifanija nevidljive tajne. Iluminacije su ostvarenje
koje ne misli na svog itaoca.
Konkretnost je glavna odlika Remboovih poetskih vizija posebno u Iluminacijama. Sve
su te vizije graene od odreenih materijala, oblika, boja, sa sasvim preciznim scenskih
aranmanom u kojem su tano naznaeni kretnje, odnosi kao i efekti koje sve te gradnje
ostavljaju u raznim ulnim podrujima, jer se pri tom ne angauje samo ulo vida, nego i sliuh,
dodir, miris. Posmatra vidi ali nije u stanju da prevede viziju u jezik kojima se uobiajeno slui;
stalno ima utisak da ono to se nudi njegovoj percepciji prevazilazi njegove ulne registre. A to
je ujedno i utisak o udvostruenosti stvarnosti i njenim produecima naeg svakodnevnog i
ovetalog iskustva: dakle upravo ono to je krajnji i najvii cilj poezije. Vii stepen konkretnosti
koji je postignut u Iliminacijama nije bio ni proizvoljan, niti je njegov rezultat bio estetski
neuoblien, pri emu treba imati u vidu da estesko kod Remboa spontano proizilazi iz snage
genija, a ne iz nekakve estetske preokupacije. To dokazuje da njegov rezultat nije proizvod
formule nego iskljuivo moi pesnikog subjekta koji ga je ostvario.
Meu Iluminacije izdavai su svrstali i pesmu Marina. Pesma potie iz 1872. godine i
predstavlja pravi priemer posve slobodnog stiha: sastoji se od deset stihova nejednake duine,
bez rime i redovne smene mukih i enskih zavretaka stiha. U francuskoj modernoj lirici od ove
pesme sve vie preovladava slobodan stih.

Marina

Kola od srebra i bakra

Pramci od elika i srebra
Bijui penu
Uzburkae korenje kupina.
Struje pustare
I neizmerne brazde oseke
Teku kruno ka istoku,
Prema stubovima ume,
Prema deblima sa mola
to se sudara s vrtoglavom
Svetlosti.

U svojoj odmerenosti pesma nie iskaz za iskazom. Izbegavanje povezivanja stihova

pomou veznika izdie je iznad puke proze i njenom treznom nainu govora bez Ja pribavlja
neto tajanstveno: svojevrsnu maginu trezvenost.
U pesmi postoje dva podruja, (brod, more) i kopneno (kola, pustara); ali, ova podruja
su tako uzajamno ukrtena da se ini da je jedno ukljueno u drugo i da je ukinuto svako

7
uobiajeno razdvajanje stvari. Slika mora je ujedno i slika kopna i obrnuto. U pesmi se ne radi o
metaforama. Umesto metafora imamo apsolutno izjednaavanje realno razliitih stvari. Valja
imati na umu to da tekst ne govori o moru nego o peni i oseki, ne o brodu nego o pramcu.
Govoriti samo o delovima umesto o celini, u svako doba mogui je pesniki postupak koji se
oznaava pojmom sinegdohe. Kod Remboa je ta tehnika daleko izraenija. Time to preteno
imenuje samo delove stvari, on uvodi naelo razaranja koje e onda zahvatiti realni poredak
stvari uopte.
U ovoj pesmi, primena moderne tehnike uzajamnog preplitanja stvari predstavlja sluaj
derealizacije ili ulne irealnosti. Mogla bi se ispreplitati tri ili etiri stiha, a da pri tom celina
uopte ne bude oteena. Fantazija koja sve to stvara mogla bi da se nazove sloboda i to je
pozitivan pojam. Negativne oznake se nameu ukoliko pokuamo da tu slobodu poblie
odredimo. Jer ta sloboda u sutini predstavlja naputanje ustaljenog poretka stvari; ona je irealno
preplitanje razliitih stvari i razliitosti uopte. Takva sloboda fantazije poseduje izrazitu snagu i
umetniki je uverljiva, ali, ona nije nuna u svim pojedinanim fazama. To e ostati jedno od
osnovnih svojstava modene lirike: njeni iskazi i sadraji daju se izmeniti.

Remboovo pesnitvo od 1871. godine nadalje sve vie poprima monoloki karakter.
Reenice postaju krae, jo smelije se izostavljaju meudelovi reenica, bizarne grupe rei
postaju ee. Na tim svojim stihovima Rembo je briljivo radio. Teio je za klasinom
jasnoom. Otuda njegovi tekstovi koji deluju tamno i nerazumljivo nepredstavljaju
nekontrolisani proizvod, nego su plod planski ostvarenog umetnitva. Kao takvi se daju uvrstiti u
pesnitvo koje u svojoj neutaivoj strasti za nepozantim zna samo jo za jedan put, put na
kojem se poznate stvari razaraju i otuuju.