RAZVOJ MOZAIKA

Mozaik i zidno slikarstvo su najrairenije grane rimske umetnosti, i u svakoj bogatijoj

vili obavezan su ukras podova i zidova.
Poreklo rei mozaik nije razjanjeno. Pojedini etimolozi povezuju sa arapskom rei
muzuwaq, to znai ukraen, meutim nisu Arapi ti koji su ga izmislili, ve preuzeli iz
Vizantije. Moda se moe pratiti dalje u prolost, do Muza, mada ni ovo reenje nije sigurno,
jer se grki termini mousaikon, mouseion, ne pojavljuju sve do vizantijskog perioda, kada su
ponovo uvedeni iz latinskog. Stvar dodatno komplikuje injenica da Rimljani sami, u periodu
najveeg procvata mozaika, nemaju termin za njih, ve spominju termine tessera ili tessella
kako bi oznaili pojedinanu kocku mozaika, i sloenu frazu pavimentum tesseris structum,
to oznaava pod konstruisan od kockica (Fischer, 1971:7).
Mozaik se moe definisati kao jedinstven obrazac ili slika, predstava, u kome je svaki
sastavni element sainjen od sitnih komadia materijala kao to su kamen, staklo, ili
keramika, koje na okupu dri malter, celokupno ili veim delom pokriva ravnu ili zakrivljenu
povrinu, i integrisan je u arhitektonski kontekst (Fischer, 1971:7).

Dva su razliita tipa mozaika: podni, koji preovlauje u klasinom periodu, i zidni i
tavanini, raireniji u srednjem veku. Poloaj odreuje estetska pravila i tehnike mozaika:
pod treba da je ravan i vrst, i poto se posmatra izbliza, mogu se prikazivati detalji (Fischer,
1971:9). Kako je mozaik skup ukras, umetnik je ogranien u izboru teme, pa i stila, jer njih
diktiraju potrebe naruioca, koji preko mozaika potvruju svoj autoritet i stiu divljenje.

Umetnik treba da je upoznat sa sloenom tehnikom ukoliko eli da iskoristi pun

potencijal, jer dobar dizajn na papiru ne garantuje dobar mozaik. Jednako je vana bliska
saradnja izmeu mozaiara i arhitekte, upravo zbog arhitektonske uloge mozaika.

Poeci
Razvoj mozaika moe se pratiti od kraja 4. milenijuma p.n.e. Najstariji otkriveni
mozaici su zidne dekoracije: jedna rana sumerska fasada, otkrivena u svetilitu u Uruku,
potpuno je obloena koninim keramikim klinovima, iji su vrhovi zabodeni u zid od blata,
dajui mu vrstinu i krasei ga istovremeno (Fischer, 1971:33). Ipak, tesere, ravne ploice,
kao osnovne jedinice mozaika kakvog danas znamo, najranije se pojavljuju u ranom
dinastikom periodu u Uru, oko 2600 godina p.n.e. Razliiti predmeti iz Kraljevske grobnice,
meu kojima i Zastava iz Ura, ukraeni su trakama sainjenih od trougaonih ili kvadratnih
komadia kostiju, koljki, lapis lazulija, ili crvenog krenjaka ili paste. Negde u isto vreme, na
istom mestu, pojavljuju se i prvi mozaici od ploica u arhitektonskom kontekstu: stubovi od
drveta palme prekriveni su tankim teserama, kvadratnim i V oblika, nainjenih od bitumena,
ljuture mekuaca, i ruiastog krenjaka u trokolornoj emi tipinoj za ranu sumersku
umetnost (Fischer, 1971:34).
Razvoj nije tekao neprekidnom linijom. Seene tesere su pale u zaborav, i umesto
njih su se koristili obluci. Tek su se Grci dve hiljade godina kasnije vratili ideji seenja
kamenia za mozaike u definisane oblike i veliine. ak i tada, i kroz antiku, mozaik na
stubovima, ili kakvoj drugoj vertikalnoj povrni bio je veoma redak, sve dok se u
ranohrianskom periodu nije popeo od poda na zidove. (Fischer, 1971:34)
Egipat faraona nije proizveo nita to bi se moglo jasno klasifikovati kao mozaik. U
zapadnoj Aziji su se mozaike podnice sporo razvijale, otkrivene su staze od oblutaka u
Mariju, Karemiu; Asiriji... Na Kritu su grubi podovi od oblutaka poznati jo u neolitskom
periodu, i kasnije u minojskom (Fischer, 1971:35).

Grki mozaici od oblutaka

U ranoj Grkoj podovi su takoe bili prekriveni oblucima, postavljenim u cement.
Najranije svedoanstvo o dizajnu potie iz 6. veka p.n.e. hram Atene Pronaje u Delfima, iz
istog perioda da su supostavljane klasine forme u skulpturi i arhitekturi. U najranijoj fazi,
dizajn se sastojao od geometrijskih i floralnih ukrasa, obino crnih i belih, ali ponekad su
upotrebljavani i obluci u boji. U 5. veku p.n.e. pojavile su se prve figuralne scene, veinom
borbi ivotinja. Takvi mozaici su poznati iz Atine, Korinta, Motije, Olinta... Iz Olinta potie
najranije poznata u celosti ouvana mitoloka scena, datovana oko 420/410 godine, sa
prikazom Belerofona koji, na krilatom borbenom konju, lovi Himeru (Fischer, 1971:35).
injenica da su u Olintu mozaici ukraavali privatne kue ukazuje da je umetnost ve
prola raniju fazu iskljuive upotrebe u hramovima i palatama, to podrava i izgraen stil
koji nije nastao odjednom. Figure su bele ili oker, dok je pozadina od tamnijih oblutaka: crnih,
tamnoplavih, zelenih, purpurnih, tamnocrvenih. Mozaiar je prvo postavljao siluete figura, a
zatim punio prostor nasumino, osim detalja. Ovaj dvodimenzionalan, grafiki stil, vue
snagu iz kontrasta tonova, i izgleda da je inspirisan grkim vaznim slikarstvom. U ukrasnoj
borduri koja okruuje ili razdeljuje pod, ve su prisutni glavni motivi klasinih podnica:
meander i talasasta polumeseasta linija, palmete i rombovi, i lie vinove loze i lovora
(Fischer,1971:36).
Sledeu fazu predstavlja Pela: prelazak ka svetlijim bojama i paljivije oblikovanje
figura. Mozaici Pele prikazuju vetinu u oblikovanju figura, koja se uoava bilo
predstavljanjem miia tankim linijama tamnijih kamenia, bilo osenenim delovima,
stvarajui iluziju volumena. Za neke mozaike se pretpostavlja da su raeni prema slikama
Zeuxisa, atinskog slikara, koji radio na dvoru makedonskog kralja krajem 5. veka, i on se
smatra prvim koji je koristio svetlost i senku radi postizanja trodimenzionalnog efekta. Ipak,
podovi nisu izraeni pre oko 300. godine p.n.e., nakon smrti Aleksandra. Dalji razvoj ide ka
raznovrsnijim bojama, to su obluci slabo omoguavali. Pozadina nije crna, ve je
sastavljena od meavine plavih, zelenih i sivih oblutaka, a figure su i dalje u belim siluetama.
Zanimljivo u Peli je korienje traka od olova kao pomo pri oblikovanju pojedinih detalja.
Obluci u Peli su bili oko 1 cm ili manji u preniku (Fischer,1971:36,41).

Nastanak tesserae
Istovremeno, mozaici se dalje razvijaju u formu koja e kasnije postati klasina. Za
podove u vestibuli hrama Zevsa u Olimpiji, koji se datuju oko 325. god. p.n.e., obluci se ne
koriste iskljuivo u prirodnom stanju, ve su neki grubo iseeni u manje komade radi vee
preciznosti pri oblikovanju detalja. Metod se ubrzo rairio. Birano je vee i raznovrsnije
kamenje, sa povrinom koja e omoguiti efikasno oblikovanje i proizvodnju veih koliina
fragmenata standardnih dimenzija, sa ravnim licem - tesserae. Tako su podovi bili ravni, i
mogli su se glaati i voskirati, kako bi se istakle boje kamenja. Mozaik nije vie bio ogranien
iskljuivo na paletu boja oblutaka, ve je mogao da bira meu bojama svih vrsta kamenja,
mermera, i poludragog kamenja. Podovi od oblutaka su, budui jeftini, koegzistirali sa njima
dugo vremena (Fischer,1971:42).
Najraniji mozaiki ukras od tesera koji se pominje u klasinoj literaturi je iz kabine
broda koga je Hijeron II od Sirakuze (275-215. god. p.n.e.) izgradio, pod nadzorom
Arhimeda, kao poklon Ptolomeju III. Na podu je bila predstavljena cela pria iz Ilijade. Na
mozaicima sa ostrva Delosa, koji su verovatno iz prve polovine 2. veka p.n.e., prelazak na
paljivo iseene polihromne kamene kockice je zavren, i time nastanak Helenistikog stila.
U veini sluajeva pozadina je i dalje crna, mada postoje i bele, koje najavljuju ono to e biti
omiljeno u imperijalnoj epohi Rima. Na jednom mozaiku je korien i smalti. Smalti su
komadii bojenog stakla proizvedenog meanjem peska mineralnih oksida, njihov obim boja
je neogranien. Ipak, kroz grku i rimsku epohu, smalti crvenih i zelenih, ili drugih boja,
korieni su samo da popune praznine u spektru boja koje je prualo kamenje
(Fischer,1971:42).

Imitacija slikanja
U vreme podova u Delosu, smalti se takoe pojavljuju na Azijskom tlu, na mozaicima
kraljevske citadele iz 2. veka u Pergamonu. Umetnici iz Pergama su izgleda bili prvi koji su
stavili jednu boju preko druge kako bi stvorili meu-nijansu: svetla crvena dobijena je
premazivanjem velih tesera providnom smesom od crvenog krea, i slinom procedurom su
se kasnije dobijali zlatni smalti. Jo vei znaaj za stilistiki razvoj bila je minijaturnost tesera,
od kojih su neke bile veliine glave iode. Korienje tako sitnih komadia omoguavao je
detaljne i sloene nacrte, pa se esto moe i ne poverovati da je u pitanju mozaik, odnosno
da je sastavljen od mnogo odvojenih delova. Pergam je bio rodni grad umetnika za koga je
Plinije govorio da je najslavniji meu mozaiarima, Sosos. Jedan od njegovih mozaika
ouvan u Italiji je tzv. nepobrisan pod koji je prikazuje riblje kosti, ljuspe oraha, peteljke
voa, i druge ostatke gozbe, koji daju utisak da lee i bacaju senku na povrinu iji su
zapravo sastavni deo (Fischer,1971:43).
Takav iluzionizam pergamski umetnici su postizali izradom sitnih tesera, gradiranih
nijansi svake boje, uz paljivo oblikovanje predmeta sa senkama i svetlou. Mnogi klasini
mozaici su kopije uraene prema grkim i rimskim slikama. To je oigledno ukoliko se
pogleda tema Tri Gracije, koja je esto izvoena u skulpturi, a i na slikama i mozaicima.
Mnoge druge slike su izgubljene zauvek, istorija slikarstva se otkriva preko mozaika, slika za
venost. Mozaik je pratei uzore izraene tenom bojom, doao do sjajnih dostignua, kako
umetnosti, tako i zanatstva. Ipak, to je bio pogrean put, jer je odvodio mozaike od linije
razvoja koja je oznaena uglastom prirodom materijala. Razlika izmeu dve umetnosti, kao i
pravi put mozaika, moe se uoiti posmatranjem i uporeivanjem slika i mozaika Pompeje.
Slike se odnose na artikulaciju prostora i finih slikarskih detalja, dok mozaici, koji su, iako
raeni prema slikanim originalima, prilagoeni u smislu mozaika i grubljem izrazu medija
(Fischer,1971:43,44).

Tehniki razvoj
Najjednostavniji tip mozaikog podnog ukrasa, opus signinum (dobio je ime prema
Signiji, gradu u Lacijumu), ravna je povrina, izraena od nepravilnih fragmenata kamena ili
keramike raznih boja, poreanih nasumino u malteru. Otkriven je na trotoarima du ulica
Pompeje, i na podovima prostorija slugu u kuama. To nije nita drugo nego terrazzo, koji se
jo uvek uobiajeno koristi u kuhinjama i hodnicima, vie zanatstvo nego umetnost. Obrasce
su takoe razvili Grci, koji su se izvetili u tome, i prilagodili obliku sobe, rasporeujui
motive u koncentrini sistem. Glavno mesto bio je centralni medaljon, obino predstavljajui
figuru ili scenu, i okruen sa nekoliko traka apstraktnih ili floranih ornamenata; ukoliko je pod
bio veliki, drugi slikovni motivi i medaljoni bili bi grupisani izmeu njih u sistematinom i
tematski harmoninom ureenju. Postupak izrade odraava vei znaaj glavnih nego
podreenih elemenata dizajna. Postavljanje pozadine i bordura bio je rutinski posao, nekada
raen uz pomo ablona, i obino sa grubim kvadratnim teserama (oko 1 cm2). U klasinoj
tehnici, opus tessellatum, one su smetene u pravim linijama, ili u zakrivljenim ukoliko
zahteva motiv, ili radi ispunjenja prostora izmeu figure nepravilnog oblika i pravilnih redova
pozadine. Slikovni delovi su reani na sloeniji i fleksibilniji nain poznat kao opus
vermiculatum (rad u obliku crva, zmije) u kome prilino male tesere, obino 1 mm veliine, i
ne nuno kvadratnog oblika, nisu smetane prema mehanikom sistemu, ve u ureenje
koje odreuju oblici drugih figura. Samo ime za medaljon ove vrste, emblema (umetak),
ukazuje da su ovaj veoma delikatan rad izvodili posebno specijalisti u studiju, i ne na mestu
kao ostatak rmozaika, tj. embleme su bile prenosive (Fischer,1971:45,46).
To je navelo na postavljanje hipoteze da su mozaiari ve koristili tehniku zvanu
indirektan ili obrnut sistem aplikacije. Umesto utiskivanja tesera direktno u podlogu, one su
prvo lepljene naopako na pozadinu od papira ili kanvasa, koja nosi obrise dizajna (ili njegov
deo) u lateralnoj inverziji. Kada se zavri, izloena strana se utiskuje u vlaan malter.
Konano, pozadina se odstrue da se izloi ceo mozaik. Ne zna se zasigurno od kada se
postpunak primenjuje. Tek nekolicina arheologa i istoriara umetnosti je uopte svesna ovog
kljunog tehnikog problema, akamoli da su mu pristupili sa dovoljnim znanjem prakse
mozaiara. Pojedini naunici smatraju da bi prenoenje komplikovanijeg dizajna na radnu
osnovu bilo preteko pomou direktnog sistema, ali za uvebani mozaiari danas to rutinski
odrauju. Sa druge strane, pitanje kako su Rimljani mogli da izrade lateralnu inverziju
originalnog dizajna, ostaje nereeno sve dok se ne otkriju arheoloki ostaci rimskog papira
za skiciranje. U direktnoj tehnici, nije potreban likovni umetnik ukoliko je nameravan dizajn
projektovan na radnu osnovu, to vai i za najsloeniji deo, embelemu. Ukoliko delovi figura
izlaze izvan okvira mebleme, dodaju se nakon njenog smetanja u pod. Ukoliko su Rimljani
poznavali indirektan sistem, oni bi ga koristili pre svega ba za jednostavnije delove, to bi im
pomoglo da masovno proizvode podnice sa teserama, jer bi, polaui tesere ravnomerno na
tabli, licem nadole, automatski dobili ravnu povrinu koja je potrebna podovima, i u finalnoj
fazi peskiranja posao bi bio vie od pola uraen. Ipak, isto tako mogli su koristiti druge
metode utede posla, kao smetanje tesera direktno, i dok se malter ne osui, prekrivanje
ploom kako bi se tesere zakucale ili pritisle. Sve u svemu, nema sigurnog dokaza za, niti
protiv ali jo korienja indirektnog sistema u antici, ili uopte pre 19. veka.
(Fischer,1971:46,48).
Kako su embleme bile prenosive, mogle su biti koriene i kao samostalne slike.
Plinije navodi da su u isto vreme poploane povrine poele da se premetaju na zasvoene
tavanice od stakla, i kase da bi novi oblik dekoracije bio upotrebljen u Termama Agripe,
21.god.p.n.e., i na tavanicama Teatra Skarusa, 58. god.p.n.e., da je otkriven ranije. Plinijevo
pominjanje stakla svedoi da su ak i u najranjim rimskim zidnim mozaicima, smalti
korieni mnogo vie nego u podnim. Jo uvek su ogranieni na male povrine kao stubovi,
nie, ponekad svodovi, i naroito nimfeoni i fontane. Po pravilu, nisu na unutranjim
zidovima, koji oslikavaju, ve na spoljnim povrinama, gde su pruali zatitu od vremenskih
uslova. Od podnica se razlikuju u dva aspekta. Ikonografski, inspirisani su akvatinom florom
i faunom, dok tehniki obino sadre redove morskih koljki. Imaju polihromni sjaj, to
nekada deluje ki, koji je dobijen korienjem veinom tesera od stakla podignutih pod
razliitim uglovima i nezaravnjenim (Fischer,1971:53).

Rimski Crno-beli stil

Crno-beli podovi su bili znaajnije rimsko dostignue nego zidni mozaici, iako je do
njihovog uvoenja u 1. veku p.n.e. uveliko dolo iz ekonomskih razloga. Klasini mozaik
primarno nije bio religiozan, iako su neke od mitolokih predstava pratili apotropejski ili drugi
motivi sujeverja. Predstave bogova i boginja krasile su privatne kue, javna kupatila, i druge
utilitarne graevine, svetovne namene zgrada se ogledaju u ivim i bespredrasudnim
motivima mozaika od istorije i legende do drame i sporta, od mrtvih priroda i predela do
lova i zemljoradnje. Mozaik je postao popularan kao podni ukras, pa se javila potreba za
jeftinijim tipom, i reenje je bilo da se smanji raznovrsnost tesera na dve boje: crnu - bazalt i
belu - krenjak ili mermer. U Ostiji se najbolje moe prouavati crno-beli mozaik kao poseban
stil: tu su mozaici, tj. poploano tle, ispred prostorija pomorskih agencija, sa morskim
motivima brodovi, ribe, ezotine ivotinje, sluili u komercijalne svrhe
(Fischer,1971:53,54).
Crno-beli stil je ogranieniji, ili disciplinovaniji, u sredstvima izraavanja. On posmatra
funkcionalnu prirodu mozaika kao dekoracije povrine, i ne pokuava da stvori utisak
prostorne dubine i pozadine. Ipak se ne ograniava na ravan profil, ve koristi grafika
sredstva unutranjih belih linija na jednostavan i i moan nain (ne razliito od lino-reza)
kako bi se dobio volumen i prilino komplikovani ljebovi figura. Njegova jaka snaga
pokazuje peat Rima, ne vie grki.
U Italiji je crno-beli figuralni rad dominirao do 3. veka, ali je izgleda slabo korien u
provincijama. Blizak je nekadanjem stilu u Olintu, ali se u dve take razlikuju: seene kocke
Rimljana omoguavaju veu preciznost i otriji kontrast nego okrugli prirodni obluci, i drugo,
crna pozadina koja je bila tipina za grki mozaik je zamenjena belom koja je ostala
dominantna kroz rimski period (i u polihromnim i crno-belim kompozicijama). Igranje sa
crnom i belom je ohrabrilo optike varke, nejasnoe perspektive i druge optike efekte u
apstraktnim obrascima /motivima koji ukazuju na Op Art. Slini efekti su istraivani iu
polihromnim mozaicima.
Jo jedan rezultat tenje za pojednostavljivanjem tehnike i stila bio je povratakna
praksu korienja iste vrste materijala za glavnu sliku i okolni ornament. Superfini detaljni u
minucioznim teserama su naputeni, i sa njima emblema bar u bukvalnom slislu odvojeno
izraivanog panela koji se umee iako princip ureenja izgleda poda oko centralnog dela
nikada nije u potpunosti nestao. Podela na opus tessellatum i opus vermiculatum, koja je bila
vetaka, utrla je put za razvoj nove tehnike i umetnike fuzije kojoj je moderna arheologija
dala naziv opus musivum. Figure vie nisu bile ogranienena uske okvire embleme, ve su
bile u mogunosti, da izau, budu vee i da se proire po celom podu. Ovaj slobodniji tip
kompozicije se rairio naveliko i nairoko tokom procvata mozaika u kasnijem razdoblju
Imperijalne ere.
Doprinos provincija
Poploani putevi rimskih legija utrli su putza irenje sofisticiranih plonika irom
Carstva, od anijedo Kavkaza, od Male Azije do Severne Afrike. Osim uvoznih materijala, u
provincijama su koriene lokalne vrste kamena, i ak postoje svedoanstva o lokalnoj
proizvodnji staklenih tesera, npr. u Trieru u Nemakoj. Nekolicina veoma finih emblemata je
mogla da bude preveena iz mediteranskih studija, ali je po pravilu konstrukciju plonika
izvodio na mestu grki majstor mozaiar, ili bar pod njegovim nadzorom /uputom. Obuavani
su i lokalni umetnici, iako nisu uvek dostizali vetinu, perfekciju tutora, kako u tehnici, tako i u
dizajnu, i na nekim mozaicima je oigledno provincijsko poreklo. Ipak, radionice su
posedovale knjige sa obrascima i standardne dizajne toje osiguralo prilian kvalitet i dozu
stilistike uniformnosti u Carstvu, naroito u geometrijskom ornamentu. Vreme deavanja:
poetak 3. veka.
Do ovog vremena su tesere sa belom pozadinom obino reane kao lepeza,
lepezasto, ureenje kojeje karakteristino za plonike Velike Palate u Bizantionu
/Konstantinopolju koji se mogu datovati 300 godina kasnije. Ovo je samo primerda su
odreeni inioci /odlike uobiajene za razliite periode i prostore, to oteava zadatak
odreivanja mozaika prostorno i vremenski. Postojali su brojni stilovi i trendoviu provincijama,
nisu svi pratili sline tokove, jer je mozaik u ovom periodu bio iv kao nikada pre.
Mali uvid u neke mozaike...
Suvi zemljite Severne Afrike je ouvalo naroito impresivan broj rimskih podova. 56
Afro-orijentalni kulturni supstrat se prepoznaje u konvencijama kao male talasaste linije koje
simboliu vodu, to asocira na egipatski hijeroglif za n. Egipatske i asirske tradicije zidnog
slikarstva i reljefa mogu stajati iza estog ureenja slika u horizontalne redove ili registre.
Narativni motivi su jai od dekorativnih. Prva i najfinija odlika afrike kole je nean realizam
u tretmanu figura, ivost, i ljubav prema boji. Apstraktni dizajni iz klasinog kanona omoguili
su da ak i Jevreji uivaju u mozaikoj dekoraciji bez naruavanja religioznog zakona koji
zabranjuje oblikovane /predstave, slike ivih stvorenja. Herod je imao takve dizajne u
njegovoj tvravi u Masadi. 57 Ipak, nisu se svi strogo pridravali te zabrane: postojale su ak
i sinagoge i crkve u kojima su biljke, ivotinje i ljudi ivahno prikazani, u osnovi klasine
tradicije. Na nekim mozaicima se uoava naglaavanje kontura, to je esto znak slabljenja
mozaike umetnosti, i ukazuje da umetnik nije bio dovoljno vete ruke da oblikuje dizajn
samo bojom. Na pojedinim mozaicima su figure predstavljene isto obrisima. To nije
sofisticirano pojednostavljavanje kao u rimskom crno-belom stilu. To ogrubljivanje, nekvalitet
svedoi o opadanju.
Ali opadanje nije bilo univerzalno. U kasnoj antici, umetnost klasinog mozaika se jo
jednom uzdigla i proizvela najfinija dostignua. Meu njima je pod Velike Palate u
Konstantinopolju. Njegovo datovanje nije sigurno, verovatno oko 500. godine, ali nema
sumnje da ipredstava i stil jo uvek pripadaju klasinoj tradiciji, iako snane linije po kojima
su tesere figura smetene, stilizacija koja je vizantijska je ve nastajala.
S.Constanza
Nema prekida izmeu klasinog rimskog i srednjovekovnog hrianskog mozaika.
Promena pravca bila je pre evoluciona nego revoluciona, uprkos promeni religije. Ali, ukoliko
bi se povlaila granica, onda bi to bio cilindrini svod nadkrunom kolonadom crkve Sv.
Konstanca u Rimu. Ova rotonda je bila izgraena kao krstionica ili mauzolej za erku
hrianskog cara Konstantina Konstantinu, verovatno pre njene smrti 354. godine. Na
mozaicima je hrianska tematika. Arkadni mozaik je sigurno najraniji mozaik svoda unutar
hrianske graevine. Uisto vreme, Sv. Konstanca je najvei i najbolje ouvani rimski svodni
mozaik. Pozadina bela, kao na rimskim podovima, sastavljena je od mermernih tesera, dok
su smalti korieni za figure i ornamente. Veina delova svoda su podeljeni na krune ili
romboidne panele, opet na nain rimskih podova, u drugima su raznobojne ptice i biljke i
posude ratrkani.

REMONIK
Rimski mozaici tee tematskoj povezanosti predstava unutar jedne zgrade,. Veza
izmeu tuko ukrasa na stropovima i mozaika na mozaicima su prikazivane eme sa
ukrasa, projektovane dvodimenzionalno. (remonik, 1984:8)
Mozaik ima razne faze razvoja. Po samom shvatanju njegove funkcije, mogu se
izdvojiti dve njegove faze grki i rimski. Grki ne zavisi od arhitekture zgrade. Njegove
predstave su uvek trodimenzionalnog karaktera, a postavljene su u prostoru tako da se stie
dojam dubine i pozadine, one ne vode rauna o funkciji mozaika kao podnice koja je po
prirodi dvodimenzionalna. (remonik, 1984:13)
 Rimski mozaik je potinjen arhitekturi, sauvao je dvodimenzioni karakter podnice u
svojstvu jedinstvene povrine, sa funkcijom prostirke. U veini rimskih provincija mozaici su
sauvali karakter kao prostirke, jedino u Antiohiji, pod uticajem Grke, mozaici su
trodimenzionalni. (remonik, 1984:13)
Usled takve funkcije mozaika, morali su saraivati mozaiari i arhitekte, i mozaiari i
slikari. Arhitekta je uz zgradu planirao i mozaik. Tema i boje mozaika morale su se unapred
izabrati, jer su linije i boje mogle podvui i pojaati utisak prostora. Mozaiari se inspiriu
motivima arhitekture, naroito stropova. (remonik, 1984:14)
Jo je Vitruvije u svom delu De architectura tvrdio da mozaici meu ukrasima
prostorija zauzimaju prvo mesto. Zato se zalae da imaju vrstu podlogu jer je od nje zavisila
njihova trajnost. On daje upute za postavljanje podloge: Prvo se poloi sloj kamenja koje ne
sme biti manje nego to moe da stane u ruke. Kada se postavlja podloga, treba na tri dela
kamena pomeati jedan deo krea. Zatim, kada se ta masa poloi, deset ljudi da je dobro
nabijudrvenim maljevima..., odozgo se poloi glavni sloj smese od opeke, tako da na tri
njena dela doe jedankrea. On sa slojempoda mora biti debeo najmanjeest palaca. Iznad
tog poda stavi se pravi pod od tesera raznih ili kockastih oblika. Kada se to poloi isloj dobije
svoj nagib, treba da se tako ostrue da vudu svom kockama uglovi jednako visoki .
(remonik, 1984:14)
Kvalitet mozaika zavisio je od materijala i veliine kocaka. Same kocke pravljene su
od raznog materijala, a najvie od razliitih vrsta stena iz neposredne okoline, zatim od
mermera i stakla. Kocke od mermera nalaze se na mozaicima najboljeg kvaliteta i velike
umetnike vrednosti. Njegova upotreba jesvedoila o bogatstvu poruioca, budui da je
mermer bio skuplji od stakla. Staklene kocke su upotrebljavane kada se eleo postii efekat
boja, jer je staklo davalo sjaj, i onda kada se nisu mogle nai odgovarajue boje u kamenu,
kao svetlozelene, plave, narandaste i ljubiaste boje.
Veliina kockica je zavisila od teme i kvaliteta mozaika. Na obinim geometrijskim
mozaicima upotrebljene su vee kocke, dok su za prikaze figura upotrebljene kocke razliitih
veliina. Na mozaicima je obino spoljanji okvir od najveih kocaka, unutranji od neto
manjih, i sami motivi mozaika od najmanjih.
Polaganje kocaka izvodilo se na dva naina, i to negativnom i pozitivnom tehnikom.
Jednostavni dvobojni geometrijski motivi raeni su veinom pozitivnom tehnikom. Kocke su
polagane direktno na podlogu, i to pomou ablona i letvi, jer polaganjem slobodnom rukom
ne bi se mogli izvesti precizni motivi. Jedan takav ablon otkriven je na Delosu. To je komad
lima od olova sa izvedenim motivom beskonane spirale, koji se utiskivao u masu maltera, u
ta su zatim polgane kocke. Direktno u masu polagane su kocke kojima se popunjavao
prostor oko motiva. (remonik, 1984:14)
Likovne predstave nisu mogle na ovaj nain biti precizno izraene. Pravilno
postavljanje i preciznost mogla se postii samo negativnom tehnikom polaganja pomou
platna. Slika je podeljena u delove koji su se onda prenosili na komade platna, tako da je na
svakom platnu bio bojama ucrtan odgovarajui deo slike. Na ove slike lepile su se onda
kocke, koje su stavljane u masu podloge mozaika tako da je platno uzoraka ostajalo na
povrini mozaika, sa koje se kasnije skidalo vodom. Kako su pojedina platna jednog mozaika
katkada radili razni majstori, deavalo se da se na mozaiku uoavala razlika u umenosti
izvoenja pojedinih figura. (remonik, 1984:15)
Kocke su mogle biti postavljene u motive na dva naina: obino kao kvadrati sa
pravim stranama, a ree sa kosim stranama, tj. retikularno. Ova retko upotrebljivana tehnika
praktikovana jena mestima gde je za modelovanje partija tela bila potrebna vina ruka, a
polaga mozaika nije bio sposoban da to izvede. Najvie tehniku upotrebljavaju neveti
majstori pri predstavama oblina tela koje se ne mogu izvesti samo nijansiranjem boja nego
trae vie umea. (remonik, 1984:15)
Pri popunjavanju bele pozadine oko figuralnih i drugih predstava na rimskim klasinim
mozaicima, prvo su se predstave obrubljivale jednim redom kocaka, a zatim se slobodan
prostor punio kockama iste veliine u pravilnim redovimaa. Ovakva pravilno i harmonino
izvedena bela osnova karakteristina je za klasine rimske mozaike. (remonik, 1984:16)
Na kasnoantikim mozaicima u 4. veku i u tom pogledu nastaju promene: kocke se
ne slau u redove nego se niu u obliku lepeza. To je naroito karakteristino u Iliriku i
Podunavlju, dok su u Carigradu i Maloj Aziji polagane luno ili nehajno po konturama
predstava. Na ovim kasnijim mozaicima kocke su raznih veliina i oblika, i uz to su nehajno
polagane. Time se provincijski mozaici 4. veka bitno razlikuju od onih iz klasinog doba.
Umesto klasine pravilnosti i preciznosti u kasnoantiko vreme nastupa nehat i ovlani
povrni rad. (remonik, 1984:16)