Pablo Neruda

Oda maku

ivotinje behu nesavrene,

dugog repa,

tune.

Malo po malo upotpunie se,

istraujui predele,

dobijajui are,gracioznost,let.

Maak,

samo maak se pojavio savren i ponosan,

roen je potpun,

hoda sam i zna ta hoe.

ovek eli da bude riba ili ptica,

zmija bi volela da ima krila,

pas je izgubljeni lav,

inenjer bi bio pesnik,

muva ui da bude lasta,

pesnik pokiava imitirati muvu,

ali maak,

eli biti samo maak,

i svaki maak je maak

od brka do repa,

od predoseaja do ivog pacova,

od noi do svojih zlatnih oiju.

Nema savrenstva

kao to je on,

nisu to ni Mesec ni cvet.

Jedinstven je,

kao Sunce ili topaz,

stabilne i suptilne linije njegove konture

su savrene kao pramac broda.

Njegove ute oi

u noi su kao pukotine ,

sjajni novii.

O mali care

bez carevine,

konkistadore

bez domovine,

maleni tigre u dnevnoj sobi,

nebeski sultanu

mladoenjo erotskih ploica,

vetar ljubavi u vazduhu

nosi,

dok prolazi,pozira i sputa

etiri nene ape

na pod,
njuei,

nepoverljivo,

sve na zemlji,

zato to je sve prljavo

za besprekorne maije ape.

O nezavisna kuna zveri,

uobraeni uvaru noi,

lenji,strani,

najtajanstveniji maku,

skriveni policajcu soba,

znaku nestalog somota,

sigurno nema enigme

u tvom putu,

moda ipak nisi misterija,

ceo svet te poznaje i pripada

netajanstvenom stanovniku,

moda svi pomisle

ili misle da su gazde,

vlasnici,

kolege,

uenici ili prijatelji

svog maka.
Ja ne.

Ne mogu u to da poverujem.

Ja ne poznajem maka.

Znam sve,ivot i njegov arhipelag,

more i nedokuivi grad,

botaniku,

harem i njegovu neumerenost,

vrline i mane matematike,

vulkanske kupole irom sveta,

nenu krokodilsku kou,

skrivenu dobrotu bombaa,

plavi ativizam svetenika,

ali ne mogu da doprem do maka.

Moj razum se rasprio pred njegovom ravnodunosti,

njegove oi imaju zlatne brojeve.

Oda psu

Pas me pita

ja ne odgovaram.

Skae,tri po polju i pita me,

ne govorei,

i njegove suzne oi

kao dva upitnika,dva snana plamena,pitaju,

ja ne odgovaram,
ne odgovaram zato to ne znam

i ne mogu nita

da odgovorim.

Po procvalom polju idemo,

ovek i pas .

Svetlucaju listovi,

kao da ih je neko

ljubio,

jednog po jednog.

Kae se sa zemlje

pomorande,

kao male planete,

po bujnim kronjama drvea,

kao no i zelene,

i ovek i pas,idemo

onjukujui svet,gazei detelinu,

poljima ilea,

me dugim prstima septembra.

Pas zastaje,

ganja pele,

igra se nemirnom vodom,

oslukuje najudaljenije lavee,

urinira na kamenu
i stavlja na mene vrh njuke,

kao poklon.

Svojom ljubaznom sveinom i nenou

obraa mi se,

kao da me pita,

oima,

zato je dan?

zato e pasti no?

zato prolee

u svojoj korpi nije donelo

nita

za pse lutalice

nego samo beskorisno cvee

cvee,cvee i cvee.

I tako pita,

pas,

ja ne odgovaram.

Idemo,

ovek i pas,zajedno

kroz zelena jutra,

kroz praznu samou koja poziva,

u kojoj samo mi postojimo,

zajedno,
pas kroz rosu i pesnik ume,

ne postoji skrivena ptica

i tajanstveni cvet,

nego miris i trzaj,

za dva drugara,

za dva lovca:

svet,

navlaen isparenjima noi,

zeleni tunel, i onda,

prerija,

miris sveih pomorandi,

apat korenja,

ivot koji hoda,

die,raste

i staro prijateljstvo,

zadovoljstvo

bia oveka i bia psa

spojeno

u jednu ivotinju

koja hoda sa est apa

i jedanim repom

kroz rosu.