1

NADNASLOV: PRIRODA

NASLOV: UTVA ZLATOKRILA

PTICE

Divljih pataka u Baroševcu ima dosta, žive u Peštanu, na kopovskim barama. Prave gnezda pored vode, na
udaljenosti od 10-15 metara, u nekoj ostrugi. Kada se naiđe na njeno stanište zna da odglumi da joj je slomljeno
krilo i da beži pred nepoželjnim gostom, sve se izmičući na par metara udaljenosti od njega, sa ciljem da odvrati
pažnju od gnezda, od mladih u njemu. Tako zna da zezne i lisicu. Imaju karakterističan klepećući glas koji se čuje u
proleće. Razlikuju se dve vrste, jedna je krupnija, a druga sitnija, koju zovu „krdža“. Divljih gusaka ovde nema,
mogu biti samo u preletu. Ponekad slete na odmor, obično u neku staru kukuruzovinu gde je ostao poneki
neobran klip, i to noću. Početkom devedesetih godina prošlog veka ulovio sam ih tri, slične su domaćim guskama,
samo su tamnije i, naravno, mršavije, da bi mogle dugo leteti. Gnezde se po severnoj Evropi, moguće da poneka
ima i u našem rezervatu Zasavica.

U Baroševcu su se pre dvadesetak i više godina pojavile bele i sive čaplje. Slične su rodama, samo malo
manje. Prvo su bile po barama, pošto su to barske ptice, sada se više kreću po njivama, s jeseni se naročito mogu
tu videti kako tragaju za miševima, pošto se prvenstveno njima hrane. Rode nemaju gnezda u našem selu, video
sam ovde u okolini jedno u Šopiću, jedno na Očagi. One neće u brdo, biraju po ravnici visoke stubove, dimnjake,
nikako drveta – zbog velikog raspona krila ne bi mogle sletati u njihove krošnje. Pre će se videti na njivi nego na
bari, idu za traktorom koji ore i traže hranu. Kao što rekoh, ovde ih nema, po neka malo sleti, svojevremeno sam
jednu fotografisao. Znači, drže se ravnih terena, ima ih po Obrenovcu, u Rumi sam video sigurno 100 njihovih
gnezda, na rešetkastom stubu u sred Šapca takođe sam smotrio jedno. Žive u parovima, dugo, godišnje izvedu
dvoje-troje mladih.

Jedne majske noći sredinom osamdesetih godina prošlog veka hvatao sam, pomoću specijalne viljuške i
baterijske lampe, ribe u Peštanu, u „Perišinom viru“, tamo gde su sada Marinkovića kupušnjaci. Tu je bio omanji
sprud od čistog šljunka na kojem sam ugledao neobičnu pticu. Prišao sam joj na oko dva metra razdaljine i onda je
poletela. Malo je veća od obične domaće patke, a manja od kineske („gluve“), perje je boje pozlaćene cigle, glava
malo tamnija, ima crnu ogrlicu na vratu, koji je malo duži nego kod patke. Jednom rečju, neobično lepa ptica koju
sam samo jednom u životu video, ali to ne znači da ih i sada nema u ovim krajevima. Na osnovu kasnijih saznanja
(čitanje određenih tekstova po raznim novinama, gledanje specijalnih emisija na televiziji) došao sam do zaključka
da je to bila ZLATOKRILA UTVA, ptica koja se po karakteristikama nalazi između patke i guske, bliže patki. Čitao
sam da su na beogradskom Zelenom vencu, pre nego što je tamo izgrađeno naselje, bile velike močvare,
baretine, i tu je živelo mnogo utvi. Ova ptica je jestiva. Siguran sam da je sada ima u Zasavici.

U posebnu grupu ovdašnjih ptica spadaju vrane, gakovi, gavrani, čavke, svrake i kreje. Vrana ima sivu boju,
gak je malo manji od nje, ima ga i kao posebna vrsta – barski gak. Gavran je crn „kao ugarak“ (ne kaže se uzalud
„crn kao gavran“), to je čista ptica, a gak je prljaviji, ide po smeću. Gavran je ogroman, raspon krila mu može biti i
do metar i po, dva veća mogu odneti jagnje. Ove vrste ptica se ne podnose između sebe, naročito čavke, kojih ima
dosta u našoj crkvenoj porti. Čavke su veće od goluba, a manje od ostalih ptica iz ove grupe. Kreja je približne
veličine kao čavka i svraka (samo što svraka ima duži rep), perje joj je šareno (crveno, plavo, žuto), zovu je
„izdajica“, zato što ofira druge životinje po šumi. Ove ptice se ne jedu, sve su grabljivice ili strvinari.
 2

Pre petnaestak godina imao sam dva pripitomljena gavrana. Naime, bilo je prolećno doba godine, tada je
moj komšija Jovica Petrović, sin Milana Žojinog, radio kao rukovalac rovokopača i obavljao je poslove na
premeštanju rešetkastih stubova visokog napona u prekopanom potesu Podunka, baš kod šume Slavka Savkovića.
Na jednom od stubova nalazilo se ptičije gnezdo i prilikom vađenja istog tri gavrančića ispadnu na zemlju. On mi o
tome javi kad je došao sa posla, tog popodnava odemo tamo i nađemo dva mladunčeta. Doneo sam ih kući, držao
u kutiji, hranio. Kad su porasli smestio sam ih u kotlarnicu, kasnije im napravio policu ispod strehe. Lete, odu
visoko, ja samo viknem: „Odi, odi, hajde da jedete!“ – eto ih, vraćaju se. Jutru rano ulazili su u prostoriju gde sam
spavao, bilo je leto i vrata su ostajala otvorena. Zovnem ih iz kreveta, oni dođu, pokrijem se po glavi da me ne
ogrebu. Zavlače kljunove ispod ćebeta i mrse mi kosu, jedva ih isteram iz sobe, bojim se ispoganiće. Bili su veoma
pametni i pitomi. Sedim za stolom na terasi, pikavac od cigarete mi je u piksli preda mnom, jedan od njih doleti do
stola, zgrabi pikavac i pobeže. Igrali su se sa kučićima. Najviše vole životinjsku hranu, uglavnom sam ih kao mlade
hranio iznutricama od zaklanih praciju i pilića, koje sam oprane držao u frižideru, a kada su poodrasli davao sam
im granule za pse. Kad imaju viška hrane – zatrpavaju po dvorištu. To primeti pas i počne im krasti tu zatrpanu
hranu. Oni to uoče i kad osete da se ker sprema za krađu – zgrabe zatrpano i pobegnu. Kod mene su bili pet
meseci, odrasli su u sasvim krupne ptice, kad stoje ništa manji nisu od fazana, boja im je bila izuzetno crna. Bili su
mirni i nisu bežali. Međutim, sletali su i na komšijske kuće, mnogi iz sujeverja smatraju da to donosi zlo i neko ih je
početkom jeseni pobio iz vazdušne puške.

U grupu orlova, kojih nema ovde, spadaju jastrebovi, sokolovi, kopci, mišari. Jastrebovi uopšte nisu
štetočine, oni su strvinari. Štetočine su sokolovi i kopci, kojih ima većih i manjih (kopčići). Soko se zaleti kao
metak, zgrabi kokošku i ode, a kobac vreba golubove i, naročito, gugutke. Iz daljine oceni koja je mlada gugutkica,
tek izašla iz gnezda – za nedelju dana sve ih potamane. Kopčevi i sokolovi su velika opasnost za ovdašnje
golubare, dobri su letači i imaju veliki radijus kretanja, po nekoliko desetina kilometara. Za razliku od, recimo,
vrana, koje su slabiji letači i kreću se u krugu od par kilometara. Mišar nije štetočina, mali je, osoben je po tome
što klikće, lebdi na vazduhu i jede samo miševe. Jastrebovi i kopčevi prave gnezda na visokom drveću, a kopčići
vole da se nasele i na nekoj litici. Bilo ih je na našem majdanu.

Detlići i žunje su slične ptice, karakteristične su po tome što lako idu uz drvo. Pojavila se i nova vrsta žunje,
slična je klasičnoj, boja joj je crna sa crvenom šarom na glavi. Mislim da ni naši stručnjaci ne znaju za tu novu vrstu
ptice. Oni, u stvari, ništa i ne rade, samo sede po kancelarijama i piju kafu, ne izlaze na teren. Ova grupa ptica nije
jestiva.

Vrabac pripada porodici zeba, koja je krupnija od njega i ima je više vrsta. Vrabac više jede žitarice od
insekata. U Evropi se smanjuje broj ovih ptica, a i kod nas. Ovde je glavni razlog smanjen stočni fond, nema više
stoke po košarama, niti stočne hrane po oborima, a tu su se oni najviše okupljali. Senica je malo manja od vrapca i
nema jak kljun kao on, boja perja joj je kombinacija crne, zelene i bele. U ishrani više koristi crve od vrapca. Moja
pokojna majka je kačila kožu od slanine na terasu da bi dolazile senice i kljucale pošto ne mogu da prežive ako ne
jedu masnoću. Imaju neobične krvne sudove i zimi bi se smrzle bez masne hrane.

Od koka ovde ima fazana, jarebica, prepelica i carskih koka. Ove zadnje su posebna vrsta šljuka (koje su
barske ptice), ovdašnje su, znači autohtone, žive u šumi, ali vole vlažnije terene. Koke nisu grabljivice. Prepelica je
mnogo sitnija od jarebice, ali masnija. Živi po poljima, strnjištima, na suvom terenu. Može se pripitomiti, jaja su joj
na ceni. To je noćna ptica, za razliku od fazana i jarebica. Naravno, sve koke su jestive.
 3

Od ovdašnjih ptica selice nisu vrapci, senice, gugutke, fazani, jarebice, carske koke, divlje patke (nekad su
se selile, ima jedno dvadesetak godina kako to ne rade), čaplje (i za njih važi isto kao za patke – trebalo bi da su
selice, ali sada nisu), zatim sve ptice iz porodice vrana. Znači, selice su grlice (ovih ptica ima sve manje, nekada ih
je bilo mnogo više), divlji golubovi, kukavice (postoji verovanje da kad ona u proleće „zakuka“, pošto se vrati iz
selidbe, nastaju topliji dani; inače je slična kopčiću, jede svašta, nije jestiva, za razliku od grlica, gugutki i divljih
golubova, ne ubija se iz sujeverja), šljuke (šumske koke), rode, divlje guske, laste, zebe, prepelice. Do vremena za
selidbu svi mladunci dovoljno odrastu, a ako se desi da neki zakasni sa telesnim razvojem – preko zime propadne.
Jednostavno, selice ne mogu ovde prezimiti. Prvo se sele laste, već krajem avgusta, tada i grlice, divlji golubovi tek
pred zimu. Vraćaju se u aprilu, maju.

KRUPNIJE ŽIVOTINjE

Vidre ima u Peštanu, od zeočkog mosta pa uzvodno do našeg majdana sigurno ih je 7-8, potamanila je
ribu. Pripada porodici kuna, hrani se rečnim ribama, rakovima, školjkama. Ne zalazi u naselje, ne čini štetu
domaćinstvima. Malo je veća od mačke, a malo manja od lisice, teži 7-8 kila, boja joj je kafena, sa belim na
grudima. Ima šape, a između prstiju plovne kožice, kao patka. Najede se ribe, posle se igra u viru i pravi sebi
razonodu daveći drugu ribu, ne jedući je pri tom, te tako ribolovcima pravi štetu. Vidri ovde ima mnogo, pored
Peštana može se naći i na kopovskim barama, mirosaljačkom jezeru, a u celoj Engleskoj živi samo jedna. (Vidra je
primer životinje čija se naseljenost na ovom području dramatično menja. Kod nje je slučaj da im se brojnost
povećava.) Bilo ih je davno, ali ne ovoliko; Dragomir (1878-1954), otac Zare Ristivojevića, svojevremeno je ulovio
jednu u Turiji. Njeno krzno je oduvek bilo na ceni, sada je zaštićena, ne sme se loviti. Nije jestiva, iz porodice kuna
jedu se samo medved i jazavac. U tu porodici životinja spadaju još lasica, hermelin (bela lasica), tvor, kuna zlatica
(ide po drveću, pravi štetu po kokošinjcima), kuna belica, kuna ruparka, jež. Svega ovoga ima u Baroševcu, osim
medveda, on se najbliže može naći na Tari. (Ovde ću spomenuti i risa, mada ne pripada ovoj vrsti životinja, i reći
ću da ga takođe nema u našem kraju, može se videti u istočnoj Srbiji, prema rumunskoj granici.) Vidra je noćna
životinja, kao i ostale kune, nema zimski san. (Zimski san od kuna imaju medvedi, ježevi, jazavci.) Kuna ide uz
drvo, kao veverica, ona joj je i najveća poslastica. Sada ovde nema mnogo veverica, kao nekada, a ima kuna.
Veverica nema zimski san, živi u šumi, pravi gnezdo u duplji drveta kao i na samom drvetu.

Nikola Ignjatović, Švepsov, jesenas je autom zgazio jazavca na putu prema „staroj montaži“, iza Bojića
kuća. Ja sam ih do sada u životu ulovio tri, sve u jesen, pojedinačno su imali 27, 25, odnosno 17 kilograma. Jazavac
je zdepast, ima kratke noge. Boja mu je crnosiva, sa belim štraftama preko glave, ima izuzetno velike nokte. Ovde
je oduvek, živi u jazbini, na ivicama šuma, do njiva, jede kukuruz i pšenicu, od toga se nagoji. U Bosni je jestiv, a
kod nas nije, nismo navikli da ga jedemo. U Bosni je pečenje od jazavca duplo skuplje od prasećeg. Kod nas se
upotrebljava samo njegovo salo od kojeg se topi mast, koja leči reumu i neka kožna oboljenja.

Lisica ovde ima dosta, žive u jazbinama koje prave u šumi, malo dalje od čoveka. Prema boji dlake postoji
zelenopepeljasta i crvenožuta, ali to je jedno isto. Vukova kod nas nema, ni u prolazu, ovde je za njih velika buka.
Ima ih u istočnoj Srbiji, prema Bugarskoj, takođe i u Bosni; kad Drina zaledi u manjem broju pređu ovamo, kao i
divlje svinje. U zadnjih petnaestak godina pojavili su se šakali. Malo su krupniji od lisice, duže su im noge, a rep za
nijansu kraći. Organizovani su u lovu, u gomili ih ima po 10-15. Hvataju gotovo sve, srnice, zečeve, ptice koje se
gnezde na zemlji, mogu i ovce napasti.

I divljih svinja ima kod nas, stalno su na nogama, žive nomadski. Pre 10-15 godina duže su se zadržavale na
kipama ali su ih lovci zaplašili čestim hajkama tako da su sada samo u prolazu. Jestive su, ali meso im obavezno
 4

treba pregledati pre upotrebe, pošto riju, nalaze strvine i mogu se zaraziti trihinelom. Mogu dostići težinu i do 200
kilograma. Nisu debele kao domaće svinje, ali i one imaju slaninu, sigurno i do tri prsta. (Lično ja ih nisam nikada
redio, ali sam gledao kako to drugi rade.) Nagoje se u jesen jedući opali žir, kao i srne i veverice. Toliko se nagoje
da im to posluži za bezbednije prezimljavanje. Nemaju zimski san.

Srna ima dosta, a jelena nema. Jeleni se mogu naći u ograđenim privatnim lovištima u Barajevu, na Ceru. U
Barajevo su doneti iz Lipovice, zajedno sa muflonima (divljim ovcama koje imaju izuzetno debele rogove), uoči
bombardovanja Srbije 1999. godine. Prirodno stanište jelena najbliže je u Vojvodini. Srna ima više nego zečeva,
koji su u zadnjih desetak godina počeli smanjivati brojnost, ne zna se zbog čega. Srna nekada nije bilo ovde, mogle
su se naći samo prema Rudniku, najbliže u Trbušnici, Brajkovcu. Kada sam ih u lovu prvi put video zaprepastio sam
se. Zečevi se kreću po šumama i poljima. Krupniji su oni iz šume, dlaka im je zlatnožuta, a onim drugima
pepeljasta. U stvari, to je jedna te ista vrsta.

Ovog leta sam išao na noćno pecanje ribe na Kolubaru, kod Poljana, i dosta sam se iznenadio kada sam
video tri dabra. Verovatno su tamo došli posle majskih poplava 2014. godine, i to iz rezervata u Zasavici, gde su
naseljeni pre petnaestak godina. Poznanik mi je pričao da ih ima i u Beljanici, a mislim da će ih za nekoliko godina
biti i u Peštanu. Telo im je okruglasto, imaju 5-6 kilograma, veći su od mačke. Karakterističan im je pljosnati rep,
nalik na teniski reket, koji im verovatno služi da ne potonu u blato, pošto na takvim terenima pretežno žive. Na
nogama imaju šape, i to mnogo veće na zadnjim udovima, slično kenguru. Boja im je braon. Dabar je glodar,
biljojed, jede samo koru drveta i mlade izdanke. Prave štetu, obaraju drveće, zajazuju reke i prave jezera na njima,
da bi lakše doplivali do novih stabala drveća i gulili koru sa njih. Čuo sam ih kako se između sebe sporazumevaju
karakterističnim glasom. To mi je bilo prvi put da sam video ove životinje, ispočetka nisam bio svestan da su to
dabrovi. I ovo je noćna životinja. Srbija je nekada važila za postojbinu dabrova i bio je jestiv.

ZMIJE

Zmija ribarica je pepeljastošarena, živi samo u vodi, hrani se uglavnom ribom, manje žabama, uhvati i
ponekog miša. Nije otrovna, deblja je i duža od belouške, može narasti do jednog metra.

Belouška je manja od ribarice, prvenstveno jede žabe, a ribe i miševe manje.

Smuk je šumska zmija, boja mu je kombinacija zelene, žute i sive. Poraste i do metar i po, hoće da ujede.
Nije otrovnica, ali je prljav i mesto ujeda se inficira.

Ovde ima i dve nove vrste zmija. Jedna ima boju kombinacije crvenog, žutog i braon, sa unakrsnim cik-cak
peckama po telu. Kod nas se pojavila pre petnaestag godina, ne znam joj ime niti da li je otrovnica. Živi po
obalama, panjevima, ne ulazi u vodu. Kod mene na brdu svake godine ubijem po 5-6 komada. Drugu vrstu sam
prvi put video kao mlađi, i to kod „stare pomoćne mehanizacije“ u Zeokama. U bari koja se nalazila na tom mestu
sa mojim pokojnim bratom od ujaka iz Medoševca jurio sam divlje pačiće. Na sred bare u rogozu je bila gomila
pružnih pragova. Doplivali smo dotle da vidimo ima li pačića, kad ono „prsnu“ 20-30 zmija. Boja im je crna sa dve
bele štrafte preko celog tela, sve do glave. Nisu valjkaste, leđa su im ravna, došle su nekako četvrtaste. Pre
desetak godina takvu zmiju sam video u jezeru sa pumpom, iznad „stare montaže“, kod rasadnika. Ni za ovu vrstu
ne znam kako se zove, niti to iko i zna.

Ovde nema otrovnih zmija šarki i poskoka. (Šarki ima u Obedskoj bari.) Međutim, mogu se i kod nas
očekivati. Naime, u valjevskom kraju ima ih dosta, a odatle se ovamo doterava kamen, i to baš sa područja gde
 5

žive te zmijurine. Možda je u kamionima sa ovim materijalom doterano njihovih jaja, čak i samih gmizavaca ove
vrste, tako da nije isključeno da se i kod nas razmnože i prilagode ovoj sredini. Inače, zmije imaju zimski san.

RIBE

U Peštanu od riba ima klenova, mrena, krkuša, kesega. Nađe se i poneki šaran, odnekle je pušten. (Inače,
postoji rečni šaran, duži je od barskog.) Klen može narasti i preko kilo i po, mrena 150-200 grama, krkuša samo
20-30 grama, isto i kesega.

Ovdašnje kopovske bare su poribljene i tu ima šarana, tostolobika, amura, štuke, somova, linjaka. Šaran
može narasti do 15 kilograma, tostolobik do 30. Gemin iz Rudovaca je pre 15 godina upecao amura od 26 kila,
znači da bi sada imao preko 30. Ove godine je neka žena iz Mirosaljaca na plitkoj bari u Strmovu upecala štuku od
5,7 kilograma. Somova ima na bari kod pumpe (kod rasadnika), u Topolicama, na Tuckovoj bari u Strmovu i na
mirosaljačkom jezeru. Jesenas sam u Topolicama video soma dugačkog preko 2 metra, a težina mu je bila sigurno
50 kilograma. Linjak je redak u Srbiji, odgovara mu ovdašnja plitka voda, to je šaranska riba, malo je ljigav, ovde se
nađe težine do 2 kile.

Napomenuo bih da je do skoro u potoku pored moje kuće postojala riba „govedarica“. Veoma je retka u
Evropi, možda je još ima u nekim potočićima, a možda i nema. Duga je desetak centimetara, karakteristična je po
tome što ima šest brkova. (Može se videti na internetu.) Šta se, u stvari, desilo? Prilikom betoniranja pomenutog
potoka, pre neku godinu, rakovi i ribe iz njega su uništeni. Da bi se uradio projekat za ovakve radove mora u tom
poslu učestvovati i stručnjak za ekologiju. U ovom slučaju nije postojao nikakav projekat, pa ni „Kolubarin“, koja je
uzela učešće u pomenutom poslu. Tako je riba „govedarica“ nestala iz potoka. Posle pomenutih radova voda je
plitka, svega 5-6 centimetara, brzo se zagreje i ribe više nemaju odgovarajuće sklonište.

OSTALO

U Topolicama sam prilikom pecanja ribe video vodenog guštera od najmanje 2 kilograma. Telo ima kao i
svaki gušter, na leđima neke izrasline, a rep mu je od pola pa do kraja crven. Ako se to jezero nekada bude crpelo
otići ću da čekam da bih ga ugledao. Inače, kod nas ima i vodenih gušterova, ali se teško mogu videti, zato što su
stalno u vodi.

Daždevnjaka kod nas ima dosta, voli vlažne, japadne, čiste terene. Ovaj vodozemac ulazi u vodu, tu se i
rađa, ne izleže se iz jaja. U vodi živi donekle, jedno mesec dana, kao punoglavac. Ima žute fleke po telu, a to su
mu, u stvari, žlezde, koje izbacuju neku vrstu magle kada se nađe u opasnosti. Ta tečnost može da opeče i da
izazove svrab. Ujedom nije otrovan.

Rakova ima u Peštanu, ovde su malo ređi, ali od Simićih kuća u Rudovcima, pa uzvodno, ima ih više.
Takođe i u Onjegu. Može se videti samo noću, sa lampom. Jestiv je. Hvatao sam ih, nisam jeo, naseljavao sam ih u
naš potok. Može da uštine svojim kleštima i da to mesto bude bolno. Ima ih veličine šake, težine preko 200
grama, možda i do 300. Na leđima mu se hvataju alge. Jede mekanu ribu i neku bačenu hranu. (On je strvinar.)

Decembra 2017. Miroslav (Aleksandar) Ristivojević (1954)