Radomir Prodanović

(1915-1944)

Glas

Ti glase iz tišine,
kada se rujnim predzakom
neznano kroz nas vineš,
da je mrenju zablistalo proleće
u senkama što ispred stvari stvarnošću prebivaju,
srebrnom niti doći ćeš u pohode
na granicu crnih i belih svetova,
gde će da ti zazvuči tugovanka
od satrtih, bezdanu poletelih nadanja.

I od hoda dolaska tvog

mekano zvončiće u dušama bezvučanje,
da još jednom načuje se pesma
što je kroz niti u prelomu nosiš.
A sa likova umirenja, otpašće sve boje,
i u belo sahraniće svu radost i očekivanja,
da ti belinom osvetle put
kroz tvoju poslednju večer.

I doći ćeš na slavlje

u doline svih zvonova,
od naricaljki što potegoše u dubinu,
i biće ti doček
na visinama svih verovanja
što u rasplinutom prelivanju
ni tebi ni drugom ne krenuše.
Ali se ne boj, i ne zadrhti,
što će i tebi zacvokotati zubi od ledne večere,
jer sa prstiju,
u ta siva vremena,
skliznuće i poslednja kap nam krvi,
za toplo, ne da bude,
već u crvenom da dočekamo te
i još jednom
osetimo se kao ljudi,
kada je i krv dopevala svoje.

I posle večere,
rastrćemo ti ležaj
od zglobova mekanih nam bolova.
A iznad krovova,
zabrujaće ti uspavanka,
dotle uzdržavana, iz naših koleba.
No neka te ne žalosti to
i što će u tvojim snovima,
po suza biserna na trenutak
niz lice da nam blesne,
njome ćemo ukresati vatru,
za večno,
kroz tvoj ustalasani oganj, vezivanje.

I plamom iz suze probuđeni,

posedaćemo okolo ognja,
i prigrlićemo tvoje snove.
A onamo, sve što nismo mi,
tama još jednom,
salomiće sebi vrat...
I tad,
zapalićemo se svi,
i iščileti kroz skrušeni plamen,
a ti glase,
usnićeš ponovo svoju reč,
za u nekud dalja rođenja ljudi.

Zvono

Nebo je skovano kao zvono zlatno,

A zemlja od tuča obešeno klatno -
bruje oluje.
Vetri kroz raskuštrene kose prohuje;
čelom dotičemo nedro visina,
prstom razmičemo zveku modrina -
Zaglušio je svako svog sluha ton.
I dozivamo se gluhi sa zvonika
i gledamo se slepi sa vidik,
nekom rub zvona tuč ugiba -
pojasom plavim po zraku šiba
pomamljen zvon;
te uhom našim bruje oluje
u zlatno nebo -
kad srce tuče o tvrdo rebro
bezglasno bim, bezglasno bom.