Mečka

Mi ništa nismo imali da prodamo, bili smo goli siromasi, kao od majke rođeni, a u
tamnom vilajetu se sve više trgovalo i pazarilo. Ova neočekivana delatnost,
nova u odnosu na naše stare i uobičajene poslove, kao što su lov, obrada zemlje i
uzgajivanje stoke, sve je više uzimala maha, tako da nam se činilo da
je ceo svet pod kapom nebeskom jedno ogromno pazarište. U svih devet sela, preko cele
godine nizali su se vašari i panađuri. Odjekivalo je i pod zemljom
i pod nebom od vike i graje trgovaca, od dreke i rike stoke. Svi smo se pretvorili u oko i
uho ne bismo li dokučili šta će se to skupo prodavati na velikoj
pijaci. Malo je bilo onih koji su imali dobar trgovački njuh. Na pijaci se sve i svašta
prodavalo, od igle do kuće, od buve do vola, od hleba do ljubavi,
od soli do ljudske pameti.

Brat i ja smo životarili povučeno, daleko od seljaka, u gustoj šumi, u koju je i đavolja i
ljudska noga retko zalazila. Ali velikoj ljudskoj trgovini, praćenoj
sjajem i raskošem, nismo mogli ni mi da odolimo. Blenuli smo, kao ovce u toru, u lepe
žene, raskošne haljine, skupe nakite, dobre konje, ubojite puške,
glasovite harmonike, ne mogavši svemu tome da se do mile volje nadivimo. S ljutim
bolom smo uviđali da se ljudi cene po onome što imaju da prodaju. A mi
ništa nismo imali — osim šume koja nikom nije bila potrebna. Nas niko ni za šta nije
uzimao. Dronjavi, skitničkog izgleda, bili smo poslednji ljudi na
svetu. Gorko odbolovasmo i samu pomisao na nikada nećemo imati tako lepe žene, za
kojima nas je obuzimala luda želja.

— Odoh u svet da naučim neki zanat — reče brat.

Čim je prešao visoku goru iznad sela, brat je susreo popa sa šiljatom bradicom, koji ga je
pozvao da kod njega uči zanat.

Tri godine je brat kod suludog popa učio kako se peče rakija, kuju noževi, presušuju
izvori, zaustavljaju vodenice, namamljuju gradonosni oblaci, zatrpavaju
bunari, prevrću natovarena kola sa senom, isprežu volovi iz jarma ... Za te tri godine brat
je živeo u napuštenim bunarima, na bunjištima, ispod starih
mostova, u vodenicama i polusrušenim kućama, pretvarajući se, po nauku svog gazde sa
šiljatom bradicom, u vuka, magarca, jarca, kopca, vrapca, miša, mačku,
psa — kako mu je već trebalo.

— Da li si šta izučio? — upita ga pop.

— Ništa! — reče brat.

— Takav mi šegrt ne treba! — reče pop i otera brata.

Brat je bio presrećan što se oslobodio suludog popa. Čim je došao u našu šumu, on mi
reče:

— Spremaj se, moj brate! Polazimo na pijacu!

Uz put mi brat ispriča šta mu se sve desilo za tri godine u dalekom i belom svetu.

— Slagao sam popa da nisam ništa izučio. Znam sve njegove majstorije! — reče brat i
objasni mi da će se on u blizini pijace pretvoriti u belog konja, dotad
neviđenog u devet sela; ja ću belca prodati za skupe pare, ali kupcu nikako neću smeti da
dam ular. Čim se vratim u selo, udariću tri puta ularom o zemlju
i uzviknuti "đula, đula", i brat će se, u istom trenutku, stvoriti živ i zdrav.

Uradih kako kaza. Sve se zbi po njegovim rečima. Belca prodadoh za dobre pare, ular
kupcu ne dadoh, kad se kući vratih, udarih tri puta o zemlju i viknuh
"đula, đula", brat se preda mnom stvori, kao da iz zemlje izniče, onakav kakav je i bio.

Išli smo od vašara do vašara. Brat se čas pretvarao u konja, čas u vola, čas u bogatu šatru,
čas u kravu. Tako je radio kako nam trgovci ne bi ušli u trag.
A i pop, njegov gazda, proganjao nas je kao strvine: pretvarao se u kosača, ciglara,
šumara i sve pazario, ali je nestajao bez traga i glasa čim bih udario
ularom o zemlju.

Trgovina me je silno zabavljala. Slatko sam se smejao ljudima kojima je belac zapadao
za oko, pa su mu čitave sate zagledali kopita, zube, oči — trudeći
se da snize visoku cenu. Udešavao sam da konja prodam lopovima i derikožama,
uzdržavajući se da ne puknem od smeha pri pomisli na izraze njihovih lica
kad im kupovina bude iščezla iz ruku kao magla.

Tako grdne pare zarismo. Postadosmo i mi ljudi. Život nam se, kurva, široko osmehnu.
Stekosmo dobra, bolja od boljih: imanje, konje, puške, prijatelje.
Brat i ženu, mladu i lepu.

U devet sela pronese se glas o čudnom prodavcu i njegovim konjima, volovima i

kravama, koji, kad ih kupac povede u štalu, iznenada nestaju, kao da u zemlju
propadnu. Kad se ču da se to dešava bogatijima i varalicama, sirotinja se silno obradova.

Ipak smo morali da budemo obazriviji i da idemo u mesta gde nas ljudi nisu poznavali.

Kad nam neprekidno bežanje i zametanje traga dosadi, brat smisli da se pretvori u mečku.
Išli smo od vašara do vašara, ja sam udarao u doboš, a brat je
igrao. Više nismo morali da se bojimo prevarenih trgovaca.

Posao je dobro cvetao. Brat je bio nečuvena, dotad neviđena mečka: iako trom i težak,
kao svi medvedi, mogao je da oponaša mnoge ljudske pokrete i radnje:
da upali vatru, da iseče drva, da kopa, puca, jaše konja, da se rve ... Mogao je da pokaže
kako se obleže žena, što je svetinu naveliko uveseljavalo. Vrhunac
njegove veštine bio je u tome kad je skidao svoj ular, stavljao ga ljudima na vrat, uzimao
doboš i terao da oni izigravaju mečku.

Bili smo se svuda pročuli, koliko po pametnoj i dotad neviđenoj mečki toliko no mečkaru
koji je na njoj nebrojene pare zarađivao. Bio je to, bez sumnje,
najplaćeniji posao na pijaci našeg vilajeta. Mečkama poraste cena, ali takve, kao što je
bio moj brat, nije bilo.

Život nam se izmeni. Stalno smo bili u poslu, na putu od vašara do vašara. Ljudi se brzo
zasite, pa smo morali da izmišljamo nove veštine i smicalice, a
sve nas je to stajalo ogromnog truda i napora. Bili smo umorni i iscrpeni.

Žena mog brata reče da u snu skačemo i vičemo "ajde, meco, de, de, zaigraj nam malo,
de, de". Grdno se ljutila na mog brata: kroz kišu suza govorila je
da joj ne poklanja toliko ljubavi koliko on od nje traži, i da joj se čini da sve više ima
posla s pravom mečkom.

— Zanoveta, kao sve žene. Mnogo sam je razmazio! — reče brat i dobro izudara ženu.

Batine ne pomogoše. Posle nekoliko dana, zatekosmo je na gomili s nekim

balavanderom. Brat je dobro udesi i otera od kuće.

Taj događaj obadvojicu uzdrma od glave do pete, brata mnogo više. Možda je žena bila u
pravu? Sve smo umorniji i sve zasićeniji ljudske trgovine, u kojoj,
izgleda, na kraju niko ništa ne dobija.

Odlučismo da odemo na još jedan, viđeniji vašar, pa da se posle manemo tog đavoljeg
zanata i vratimo u šumu, da u njoj, malom božjem raju, uživamo plodove
naše trgovine.

Ne dade nam se, mojom krivicom. Bio sam zaboravno na suludog popa. Nesmotreno sam
jednom čoveku pružio ular, da pridrži mečku dok natovarim doboš na leđa.
Taj čovek ugrabi priliku da skine ular i izgubi se u svetini. Bio je to niko drugi no lukavi
pop. Ne pomože ni moja vika ni jurnjava — on naprosto propade
u zemlju.

Više nisam imao čime da udarim o ledinu i tako brata vratim u njegov pravi, čovečiji
oblik.

Povedoh ga kući.

Brat živi sa mnom: seda za sto kad obedujem, loži vatru, donosi vodu, mumlanjem se
raspituje šta ima novo u svetu, opija se. Obraduje se kad mu katkad dovedem
neku vašarsku ženu.
Izgleda da se brat pomirio sa sudbinom. Koliko mogu da razumem, teši se što je bio
najčuvenija mečka našeg tamnog vilajeta.

Ja i dalje, nadajući se da ću pronaći ukradeni ular, idem za poslom po vašarima. Iz dana u

dan sve je teže trgovati. Sve više traćim vremena a sve manje
dobijam.