Dragan Stojanović

Lepota i Mržnja
Zusammenfassung

"Anikina vremena" Ive Andrića

U tekstu se, polazeći od klasičnih Geteovih formulacija u Faustu II, analiziraju
moć lepote i posledice njenog ispoljavanja u 'svetu' Andrićeve pripovetke.
Pokazuje se da se tri relativno samostalne narativne celine, u kojima se pripoveda
o ludilu popa Vujadina, samoj Aniki i Tijani, mogu sagledati kao jedna
umetnička celina iz perspektive svojevrsne fenomenologije mržnje koja se na
razne načine ispoljava u 'svetu' Anikinih vremena. S tim u vezi je analiziran i
fenomen kletve, kao ispoljavanja nemoćne mržnje.

"Inače, oko lepote su uvek

ili mrak ljudske sudbine ili
sjaj ljudske krvi."

O čemu se sve mora upitati onaj ko želi da dopre do smisla pripovetke Anikina
vremena? Za tumača ima u njoj mnogo izazova, pa načiniti među njima neki izbor ili
čak samo redosled već daje smer interpretaciji i omogućava da ona počne. Bez
nalaženja odgovora na neka pitanja, međutim, interpretacije uopšte nema, pokušaj
razumevanja izjalovljuje se.

Dve stvari u Anikinim vremenima nemoguće je mimoići. To su moć lepote koju neko
lepo biće ima ili može da stekne nad ljudima, i poremećaj koji ispoljavanje (a
pogotovu zloupotreba) takve moći izaziva u svetu.

Narušavanje ustanovljenog reda, ogrešenje o zatečene norme, prekoračivanje granica

onog što važi za uobičajeno, prihvatljivo ili moralno, izazivaju – samim tim što
granice, norme i red postoje – reakciju savesti, nedokučivu njenu "igru" sa
okolnostima i događajima. Uobičajeno je 'normalno', a normalno i dobro se neretko
izjednačuju, s razlogom, a i uprkos razlozima. Usvojeni red, priznate norme i
nametnute granice, sve to podupire život i daje mu neki 'smisao', ali, istovremeno,
nužno ga čini i manje ili više skučenim.

Šta biva kad upravo lepo biće, i to upravo svojom lepotom: čudom lepote koje ga
izdvaja među drugim bićima, narušava poželjni ali u nečemu za ljude i osujećujući
poredak stvari? Kakva je uloga lepote u svetu? i da li se ona, kada se ispoljava kao
moć nad dušama ljudi, ispoljava saobrazno najvišem, bitnom svom svojstvu? Dalja
pitanja koja se, kao u koncentričnim krugovima, šire oko ovih i od kojih se udaljuju,
vode misao najpre do onog da li je dovoljno dodirnuti lepotu, i šta to uopšte znači;
takođe, šta znači biti njome dodirnut, kakvo je to obogaćenje egzistencije? Da li takvo
ispunjenje nužno znači i ugrožavanje života, osiromašenje u obogaćivanju, gubitak na
vrhuncu?

Velika je praznina života. Čovek oseća neodoljivu potrebu da je ispuni. Možda ništa
drugo i ne želi, i ne može, i ne treba da postigne. Ali čime ispuniti, i kako, taj zjap
življenog vremena, koje je i zastrašujuće, ali je – svako to oseća – i ono najdragocenije
što se može 'imati'? Praznina života veća je nego zamor što ga donose rad, napor,
treperenje u brizi da se život obnovi i održi. U prvom, ma kako kratkom predahu koji
treperenje u brizi i rad dozvole, ona se iznova objavljuje. Njena je tajna usamljenost
duše. To će reći: ukoliko postoji neko drugi za mene u svetu a i ja postojim za njega,
život postaje ispunjen. Postoje razne veze među ljudima, zajednice i pripadnosti.
Svaka od njih otvara pojedincu, koji zahvaljujući njima prevazilazi donekle svoju
usamljenost, neke mogućnosti; punktualna samosvest otvara se za obilje drugih. Nešto
se bira i prima slobodno, nešto je nametnuto zatečenom kulturom, običajima, pa i
slučajem. Prazninu života najbolje ispunjava ono što donosi ljubav. Dok ona postoji,
praznine nema. Čak i kad za tu prazninu zna i o njoj možda misli, čovek je, u stvari, ne
oseća dok je u njemu ljubeća duša.

Otud i važnost lepote. Čovek se u ljubavi, i ljubavlju, lepoti dobrovoljno i rado

pokorava, predaje joj se i neretko prepušta njenom vođstvu, kao da bića koja je imaju
sve bolje umeju i više znaju nego ona koja je nemaju. Da li će se to zvati strast ('slepa
strast'), oduševljenje, ozarenost, ushit, poverenje ili nekako drugačije, svejedno je.
Lepota ima moć koju joj daje sposobnost da u onima koji je vide pokrene nešto čime
brzo i lako, tako im izgleda, pobeđuju prazninu života; što je najvažnije – potpuno.
Mada, ne uvek trajno. Koliko god se činilo prirodnim da ljubav i lepota idu zajedno,
njihov raskorak, sve ako i nije neumitan, čest je – ono najbolje što život može dati
pretvara se u gorak poraz, tragičnu zabludelost, melanholičnu spoznaju da je životna
punoća bila varljiva. Je li ona zbog toga manje vredna, dok je trajala? Je li lepota, koja
budi ljubav, zato manje moćna, treba li da bude manje moćna? Njena moć je opasna;
da li zato okretati pogled od nje? Isto kao što ga čovek okreće, voljno i nevoljno, od
rugobe i svakojakih grozota koje ljudi priređuju jedni drugima i sami sebi? Zar
propustiti mogućnost da se, izlažući se lepom biću, doživi sve što odatle može da
usledi, kao da pogibelj, šteta ili nesreća u arealima ružnoće nisu podjednako verovatne
kao i u području u kojem lepota pokazuje svoju moć?!
Ono libidinozno u čoveku ovakvo pitanje sebi uopšte ne postavlja, ono je za njega
besmisleno. Hrliti ka lepoti, neka bude i uza sve moguće opasnosti, za njega je jedino
prirodno, nužno, 'dobro'. Ako se zadovoljstvo i sreća izmiču u svakom slučaju, zar će
im se biti bliže ako se odustane od ovakvog hrljenja, od pokušaja koji je u njemu
sadržan? Problem je, naravno, u tome što se pokušaj ove vrste uvek zbiva u ambijentu
sveta koji je pun svakakvih prepreka, po prirodi stvari i nužno. Mnoge od njih ne
postoje bez dobrih razloga. Obožavanje lepote, dopadanje ispunjeno poštovanjem,
želja, požuda i nasilno grabljenje, san o sreći zbog blizine lepog bića i njegovog
posedovanja, i rat koji se oko lepote vodi – ne samo Trojanski, već i oni manji ratovi,
svakodnevni, u svim vremenima – sve to počinje u istoj tački. Haos sveta u dobroj
meri počiva na nerazmrsivosti raznih duševnih stanja i pokreta izazvanih lepotom.

U ljubavi, naravno, sadržana je i želja za potpunom dobrobiti voljenog stvorenja,

njegovim očuvanjem i bujanjem, srećom. Ali to je samo jedna nit u složenoj mreži.
Lepota svojom moći ne jemči ni ljubav ni sreću.

U svakom slučaju, praznina života nečim se mora ispuniti. Šta biva kad se pokuša da
to bude lepotom, o tome govore umetnici. Sama lepota ne mora biti neposredno
vidljiva, imaginaciji se ona, u umetnosti, često nudi indirektno. Ilijada je, recimo, pri
tom puna krvi. Kaže nam se i to da je vredelo boriti se zbog takve lepotice kakva je
bila Jelena. Da li, uzimajući sve u obzir, treba verovati trojanskim starcima? Čime bi
tolika patnja imala biti iskupljena, ako se doista pođe od toga da se ratovalo oko jedne
žene, makar i najlepše, kako glasi priča? U priči takvo objašnjenje rata ima svoj
smisao, ali odgovor na ovako usmereno pitanje nije bez daljeg jasan. Čime jednom
Tersitu Jelena može da ispuni život, i da li ga se ona uopšte tiče? I Šekspir se, na svoj
način, pozabavio time.

Kad je o moći lepote reč, u novijim vremenima među najvažnijim iskazima svakako je
onaj Geteov iz drugog dela Fausta. Opet srećemo Lepu Jelenu, ali sada je sve
drugačije. Uz veliku i najveću lepotu javlja se tema krivice i savesti.

Geteova Jelena neće da stražar Linkej bude kažnjen zato što je, zasenjen njenom
lepotom, zanemario svoju dužnost. Dato joj je da odluči o njegovom životu ili smrti, i
ona ga oslobađa. Pri tom, nije posredi puka samilost ili razumevanje za ljudske
slabosti. Ako je njen oproštaj gest velikodušnosti, onda ta velikodušnost nije naprosto
samo još jedna među ostalim Jeleninim odlikama. Ona spasava Linkeja od stroge
kazne jer se u njoj osećaj odgovornosti nekog ko ima moć nad drugima kakvu daje
velika lepota ukršta i spaja sa osećanjem krivice zbog posledica koje delovanje takve
moći ima. Utoliko je Jelenina velikodušnost izraz unekoliko bolne njene samosvesti.
Ova lepotica ne uživa u svojoj moći, koja bi mogla biti i moć da usreći, izazove
divljenje ili da ushiti. U Geteovim stihovima pre nalazimo njenu otvorenost za patnju
zbog nesreće u koju zapadaju oni koje je očarala – patnju koja, ukoliko je i njena,
ostaje, naravno, patnja nadmoćnih. Posredi je nešto šire od nemogućnosti da zadovolji
svačiju želju ili uzvrati ljubav svakom u kome se ova može probuditi. Lepota zaluđuje,
to je nešto što prethodi kako želji, tako i mogućoj ljubavi, i sa čim se nekako mora
izaći na kraj i pre nego što se pokaže da želja ostaje osujećena ili da je ljubav
nemoguća. Zaluđenost lepotom i prejako oduševljenje postaju zaslepljenost, omama –
GeteovaJelena oseća i zna da je to u sukobu sa dostojanstvom čoveka i da ugrožava
ono što u njemu može i treba da bude uzvišeno. Helada, kao i Faustova gotska soba,
prizvane su glasom humanističke prosvećenosti, ili prosvetiteljskog humanizma
osamnaestog stoleća: Jelena, tako, može da misli i na dostojanstvo, ne samo na
sudbinske neumitnosti. Stoga svakoj njenoj reči kojom daje izraza osećanju svojevrsne
svoje krivice treba pokloniti punu pažnju.

Das Ubel, das ich brachte, darf ich nicht

Bestrafen. Wehe mir! Welch streng Geschick
Verfolgt mich, uberall der Manner Busen
So zu betoren, dass sie weder sich
Noch sonst ein Wurdiges verschonten. Raubend jetzt,
Verfuhrend, fechtend, hin und her entruckend,
Halbgotter, Helden, Gotter, ja Damonen,
Sie fuhrten mich im Irren her und hin.
Einfach die Welt verwirrt' ich doppelt mehr;
Nun dreifach, vierfach bring' ich Not auf Not.

Faust II, 9246 ff.

Zlo koje donesoh ne smem

Da kažnjavam. Avaj! Kakav me to
Strogi usud progoni da svud muškaraca grud
Tako zaludim da niti sebe
Ni drugo šta što dostojno je ne poštedeše.
Polubogovi, junaci, bogovi, demoni čak,
Vodali su me, u bludnji, tamo-ovamo,
Otimajući, zavodeći, boreći se, potežući
I tu i tamo. Prosto, smućivala sam svet
Dvostruko više; sad opet nevolju
trostruko, četvorostruko na nevolju dodajem.

Jelena svoju lepotu vidi kao "strogi usud"; sujete ili obesti kod nje nema. Njeno
"avaj!" je iskreno. Zaneti njome, muškarci bilo kog ranga, od demona do bogova, a
naročito ljudi, muškarci-junaci, činili su svakakve stvari, posledice toga nisu
nepoznate. Nered i nesreća u svetu umnožavaju se sa zaluđujuće lepote. Ili: lepota ne
proizvodi ništa lepo. Ne treba mnogo da bi se došlo do ovakvog zaključka. No, takav
rezime Jeleninog postojanja u svetu suočava sa novim pitanjima, koja prevazilaze ona
što se otvaraju s uvidom da je lepota obećanje sreće koje najvećma ostaje neispunjeno.
Neispunjeno obećanje sreće i lepotom višestruko uvećavana nevolja u ionako teško
snošljivom kovitlacu sveta, to, naravno, nipošto nije isto. Lepota, kada se ispolji kao
makar i nehotično zloupotrebljena moć i ispuni prazninu života nesrećom, mora
probuditi glas savesti, ukoliko, razume se, postoji odgovarajuća samosvest lepog bića.
Samosvest lepog bića kao lepog je u tome da lepota ne postoji u skladu sa sobom,
svojim bitnim određenjem, ukoliko ne urađa lepotom, ne donosi je i ne 'širi' svetom s
kojim je u dodiru. Otkrivajući to, lepo biće postaje svesno naročitih obzira koje mora
imati. "Strogi usud" je, međutim, i u tome što ni ispoljavanje odgovarajućih obzira ne
pomaže mnogo u rađanju i ispoljavanju žudnji, strasti, posesivnosti, ljubomore i u šta
sve ovakva zaluđenost inače može da odvede. Svest o ovakvom "strogom usudu" lako
se pretvara u svest o krivici, a ova je, ovako ili onako, uvek već i svest o kazni, o
njenoj potrebi, pravednosti ili, takođe, uza sve to, o dubljoj nepravednosti, ukoliko se,
naime, iskonska nevinost i čednost pokažu kao ona poslednja, dakle ničim neugroziva
suština koja određuje postojanje lepog bića. Ali, ne može se unapred reći da li će se, i
kako, to pokazati, iako se sa dosta sigurnosti može govoriti o tome da će, pre nego što
do toga eventualno dođe, razne instance u svetu tražiti kaznu, a u samom čoveku, kada
pređe neku zatečenu granicu, njegova savest će je tražiti takođe. Svojim "avaj!", ako
se dobro čuje sve što iza njega može da stoji, Geteova Jelena navodi da se o postojanju
lepog bića u svetu zbilja razmišlja kao o zloj kobi: lepota je bitan činilac zbivanja koja
čovekovu egzistenciju čine tragičnom, ako nije već sam temelj tragike. Lepota
primorana da živi uz pritiskajuće opomene i osude savesti u posebnom je položaju.
Ograničavanje njenog dejstva nije isto što i ovakvo samoograničavanje. Otuda i velika
važnost pitanja: šta će lepo biće u svetu i otkud ono tu? Upravo tim pitanjima se bavi
Andrić u Anikinim vremenima.

Anikina velika lepota zaluđuje mnoge. Ništa lepo odatle ne proizlazi. U dalekoj, ali
jasno raspoznatljivoj vezi sa Jelenom, tom sestrinstvu po neodoljivoj čari, Andrićeva
junakinja i sama to jasno oseća i vidi. Koliko je gorda, dovoljna sebi, obesno
samouverena, od jednog časa izazivački nastrojena i, čak, bestidna, toliko je spremna i
na surovu samoosudu. Podrazumevane ili samorazumljive zar sreće ljubavi nema.
Štaviše, budi se velika mržnja bezmalo svud oko nje. Priča o Aniki može se čitati kao
svojevrsna fenomenologija mržnje. To što je ta mržnja pre svega nemoćna ne znači da
ostaje bez efekta. Naprotiv, ona je od odlučujućeg značaja u 'svetu' ove pripovetke:
odnos između moći lepote i nemoćne mržnje prema lepotici i moći koju ona ima
određuje sve ostalo.

Aniku u kasabi i oko kasabe zamrze jer je "otvorila kuću muškarcima"[Ivo

Andrić, Jelena, žena koje nema, Sabrana dela Ive Andrića, knjiga sedma, Beograd,
1976, str. 43.] i postala žena otpadnica. "Malo-pomalo, oko Anikine kuće se stvarao
logor." (43) Pripovedač ne želi da ostavi nikakvu nedoumicu kako treba gledati na one
koji su taj logor obrazovali, pa i na život u kasabi uopšte, pre nego što je prisustvo
lepog Anikinog bića u njega unelo poremećaj. Ono što u tom životu važi za dobro ili
bar snošljivo, jer je uobičajeno, za dobro jer je normalno, daleko je od toga da bi već
samim tim bilo hvale vredno. Naprotiv, u 'normalnom' mnogo je nedostojnog,
ponižavajućeg, mrskog, ne-ljudskog. Upad Anikin u taj svet, kao prisustvo nečeg
stranog, osvetljava normalni svet kasabe u njegovoj nedostojnosti i ne-ljudskosti, a
njegov moral pokazuje kao moral malih mera, koje ne dopuštaju da se stekne iole
tačnija slika o stvarnim razlozima nečijeg ponašanja i istinskom smislu nečije sudbine.
Ako se i dopusti da drugačije neke mere negde postoje i da određuju život, ili da je to
barem zamislivo, izvesno je da se bezmalo niko u 'svetu' Anikinih vremena ne može ni
upitati, ne samo o tuđosti lepote, i zašto je ona tuđa, nego ni o tome kakav je doista ne-
tuđi i svakome kao 'normalan' poznati život, ono u njemu čemu se niko ne čudi.
Skučeni život kasabe je zauvek i u svemu neproblematizovan život. Ni tamo gde se
vrhovna mudrost opstanka ne vidi u nepoverenju i podozrenju prema svemu što je
odnekud drugačije, čovek nipošto nije zaštićen od zabluda koje će ga navesti da uđe u
nepomirljiv i, stoga, tragičan sukob sa svojom okolinom – propast u takvom sukobu
uvek je moguća, zato što je i zabluda uvek moguća. Ili: čovekov položaj je u načelu
tragičan. Ali, propast je mnogo verovatnija i dolazi brže, i sa težim posledicama, tamo
gde je obrazac društvenog ponašanja u potpunosti određen nepoverenjem prema
svakoj drugojakosti. Izazivanje upućeno ustaljenom poretku stvari doživljava se tu
neposrednije, pa je i odbrambena reakcija jača, ispunjena je mržnjom i prekošću, ili s
više mržnje nego što bi to inače bio slučaj, a spremnosti za razumevanje i, možda, čak
oproštaj je manje; tu čovek-prekršilac norme ni sam sebi nije spreman da oprosti
iskorak sa utabanog puta oduvek i zauvek istog življenja. Povreda reda i samopovreda
mešaju se i pretapaju. Red i jeste red zato što traži od svakog da njime bude
obuhvaćen. Ukoliko se na to pristaje, njegova jemstva da će sve biti dobro su veća;
nepristajanje se kažnjava, u najmanju ruku preti se kažnjavanjem. Doduše, od stranosti
do otpadništva je veliki korak. Ali, ima li jednog bez drugog? Teško je zamisliti
Aniku-otpadnicu koja, pre nego što će to postati, ne bi bila tuđa svetu u kome se našla,
i kojoj on ne bi bio tuđ: lepota je u ovoj priči izazov fatalan i za one koji su zagledani
u nju, i za lepo biće samo. Kao malo koji lik u svetskoj književnosti, Anika, upravo
time što lepotom odudara od svega oko sebe, s neumoljivom i stoga bolnom jasnoćom
ukazuje na granicu između propasti i sreće: prva je neminovna, a druga neverovatna,
iako postoji trenutak u kojem izgleda da će se, naprotiv, sreća uprkos svemu ostvariti,
da posrnuće u zločinu ne mora biti i konačan pad. Lepota bi, u tom slučaju, bila izvor
iskupljenja već postojeće krivice, bitni činilac spasa. Do njega, naravno, neće doći;
umesto isceljenja i iskupljenja, zlo i svakojake povrede života samo će se proširiti u
raznim pravcima. Lepota budi želju koja te povrede uzrokuje ili produbljuje.
Kasaba, sa svojim redom, mesto je mržnje, ali dok je ova pritajena, gotovo kao da i ne
postoji, dejstva su joj nevidljiva, neraspoznatljiva. Karakter normalnosti kasabe
pokazuje se kada se postavi pitanje o njoj kao mestu moguće ljubavi. Ko tu koga može
doista da voli? Kad Anika bude ubijena, uspostavlja se pređašnji red: "I sva ostala
kasaba brzo je dolazila sebi i primala svoj stari lik oduvek. Žene su veselije, muškarci
mirniji." (88) To je opis stanja stvari, koji ne implicira nužno i njegovo vrednovanje.
No, ono odmah sledi. "Sin gazda-Petra Filipovca izmirio se sa ocem. Oborio glavu i
odjednom okrupnjao, opustio neke tanke i duge brkove, povio noge u kolenima, i tako
ljuma po varoši. Sav se zdao na posao. Posle Božića će ga oženiti. ('Dušu ću ubiti u
njoj', kaže on drugovima gluvo i nabusito.)" (88) Ovaj ne baš bogzna kako privlačan
portret mladića koji je i sam bio zaluđen lepotom koja se ukazala u njegovom svetu,
"nepopravljiv i uporan u svojoj strasti za Anikom" (48), i koji je zbog svoje
zaluđenosti morao da se krije, jer je otac bio spreman da ga zbog bruke ubije, a majku,
koja se za sina kriomice brine, da otera posle trideset godina zajedničkog života, "ako
je samo jednom čuje da uzdahne ili vidi da suzu pusti za otpadnikom" (49), ta slika
mladog čoveka koji se prizvao pameti, pa sad "ljuma" kasabom i "zdao se na posao",
tu je da pokaže šta u svetu takvih naravi i normi prvo pada na pamet onome ko –
oslobođen strasti prema lepoti – ima nameru da se ženi. "Dušu ću ubiti u njoj!", već
unapred obećava on svojoj budućoj nevesti, drugovima, sebi, a valjda, nesvesno, i
svome ocu, koji više ne želi da ga ubije. To je, možda, jednim delom i reakcija onog
ko je uzalud bio uporan u svojoj strasti za nedostupnom lepotom, ali je, pre i više,
izraz 'normalnosti' života u kasabi, dakle nešto što neće biti osuđeno, ponajmanje kao
otpadništvo, a nije isključeno da bude shvaćeno i s izvesnim odobravanjem. Šta drugo
osećati prema ženi nego želju da se "duša ubije" u njoj, da se, dakle, predupredi sve što
bi ona mogla učiniti ili pomisliti dok je duša u njoj živa, dok je ona ljudsko biće u
pravom smislu?! To pitanje za kasabu, u njenoj normalnosti, nije posebno
provokativno. Naprotiv, u dobrom je skladu s onim što otac mladićev, dok je još besan
na sina-otpadnika, kaže Mihailu: "U svakoj ženi ima đavo koga treba ubiti ili poslom
ili rađanjem, ili i jednim i drugim; a ako se žena otme i jednom i drugom, onda treba
ubiti ženu." (74 f.) Sin se približava ocu, ili se čak poistovećuje s njim, od prvog časa
kada se vratio u okrilje reda. Takav odnos oca i sina, uostalom, i jeste bitno svojstvo
reda: otac ustanovljuje red već i time što svoga sina vaspitava i prenosi mu važna
saznanja o životu u svetu. Pobuna sinova protiv očeva u ime nekog novog reda, u
kasabi nema velike izglede; ako je njen uzrok zaluđenost lepotom, onda su razlozi za
očinsku neumoljivost posebno čvrsti. Jer, kakav bi 'red' mogao stajati iza takve
zaluđenosti? Erotska pomama, i još prema bludnici, ima da bude sprečena, ako treba i
samom smrću od očinske ruke. Red je važniji od (žudnjom poremećenog) sina.

Da li, onda, treba da čudi što se o normalnosti kasabe u ovoj pripoveci govori u
životinjskim slikama i terminima. "U kasabi, gde ljudi i žene liče jedno na drugo kao
ovca na ovcu, desi se tako da slučaj nanese po jedno dete, kao vetar seme, koje se
izmetne, pa strči iz reda i izaziva nesreće i zabune, dok se i njemu ne podseku kolena i
tako ne povrati stari red u varoši." (24) Čak i da s ovim nije kontrastiran izveštaj o
Anikinoj majci, ženi "sa nečim otmenim, tuđinskim i uplašenim u držanju" (24), koju
je otac, Marinko Krnojelac doveo "iz sveta", i koju "svet" kasabe, dabome, "nije voleo
ni cenio" (24), jasno je da tamo gde svi liče kao ovca na ovcu ono što je otmeno, lepo,
pa samim tim i tuđe, nema šta mnogo da traži i očekuje, a ako su lepota i otmenost
praćene i uplašenošću, ni to nije bez razloga. Majka u kojoj postoji crta otmenosti i
tuđosti, svojoj kćeri, koja raste kao "mršava i visoka devojčica sa velikim očima,
punim nepoverenja i prkosa" (24), "povezivala /je/ glavu na neki naročit način, da joj
se nimalo ne vidi kosa". (25) Kada se, kasnije, Jakša, već odbačen, priseća Anike, tako
da mu se "krati dah i magli vid" (59), on je vidi "kako sedi na minderluku, do očiju
povezana belom, čvrsto stegnutom maramom, tako da joj se nimalo ne vidi kosa". (59)
Crta otmenosti i tuđosti prešla je, vidimo, sa majke na kćer, čija lepota potresa dušu
kako nijedno od stvorenja koja liče kao ovca na ovcu ne može, niti ikako na tako šta i
pomišlja, i to je potresa kako svojom izuzetnošću, tako i svojim izuzimanjem iz
postojećeg reda. Nesreća Anikina, kao i ona koju ona donosi drugima, nesreća je u
'ovčijem' svetu u kojem svi liče jedni na druge. Možda je preuranjeno pitati da li je već
i sam život u takvom svetu, kakav god bio, uvek pre svega nesreća.

Izvesno je da u 'svetu' Anikinih vremena istina o uzrocima dramatičnih zbivanja ostaje

skrivena, neprotumačljiva. Tamo gde vlada ovčija sličnost svih, najpoželjnije je da
takvih događaja ne bude. Ako do njih dođe, istinu o njima i njihov smisao može da
shvati samo neko ko pripada nekom drugom i drugačijem poretku stvari. Kasaba je,
pored ostalog, i zato kasaba što nije sposobna za pitanja o neprozirnom smislu
izuzetnih događaja i istini života njihovih aktera, a još manje za odgovore na takva
pitanja.

Da li je, u ovom pogledu, izuzetak barem kajmakam? "Istina, sedeći u svojoj bašti
pored nargile i gledajući u brzu vodu, mislio je ponekad o vlahinji sa Mejdana. 'Čudo!
Od tolike lepote ništa nije ostalo.' To je bio otprilike predmet njegovog razmišljanja.
Ali je smatrao da u kasabi nema nikoga s kim bi vredelo porazgovarati o tome." (87)
Kajmakam je jedini koji je imao nekog stvarnog zadovoljstva od Anikine lepote, ili
bar uživanja bez bola. To je dato moćnicima i vlastodršcima, ponekad, makar bili i
niskog ranga. Moć i uživanje, kažu i filozofi, idu zajedno. Ali, istinu o Anikinom
udesu, kao istinu njenog bića, tog čuda "tolike lepote", koju je okusio, jer mu se
raskrila, ne može prozreti ni on u svojim naslućivanjima, čak ni istinu o tome zašto mu
se zapravo raskrila. Saznanje mu nije dato. Razgovora o tome, koji bi poveo dalje, i
doveo možda do neke dublje spoznaje, ne može biti, nema se s kim. Istraga Salka
Hede vodi se više zato da se ništa ne sazna, nego da bi se nešto saznalo. Uostalom, ono
najvažnije ionako je nemoguće saznati. Sam pripovedač već unapred se izjasnio o
tome: "I nikad niko u ovoj ustajaloj kasabi ne bi mogao pogoditi šta je rastavilo
Mihaila od Anike, jer niko nije mogao ni zamisliti šta krije gazda-Nikolin ortak iza
svoje spoljašnjosti mirna i radišna čoveka." (30) Istina je tu, a možda i inače uvek u
ovakvim stvarima, 'nezamisliva'. Skriva se između redova pripovedača, koji ume da
ispriča šta je i kako je bilo, i mami i zavarava tumača koji pripovest čita. U svakom
slučaju, toj istini neophodna je priča koja će je sačuvati u vremenu i odvremena.

Uostalom, neobjašnjiv je, i još neobjašnjiviji, i slučaj popa Vujadina, koji u ovaj isti
'svet' takođe unosi pometnju, kada se pokaže njegovo ludilo. Prošle su godine i
decenije od Anikine tragične smrti. Osećamo da je to što se desilo s njom u nekoj
dubljoj vezi sa Vujadinovim slučajem, ali ko da shvati u kakvoj? "Svak je i nehotice
nastojao da toj nesreći nađe uzrok i objašnjenje, i da tako olakša srcu i umiri tešku
misao. Ali ma koliko da su nastojali u čaršiji da se sete ma čega neobičnog iz pop-
Vujadinova života, niko nije mogao da iznese ništa. Pop-Vujadinova sudbina je stajala
pred njima prosta i neobjašnjiva". (22) Kako se nešto neuhvatljivo a sudbinski važno
pronosi i preobličava kroz vreme, to se ovde može nazreti kroz analizu usmerenosti,
porekla i karaktera mržnje, ali prikazanim sudeonicima događaja iz priče ostaje
nepojamno. "Teško je bilo verovati takvu stvar, a niko nije mogao da je razume i
objasni." (20), na tome pripovedač insistira, kako kad je reč o Aniki i Mihailu, tako i
kad je reč o Vujadinu. "Seljanke koje su išle u varoš ili iz varoši, zastajale su u susretu
i, pošto bi se pozdravile i upitale – kao dva mrava što se njuše – više pogledom nego
rečima, odmah bi skretale govor na popa Vujadina, i krstile se moleći 'velikog, jedinog
i milostivog Boga' da ubrani njih i svakoga." (20) Od istine tu ne može biti ništa; u
svetu ovčije sličnosti, one koje razgovaraju susrećući se "kao dva mrava" ne mogu se
istini ni približiti. Prizivanje Boga, dato s primesom ironije, tu teško može pomoći.

Jedna od pristojnih i normalnih žena u tom 'svetu', koju možemo malo bolje da
sagledamo, jeste Ristićkina snaha. Njen muž nije, kao ni mnogi drugi, odoleo
Anikinom izazovu, upućenom, uostalom, više njegovoj majci, staroj Ristićki, nego baš
njemu samom. "Ležao je pred Anikinim vratima, kopao nogama, prosipao pare, i
izbezumljen dozivao u isto vreme Aniku i majku." (47) Supružnica ovog Ristića koji
prostrt pred vratima bludnice "kopa nogama", gubeći tako dostojno ljudsko obličje i
pre nalikujući nekoj životinji, obuzeta je, razume se, dubokom mržnjom i kune Aniku.
Mržnja je tako jaka da se ona pri tom obeznanjuje, pada i u padu gasi kandilo. Sustiču
se pomračenost i mrak. Njena kletva i, uopšte, cela scena jedno je od motivacijskih
čvorišta pripovetke. Šta biva kad Ristićkina snaha dođe sebi? "Opra pod i ćilim od
prolivenog zejtina, nali i zapali ponovo kandilo, prekrsti se pred njim tri puta i pokloni
bez reči. Prigleda još jednom dete koje je spavalo u kolevci. A kad je sve to
posvršavala, sela je pod samo kandilo i sa rukama skrštenim u krilu čekala čoveka."
(48) Dok taj čovek "kopa nogama", ona, koja je oličenje reda, dakle oličenje i
ljudskom i božijom normom osveštane normalnosti, vraća se pribranosti u Božijem
prisustvu zasvedočenom svetlošću kandila, pod koje seda dok u kolevci spava nevino
dete, i, sa pomirenošću supruge koja zna šta mora da "posvršava" kao
bitni posao dovođenja stvari u red, čeka, "sa rukama skrštenim u krilu", da se
zabludeli muž vrati. Bog, međutim, koga ona priziva nije Bog koga prizivaju seljanke
da ih ubrani, dok stoje na putu "kao dva mrava"; to je Bog teške i strašne kletve, koja
izvire iz najdublje mržnje nekog ko je najdublje povređen u svetu reda i poretka kome
besprizivno pripada i isto ga tako, dakle besprizivno brani. Opraštanja tu nema, i ne
može biti, ne može se ni pomisliti da bi zbog nečeg možda ipak trebalo imati
razumevanja za nekog ko je kao Anika; nemilosrdnost je potpuna. Razumeti ovu scenu
znači razumeti suštinu normalnosti koju Anika, svojom lepotom, svojim bićem,
svojim životom, podriva u korenu, za neko vreme, ali u nekom smislu i trajno. Između
idilične slike kolevke i kandila, i stravične kletve je zjap bola, besa i obeznanjenosti,
ne-svesti, kao neke zamene za smrt, iz koje se ponovo izranja u svet života koji će biti
u vlasti zauvek važećeg normalnog poretka stvari, dakle svet u kome gori kandilo, a
razorni sadržaj kletve, otposlat Bogu, ostavljen je s one strane te ne-svesti, da dalje
sam deluje.

Iz ambijenta gde ljudi podsećaju na ovce i mrave, i u kojem se kune kad se ne može
ništa drugo, dolaze oni koji čine "logor" oko Anikine kuće. U tom "logoru" prikazani
su razni oblici zaluđenosti Anikinom lepotom. Gotovo bez izuzetka, međutim, oni koji
su pogođeni njenom moći deluju kao bednici, smešno, jadno i neprilično – ni Anika, ni
oni sami ne pošteđuju dostojan ljudski lik i stav; ničeg lepog ni dostojanstvenog u
njima nema. Na graničnoj crti, koja razdvaja ovu družinu od Mihaila i kajmakama, čiji
je odnos prema Aniki drugačiji, nalazi se Jakša, potonji "Đakon".

To što se i u iskazima koji se tiču Mihaila pominje nešto zversko, ne treba da zavara.
U 'svetu' ove pripovetke Mihailo po svemu ima izuzetnu poziciju: udubljivanje u
njegov odnos s Anikom privodi čitaoca najosetljivijim pitanjima egzistencije, kako u
psihološkom, tako i u etičkom njihovom aspektu. Ono što je tu eminentno ljudski
problem određeno je dvama smisaonim čvorištima, međusobno dubinski povezanim:
"nedokučiva igra savesti" (78) i "prevarena nada" (76) da lepota i ljubav mogu
savladati krivicu i zlo. Savest korespondira sa krivicom i zlom, nada sa lepotom i onim
što ona obećava. Postojanje krivice – to je poznato – isključuje sreću; nemoguće je biti
srećan i osećati krivicu u isti mah. Da li je preterano reći da razlozi za krivicu postoje
uvek i u svemu? Kao što su u svim vremenima i na svim mestima vidljivi tragovi
nesreće? Šta god da se o tome misli, zločin bez sumnje jeste razlog da se oseća krivica.
Može se pitati i o tome zašto razloga za sreću uvek ima manje. No, ako je lepota sa
svojim obećanjima jedan od njih, a svedočanstva o ponekom ispunjenju te vrste se
takođe ponegde i ponekad nađu, šta reći o osećanju krivice koje se hrani upravo time
što je došlo do susreta sa nekim lepim bićem, tako da, štaviše, samo njegovo
postojanje u svetu izgleda, iz određene perspektive, kao osnov iz kojeg se takvo
osećanje javlja? Nije u priči o Aniki reč o, inače mogućem, stidu ili snebivanju koje
čovek može da oseti pred lepotom, čiji bi uzrok bio u njegovoj vlastitoj nedoraslosti
onome čime sam pretpostavlja da bi morao da joj se odazove, šta god to bilo. Lepota
se tu, naprotiv, uključuje u "nedokučivu igru savesti" tako što uvodi u svojevrsnu
duševnu ambivalenciju ili je, čak, umnogome sama proizvodi. Ta ambivalencija
nastaje tako što se dodiruju i mešaju oduševljenost lepotom (nada, predosećanje sreće,
radost, lepota življenja) i gnušanje nad zločinstvom (krivica pomešana sa strahom od
kazne, ali i želja da se bude kažnjen pomešana sa duševnom potrebom da se osvedoči
narušeni red u svetu). Bez ikakve svoje stvarne krivice, Anika se, u jednom času, sa
svom svojom lepotom pojavljuje u Mihailovim očima na istoj tački duše na kojoj
zločin, čiji je saučesnik bio, otvara duboku egzistencijalnu ranu. Vidimo da pri
tom ružnoća zločinačkog gesta ranjava ne manje nego njegova kažnjivost. Lepota se
meša sa onim što joj je najsuprotnije. Ona bi mogla delovati usrećujuće i uzdizati, što
bi bilo i prirodno. Osim toga, ako je čovek odnekud već "podsečen i potresen u sebi"
(39), mučen teretom koji pritiska uznemireno srce (38), kriv je i oseća se progonjenim,
mogla bi delovati isceljujuće, spasonosno. Mogla bi, ali da li do toga dolazi? Do toga
neće doći. Nesporazum koji tako nešto sprečava ima snagu neminovnosti. Anika,
budući da ne razume, budući da nije ni bilo moguće da razume, šta Mihailu ne da da
odgovori na njen poziv, a da se, s druge strane, sva egzistencijalno ulaže u taj
neostvareni odnos čiju pozadinu ne poznaje, uzvraća na Mihailovo ustezanje, koje
pogrešno shvata kao uvredljivo odbijanje, njenoj gordosti potpuno nepodnošljivo,
sopstvenim razvraćanjem, dubokim samoskrnavljenjem, koje će i ona sama osećati
kao takvo. Time ona kažnjava mladića koji se povlači. Na uvredu i povredu mora se
nekako reagovati, i Anika reaguje tako što 'otvara kuću' drugimmuškarcima. Bitno je,
međutim, da do ovakvog samoskrnavljenja Anikinog dolazi tek nakon razgovora o
đurđevdanskom uranku, koji znači otvoren devojčin poziv Mihailu, i tri puta
ponovljenog poziva potom da se izjasni da li će doći, to jest hoće li on nju, posle
uranka. Ne znajući da se uplašio i čega se uplašio, Anika zna samo da ju je više puta
odbio iako mu se ona manje-više jasno otvorila. "Niko se nije pitao kako se pojavila ta
žena, zašto je živela, šta je htela" (85 f.), kaže pripovedač. Bar na ovo poslednje
pitanje može se s dosta sigurnosti odgovoriti: htela je da ode na đurđevdanski uranak
sa Mihailom, strancem u kasabi, kao što se i ona u njoj osećala tuđom, i da potom
bude njegova. Pošto joj on ne može reći šta ga je sprečilo da to prihvati, ona odlučuje
da, umesto toga, bude manje-više svačija. Oko nje će se stvoriti "logor" u kojem, bar
potencijalno, svako sme očekivati da će dodirnuti lepotu, i kad je to sasvim
nemoguće. Otvarajući se Mihailu, i pogrešno tumačeći zašto na to nije uzvraćeno,
lepotica-lepota se izlažesvakom, zatvorena u svoju uvređenost, iz koje će isklijati
prezir, raspusnost, izazivačka bezočnost, uzaludna nadmoć nad svakojakim bednicima
koji će gamizati (47) ka njoj, ali i očaj nad proigranom, nedogođenom lepotom
sopstvenog boljeg, pravog mogućeg života – očaj koji je druga strana zatomljenog
gneva zbog toga što se javilo bilo kakvo 'ako', kad se ona otvorila nekom u svetu,
makar to bilo i konvencionalno-oprezno 'ako budem živ' (40), kojim, krivicom već
dugo mučeni, Mihailo najpre prihvata da dođe na teferič. Nikakvog 'ako' tu ne sme
biti, i kad je ipak izgovoreno, u Anikinom pogledu će se, tako se bar učinilo Mihailu,
pojaviti isto ono što je već video u pogledu raspomamljene Krstinice, koja ubija: nešto
zversko.

Anika, ipak, ne 'otvara kuću muškarcima' samo zbog jednog 'ako', nego tek kada, posle
toga, Mihailo tri puta odbija da joj dođe. Tri puta odbijen poziv mora ona osetiti kao
povredu, na koju odgovara samopovredom. Ako se u njoj javlja i krivica, to nije samo
i isključivo zato što je narušila red oko sebe, moralne norme i ono što je 'normalno',
već i zato što je zloupotrebila moć svoje lepote, pretvarajući je u sredstvo kojim se
kvari i uništava lepota i njenog življenja, i života uopšte. Ta njena lepota postaje uzrok
raznih nesreća, deluje kao moć nad ljudima koja izaziva kletve. Umesto da, osim što
će joj se diviti, bude i blagoslovljena, ta lepota biva omražena. To je nepodnošljivo i
njoj, a ne samo svetu u kome živi. "Osevapio bi se ko bi me ubio." (73) Anika ne može
da oprosti Mihailu, ali ni sebi.

U takvom Anikinom egzistencijalnom odgovoru kakav je proistekao iz Mihailovog

trostrukog odbijanja, tragično je to što, doista, u svetu kakav znamo, uopšte, a ne samo
u 'svetu' ove pripovetke, ne postoji mogućnost razjašnjenja otkud to da se izuzetna i
zanosna lepota ove devojke prividi tamo gde se urezala ubilačka Krstinicina slika:
razjašnjenja koje bi donelo ublažujuću jasnoću, oplemenjujući uvid i pomirljivo-
izmiriteljsko praštanje. Mihailo ne može reći 'učestvovao sam u ubistvu', još manje
'sve žene me podsećaju na Krstinicu, čak i ti me podsećaš na nju', a ipak bi moralo biti
razjašnjeno zašto ga i velika lepota, čak i ona, seća tog zločina. Kad bi se to razjasnilo,
otklonila bi se zabluda da je Anika isto što i Krstinica, da je tvrdoća njenog pogleda,
izazvana jednim 'ako', isto što i ubilački bes u očima ko zna čime do takvog besa
dovedene žene, a pogotovu zabluda da je žena kao takva demonsko biće, koje uvlači u
zločin i potapa u krivicu, da je, štaviše, lepota zastrašujuća magnetska sila, kojoj se
svakako treba oteti, jer njeno dejstvo dovodi do nepodnošljivih poremećaja. Ali, pošto
se u znanome nam svetu to ne može razjasniti – ne na poslednjem mestu zbog te
nemogućnosti on i jeste dolina plača – ovakve zablude postaju moguće, pa i nužne. I
bez njih, ljudi najčešće ne znaju šta će s velikom lepotom u svetu, a kad su u vlasti
zabluda ove vrste, onda lepo biće ne tvori lepotu življenja, niti je širi oko sebe, jedva
ako u njoj ikako i sudeluje, kad je reč o životu nekog srećnijeg moćnika, ali zato
izaziva nesreću, ponekad i nepopravljivu.

Zašto je nemoguće razjasniti nesporazum između Mihaila i Anike, ako bi ih to oboje

spaslo? Da li je to samo zato što je nemoguće reći istinu, kad ona može da ugrozi
onoga na koga se odnosi? Nagon za samoodržanjem nalaže da se istina o saučesništvu
u zločinu skriva, ali pobeći od zakona ne znači pobeći i od sopstvene savesti,
a znači neminovni nesporazum kad dođe do susreta sa lepotom. Nije li onda bolje, da
se ne kaže i probitačnije, imati poverenja i otkriti strašnu tajnu svoga života nekome –
ali gde da se nađe takav? – ko bi posredovao ili pripomogao u izbegavanju kobnog
nesporazuma, koji donosi samo novo račvanje i nekontrolisano dalje širenje nesreće u
nepredvidljivim pravcima? Zašto je nemoguće poveriti se barem onome od koga, od
čije lepote, zavisi sav moj život?! Ne skrivati se i priznati sve, makar samo zato da se
nesreća ne bi širila dalje, ako su se prethodne nesreće već nepovratno zbile. Kako
smoći snage za takvo poverenje i gde naći hrabrosti potrebne za njega?

Da li bi Anika razumela? – to, u strogom smislu, ne spada više u analizu pripovetke

kao umetničkog dela, ali takvo pitanje je moguće, opravdano je i u temelju je, da se
tako kaže, svih ostalih pitanja, pa ga, prema tome, možda ipak treba učiniti delom te
analize. Jer, Krstinica i Anika uopšte nisu u istom položaju. Krstinica ubija jer
izravnava neke račune sa svojim mužem koje su njih dvoje "odavno razmrsivali" (34),
dok je Mihailo tu "bez značenja i nevidljivo sitan, kao povod i sredstvo" (34), našavši
se između muža i žene koji žive "u dubokoj i staroj mržnji koja je veća i jača i od njih
i od njega" (34); Anika, naprotiv, pre Mihailovog odbijanja, živi sa svojom
dozrevajućom lepotom u iskonskoj nevinosti sveta, sa mogućom ljubavlju koja je u
svetu čeka. Ta ljubav, međutim, mora biti velika i izuzetna, jer Anika sebe oseća kao
biće izuzetno. Onaj kome će se otvoriti mora biti dostojan nje. Istina je – to iz priče
nije teško iščitati – da je Anika, svesna svoje izuzetnosti, sa nje i gorda do oholosti, ali
dok u toj gordosti nije povređena, ona ne povređuje nikoga, pa ni sebe. Počeće da
izaziva, ponižava i zloupotrebljava druge, na razne načine njome zaluđene, tek kada
oskrnavi sebe. Njeni 'računi' sa Mihailom ne mogu se ni u čemu upoređivati sa onima
koje je Krstinica razmrsivala sa svojim mužem, jer Anika nije Mihailova žena, nego bi
to tek mogla biti. To bi se dogodilo da su, na sudbonosnoj raskrsnici, oboje krenuli
drugim putem. Takva raskrsnica je postojala.

Mihailo je saučesnik u zločinu. Do njega je došlo zato što je sa Krstinicom mladić

osetio varljivu sreću zadovoljene požude, sreću bez ljubavi, ali ipak takvu da mu se
činilo, kad je poznao ovu ženu, "da se pred njim otvara ceo božji veliki i lepi svet".
(32) To ubrzo vodi ka ubistvu; ono što je za Mihaila, međutim, nepodnošljivo jeste
spoznaja da je sve što je sa Krstinicom doživeo "od samog početka, bilo ovako
strašno, stidno i nemilosrdno" (34). Kod Andrića ni u najdaljem nagoveštaju nema one
razvedravajuće ironije, kakva postoji, recimo, kod Tomasa Mana u Josifu i njegovoj
braći, zahvaljujući kojoj je moguće "svečani čas pripovesti", u kojem se odigrao neki
događaj, razumeti tako da u jednom trenutku doživljena sreća ne gubi svoju vrednost,
niti taj 'čas' biva lišen svog dostojanstva, zato što će sreći uslediti nesreća. Man
naširoko, i s humorom, raspreda o ovoj specifičnosti "svečanog časa" u kojem se
određeni događaj zbiva, odnosno o njemu priča. Kod Andrića je doživljena sreća "u
osnovi" (33) samo grozota, epizoda na putu ka grozoti ubistva, a sreća ne samo da je
potrta, nego se, kad nastupi "otrežnjenje" (34), ona pokazuje kao nešto što svojom
strahotnošću i stidnošću onemogućava bilo kakvu sreću i u budućnosti, ukoliko bi ona
trebalo da ima ičeg zajedničkog s onim što se prethodno zbilo. U Mihaila će se
neizbrisivo urezati saznanje i osećanje da, "u osnovi", dodir sa ženom može doneti
samo krivicu, kajanje i strah, pa se takvog dodira valja kloniti koliko je god moguće.
Sve žene, "one malobrojne i bedne" skitnice i Ciganke koje "savladan željom nije
mogao da obiđe" (77) za sve te godine posle ubistva, a i divnu Aniku, od jednog
trenutka, on vidi kao "jedno lice" (77). Krstinica je, uz njegovu pomoć, ubila njegovim
nožem, a kad mu je opran nož vratila, on je osetio "šta će biti ako samo uzme nož u
ruku" (34), i nije ga uzeo. Da ga je uzeo, ubio bi on Krstinicu. Ovako, pošto je
pobegao, zanos koji je s njom doživeo biva anihiliran, život postaje trajna muka u
krivici, pritisak da se opere ono što se pranjem noža ne može oprati ne prestaje više ni
u jednom trenutku, iako prolaze godine. U svemu tome ono 'zversko' uslovljava i
određuje poremećeni ljudski život – sve do trenutka u kojem će se, na egzistencijalnoj
raskrsnici na kojoj će se naći, Mihailo suočiti sa pitanjem neće li velika lepota
anihilirati krivicu, kao što je ubistvo anihiliralo sreću zadovoljene strasti. U shemi
aspekata u kojoj nam se ukazuje Mihailov lik, javlja se jedna 'zverska' konstanta.
Mladićev "zanos od mesec dana, i ta beskrajna sreća koja je žuborila u njemu i
prelivala se bez senke, i sumnje, i pomisli na zlo" (33), sve to je "u osnovi" bilo ipak
samo zlo. Zadovoljena strast je zlo (kao, uostalom, i nezadovoljena). Ima li neke sreće
koja ne bi bila zlo? Kakva se fundamentalna greška mora izbeći, da bi se takva sreća
ostvarila?

Kako izgleda Krstinica dok se rve sa svojim mužem u Mihailovom prisustvu? "Pala je
po njemu kao što pada zver, kao što se ruši sneg ili provaljuje voda /.../". (32) Iako mu
ne preti neposredna opasnost, Mihailo, kad već nije odmah sam ubio Krstinicu i tako
vratio 'u red' svet koji je iskočio iz zglobova, beži. I šta je tad s njim? "Osetio se
proklet i gonjena zverka." (37) Među ljudima koji su 'ovce' i 'mravi', on ne može da
nađe mira. Ali, posle više godina patnje kakvu podnosi onaj ko se oseća "proklet i
gonjena zverka", Mihailo susreće veliku lepotu koja ga zove sebi. Šta ima lepše od
đurđevdanskog uranka sa devojkom kakva je Anika, i šta život uopšte može više da
pruži! No, takvoj devojci kakva je Anika, kada te zove, ne treba odgovarati sa 'ako
budem živ'. Prisiljen da je pogleda u lice, on u njenom pogledu vidi nešto što ne treba
izjednačavati s onim što njega proganja i potajno muči, ali što se u njemu, u njegovim
očima, izjednačava: "U njega je gledala Krstinica svojim zverskim pogledom /.../" (41)
Pomešati i izjednačiti Krstinicu s Anikom je greška. Ali, da li je već sve izgubljeno?
Sam pripovedač insistira na tome da je s ulaskom Anike u Mihailov život, sa samom
njenom pojavom, dakle zahvaljujući njenoj lepoti, jer drugo šta on o njoj ne zna,
postao moguć preokret, ozdravljenje, spas. "Njemu sinuše vidici" (39). Više od toga –
"Podizala ga je od zemlje već sama pomisao da ima nešto na ovom svetu što bi moglo
da vrati život od pre one zore u hanu." (39) Šta je to 'nešto'? Čitalac uopšte ne mora
biti u vlasti neke posebne kalomanije, niti ispunjen panestetskim predrasudama, da bi
odgovorio na to pitanje. Ovakva pomisao, koja podiže od zemlje, a ispunjena je
odgovarajućim prethodnim utiscima, budi nadu, jer lepota je, pored ostalog, lepota i
zato što obećava, a velika lepota obećava mnogo, svekoliki svet u kome je živeti sjajno
– ako, naime, ona bude dodirnuta. 'Imati' je znači – tako se čini – zadobiti 'sve' u svetu,
ispuniti svoje vreme nečim što je blagotvorno i neugrozivo. U Mihailovom slučaju, to
bi značilo: moguće je, ipak, oprati se, dekulpabilizirati, početi život ispočetka.

Raskrsnicu na kojoj se Mihailo našao odredio je Andrić jasno. Šta biva kada Mihailo
konačno izgubi nadu da će se pomoću Anike spasti? "I odmah poče da ustupa kao
zverka koju su saterali u tesnac." (41) "Gonjena zverka" ostaje, odnosno ponovo
postaje "zverka koju su saterali u tesnac", i to zato što u pogledu one koja treba da ga
spase vidi nešto zversko iz pogleda one druge. Ima li tu igde ičeg ljudskog? Može li se
čovek otrgnuti tom zverskom u sebi i oko sebe, i utvrditi u svojoj ljudskosti? I uz
pomoć čega prevladati 'zver' u sebi, i okrenuti se od zveroobraznosti svih i ružne
skučenosti svega oko sebe, u svetu u kojem valja živeti sa ljudima koji, ako ne liče na
ovce, onda podsećaju na mrave? U kojem se ne može imati poverenja ni u koga, kad je
nešto zaista strašno na duši, i u kojem se nema s kim porazgovarati ni o sudbini velike
lepote, ni o istini života.

Nije, naravno, nikakvo čudo što su Mihailu, kad je sreo Aniku, 'sinuli vidici'. Jer, kad
čitaocu treba pokazati kakva je Anika, onda se o njenoj lepoti progovara ubedljivo, i to
se čini iz perspektive kajmakamove, onoga, dakle, ko gleda "očima čoveka zrelih
godina, kad mu se čini da poznaje pravu vrednost života, a u isto vreme oseća i vidi da
mu se taj život izmiče i krati" (60), čoveka kome je dato da Anikinu lepotu prigrli,
"kao da je našao i poznao nešto znano i davno izgubljeno" (60), tako da je, dabome,
pred tom lepotom zastao. Neki iskonski sjaj bivstvovanja objavljuje se u Anikinoj
pojavi, i to ne samo znalačkom oku čoveka zrelih godina, koji ga prepoznaje: lepota
odvodi ka tom iskonu i one tuplje, i najtuplje duše. Čak i Nazif, "krupno i blesavo
momče iz begovske kuće, mirna budala, mutava i gluva" (44), donosi Aniki svaki dan
sve više šećera, ne bi li joj se nekako i on umilio, pa kada mu to ne polazi za rukom,
jer mu ona daje znak "da je to još uvek malo" (44), odlazi "žalosno mumlajući" (44),
dakle kao neka životinja, da nabavi još šećera. Ne može se znati šta nesrećni Nazif
oseća dok se s njim zbijaju ovakve šale, teško je i pretpostaviti. Sigurno je jedino to da
lepota privlači i njega. Međutim, kako se sjaj lepote ukazuje kajmakamu, čoveku u tim
stvarima iskusnom, o tome smo obavešteni. "Celo to veliko skladno telo, svečano u
svom miru, sporo u pokretima kao da je zamišljeno samo o sebi, bez želje i potrebe da
se ravna prema drugima, kao bogata carevina: dovoljno samo sebi, nema šta da skriva
i nema potrebe da ma šta pokazuje, živi u ćutanju i prezire tuđu potrebu za govorom."
(60) Kako onda da ne sinu vidici; da se ne probudi nada; da se ne poveruje da će se iz
zverske sumračnosti na koncu ipak izbiti u svetlost istinskog ljudskog bivstvovanja u
lepoti! Takva nada 'podiže od zemlje' i vodi na put na kome valja lepotu dodirnuti.

U odlučujućem trenutku, međutim, pokazuju se značaj i neophodnost značenjske

konstante koju pripovedač koristi da bi u bitnom odredio Mihailov lik. U čemu je
ambivalencija koja vlada njime, to će biti pokazano, da bi se naposletku razrešila
nesrećno po junaka. Kada je u Anikinom pogledu već video – učinilo mu se da je
video – Krstinicin zverski pogled, Mihailo se na dramatičan način, osećajući i sam da
je to kulminativna tačka, suočio sa svojom sudbinom. "Za sve to vreme oni su se
gledali netremice, kao što se gledaju ljubavnici u prve dane, ili dve zverke koje se
sudare u šumskom mraku i vide jedna drugoj samo zenice. Konačno, i najdužem
ljubavnom pogledu dođe kraj." (41)

Da su Anika i Mihailo došli u priliku da se doista gledaju kao ljubavnici, što će reći:
da je nada, pobuđena lepotom, bila jača od krivice i prevagnula, do tragedije ne bi ni
došlo, lepota bi služila ljubavi a ne taštom uživanju moćnika ovog sveta, izazivanju
kletve nemoćnih ili izluđivanju onih koji su lepoti nedorasli ili su je nedostojni.
(Uostalom, ima li ikog ko bi u potpunosti bio nedostojan lepote, ako već nema nikog
ko je ne bi ni u kojem smislu bio potrebit?) Andrić se, u opisu odsudnog trenutka,
vratio konstanti 'zverskog', uvodeći sad, međutim, u igru jedno kapitalno
"ili". Ljubavnici u prvim danima i dve zverke koje su se sudarile u šumskom mraku, to
nipošto nije isto. Vezom koju stvara ovo sudbinsko "ili" izriče se šta se nije desilo, šta
nije uspelo, kako je promašeno ono što bi bilo spasonosno, ali je rečeno i šta je tošto bi
moglo da spase Mihaila, od onog što je već bilo, i Aniku, od onog što će biti. Kada bi
oni bili ljubavnici a ne zverke, to bi, upravo po ljubavi, koja je više od dodira kakav je
dat kajmakamu ili Jakši, a pogotovu se razlikuje od onog što je dato, i nije dato,
drugima, bio ljudski, to jest uistinu ljudski, a ne 'zverski' život. On nije morao biti
takav, ali da takav ne bi bio, nada mora pretegnuti nad krivicom, lepota mora
preobraziti zločin ponet u duši i, kao mračna senka, stalno prisutan. Andrić je izgradio
priču na činjenici da ljubav nije prevagnula, da ono spasonosno u njoj nije porazilo
nesreću, prošlu i buduću. Zločin je anihilirao već proživljenu sreću, koja "u osnovi" to,
dakle, nije ni bila. Ljubav koja je samo moguća, ali se nije ostvarila, nije anihilirala
zločin i njegove posledice. Da li to znači da je – shodno Anikinim vremenima– ljubav
slaba, da je nedovoljno jaka, ukoliko treba da bude izvor sreće, a ono što ljubav
pokreće i održava, lepota, da je isuviše moćno kad treba da unesreći i odvede u
propast?

Andrić je dopustio jedno "ili": postojalo je, dakle, raskršće, a ne samo jedan put
pobede zverskog. Ako su se Anika i Mihailo netremice gledali kao ljubavnici ili kao
zveri u tami, da li to znači da u susretu i dodiru koje nazivamo 'ljubavlju' uvek i nužno
ima i nečeg od sudara zverova, dakle nepoverenja i opreza zbog straha od uvek
mogućeg ugrožavanja, ali i nagonski neizbežne agresivne želje i potrebe da se
ugrožava, napada? Ili je reč o jednom "ili" koje iz ljubavi isključuje sve 'zversko',
barem u onoj meri u kojoj je iz susretanja zverki "u tami" isključena 'ljubav'? Da li se
desilo ono što se svakako moralo desiti ili je samo Mihailo pogrešio, navodeći Aniku
da ona takođe pogreši, produbljujući, tako, sveopštu pogrešnost svega što se ljudima
dešava dok žive u vlasti svoje i tuđe sujete, straha, koji osećaju i izazivaju, i krivice,
nastale zbog onog što rade drugima i onog što rade sebi? Tačno je i jedno i drugo.
Ljubav je doista spasonosna, očaravajuća, rasvetljava dušu iskonskim sjajem
bivstvovanja. Ovo nije puka interpretativna nadogradnja. Pripovedač ne želi da to
prepusti nagađanju ili nedovoljno utemeljenom zaključivanju. Naprotiv, on želi da
podvuče nezamenljivu važnost ljubavi prema lepoti i lepote same, u njihovom
egzistencijalnom aspektu, u zasnivanju i održanju egzistencije. Kad u Aniki ugleda
Krstinicu, Mihailo se rastaje s devojkom, a nada da će ga ona spasti napušta ga. To,
međutim, nije kakav bilo rastanak. Anika je iz njega izvukla krajnje konsekvence. Za
Mihaila se, pak, kaže sledeće: "Godinu dana ga je držala misao na Aniku. Sad je gubio
tu misao, i bilo mu je isto kao da gubi život sam." (42) I pre nego što je doista postala
njegova, Anika je bitni oslonac i sadržaj njegovog života, od trenutka kada ju je
ugledao; usamljena i krivicom razjedana duša ispunjena je devojčinom lepotom i
zahvaljujući tome živi. Ono što rad, napor, poslovi, briga i računica, sticanje i trošenje
nisu mogli, to je mogla već i sama misao na Aniku – praznina života je ispunjena, zjap
življenog vremena više nije strašan. Izgubiti i tu misao isto je što i izgubiti život sam;
njegovu prazninu ponovo mogu zatrpavati samo rad i bolno iščekivanje da se stvari
razreše, da se svet vrati u zglobove iz kojih je iskočio. Mihailo će krenuti da, ubijajući
Aniku, ubije Krstinicu u njoj; kao što Anika, postajući "džizlija višegradska" (61),
poništava izvornu čednost svog bića, ali da bi time izvršila udar na Mihaila u sebi.
Gubitak lepote obostrano željenog, ali neostvarenog života iznad onog normalnog
'ovčijeg' i 'mravljeg', pogađa pre svega Aniku, ali treba da zaboli Mihaila bar onoliko
koliko je njeno javno razvraćanje nepodnošljivo normalnim žiteljima kasabe, jer
privlači i mami one koji nisu onakvi "kako bog zapoveda" (45), pa gamižu ka njoj,
razvraćenoj. I misao o lepoti treba čuvati i spasavati koliko i lepotu samu, koliko i svoj
jedini život.

Ljubav spasava, kad se ostvari. S druge strane, prirodno je što u susretu dvoje ljudi
nije moguće potpuno samoizlaganje, kada postoji neka strahota koja se u životu
jednog od njih već dogodila. Ljubav jeste, pored ostalog, ovakvo, potpuno
samoizlaganje drugom, to jest voljenom biću. Ali, ako je čovek već određen nekom
velikom greškom, makar i ne bio njome vidljivo stigmatiziran, a takav je Mihailov
slučaj, pokušaj da se u nekoj apsolutnoj otvorenosti, prostosrdačnosti i poverljivosti
neko drugi uvede u sopstveni život ne obećava nepomućenu, pa ni pomućenu, sreću
ljubavi. Oprez je neizbežan, ne samo kad je reč o 'normalnim' ljudima, nego, na
drugačiji način – kao svojevrsni pojačan vid pažnje i obzirnosti – upravo u ljubavi,
koju treba čuvati od iskušenja i štedeti je za lepotu življenja. Ljubav bi morala biti
veća od greške koju onaj ko voli skriva ili naprosto uklanja sa vidika voljenog bića, ali
da bi bila takva, ona sama mora biti slobodna od svake greške i pogrešljivosti. Događa
li se ikad da se stvari tako ugode?! Ako postoje ljudi koji imaju snage i
za takvu ljubav, to je retko. Kada se u Pesmi nad pesmamakaže: "Lepa si dragano
moja (prijateljice moja, voljena moja, devojko najbliža mome srcu),/ i nema mane na
tebi", shvatamo da je za buđenje i trajanje ljubavi veoma važna lepota 'bez mane', ali
je isto tako neophodna svežina ljubeće duše, energija koja daje samopouzdanje
ljubavi, i onoga ko voli učvršćuje u uverenju da je sama ljubav vrednost zarad koje
treba biti spreman i za mane, greške i egzistencijalne naprsline kod voljenog. To,
međutim, onda nema više neposredne veze sa njegovom lepotom i počiva na nečem
drugom. Nije sasvim nedopušteno očekivati u ljubavi istrajnost ove vrste, ali ne treba
zaboraviti ni to da se živi u vremenu i neprilikama sveta kakav već jeste, a ni jedno ni
drugo ne povećava energiju ljubeće duše, ne pogoduje njenoj svežini, poletnosti,
entuzijazmu, ne hrani je, kao što ne čuva ni lepotu. Ljubav bez greške retka je kao i
lepota bez mane, kao i voljeno stvorenje koje u sebi ne skriva nikakvu grešku.

Čovek se, u stvari, uvek, pogotovu u stvarima ljubavi, investira u nešto nepoznato. Ali,
ako je egzistencijalno ulaganje neizvesno, to ne znači da nužno vodi u nesreću, a
prosečno normalan život je takav, između ostalog, i po tome što svojim pravilima,
običajima i ugovorima obezbeđuje od ekstremno nepovoljnih ishoda. Kultura u celini,
sa svim omekšavajućim pravilima ali i prinudama koje predviđa, zato i postoji da bi se
na najmanju meru svele nepovoljne mogućnosti, nepredviđeni slučajevi, ugrožavajući
odnosi. Carstvo 'normalnosti' i carstvo trenutno vladajuće kulture umnogome se
poklapaju. Nesporazumi su česti, ali njihove posledice nisu i ne moraju biti ekstremne.
Kultura oblagorođuje naravi utoliko što sprečava ili bar ne podstiče ekstremne
reakcije, što navodi na pomirljivost (biti 'kulturan' i pomirljiv neretko znači isto), ili
čak na rezignaciju, samozatajnost. Međutim, kada dođe do ozbiljnih egzistencijalnih
nesporazuma, gorda duša će radije uzvratiti tako što će ignorisati norme kulture,
prekršiće moralne zabrane i prkositi osudama zbog sablazni, čak će te osude tražiti –
izazivaće ih, samo da ne okrnji svoj ponos. Upravo tako reaguje Anika. U ovome je
ona veoma slična s Nastasjom Filipovnom iz Idiota; kao i kod nje, međutim, prkošenje
normama i borba s tuđim dušama, pokrenutim (zaluđenim!) lepotom i ispunjenim
željom, neće ostati bez posledica. Čovek je uvek, hteo-ne hteo, prikopčan na mrežu
vladajućih normi, i kada se sam isključi iz nje, to ne znači da se oslobodio njenog
delovanja u sebi. Ta mreža je interiorizovana, i sankcija uopšte ne mora doći 'spolja',
iz sveta. Doći će zaobilaznim putevima, 'iznutra', pa obe ove junakinje, slične po
velikoj lepoti i gordosti (Jevgenije Pavlovič u Idiotu govori o "demonskoj gordosti"
Nastasjinoj) naprosto 'traže' nož koji će ih kazniti i idu mu, tako reći, svesno-nesvesno
u susret. (Zanimljivo je da, kada ih taj nož stigne, ni jedna ni druga ne iskrvare; i
Dostojevski i Andrić posebno naglašavaju to.) Svesne da treba da budu kažnjene, i
jedna i druga od jednog časa žive sa duševnim sadržajem koji nalazi izraza u
neponovljivim Anikinim rečima: "Osevapio bi se ko bi me ubio."

Važno je zapaziti da neposredni povod za ovaj iskaz najdalekosežnijeg značenja daje

jedan od 'životinjskih' likova iz "logora", "neki bogat i besan Turčin iz Rudog" (72),
koji nasrće na druge posetioce-pretendente, galami unaokolo i "zabada svoj veliki nož
u kapiju" (73). Preko motiva noža, koji u celini priče igra tako veliku ulogu, ova scena
nagoveštava, ali u svojevrsnom parodijskom registru, tragični kraj Anikin. Moć
Anikine lepote pokazuje se tu sa neobičnom očiglednošću. Iznervirana Turčinovom
galamom i pretnjama da "večeras mora nekog ubiti" (73), Anika u čarapama izađe i
otera ga s nekoliko reči. Ovog pijanog bednika čitalac vidi kako je, dok je lice u lice sa
Anikom, "ukleštio pijanim očima i sve nešto žvaće i guta", "zaboravio je da ima nož, i
da je išta govorio, i stoji kao da čeka da ona njega ubije" (73). Što Anika s prezirom
gleda na ovakve i njima slične spodobe i oseća se nadmoćnom, to, dabome, nije
nikakvo čudo. No, ona gadljivi prezir i hladnu ili podsmešljivu nadmoćnost ispoljava i
prema onima koji to ne zaslužuju u tolikoj meri, ili za to daju manje povoda nego,
recimo, ovakav neko ko mlatara nožem po njenom dvorištu. Utoliko ono: "Osevapio
bi se ko bi me ubio" može ona, doduše, da izgovori naglas, ali, ipak, samo "za sebe"
(73). To nije nikome upućeno doli njoj samoj, deo je solilokvija čiji mali deo stiže do
ljudi, i to posredstvom drugih, slučajno prisutnih pripadnika "logora", ljudi koji
nemaju čime imponovati čitaocu. Dato im je da kasabi prenesu odlomak Anikinih
misli izmamljen groteskno-smešnom scenom, iz kojeg progovara istina njenog bića.
Drsko izazivanje okoline praćeno je ponornicom ove istine u njoj. Što su posrednici te
istine nedostojni, ništa ne menja u njoj. Krivica i želja za kaznom jače su, vidimo, od
straha. Anika ne živi za budućnost. Svesna moći svoje lepote, i onda kad je zbog nje
mrze, ona se ne plaši ni mizernih nakaza, kakav je Turčin iz Rudog, ni crkvene vlasti,
ni svetovne; niti se uopšte plaši. Kao i Nastasja Filipovna, Anika čeka trenutak, i onog
ko će je kazniti za sablazan; njena bezočna izazivanja su u određenom pogledu
prizivanje tog trenutka, te ruke. Razlika je, pri tom, između nje i Nastasje Filipovne u
tome što je Nastasju 'razvratio' Tocki, a ona u sablažnjivi život bludnice odlazi sama,
svojevoljno, da pokaže šta sve može i na šta je sve spremna – "Svašta ja mogu učiniti"
(40), upozorava ona Mihaila – sporeći se u sebi na taj način trajno sa njim, s kojim se
na raskršću svog života gledala dugim ljubavničkim pogledom, netremice.

II

Kletva je izraz nemoćne mržnje. U mržnji su spojeni napor i želja da se biće koje se
mrzi uništi ili da mu se nanese bol. Kad je lišena sredstava da efikasno deluje u svetu,
ili je omraženo biće zaštićeno, pa se njegova patnja i propast ne mogu postići bez
priliva dodatne snage, mržnja traži zaobilazne puteve. Slabost je ne čini manjom,
naprotiv, često je pojačava, pridružuje joj kivnost i gnev, i produžava joj vek. Kletvom
se ona zadovoljava na simboličkom i fantazmatskom planu. Odušak koji tako nalazi
ponekad je sasvim smiruje, ponekad je razblažuje. Kada se već ne mogu izdejstvovati
u stvarnosti, nesreća i uništenje se barem prizivaju; pozivaju se više i najviše sile,
nekad dobre, nekad zle, da onome ko se mrzi naude u budućnosti: što nije stvarno sad,
biće; valja čekati, ali se zato barem, kad je reč o zlu koje je namenjeno adresatu kletve,
mašti i jeziku može pustiti na volju. Neka sile od kojih se traži pomoć nađu načina da
priželjkivano zlo sprovedu u delo! Osim što ima kompenzatorni karakter i ukazuje na
nedoraslost preprekama koje se isprečuju, kletva, dakle, može biti i svojevrsni
konformizam mržnje i ukazivati na nespremnost da se lično dela. Mržnja i kukavičluk
nisu nespojivi, kao što to nisu ni mržnja i slabost. (Slično je sa vradžbinama; ako duša
ispunjena mržnjom, ali zaptivena i osujećena, ne može da se ispolji direktno, ona se
ponekad od čini koje baca nada svom smirenju, to jest uklanjanju razloga za mržnju ili
barem oslobođenju od nje.)

Poverenje u kletve (ili vradžbine) je 'primitivno' i besmisleno, ali sa nemoćnom

mržnjom u sebi nemoguće je živeti, pa je pitanje koji izlaz iz takvog nepodnošljivog
stanja stoji na raspolaganju. Jedan od njih je ludilo, ako je dopušteno to nazvati
'izlazom'. Izlaz je i u zaboravu. Izlaz je i u povećavanju moći koja obećava ili doista
donosi pobedu nad onim što je omraženo. Privremeno, i puko zamišljanje nadmoći
donosi nešto. Izlaz je, ali redak, u opraštanju predmetu mržnje i pomirljivom
saživljavanju s njim. Izlaz je, možda i ponajbolji, u okretanju životne energije, koliko
je ima, u nekom drugom pravcu, gde je moguća samoafirmacija, pa se ugrožavanje,
osujećenost i sve drugo što daje povoda za mržnju naprosto više ne javlja. Izlaz je,
naposletku, i kletva: afekat sabijen u odgovarajuće reči zamenjuje unekoliko ono
stvarno.

Kada su, međutim, kletva ili vradžbine važeći deo kulture neke zajednice, onda
poverenje u njih i nije tako besmisleno. Ukoliko nesreća pogodi ('stigne') nekoga ko je
omražen, to se tumači kao kazna koju su oni koji kunu ionako već tražili od nadležnih
sila, pa je ona sad – logično – naprosto stigla. Onaj koga kunu i sam pripada kulturi u
kojoj živi. Racionalno i svesno on može ne hajati za kletvu i biti 'iznad toga', ali, i
svesno i nesvesno, razlozi koji iza kletve stoje mogu ga ispuniti strahom, brigom,
zebnjom ili osećanjem krivice: kao i sve drugo, kletva je za njega znak koji mu govori
nešto o njegovim vezama sa ljudima i svetom u celini.

Moglo bi se razmišljati o vezi između poverenja u dejstvo kletve i dejstvo žrtve,

odnosno u učinak prinošenja žrtve, u pojedinim kulturama. Prizivanje dobra i
prizivanje zla na takav način ne moraju proisticati iz iste nemoći, ali svakako nisu ni
ispoljavanja racionalno kontrolisane moći i umnog uvida u uzročno-posledične veze.
Razum i um, s druge strane, svakako nisu isto što i život duše, uobrazilja, rad želje.
Zadovoljiti želju je bolje nego ne zadovoljiti je, a da li će se to postići uz pomoć
razuma, uma ili nekako drugačije, naknadna su pitanja.

Andrić se razumeo u fenomen mržnje. I u Anikinim vremenima dao je dokaza o tome.

Smisao povezivanja delova pripovetke koji se odnose na popa Vujadina, Aniku i
Tijanu u jednu celinu razjašnjava se u analizi upravo ovog fenomena.

Aniku su omrznuli mnogi. Sve žene u kasabi (48), a i izvestan broj muškaraca, recimo
pojedini očevi zabludelih, njome zaluđenih sinova. Takvi su gazda Petar Filipovac i
prota Melentije, otac Jakše Đakona. Nije bilo nikog ko nije video kakva sve čuda i
pokore, i kakvu nesreću može da izazove "žena otpadnica" (43). "Mnogo se toga
poboravilo, a mnoga je muka ostala zauvek neviđena i nekazana" (43). O tri kletve,
upućene Aniki, saznajemo, međutim, izrikom, iako ne u istoj meri neposredno. Kakvih
je još, i koliko, izliva mržnje bilo, ostaje da se, na osnovu toga, naslućuje. U
tumačenju pripovetke, od ovakvih naslućivanja važnije je, naravno, razumeti
međusobnu povezanost kletvi o kojima saznajemo, jer se preko njih mogu sagledati
tip, stepen i smer povreda reda u svetu, koje je Anika izazvala. Nije svaka povreda
reda ista, niti je podjednako teška i nepodnošljiva. Ne izaziva svaka povreda
normalnog stanja stvari u svetu istu mržnju.

U jednom trenutku izgleda da je Jakša kako-tako u nečemu zamenio Mihaila u

Anikinom životu. Primala je, "izgleda" (53), samo njega. U njihovim ljubavnim
noćima bilo je prisnosti kakva se, inače, u običnom 'bludnom' odnosu, ili odnosu s
bludnicama, uglavnom ne postiže. Odbačeni Jakša podseća Aniku na njihova noćna
šaputanja, "nejasne reči iz minulih noći, razumljive samo njoj i njemu" (58). " – Ja
kažem: 'Anika, sviće', a ti mi dlanom pokrivaš oči..." (58) Poezija zajedno
dočekivanog svitanja u dugim milovanjima znak je da je, bar što se Jakše tiče, posredi
ljubav, a ne samo neka opijenost čula, a iz gesta nežnosti s kojim mu Anika 'pokriva
oči' naslućuje se da mu ona, bar donekle, uzvraća. Međutim, kad prota Melentije
zatraži pomoć vlasti da bi zaluđenog sina otrgao iz zagrljaja bludnice, pošto pretnje
nisu pomogle, a isto tako ni preklinjanja (53), Anika odbacuje Jakšu, konačno i
neopozivo. U njoj je hladni prkos (59), ona, u svojoj gordosti, reaguje veoma osetljivo
i bez imalo odlaganja, čim se oseti i najmanje povređenom. Prota je ljut i očajan zbog
Jakše, a da pri tom i ne zna da ga se sin pred džizlijom odrekao, kad ga ona šalje
natrag ocu, to jest 'vraća' mu ga s uvredljivim prezirom. " – Nemam ja oca. Ti znaš
dobro." (58), tim rečima pokušava Jakša da otkloni njenu ljutnju i ostane kraj nje,
njen. Ostaje da se zamišlja na osnovu čega Anika može i treba da 'zna dobro' da je
Jakša pregoreo oca zarad nje. Sam prota, to je i bez velikog domišljanja jasno, jedva
da bi u svom nemoćnom stidu zbog sinovljevog ponašanja bio više nesrećan nego što
već jeste, sve da odnekud i može znati za ovo Jakšino odricanje. Gledati sina obuzetog
poročnom ljubavlju nije toliko nepodnošljivo stoga što je posredi porok, već zato što je
posredi 'slepa', ali ne i za lepotu slepa ljubav.

Odreći se oca pouzdan je znak odricanja od reda u svetu, koji se ne zove uzalud
'patrijarhalan'; predstavlja, makar i privremeno, poricanje tog sveta, kako bi se
udovoljilo želji koja se razbuktala i teži da se zadovolji, sa čim se, međutim, u ovom
slučaju, meša i svojevrsna fascinacija lepotom, koja svemu daje karakter ljubavi. "Ali
te su ga reči očito opijale kao i ljubav sama, i on nije znao ni šta radi ni šta govori."
(58) Mladić je, dakle, veoma zaljubljen u Aniku; šta tu još ima da traži otac, čemu bi
još imao da služi poredak patrijarhalnih vrednosti?!

Od nežnosti i ljubavi koju pruža Jakši, u Aniki je, međutim, jača volja za vladanjem
nad njim. Svakodnevno je ona u prilici da vidi i oseti na šta su sve spremni oni koji
čine "logor" oko nje, dokle se mogu srozati i kakve sve nedostojne, ponižavajuće i
smešne stvari rade, ne bi li joj se približili. Neki od onih, recimo, koji beznadežno
čekaju, po svu noć delju drvo i puše (45) u njenoj avliji. Ali, Jakša nije kao ti koji
delju čekajući, ili kao Ristićkin sin, koji pred Anikinim vratima "kopa nogama", ili kao
Tane Kujundžija, kome "dođe tesna koža na licu" (64) kad se nađe oči u oči sa
Anikom. S Jakšom je Anika dospela do prisnosti koja joj omogućava da ovlada
njegovom dušom, celim njegovim bićem, koje joj se prepušta. Jakša želi lep odnos sa
Anikom, pa, prema tome, nije običan član "logora". Anika, pak, osećajući svoju moć,
obećava na rastanku, "smešeći se" (58), moguće ponovno viđenje o Maloj Gospojini,
budući da Jakša na svaki način želi da ostane u nekoj vezi s njom, da je ponovo vidi, i
nipošto neće da bude njena puka mušterija. No, obećanje koje je dobio samo je
prividno izlaženje u susret takvoj njegovoj ljubavnoj želji. Anika se nadmoćno,
"mirno, bez reči, bez saučešća ali i bez podrugljivosti" (58) – za toliko je on svakako u
prednosti u odnosu na druge; nema podrugljivosti – smeši ustreptalom Jakši, ali
ispunjenje obećanja će poslužiti samo tome da pokaže kako je u njenoj vlasti ne samo
sin, nego i taj otac koji bi da vrati stvari u red. Upravo na veliki crkveni praznik
pokazaće ona tom popu šta sve može. Prota se već pre toga "sa dušom punom gorčine"
(55) vratio od kajmakama, od koga je tražio pomoć. Ali, pravi izazov će tek doći.
Kada i kajmakam podlegne Anikinim čarima, ona će proti uputiti izazivačko pismo.
To je, tako reći, predigra za njen blasfemični odlazak u dobrunsku crkvu na Malu
Gospojinu. U pismu će Anika suprotstaviti svoje dostojanstvo bludnice dostojanstvu
sveštenika, čije ljubavne pustolovine ona nije smatrala za potrebno da razobličava, pa
ne dozvoljava ni da nju neko uči redu. Ona je to što jeste. Ona jeste. Licemerni
zatočnici 'reda' ne mogu joj ništa. Moć njene lepote je veća od njihovog pozivanja na
red, i samog reda. Čuvari reda su u njenoj vlasti, kao i protin sin. "A ti se nađe čovjek
da mi pošalješ kajmakama i zaptije. Bolje bi ti bilo da si dirnuo guju pod kamenom. E
znaj, proto, da mi je kajmakam dolazio još dva puta i da sam mu otpasala sablju kao
djetetu, i da mi je onako star držao legen i peškir, ako ti je milo čuti." (62) Ovakve
razmetljivosti u bestidnosti ne bi bilo da Anika pouzdano ne oseća, i ne računa s tim,
da će čak i ostareli kajmakam pre krenuti za svojim nagonima, za pogledom koji traži i
nalazi lepotu, "nešto znano i davno izgubljeno" (60), nego što će stati u odbranu
javnog morala.

Sve to, naravno, pogotovu posle pisma, budi u proti Melentiju mržnju, jer je uvređen i
ponižen, kao otac, kao sveštenik, najzad i kao onaj kome se bludnica s visine
podsmeva što je "preskakivao plot u Nedeljkovice" (61), pa zamalo da ga pri tom
Nedeljko ubije, kao nekog jazavca u kukuruzu. Njegova je mržnja, dakle, sasvim
prirodna i razumljiva, ali je i nemoćna. Ako već i kajmakam, "onako star", drži legen i
peškir Aniki, kome se obratiti za pomoć? Preostaje još Bog, poslednji jemac i zaštitnik
reda u svetu. I prota mu se i obraća: kune. "Pričalo se da je proto, videći šta se dešava
u kasabi, držao u dobrunskoj crkvi kletveno bdenije, u izvrnutoj odeždi i sa svećama
zapaljenim naopako." (62) Sve se u svetu posuvratilo, proti izgleda da je izopačenje
doseglo krajnje, već neizdržljive granice, pa i u ovom ritualu sve treba da je izvrnuto.
Nije posredi molitva, i ne priziva se dobro, već "kletveno bdenije", priziva se zlo, koje
treba da stigne 'guju pod kamenom'. Da li je prota doista držao ovakvo bdenije?
"Pričalo se..." Možda se samo pričalo, ali u osećanju i razumevanju onih koji su pričali
stav prema Aniki uopšte, i njenom drskom pismu, posebno, nalazi svoj izraz. Pričalo
se o 'bdeniju' koga je bilo ili ga je, svakako, moralo biti – svejedno. Mržnja i osuda se
moraju ispoljiti, pa kako god, u kletvenom obredu ili u priči o njemu. Jer, kada ni
carska vlast više ne štiti priznati red, ljudi se osećaju nemoćni. Ali, pogled se uvek
mora nekud usmeriti. Opšte mišljenje ili javno mnjenje čini ono 'što se priča', a
pouzdanost podataka na koje se u tome pozivaju oni koji pričaju od drugostepenog je
značaja. Kletveno bdenije, stvarno ili iz pričanja ljudi, priprema zaključak, jedini
moguć kada se ne vidi drugi izlaz, to jest kad je omraženo biće pod zaštitom: "trebalo
je čekati božju ruku" (62).

Kletva Ristićkine snahe predočena je sa punom konkretnošću, doslovno. Ako su proti

vezane ruke, tek je Ristićkinoj snahi i samoj Ristićki nemoguće da nešto protiv Anike
doista preduzmu. One su pristojne i normalne. Snaha, kao supruga i majka, žena od
reda, ne zaluđuje, razume se, nikoga, ničim. Ni kajmakama, ni bilo koga drugog, ona,
kao ni neka druga žena njoj slična, neće, naravno, navesti na misao da je posredi čudo
od lepote, niti uostalom na bilo kakvu misao. Njena svekrva je svojim pričama po
čaršiji dovela u pitanje moć Anikine razbludne privlačnosti, i ova joj, opet promptno,
uzvraća. Videće se da li je njoj moguće odoleti! Anika ne dopušta da se na ovaj način
posumnja u nju i želi da ponizi one koji to čine, likujući pri tom nad njima. Ristićka se,
kad je saznala za svoj poraz, obeznanila i, oblivena penom, "nije dolazila sebi nikako"
(47). To može samo da pojača snahinu mržnju prema Aniki. Pre nego što se, savladana
tom mržnjom, i sama ne obeznani, ona čini jedino što joj je moguće, obraća se Bogu.
Pred kandilom i krsteći se, ona kune. Šta ponižena supruga želi Aniki? " – Dabogda,
ženo, bijesna hodila, u lancima te vodili; dabogda se gubom razgubala; sama sebi
dodijala; smrti željela a smrt te ne htjela! Amin, Bože, veliki i jedini. Amin. Amin."
(47)

Onaj ko bi hteo da prouči poetiku kletve ili rad imaginacije u prizivanju zla na nečiju
glavu, svakako bi trebalo da se osvrne i na ovaj primer iz Andrićeve pripovetke. Ovde
je bitno zapaziti da samo kunjenje produbljuje nemoćnu mržnju koja ga je izazvala,
tako da ona, u tom dodatnom kletvenom autoaficiranju, obara na zemlju onu koja
kune. Od Boga se traži možda već i previše zla, osvetnička žudnja postaje prejaka i
neizdržljiva. Ali, makar i ovako, kletva postiže naknadni efekat smirenja. Kad dođe
sebi, snaha se vraća ponovo Bogu, na drugi način, tako što pali kandilo koje je u padu
ugasila, i, "sa rukama skrštenim u krilu", čeka svog čoveka. Zlo nije namenjeno
njemu, nego Aniki. Ni mržnja nije usmerena prema njemu, nego prema zloj bludnici.
Porok je kod nje, ne kod gamižućih mušterija. Naravno, nevolja je kad je zlo tako
privlačno.
I o ovome mora da se nekako pričalo, jer Anika saznaje za kletvu, iako je Ristićkina
snaha klela u potpunoj samoći, samo pred Bogom i kraj usnulog deteta. I kao što su
Aniku priče o kletvenom bdeniju – logično je pretpostaviti – dodatno podstakle da
ispuni obećanje Jakši i da na Malu Gospojinu ode pred protinu kuću i time ga ponovo i
još više nego pre toga ponizi i izbezumi, tako i na vesti o kletvi Ristićkine snahe ona
uzvraća porukom, koju je čak i Ciganki kojoj je povereno da je prenese bilo zazorno
da izgovori, da joj kletva ne može ništa, a novac, isprosipan pred njenim vratima,
vraća; nema šta da naplati. Anika ne dira nikog prva. Dolazi joj ko sam hoće. Ali ako
neko na bilo koji način dirne u nju, ona neće ostati dužna odgovora.

Preterana i nekako već umnogom suvišna, likujuća bezočnost Anikina navodi čitaoca
da se upita: da li kletva, doista, ne može ništa. Ona, naravno, ne može ništa, bukvalno
uzeto; na takve se molbe Bog ne odaziva ili se odaziva koliko i na sve druge, a svako
može sam da proceni koliko je to. Ali, u kakvoj je vezi događaj sa Ristićkinim sinom i
'komunikacija' sa njenom snahom, dakle kletva i Anikin odgovor na nju, poslat po
Ciganki, sa onim: "Osevapio bi se ko bi me ubio"? Neće Bog gubom razgubati Aniku,
to je jasno, ali će ona sama sebi želeti uništenje, shvatajući ga kao sevap koji se kod
Boga upravo i stiče. Sevap uhvatiti, ko razume šta to u stvari znači, može se samo pred
Bogom – ljudske računice, dugovi i potraživanja, tu prestaju. Anika se ne plaši kletve,
ali ima razloga da se, kao naličja ili pandana sopstvene samoosude, plaši mržnje što se
kroz kletvu izliva, onog afekta, dakle, koji će se i u njoj samoj pojaviti kao odgovor
svemu što svet, kao mesto življene normalnosti, sa svojim pravilima zahteva i
iznuđuje, a zajednički je, na kraju krajeva, i njoj, i proti, i Ristićkinoj snahi. Taj afekat
ne mora nužno biti mržnja prema sebi, ali u osećanju krivice, koje se meša sa voljom
za vladanjem nad drugima i uvređenom gordošću, uvek ima nečeg autodestruktivnog,
veoma nalik na takvu mržnju. Treba umeti i moći sebi oprostiti, to uopšte nije lako,
kao što nije lako oprostiti drugom – stvar koja se događa samo kad se steknu razni
uslovi. Ovako, i Anika, a ne samo kasaba, čeka "božju ruku".

Vrhunac izazivanja te 'ruke', koji Anikinoj sudbini daje poseban smisao, jeste njen
odlazak u Dobrun na Malu Gospojinu. Tada će biti izrečena treća kletva za koju
znamo, dalekosežna u svakom pogledu.

Mala Gospojina jedan je od najvećih i najlepših praznika. Slavi se rođenje

Bogorodičino. Bogorodica je biće najčistije, pa u tom smislu i najuzvišenije, i
najlepše. Ona je, govoreći s pesnikom, "vrelo milosti", koju izliva na svakog ko živi,
grešnika i pravednika, malog i velikog, a naročito će nemoćni i prikraćeni u njoj naći
oslonac i brzu zastupnicu pred najvišom moći. Svet u koji je rođena sav je od
svakakvih grešaka i pun je greha, više je u njemu prljavštine svake vrste nego bilo
čega drugog, ali nju to ne dotiče. S njenim rođenjem, veruje se, postaje jasno da će se
svet od svega toga spasti i da će se ljudi, s takvom milošću kakva je oličena u njoj,
izbaviti i da će moći da postoje u potpunoj lepoti. Ona, kao roditeljka Spasitelja, i jeste
upravo to: spasiteljka za neokrnjenu lepotu, nenarušena lepota sama. Ako je prva žena,
Eva, i sama na svoj način privlačna, dovela do toga da se mora umirati, a pre nego što
se umre, da se mora živeti tako kako znamo da se živi, s mukom i zlom svake vrste i
na svakom koraku, ona koja se povinovala Božjoj Reči i primila je u sebe, ispraviće
sve to. Već u drugom veku, nekih sto osamdesetak godina po rođenju Hristovom,
pisao je, recimo, u svom traktatu Protiv jeresisveti Irinej Lionski: "Ako je prva Bogu
bila neposlušna, druga se priklonila bogoposlušanju, i tako je devica Marija postala
zastupnica device Eve. Kao što je ljudska rasa u okove smrti zapala zbog jedne device,
tako će je jedna druga devica spasiti. Neposluh device poravnat je poslušanjem
device."[Adversus haeresis, V, XIX. Vidi Irineé Lionskié, Tvoreni˙, Moskva, 1996,
str. 487, prevod Petra Jevremovića.] Slaviti rođenje Bogorodičino znači proslavljati
čistotu one koja rađa, dakle života samog. U njenom liku lepota spasenja koje s njenim
sinom postaje moguće objavljuje se kao spasenje za postojanje u lepoti koje predstoji.
U njenoj milosti, Božje prisustvo ne samo da je najneposrednije već je i najlepše.

(Leonardo je Marijinu majku Anu, zajedno s Marijom i malim Isusom, naslikao kao
mladu i prelepu ženu: po 'ženskoj liniji' tu je sve vanvremena i savršena lepota.)

U Andrićevoj pripoveci, učesnici proslave Male Gospojine kraj dobrunske crkve kao
da nisu svesni šta se, zapravo, i zbog čega slavi. Oni znaju da tog dana treba doći u
crkvu, ali duše im se baš ne uznose prema najčistijem i najlepšem biću, Majci Božijoj.
Delom je to, možda, i stoga što već dugi niz pokoljenja tu živi u prilikama koje nikako
ne pogoduju otvaranju bića bilo čemu što nije najzemaljskija nužda i potrebitost u
svetu sasvim skučenom. Ovog puta, međutim, ljudi imaju priliku da se okupe oko lika
lepe bludnice, i to sa svojevrsnim oduševljenjem i čine. Prazniku posvećenom
Najčistijoj prisustvuje ona koja ne samo što prodaje svoju telesnu lepotu, već – to je
gore – stavlja na teška iskušenja duše onih koji je žele i vole.

Slika vašara je ružna, u ponečem i odvratna. Pijana svetina koja se komeša – to je

manje-više sve što se tu nudi pogledu. Neshvaćen, neprimećen, nedoživljen ostaje
sveti sadržaj koji valja da bude obeležen u hramu i oko njega. Šta vidimo? "Braća
Limići, najpoznatiji među Liještanima, zapenjeni, raspasani, škripe zubima, izmahuju
noževima i bez ikakve potrebe uveravaju jedan drugog: – Burazere, ja za tebe..." Ili:
"Svet se iskuplja oko osvetljenih šatri ili oko vatara koja gore na ravni. Samo
najpijaniji se gube po strani, povraćaju, stenju, i sami nešto govore, uz tarabe, u
mraku." (66) Ili: "Kako pijan svet brzo zaboravlja ili nalazi nove povode za ispade,
pijanci su se objašnjavali između sebe ili sa rođacima, koji su ih tovarili na konje kao
stvari ili odvodili među sobom niz drum." (68) Ukoliko ne postoji neka posebna
usmeravajuća sila koja o tome brine, dakle neka unapred smišljena i svrsi prilagođena
'organizacija', narod na vašaru valjda i ne može ostavljati neki mnogo bolji utisak, ni
u jednom vremenu, nigde, niti se dublji smisao praznika bez daljnjeg objavljuje
okupljenom mnoštvu, uvek sklonijem da se ponaša kao rulja nego kao dostojanstven
skup, nadahnut tim smislom.

Nije ova pripovetka jedina umetnička tvorevina koja pokazuje da uzvišeni sadržaji kao
da ostaju da lebde ponad glava prikazanih ljudi, prisutni i odsutni u isti mah, a svojom
uzvišenošću delotvorni eventualno u duhu čitalaca, ukoliko ovi imaju sluha za tu
prisutnost-odsutnost. Svojom neuhvatljivošću, ili dvosmislenošću znakova prisustva,
takva dvostrukost umnogome umetnost i čini umetnošću.

Anika je došla na proslavu, ali nije primećena ni u crkvi za vreme službe, ni kasnije
oko crkve. Prikazaće se okupljenima tek kad se primakne veče. Prota Melentije je, kad
sazna da je ona tu, "izvan sebe" (65), ali ga stariji ljudi i knezovi spreče da lično ode
da tera nevaljalicu i njenu pratilju, već pokušavaju da to učine sami. Okupljeni
muškarci, međutim, dočekuju to sa smehom, pa sa psovkama. Anika je zaštićena. Ne
sme se, svakako, prevideti, da u opisu prizora u kojem se ona pojavljuje nema ničeg
što bi ga činilo odurnim, nedostojnim ili smešnim, kao što je to inače slučaj sa opisom
proslave. Naprotiv, viđena protinim očima, ta slika se izdvaja i sadrži nešto u svojoj
upečatljivosti skladno, povišeno, otmeno: "U crvenom sjaju video je prav i ponosit
Anikin lik, s jedne strane joj Jelenka, a s druge Jakša, tek što je ušao, nagnut prema
Aniki, raširenih ruku, sa nekim pokretom punim milošte i predanosti..." (67)
Zanimljivo je da pripovedač nalazi za potrebno da ovu rečenicu završi eksplicitnim
vrednosnim određenjem Jakšinog pokreta koji odaje miloštu i predanost, i govori sve o
njegovom odnosu prema Aniki, ako i ne kaže sve o onom što ona inače budi u očima i
dušama onih kojima se dopada. Jakša se dugo borio sa sobom da li da uopšte dođe u
Dobrun, na proslavu. Ali dobio je obećanje da će se tad "možebiti" (58) ponovo videti
s Anikom, i nije srcu odoleo; došao je, ipak. Njegov pokret, međutim, koji je pun
milošte i predanosti, je – moramo i to primiti k znanju – "za roditeljske oči sraman i
neverovatan" (67). I bez ovakvog 'komentara', sadržanog u navedenoj rečenici, na
njenom kraju, bilo bi sasvim jasno da u proti mora uskipteti mržnja prema Aniki, već
samim tim što se drznula da mu, posle onakvog pisma i 'svega', dođe na prag,
privlačeći na taj način i njegovog sina da se tada i tako vrati očinskom domu. Sin mu
je sav njen. To je previše, i mržnja postaje ubilačka. Prota grabi pušku. Mržnji se
pridružuje bes, to vodi ka pušci. Nema više zaobilaznog, posrednog, fantazmatskog
izliva agresivne mržnje: prota uzima stvar u svoje ruke i hoće da ubije, ne čeka da to
učini neko drugi umesto njega, pa ni 'božja ruka'. Mrzitelj zaboravlja svoju nemoć, ili
je u taj čas, ispunjen besom, prevazilazi.

Anika, po svemu sudeći, ne odlazi na proslavu Male Gospojine da bi se tom prilikom

približila sebi čistoj ili se podsetila na svoj život kakav je vodila pre Mihailovog
trostrukog odbijanja njene ljubavi. Njeno prisustvo na proslavi takvog praznika ne bi,
samo po sebi, moralo biti blasfemično, nedolično, iritantno, ukoliko bi to za nju doista
bio praznik koji jeste. No, pre će biti da ona želi da iskoristi priliku da ponovi i potvrdi
svoju 'pobedu' nad protom i da namuči Jakšu, uprkos njegovoj predanosti i milošti,
posebnim mukama bolne ljubomore, ističući učestale kajmakamove posete. Da li je
samo to posredi? Možda i nešto još gore. " – Doći će mi i sutra, odmah posle večere."
(68), tako završava Anika razgovor s Jakšom, u času kad su protu već sprečili da je
ubije i odveli ga sa mesta događaja. To zvuči kao uputstvo. Kakvi su sve motivi iza te
rečenice? Na kakvo zlo ona još time navodi? Jakša neće pucati u nju, već u
kajmakama, kako bi ga osujetio u nameri da dođe do onog što je njemu samom
uskraćeno. Anikina igra s Jakšom je surova. Ono što je u takvoj surovosti u svakom
slučaju preterano, podloga je iz koje se razvija i njeno osećanje da bi se osevapio onaj
ko bi je ubio. Božji službenik Melentije nije 'božja ruka' koja se čeka da prekrati
ovakve surove igre, u kojima se milošta i ljubav izvrgavaju u ubilački poriv. Ali, on je
pokušao da ubije, kao što je i njegov sin izazvan da pokuša da ubije.

Pre nego što se razmotri protina kletva koja ipak 'zameni' ubistvo, treba se još jednom
upitati čemu Anika hoće da se približi u sebi, došavši na proslavu rođenja Bogorodice.
Ona se "objavila" (43) svetu na Đurđevdan. Pre tog lepog majskog dana, već je otkrila
sebe, prepoznala je, iako još nije doista upoznala, ono što će određivati njen život.
Tada već razabire šta je u njenom biću glavno. Kaže se, najpre, da se "odjednom
zadevojčila, i to tako da odudara i likom i odelom od ostalog ženskog sveta" (26). No,
dublje i bogatije nego bilo kakvim opštim određenjem, Andrić o tome kako je
"prolazilo brzo i tajanstveno devojačko vreme" (27) govori slikom: "Raskopča nedra i
položi ruku pod pazuho, malo niže, tamo gde se od mršavih devojačkih rebara počinju
da odvajaju i izdižu grudi. Tu je koža zategnuta i najglađa na celom telu. Tako satima
pritište dlanom to mesto i gleda vatru i lončiće u furuni, kao neke oči, i sve joj kazuje
nešto, i sa svim se razgovara. A kad je zovnu štogod, pa mora da izvadi ruku i iziđe u
kuću, trgne se otrežnjena. Posle, kad se vrati i ponovo sedne kraj vatre, ne može
zadugo da se smesti; čini joj se: ne može nikako da nađe ono mesto na kom je ruku
držala; kao da je malopre nešto skupoceno ispustila niz vodu." (27)

Autoerotizujući dodir govori o snažnoj usredsređenosti na sebe; njime se jasno

ukazuje i na samootkrivalačko poniranje. No, tu je takođe narcističko pijanstvo od
sebe, opijanje sobom u vlastitoj lepoti koja pupi i rascvetava se. Satima se ova devojka
dodiruje tamo gde je koža najglađa, da bi se trgla otrežnjena i vratila u stvarni svet. Tu
je i ispunjenost svega smislom: dok je zagledana u vatru, tako sama sa sobom, njoj, u
stvarnosti njenih sanjarenja, sve "kazuje nešto, i sa svim se razgovara" – u naziranju
svoga mesta u svetu, koje se pomalja, i slutnji šta joj donosi budućnost, svet joj postaje
prisan, pun značenja. Najzad, kao možda najvažniji elemenat Anikinog unutarnjeg
kretanja po samoj sebi, vidimo i korene njene gordosti koja teži da se pretvori u
oholost. Utonula u prizor furune i lončića na njoj, otkriva ona sebe i dok sebe
pronalazi u sopstvenom dodiru, kao lepo biće, ali ne manje i dok, s prekidom dodira,
sebe kao da gubi: tada, pak, otkrivajući se u najdubljem svom sloju, kao biće sa svoje
lepote skupoceno, koje, dakle, ne sme biti izgubljeno: ništa njeno ne sme otići "niz
vodu". S manje ili više razloga, nekad i bez razloga, svako sebe u neku ruku oseća kao
nešto nezamenljivo, zavisno već i od perspektive u kojoj sebe vidi. To, međutim, ne
znači da svako sebe oseća kao nešto skupoceno. Osećati se izuzetno vrednim, i to
izvoditi iz neposrednog osećanja sebe, više je od nagona za opstankom, pa i od
samopoštovanja koje čoveku daje dostojanstvo. U onome što je više od takvog
samopoštovanja, a naročito kad je reč o egotizmu lepote koja oseća šta može kad
probudi želju, divljenje ili, eventualno, ljubav, leži i opasnost. U Anikinom slučaju
uzoholjena lepota neće stići da se oblagorodi u ljubavi, to jest u životu ispunjenom
ljubavlju prema drugom; to joj neće biti dato. Posle neuspeha da s Mihailom ostvari
ljubav, ostaje ona u vlasti narcističke opsednutosti sobom, koja se dalje produbljuje. I
pre svih dramatičnih zbivanja, Anika je "sva obuzeta mislima o sebi, ćutljiva,
ravnodušna prema svima" (27). U događajima koji će uslediti posle Đurđevdana kad
se "objavila" svetu, ona će se u tome samo utvrditi. Lepota će joj služiti za ispoljavanje
nadmoći: ne upoređuje se uzalud Anikin položaj u svetu, kako ga vidi oštro oko, sa
bogatom carevinom. To sad više nije devojčurak utonuo u sebe, nego žena na jarko
osvetljenoj sceni, u koju svi gledaju, i kad je osuđuju, i kad je vole, i kad gamižu ka
njoj. Kad se prisetimo kako se njeno "veliko skladno telo, svečano u svom miru" (60)
ukazivalo kajmakamu, uveravamo se da nismo bez razloga zadržali svoju pažnju na
ranom Anikinom osećanju vlastite 'skupocenosti'. No, samodovoljnost u prezrivom
ćutanju ipak ne znači da je moguće biti izvan sveta. Osećanje krivice zbog onog što se
u svetu dešava mora se javiti. Zagledana u svoju lepotu u nekom svetu u kojem joj sve
kazuje nešto, dodirujući samu sebe dok se sa svim oko sebe razgovara, Anika daje
sebi preveliko obećanje kakav ima da bude njen život koji upravo počinje. Ili se takvo
obećanje samo daje? Otkrivši sebe, devojka sebe doživljava kao suviše veliku nagradu
za svakog ko bi je u njenoj lepoti dodirnuo, te, prema tome, njeno je pravo da traži
potpuno pokoravanje, apsolutno priznanje. I potonja obest Anikina, i dubina njenog
samoskrnavljenja, i njena zla kob objašnjavaju se veličinom tog obećanja proizašlog iz
velike lepote i fiksacijom za sebe kao za nešto dragoceno što se ne sme
izgubiti. Takvo svoje pravo i to svoje samoosećanje dolazi Anika da osvedoči na Malu
Gospojinu kraj dobrunske crkve.

Zadivljen pred sobom, čovek treba da krene putem na kojem će ga zadiviti svet. Gde
je tačka prelaza? Mogu li se naći razlozi za to? Ljubav, kada je ima, tu pomaže i
razrešava ovu tajnu. Patnja onih koji su lepi je u tome što, često, teže nalaze ovu tačku,
teže je prelaze, kada je nađu. Teže im je da usvoje ove razloge, ukoliko ih ima.

Pa ipak, nezavisno od svega, ovakvo pravo lepote, kakvo otkriva Anika zagledana u
vatru, znači i to: da lepota, kao ništa drugo, osvetljava izvornu čednost njenog
postojanja, nezavisnu od svega onog što ima da usledi, – čistotu u kojoj se otvara
najviša mogućnost ljudskog življenja, koja se, u prilikama kakve jesu, neće ostvariti.
Što se ta mogućnost najjasnije pokazuje kao nemogućnost upravo na dan
Bogorodičinog rođenja, znači, pored ostalog, to da je svetu i ljudima u njemu doista
potreban moćan i dobrohotan iskupitelj, s izvornom čednošću postojanja lepog bića
nekako povezan. – Lepota jeste opasna, ali nije samim tim manje pozitivan izazov
sivom opstanku u surom svetu. Nadu kakvu budi u onima koji su pogruženi u zlo,
zločine i nesreću ovog sveta, ništa ne može da zameni.

To što nije ubio, ne znači da se prota Melentije smirio. "Srdžba se u njemu hladila i
misli sređivale, ali bol je rastao." (69) Sveštenik nije postao ubica. Suočio se,
međutim, sa sobom i pogledao na ceo svoj život unazad kao nikada ranije. Prvi put u
životu je zaplakao. Bes koji prolazi smenjuje "novo i bolno osećanje bezgraničnog
sažaljenja" (70). To sažaljenje je sveobuhvatno, odnosi se i na "seme čovekovo", i na
"dah kojim diše", i na "hleb koji mora da jede" (70), dakle na sve, može se reći, što
čini zemni život čovekov. Pogođen prizorom u kojem njegov sin pred 'celim svetom'
pokazuje šta oseća prema ženi nedostojnoj i ozloglašenoj, on se "naročito" sažali na
"jadno, veliko i ludo dete Jakšu" (70). Uprkos tome što je njegovo sažaljenje
"bezgranično", prota ne bi ni na trenutak mogao pomisliti da je i Anika, možda, isto
tako jadno, veliko i ludo dete, i da sve što radi, radi zbog toga. U osećanju nemoći
pred zlom koje ga je snašlo, a koje se ne može "ničim sprečiti ni odagnati, ni borbom
ni smrću samom" (70), Anika je izuzeta iz njegovog bezgraničnog sažaljenja. Pa ipak.
Prota je "nemoćan i razoružan", i nije nikakvo čudo što nesavladljive suze "sve
oživeše i zaljuljaše u njemu" (70). Stanje nemoći i razoružanosti je nepodnošljivo.
Bilo stvarno, bilo fantazmatski, čovek ga mora nekako prevazići. Stvarno, prota ne
može ništa. 'Bezgranično' sažaljenje, koje, ipak, svoju granicu ima u Aniki, znači, ne
na poslednjem mestu, i žaljenje sebe u nemoći i osujećenosti da se učini nešto protiv
sramote i poniženja koji se trpe. Stid što Jakša očigledno voli bludnicu, koja ga je, da
stvar bude gora, odbacila, i što ne može da na očigled okupljenog naroda ne ispolji
svoju predanost njoj, neizdržljiv je. Nemoguće je saživeti se sa tim, oprostiti ili
okrenuti se u sebi na neku sasvim drugu stranu. Oživljeno bolom koji raste i
'zaljuljano' biće protino mora naći neki izlaz iz tog stanja. I on kune, "svom dušom i
celom mišlju" (70). U nizu kletvi o kojima pripovedač govori, ova je najvažnija. Za
razliku od Ristićkine snahe, koja Aniki, sablazniteljki muževa, želi svako zlo koga,
birajući najgore od najgoreg, može da se seti, tako da je to za njenu normalnu dušu i
normalnu pamet već previše, pa od siline zle želje u silnoj mržnji pada u nesvest, prota
je svoju kletvu digao na nivo neke opštosti. On ne kune naprosto zavodnicu sinova. U
njegovu mržnju se meša osećanje da zlo postoji i ispoljava se saobrazno nekom
opštem načelu. Ono zato nije manje odbojno. Ali u tom napuštanju pojedinačnog
konkretnog lika već je zametak saznanja, nekog umnog poimanja, šta je u zlu zlo.
Misli koje se 'sređuju' ipak u nečem preobražavaju mržnju, koja je u svakom slučaju
tu. Anika za protu nije i ne može biti jadno i ludo dete (kao Jakša), ali on ne proklinje
nju samu, već "ženu Poganicu, strašno stvorenje bez stida i razuma" (70).

Ubijati na dan rođenja Bogorodice, koja je sva milost, nije manje strašno nego kad
bludnica dođe na proslavu posvećenu onoj koja je sva čistota. Naprotiv, još je gore.
Teško da ikakav 'afekat' to može da opravda, ma šta školovane ovozemaljske sudije
rekle o tome. Bar na taj dan blagost i trpeljivost bi morale biti važnije od svega, pa i od
privrženosti osveštanom poretku. I grešnik je čovek. Ko zna zašto je postao grešnik.
Mišljeni do kraja, obziri sadržani u ovakvom stavu odvode do lika kneza Miškina. "I
zar njeno lice samo strast izaziva?", očajnički se on pita o Nastasji Filipovnoj.
Nasuprot strasti, spreman je bolesni knez da sve razume, da prihvati svačiji razlog.
Znamo i kako se to završava.

Na dan rođenja one koja će primiti blagovest i povinovati se reči Božjoj, prota
Melentije kune ono u ženi što je u njoj od Eve, koja se o Božju reč oglušila. Neposluh
jedne device, Eve, poravnat je poslušanjem druge jedne device, Marije, kaže episkop
lionski, koji je u međuvremenu proglašen i za sveca. Nevolja je ljudska u ovom: dok
se u eshatološkoj perspektivi to 'poravnanje' ne ostavri, ljudi žive zavedeni lepotom
Eve, prekoračujući, kao i ona, kao i Adam koji ide za njom, propisane granice. Šta god
govorilo protiv strasti, ona se uvek iznova rađa. Dosta toga govori, uostalom, i njoj u
prilog. Da li bi išta postojalo bez nje? zar to nije pitanje o kojem valja dobro
razmisliti. Stid i razum trebalo bi da u svakoj ženi krote 'Evu', a u svakom muškarcu
'Adama', koji za njom juri (ili se tetura); trebalo bi da priguše ili bar usmere rad
nagona, halapljivost čula, pa i ushićivanje lepotom kad je preterano. Milost Marijina, s
druge strane, obuhvatnija je i jača od svega što može da donese ogrešenje o stid i
razum, o moral i kakve već sve propise; šira je od svakog greha i posrnuća. Ta se
milost izliva na grešnicu ne manje nego na grešnika. Sveobuhvatno opraštanje, kakvo
je njeno, raspon pomoćina kakvu je ona kao Majka Božija spremna – to je ideal. U
stvarnosti, ne samo u bosanskim kasabama i selima u tursko doba, ali tada i tamo
pogotovu, Ristićkina snaha, međutim, od mržnje prema Aniki se obeznanjuje, ni
prisenka nikakve milosti tu nema; prota, koji da li je držao ili nije držao 'kletveno
bdenije', izdiže se na Malu Gospojinu bar do toga da svoju osudu usmeri na ono što je
u ženi 'pogano', ali ni u njemu nema milosti za ženu Poganicu, koja ponižava, poigrava
se s tuđom ljubavlju i, povređena u gordosti, navodi čak na zločin, podbadajući
mužjaka na drugog mužjaka. Takva ima da bude prokleta, i dušom i mišlju.

Kad Jakša, pošto je pucao na kajmakama, pobegne u šumu, prota, doduše, ne poludi
(poludeće tek njegov praunuk Vujadin), ali "leži kod kuće bled i nepomičan kao
mrtvac" (71) i više ne progovara ni reč. Iz te letargije, tog iščekivanja da se stvari ili
vrate u red ili da presvisne, on će se prenuti tek kad Anika bude ubijena: tada će se i
njegov sin vratiti ocu, dobiće oproštaj i blagoslov; oženiće se, sve će biti manje-više
normalno. Šta donosi budućnost, bliža i dalja, niko ne zna. Izbezumljen, u gnevu,
prota je hteo da ubije zlo, ali mu nisu dali da opali. Nije bio sam. Protinica, koja mu se
obesila o pušku, i drugi seljaci sprečili su ga da postane ubica. U besu, on bi da puca u
Aniku; u bolu, koji potom u njemu raste, on, u kletvi, želju za uništenjem upravlja
prema ženi Poganici.
Nisu svi koji mrze Aniku međusobno bliski ni združeni. Doduše, kaže se da su se oni
koji su "istinski mrzeli" (49) Aniku okupljali kod gazda-Petra Filipovca da tamo
pretresaju pošast koja ih je snašla. Ali, nisu sve mržnje iste niti su razlozi sa kojih se
mrzi kod svih isti, čak i kad se istinski mrzi. Ono što Ristićkinu snahu, na primer,
gazda-Petra Filipovca i protu Melentija doista povezuje, kad je o njihovoj mržnji
prema Aniki reč, jeste, najpre, osećanje nemoći kojim je mržnja praćena, zatim
nemilosrdnost, iako tu postoje i razlike (Filipovac, recimo, mrzi Aniku nesmanjeno i
kad je već mrtva: " – Ta će i mrtve da nas truje, od danas pa do sto godina. Stotinu
godina treba da se njen otrov slegne." /88/; u takvoj konsekventnosti, međutim, on
ostaje usamljen); najzad, ali to je najvažnije, povezuje ih nemogućnost da sagledaju
tragiku u nesreći koja se zbiva. Da bi se u nesreći, ili uopšte, u nizu događaja koji čine
neku 'priču', videla i osetila tragedija, mora se razumeti unutrašnji smisao te nesreće,
tih upravo tako povezanih događaja. Dok stvarni razlozi pojedinih zbivanja ostaju u
tami a motivi učesnika u njima nenaslutljivi, konvencionalne, i u tome 'prirodne',
reakcije na njih ostaju na površini. Tragedija lepote koja ne služi ljubavi već
ispoljavanju moći tumači se kao nekakvo stihijsko zlo ili nepodnošljivo ogrešenje o
moral ili uopšte red. Čak ni prota se ne može dovinuti do spoznaje istine Anikinog
bića: ne samo što mu je nemoguće da zaviri u njenu dušu, za tako šta on zbilja nije
kadar, nego se uopšte ne može približiti ni pitanju zašto u njenom slučaju
nema stida i razuma. Time što kune upravo "ženu Poganicu", on je tek na početku puta
koji vodi ka tom pitanju. Već i time se on, međutim, izdvaja među drugim mrziteljima
u kasabi. Šta bi se, krećući se tim pravcem, moglo videti? Ono što u Aniki postoji pre
"stida" i "razuma" kako ih kasaba shvata, povređeno je u svom prvobitnom
stremljenju, i mora biti povređeno – u tome je tragični smisao kako njenog života, tako
i onih koji su sa njom povezani. Utoliko je Anika dostojna sažaljenja nimalo manje
nego, recimo, Jakša ili bilo ko drugi iz njenog sveta; utoliko to primarno stremljenje
njenog bića traži da bude shvaćeno; utoliko tragični smisao svih događaja kojima je
nesporazum između Anike i Mihaila pripremljen i uslovljen, osvetljava, kad je
shvaćen, Anikino biće pre u njegovoj čednosti nego u krivici: ljudi su žrtve onog što
ne mogu znati, a i te kako ih se tiče, žrtve su te nemogućnosti više nego samih
događaja za koje ne znaju, pa tek onda i sopstvenih činova iz ovakve nemogućnosti
proisteklih.

Spoznaja tragičnog smisla događaja, ili smisla događaja po kojem se oni ukazuju kao
tragični, otklanja mržnju. Ko bi sve razumeo, ništa ne bi prokleo. Kome je, međutim,
takva moć i takva mogućnost data?

III

Tragičnu igru sveta u Andrićevoj pripoveci čine, mešajući se jedna s drugom i

preobražavajući se jedna u drugoj, "nedokučiva igra savesti" (78) Mihailove i "igra
zlog slučaja i ženske ćudi" (50), kako pripovedač vidi Anikinu borbu s protom
Melentijem i uopšte život Anikin.

"Igra savesti" zahvata ceo Mihailov život. On oseća nož koji mu je ostao kod Krstinice
kao "zalog" i "vezu" sa "strašnim svetom" (78) ubistva od kojeg beži a ne može da
pobegne. Otud mu se čini da bi mu na savesti bilo lakše da bar taj njegov nož, kojim je
izvršeno ubistvo, nije ostao kod Krstinice; kad bi ga vratio, to bi u "igri savesti" imalo
svoju vrednost, podrazumevalo bi, simbolički ili stvaran, obračun s onom čije ga crno
biće gleda iz svake žene, pa ga je pogledalo čak i iz Anike. Pošto je obračun s
Krstinicom uveliko već nemoguć, o njemu se može misliti još jedino kao o obračunu s
Anikom.

Anika, sa svoje strane, zamišljena o sebi, učinila je od svog života neprestano

ispoljavanje nadmoćnosti nad ljudima koji su privučeni, zasenjeni ili razdraženi
njenom lepotom i njenim statusom 'javne' žene. Njena ćud, tako usredsređene na sebe
kako jeste, nagoni je da provokacije koje upućuje svetu budu sve veće, sve drskije.
Potčinjavanje kajmakama, koji oličava zemaljsku vlast, a za koga Anika misli da će
joj, posle ranjavanja, "doći čim prezdravi, i ranije ako mu poruči" (71), ima u tome
posebno mesto. Niko joj ne može ništa; i ona sama i cela kasaba žive s uverenjem "da
može da izvede sve što zamisli" (71). Osećanje ovakve 'svemoći', međutim, ne donosi
sreću. Kajmakam ne goni Jakšu, čak ga je i zaboravio. Sa nekim gostima pristiglim iz
Sarajeva, on se danju kocka i puca u tikve koje vojnici puštaju niz vodu, a uveče se
zabavlja vatrometom, dotad neviđenim u kasabi. Njime ne vladaju strasti, ni
osvetoljubivost, ni erotska omama. "Anika ne preduzima ništa. Ne prima više nikog."
(72) Ne saznajemo o novim posetama kajmakamovim; samo o Anikinom čekanju da
do njih dođe. Koga još pokoravati, nad kim se ispoljavati, kad se stalo tu? "Govori se"
(72) po kasabi da Anika nije mirna i zadovoljna. I zbilja, upravo tad kad sve izgleda
kao da joj niko ne može ništa, u njoj sazreva doživljaj vlastite egzistencije koji nalazi
izraza u rečenici: "Osevapio bi se ko bi me ubio."

"Igra zlog slučaja i ženske ćudi" preseca se sa "nedokučivom igrom savesti" i utkiva se
u nju. Zao slučaj i ženska ćud Anikina tiču se, u bitnom, i Mihailovog života. Isto
tako, međutim, igra savesti odvija se i u Aniki, i određuje njen život. Kada čuje da
Mihailo hoće da dođe do nje, ona – i to istim rečima (83; 86) – poruči i bratu da u isti
čas dođe i on. Anika, dakle, oseća i zna da jedan od njih dvojice, da obojica kao dva
lika nečeg zajedničkog, stoje na kraju onog puta na kojem će svet biti vraćen u svoje
normalno stanje. Ružnoći te normalnosti odgovara strahota 'sevapa' koji se ubistvom
stiče; ali tako mora biti, drugog izbora nema. Anika mora biti upokorena "i, ako treba"
(80), uklonjena. Kao da govori o nekoj vojsci, za Aniku pripovedač upotrebljava
izraze: "razvila barjak", "žarila i palila" (43), pa onda nije nelogično kad se izveštava i
o Mihailovom razmišljanju ko treba da je "razoruža" (80); ona je biće moći.
Igra Mihailove savesti nedokučiva je za Aniku; o Mihailovim razlozima ona, kao ni
bilo ko drugi, ne zna ništa. Igra Anikine savesti nije u tom istom smislu nepojamna za
Mihaila. On oseća koja uloga mu je sudbinski namenjena, a oseća to kako pritisnut
uspomenom na Krstinicu i ubistvo, tako i znanjem šta Anika radi od sebe i drugih, a
trebalo je da bude njegova spasonosna ljubav i ljuba.

Ćud Anikina, njena je sudbina, ali je i Mihailova sudbina. On se tako reći ritualno
priprema za Anikino ubistvo. Pretekla ga je "božja ruka", tako da ni tad nije postao
fizički ubica. U Krstinom ubistvu je saučesnik, a u Anikinom je ubica potpuno, ali
samo 'u duši'. Ne samo da Aniku ne može stvarno ubiti neko ko je mrzi; ne sme je
ubiti ni neko ko je vin.

Lale je, kao i Mihailo, patio "više i teže od sveg ostalog sveta" (73) zbog svega što se
dešavalo s Anikom, pobegao je od nje, "svetli dečački pogled" (74) mu se zamračivao
na pomen njenog imena, ali bi to odmah i otklanjao od sebe i vraćao bi mu se "obični
osmejak i izraz maloumna čoveka" (74). On je "mladić zatvorene duše i nerazvijena
razuma" (74), tako da niko nije mogao znati šta je tačno osećao prema sestri. Kada
Mihailo, koga nešto privlači tom mladiću, pokušava razgovor o Aniki, Lale "ostaje pri
svom osmejku srećnog idiota" (80). Pa ipak, iako "zatvorene duše i nerazvijena
razuma", ono bitno što se tiče sablazni i poremećaja reda u svetu on razume. Više od
toga: on zna svoju ulogu. On je Božja ruka koja se čeka kako bi se red mogao vratiti u
svet. U ovoj pripoveci ne ubija čovek mračnih strasti i požude već ne-vin idiot, čije
misli i osećanja su s one strane uobičajenih, 'normalnih' ljudskih procena i shvatanja. I
Anika zna ko još, osim Mihaila, stoji izvan kruga onih koji je ili mrze, ili osećaju
požudu, ili naprosto gamižu ka njoj. Takvi joj ne mogu ništa. Ostaju ova dvojica,
prema kojima bi ona mogla gajiti ljubav, supružansku ili sestrinsku. Jedan se
najavljuje, pretpostavljajući da ga ona čeka; drugog ona zove, u isti čas. Da bi sve bilo
sigurno – to je strahota njenog života na kraju. Pitanje je samo ko će stići prvi. Jasno je
da Mihailo, iako ne mrzi, ne može biti 'Božja ruka'. Njemu bi se za ubistvo svakako
moralo suditi po zemaljskim zakonima. Laletu ne.

Dostojevski, naravno, nije prikazao trenutak u kojem Rogožin ubija Nastasju

Filipovnu. Vide se samo posledice. S istim razlozima, koji su razlozi umetnika koji
vlada grozom o kojoj priča traži da govori, ni Andrić nije prikazao poslednji susret
brata i sestre. Kad Mihailo stigne, sve je gotovo. Tu su samo bačeni nož i česma koja
glasno žubori, a javlja se u svim odsudnim časovima Mihailovog života (35; 42; 85).

'Svet' ove Andrićeve pripovetke stavlja pred zagonetku koju tvore nasleđivanje,
ponavljanje i trajanje onog što čini ljudski udes. Već u prvoj rečenici pominju se
"znanje i prosvećenost" (9), pa se s izvesnom sumornom ironijom kaže i to da "ni
Romanija ni Drina" (9) nisu mogle sprečiti da želja za "boljim životom" prodre u taj
'svet'. Pokazuje se, međutim, da se izvesne stvari u njemu ponavljaju s određenom
cikličnom pravilnošću, ukazujući na tajanstveno trajanje neuhvatljivih i neprozirnih
odrednica ljudskog života s kojima znanje i prosvećenost ne znaju šta da počnu; pred
njima se, kao i pred onim što je čovek nasledio i u sebi nosi a da to i ne zna, zastaje s
nedoumicom. Ispitivanje uzročno-posledičnih veza u vremenu u tome ne pruža
jasnoću, do nje se dolazi uvidom u to kako se međusobno osvetljavaju priče koje
prizivaju sećanje jedna na drugu: ono što se desilo s popom Vujadinom podsetilo je na
ono što se sedamdeset osam godina ranije događalo s Anikom, a ovo, opet, na
događaje "pre dobrih sedamdeset godina" (49) vezane za Tijanu. Priča je čuvarka
istine o događajima, ali se ovde ona obelodanjuje tek kad jedna priča bude dovedena u
vezu sa drugom i trećom, otvara se, dakle, kao istina tek u tumačenju njihove
povezanosti. Ono što se u događajima, tačnije u pričanju o događajima ponavlja,
navodi na to da se pojedini elementi priča sagledaju u svom paralelizmu i budu
upoređeni. Iz tog paralelizovanja a ne iz rekonstrukcije linearnog vremenskog toka i
veza u njemu iščitava se smisao 'sveta' koji čitalac upoznaje.

Pre nego što pripovedač, sa sebi svojstvenim autoritetom, kaže: "Evo kako je bilo."
(23) i ispriča priču o Aniki, on saopštava da je Mula Ibrahim "na dućanu" (23)
pročitao zapis o njoj, koji je najstarije ljude podstakao da se opomenu šta su o tome
čuli u detinjstvu od starih ljudi. Zapis je kratak i odnosi se na godinu kad se u
beogradskom pašaluku pobunila raja. U njemu nema pojedinosti; "kako je bilo", o
tome će se saznati od onog ko od zapisivača to bolje zna, to jest tek uopšte i zna istinu
o svemu. Mula Mehmed je svojevremeno zabeležio tek toliko da se u kasabi
pronevaljalila jedna vlahinja, i nije propustio da doda: "Bog neka pomete sve
nevernike!" (23) – već bez takve primedbe u zagradi ne bi moglo proći – da bi
konstatovao kako se "i za nju nađe ruka" (23); poremećaj je otklonjen: "I svet se opet
dovede u red i priseti božjih naredaba." (23) U svetu u kojem vladaju red i Božje
naredbe, sve uvek mora bi i ostati isto, normalno – poremećaj i jeste poremećaj zato
što se pojavljuje ne-normalna razlika u odnosu na prirodno stanje koje večno traje.
Pominje se u tom zapisu i Bunaparta, ali samo po svojoj "bezumnoj nameri da ratuje
sa sultanom" (23). Bog i sultan obezbeđuju red i njegovu večitost; ako neko red naruši,
za njega se pre ili posle 'nađe ruka', koja se shvata kao Božja ruka koju valja čekati,
sve neka je i ljudska.

Kada se pojavi pripovedač sa svojim pravim znanjem o tome "kako je bilo", on će

ispričati priču o Aniki, a u njoj će, pored ostalog, biti rečeno i to kako su se "na
dućanu" (49) gazda-Petra Filipovca sastajali oni koji su mrzeli Aniku i tu se prisećali
šta su stariji nekad pričali o lepotici Tijani, koja je, takođe, "bacila obraz pod noge i
zapalila kasabu", te je, kako se govorilo, "kao kuga i poplava" (49) zatvorila čaršiju. I
za nju se kaže: "Nije joj se moglo ništa." (49) Doduše, za priču o Tijani nema
posebnog pripovedača koji poseduje potpuno i tačno znanje o svim pojedinostima i o
unutarnjim preživljavanjima njenih aktera. Ona je deo, uopšteniji i predočen u skici,
priče o Aniki i 'pripada' njenom pripovedaču. Svejedno, ta priča i tako služi da osvetli
celinu priče o Aniki, pa posredno, dakle, i onu o popu Vujadinu; one imaju sa čim da
budu upoređene. Čitalac dobija dodatne elemente koje će paralelizovati sa već
postojećim. To ga mora navesti na, možda u prvi mah ponešto neodređenu, pomisao
da su po nečemu sva vremena "Anikina vremena", da nešto uvek ostaje isto, uprkos
uvećanom znanju i raširenijoj prosvećenosti – ostaje mu, uostalom, u slobodnom
interpretativnom kretanju da sam prosudi da li je to tako i sasvim nezavisno od
prosvećujućeg znanja ili, eventualno, samo tamo gde ono nije zavladalo u dovoljnoj
meri. U 'svetu' Andrićeve pripovetke, iz svega što ljudi pričaju "na dućanu" valja
izvući zaključke o ljudskoj sudbini i vremenima. To likovi priče, priča, koliko mogu i
čine. Kad se sagleda odnos tih priča, kad se sprovede analiza čime one značenjski vrše
'pritisak' jedna na drugu, čitalac dolazi do svojih zaključaka.

U popu Vujadinu ponavlja se dosta toga što čini i lik njegovog pradede prote
Melentija. Prosed, i u licu sivkast, pepeljastih obrva, "visok, prav i ukočen" (11), on je
naslikan kao i praded mu, koji je "prav kao proštac", "siv u licu, siv odnekud i u
odelu" (55; 69), a i pogled mu je nekako siv (71). Ono što Melentije nije učinio, ali je
pokušao, učinio je Vujadin – sve što je u tome isto, spolja gledano i dubinski, kao i sve
što je različito, priča povezuje, nagoni da bude stavljeno u odgovarajući odnos. Sa
istog mesta gde je praded prokleo ženu Poganicu, iz iste sobe, nakon što je netom pre
toga hteo da ubije Aniku, pucao je, po svemu i istom puškom, praunuk u pravcu
Tasića kuće i gumna koje i Melentije gleda one noći. Opet u tami, kao i onda, gore i
kreću se po gumnu plamteći lučevi (18; 69). Prizor koji se ukazuje već poludelom
Vujadinu je lep. "Po strani je gorela vatra. Na samom gumnu devojčice su visoko
držale zapaljene lučeve i svetlile radnicima; niz uzdignute ruke visili su im dugi beli
rukavi; stajale su nepomične, samo bi pokatkad premestile luč iz jedne ruke u drugu.
Seljaci su vitlali lopatama. U crvenom sjaju žito je letelo uvis, zrno se vraćalo kao
teška kiša na gumno, dok je pleva plovila polako i, nošena vetrićem, rasipala se i
gubila u tami." (18) Ovaj noćni rad, koji podseća na neki obred pun lirskog naboja,
razdražuje popa Vujadina i on konačno gubi kontrolu nad sobom. " – To neće da
miruje ni noću, nego se i po mraku vrpolji, mitoklasa lučem i maše rukavima i
šamijama." (18) 'To' su, naravno, devojčice u sjaju baklji. Pradeda Melentije je, "u
crvenom sjaju" (67), video Anikin lik, nad koji se nadnosi Jakša. Prota je već držao
pušku u rukama, ali su ga sprečili. Vujadin je, međutim, sam. To je bitna razlika.
Pripovedač i sam kaže: "Ničega što bi ga osvestilo i sprečilo da ne radi onako kako
hoće, i kako ga sve goni da radi." (19), i on puca, nasumice, u sve te devojčice
uzdignutih ruku, sa belim rukavima, osvetljene lučevima koje drže. Ali, ne samo da u
njemu nema ničega što bi ga zadržalo, važnije je da pored njega nema nikoga. I
Melentija je sve u njemu gonilo da, pun besne mržnje, puca u Aniku koja u crvenom
sjaju vatre sedi "kao nepomična slika" (67), ali, na dan rođenja Bogorodice, popadija
mu se obesila o pušku. Vujadinova popadija je već godinama mrtva. Prota Melentija
se koliko-toliko pribrao, i, kad već nije pucao, proklinje. Vujadin puca i ludi,
bespovratno.

U realističkoj ravni motivacije, pisac, da bi obrazložio propast Vujadinovu, ili bar

nagovestio zašto je do nje došlo, više puta naglašava upravo muke udovičkog,
samačkog života nesrećnog sveštenika (12), koje, zajedno s nekom urođenom
njegovom dispozicijom, vode najpre ka tome da "vreba da vidi seoske žene kako
prolaze na reku" (12), da bi se s gnušanjem okretao kad ih doista vidi i "nazivao ih
glasno najpogrdnijim rečima" (13), a kako vreme prolazi, i on oseća da ludi,
naposletku, "ljušteći nesvesno prstima koru sa bora" (15), motrio u krajnje
nedostojnom položaju, i za jednog sveštenika i za svakoga, nepoznate "žene u lakim
haljinama koje su zasenjivale oči belinom" (14), posmatrao kako su se onoj mlađoj
"kukovi dizali naizmence" (15), vratio se, kad ih na tom mestu već više nema, da
opipava tragove ženske obuće po zemlji, "i cepteo i goreo od straha i želje da se uveri
da li je bilo maštanje ili stvarnost" (17).

U simboličkoj ravni motivacije, veoma je važno, naravno, to što se sa istog mesta

puca, odnosno želi da se puca u lepi prizor u crvenom sjaju, u kojem Vujadin vidi
devojke a Melentije lep, prav i ponosit Anikin lik. Kada se paralelizuje sve što se,
slično i različito, ponavlja, pokazuje se ono što je zajedničko i temljno za
razumevanje Anikinih vremena. U oba slučaja, naime, posredi je mržnja, koja, u
Vujadinovom slučaju, u taj čas, dok puca, dostiže vrhunac, a u Melentijevom se
'razblažuje' do kletve u koju ovaj ulaže svu svoju dušu i celu svoju misao. U svemu što
se, bilo faktički bilo u funkciji simbola, ponavlja, najvažnije je to što pojava lepote,
obasjane u tami noći ili tami sveta, ne samo da ne proizvodi ništa lepo, već, sasvim
naprotiv, jednog nagoni da puca, to jest da pokuša da lepotu uništi, da bi, nemoćan
pred unutarnjom poplavom već dugo nakupljane mržnje, poludeo, a kod drugog
takođe budi isti taj poriv da uništi lepo biće, pa kad to ne uspe – nije sam, Mala
Gospojina – onda on tom biću i svim takvim bićima, kao 'poganim', želi propast.
Lepote, takve, ženske, koja sjaji u noći, ne treba i ne sme više da bude! Ima li
pogrešnije želje?! Nečim je ona, ipak, izazvana.

Naravno, u realističkoj ravni motivacije, Vujadinova mržnja povezana je s tim kako

živi. "Čamotinja i mnoga teška odricanja udovičkog života" (12) čine svoje, javlja se
odvratnost prema ljudima, ispunjavaju ga "skrivena gorčina", "nerazumljiva i
nesvesna, ali stvarna mržnja" (12). Unutarnju muku, odvratnost, gorčinu i mržnju, koje
ga postepeno preplavljuju, tako da najzad sav postaje samo to, pripovedač na sedam
strana pominje dvadeset puta. Gorčina prikraćenosti pretvara se u mržnju koja postaje
Vujadinova tajna stvarnost, da bi od jednog trenutka postala 'javna' i jedina. Kada ga,
odbeglog, uhvate i sprovode, pop Vujadin na svakog ostavlja vrlo žalostan utisak. "Na
tom licu okrenutom nebu nije bilo ničeg ludačkog, nego nešto doboga bolno i
mučeničko." (21) Niko ne razume kako i zašto sve to. Želja što je budi lepota koja se
trajno izmiče pervertira se u gorčinu i mržnju koje razgrizaju dušu. Prota Melentije se
pritajio u ćutanju, patnji i čekanju da mu se sin vrati. Kada se to desi, on se oporavlja.
Gubici nisu nenadoknadivi – kao što ni kletva nije ubistvo. Pop Vujadin ne vidi put na
kojem bi nepodnošljivost njegovog položaja bila smanjena, gubici nadoknađeni.
Njegovo ludilo je bol i mučeništvo nenadoknadivog poraza i prejake želje bez ikakvog
zadovoljenja.

Lepota i u drugim slučajevima izaziva zlo. Deda Vujadinov, Jakša, puca u kajmakama
mučen ljubomorom, tako reći 'lud' od ljubomore – i beži u šumu, kao i Vujadin. Kosta
Grk puca u Tijanu, kad mu se ne da, pa i on beži u šumu, da bi se, onda, na njenom
grobu, gonjen osećanjem krivice, kao i gubitka lepote, i ko zna čime još, sam preklao.
Osim pušaka i pucnjave, tu su i noževi. Pored Laleta i Mihaila, vidimo, recimo, i onog
Turčina iz Rudog koji "večeras mora nekog ubiti", kako mlatara nožem i zabada ga u
Anikinu kapiju. To on ima da ponudi lepoti.

Nemogućnost da se dodirne lepota vodi ka nasilju, ubijanju, samoubistvu, ludilu – to

vidimo u raznim registrima. Uostalom, nije dovoljno naprosto dodirnuti lepotu. Taj
dodir treba da donese vedrinu duše, radost, bezbrižnost, da potre egoizam ne vodeći
pri tom u autodestrukciju, da donese sreću bez samozaborava ili nadmenosti moći.
(Kajmakam, koji puca u tikve, ali je sposoban i za neku makar rudimentarnu
meditaciju, negde je na nultoj tački u tom pogledu.) Jednom rečju, lepota treba da
izaziva ljubav, da njome bude štićena, da u svome samodarivanju njome ispunjava i da
sama bude njome ispunjena. Kada se događa sve suprotno, i umesto ljubavi vidimo
svud i svakad samo mržnju, to svedoči o dubokoj posrnulosti sveta.

Mihailo se sprema da ubije, ali njegov pokretač nije mržnja. 'Obračun' za koji se on
oseća pozvanim ima smisao oslobađanja sebe od krivice, ali i oslobađanja Anike od
krivice, dovođenja sveta u red. Najzad, samooskrnavljena lepota niti hoće niti više
može da mu se da. On je ne može dodirnuti.

Pripovedač zna, i to i kaže, da Lale pati. Ali, da li se išta pobliže može reći šta zapravo
oseća maloumni mladić dok nožem, kako ga je otac naučio, ukrašava umešene
hlebove, koje uspešno pravi i kad je ostao sam? Zašto tresući glavom goni od sebe
misao na Aniku, kad mu je neko spomene? Odakle mu saznanje šta se sa njom zaista
dešava i zbog čega je njen položaj u toj meri za osudu? I kako je, na kojim putevima
duše, postao Božja ruka, koja se uvek nađe, kad ga je Anika pozvala; šta ga je nagnalo
na strašni čin, njega inače tako mirnog, pitomog, uz to neuračunljivog, posvećenog
samo hlebu? Da li je preterano i možda besmisleno pitati se u interpretaciji od čega je
Anika odvojila svog brata razvraćajući se, da li od neke lepote sa kojom je on u
dodiru, jer govori se o osmehu srećnog idiota; šta je u njegovom doživljaju sebe, nje,
sveta u celini, njenim životom bludnice u bitnom poremećeno? Šta god da se na ovo
kaže, Lale-ubica umnogome mora ostati tajanstven i nedokučiv: njega čitalac ni u
jednoj od priča nema sa čim da uporedi. Nevini brat ubija u posrnulom svetu posrnulu
sestru čija lepota upućuje na davno zaboravljeni sjaj iskona, sa kojim je Lale, u svojoj
zatvorenosti prema okolnom svetu, možda u nekoj posebnoj vezi. Nada probuđena
Anikinom lepotom u Mihailu jedan je od oblika takve veze; kajmakamovo staračko
uživanje u toj lepoti, u dodiru i prisnosti s njom (dok drži peškir i legen), takođe je
takva neka veza, to se i kaže: poznao je u Aniki nešto davno izgubljeno. Ali ako svi
sude lepoti koja sebe skrnavi, samo jednom je dato da joj i presudi. Tajna Laletovog
prava, koje osećamo da on ima, delimično i po tome što i Anika oseća to, odsudnija je
i od Mihailovog pozvanja, koje Anika, vidimo, takođe priznaje. Mržnja oduzima pravo
da se sudi i presuđuje. Gde je toliko mržnje, među normalnim ljudima nemoguće je
naći nekog ko bi takvo pravo imao. Preostaje, dakle, samo idiot Lale, brat.

Kada se uzmu u obzir veze koje je pripovedač uspostavio između sve tri priče, o
Vujadinu, Aniki i Tijani, i kad se razmotri kako se one međusobno značenjski
osvetljavaju, dopunjuju, 'tumače', pokazuje se ka čemu se sve usmerava misao o celini
pripovetke. To su: nemogućnost spoznavanja unutrašnjeg smisla i stvarnog porekla
nesreće u svetu, spoznavanja koje, ako nesreću ne bi već sprečilo, ono bi je barem
uzdiglo do tragedije, dalo bi joj veličinu, neka bude i bezutešnu; nemogućnost da se na
nesreću, kad je do nje već došlo, reaguje bez mržnje, nemoćne ili ubilački aktivne,
dakle bez kletve ili nasilja; nemogućnost da se u zlim tokovima ljudske energije, ili u
tokovima zle energije čovekove, nesreća u svetu izbegne, da se prevaziđe skučenost
sveta i ostvari trajnija sreća; nemogućnost da se živi s krivicom a pri tom bez ozbiljnih
samooštećenja, sve do autodestrukcije; nemogućnost da se dodirne lepota bez
zloupotrebe, onog ko dodiruje, onog ko je njome dodirnut; nemogućnost potpunog
samodarivanja lepote, kada bi dodirnuti je značilo neokrnjivo postignuće,
egzistencijalni prirast i vrhunac koje vreme ne pretvara u osiromašenje i gubitak;
nemogućnost spasa od zle kobi pomoću ljubavi; mogućnost spasa svega pomoću
ljubavi; mogućnost da lepota bude izvor i utoka ljubavi, izvor nade ili barem utehe u
melanholiji prevaziđenog očaja; mogućnost da se (ipak, uprkos svemu) dogledaju
čednost lepote i sjaj bivstvovanja kojim ona daruje, pre uranjanja u zlo sveta, u
nesporazume sujeta, u sukobljavanje volja kojima je do moći i samopotvrđivanja;
mogućnost i nemogućnost da lepo biće pomogne da se živi sa mirnom savešću i bez
suzbijanja sebe.

Onaj ko čuva biće koje voli, na taj način čuva i može trajno da očuva ljubav u sebi. I
onaj ko voli i onaj ko je voljen postaju time lepši. U Anikinim vremenima, međutim,
ovakve ljubavi koja čuva i stara se uopšte nema. Postojati u takvom 'svetu' nije lepo.

Nikako ne treba olako usvojiti ono o čemu meditira kajmakam, da, naime, od tolike
lepote ništa nije ostalo. Ostala je priča o njoj, nesumnjivo, koja utiče na razumevanje
drugih priča. Ostaje, možda, još nešto.
"Niko se nije pitao kako se pojavila ta žena, zašto je živela, šta je htela." Ako se likovi
pripovetke o tome nisu pitali, pripovedač na prvo od ovih pitanja zna odgovor, dat već
unapred: "Otkako se zakopala kasaba i otkako se svet rađa i ženi, nije bilo ovakvog
tela sa ovakvim hodom i pogledom. Ono se nije rodilo i izraslo u vezi sa svim onim
što ga okružuje. Ono se dogodilo." (60) Eto kako se Anika pojavila. Bez veze sa svim
onim što je okružuje, Anika pripada nekom drugom svetu, arealima drugačijih, većih
mogućnosti. Odgovor na drugo pitanje čitalac razume. Živela je za ljubav, koja se nije
dogodila. Na treće se takođe može, dodatno proširujući već rečeno, odgovoriti: htela je
da proživi život ne dopuštajući povredu svoje gordosti. Da li je to moguće, koliko je
verovatno? Gde se postavi pitanje o moći, u bilo kom obliku, takva verovatnoća je
mala; što je takvo pitanje izraženije, sve je manja.

Uostalom, da li je lepota baš toliko važna? Kada u jednom trenutku, Paris ponudi da
vrati blago koje je ukradeno zajedno s Jelenom, i da doda i od svoga, samo da mu
Jelena ostane, Ahejci to bez razmišljanja odbijaju. Neće, u tom času, ni blago, ni
Jelenu; oni hoće sve, jer ko veruje u pobedu, jedino mu to nije premalo (Ilijada, VII,
381 ff.). Treba se setiti šta je o tome pisala Simon Vej. Ne misle grčki junaci da će
mnogi od njih izginuti u daljim borbama, i da im tada ni sve blago ni sva lepota ovog
sveta ništa ne vrede.

Rat se nastavlja, pa da li oko blaga, ili oko Jelene, ili oko svega.

Po nekim pričama, međutim, Jelena za sve to vreme uopšte nije ni bila u Troji nego u
Egiptu. Gde je, u stvari, bila? Gde je, u stvari?