Универзитет у Нишу

Филозофски факултет
Департман за српску и компаративну књижевност

КУЛТ ТЕЛЕСНОГ У ПОЕЗИЈИ РАСТКА ПЕТРОВИЋА

Семинарски рад из Српске књижевности 20. века – поезије

Ментор: Студент:

Доц. др Јелена Јовановић Соња Ђорић, 2207

Ниш, 2016.
Садржај:

Увод ................................................................................................................................................ 2
Биће и тело ..................................................................................................................................... 3
Закључак ...................................................................................................................................... 13
Литература ................................................................................................................................... 14

1
 Увод

Предмет овог рада јесте анализа мотива тела у поезији Растка Петровића. Овај
мотив прераста у култ са појавом збирке ,,Откровење“. Циљ рада јесте да кроз преглед
текстова у којима се јавља овај мотив укаже на његов значај у поезији Растка Петровића.
Корпус песама на којима је заснован рад преузет је главним делом управо из ове
збирке. Збирка ,,Откровење“ представља срж авангардних стремљења српске
књижевности 20. века, ,,најзначајнији песнички пројекат српске авангарде“ (ТЕШИЋ
2009: 260) о чему говоре бурне реакције критике1 у тренутку када се појавила, ,,што
сведочи о превратничком духу самог дела које оштро раскида са конзервативном
стваралачком праксом“ (ЧАБРИЋ 2012: 7). Њен превратнички дух уочавамо у опонирању
парнасо-симолистичкој епоси модерне, поред тога опонира и традицији при чему упоредо
са тиме тече и ,,процес оживљавања и ресемантизације запостављених вредности
традиције: словенске митологије и оних слојева народне књижевности који су изражавали
ирационални слој човековог бића…“ (ЧАБРИЋ 2012: 20).
Поларизоване ставове изазвао је и текст ,,Споменик Путевима“, објављен почетком
1922, док је крајем исте године објављена и сама збирка ,,Откровење“. Овај текст може се
тумачити као својеврсни оквир збирке с обзиром на то да садржи исте мотиве који се
јављају у збирци и упућује нас на битне карактеристике поезије Растка Петровића. Збирка
насловом упућује на ,,Библију“ и њен завршни текст ,,Откривење Јованово“. Састоји се од
12 песама и једног прозног текста ,,Пробуђена свест – Јуда“ тако да конструкцијом
алудира на Исуса Христа и његових 12 апостола.
Мотив тела представља један од централних мотива ове збирке. ,,Расткова велика
пасија, а то значи и страст и мучеништво, била је мистерија телесног, која му се откривала
у пуном сјају врховне песничке лепоте и коби преко најсвакодневнијих физиолошких
манифестација: дисања и корачања, ситости и глади, успављивања и буђења. Пред том
сликом, голог физичког постојања он је стајао као пред чудом које га у исти мах
обеспокојава и задивљује“ ( МИШИЋ 1976: 229).

1
Похвалне критике писали су Исидора Секулић, Милош Црњански, Раде Драинац, Станислав Винавер, док
су негативну критику писали Сима Пандуровић, Миливој Павловић, Љубомир Мицић.

2
 Биће и тело

Текст ,,Споменик Путевима“ антиципира мотив телесног који ће бити један од

централних мотива у збирци ,,Откровење“. Петровић Христа изједначава са плодом стабла
врта у Епикуру, чиме Христа доводи у везу са грчким филозофом Епикуром и његовим
материјализмом, одн. учењем о задовољству ,,чиме истиче материјални аспект Исуса
Христа, тј. чињеницу да је Исус Христ у телу оваплоћени Бог – материјализовани Бог“
(ЧАБРИЋ 2012: 27).

,,Mornari što dremahu

Na bezbroj žalova
Mornari što su naročita
Vrsta putnika
Kao divnu voćku iz vrtova
Uzbraše Hrista sa krsta
Tog divnog stabla vrta u Epikuru“
(PETROVIĆ 1964: 99—100)

У тексту ,,Пробуђена свест ─ Јуда“ који је манифестног карактера, налазимо

смернице за читање збирке. У поднаслову овог текста као мото налазе се стихови ,,који

упућују на то да се метафора у наслову збирке − откровење односи на откривање тела,

тако да овај текст можемо сматрати манифестом тела“ (СТЕФАНОВИЋ 2014: 15).

Петровић наглашава да Нови завет почиње управо отелотворењем Божјег сина.

,,Петровић истиче телесну димензију човека, али и Богочовека, коју је хришћанска догма

вековима занемаривала. Он наглашава да је Нови завет (Бога и људи) склопљен управо

преко Христовог тела, одн. отелотвореног Божјег сина. Дакле, Нови завет почиње од тела

и та телесна димензија се не може занемарити“ (ЧАБРИЋ 2012: 33). Отуда у Откровењу

мотив тела заузима значајно место.

3
 У тексту ,,Пробуђена свест ─ Јуда“ истиче значај тела за дух и мисао оспоравајући

могућност било какве мисли до тренутка док мисао не настане уз помоћ тела. ,, Dosta je

moje telo ispaštalo; ono hoće da uđe slobodno u svoj raj. Dosta je svojom ludošću i moj duh

ispaštao: jer dok nisam mislio uz pripomoć svojih organa i butina, kolena, premda sam na izgled

mislio pravilnije, nisam mislio do stvari sporedne i bez važnosti; može se čak reći da nisam ništa

ni mislio. A sad je misao spasonosno prelila moje telo kao mlak talas. Telo će naučiti moj život

zdravlju i disciplini, a misao ga je bila nadražila toliko“ (PETROVIĆ 1964: 143). Дакле, пут ка

мишљењу, стваралаштву, продуховљењу нераскидиво је повезан са телом.

Растко Петровић у есеју о Петру Паваличинију наглашава тело као изражајно

средство. ,,... ceo celcati Petar Pavaličini, i fizički čak, i fiziološki čak, učestvuje preko svojih

ruku u izrađivanju svojih kipova“ (1964: 261).

,,Ову праидеју бодиарта и телесне, концептуалне поезије, Растко је разрађивао и у

сопственој стваралачкој пракси...“ (ТРИФУНОВИЋ 1989:128). Дединац оставља запис о

Растковом виђењу процеса стваралаштва са телом у средишту. ,,... а тврдо је веровао да

песник треба да пише стихове не за столом, но седећи неудобно на поду ─ можда и

клечећи ─ згрчен и надвијен над хартијом, подбочен на руку у којој држи оловку да би

тако целим својим телом, свим органима, учествовао у бележењу екстазе“

(ТРИФУНОВИЋ 1989:129).

Петровић сматра да се уметнички чин зачиње у духу, али се остварује путем тела.

За њега је стваралаштво вид телесне потребе, врста телесне функције. ,,Građenje pesama je

jedan od najnužnijih trenutaka moga života: jedna od njegovih funkcija: to je kao koračati ili

zadrhtati“ (PETROVIĆ 1964: 148).

4
 Човек тежи да задовољи ову своју потребу као што задовољава и остале телесне

потребе да једе, спава, корача, говори, ћути при чему Петровић одређује човека као

,,Човека-много“ који мора да задовољи своје нагоне. О томе говори у тексту ,,Пробуђена

свест ─ Јуда“, исти мотив проналазимо и у песми ,,Пустолов у кавезу“. ,,Човек-много“

мора да утоли глад (,,Sitosti, sitosti, svuda na hiljade!“), да са преда нагону сексуалности

(,,probuđena na košare skočila moja želja“), деструкције (,,Ubiću nekog gnusnog sanjalicu“),

стваралаштва (,,Stihovi, nosite me daleko od ove zemlje“).

Петровић инсистира не само на телесној димензији човека већ и Исуса Христа кога

је Бог оваплотио у људском телу. Повлачи паралелу између Бога и човека истичући

сексуални чин као тренутак у коме се човек приближава Богу будући да и сам ствара

живот. О томе експлицитно говори у тексту ,,Пробуђена свест ─ Јуда“.

,,Kao da tvoj odnos s bogom postaje manje važan i divan ako ide kroz mudrost seksa i

apetit njegov, a ne preko srca samo tvog i misli. I ako je u veri neophodno otkrovenje, zar nije i

to jedno otkrovenje! I kao da za boga nije najprirodnije da, javljajući se pojedincu, javi mu se

preko sile njegovog rođenja i sile mogućnog rođenja njegovog sina …“ (PETROVIĆ 1964:148).

Мотив тела налазимо и у песми ,,Десет неприкосновених стихова“ у којој се

говори о савезу између Бога и људи који је настао управо када је Бог у телу оваплотио

Христа. ,,Puna sala i zvezda je noć ova vedra / Noć rukovanja!“ Људи су метонимијски

означени као сало, а Бог као звезде.

У вези са култом телесног налази се и мотив рођења назначен у програмском

оквиру ,,Пробуђена свест ─ Јуда“. ,,Tajanstvo rođenja je isto tako veliko, možda i veće no

tajanstvo smrti. Kako sam ja rođen? Zašto baš ja a ne ko drugi; kako se moja svest o ličnosti

uvukla u ovo baš telo a ne u koje drugo, rođeno od moje majke; ukoliko moje telo nosi u sebi

5
doživljaje i saznanje, o njemu, moje majke, i pustolovinu moga oca itd.? Uznemirava me sve to

koliko i očekivani odgovor za posle mog poslednjeg daha“ (PETROVIĆ 1964: 147). Мотив

рођења, одн. пренаталног живота није новина у српској поезији, налазимо га и код Диса са

разликом да је ,,у Диса траума рођења уграђена у једну лирско-метафизичку

’космогонију’, док је у Растка Петровића вјероватно инспирисана психоанализом и дјелом

Ота Ранка и наглашено прожета телесношћу …“ ( ДЕЛИЋ 2008: 277).

У поезији Растка Петровића мотив рођења преплиће се са мотивом смрти. У песми

,,Тајна рођења“ лирски субјекат се сећа пренаталног живота и тренутка доласка на свет.

,,Откриће тајне рођења представља, за Растка, највеће песничко откровење...“ (МИШИЋ

1976: 230). ,,Тајна рођења“ испевана је из перспективе Христа као лирског субјекта који се

сећа ембрионалног живота и рођења непосредно пред смрт. Дата је слика утералног

простора.

,,O, crvenilo mi dotiče iz matere

Svetlost, čuj, iz doma gde se ne vraća

Plameni zrak, čuj! Kroz prebele šatore

Za smešnog mladića

(kome se vizija detinjstva vraća!)

Crveni zrak mozak da probode;

Duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića;“

(PETROVIĆ 1964: 126)

Да је лирских субјекат Исус Христ, потврђује хронотоп маслинове шуме у ноћи пре

Христовог распећа, када је Исус био заробљен, а ,,прскање дамара“ представља алузију на

Христово мучење.

6
 Зоран Мишић наводи да се песник враћа том ,,праизвору телесног […] као колевци

снова о бескрајности. [...] Човеку је дато да тај сан одснева само једном, у утроби мајке,

али носталгија за њим пратиће га целог живота“ ( 1976: 231). За човека тај пренатални свет

постаје симбол сигурности, окриља, заштите, а живот постаје тамница као у Дисовој

истоименој песми. Човек бива затворен у тескобу своје телесности. У песми ,,Ово о

једном песнику“ живот је приказан као казна у односу на пренатално време у које жели да

се врати лирски субјекат.

,,Jer rođen posle sedam meseci trudnoće,

Preturiv sve nesreće,želi da se vrati majci;

I, ne izlazeći više nikada, hoće

Da izbegne ─ bar večno ─ toj gnusnoj kazni, toj hajci.“

(PETROVIĆ 1964: 141)

Лирски субјекат је незадовољан животом, заправо осећа мржњу према животу. У

песми ,,Пустолов у кавезу“ хедонистичко слављење телесних задовољстава прераста у

мржњу према животу.

,,Nema više ljubavi za čovečnost, već dahtanje

Više držim do tvog tkiva no do života,

I ništim sebe, ne iz ljubavi, već iz besa;“

(PETROVIĆ 1964: 112)

Мотив ембрионалног живота налазимо и у песми ,,Једини сан“ у којој лирски

субјекат гледа на свет након рођења као на кошмар, који је потпуна супротност

ембрионалном животу.

,,Pa nijedan života san

7
 Nije tako čist

I od svega čedan, kao da je u trbuhu neke matere.“

(PETROVIĆ 1964: 125)

Око ембриона ,,кружи чудна мисао“ која ће му припасти са рођењем, након што

напусти море у које се ,,не утапа ниједна визија стварности“, коју ће ембрион спознати тек

када напусти мајчину утробу. Ово су елементи описа пренаталног простора и времена.

Интраутерински простор се доживљава као рај, а пад у живот као кошмар тако да фигура

мајке добија на значају у поезији Растка Петровића.

Јако је значајно везивање тела за простор и време. ,,Одређено простором и

временом, тело нас везује за један свет и потврђује нас у њему“ (СТЕФАНОВИЋ 2014:

19). У песми ,,Једини сан“ тело је одређено и омеђено простором.

,,Prohodim kroz onaj tmuri prostor gde svaki list,

U sanjanju, poriče da ima jedan svet

Koji je van ovog: slobodan, i bez mere;

I opet kroz iste sale sna

Zakucam prestravljen na mišićna vrata ovoga života:

Ah, jedan, dva! Ah, jedan, dva!“

(PETROVIĆ 1964: 125)

Прелазак из пренаталног у егзистенцијално време и простор јасно је одређен у

песми ,,Тајна рођења“:

,,Ta izađoh iz džungle namirisane

I pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja,

I njuškah je tako duge dane

8
 Dok ne zastrepih od razdraženja.“

(PETROVIĆ 1964: 126)

Поред мотива тела, рођења, живота, још један важан мотив који се јавља у поезији

Растка Петровића јесте мотив смрти, одн. страха од смрти. Задовољавање тренутних

човекових физичких и физиолошких потреба заправо је могућност да се победи страх од

смрти, док је друга могућност управо идеја повратка у пренатално време. ,,У оба случаја

тело има главну улогу. У првом случају тело је средство којим се постиже циљ

(задовољење), у другом је оно препрека ка остваривању циља“ (СТЕФАНОВИЋ 2014: 32).

Стапање мотива рођења са мотивом смрти налазимо и у песми ,,Преиначења“. У

основи ове песме налази се поступак преиначења песничких слика карактеристичан за

поезију Растка Петровића. ,,Слика Христове смрти поступком преиначења претапа се у

слику његовог рођења“ (ЧАБРИЋ 2012: 58). Спој рођења и смрти налазимо у стиху:

,,Strašan jeda krik razbudi tvoj pad!“ Преиначење долази од двозначности именица крик и

пад. Пад може бити тренутак рођења, односно пада духа у живот из преегзистенције, као

што код Диса рођењем човек пада у живот, а може да означава и смрт у виду морнаревог

пада у море, док именица крик с једне стране означава крик породиље, а с друге крик

умирућег.

Рођење и смрт стапају се и у песми ,,Фабрички димњак у пејзажу и канибалац

чекајући новорођеног“. Песма обилује мотивима апокалипсе (јахач ће загазити у реку која

се зове Историја, димњак се повезује са трубом, чује се звон смрти) док се истовремено

дешава и стварање новог живота. Када јахач, који долази из вечности, уђе у реку да се

окупа, добија телесни облик, постаје војник, а истовремено са његовим доласком из

9
вечности у Историју, лирски субјекат жељан радости, живота, љубавне екстазе, телесног

уживања одлази на састанак са драгом.

,,A kad vojnik uđe da se kupa, u reci po noći ─

On i njegov konj ─

Draga, u koje ću ti vreme doći

Od ljubavi sam bon?

Kad vojnik krepki u reku ujaše,

Zakucaće na prozoru tad neki smelo:

Odškrini da samo protne ruku

Pa pomiluje dojku i grlo belo.“

(PETROVIĆ 1964: 120, 121)

Упоредо са смрћу лирског субјекта и апокалипсом дешава се рођење тако да се

поново као и у песми ,,Преиначења“ слика смрти претапа у слику рођења у стиховима

,,nikad njenog porođanja dočekati neću“.

Мотив смрти означава нестанак тела, страх од смрти изазива у лирском субјекту

жељу за повратком у пренатално време. Жудњу за повратком у првобитни, исконски свет

налазимо у песми ,,Ово о једном песнику“.

,,Jer rođen posle sedam meseci trudnoće,

Preturiv sve nesreće, želi da se vrati majci“

(PETROVIĆ 1964: 141)

На другој страни, као могућност превазилажења страха од смрти налази се

остваривање телесних нагона. ,,Тако понављање радњи тела (јести, и то много јести;

спавати, врло много спавати; корачати по читаве сате итд.) се у Петровићевим

10
стиховима јавља као нека врста ритуала, [...] односно, песник верује да ће аутоматско

понављање радњи тела створити илузију о континуитету задовољстава, те и о вечности

живота“ (СТЕФАНОВИЋ 2014: 51).

Издвајају се мотиви трбуха, фалуса, уста. Женски трбух је симбол плодности,

рађања, заштите, сигурности, пренаталног периода. Фалус је такође симбол обнављања

живота. Јавља се у тексту ,,Споменик путевима“.

,,Da, lirike

Naš Hrist sad u vrtu

Okrugao i crn od mahagovine

─ Muški mu znak dopire do kolena ─

Sa očima belim: to je Crnac na rtu,

Koga je krstila zbog istine

Ljubavi cela vasiona.“

(PETROVIĆ 1964: 102)

Мотив уста, одн. чељусти налазимо у тексту ,,Пробуђена свест ─ Јуда“ где је човек

одређен као ,,zver čije su čeljusti razjapljene prema beskrajnosti“ (PETROVIĆ 1964: ).

У песми ,,Пустолов у кавезу“ тело је означено као ,,kao ogromna plazma“,

натуралистички је приказано тело човека који у песми ,,Сви су чанци празни“ у руци без

прстију држи свој мозак, тело у поезији Растка Петровића је ружно, у лежећем положају

или мртво. То може да упућује на дезинтеграцију човека, одн. дезинтеграцију друштва.

Радомир Константиновић одбацује овакву могућност тврдећи да Растка Петровића не

одликује критички однос према стварности и друштву, који ће касније бити неизбежан код

надреалиста. ,,On je hteo život, a ne kritiku i, čak, što je s većim oduševljenjem želeo da se

11
preda, što neposrednije, i što potpunije tome životu, bio je manje sposoban za ma kakvu kritičku

svest“ (KONSTANTINOVIĆ 1983: 316).

12
 Закључак

У збирци ,,Откровење“ мотив тела добија превласт и постаје тежиште збирке. Сам

наслов збирке сугерише да се овај мотив тумачи као синоним за ослобођења човека,

откривања тела. Мотив тела добија димензије култа кроз апотеозу телу, еросу, плодности,

рађању, хедонистичком задовољавању нагона, потреба. Међутим, с друге стране рођење и

заробљеност у телу, ограниченост временом и простором не доносе човеку слободу,

блаженство, заштиту, које је имао у прастању, у преегзистенцијалном простору и времену.

Отуда је човеков живот обележен вечитом тежњом за повратком у прастање. Често је

преплитање мотива рођења са мотивом смрти. Рођење и смрт су повезани управо мотивом

тела које човек добија рођењем, а које нестаје са смрћу. Тиме се затвара круг. ,,Чежња за

интраутеринским животом изједначиће се са чежњом за небићем, а тајна рођења са тајном

смрти“ (МИШИЋ 1976: 232).

13
 Литература:
Цитирана литература:
ДЕЛИЋ, Јован. О поезији и поетици српске модерне. — 1. изд. Београд: Завод за уџбенике,
2008.
МИШИЋ, Зоран. Критика песничког искуства. ─ 1.изд. Београд: Српска књижевна
задруга, 1976.
СТЕФАНОВИЋ, Марија. Овај, и свет ван овог: тело у поезији Растка Петровића. ─ 1.
изд. Београд: Алетера, 2014.
ТЕШИЋ, Гојко. Српска књижевна авангарда. ─ 1.изд. Београд: Институт за књижевност и
уметност: Службени гласник, 2009.
ТРИФУНОВИЋ, Лазар. ,,Уметничка критика Растка Петровића.“ Књижевно дело Растка
Петровића књ. 10 (1989) стр. 119 ─ 137.
ЧАБРИЋ, Соња. [РАЗ]ОТКРИВАЊА или О песничкој збирци ,,Откровење“ Растка
Петровића. ─ 1. изд. Београд, Службени гласник, 2012.
KONSTANTINOVIĆ, Radomir. Biće i jezik: u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka.
6. ─ 1. izd. Beograd: Prosveta: Rad; Novi Sad: Matica srpska, 1983.

Извори:
PETKOVIĆ, Rastko. Poezija. ─ Beograd: Prosveta; Zagreb: Naprijed; Sarajevo: Svjetlost, 1964.

14