Универзитет у Нишу

Филозофски факултет
Српска и компаративна књижевност

Когнитивна наратологија у проучавању књижевности

Семинарски рад из предмета Методологија науке о књижевности

Ментор: Студент:
Проф. др Снежана Милосављевић Милић Соња Ђорић, 81

Ниш, 2017.
Садржај:
Од класичне наратологије ка посткласичној наратологији ...................................................... 2
Когнитивна наратологија ............................................................................................................. 5
Закључак ...................................................................................................................................... 12
Литература ................................................................................................................................... 13

1
 Од класичне наратологије ка посткласичној наратологији

Иако се корени наратологије могу пронаћи у текстовима Платона и Аристотела, за

прави почетак наратолошких истраживања узима се 1966. године када је објављен
програмски текста Ролана Барта ,,Увод у структуралну анализу приповедног текста“ у
француском часопису Communications, а убрзо је уведен и термин наратологија 1969.
године (Цветан Тодоров, Grammaire du Décaméron).1 Најважнија питања којима се бавила
класична наратологија јесу: „autoreferencijalni prorezi teksta: prostorni i vremenski pokazni
prilozi, zamenički i glagolski oblici što su u teoriju pripovedanja ušli preko Bilerovih,
Benvenistovih i Jakobsonovih istraživanja; zatim, različite tehnike predstavljanja svesti:
pripovedano mišljenje, gledanje, govorenje, nezamislive bez posredovanja jezičkih sklopova
(Pouillon, Cohn); forme neupravnog prenošenja govora (Vološinov, Bahtin, Banfield, McHale);
mikrosegmenti i makrosegmenti opisa (Hamon, Slawinski); karakterizacija i fragmentizacija
likova (Dacherty); pripovedne situacije i pripovedno gledište (Stanzel, Lanser); aspekti primaoca
naracije (Prince, Pywowarerik); transtekstualnosti i s njima povezani problemi implicitnog autora
i autora-kao-funkcije (Genette, Foucalut). Posebnu važnost ima sklop revalorizacije jezičkog
kvaliteta teksta, istraživanje face-to-face pripovednih interakcija (Goffman, Gülich, Quasthoff, L.
Polanyi, Labov, Waletrky) i to ne samo u uobičajenim dnevnim situacijama, već i u
psihoanalitičkom dijalogu (Labov, Fanshel, Flader, Giescke, Kermode)“ (Biti 1987: 94).
Наратологија је доживела врхунац 70-их и 80-их година 20. века, у периоду који данас
одређујемо као класична наратологија.
До преокрета у наратологији долази 80-их година када је у
друштвено−хуманистичким наукама дошло до ,,наратолошког заокрета“ (narrative turn) у
оквиру кога је наратологија добила своје место у овим наукама. ,,Narativni zaokret uslovio je
svest o tome da su narativi centralni u mnogim oblastima kulture, od autobiografije, istorije i
psihologije, preko prirodnih nauka, do bankarstva i, čak, sporta“ (Milutinović 2014: 359).
Отпочела је посткласична фаза наратологије. Сам термин посткласична наратологија увео
је Дејвид Херман 1999. године у зборнику ,,Narratologies: New Perspectives on Narrative

1
Као претече проучавалаца наратологије издвојени су руски формалисти и В. Проп са ,,Морфологијом бајке“.
Аутори који су дали допринос класичној наратологији су: Ж.Женет (,,Дискурс наративног текста“), С. Четмен
(,,Прича и дискурс“), Б. Успенски (Поетика композиције“), М. Бал (,,Наратологија“), Ш. Римон−Кенан
(,,Наративна поетика“).

2
Analysis“: ,, Postklasična naratologija, koja ne bi trebalo da se spaja sa poststrukturalističkim
teorijama pripovedanja, sadrži klasičnu naratologiju kao jedan svoj segment, ali je obeležena
obiljem novih metodologija i istraživačkim hipotezama te predstavlja okrilje novim perspektivama
o formi i funkcijama samog narativa. Postklasična naratologija ne preispituje samo granice, već i
mogućnosti starijih strukturalističkih modela pripovedanja, slično postklasičnoj fizici koja ne
odbacuje klasične njutnovske modele, već nanovo promišlja njihove konceptualne podsticaje i
preispituje oblasti njihove primene“ (1999: 2−3).
Херман наглашава да смо сведоци ,,наратолошке ренесансе“ (1999: 1) која се огледа
у експанзији активности на пољу наратолошких студија. Те активности подразумевају
објављивање зборника, темата, часописа који преосмишљавају и реконтекстуализују
поставке класичне наратологије. Истиче да се наратологија претворила у наратологије –
структуралистичко теоретисање прерасло је у мноштво метода за наратолошку анализу
(1999: 1). Наглашава да посткласична наратологија садржи класичну наратологију као један
од момената, али је обележена и новим методологијама. (1999: 2). Истраживања су показала
аспекте наративног дискурса које је класична наратологија занемарила. Феминисткиње су
указале на то да старе наратолошке теорије не разматрају како питање пола утиче на
производњу и процесуирање прича, неки истраживачи су се окренули пољима као што су
вештачка интелигенција, хипертекст, психоанализа, лингвистика. Херман прави паралелу
између посткласичне наратологије и посткласичне физике која не одбацује класичне
њутновске моделе већ их преиспитује и промишља као што посткласична наратологија
преиспитује границе и могућности структуралистичких модела приповедања (1999: 3).
Илуструјући разлике између класичне и посткласичне наратологије са циљем да
покаже како посткласична достигнућа могу да обогате интерпретацију Херман наглашава
неопходност реконтекстуализације три домена истраживања везана за различите нивое
наратолошке структуре (наратологија и наративна граматика, поетика фикције, реторичка
анализа фикције) будући да су еволуирали су и постали испреплетани након друге
експлозије наратолошког знања (1999: 10) и инсистира на контекстуализацији која
подразумева трансформацију од текстоцентричних модела ка моделима који подразумевају
узајамно дејство између наративних форми и контекста наративних интерпретација (1999:
8). Касније ће увести и појам ,,контекстуалног усидрења“ под којим подразмева ,,relaciju
između priče koju čitaoci tumače i konteksta unutar kog se priča tumači” (Herman 2004, nav.

3
prema Milosavljević Milić 2016: 10). Као изазов који посткласична наратологија поставља
новим анализама наратива Херман издваја питање како наратив бива обликован у процесу
интерпретације, које су процедуре на основу којих анализатор долази до нтерпретације
(1999: 12).
Ансгар Њуниг (Ansgar Nüning) у тексту „Narratology or Narratologies? Taking Stock
of Recent Developments, Critique and Modest Proposals for Future Usages of the Term“ наводи
разлике између класичне и посткласичне наратологије. Неке од њих су следеће: КН је
оријентисана ка тексту, а ПН окренута контексту; КН је усмерена ка језику, односно
синтакси, а ПН ка говору, тј. прагматици; КН је затворен систем, а ПН инсистира на
отворености, динамици нарације; КН почива на функционалним анализама, а ПН је
окренута читаоцу и стратегијама читања и разумевања; КН одређује дескриптивна, а ПН
интерпретативна и евалуитивна парадигма; КН је поетика фикције, ПН поетика
интерпретације; КН одређује универзализам, а ПН партикулизам (контекстуализам); КН је
релативно јединствена дисциплина наспрам ПН која је интердисциплинарни пројекат
заснован на различитим приступима (2003: 243, 244).
Експанзија, мултиперспективизам и мултидисциплинарност посткласичне
наратологије говоре о њеној динамичној природи из које проистиче и подела на две фазе
које издвајају Јан Албер и Моника Флудерник (Jan Alber and Monika Fludernik) у књизи
,,Postclassical Narratology: Approaches and Analysis“ (2010). Као главну карактеристику прве
фазе издвајају плурализам метода, модела и приступа док је за другу фазу карактеристичнa
њихова консолидација и усложњавање.2

2
Динамичке токове актуелних наратолошких истраживања прати Европска наратолошка мрежа (ENN) кроз
одржавање конференција сваке друге године. Прва конференција била је одржана у Хамбургу 2009. године на
тему ,,Mind – Narrative – Ethics”, док ће овогодишња под називом ,,Narrative and Narratology: Metamorphosing
the Structures“ бити одржана у Прагу. На истом задатку налази се и Међународно друштво за проучавање
наратива (ISSN) чије се конференције одржавају сваке године почев од 1986. године, као и Наратолошки
центар у Нишу, једини такве врсте на Балкану.

4
 Когнитивна наратологија

Посткласичну наратологију карактеришу контекстуализација и

интердисциплинарност тако да су присутни утицаји: когнитивне психологије, когнитивне
лингвистике, неурологије, филозофије ума, квантне физике. Отуда су у оквиру
посткласичне наратологије развијене: афективна, природна, неприродна, трансмедијална,
реторичка, као и когнитивна наратологиja. ,,U fokus svog interesovanja kognitivna naratologija
stavlja ona mentalna oruđa, procese i aktivnosti koji omogućavaju konstruisanje i razumevanje
narativa. Ona odgovara na pitanja na koji način narativ stvara i daje smisao ljudskom iskustvu, šta
se nalazi u osnovi čovekove težnje za pripovedanjem i recepcijom priča, koji obrasci učestvuju u
njihovom procesuiranju/interpretaciji“ (Milosavljević Milić 2016: 10). Неки од њених
најзначајнијих представника су: Дејвид Херман Моника Флудерник, Мари-Лор Рајан,
Брајан Ричардсон, Хилари Даненберг, Елен Сполски, Ричард Волш, Снежана
Милосављевић Милић.
Херман у тексту ,,Storytelling and The Sciences of Mind: Cognitive Narratology,
Discursive Psihology, and Narratives in Face−to−Face Interaction“ даје допринос
наратолошким истраживањима ослањајући се на идеје социјалне психологије како би
истражио везу између наратива и ума. Подсећа на две когнитивне револуције. Прва
когнитивна револуција чији су представници дисциплине које укључују рачунарске науке,
когнитивну психологију, лингвистику, неуропсихологију, наступила је средином 20. века
као реакција против бихејвиоризма. У оквиру ње ум се редефинише као сервис за обраду
информација који ради на хардверу мозга као физичког органа. Друга когнитивна
револуција захтева да се ум ситуира у материјални контекст акција и реакција без смањења
менталне активности према физичкој активности (2007: 312).
Као кључне коцепте који долазе из друге когнитивне револуције и имају место у
дискурсивно−психолошким истраживањима Херман издваја: ,,positioning, embodiment, the
distributed versus localized nature of mind, emotion discours and and ’emotionology’, qualia“
(2007: 314). Под првим кључним концептом позиционирања подразумева се да управо кроз
позиционирање постајемо свесни својих и туђих мисли. ,,Pozicije su selekcije napravljene od
učesnika u diskursu koji koriste govorne činove dodeljivanja pozicija da bi izgradili ’linije priča’“
(Herman 2007: 314). Неко може да позиционира себе својим исказима или да га други

5
позиционирају при чему је позиционирање ретко намерно и вољно. Пример позиционирања
јесте када неко позиционира себе или бива позициониран од других као моћан или слаб
(Herman 2007: 314-315). Под концептом отеловљења подразумева се да је ум увек
отеловљен, да треба да буде виђен као веза мозга, тела и околине света (Herman 2007: 317).
Отеловљени умови су увек просторно и временски ситуирани (Herman 2007: 318). Трећа
карактеристика јесте подељеност ума. ,,Zaokret u socijalnopsihološkim istraživanjima sugeriše
da ključna svojstva uma ne mogu biti shvaćena bez razumevanja uma kao podeljenog. Umovi su
rašireni među učesnicima u diskursu, njihovih govornih činova i objekata u materijalnom
okruženju“ (Herman 2007: 317). У оквиру четвртог концепта Херман прави разлику између
натуралистичких и конструкционистичких приступа емоцији. Натуралисти говоре о
постојању урођених, биолошки основаних емоција које су више или мање уједначене преко
култура, док конструкционисти сматрају да су емоције културолошки специфичне (2007:
321-322). Дискурсивни психолози ослањају се на концепт емоционологије који подразумева
систем емоционалних термина и концепата које људи различитих култура користе у
дискурсу како би изградили своје и туђе умове (Herman 2007: 322). Милосављевић Милић
истиче утицај психолошких истраживања у оквиру теорије ума (theory od mind) на
когнитивну наратологију у виду њеног интересовања за књижевни лик, која подразумевају
емпатију, уживљавање у емоционална и духовна стања других (2016: 15). Под концептом
qualia Херман подразумева дефиниције које дају Janet Levin и Daniel Dennett који користе
овај термин за изражавање ,,kvalitativnih, iskustvenih i osećanih svojstva mentalnih stanja“ и
као ,,nefamilijarni termin za nešto što ne bi moglo da bude više poznato za svakog od nas: načini
na koje nam se stvari samo čine“ (Herman 2007: 325).
Аутор даје дирекције за даља истраживања: истражити како достигнућа у
когнитивним наукама могу да допринесу студијама наратива и како студије наратива могу
да генеришу нова питања за когнитивне науке (2007: 326-327).
Мари-Лор Рајан (Marie−Laure Ryan) у тексту ,,Narratology and Cognitive Science: A
Problematic Relation“ (2010) даје критички преглед ,,когнитивних“ приступа наративу, од
научних студија базираних на скенирању мозга до психолошких експеримената и увођења
концепата из дисциплина когнитивне науке. Под термином когнитивне науке подразумева
кровни термин који обухвата различите дисциплине: неурологију, вештачку интелигенцију,
различите врсте психологије – еволуционистичку, социјалну и когнитивну, лингвистику и

6
филозофију ума. Рајанова се бавила феноменом урањања (immersion) пре објаве научног
чланка из психологије који говори о идеји да читаоци граде ментални модел наративног
света који константно ажурирају како би узели у обзир промене описане у тексту, при чему
степен резолуције менталне репрезентације варира у зависности од интересовања читалаца.
Закључак психолога да читање о неком догађају стимулише делове мозга као што то чини
директно искуство тог догађаја, при чему мозак производи различите сигнале када чита
изоловане речи и када чита причу, Рајанова сматра редундантим будући да је он већ био
очигледан наратолозима. Као још један пример редундантности закључака у психологији у
односу на наратологију наводи експеримент у коме су субјекти имали да замисле сценарио
који обухвата реалне и имагинарне карактере. Испоставило се да су различити региони
мозга били активирани за стварне и имагинарне ликове. Пошто су фикционални карактери
креирани од стране текста, они су производ ограниченог корпуса информација, док је тај
корпус отворенији код стварних карактера.
Рајанова идваја два разлога зашто когнитивне науке не могу ући у траг томе шта се
дешава у мозгу док креирамо и процесуирамо наратив. Први разлог је комплексност мреже
ума тако да није могуће дати тачну слику мозга по неуронима већ може да се индицира који
регион мозга производи електронске активности. Други разлог је проблем како објаснити
да свест као спиритуални феномен настаје у мозгу као физичком органу.
Мари−Лор Рајан се позива на Херманов израз у дефинисању предмета когнитивне
наратологије као ,,везе наратива и ума“ која може бити проучавана у три области: умови
карактера, ментална активност читалаца, наратив као начин размишљања. Традиционална
литерарна критика, посебно под утицајем психоанализе, заинтересована је за ум као
издвојен унутрашњи домен у коме тајни и подсвесни процеси као што су снови, жеље,
илузије заузимају место. Класична наратологија додала је и каталог наративних техника
кроз које ум може бити представљен у својој унутрашњости и тајности: ток свести,
психонарацију, директан и индиректан дискурс. У когнитивним наукама постоји ,,теорија
ума“ која подразумева процес објашњења акције људи кроз интерференцију њихових
менталних стања. Стављањем акцента на наратив као начин мишљења инсистира се не само
на активности приповедања већ се усмерава пажња на значај наративне комуникације за
развој људског ума и креирање социјалних веза.

7
 У оквиру когнитивне наратологије ,,kao tri ključne konceptualne paradigme mogu se
izdvojiti: okviri i scenarija (frames and scripts), skalarni pristup i ukidanje binarnih opozicija, te
svet priče (story world) (Milosavljević Milić 2016: 11). Концепт оквира потиче од Марвина
Минског (Marvin Minsky), концепт сценарија потиче од Роџера Шенка и Роберта Абелсона
(Rоger Schank and Robert Abelson). ,,Za Minskog (1979) frejmovi su metakoncepti, kulturno
formirani, koji poseduju izvesnu stabilnost […] Dok bi se frejmovi više odnosili na stanja i
situacije, skripti i scenarija (Schank and Abelson 1977) predstavljaju stereotipne sekvence
događaja, neku vrstu shematizovane akcije zadate okvirom“ (Milosavljević Milić 2016: 11).
Скаларни приступ обухвата, према Мари−Лор Рајан, скуп од осам услова унутар
просторне, менталне, темпоралне ,,семантичке димензије“ и једна ,,формалне“, одн.
,,прагматичке“ (Milosavljević Milić 2016: 16), док се ,,napuštanje binarnih opozicija
(priča−diskurs, pripovedno−doživljajno JA, stvarni−implicitni autor, fiktivno−faktuelno, da
pomenemo samo neke), najočiglednije manifestuje u prelazu sa samog pojma ’narativ’ na njegovo
svojstvo − ’narativnost’. Tekst se više ne određuje unutar ’granica pripovedanja’, kako je glasio
naslov jedne Ženetove studije, već po stepenu posedovanja narativnih svojstava. Umesto pitanja:
Šta narativ jeste? Traže se odgovori na pitanje: Kako narativ saznajemo ili procesuiramo?“
(Milosavljević Milić 2016: 15−16).
У оквиру когнитивне наратологије развијена је ,,теорија могућих светова“ (possible
worlds theory) ослањајући се на концепте Томаса Павела и Љубомира Долежала. Херман
равија концепт света приче (storyworld) који ,,podrazumeva mentalne modele koji se tiču
pitanja: ko/šta, sa kim, kada, gde, zašto i kako je neko nešto uradio u svetu u koji se recipijent
prenosi“ (Milosavljevic Milić 2016: 13).
Џоана Гавинс (Joanna Gavins) у књизи ,,Text World Theory: An Introduction“ даје
допринос теорији светова текста која је заинтересована за то како су менталне
репрезентације зване ,,светови текста“ конструисане. У теорији могућих светова читаоци
граде могући свет који кореспондира са актуелним светом при чему су сва достигнућа у
проучавању когнитивног дискурса заснована на претпоставци о нераскидивој повезаности
ума и тела (Gavins 2007: 36). Текстуални светови су увек повезани са светом целокупног
искуства читалаца који ,,[se] bavi neposrednom situacijom koja okružuje ljudska bića dok
komuniciraju jedna sa drugima“ (Gavins 2007: 9).

8
 Мари−Лор Рајан развија теорију виртуелних наратива и концепт урањања
(immersion). У тексту ,,Cyberage Narratologie: Computers, Metaphor, and Narrative“ доводи у
везу проучавање виртуелнх наратива и рачунарске технологије. Најпре наглашава
вокабулар који је класична наратологија позајмила из: традионалне граматике,
трансформационе граматике, геометрије, визуелних уметности, психологије, филозофије да
би се потом задржала на новом пољу на које је наратологија усмерена – пољу рачунарских
технологија и сајбер културе. Схвата виртуелни наратив као неизоставни чинилац сваког
наратива, како у његовој рецепцији у свести читаоца, тако и у текстуалним стратегијама.
Постулира четири метафоре читања наратива: виртуелност, рекурзивни наративи, прозори
и трансфомације (Ryan 1999, nav. prema Milosavljević Milić 2016: 26). Концепт
рекурзивности посматра на следећи начин: ,,svaki put kada se novim okvirom aktivira novi
nivo priče, tekst će pomeriti priču na onu stranu koja traži dovršavanje; jednom, kada se ta
unutrašnja priča zaokruži, pažnja će se usmeriti ili vratiti ponovo na prethodnni nivo“ (Ryan 1999,
nav. prema Milosavljević Milić 2016: 26). Врши класификацију наратива према типовима
прозора који одређује као ,,narativnu jedinicu koja je razgraničena onim što može biti
predstavljeno u tekstualnom svetu jednim zahvatom“ (Ryan 1999, nav. prema Milosavljević Milić
2016: 30). Под појмом ,,morfinga“ подразуме трансформације које се тичу облика,
менталних, онтолошких, таксиномијских карактеристика, индивидуа, нарације и наратора
(Ryan 1999, nav. prema Milosavljević Milić 2016: 32).
Свој допринос типологији виртуелних наратива чије су подврсте: 1),,periferna
moguća priča čije bi podvrste bile kontračinjenice i hipotetička fokalizacija; 2) narativne negacije;
3)poređenja; 4) simulirani narativ (Milosavljević Milić 2007: 42) дала је Снежана
Милосављевић Милић проучавањем негативних светова који су у дотадашњој литератури
само назначени, потом проучавајући аспекте виртуелних светова који се односе на ликове,
хронотоп, време, улоге виртуелног наратива у конституисању и динамици заплета приче,
његове функције и значај за теорију урањања.
Моника Флудерник (Monika Fludernik) такође проучава наративе као могуће светове,
с тим што, ,,za razliku od Hermana, njihovu osnovnu funkciju vidi u razmeni ljudskog iskustva
(Milosavljevic Milić 2016: 14). Усмера пажњу на питање дихотомије приче и дискурса, врши
ревизију Штанцлових, Женетових и Четменових теорија медијације, преиспитује питање
медијације и фокализације. Види наративну трансмисију као посебну врсту медијације. У

9
вези са медијацијом је појам фокализације будући да ће фикционални свет бити
представљен кроз глас наратора или кроз свест лика. Фигура наратора може бити
посредована кроз различите медијуме. Примери посредованих наратива су филм, драма,
балет при чему се приликом превођења фикционалног света примењују ,,различити
когнитивни оквири у комбинацији, иако је један оквир доминантан над другима у
зависности од медијума“ (Fludernik 2010: 128).
Моника Флудерник развија коцепт ,,природне наратологије“ (the natural narratology).
Под појмом ,,природни наратив“ подразумева спонтане форме приповедања и искључује
усмену поезију и народне приче (1996: 10). Након осврта на традиционалне дефиниције
наратива које су виделе серије акција као примарни конституент наративности и теорије
Клода Бремона (Claude Bremond) која подразумева смену сукцесивних етапа у одлукама о
алтернативним токовима акција између којих протагониста треба да изабере, Флудерникова
предлаже модел приповедних параметара који се састоји из четири нивоа:
1) Параметри искуства реалног живота, под чиме подразумева схему делатности
окренутих ка циљу или реакцију на неочекивано, природно разумевање
посматраних процеса догађаја укључујући њихова узрочно-последична
објашњења;
2) Издваја четири гледишта која су доступна као објашњавајуће схеме приступа
причи: стварносни сценарио причања (telling), стварносна схема перцепције
(viewing), приступ наративизованом искуству (experiencing), акција или чињење
(action, acting).
3) Трећи ниво подразумева добропознате природноповратне приповедачке
ситуације. Пошто је приповедање генерална и спонтана људска активност
присутна у свима културама, она омогућава индивидуалности са културолошки
одвојеним схемама приповедања. Ове схеме укључују не само знање о
приповедачким ситуацијама већ и способност да се направи разлика између
различитих врста прича.
4) Четврти ниво подразумева интерпретативне активности помоћу којих људи
повезују непознати материјал са оним који им је већ познат (1996: 32-33).
Флудерникова реинтерпретира Калерову (Culler) стратегију натурализације те овај
концепт редефинише као наративизацију. Према Калеру (Culler), читаоци, суочени са

10
неразумљивишћу текстова, покушавају да нађу оквир који може да натурализује
недоследности и чудности. Наративизација је процес натурализације који омогућава
читаоцима да препознају као наратив оне врсте текстова који изгледају као ненаративни
према параметрима прва три нивоа. Такве интерпретативне стратегије служе да
натурализују текстове у смеру природних парадигми, нпр. омогућавајући реалистичну
мотивацију која помаже да се обезбеди читљивост (Fludernik 1996: 33). Под процесом
натурализације Флудерникова подразумева стратегије читања које непознато чине
познатим (1996: 34).
Брајан Ричардсон постулира концепт ,,неприродних наратива“ (unnatural narratology)
,,odnosno onih antimimetičkih narativa koji prikazuju u stvarnom svetu nemoguće scenarije i
događaje dovodeći u pitanje osnovne empirijske kategorije identiteta, vremena i prostora. Brajan
Ričardson (Richardson, 1987, 1997, 2000, 2002, 2006) je najznačajniji predstavnik ovog pristupa
poznatog kao unnatural narratology koji kombinuje postmodernističku i kognitivnu naratologiju“
(Milutinović 2014: 363).
Нова истраживања у когнитивној наратологији прате нова откића у когнитивним
наукама како би их применилa на тумачење наратива. ,,Za novi kognitivni zaokret indikativan
je rad Elen Spolski (Ellen Spolsky) u kome se narativu pristupa iz homeostatičke perspektive –
glad za narativom je specifičan oblik ’kognitivne gladi’ i upravo su konzumacija i kreacija
narativne fikcije, tvrdi Spolski, omogućili evolutivno napredovanje“ (Milosavljević Milić 2016:
17). Други талас когнитивних наука донео је теорију сна и сањања Ричарда Волша (Richard
Walsh).
Когнитивна наратологија је од великог значаја за интерпретацију целокупне
књижевне традиције јер омогућава иновативан приступ књижевности и нова читања кроз
интеграцију књижевности и когнитивних наука јер је уочена ,,potreba za povratkom
književnosti da bi se razumela ljudska kognicija, to jest za proučavanjem narativa koje može
doprineti teoriji uma“ (Milosavljević Milić 2016: 19).

11
 Закључак

У раду смо указали на карактеристике посткласичне наратологије која се јавила 80-

их година 20. века када је у друштвено−хуманистичким наукама дошло до ,,наратолошког
заокрета“ и на одлике когнитивне наратологије, као једног од њених рукаваца, омогућеним
њеним нтердисциплинарним карактером будући да је у посткласичној наратологији видљив
утицај когнитивне психологије, когнитивне лингвистике, неурологије, филозофије ума,
квантне физике. Указано је на однос наратологије и когнитивних наука кроз студије Дејвида
Хермана који је проучавао однос наратива и ума кроз две когнитивне револуције и студије
Мари−Лор Рајан која проучава релације између проучавања наратива и когнитивних наука.
У центру когнитивне наратологије јесу менталне активности које омогућавају креирање и
процесуирање наратива. Њењн кључне одреднице јесу: оквири и сценарија развијени под
утицајем когнитивне лиингвистике, затим скаларни приступ и укидање бинарних опозиција
и концепт света приче (story world) развијен под утицајем когнитивне поетике. Тековине
когнитивне наратологије су: теорије могућих светова (possible worlds theory) која се ослања
на концепте Томаса Павела и Љубомира Долежала, теорија виртуелних наратива и концепт
урањања (immersion) Мари−Лор Рајан, концепт природне наратологије (natural narratology)
Монике Флудерник, ,,неприродни наративи“ (unnatural narratology) Брајана Ричардсона,
хомеостатички приступ наративу Елен Сполски, теорија сна и сањања Ричарда Волша.
Други талас когнитивних наука потенцира значај когнитивне наратологије за проучавање
људске когниције и за нове интерепретације књижевности.

12
Литература:
Alber, Jan; Fludernik, Monica. Postclassical Narratologie, Approaches and Annalysis. Columbus,
The Ohio State University Press, 2010.
Biti, Vladimir. Pojmovnik suvremene književne teorije. Zagreb, Matica hrvatska, 1997.
Fludernik, Monica. Towards a ’Natural’ Narratologie, London, New York: Routledge, 1996.
Gavins, Joanna. Text World Theory: An Introduction. Edinburgh University Press, 2007.
Herman, David. ,,Introduction: Narratologies“. In: Narratologies: New Perspectives on Narrative
Analysis, ed. David Herman, Ohio State University Press, 1999.
Herman, David. ,,Storytelling and Sciences of Mind: Cognitive Narratology, Disursive Psihology,
and Narratives in Face−to−Face Interaction“, Narratives, 15(3), 2007, p. 306−334.
Milosavljević Milić, Snežana. ,,Kognitivna naratologija“. U: Virtuelni narativ: Ogledi iz
kognitivne naratologije, Niš: Filozofski fakultet; Novi Sad; Sremski Karlovci: Izdavačka
knjižarnica Zorana Stojanovića, 2016.
Milutinović, Dejan, ,,Postklasična naratologija“. U: Svet u književnosti – književnost u svetu, ed.
Bojana Dimitrijević, Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu, 2014, str. 358–369.
Ryan, Marie−Laure. ,,Narratology and Cognitive Science: A Problematic Relation“, Style (44:4)
[Winter 2010], p. 469−495.
Nüning, Ansgar. ,,Narratology or Narratologies? Taking Stock of Recent Developments, Critique
and Modest Proposals for Future Usages of the Term“. In: What is Narratology?, ed. Tom
Kindt and Hans-Harald Mülle, Berlin: de Gruyter, 2003, p. 239 – 275.

13