O RELATIVNIM REČENICAMA U SRPSKOM I NEMAČKOM JEZIKU NA

PRIMERU KAFKINE PRIPOVETKE ,,UMETNIK U GLADOVANJU“

Uvod

Relativna rečenica je u srpskom jeziku veoma frekventna. Jedan od razloga je to što se

u našem jeziku, a za razliku od nemačkog, particip kao ekvivalent relativne rečenice veoma
retko koristi. Tako nećemo reći spavajuće dete, nego dete koje spava, ili ćemo upotrebiti
relativnu rečenicu uređaj koji radi umesto konstrukcije sa partizipom radeći urđaj. Dokaz za
ovu tvrdnju pronalazimo i u Kafkinoj priči ,,Umetnik u gladovanju“ koja čini korpus našeg
rada. U originalnom tekstu na nemačkom jeziku pronađeno je 50, a u prevodu na srpski jezik
60 relativnih rečenica, što znači da u 10 slučajeva prevodilac koristi relativnu rečenicu kako
bi preveo konstrukciju koja to nije. Dodatnu potvrdu o učestalosti pruža i podatak da je ovaj
prilično velik broj relativnih rečenica pronađen u relativno kratkom tekstu, dakle na samo 11
strana, odnosno u 72 složene rečenice.
U literaturi se uglavnom navodi da je osnovna funkcija relativne rečenice atributska.
Hentschel i Weydt (1993: 423) relativne rečenice smatraju prototipom atributskih rečenica.
Međutim, atributska funkcija je više svojstvo sintagme nego rečenice, tako je i relativna
rečenica posebna po tome što se vezuje za nadređenu rečenicu preko antecedenta koji se u
njoj nalazi1.
Zavisno od toga da li relativna rečenica vrši funkciju atribura ili apozicije,
tradicionalno se razlikuju restriktivne i nerestriktivne, odnosno apozitivne relativne rečenice
(IDS Grammatik 1997). Bergman (1985: 53) navodi da se u germanistiökoj literaturi
pojavljuju joü i temini poput obligatorna, neophodna, neizostavna, specifična, modifikovana,
determinativna, limitirana, ograničena, odnosno fakultativna, slobodna, deskriptivna ili
eksplikativna relativna rečenica. Restriktivne relativne rečenice izdvajaju antecedent kao
jedinstven i specifičan referent, dok nerestriktivne relativne rečenice pružaju dodatne
informacije i opisuju antecedent. Pored toga, postoje i formalni kriterijumi za njihovo
razlikovanje. Kordić (1995: 30) nevodi da se nejednaka semantička vezanost nerestriktivnih
naspram restriktivnih relativnih rečenica uočava u govornom jeziku tako što se između
antecedenta i nerestriktivne rečenice pravi pauza, dok restriktivna rečenica čini jednu
intonacijsku celinu s antecedentom. U srpskom jeziku se (ne i u nemačkom) ova

1 Antecedent u nekim slučajevima može biti i čitava rečenica.

diferenciranost može uočiti i u pisanom jeziku. Tako se nerestriktivna rečenica odvaja
zarezima, a restriktivna ne:

 Warum hatte diese Menge, die ihn so sehr zu bewundern vorgab, so wenig Geduld mit
ihm [...]
Zašto je ta gomila, koja je tvrdila da mu se toliko divi, imala za njega malo strpljenja
[...]
 Und wenn sich einmal ein Gutmütiger fand, der ihn bedauerte [...]
I kad bi se ponekad našao neki dobroćudan čovek koji bi se sažalio na njega [...]

Relativizatori

Iako su relativne rečenice deo najistraženije oblasti sintake nemčkog jezika (Lehmann
1995: 1199) i pored činjenice da se u nemačkom jeziku relativna rečenica ne može uvesti bez
relativizatora (Askedal 1993: 248, Hentschel 2003: 424) nema puno radova u germanističkoj
lingvistici koji su posvetili pažnju uvođenju relativnih rečenica i njihovom vezivanju
vezivanju za nezavisnu rečenicu.
U germanističkoj literaturi nalazimo različite nazive za elemente koji uvode relativnu
rečenicu. Većina nemačkih autora (Flämig 1991:314, Bußmann 2002:563, Jung 1980:337)
koristi termin relativni adverb ili relativna zamenica, tako u starijem izdanju Dudenove
gramatike pronalazimo Relativpronomen ili Relativadverb (1998: 759), dok u izdanju iz
2005. godine (2005:1040) vidimo sledeću definiciju: ,,Relativna rečenica sadrži relativnu
zamenicu, relativni adverb ili relativni član“. Ostale gramatike definišu relativizator na
osnovu formalnih kriterijuma kao „determinativni d- ili w- element“ (Eroms 2000:290) ili
kao „d- element, ređe kao forma determinativa welcher“ (Engel 1996:292).
Engel (1996:662) welch-, označava kao determinativ koji se koristi kao relativna
zamenica u relativnim rečenicama, dok se kod Helbiga (1984) welcher/welche/welches ne
spominju u kontekstu relativnih rečenica. Eisenber (1986: 272) smatra da se relativna
rečenica može uvesti i pomoću interrogativne zamenice welcher/welche/welches, ali se u tom
slučaju rečenica smatra stilski neadekvatnom. Ovakvo shvatanje uočeno je i u Dudenovoj
gramatici (1984: 332).
Elemente derjenige/diejenige/dasjenige, koji se uistinu ređe koriste, u kategoriju
relativnih zamenica svrstava samo Bußmann (2002:563). Dudenova gramatika (2005:1044)
pomenute elemente svrstava u grupu članova koji se mogu javiti na mestu relativizatora, dok
se u ostalim gramatikama oni uopšte ne pominju.
 Posebno je kontroverzna polemika oko elemenata wer i was. Dudenova gramatika
(2005: 1040), Eisenbergs (2004: 273), Bußmann (2002: 563) i Flämig (1991: 314) ubrajaju
ove elemente u relativne zamenice, dok se u drugim gramatikama one izostavljaju iz
pomenute grupe. Hentschel (2003: 248) tvrdi ,,da postoje samo dve relativne zamenice i to
der/die/das i welcher/welche/welches“ i dodaje da se ,,u određenim uslovima umesto njih
može javiti was kao relativna zamanica“ (2003: 249), dok uočenu upotrebu relativizatora
wer pripisuje kreativnošću govornika“ (2003: 249), koja odstupa od norme. Engel (1996:
662) wer i was posmatra isključivo kao interrogativne zamenice.
Kada govorimo o elementima wer i was ne smemo izostaviti činjenicu da oni, za
razliku od ostalih interrogativnih zamenica imaju (delimičnu) fleksiju, što je karakteristika
zamenica koje uvode relativne rečenice. Svrstavanje ovih elemenata u grupu relativnih
zamenica možemo opravdati i analogijom koju nalazimo između upotrebe was-das i wer-
der2.
Kao alternativu, Engel predlaže da se sve relativne zamenice posmatraju kao relativni
d- i w- elementi (1977: 234). Tako Eroms (2000: 289) koristi termin relativni element i
izbegava detaljniju klasifikaciju. U IDS grmatici (1997: 41) se der/die/das, wer/was/wo,
welcher/welche/welches kao i konstrukcije wo+predlog, koje se mogu koristiti kao
relativizatori nazivaju Relativum. Ovaj termin se odnosi na relativnu zamenicu, relativni
adverb etc. (IDS 1997: 41).
U srpskom jeziku je povodom ovog problema situacija dosta jasnija. S obzirom na
pripadnost vrsti reči razlikuju se zamenički, adverbijalnii i veznički relativizatori. Kao i u
nemačkom i u srpskom jeziku su zamenički najučestaliji. Grupu zameničkih relativizatora
čine pridevske zamenice koji, čiji, kakav, koliki i imeničke zamenice ko, što (Kordić 1995:
53). Najfrekventnija relativna zamenica u nemačkom jeziku je der (Eisenberg 1986: 272), a u
srpskom koji. To se pokazalo i na našem korpusu: Od ukupno 60 relativizatora pronađenih u
prevodu, 49 puta upotrebljen je relativizator koji. U originalnom tekstu uočeno je 50
relativizatora, od toga 36 puta nalazimo relativizator der. Razlog tome je stributsko svojstvo
relativne rečenice. Kako je antecedent najčešće imenica, očekivano je da će relativizator biti
predevska, a ne imenička zamenica. Privilegija pridevske zamenice koji u odonosu na ostale
pridevske zamenice u funkciji relativizatora je ta što koji može u najvećem broju slučajeva da
zameni ostale iz svoje klase. To ćemo pokazati i na korpusu:

 [...] mučenika dostojnog sažaljenja, što je umetnik u gladovanju svakako i bio [...]
2 Pored toga, relativne zamenice wer i was uvode poseban tip relativnih rečenica tzv. slobodne relativne
rečenice, o kojima ćemo kasnije detaljnije govoriti.
 [...] mučenika dostojnog sažaljenja, koji je umetnik u gladovanju svakako i bio [...]

Ekvivalentnu situaciju vidimo i u nemačkom jeziku, odnosno u originalnom tekstu:

 [...] bedauernswerten Märtyrer, welcher der Hungerkünstler allerdings war [...]

[...] bedauernswerten Märtyrer, der der Hungerkünstler allerdings war [...]

Između ostalog treba napomenuti i činjenicu da samo mali broj jezika ima izvorne
relativne zamenice. U indogermanskim jezicima, pa tako i u nemačkom, relativne zamenice
se kako Eisenberg (1986: 272) objašnjava istorijski oslanjaju na demonstrativum i potpuno su
podudarne sa članovima. Što potvrđuje i Kordić (1995: 38) kada navodi da relativna
zamenica u mnogim jezicima nije poseban tip zamenice, već je po formi upitna ili pokazna
zamenica, ali se za razliku od upitne i neodređene zamenice, koje se ostvaruju bilo u zavisnoj
bilo u nezavisnoj rečenici, relativna zamenica ostvaruje uvek u zavisnoj rečenici i stoji iza (ne
ispred kao upitna i neodređena) imenice na koju se odnosi (1995: 20).

Funkcija relativizatora

Još jedna bitna karakteristika relativnie zamenice je dvofunkcionalnost. Relativna

zamenica povezuje relativnu rečenicu sa anticendentom, ali i u isto vreme menja tu
konstituentu i preuzima njenu funkciju u rečenici zajedno sa svim obeležjima (Fritsch 1990:
55). Dakle, unutar same relativne rečenice, relativizator kojim je antecedent zastupljen takođe
vtši neku od funkcija.
Žuljević u svojoj disertaciji navodi da ako postoji podudarnost između značenja
antecedenta i funkcije relativizatora u zavisnoj rečenici, u oba jezika se upotrebljavaju
specifični relativizator modalnog, kauzalnog, lokalnog ili temporalnog značenja (1992: 281).
Što znači da relativizator u tom slučaju ima adverbijalnu funkciju. Autorka dalje navodi da u
slučaju kada je antecedent relativne rečenice imenica koja označava uzrok, a relativizator vrši
funkciju priloške odredbe za uzrok, u oba jezika se pored predloških sintagmi sa relativnim
zamenicama mogu upotrebiti i prilozi za uzrok (1992: 282). U obrađenom korpusu pronašli
smo i takve primere:

 Deses war auch der Grund, warum der Hungerkünstler vor diesen Besuchszeiten
doch auch wieder zitterte.
To je i bio razlog što je umetnik u gladovanju donekle i strepeo od tih poseta.
 Analogno prethodnom, ako antecedent ima temporalno značenje, a relativizator vrši
funkciju priloške odredbe za vreme u relativnoj rečenici, u oba jezika se pored zamenica
upotrebljavaju i relativizatori bez fleksije:

 [...] und von früheren Jahren erzählte, wo er bei ähnlichen, aber unvergleichlich
großartigeren Vorführungen gewesen war [...]
 [...] ispriča o ranijim godinama kada je bio na sličnim, ali neuporedivo
veličanstvenijim priredbama [...]

Relativizatori mogu da obavljaju i funkcije ostalih priloških odredbi. Pored kauzalne i

temporalne, u korpusu je pronađen još i primer relativizatora u funkciji priloške odredbe za
mesto, specifičan po tome što je praćen predlogom:

 [...]Menge der Besucher, unter denen sich hier und da auch ein für ihn Bestimmter
finden konnte [...]
[...]gomilu posetilaca, među kojima se ovde-onde mogao naći i po neki njemu
namenjen [...]
 [...] und wollten den Hungerkünstler aus dem Käfig ein paar Stufen hinabführen, wo
auf einem kleinen Tischchen eine sorgfältig ausgewählte Krankenmahlzeit serviert
war.
[...] i htele bi da izvedu umetnika u gladovanju iz kaveza pa niz nekoliko stepenika do
stočića na kome je bio serviran brižljivo probran bolesnički obed.

Ipak, znatno dominantnija funkcija relativizatora je funkcija subjekta. Kako naš

korpus potvrđuje, od ukupnog broja relativizatora, više od 60% bilo jeu funkciji subjekta.
Prikazaćemo neke od primera:

 [...] an den spätern Tagen gab es Abonnenten, welche tagelang vor dem kleinen
Gitterkäfig saßen [...]
[...] sledećih dana bilo je pretplatnika koji su danima sedeli pred malim kavezom [...]
 Warum hatte diese Menge, die ihn so sehr zu bewundern vorgab, so wenig Geduld mit
ihm[...]
Zašto je ta gomila, koja je tvrdila da mu se toliko divi, imala za njega malo strpljenja
[...]
 [...] allerdings sehr kleine Last des Körpers lag auf einer der Damen, welche
hilfesuchend [...]den Hals weit möglichst streckte [...]
 [...] vrlo mali teret tela ležao je na jednoj dami, koja je, tražeći pomoć [...] izmicala
vrat [...]
 [...] unter lustigem Plaudern, das die Aufmerksamkeit vom Zustand des
Hungerkünstlers ablenken sollte [...]
[...] impresario je to činio uz veselo ćaskanje, koje je trebalo da skrene pažnju sa
stanja umetnika u gladovanju [...]
 Und wenn sich einmal ein Gutmütiger fand, der ihn bedauerte und ihm erklären
wollte, daß seine Traurigkeit wahrscheinlich von dem Hungern käme [...]
I kad bi se ponekad našao neki dobroćudan čovek koji bi se sažalio na njega i hteo da
mu objasni kako njegova tuga, verovatno, dolazi od gladovanja [...]
 [...] merkwürdigerweise gewöhnlich Fleischhauer, welche, immer drei gleichzeitig,
die Aufgabe hatten, Tag und Nacht den Hungerkünstler zu beobachten [...]
[...] začudo obično mesari, koji su, uvek po trojica zajedno, imali zadatak da i danju i
noću motre na umetnika u gladovanju [...]
 Viel lieber waren ihm die Wächter, welche sich eng zum Gitter setzten [...]
Mnogo draži su mu bili čuvari koji su sedeli iza same rešetke [...]

Nešto manji broj relativizatora u relativnim rečenicama vrši funkciju pravog objekta:

 Doch hatte für solche Zustände der Impresario ein Strafmittel, das er gern anwandte.
Ali za takva stanja impresario je imao jedno sredstvo za kažnjavanje, koje je rado
primenjivao
 [...] dem Hungerkünstler eine kleine Erfrischung zu gönnen, die er ihrer Meinung
nach aus irgendwelchen geheimen Vorräten hervorholen konnte [...]
da umetniku u gladovanju dozvole malo okrepljenje, koje je on, po njihovom
mišljenju, mogao izvući iz nekih tajnih zaliha [...]
 [...] sondern ihn mit den elektrischen Taschenlampen bestrahlten, die ihnen der
Impresario zur Verfügung stellte.
[...] nego su ga obasjali džepnim lampama, koje im je ipresario stavljao na
raspolaganje.
 [...] dann wurde noch ein Trinkspruch auf das Publikum ausgebracht, welcher dem
Impresario angeblich vom Hungerkünstler zugeflüstert worden war [...]
[...] potom bi se još publici izgovorila zdravica koju bi impresariju, navodno,
došapnuo umetnik u gladovanju [...]

Relativizatori mogu imati i funkciju nepravog tj. indirektnog objekta. Izdvojili smo nekoliko
primera iz korpusa:

 Der, welchen Tausende umjubelt hatten, konnte sich nicht in Schaubuden auf kleinen
Jahrmärkten zeigen [...]
 On, kome su hiljade klicale, nije se mogao pokazivati u šatrama po malim vašarima
[...]
 [...] während er für die Erwachsenen oft nur ein Spaß war, an dem sie der Mode
halber teilnahmen [...]
[...] dok je on za odrasle često predstavljao samo razonodu, u kojoj su učestvovali iz
mode [...]
 [...] wenn dann der Morgen kam und ihnen auf seine Rechnung ein überreiches
Frühstück gebracht wurde, auf das sie sich warfen mit dem Appetit gesunder Männer
nach einer mühevoll durchwachten Nacht.
[...] kad bi, najzad, svanulo i kada bi im na njegov račun donosili preobilan doručak,
na koji bi oni navaljivali sa apetitom zdravih ljudi posle naporno probdevene noći.

U obrađivanoj pripoveci pronađene su samo dve relativne rečenice, odnosno samo dva
primera u kojima relativizator ima funkciju predikativa:

 Warum wollte man ihn des Ruhmes berauben, weiter zu hungern, nicht nur der größte
Hungerkünstler aller Zeiten zu werden, der er ja wahrscheinlich schon war.
Zašto su hteli da ga liše slave da i dalje gladuje i da postane ne samo najveći umetnik
u gladovanju svih vremena, što je verovatno već i bio.
 [...] diesen bedauernswerten Märtyrer, welcher der Hungerkünstler allerdings war.
[...] ovog mučenika dostojnog sažaljenja, što je umetnik u gladovanju svakako i bio.

Korić (1995: 39) navodi da Keenan & Comrie (1977: 88) smatraju da redosled
zastupljenosti funkcija direktno odražava psihološku lakoću razumevanja i da je te hijerarhija
primenjiva i u našem jeziku. Neosporno je da je funkcija subjekta u tom slučaju očekivano
dominantna.

Slobodna relativna rečenica

Na početku rada govorili smo o relativnoj rečenici kao o atributskoj, kako je većina
autora definiše: Jung (1980:35) i Flämig (1991:314) smatraju relativnue rečenice vrstom
atributskih rečenica, Enegel (1996:292) je definiše kao subjekatsku zavisnu rečenicu ili kao
finitnu zavisnu rečenicu (Engel 2002:59). Askedal (1993:246) ograničava definiciju relativne
rečenica oslanjajući se na gramatičku tradiciju i tvrdi da je relativna rečenica zapravo
atributska rečenica sa glagolom u ličnom glagolskom obliku. Eisenberg (2004: 270)
opovrgava prethodnu tvrdnju brojnim primerima relativnih rečenica (npr. sa konstrukcijom
zu+infinitiv). Većina nemačkih gramatika (Duden 2005: 310, Flämig 1991: 314, Eroms 1997:
42, Zifonun 1997: 2003) navodi kao glavno obeležje relativnih rečenica osobinu da se one
odnose na nešto iz nadređene rečenice.
 Ipak, Kordić (1995: 32) tvrdi da ukoliko ne posmatramo najučestaliji tip relativne
rečenice, vidimo da se one mogu pojaviti i bez antecedenta, odnosno u funkciji subjekta. U
našem korpusu pronašli smo sledeće primere:

 Wer es nicht fühlt, dem kann man es nicht begreiflich machen.

Ko nije osetio, ne može da razume. (prevedeno kao: Ako to neko ne oseća, ne možeš
postići ni to da shvati.)
 Aber dann geschah, was immer geschah.
Ali tad bi se desilo što se uvek dešavalo.
 Was die Folge der vorzeitigen Beendigung des Hungerns war, stellte man hier als die
Ursache dar!
Što je bilo posledica prevremenog okončavanja gladovanja, to se ovde predstavljalo
kao uzrok!

Rečenica Wer es nicht fühlt, donosno Ko nije osetio, nije uvrštena u sintagmu uz
imensku reč, kao atributska rečenica, već je član nadređene rečenice i direktno vezana za
glagol. Ovakva relativna rečenica više nema sintagmatsku funkciju, već rečeničnu funkciju,
prelazi iz sintagmatskog u paradigmatski odnos. U našim primerima je to funkcija subjekta,
odnosno objekta. U literaturi se ovakve rečenice nazivaju supstantivne ili slobodne relativne
rečenice i njih karakteriše to da su restriktivne i su im referenti uglavnom hipotetilki, te da se
referira uopšteno (često se pojavljuju u poslovicama).
Kordić (1995: 294) napominje da postoje i relativne rečenice koje se po svojim
svojstvima nalaze između najučestalijih, s antecedentom, i daleko ređih, onih bez antecedenta
i svrstava ih u ,,prelaznu“ kategoriju, jer literaturi nisu ujednačena mišljenja o tome da li
takve rečenice ubrojiti u grupu rečenicama sa antecedentom ili u grupu rečenica koje nemaju
antecedent. Naš korpus omogućio je da u radu prezentujemo i ovakve relativne rečenice:

 [...] jener, welche ihn bequem ansehen wollte [...] und jener zweiten, die zunächst
nur nach den Ställen verlangte.
[...] one koja je htela da ga posmatra natenane [...] i one druge koja je isprva samo
zahtevala da stigne do staja.

U primeru vidimo da relativna rečenica ima antecendent (jener/one), ali on ne donosi nikakav
leksički sadržaj, već samo upućuje na relativnu rečenicu kao nosioca leksičkog sadržaja. Zato
je takav antecedent formalni antecedent. Najčešće se u ulozi formalnog antecedenta
pojavljuje pokazna zamjenica, koja se uočava i u našem primeru, ali u istoj se ulozi mogu
pojaviti i druge zamenice.
U jezicima s osnovnim redom reči (VO) imeničke odredbe slede nakon imenice, tako
i relativna rečenica sledi nakon antecendenta. Kordić (1995: 41) smatra da ja čanje uloge
kontaktnog položaja antecedenta i relativizatora omogućilo je upotrebu i nekongruentnih,
vezničkih relativizatora. Konstrukcija predlog+relativna zamenica je kako Eisenberg (1986:
276) tvrdi ,,jedini slučaj u kom se relativna zamenica ne nalazai na prvom mestu u relativnoj
rečenici“, samim tim nema direktni kontakt sa antecendentom3.

 [...] während er für die Erwachsenen oft nur ein Spaß war, an dem sie der Mode
halber teilnahmen [...]
[...] dok je on za odrasle često predstavljao samo razonodu, u kojoj su učestvovali iz
mode [...]
 [...] ein überreiches Frühstück gebracht wurde, auf das sie sich warfen mit dem
Appetit gesunder Männer nach einer mühevoll durchwachten Nacht.
[...] preobilan doručak, na koji bi oni navaljivali sa apetitom zdravih ljudi posle
naporno probdevene noći.

U srpskom jeziku postoji jedan izuzetak: Relativizator što, koji se pored koji i čiji
koristi kao ekvivalent za nemačke relativizatore der i welcher (kada je antecedent imenica) ne
dozvoljava da ispred njega stoji nijedan element, pa ni predlog, kao u prethodnim primerima.
Relativizator što nema fleksiju, pa je njegova veznička funkcija razdvojena od funkcije koju
vrši u zavisnoj rečenici u kojoj se javlja lična zamenica kao anafora u određenim padežima. U
ovakvoj situaciji odgovarajući predlog stoji uvek ispred anaforske zamenice. U našem
korpusu nije pronađen nijedan primer, te ćemo demonstrirati intuicijom: krevet što na njemu
spava, kuća što u njoj živim, jabuke što od njih pravie pitu etc.

Literatura

Askedal 1993: J. O. Askedal, Relativsatzeinkeiter im Deutschen und Norwegischen,

Leipzig: Deutsch als Fremdsprache, 30(4), Leipzig, 246-253.

3 Konstrukcij predlog+relativizator može se u nemačkom jeziku, ako antecedent označava neživo, zameniti
odgovarajućim zameničkim prilogom wo(r)+predlog, npr. wohin, worauf, worüber...
Bergmann 1985: R. Bergmann, Relativsatz-Probleme in Grammatiken der deutschen
Gegenwartssprache, in Koller et al. (ured.), Studien zur deutschen Grammatik,
Johannes Erben zum 60. Geburtstag, Innsbruck: Universität, 51-66.
Bußmann 2002: H. Bußmann, Lexikon der Sprachwissenschaft, Stuttgart: Kröner.
Eisenberg 1986: P. Eisenberg, Grundriß der deutschen Grammatik, Stuttgart: JB Metzler.
Engel 1996: U. Engel, Deutsche Grammatik. Vollständige Darstellung der deutschen
Gegenwartssprache, Heidelberg: Groos.
Eroms 2000: H. W. Eroms, Syntax der deutschen Sprache, Berlin: Walter de Gruyter.
Flämig 1991: W. Flämig, Grammatik des Deutschen: Einführung in Struktur-und
Wirkungszusammenhänge; Erarbeitet auf der theoretischen Grundlage der
,,Grundzüge einer deutschen Grammatik“, Berlin: Akademie Verlag.
Fritsch 1990: W. J. Fritsch, Gestalt und Bedeutung der deutschen Relativsätze, Hannover:
Uni-Druck.
Duden 1998: Duden. Grammatik der deutschen Gegenwartssprache 6, Dudenredaktion.
Duden 2005: Duden. Die Grammatik der deutschen Gegenwartssprache 7, Dudenredaktion.
Helbig, Buscha 1984: G. Helbig & J. Buscha, Deutsche grammatik, Leipzig: Enzyklopädie.
Hentschel, Weydt 200: E. Hentschel, H. Weydt, Handbuch der deutschen Grammatik,
Berlin: de Gruyter.
Jung 1989: W. Jung, Grammatik der deutschen Sprache, Leipzig: VEB Bibliographisches
Institut.
Kordić 1995: S. Kordić, Relativna rečenica, Zagreb: Hrvatsko filološko društvo, Matica
hrvatska.
Lehmann 1995: C. Lehmann, Relativsätze, in J. Jacobs et al. (ured.) Syntax, Ein
internationales Handbuch zeitgenössischer Forschung, Berlin & New York: de
Gruyter, 1199-1216.
Zifonun et al 1997: IDS: Grammatik der Deutschen Sprache Bd. 3, Berlin-New York: Walter
de Gruyter
Žuljević 1992: S. Žuljević, Relativne rečenice u njemačkom i srpskohrvatskom jeziku:
kontrastivno istraživanje, doktorska disertacija, Sarajevo: Filozofski fakultet