Kad osetiš plamen, trči!

Додао садржај:: Пријатељ Божији2017-01-11 00:00:00

Mi danas često grešimo misleći da je glavno da pomognemo ljudima iz naše okoline da se
spasu. Kao da smo spremni da žrtvujemo mnogo onoga što nam je samima veoma neophodno,
da bismo podstakli bližnjeg na veru. Međutim, to je najčešće demonsko iskušenje koje je
mnogima sputalo ruke i noge, primoralo ih da uspore kretanje na putu ka Bogu. Mnogi su pod
ovakvim izgovorom odustali od bodrog koračanja, zadržavajući se i, na kraju, zaboravivši na
sebe izgubili interesovanje za samo putovanje.
Тагови:

U nekoj zemlji živeo je jedan izuzetan čovek, vrlo ugledan i bogat. Ali, koliko je bio bogat
toliko je bio i dobar; koliko je bio milostiv, toliko je bio i mudar, koliko je bio razuman, toliko
je bio i pravedan! I imao je jedan čudan običaj: okupljao je u svojoj kući mnogu decu-siročad,
učio ih raznim znanjima-premudrostima, umeću-rukodelju, delima-dobročinstvima i tome
sličnom.

I kad bi oni već stasali, kad

su čvrsto stajali na nogama, kad su sticali mudrost i snagu, za poprište ovozemaljskog života i
kad su bili spremni za raznorazne borbe na njemu tada bi dobri nastavnik, poučivši ih
poslednji put i blagoslovivši ih na ovaj daleki životni put, slao s mirom. Ali ne tako da se više
ne brine za njih: pošto je imao mnogo poznanika i svuda bio veoma poštovan on je uređivao i
dalju sudbinu svojih štićenika, dogovarajući se i moleći za njih mesto za buduću delatnost,
naravno, uzimajući u obzir srdačno raspoloženje i specifičnosti kraktera svakog deteta.
Poznati građani su s radošću na službu na svoja imanja i u svoja preduzeća primali ove
pitomce znajući unapred za njihovu savesnost i umešnost u radu, za vernost i vaspitanost.
Tako je ovaj divni čovek sve radio dobro i vrlo čestito.

Međutim, ovaj dobri čovek je imao još jedan mudar običaj: svaki put pre nego što bi još
jednog u nizu pitomaca pustio da ide, napravio bi za njega neki ispit, ne govoreći ništa o
predstojećem putovanju. Skoro pred sam kraj školovanja nastavnik bi svom posinku dao čistu
tablu za crtanje, krede u boji i molio ga da nacrta ono što je najbolje zapamtio, što se
najdublje urezalo u njegovu dušu, što je njegovo dečje srce najviše zavolelo u ovoj kući u
kojoj je proživeo tolike godine u takvom miru i radosti. I svaki mladić bi crtao upravo ono
prema čemu je bilo naklonjeno njegovo srce, što je u njegovom karakteru bilo glavna crta i
čime se najviše bavio njegov um.
Jedan je crtao baštu, cveće i fontanu u bašti, paune i druge čudesne ptice koje su bile
nastanjene u ovom predivnom vrtu. Drugi je crtao konje i igru s decom, igru koja je bivala
tako vesela i bezbrižna na livadama predivnog imanja, gde su tako složno živeli pod sigurnim
pokroviteljstvom svog dobrog pokrovitelja. Treći je crtao samog sebe u raskošnoj odeći, u
koju su ga ovde oblačili, s nekom od omiljenih igračaka, kojih je u ovoj kući takođe bilo u
izobilju. Neko je crtao praznično ukrašene sobe ili bogatu trpezu dečjeg doma: lepo posuđe,
raznorazne poslastice, prefinjena jela, koja su na praznike iznošena na trpezu i tome slično. I
evo, mudri domaćin je pažljivo razgledajući ove crteže nepogrešivo određivao naklonost dece
i birao za njih mesto i vrstu zanimanja u samostalnom životu. Tako je uređivao njihovu dalju
sudbinu.

Ali evo šta se još dešavalo! Neka deca, istina, veoma, veoma malobrojna – nisu crtala nešto ili
nekog drugog nego samog svog dobrog i milostivog dobročinitelja, crtala su s osećanjem
dubokog umilenja i trudila su se da na crtežu odraze sve njegove najbolje osobine. Ponekad su
čak potpisivali ova raspoloženja izobražena bojama dirljivom rečju, ponekad su pisala
stihove. U principu, najčešće su izražavala sledeće: «Mi, dragi naš oče, najbliži i najrođeniji
čoveče, tebe jednog volimo više od svega na svetu. Sve dobro što smo ovde videli je bilo
dobro samo zbog toga što su se u njemu odražavali tvoja dobrota i blagost, zato što je ono
poticalo od tvog srca punog ljubavi i milosti. I mi ćemo se uvek sećati tebe i voleti pre svega
tebe samog, a ne ove stvari, odeću, jela i lepotu tvog doma. I kakva je korist od lepote i
prijatnosti stvari ako iza njih ne stoji dobar i milostiv darodavac njihov?» I još je mnogo toga
bilo u ovim blagodarnim izlivima duše.

Dakle, takve pitomce je mudri i dalekovidi domaćin upravo posebno izdvajao, upravo takve je
i tražio kao najrazumnije, najboljeg srca i najvelikodušnije – one koji su umeli da biraju
glavno potiskujući drugostepeno, a da po cenu drugostepenog određuju cenu najvažnijeg.
Ovakvu svoju decu ovaj bogataš i ugledni čovek je ostavljao uz sebe zauvek, usvajao ih je i
pripremao da naslede sva njegova dobra...

Zar nije tako i čitav naš

život ista ona tabla za crtanje s kredama u boji? Naslikajmo sliku po svom srcu – vreme će je
izbrisati jednim lakim pokretom kao vlažnim sunđerom, od našeg crteža će ostati samo
nejasan beličasti trag i on će se zaboraviti, izbrisaće se. Prilaziće drugi učenici i istim ovim
kredama će na tabli slikati svoje slike. Ali, ono što je nekada rečeno, što se urezalo, činilo se
samo na tren, ne nestaje bez traga čak ni kad je izbrisano. Gospod Svojim premudrim
svevidećim okom vidi svaki potez, svaki detalj, svega se seća, svemu zna pravu cenu. Ono što
je izraženo na ovoj slici koja je blesnula u vremenu odrediće svu našu budućnost, naše stanje
u večnosti zauvek – zauvek, za večne vekove!

Onaj ko je izabrao samo zemaljsko, prolazno, ko se samo zbog toga radovao, ko se Bogu
molio samo za prolazno, i dobija «dobra» samo ovde, gde ih je i tražio. A u večnosti je
izabrao siromaštvo. «Neko daje milostinju,» kaže ava Dorotej, «da bi se spasio njegov brod i
Bog spasava njegov brod. Drugi je daje za svoju decu i Bog spasava i čuva njegovu decu.
Treći je daje da bi se proslavio i Bog ga proslavlja, jer Bog ne odbacuje nikoga, nego
svakome daje ono što ovaj želi, samo ako to ne škodi njegovoj duši. Ali svi ovi su već dobili
svoju nagradu i Bog im ništa nije dužan, zato što nisu od Njega tražili ništa korisno za svoju
dušu, i cilj koji su želeli da ostvare nije imao veze s njihovom duševnom korišću. Ti si to
učinio da bi tvoje polje bilo blagosloveno i Bog je blagoslovio tvoje polje; ovo si učinio za
svoju decu i Bog je sačuvao tvoju decu. Učinio si da bi se proslavio i Bog te je proslavio.

Dakle, šta ti Bog duguje? Dao ti je platu za koju si radio. Neko daje milostinju da bi se
izbavio od buduće muke: jedan je daje radi koristi svoje duše, daje radi Boga, ali ni on nije
takav kakav Bog želi da bude, jer se još nalazi u stanju roba, a rob ne ispunjava dobrovoljno
volju svog gospodara, već plašeći se da će inače biti kažnjen: tako i ovaj daje milostinju da bi
se izbavio od mučenja, i Bog ga izbavlja od njega. Drugi daje milostinju da bi dobio nagradu:
ovaj je iznad prvog, ali ni on nije onakav kakav Bog želi da bude: jer se još uvek ne nalazi u
stanju sina, već kao najamnik ispunjava volju svog gospodara da bi od njega dobio platu i
dobit: isto tako i ovaj daje milostinju da bi stekao i dobio nagradu od Boga. Ili, činimo dobro
radi samog dobra i tada se nalazimo na stepenu sina, jer sin ne ispunjava očevu volju zbog
straha i zbog toga što želi da dobije od njega nagradu, već želeći da mu ugodi, da mu ukaže
poštovanje i da ga umiri.»

''Kad osetiš plamen, trči! Niko ne sme da okleva na putu ovog života da ne bi izgubio mesto u
OtaDžbini. Niko neka ne meša oklevanje i dobre želje, već svako neka ostvaruje započeto da
bi ispunio ono što započinje'' – kaže Sv. Grigorije Dvojeslov.

Monaštvo je poseban put, ovde su pravila drugačija nego u bilo kojoj drugoj oblasti života.
Ako je svuda pristojno i pohvalno ''ustupati put'', ''prepuštati drugom najbolje parče'' – ovde
nije tako! Ovde važi trči napred iz se snage, hvataj «najbolje parče», ne zadržavaj se s onima
koji otežu i zaostaju. Vidiš da svi lagano idu ili lutaju i traže zaobilazne puteve, a ti trči,
prepusti ih sopstvenom izboru. Jer u svemu ustupaju drugom oni koji traže veće, ali nije tako
kad je reč o ljubavi, u onome što se neposredno tiče ljubavi: ovde se revnuje, takmiči, utrkuje
se i trudi da se zaobiđu drugi. Trče svi, a jedan dobija nagradu.

A praotac Jakov, koji je lukavstvom preoteo prvenaštvo od brata, koji se borio s Bogom? A
Mojsije koji je tražio da vidi lice Božije? A Jelisej koji je preklinjao proroka Iliju za
dvostruku blagodat? A braća Zevedejeva, koja su molila Gospoda da ih u Carstvu Slave
odredi da sede s desne i s leve strane Svog prestola? Kakvi su to sve «neskromni», smeli
postupci! Međutim, kad se radi o ljubavi ne može se bez vatrenosti. Mnogostradalni Jov tako
smelo i naizgled čak drsko besedi s Bogom i traži od Njega objašnjenje za svoju nesreću, dok
njegovi prijatelji razgovaraju «uzdržano» i «smireno» o sudovima Božjim. Ali upravo u Jovu
govori živo osećanje, ljubav prema Bogu, a u njegovim prijateljima neko hladno «cenkanje» s
Bogom. I Jov je bio ugodniji Bogu, a njegovi prijatelji uz svu svoju razumnost moraju da
mole Jova da se moli za njih, iako je naizgled tako smelo i drsko rasuđivao o sudovima
Božijim.
 Žureći u život osamljenika
ili tuđinovatelja, ne čekaj miroljubive duše, jer lopov dolazi nenadano. Mnogi, koji su se
drznuli da spasavaju sa sobom neradne i lenje i sami su zajedno s njima poginuli, kad se oganj
njihove revnosti ugasio sa vremenom. Kad osetiš plamen trči, jer ne znaš kad će se on ugasiti i
ostaviti te u tami.

Mi danas često grešimo misleći da je glavno, što se traži od svakog od nas da pomognemo
ljudima iz naše okoline da se spasu. Mi kao da smo spremni da žrtvujemo mnogo onoga što
nam je samima veoma neophodno, da bismo podstakli bližnjeg na veru. Međutim, to je
najčešće demonsko iskušenje koje je mnogima sputalo ruke i noge, primoralo ih da uspore
kretanje na putu ka Bogu u očekivanju onih koji su se navodno takođe spremali da idu s njima
(ali nikako da krenu). Mnogi su pod ovakvim milozvučnim izgovorom odustali od bodrog
koračanja, zadržavali su se na ovim zborištima i oduševljenjima gomile, na kraju su se
zaboravili i izgubili interesovanje za samo putovanje.

«Kad osetiš plamen, trči!» Čovek prvo treba da trči i da savladava prepreke, treba revnosno da
se probija kroz neprijateljsko okruženje i bezbrojne opasnosti i tek kad stigne do sigurnog i
pouzanog položaja ponekad može oprezno da se okrene i pruži ruku onome ko traži pomoć.
Mi smo poput ljudi koji su upali u duboku jamu: još uvek nam se daje mogućnost da se
hvatajući se za retko korenje, koje štrči iz stena i oprezno se premeštajući s izbočine na
izbočinu, lagano, oprezno penjemo na gore, prema životu na slobodi. I tek kad ih se čovek
oslobodi i dođe na zaravan, čvrsto se držeći za stub drveta, on može da baci kanap i da izvlači
nekoga ko moli za pomoć. Ali kakva je nesreća ako načinivši svega nekoliko žalosnih
neuspešnih pokušaja i jedva na metar ispuzavši na stenu počnemo odmah da vučemo nekoga
za sobom!

Savremeno čovečanstvo se nalazi u vrlo jadnom duhovnom stanju, naše duše su do

maksimuma izranjavili i razjeli crvi strasti. Daje se još jedna divna šansa – udaljavati se od
sveta koji je opsednut zlim dusima u manastire, živeti u mestima relativno izolovanim od
sveopšte đavoimanosti, nalaziti izvestan mali mir i čuvati se spoljašnjih povoda za greh. Za
mnoge od nas to je jedinstvena mogućnost da preživimo, da ne izgorimo u sedam puta
raspaljenoj peći savremenog Vavilona. Gospod nam daruje još ovu čudesnu hladovinu i
Anđela koji nas ukrepljuje da bismo poput vavilonskih mladića pevali smirenu i pokajničku
pesmu.

Ali mi se bezumno uobrazivši da smo nešto, probijamo da izađemo iz hladovine u sam pakao
misleći da ćemo svojom umetničkom rečju i zvonkim glasom povući za sobom što više ljudi,
učiniti ih pričesnicima milosti koja je nam data. Ali kako mnogo onih koji su se zaneli ovim
spasenjem izgara u ovom nemilosrdnom plamenu! ''Za spasenje drugih nećemo mi dati
odgovor'', kaže sveti Jovan Lestvičnik, ''jer božanski apostol kaže: ''da li svi treba da se
brinemo za druge ne znam, a o samima sebi na svaki način treba da se brinemo.''

Kad mi, koji smo se na godinu ili na nekoliko godina udaljili od svojih najrođenijih, steknemo
neku malu pobožnost ili umilenje ili uzdržanje, isprazne pomisli nas pristupivši, podstiču da
opet idemo u rodni kraj radi poučavanja, kažu, i primera i koristi mnogih... a ako smo još
obdareni darom govora i imamo malo duhovnog razuma, onda nam već kao spasiteljima duše
i učiteljima savetuju da se vratimo u svet s tim da ono što je srećno skupljeno u pristaništu
žalosno protraćimo na pučini.

Mi smo danas uglavnom

ljudi – ''glave'', ''govorljivi'', ali ''bez srca''. Naši glava i jezik deluju aktivno i svaku
informaciju hvataju u letu, usvajaju, prerađuju, i odmah izbacuju na bližnjeg. Međutim, naša
srca rade kruto, sve je usmereno na jedno – na strasno i slasno, debelo, a na duhovno i
uzvišeno nikako neće da se odazove saosećanjem. Ma koliko da glava crta uzvišene obraze,
srce stalno ništa drugo ne radi osim što vreba nešto svoje – što godi egoizmu i da bude ipak
nekako od sveta ovog. A ako nešto uzvišeno ne može da se primeni i na ovaj zemaljski život
to mu već nije zanimljivo. Zato nas sve i preteže na spoljašnju delatnost – da čujemo, da
saznajemo da sami govorimo.

Ovako se i odvija naš pseudoreligiozni život: ulaze uzvišeni i sveti pojmovi i misli kroz sluh
ili vid, malo se provrte u našoj glavi i odmah traže da izađu na jezik i napolje, da bismo
bližnjem demonstrirali naša uzvišena znanja i shvatanja. A baš nas briga za ono što se dešava
u samim našim dušama. Naša srca tako i ostaju nekakve tamne ostave pune raznoraznih
glodara i gmizavaca, u kojima su vlaga, plesan i trulež, gde retko ko od nas silazi sa svećom i
dovodi sve u red.

Da li u samom manastiru nastavnik, duhovnik, treba na ''silu'' da vuče svoje štićenike uzbrdo?
Ako on sam želi da ide brzo, a većina oko njega želi prosto da posedi u tišini u prirodi, da li
on treba da troši mnogo snage na to da stalno sve podiže i primorava da žure? Ali tako on sam
nikad neće moći da se usavršava u duhovnom životu. Onda će svi ostati na obali, neće moći
da plivaju u otvoreno more, kao da su konopcem vezani jedan za drugog, i na kraju s
pristaništem. Tim pre danas nije vreme da čovek bilo koga dugo moli: brod se nasukao, talasi
razbijaju i poslednja vezišta broda i svako se kako ume što pre baca u vodu i pliva prema
spasonosnoj obali. Ovde već niko nikoga ne moli: ''Nećeš da živiš – radi šta znaš, ti ostani a
nama je život mio.''

Kako je čudno: u monasima se ceni stabilnost. Kako je mnogo upozorenja kod otaca na
prelazak iz manastira u manastir ili na to da podvižnici napuštaju mesto! Kao najstroži zakon
se ističe da čovek uvek ostane na mestu na kojem je dao monaške zavete. Ali istovremeno, zar
nisu mnogi oci prelazili mnogo puta, činilo se iz najudobnijih mesta? Zašto? Pa zato što su
tražili veće i veće! Ponovo i ponovo su ''startovali'', izvlačili novo i novo iskustvo i težili ka
višem i višem. Uvek su ne osvrćući se žurili napred, plašili su se da ih nešto ne uspori, a ako
je neko i tražio njihovu pomoć i podršku, trebalo je sam da trči i da žuri. Inače bi se monaštvo
iz živog potoka pretvorilo u baruštinu.

Apostol Pavle je govorio: što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom,
i trčim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Božijega u Isusu Hristu. Upravo onaj ko
ide napred ne sme često da se osvrće, ne sme da gubi iz vida glavno, već treba što jače da se
zagleda tamo gde mu je Bog najbliži, treba samo Njega da traži pre svega. Ako pak počne da
zbrinjava one koji su mu se priključili otpozadi, sam će se okrenuti leđima prema Bogu. Bolje
ti je da znaš svoj posao – spasavaj svoju dušu, žuri ka počasti višeg zvanja. Samo na taj način
ćeš nekome zaista pomoći, nikako drugačije! Međutim, mi se danas upravo i selimo s mesta
na mesto zbog toga što bežimo od glavnog, prostog i onog što uzvišava i tražimo
komplikovano, glavoboljno, ono što je bliže ovom svetu, što je šire u njemu. Prvo težimo u
visinu, poneki put se i popnemo više, a zatim spuštamo ruke i dugo se kotrljamo pod brdo.
Dakle, ''kad osetiš plamen, trči!''

Arhimandrit Lazar Abašidze

Izvor: manastirglogovac.blogspot.rs