Рукописна књига

Рукописна књига или рукопис је најстарији о лик књиге, писана руком. Први пут јавља се као рукописна књига Светог
писма, ране књижевности или античких анала.[1]

Садржај
1 Наука о рукопису и рукописној књизи
2 Кратка историја рукописне књиге
3 Свитак
4 Кодекс
4.1 Израда кодекса
4.2 Исписивање кодекса
4.3 Писмо рукописа
4.4 Нумерација и пагинација
4.5
Украшавање (илуминација) рукописа
4.6 Повез
5 Писари и радионице
5.1 Византијски скрипторијуми
6 Рукописне књиге код Ср а Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, око
6.1
1580, Минијатура. (лист 2в), Београд, Архив САНУ,
Српска књижевност у средњем веку
р.465 (Поклон Францијета Хачарева и супруге)
7 Референце
8 Литература
9 Види још
10 Спољашње везе

Наука о рукопису и рукописној књизи

Рукопис (средњов. лат. manuscriptum према лат. manu scriptum: руком писати)[2] је текст писан руком на меком,
лакопреносивом материјалу. У научној терминологији рукопис означава књигу писану руком (за разлику од докумената и
писама писаних руком, који спадају у дипломатичку и архивску грађу). Рукописи су имали два о лика: свитак и кодекс.

Свитак је трака од папируса ширине 5-40 цм и неодређене дужине (зависно од о има рукописа), намотана око два дрвена
штапа — по један на сваком крају. У антици се назива volumen, а у средњем веку rotulus. Свици су настали у Египту око 3000
год. п. н. е. и од њих су их касније преузели и други народи. Као о лик рукописа преовлађују до 4. века н.е. када их потискује
кодекс.

Кодекс је настао повезивањем листова пергамента (касније папира) кожним врпцама (cauda, coda) па отуда и назив овомг
о лика рукописне кљиге — кодекс (caudex, codex). Кодекс води порекло од диптиха односно полиптиха, међусо но
повезаних глинених плочица (види чланак Књига).

Ау о􏿹раф је својеручно исписан рукопис, односно рукопис који је написао сам аутор. Ако је аутор исписао
исто дело више пута само једно од њих је аутограф.
 Ло􏿹о􏿹раф је копија, односно препис изворног рукописа — аутограма. Даље умножавање назива се копија.
Архе и је рукопис настао са аутографа и од кога воде порекло сви каснији преписи. Архетипом се често
назива и први препис рукописа.
Научна дисциплина која се ави проучавањем рукописа на папирусима зове се папирологија, а научна дисциплина која
проучава кодексе кодикологија (лат. codex: рукописна књига и грч. logos: реч)[1][2]

Кратка историја рукописне књиге

Претече кодекса јављају се још код Хетита у 2. миленијуму п. н. е. Глинене плочице исписане текстовима различите
садржине понекад су повезиване кожним тракама у диптихе, (триптихе, полиптихе...) и то су најстарији о лици слични
књизи какву данас познајемо. На оваквим глиненим плочицама исписан је и „Еп о Гилгамешу“. Након глинених плочица
појављују се воштане та лице (лат. tabulae), прављене од дрвета и премазиване слојем воска по коме се писало заоштреном
писаљком — стилусом. Воштане та лице коришћене су у старом Риму, затим у средњем веку у многим земљама Европе, а у
Ср ији до краја 18. века.

У Египту се пре око 3000 год. п. н. е појавио свитак и као о лик рукописне књиге доминирао је до 4. века н.е. Од Египћана су
га преузели и други народи, па је постао најраширенији о лик писаног документа хеленистичког и римског периода.

У старом Риму у 1. веку н.е. појављује се нови о лик рукописне књиге — кодекс. Дефинитивну превласт над свим осталим
о лицима књиге кодекс односи у 4. веку, захваљујући ширењу хришћанства које га афирмише.

Писари су у античком до у или учени и веома цењени људи. У 3. веку п. н. е. преписивање и умножавање рукописа
о ављали су и лиофили (лат. bibliophilae). Они су се осим умножавањем авили и продајом преписаних рукописа и
сматрају се претечама издавача и књижара. Богати Римљани имали су посе не ро ове, најчешће Грке, чији је посао ио
преписивање књига, а звали су се ли рариуси (librarius).

После распада Римског царства античка култура је нестала, а у Европи се о разују три културне средине: много ројне
феудалне државице на западу, Византија на истоку и нова исламска култура у источном Средоземљу. Једину везу између
старог и новог света представљала је књига.

Племство је одржало традицију производње у преписивачким радионицама, али под утицајем црквених ауторитета књига у
средњем веку гу и своју основну функцију из античког периода. Од најважнијег медија за преношење знања постаје
најважнији о јекат у функцији црквеног о реда.[1]

Рукописи на папирусним свитцима и у пергаментним и папирним кодексима, настали пре појаве штампарства, сматрају се
античким и средњовековним књигама. Античка књижевност писана је на свитцима а затим, преписивана на кодексима,
доспела до времена појаве штампе.[2]

Свитак
Свитак је најстарији о лик рукописне књиге. У старом веку ио је најраширенији о лик рукописа. Као о лик рукописа
преовлађује до 4. века н.е. У средњем веку су и западна и источна црква употре љавале свитке у литургијске сврхе. Јеврејске
огослужне књиге и данас су на свицима.

У римској традицији на крају текста на свитку стајало је упозорење „explicit liber“. Сходно томе у палеографији се цитирање
завршетка једног рукописа зове екс лици а цитирање почетка неког дела инци и . Свици исписани само са једне стране
звали су се ано ис о рафи а они исписани о острано о ис о рафи. У старом веку свици су исписивани у ступцима
(columnae) а у средњем веку целом ширином свитка (in continuo).

Уместо папируса за израду свитака изузетно се употре љавао и пергамент. Чувени „Кумрански рукописи“ су заправо
пергаментни свици.[1]
 Halesowen Abbey Scroll
(Magna Carta), Society of
Antiquaries of London,
UK — 20150617-01.jpg

Велики свитак Исаијин Велика повеља сло ода

(Great Isaiah Scroll), део (лат. Magna carta libertatum,
Кумранских рукописа из енгл. The Great Charter)
100. год. п. н. е. исписан је у настала у 13. веку, исписана
ступцима. је целом ширином свитка.

Кодекс
Кодекс у средњем веку означава књигу, писану руком прво на пергаменту, а затим на папиру. Кодекси садрже првенствено
дела античких писаца, а од 5. века постепено се појављују и преписи Би лије и других огослуж ених књига. Настанак
кодекса омогућила је појава новог материјала за писање — пергамента.[1]

Израда кодекса
У античко до а рукописи су се умножавали у мануфактурама, док су у средњем веку настајали у манастирским
скрипторијима. Појавом првих универзитета и развојем градова ширила се потре а за књигом као ро ом, па се појављују
посе не радионице за преписивање рукописа.[2]

Кодекси су се израђивали тако што су се припремљени та аци пергамента (folia) пресавијали и слагали у свеске. О ично су
по 4 листа заједно пресавијана на пола и до ијени свежањ називао се е ра (грчки) или ква ернион (латински).
Повезивањем тетрада до ијале су се свеске, касније назване кодекси. Зависно од роја и начина пресавијања једног листа
пергамента до ијани су различити формати: фолио, четвртина, осмина, шеснаестина.[1]

Исписивање кодекса
Писање текста и његово украшавање ретко је радила иста осо а. Израда кодекса уопште ила је трезултат сложеног тимског
рада писара, преписивача (калиграфа), ру рикатора, илуминатора и књиговезаца.

На припремљеном пергаменту писар је најпре означавао простор на коме ће се налазити текст, а на ру овима је остављао
простор за маргине. Посе но је о ележаван и просто за ступце и илуминације (украсе). Да и писао равномерно писар је
исцртавао и линије редова текста.

Текст кодекса је често писан у две колоне на страници, ез прекида и ез одвајања речи. Ради уштеде времена и простора
текст је о иловао ли а урама, тј. међусо но спојеним словима које је могао препознати само до ар познавалац писма и
скраћеницама — а ревијацијама.[1]

Писмо рукописа
З ог нејединствености исписивања писмо се у рукописима тешко стандардизирало. Отуда велике разлике између појединих
националних култура, писарских школа, чак и унутар истог кодекса који је исписивало „више руку“. С друге стране, управо
та разноликост омогућила је ржи развој писма, који се појавом штампе вишеструко успорио.
У зависности од функцији текста (степену његове јавности) успостављали су се и различити типови рукописног писма,
најједноставније подељени на свечано монументално — мајускула (из ког се у рзо развила и минускула) и на практичнији
курзив ( рзопис).[2]

Нумерација и пагинација
Рукописне књиге у почетку нису имале нумерисане листове. У 12. веку појављује се нумерација свезакла (тетрада), а тек у
16. веку пагинација страница. Свешчице су означаване на последњим страницама римским или арапским ројевима или
словима алфа ета. ове ознаке називају се си на уре. У рукописима после 11. века уместо нумерације често се налазе
реклама е — у дну последње странице свеске исписује се прва почетна реч текста наредне свеске.

У ћириличким рукописима нема нумерације нити пагинације већ су свеске о ележене словима грчких ројева при дну прве
странице (сигнатуром од једног или два слова).[1]

Украшавање (илуминација) рукописа

Украшавање средњовековних рукописних књига назива се илуминација. Илуминацију рукописне књиге чине три елемента:
заставица, минијатура и иницијал.

Заставица у рукописној књизи представља орнаментално поље на почетку текста, поглавља или важније
целине. Заставицама се украшавају нарочито ћириличке огослуж ене књиге (старослов. зас ави и:
украсити).
Минијатура (лат. minium: црвена оја) о ухвата све оне елементе сликане или цртане на маргинама, у оквиру
ступца или ређе на целој страни. У јеванђељима минијатуре често укључују и портрете јеванђелиста. Ретко
илуструју текст уз који стоје. Један од изузетака представља Призренско јеванђеље у коме минијатуре
непосредно илуструју текст.
Иницијал је истакнуто и украшено слово на почетку текста, поглавља или целине.[1]

Заставица — Минијатура — Иницијал: слово „Б“ —

Радослављево јеванђеље, Мирослављево јеванђеље, Радослављево јеванђеље,
15. век. 12. век. 15. век.

Повез
Повезивање рукописне књиге ила је посе на врста уметничког рада. Средњовековни кодекси по правилу су повезивани у
дрвене корице пресвучене кожом и на угловима окиване металом. За скупоцене повезе коришћено је злато и позлаћени
орнаменти на корицама и леђима књиге. Поред позлате коришћено је и сре ро, драго камење, седеф, емајл, слоновача и др.[1]

Писари и радионице
Развој хришћанства пред књигу поставља нове захтеве. Уређивање црквеног живота темељи се на огослуж еним књигама.
Зато се у средњем веку производња чување књига организују у манастирским и лиотекама, док се умножавање врши у
преписивачким радионицама — скри оријумима. Преписивало се по диктату или „тихо“. Писарске радионице иле су иле
опремљене за истовремени рад више писара, а често су писари радили и сами, у својим ћелијама.
Постојале су две врсте писара: искусни калиграфи, антиквари
(antiquarii) и скриптори (scriptores) који су преписивали једноставне
текстове. Писари су могли да уду само они монаси који су имали
довољно знања, велику писарску вештину и посвећеност том духовном
послу. Уживали су велики углед, неретко и привилегије, а у неким
земљама су имали и правну заштиту.

Најпознатије писарске радионице основане су у првим манастирима у

јужној Италији — Виваријум и Монте Касино.

Манастир Виваријум основао је римски сенатор Касиодор у 5. веку на

свом имању, како и надокнадио духовну академију коју није успео да
оснује у Риму. Прописао је правила монашког живота, која су о ухватала
и о авезу да преписују књиге хришћанских, као и најважнија дела
античких писаца.

Скрипториум у манастиру Монте Касино основан је тек два века након

оснивања самог манастира, да и у 11. веку постао најзначајније Book of Kells
хришћанско културно средиште.

Ирски манастири имали су од 7. века велику улогу у преписивању рукописних књига. Међу ретким сачуваним рукописима
из тог раног периода је и огато илустровано и фантастично илуминирано Јеванђеље с краја 8. века, познато као Book of
Kells.[1]

Византијски скрипторијуми
После пропасти Западног римског царства и Велике сео е народа римска и хришћанска култура селе се на исток. Византија
гради нову културу али, за разлику од запада, чува и античку традицију. У рзо по оснивању Константинопоља почиње да
ради и скрипторијум са великим ројем преписивача. Радио је у саставу царске и лиотеке Академије коју је 365. године
основао цар Константин Порфирогенит. Осим у скрипторијуму књиге су преписиване и у Би лиотеци цариградског
патријарха и у манастиру Студиону, првом манастру основаном на територији Византије 462. године. Неколико деценија по
оснивању игуман Теодор увео је о авезу преписивања књига прописану манастирским типиком.

Манастир Студион извршио је велики утицај на остале хришћанске манастире, а посе но на манастире на Светој Гори.
Светогорски писари имају велику улогу у преписивању античких рукописа.[1]

Рукописна књига је дуго надживела почетак штампања књига. To је за ележено у целој Европи. На Балкану је још у
XIX веку „рукописна књига успешно конкурисала штампању“. Осим ретких изузетака, скоро сва ирска литература из VII-
XVII века „постоји само у рукописном о лику“. До 1500. год. 77% свих штампаних књига су иле на латинском језику,
пошто је латинско писмо ило лако направити. Писма других језика увођена су у штампарску праксу крајње споро: ила
компликована технологија израде дијакритичких знакова, који су о ележавали акценте, самогласнике и томе слично. Зато су
још стотинама година после почетка штампе књига „преписивачи грчких, арапских и јеврејских рукописа остали ван
конкуренције...".

Рукописне књиге код Ср а

Преписивачка активност српских манастира у средњем веку одвија се под утицајем Византије. Од првих писара у 12. веку
све више се води рачуна о писму, ликовном изразу и језику. Српски писари ширили су ову вештину и вршили утицај на друге
средине у којима су радили.

У српској традицији нема пуно свитака, али су познати неки, као овеље, рама е и сл. Оснивачка повеља манастира Дечани
исписана је на свитку дугом 5 м. У хиландарској и лиотеци чувају се свици на пергаменту који датирају из 14. века.[1]
Када је реч о рукописним кодексима, ситуација је сасвим другачија. До
данас је сачуван велики рој ових књига, најстарији сачувани рукописи из
12. века су[1]:

Маријинско јеванђеље, глагољички рукопис на

старословенском језику са видљивим траговима српске
редакције.
Мирослављево јеванђеље, нешто млађи, али за српску културу
најважнији писани споменик, ћирилски рукопис српске
редакције.
Вуканово јеванђеље

Српска књижевност у средњем веку

Са формирањем јединствене државе Немањића настаје и нова епоха у
историји старе српске књижевности. Јављају се нови, даровити писци, а
књижевност се осамостаљује. Утврђује се и нормира рашка редакција
старословенског језика, интензивира се рад преводилаца са грчког језика,
али се састављају и оригинална дела.
Повеља цара Душана Хиландару
Са делом Светог Саве српска књижевност постаје део књижевности
православног словенског света. До краја 13. века формирају се књижевни
центри немањићке Ср ије у Хиландару, Студеници, Жичи, Милешеви,
Пећи. Свети сава је зачетник самосталне српске књижевности. Прво
његово дело је Карејски и ик (правила понашања) написан 1199. године
за Карејску ћелију. Свети Сава је написао и друга црквеноправна дела,
међу којима је најважнија Крмчија, з орник црквених правила и
државних закона који је постао основни извор права у средњовековној
српској држави. Права књижевна природа Светог Саве открива се тек у
његовим житијним и песничким саставима. Једно од најзначајнијих дела
међу њима је Жи ије све о Симеона.[1]

У најзначајнија дела старе српске књижевности спадају жи ија, охвале

и преведена књижевност. Најзначајнија су[1]:

Житије светог Симеона Стефана Првовенчаног

Доментијаново Житије светог Саве
Јефимијина Похвала кнезу Лазару
Надгро но слово деспоту Ђурађу Бранковићу — песма у
прози
Слово љу ве деспота Стефана Лазаревића
Мирослављево јеванђеље

Референце
1. Бараћ, Драган (2008), Кра ка ис орија књи􏿹е, 160, Београд: Нолит
2. Hrvatska enciklopedija (http://www.enciklopedija.hr)

Литература
Бараћ, Драган (2008),Кра ка ис орија књи е, 160, Београд: Нолит

Види још
 Књига
Илуминирани рукописи

Спољашње везе
Народна и лиотека Ср ије — З ирке — Ћирилске рукописне књиге
Руко исна књи􏿹а на
— О з ирци Приступљено 20. 12. 2015.
Викимедијиној остави.
Дигитална БМС — Колекције Приступљено 20. 12. 2015.
Српске рукописне књиге — srpskaistorija.com Приступљено 20. 12. 2015.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рукописна_књига&oldid=15416855“

Ова страница је последњи пут уређена на датум 5. септем ар 2017. у 09:04 ч.

Текст је доступан под лиценцом Кријејтив комонс Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни
услови. Погледајте услове коришћења за више информација.