Istraživanja u bihejvioralnoj genetici: predmet proučavanja, pitanja i

dileme

Kontroverza urođeno/stečeno jedna je od najstarijih u psihologiji. Ekstremna

nativistička, kao i environmentalistička shvatanja oblikovanja ličnosti su u savremenoj
psihologiji prevaziđena, jer je u pitanju lažna dilema. Postoji generalno slaganje da je ličnost
multiplo determinisana, tj. da postoji veliki broj faktora koji, kroz međusobnu interakciju,
oblikuju ljudsko ponašanje. Za potpuno razumevanje ponašanja ljudi neophodno je poznavanje i
bioloških i socijalnih procesa. Istraživanja u oblasti bihevioralne genetike se bave utvrđivanjem
proporcionalnog udela različitih vrsta genskih i sredinskih faktora u oblikovanju ličnosti.
Istraživanje bioloških potencijala i ograničenja važno je i zbog toga što ono istovremeno
podrazumeva utvrđivanje kolike su i kakve mogućnosti sredinskog delovanja na lični rast
pojedinca. Ovo pitanje, koje se tiče mogućnosti oblikovanja i promene ponašanja, veoma je
važno za psihologiju, te istraživanja u oblasti genetike ponašanja u tom smislu mogu imati veliki
značaj.
Psihološke karakteristike koje proučava bihevioralna genetika su fenotipske
karakteristike. Fenotip je svaka manifestna karakteristika, delom određena genima koje svaka
jedinka nasleđuje od svojih roditelja, a delom delovanjem različitih činilaca životne sredine u
kojoj se jedinka razvija.
Savremena bihevioralna genetika pretpostavlja da su sve kvantitativne karakteristike,
među koje spada i većina psiholoških karakteristika, pod uticajem velikog broja gena. Svaki od
tih gena ima mali pojedinačni uticaj na datu karakteristiku i uz to je osetljiv na dejstvo različitih
negenetičkih uticaja. Ovakav način nasleđivanja naziva se poligensko nasleđivanje, a
karakteristike koje se tako nasleđuju nazivaju se poligenskim karakteristikama (Tucić i Matić,
2002).
Iako dosadašnja istraživanja u ovoj oblasti pokazuju da su različite psihološke
karakteristike poligenski uslovljene, pokušaji da se preciznije utvrdi koji geni su odgovorni za
pojedine karakteristike uglavnom nisu urodili plodom (Jang et al., 1996; Loehlin et al., 1998). U
vezi sa problemom uticaja nasleđa na složene fenotipske karakteristike, Turkhajmer
(Turkheimer, 1998 prema Kaprara & Ćervone, 2003) je naglašavao da su ovakve karakteristike
podložne isključivo slabim biološkim objašnjenjima. U slučaju slabih bioloških objašnjenja, za
razliku od snažnih, fenomen nije moguće objasniti specifičnim strukturalno i funkcionalno
lokalizovanim biološkim mehanizmima. Upravo zbog toga što ne postoje posebni biološki
sistemi koji se mogu smatrati odgovornim za višestruko determinisane fenomene, većina
psiholoških karakteristika može biti urođena samo u slabom biološkom smislu (Turkheimer,
1998 prema Kaprara & Ćervone, 2003). Ipak, studije u molekularnoj genetici i dalje tragaju za
odgovorima na pitanje da li su individualne razlike u genima povezane sa individualnim

1
razlikama u osobinama ličnosti, čime se nastoje identifikovati geni povezani sa specifičnim
karakteristikama.
Kada se radi o istraživanjima u bihejvioralnoj genetici, posebno u molekularnoj genetici, iako su
skepsa i otpor prema njima neopravdani i obično počivaju na neadekvatnom i pojednostavljenom
razumevanju problematike, mogu se pojaviti neke socijalne i etičke dileme. Na primer, da li se mogu
koristiti podaci bihejvioralno genetičkih testova kada se donose neke odluke, da li treba da se razvijaju
genetičke procedure koje bi bile usmerene na promenu ponašanja, kakve bi efekte mogla imati ova
istraživanja na način na koji ljudi i zajednice shvataju sebe same i jedni druge, itd.
Prvo važno pitanje u vezi s ovim kontroverzama jeste priroda bihejvioralno genetičke
informacije, definisane kao molekularno genetičke informacije koja može biti u korelaciji s razvojem
određenog ljudskog ponašanja. Ta informacija može biti opšta, kao što je informacija o povezanosti seta
alela s određenim ponašanjem, ili specifična, kao što je rezultat neke osobe na bihejvioralno genetičkom
testu. Najpre treba imati u vidu da govorimo o kompleksnim karakteristikama, multifaktorski
uslovljenim, i da je opšteprihvaćeno stanovište istraživača u ovoj oblasti da interakcija gena i sredine
ostvaruje efekat na razvoj, pa tako geni mogu određivati samo verovatnoću razvoja određenog
ponašanja i ne posmatraju se kao krajnji ograničavajući faktori onog što neka osoba može da razvije.
Dakle, pitanje je da li je potencijalna bihejvioralno genetička drugačija od drugih, negenetičkih,
informacija, i da li se usled toga mora specifično tretirati.
Ono što genetičku informaciju izdvaja od ostalih informacija o faktorima koji mogu uticati na
razvoj jeste, prema Njusonovoj (Newson), sledeće: informacija je individualna, odnosi se na konkretnu
pojedinu osobu i jedinstvena je za nju; može se dobiti pre nego što se određeno stanje ili karakteristika
razviju; može se dobiti i za one koji tek treba da se rode; i poseduje jedinstvenu kombinaciju svojstava
(prediktivnost, transgeneracijski efekat, zahvaćenost i drugih članova porodice – svojstva koja se mogu
naći i kod drugih činilaca, ali obično ne zajedno, u kombinaciji, kao kad su u pitanju genski faktori).
Prema istoj autorki, specifičnost potencijalne bihejvioralno genetičke informacije u odnosu na
medicinsku genetičku informaciju je: to je vrsta informacije koja ima znatno veći potencijal da utiče na
način na koji osoba vidi i doživljava sebe, što je čini relevantnijom nego kad je u pitanju medicinsko
stanje; potencijalno je relevantna za sve ljude, jer su u pitanju osobine koje poseduju svi ljudi; većina
ovih informacija je relevantna dugoročnije za ljude i način na koji oni osmišljavaju i shvataju svoj život; i
konačno, ove informacije su mnogo osetljivije, posebno kad su u pitanju socijalne grupe ljudi, kao što je
poznato iz različitih debata tokom istorije (npr. inteligencija i etnička pripadnost i sl.). Uprkos ovoj
distinktivnosti genetičke informacije o ponašanju, važno je imati u vidu da ona nema prioritet, da se ne
može posmatrati van konteksta drugih važnih činilaca.
Upravo s ovim povezano je drugo veoma važno pitanje - pitanje genetskog determinizma, koje
nas vraća u istorijat ove oblasti i čuvene debate „urođeno-stečeno“. Genetički determinizam je termin
koji opisuje gledište da su geni primarni faktori koji određuju to kako izgledamo i kako se ponašamo, a
da sredina igra samo minimalnu modifikujuću ulogu. Ovakvo shvatanje je u suprotnosti sa
enviromentalizmom, čije pristalice tvrde da su sredinski faktori glavna determinta ponašanja, dok geni
igraju sekundarnu ulogu. O pitanjima koja se odnose na to kako i u kojoj meri genske informacije utiču
na ljudsko ponašanje debatovalo se tokom istorije. Entuzijazam za genetska objašnjenja je imao svoj
vrhunac u 19. veku, kada je Galton tvrdio da je inteligencija predominantno nasledna. Ova istraživanja su

2
kasnije povezana sa eugenikom i događajima kao što su korišćenje IQ testova (na engleskom) da se
ograniči doseljavanje u Severnu Ameriku posle I svetskog rata, i genocid tokom II svetskog rata. U
1950tim su kulturalna i environmentalistička objašnjenja postala popularna, pa su tako i šizofrenija i
autizam pripisivani neadekvatnom roditeljstvu. Poslednjih decenija, napretkom najpre kvantitativnih, a
zatim i molekularnih tehnika, i završetkom projekta sekvencionisanja ljudskog genoma, ponovo se
razmatraju genetska objašnenja ljudskog ponašanja. Ipak, ono što je sada jasno je da bihejvioralni
genetičari ne podržavaju genetički determinizam – ne smatraju da će osoba, ako nasledi izvestan set
gena povezanih sa određenom crtom, razviti tu crtu u bilo kojem okruženju. Iako istraživači u oblasti
bihejvioralne genetike, kao i njihovi kritičari, jednako posmatraju razvoj ponašanja kao nešto što
uključuje i genske i sredinske uticaje, kritičari tvrde da bihejvioralni genetičari, fokusirajući se na genske
faktore, potenciraju njihov značaj više nego drugi autori. Tako je debata u vezi s genetičkim
determinizmom zatvorena, izgleda, samo u jednom smislu: jasno je da je strogi determinizam nemoguće
podržati, ali ne postoji slaganje na koji način treba da posmatramo značaj genskih faktora kad je u
pitanju njihov uticaj na crte ponašanja.
Dakle, savremeni istraživači u oblasti bihejvioralne genetike ne smatraju da postoji snaga
upravljanja u genima, već smatraju da se svaka ljudska osobina manifestuje kroz interakciju kompleksnih
socijalnih, bioloških i psiholoških faktora. Međutim, istraživači očigledno podržavaju ulogu gena u smislu
njihovog uticaja na verovatnoću razvoja određene osobine i entuzijastični su u pogledu pronalaženja
gena kandidata za određene osobine. S druge strane, oni i prepoznaju da iako je pronalaženje gena na
molekularnom nivou značajno, rezultati bi bili beznačajni ukoliko se ne bi povezali s razumevanjem
procesa na neurološkom i psihološkom nivou. Pošto većina istraživača u bihejvioralnoj genetici sebe
smatra interakcionistima, jednako kao i kritičari ove discipline, pojavilo se suprotstavljeno gledište iz
redova kritičara koje na jedan malo drugačiji način insistira na interakcionizmu. Teorija razvojnih sistema
tvrdi da se efekti gena i sredine nikad ne mogu razdvojiti, i da su oni suštinski i kontinuirano
međuzavisni. Zato je izdvajanje gena za odvojene analize pogrešno, pošto je njihov uticaj inherentno
povezan sa svim drugim faktorima koji su isključeni iz bihejvioralno genetičkih studija. Pristalice ove
teorije, dakle, odbacuju ideju da će ikakva prediktivnost u bihejvioralnoj genetici biti moguća, čak i ako
su svi faktori poznati, jer oni operišu na izuzetno složen i nepredvidljiv način.
Dakle, kako sagledavati brojne nalaze koji će tek uslediti? Kao prvo, jasno je da nema osnova za
bilo kakvu tvrdnju da je biologija sudbina, ali se postavlja pitanje značaja i korisnosti nalaza u ovoj
oblasti. Pristalice teorije razvojnih sistema ispravno naglašavaju ulogu brojnih kauzalnih faktora u
razvoju ponašanja. Stoga neka vrsta „ontološkog prioriteta“ koji se nekad pripisuje genima može biti
preterana. Ali „informacioni prioritet“ genetskih informacija može ipak biti prihvatljiv. Geni mogu biti
prva tačka informacija o ponašanju, ali to ne treba da bude (niti jeste) jedina vrsta informacija za kojom
se traga i koja se analizira. Naprotiv, savremena kvantitativna bihejvioralno-genetička istraživanja
usmerena su mnogo više na ispitivanje uticaja različitih vrsta sredinskih faktora. Kad je u pitanju
ispitivanje uloge gena u ponašanju, važno je da se ona posmatra i interpretira u kontekstu drugih
kauzalnih faktora. Ne može se odjednom istražiti svaki faktor relavantan za neko ponašanje, i činjenica
da geni ne deluju samostalno u razvoju ponašanja ne znači da ih ne treba proučavati. Ako se istraživanja
ponašanja zadrže samo na opštim terminima, neće mnogo ponuditi u objašnjenju ponašanja. Takođe,
treba imati u vidu da genetska komponenta u ponašanju ne znači da se ponašanje ne može menjati, kao
i da bihejvioralni fenotipovi nikad ne mogu biti potpuno predvidljivi iz genetičkih informacija

3
 Svakako važna pitanja odnosiće se na prezentaciju i korišćenje nalaza u ovoj oblasti.

Nasleđivanje monogenskih karakteristika

Homozigotni i heterozigotni genotipi. Jedan organizam može imati ili dve kopije istog
alela (tj. genotip AA ili aa), u kom slučaju je on homozigot, ili po jednu kopiju svakog od dva
različita alela (tj. genotip Aa), u kom slučaju je heterozigot. Kada se organizmi razmnožavaju,
postoji šansa 50-50% da se kopija gena nađe u bilo kojem posebnom gametu. Tako, ako je
roditelj heterozigot, polovina gameta će sadržati A a polovina a. Homozigoti će, naravno,
produkovati 100% jednakih gameta.
Dominantni i recesivni aleli.
• alel je dominantan ukoliko je dovoljno da individua poseduje jednu kopiju alela a da
on produkuje svoj fenotipski efekat
• alel je recesivan ukoliko je potrebno da individua poseduje dve kopije alela kako bi
se ispoljio njegov fenotipski efekat

Prvi Mendelov zakon: zakon segregacije. Mendelov prvi zakon, zakon segregacije,
zasniva se na njegovoj pretpostavci da svaka jedinka dobija po jednu naslednu česticu za datu
karakteristiku od oba roditelja, te da se prilikom produkovanja gameta (polnih ćelija) roditelja
jedna od dve kopije te čestice koju on poseduje zadržava u gametu. Zakon segregacije glasi:
kada individua produkuje gamete, dve kopije jednog gena se razdvajaju tako da svaki gamet
zadržava samo jedan alel. Tako svaki roditelj prenosi jedan slučajno odabran alel svom
potomku.
Nezavisna segregacija. Sledeći važan princip koji je Mendel ustanovio je princip
nezavisnog svrstavanja. Mendel je zaključio da se svaki par alela razdvaja nezavisno od drugih
parova alela tokom formiranja gameta. Ovaj princip, princip nezavisnog svrstavanja, znači da
fenotipske crte kontrolisane različitim genima mogu biti međusobno odvojene kroz generacije.
Ovaj princip je ekstremno značajan jer znači da nove fenotipske kombinacije mogu da se pojave
kroz seksualnu reprodukciju (npr. kombinacija zelene i glatke nije viđena u prvoj generaciji, ali je
prisutna u F2). On takođe znači i da prirodna selekcija može promeniti frekvenciju jedne
fenotipske karakteristike (recimo boje) a da pri tom ne menja frekvenciju druge (recimo
teksture).
Nezavisno svrstavanje se pojavljuje zato što se u toku mejoze selekcija kopije koja će se
sadržati u gametu vrši nezavisno za svaki hromozom. Međutim, ako dva gena leže na istom
hromozomu, onda se oni, očigledno, ne mogu segregirati nezavisno. Takvi geni pokazuju vezu ili
spoj, što znači da oni putuju zajedno kroz generacije dok se ne razdvoje rekombinacijom. Veze

4
ili spojevi omogućuju nam da identifikujemo koji geni se nalaze na istom hromozomu, pa čak i
koliko su udaljeni na tim hromozomima.
Generalnost Mendelijanskih principa. Mendelovi principi opisuju kako se genski
materijal prenosi kod svih diploidnih, seksualno reprodukujućih organizama. Koji alel je
dominantan a koji recesivan zavisi od toga kako gen produkuje svoj fenotipski efekat. Mnogi
geni kodiraju enzime i, dokle god je bar malo enzima stvoreno, to će biti dovoljno da on
proizvede fenotipski efekat. Jedna kopija će biti dovoljna da produkuje nešto enzima. Tako,
funkcionalni aleli gena koji stvaraju enzime generalno dominiraju u odnosu na alele gde je
izgubljena sposobnost da se stvara enzim. Zato su nasledni poremećaji koji u osnovi imaju
nedostatak (tačnije, odsustvo) određenog enzima po pravilu recesivni, jer ukoliko postoji jedan
funkcionalni alel, produkovaće se dovoljna količina enzima da bi osoba fenotipski bila zdrava.
Na primer, ljudski albinizam je prouzrokovan mutacijama gena uključenih u stvaranje pigmenta
melanina koje ih čine neoperativnim (one se nazivaju mutacije gubljenja funkcije). Skoro svi
oblici albinizma su recesivni, budući da se melanin neće stvarati samo ako nijedna kopija gena
nije funkcionalna.

Nasleđivanje monogenskih karakteristika kod ljudi

Nasleđivanje pojedinačnih gena naziva se Mendelijanskim ili monogenskim

nasleđivanjem. Sekvencionisanje humanog genoma i korišćenje tačaka u genomu u kojima ljudi
variraju da bi se popisale nasledne varijacije otkrilo je da su fenotipi asocirani s pojedinačnim
genima pod uticajem i drugih gena, kao i sredinskih faktora.
Načini nasleđivanja. Oblici nasleđivanja su pravila koja objašnjavaju uobičajene obrasce
monogenske transmisije. Oni su izvedeni iz Mendelovih zakona. Znanje o načinu nasleđivanja
omogućuje da se izračuna verovatnoća da će određeni par imati dete koje nasleđuje određenu
bolest ili karakteristiku. Način na koji se osobina prenosi zavisi od toga da li se gen koji je
determiniše nalazi na autozomnom ili polnom hromozomu, i da li je određeni alel recesivan ili
dominantan.
Kod autozomno dominantnog nasleđivanja, dovoljno je da individua poseduje jedan
dominantni alel da bi se ispoljio fenotipski efekat. To znači da, ako dete ima osobinu, bar jedan
od njegovih roditelja je takođe ima. Autozomno dominantne osobine ne preskaču generacije.
Ako nijedan potomak ne nasledi crtu u jednoj generaciji, njeno prenošenje prestaje jer potomak
može preneti dalje samo recesivnu formu gena. I muškarci i žene s jednakom učestalošću mogu
imati i prenositi crtu (pošto autozomni hromozom nosi gen) i može se pojaviti transmisija s
muške osobe na mušku osobu.
Autozomno recesivna osobina pojavljuje se ako individua poseduje dve kopije
recesivnog alela, tj. ako je od oba roditelja nasledila taj alel. Ona takođe može da se pojavi kod
oba pola s jednakom učestalošću. Osobe koje pokazuju ovakvu osobinu imaju homozigotni

5
recesivni genotip, dok kod heterozigota (nosilaca) uobičajeni (u genetici nazvan divlji - „wild“)
tip alela maskira ekspresiju mutiranog alela. Osobina može preskočiti generacije. Roditelji osobe
koja ispoljava autozomno recesivnu osobinu su heterozigoti ili i sami imaju osobinu.
Većina autozomno recesivnih stanja pojavljuje se neočekivano u porodicama. U nekim
situacijama je veća verovatnoća pojave ovih stanja, a to je kada rođaci imaju zajedničko
potomstvo, pošto oni mogu nositi isti alel nasleđen od zajedničkog pretka. Brak između
srodnika označava se kao konsangvinitet, što znači deljena ili zajednička krv, ali je u pitanju
figurativna deskripcija, jer se geni ne prenose krvlju.
Crte koje se nasleđuju preko gena na polnim hromozomima. Geni koji se nalaze na Y
hromozomu su Y-vezani, a oni na X hromozomu su X-vezani.
Y-vezane osobine su retke, zato što se na ovom hromozomu nalazi malo gena i mnogi
među njima imaju svoje parnjake na X hromozomu. Ove crte se prenose s muškarca na
muškarca. Još nisu jasno definisane crte povezane sa Y hromozomom, iako su poznati izvesni
genski produkti.
Većina gena na X hromozomu nije povezana sa određivanjem pola i neophodna je za
normalni razvoj ili fiziologiju kod oba pola.
Geni na X hromozomu imaju različite obrasce ekspresije kod muškaraca i kod žena, jer
žena ima dva, a muškarac samo jedan X hromozom. Kod žena, X-vezane osobine se prenose kao
i autozomne osobine, što znači da su dve kopije potrebne za ekspresiju recesivnog alela, a jedna
kopija za ekspresiju dominantnog alela. Kod muških osoba, međutim, jedna kopija X-vezanog
alela rezultuje u ekspresiji crte ili bolesti, pošto ne postoji kopija gena na drugom X hromozomu
koja bi maskirala efekat tog alela. Muškarac nasleđuje X-vezanu osobinu samo od svoje majke,
jer od oca dobija Y hromozom. On se smatra hemizigotom za X-vezane osobine, jer ima samo
jedan set X-vezanih gena.
Razumevanje kako se polni hromozomi nasleđuju je značajno u predviđanju fenotipova i
genotipova potomstva. Muškarac nasleđuje Y hromozom od svog oca, a X hromozom od svoje
majke. Žena nasleđuje po jedan X hromozom od oba roditelja. Ako je majka heterozigot za
određeni X-vezani gen, njen sin ili ćerka imaju 50% šanse da naslede bilo koji alel od nje. X-
vezane crte se uvek prenose s majke na sina ili s bilo kojeg roditelja na ćerku, ali nema direktnog
prenosa s oca na sina za ove crte.
X-vezano recesivno nasleđivanje. X-vezana recesivna crta se pojavljuje kod ženske osobe
ako je prisutna u dve kopije. Uobičajena situacija za X-vezanu osobinu je da se ona prenosi sa
heterozigotne majke na aficiranog sina. X-vezana recesivna crta pojavljuje se uvek kod muške
osobe koja je nasledila alel (hemizigota). Takođe se pojavljuje kod ženskih homozigota ali ne i
heterozigota, što znači da ženska osoba koja ispoljava osobinu ima oca koji takođe ispoljava
osobinu, i majku koja ili i sama poseduje ovu osobinu ili je heterozigot.
X-vezano dominantno nasleđivanje. Većina X-vezanih stanja i crta je recesivna.
Međutim, nekoliko njih je dominantno. I ovde se genska ekspresija razlikuje među polovima.

6
Crta se izražava i kod ženskih osoba u jednoj kopiji. Dakle, i ženska i muška osoba koja nasledi
dominantni X-vezani alel ima crtu ili bolest koja je povezana s tim alelom, ali muška osoba koja
nasledi alel dominantne bolesti obično je teže aficirana jer nema drugi alel koji bi ga
neutralisao. Deca zdravog muškarca, i žene sa dominantnim genom na X hromozomu koji
izaziva bolest, suočavaju se s rizikom od 50% da će naslediti bolest.

Proširenje i izuzeci od Mendelovih pravila

Prenošenje naslednih osobina nije uvek tako jasno i direktno kao što su sugerisali
Mendelovi eksperimenti s graškom. Varijacije u ekspresiji gena i u interakciji alela mogu izmeniti
očekivani odnos fenotipova, iako važe Mendelova pravila. Postoje i situacije u kojim Mendelovi
zakoni nisu primenljivi, kao kad su u pitanju geni u mitohondriji ili vezani geni na istom
hromozomu.

Kada izgleda da ekspresija gena menja Mendelijanske proporcija

Mendelova ukrštanja su dala potomstvo koje je bilo lako razlikovati međusobno. Zrno je
žuto ili zeleno, glatko ili naborano, na primer. Međutim, za neke karakteristike klase potomaka
se ne pojavljuju u proporcijama koje se mogu predvideti na osnovu Punetovih kvadrata ili
verovatnoća. U drugim slučajevima, vidljivi obrasci prenosa crte nisu konzistentni sa načinom
nasleđivanja. U ovim slučajevima Mendelovi zakoni deluju, i genotipske proporcije opstaju, ali ili
priroda fenotipa, ili uticaji drugih gena, ili uticaji sredine, menjaju odnos fenotipova. Sledi
nekoliko vrsta situacija i okolnosti koji naizgled protivreče Mendelovim zakonima – iako zakoni,
zapravo, i ovde važe.

Letalne kombinacije alela

Letalno znači smrtonosno, pa je tako bilo koji genotip (kombinacija alela) koji uzrokuje
smrt individue u doslovnom smislu letalan. U populacionom i evolucionom smislu, međutim,
letalni genotip ima specifičnije značenje – on uzrokuje smrt pre nego što individua može da se
reprodukuje, što sprečava prenošenje njenih gena u sledeću generaciju. Hantingtonova bolest,
koja je na kraju fatalna i počinje u srednjim godinama, jeste letalna za individuu, ali nije letalna
u populacionom smislu, jer ne prouzrokuje simptome ili smrt rano, te individua može da ima
decu.
Letalne kombinacije alela uklanjaju jednu kategoriju potomstva. Na primer, ukrštanje
dva heterozigota, pri čemu potomstvo koje je homozigotno za recesivni letalni alel umire još u

7
stadijumu embriona, daje potomstvo koje će činiti samo heterozigoti i homozigoti za neletalni
alel.
Prvi letalni alel koji su naučnici opisali bio je povezan sa žutom bojom krzna kod miševa.
Žuti miševi su uvek heterozigoti. Kad se oni međusobno ukrštaju, dobija se 2:1 racio (dve
trećine žutih i jedna trećina sivih) jer svi žuti miševi homozigoti uginu u embrionalnom
stadijumu (očekivana proporcija bi bila 3:1). Žuta boja kodirana je dominantnim alelom, a
njegova udvostručena “doza” ima letalni efekat.
Kod ljudi letalni aleli koji rano deluju uzrokuju mnogo spontanih pobačaja. Kad muškarac
i žena nose recesivni letalni alel istog gena, svaka trudnoća ima 25% šanse da se završi
spontanim pobačajem – ovo reprezentuje klasu homozigota recesivnog alela.
Letalni aleli su skoro uvek recesivni i zato imaju ekspresiju samo kod homozigota.

Multipli aleli

Osoba ima dva alela za bilo koji autozomni gen (po jedan alel na svakom homologu), ali
gen može egzistirati u više od dve alelne forme u populaciji jer on može mutirati na mnogo
načina. Različite alelne kombinacije mogu produkovati varijacije u fenotipu. Korelacije između
genotipova i fenotipova (tj. znanje o fenotipskim efektima pojedinih genotipova) osposobljavaju
lekare da predvide tok određene bolesti pomoću genetskog testa na rođenju ili čak ranije.
Jedan poremećaj kod kog genotip predviđa fenotip je urođena metabolička greška uzrokovana nedostatkom
enzima koji pomaže da se obezbedi energija srcu i skeletnim mišićima. Ako su dva alela kod osobe izmenjena tako
da se ne produkuje enzim, simptomi povezani sa radom srca i uvećana jetra počinju u periodu odojčeta, uzrokujući
smrt u ranom detinjstvu. Ali nekoliko drugih alela, koji takođe uzrokuju nedostatak ovog enzima i ovaj metabolički
poremećaj, omogućuju ćelijama da proizvedu nešto enzima, smanjujući težinu simptoma. Kombinacije tih alela
stoga uzrokuju blažu formu bolesti. Znanje o tome da li dete ima tešku ili blažu formu omogućuje roditeljima da
imaju jasnija očekivanja. Ukratko, različiti aleli jednog gena mogu uzrokovati neki poremećaj, ali ne produkuju svi
jednako teške simptome.

Različiti odnosi dominantnosti

U potpunoj dominaciji, jedan alel se izražava u fenotipu, a drugi ne. Međutim, neki geni
pokazuju nepotpunu dominaciju, kod koje je heterozigotni fenotip sredina između dva
homozigotna fenotipa (tehnički gledano, ovo je odsustvo dominacije). U izvesnom smislu,
nedostaci enzima čiji je određeni nivo neophodan za zdravlje ilustruju i potpunu i nepotpunu
dominaciju – u zavisnosti od toga kako se evaluira fenotip. Na primer, na ukupnom telesnom
nivou, određena bolest koja se nasleđuje autozomno recesivno ispoljava potpunu dominaciju u
smislu da je heterozigotni nosilac zdrav kao i homozigotna dominantna osoba. Međutim, ako se

8
fenotip zasniva na nivou enzima, onda je heterozigot zaista između dominantnog homozigota
(koji ima puni nivo enzima) i recesivnog homozigota (koji uopšte ne produkuje enzim).
Porodična hiperholesterolemija je jedan primer nepotpune dominacije kod ljudi. Osoba sa dva alela koji
uzrokuju bolest nema receptore u ćelijama jetre koji izvlače holesterol iz krvi, dok ona sa jednim alelom ima
polovinu normalnog broja ovih receptora. Osoba sa dva normalna alela ima normalan broj receptora. Fenotipi
odgovaraju broju receptora, pa osobe sa dva mutirana alela umiru u detinjstvu od srčanog napada, one sa jednim
mogu doživeti srčane napade u mlađem odraslom dobu, a ostali ne razvijaju bolest.

Različiti aleli koji su, oba, izraženi kod heterozigota nazivaju se kodominantni. AB krvna
grupa je primer kodominantnosti.

Epistaza – kad jedan gen utiče na ekspresiju drugog

Mendelovi zakoni naizgled ne deluju kad jedan gen maskira ili na drugi način utiče na
ekspresiju nekog drugog gena, a to je fenomen koji se naziva epistaza (ne treba je mešati s
odnosima dominacije između alela istog gena).
Tzv. Bombaj fenotip, na primer, rezultat je dva gena u interakciji: I i H gena. Odnos između ova dva gena
utiče na ekspresiju ABO krvnih grupa. “I” gen određuje krvnu grupu, međutim, H gen može uticati na njegovu
ekspresiju. Normalni H alel kodira enzim (antigen H) koji ubacuje molekul šećera na poseban glikoprotein na
površini nesazrele krvne ćelije. Recesivni h alel produkuje neaktivnu formu enzima koja ne može da ubaci šećer.
Ako postoji bar jedan H alel, ABO genotip (I gen) određuje krvnu grupu. Međutim, ako osoba ima genotip hh, nema
H antigena da se poveže sa A i B antigenom i oni nestaju. Osoba tada ima O krvnu grupu bazirano na fenotipu
(testu krvi), iako može imati bilo koji ABO genotip. Ovakve osobe su veoma retke.

Penetrantnost i ekspresivnost

Ista kombinacija alela može produkovati različite izraženosti fenotipa kod različitih
osoba, čak i kod siblinga. Različite ekspresije istog genotipa odražavaju činjenicu da jedan gen
ne deluje sam. Ishrana, izloženost toksinima, druge bolesti i aktivnosti drugih gena mogu uticati
na ekspresiju gena.
Termini penetrantnost i ekspresivnost se koriste da se opišu stepeni ekspresije gena.
Penetrantnost se odnosi na “sve ili ništa” ekspresiju genotipa, a ekspresivnost na stepen ili
intenzitet.
Mnoge alelne kombinacije koje izazivaju bolesti su potpuno penetrantne, što znači da
svako ko je nasledio kombinaciju ima neke simptome. Genotip je nepotpuno penetrantan ako
neke individue ne izražavaju fenotip ili nemaju simptome. Na primer, polidaktilija (pojava viška
prstiju na rukama ili nogama) je nepotpuno penetrantna. Neki ljudi koji naslede dominantni alel
imaju više od pet prstiju, dok drugi za koje se zna da imaju alel (jer im i roditelj i dete imaju
polidaktiliju) imaju normalan broj prstiju. Penetrantnost gena se opisuje numerički. Ako 80 od

9
100 ljudi koji su nasledili alel za dominantnu polidaktiliju ima višak prstiju, genotip je 80%
penetrantan.
Fenotip je varijabilno ekspresivan ako simptomi variraju po intenzitetu kod različitih
ljudi. Jedna osoba s polidaktilijom može imati prst više na obe ruke i stopalu; druga može imati
po dva prsta više na obe šake i oba stopala; treća može imati samo jedan prst više ili jedan zglob
više.
U slučaju porodične hiperholesterolemije, varijabilna ekspresivnost jasnije odražava uticaje drugih gena i
sredine. Kod heterozigota, koji u mlađem ili srednjem odraslom dobu pate od srčanog oboljenja zbog povišenog
holesterola u krvi, na kom uzrastu će se pojaviti simptomi zavisi od navika u ishrani i vežbanja, korišćenja lekova
protiv holesterola i od drugih gena. Oko 60% ovih osoba umire rano zbog srčanog oboljenja, što znači da 40% može
usporiti napredak bolesti.

Plejotropija – jedan gen, mnogo efekata

Mendelijanski poremećaji s mnogo raznovrsnih simptoma, ili gen koji kontroliše nekoliko
funkcija ili ima više od jednog efekta, nazivaju se plejotropni. Takvo stanje može biti teško za
praćenje kroz porodice jer ljudi sa različitim setovima simptoma mogu delovati kao da imaju
različite poremećaje. Ovo je bio slučaj kod porphirie variegate, autozomno dominantne,
plejotropne, urođene greške metabolizma. Bolest je zahvatila nekoliko članova kraljevskih
porodica u Evropi.
Kralj Džordž III vladao je engleskom tokom američke revolucije. Kad je imao 50 godina, prvi put je doživeo
bol u trbuhu i zatvor (konstipaciju), usledila je slabost u ekstremitetima, groznica, ubrzan puls, promuklost, crveni
urin. Zatim su se pojavili simptomi u vezi s nervnim sistemom (nesanica, glavobolje, problemi s vidom, nemir,
delirijum, konvulzije). Baš kad je parlament raspravljao o njegovoj sposobnosti da vlada, on se misteriozno
oporavio. Ali 13 godina kasnije je imao relaps, zatim ponovo tri godine posle toga. Uvek su se simptomi pojavljivali
istim redosledom. Konačno je doživeo prolongirani stupor i zbačen je s prestola. Živeo je još nekoliko godina, s
ponovnom pojavom epizoda.
U vreme Džordža III doktori su malo smeli da se bave članovima kraljevskih porodica i oni su prosto dali
svoje dijagnoze na osnovu onog što im je kralj rekao. Istraživači 20. veka su ustanovili da je porphiria variegata
uzrokovala crveni urin kod Džordža. Zbog odsustva enzima, deo krvnog pigmenta hemoglobina koji se naziva
porfirin se ne razlaže i ne metaboliše i dospeva u urin. Porfirin se taloži i napada nervni sistem, uzrokujući mnoge
simptome. Uvidom u lekarske izveštaje utvrđeno je da je nekoliko Džordžovih rođaka takođe imalo simptome. Pre
nego što je iko shvatio da je porphyria variegata plejotropna, činilo se da je u pitanju nekoliko različitih bolesti.
Danas je ova bolest retka i ljudi koji je imaju obično su pogrešno dijagnostikovani kao da pate od epilepsije.
Na nesreću, neki lekovi koji se daju da bi sprečili napade zapravo pogoršavaju simptome.
Plejotropija se pojavljuje kada jedan protein deluje na različite delove tela ili učestvuje u
više biohemijskih reakcija.

Fenokopije

10
 Sredinski uzrokovane crte koje izgledaju kao da su nasleđene nazivaju se fenokopije.
Takva crta može ili produkovati simptome koji liče na simptome Mendelijanskih poremećaja, ili
oponašati obrasce nasleđivanja pojavljujući se kod nekih srodnika. Na primer, defekt
ekstremiteta uzrokovan lekom talidomidom je fenokopija nasledne bolesti fokomelije. Lekari su
shvatili da se dogodila sredinski uzrokovana katastrofa kad su uočili veliki broj dece sa
simptomima koji su ličili na inače veoma retku fokomeliju. Defekt pri rođenju uzrokovan
izloženošću teratogenu je bio verovatnije objašnjenje nego iznenadni porast incidence retke
nasledne bolesti.
Prave fenokopije su retke. Međutim, uobičajeni simptomi mogu izgledati slični
simptomima nasleđenih stanja sve dok se testovima ne isključi hereditet. Na primer,
pothranjeno dete koje ima česte prehlade može izgledati kao da pokazuje neke znake cistične
fibroze, a zapravo pati od neadekvatne uhranjenosti. Negativni test za nekoliko alela cistične
fibroze će upozoriti lekara da traga za drugim uzrokom.

Genetska heterogenost – više od jednog načina da se nasledi osobina

Različiti geni mogu proizvesti isti fenotip, i taj fenomen se naziva genetska heterogenost.
Ova redundantnost funkcija može učiniti da izgleda kao da Mendelovi zakoni ne deluju. Na
primer, 132 oblika gluvoće se prenose kao autozomno recesivne osobine. Ako muškarac
heterozigot za gen jednog od oblika gluvoće koji se nalazi na jednom hromozomu ima dete sa
ženom koja je heterozigot za gen drugog oblika gluvoće koji se nalazi na drugom hromozomu,
njihovo dete ima jednak rizik kao i bilo ko iz opšte populacije da nasledi bilo koji od dva oblika
gluvoće. Ono nema 25% rizika, kao što predviđa Mendelov zakon za monohibridno ukrštanje
kod autozomno recesivnog nasleđivanja, jer su roditelji heterozigoti za različite gene koji
kodiraju različite proteine koji utiču na sluh. Albinizam je takođe pojava koju može proizvesti
veći broj gena.
Genetska heterogenost može da se pojavi kada geni kodiraju različite enzime koji
učestvuju u istom biohemijskom procesu. Na primer, 11 biohemijskih reakcija dovodi do
obrazovanja krvnih ugrušaka. Poremećaj zgrušavanja može rezultovati iz abnormalnosti gena
koji specifikuju bilo koji od ovih enzima.

Pod kojim uslovima ne važe Mendelovi zakoni

Postoje dva tipa transmisije gena koja ne ispunjavaju zahteve Mendelijanskog

nasleđivanja.

11
 Nasleđivanje od majke i mitohondrijski geni

Osnova zakona segregacije je da oba roditelja doprinose genski jednako potomstvu. Ovo
nije slučaj za gene na mitohondrijama. Mitohondrije su organele koje su važne za biohemijske
reakcije koje obezbeđuju ćelijsku energiju. Mitohondrije u ljudskoj ćeliji sadrže nekoliko kopija
“mini-hromozoma” koji nosi samo 37 gena.
Obrasci nasleđivanja i stepeni mutacije mitohondrijskih gena razlikuju se od onih koji
važe za gene u nukleusu. Mitohondrijski geni se nasleđuju od majke. Oni se prenose sa majke
jer sperma gotovo nikad ne daje mitohondrije kada oplodi jajnu ćeliju. U retkim prilikama kad se
dogodi njihovo prodiranje u jajnu ćeliju, one se uništavaju rano tokom razvoja. Žena prenosi
crtu koja se prenosi mitohondrijskim genima na sve svoje potomke, dok muškarac ne može
preneti crtu koja je enkodirana u njegovim mitohondrijama nijednom svom detetu.

Veza gena

Većina osobina koje je proučavao Mendel bila je određena genima na različitim

hromozomima. Kad su geni locirani blizu jedan drugom na istom hromozomu, oni se obično ne
odvajaju tokom mejoze, već se smeštaju u iste gamete. Veza gena se odnosi na prenošenje
gena na istom hromozomu. Vezani geni se ne razvrstavaju nezavisno i ne rezultuju u
predviđenim Mendelijanskim odnosima.
Veze gena su jako važne za mapiranje gena.

12