Opažanje

Termin opažanje (percepcija) označava niz procesa koji započinju draženjem naših čulnih
organa I preko procesa perceptivne organizacije vode do identifikacije I prepoznavanja objekata I
događaja. Naše opažanje okolnog sveta izdgleda sasvim jednostavno I odvija se bez većeg napora.
Međutim, psihologija otkriva da percepcija zahteva angažovanje velikog broja različitih procesa I
da, kada to znamo, moramo da se upitamo odakle potiče doživljaj da se u njoj sve odvija spontano
I glatko.
U psiholgiji se tradicionalno podvlači razlika između oseta (senzacija, osećaja) I opažanja
(percepcije). Kada se kaže oset misli se na doživljaj koji nastaje u svesti kada se aktiviraju neki
čulni receptori. Boje, zvuci, hladno ili topl su utisci koji se označavaju kao oseti. Opažanje ili
percepcija je završna sekvenca procesa koji započinje aktiviranjem čulnih Sistema, uključuje
obradu u nervnom sistemu I završava se u organizovanom I smisaonom doživljaju koji čulnom
iskustvu daje zanečenje. Zahvaljujući percepciji mi spiljašnji svez ne doživljavamo kao svet
izolovanih oseta, već pred sobom vidimo knjigu, olovku, prozor I sl. Opažanje je svojevrsno
tumačenje čulnih podataka. Pri opažanju čulna stimulacija je samo osnova perceptivnog
doživljavaja, ali sam perceptivni doživljaj nije bez ostatka svodiv na skup oseta, kako se nekada
verovalo. Različite iluzije svedoče o tome da se sasvim jasan perceptivni doživljaj može
uspostaviti I u odsutsvu čulnog draženja. Neki teretičari percepcije tvrdiće da se u tumačenju koje
se nužno javlja u perceptivnim procesima odražava uticaj iskustva I učenja, dok kod oseta to nije
slučaj. Valja reći da je danas pod uticajem geštaltističkog shvatanja, razika između oseta I opažaja
izgubila na teorijskom značaju.
Tradicionalno se čulni sistemi svrstavaju u tri grupe:
1. Eksteroceptora (oni nam govore o stanjima spoljašnje sredine)
2. Interoceptora ( koji na pružaju informacije o različitim promenama u našim unutrašnjim
organima)
3. Proprioceptora ( koji nas obaveštavaju o položaju našeg tela u prostoru I njegovom kretanju
kroz proctor).
Ova klasifikacija čulnih Sistema, I pored nekih osporavanja, opstaje I danas.

Čulna osetljivost

Kožna (kutana) osetljivost

Koža nije samo zaštitni omotač organizma. Ona pored drugih važnih funkcija ima
I čulne funkcije, obavlja registrovanje promena u spoljašnjoj sredini. U nekim situacijama,
kada sun am obaveštenja o svetu koja dobijamo posredstvom drugih čula nejasne ili u
sukobu, mi osećamo potrebu da se uverimo dodirivanjem, tj angažovanjem kžne
osetljivosti.
 Stimulacija kože jednostavnim dražima je več u 19. Veku upućivala na zaključak
da koža nije jednstveno čulo. U to vreme više nezavisnih istraživača otkriva da postoje
posebne tačke na koži koje su osetljive na pritisak, toplotu, hladnoću ili bol. Tačke tih
različitih osetljivosti smeštene su na srazmerno malim rastojanjima na koži, a između njih
je površina koja nije osetljiva. Prema tome, koža nije jedinstveni čulni system. Može
govoriti o postojanju više modaliteta kžne osetljivosti: za dodir, za toplo I o osetljivosti za
bol.

Prilog br. 1 Jedna taktilna iluzija

Iluzija (od lat. Illudere = prevariti), označava običnu varku čula, samoobmanu koja
se od halucinacije ( priviđenja) razlikuje po tome što ima oslonac u realnosti I što deluje
nan naša čula dok kod halucinacija ne postoji stvarna stimulacija. Mi podležemo iluzijama
pri sasvim uobičajenim stanjima tela I psihe, dok se halucinacije javljaju u posebnim
stanjima. Halucinacije se mogu javiti posle dugotrajne nesanice, intoksikacije lekovima,
alkoholom I drogama, u verskim stanjima transa I pri različitim psihičkim poremećajima.
Iluzije, kao I halucinacije, mogu se javiti u svim čulnim modalitetima. Najpoznatije su
razne optičke (vizuelne) iluzije, ali je jedna od najstarijih Aristotelova iluzija koja se javlja
u taktilnom čulnom modalitetu. Ako ukrstimo kažiprst I srednji prst I dodirnemoneki manji
okrugli object, kao što je kliker , imaćemo subjektivni doživljaj da dodirujemo dva objekta.
Naravno, neophodno je da pri tom držimo oči zatvorene. Isti doživljaj imamo I ako
ukrštenim prstima dodirnemo vrh nosa. Iluzija nastaje zato što isti objekat istovremeno
dodirujemo spoljašnjom stranom prstiju, što obično vrlo retko činimo.