: ЗАНИМЉИВИ СВЕТ МАТЕМАТИКЕ

Геодезијска купола

феб 6

Геодезијска купола представља најлакшу, најснажнију и најјефтинију икад измишљену

грађевинску структуру. Дизајнирана је тако да покрије максимални простор без унутрашње
потпоре. Обликована је на принципима одрживости, нема основу, а направљена је од
троугластих, пентагоналних и хексагоналних облика. Што је већа, она постаје лакша и јача!

Геодезијске куполе настају итерацијом из неког почетног Платоновог полиедра, тако да се у

вишем степену геодезијске итерације приближавају сфери, односно, геодзијске сфере настају
од полиедара процесом геодезијске триангулације његових страна и пројектовањем тих
троуглова на сферу описану око полиедра. Са теоријског аспекта, геодезијска линија је
најкраћа линија између две тачке на математички дефинисаној површи. Полусфера,
разложена на криволинијске троуглове, чије су странице њене геодезијске линије, чине
геодезијску куполу. Тако настају тетраедарска, октаедарска,хексаедарска, додекаедарска и
икосаедарска геодезијска купола.
 Процес претварања икосаедра геодезијском триангулацијијом у геодезијску
сферу

Обликована на принципима одрживости, купола нема темељ, а направљена је од троугаоних,

пентагоналних и хексагоналних облика. Као таква у њој одјекује основна геометрија свемира,
од мале молекуларне структуре до односа међу звездама. Без унутрашње потпоре може
прекрити простор већи од било које друге конструкције те врсте. Што је већа, она постаје
пропорционално лакша и снажнија.

Истраживајући различите опције енергије и материјално-ефикасне градње, Ричард

Бакминстер Фулер (Buckminster Fuller; Милтон,Масачусетс, САД, 1895-1983.), амерички
архитекта, дизајнер, филозоф, проналазач и писац дошао је до важних закључака. У току свог
живота био је у потпуности посвећен свом истраживачком раду. Донео је револуцију у
поље дизајна и архитектуре.
 Ричард Бакминстер Фулер

Дошао је до закључка да геодезијска купола има велике носеће способности управо због свог
облика. Тежина је распоређена равномерно, што омогућава њену велику издржљивост. Има
одличне аеродинамичке особине. Облик геокуполе омогућава велику отпорност чак и
најмоћнијим ветровима и ураганима!

Највећи његови резултати и светска слава дошли су тек након другог светског рата, односно
при крају пете деценије живота . До 1957. усавршио је дизајн и израду до те мере да је огромна
геодезијска купола, са читавим амфитеатром у њој била конструисана у Хонолулуу за свега 22
сата. Фулер је 1960. године пројектовао футуристичку куполу пречника 4 километра која би
прекривала центар Менхетна ради контроле микроклиме. Израчунао је да би се читава
градња исплатила за десет година само од уштеде на чишћењу снега!
 Монтреалска ,,биосфера“

Најимпресивнија од његових изграђених геодезијских купола је тро-четвртинска сфера – 61

метара висока и 76 метара у пречнику – коју је дизајнирао за павиљон САД на Светској
изложби у Монтреалу 1967. године. Мрежа челичних греда формирана је од спољашњег слоја
троугластих и шестоугаоних јединица повезаних за унутрашњи слој шестоуглова. Слој
акрилних панела осигурао је потпуну провидност независно од повремених затварања
троугластих стакала програмираних да реагују на вишак Сунчеве светлости. То је био корак
према Фулеровом идеалу геодезијске мембране подједнако осетљиве и прилагодљиве попут
људске коже. Попут Гаудија, Ешера и других генијалних стваралаца 20. века, и Фулер је увек
изнова налазио инспирацију и мотиве у природи и чудесним производима природне
еволуције.

Поштанска марка Фулеру у част

Геодезијска купола представља, како је сам Фулер увек без устручавања истицао, најбољи
начин да се обезбеде људска станишта на Месецу, Марсу или другим небеским телима. Он је
одлично схватао значај свемира за будућност човечанства и дубоко је веровао у максиму
Циолковског: „Земља је колевка човечанства, али ко жели да цео живот проведе у колевци?“

Чињеница је да идеју, да се формира полиедар што приближнији сфери са малим бројем

различитих дужина ивица, није ни мало лако задовољити. Велики број студија, радова и
пројеката Бакминстера Фулера на примени геодезијских купола у архитектури нису значајни
само за развој архитектонског инжењерства.

Advertisements
REPORT THIS AD

Гаврилова труба

Гаврилова труба (рог) (или Торичелијева труба) је фигура коју је открио Евангелиста
Торичели. Има бесконачну површину, али коначну запремину. Име се односи на традицију
идентификовања анђела Гаврила који свирајући трубу најављује Судњи дан.
Гаврилова труба добија се ротирањем графика функције , са доменом (чиме се
избегава асимптота у x = 0), око х-осе. Ово тело откривено је коришћењем Кавалијеријевог
принципа, пре открића математичке анализе, али се данас анализа користи за израчунавање
запремине и површине трубе између x = 1 и x = a, где a > 1. Помоћу интеграције је могуће наћи
запремину V, и површину Р тела:

може бити произвољно велико, али се из једначине може видети да запремина трубе
између ,и никад неће прећи – међутим, она ће бити све ближа
како расте.
Другачије речено, запремина тежи када тежи бесконачности, што је само још
један начин да се каже да је запремина трубе једнака .

Израз може бити записан помоћу лимеса :

Површина је већа од пута природни логаритам од . Не постоји горња граница за

природни логаритам од , како оно тежи бесконачности. То значи, у овом случају, да труба
има бесконачну површину. Запис помоћу лимеса има облик:
У време када је овај објекат откривен, сматран је парадоксним, јер се ротирањем бесконачне
површине око икс-осе добија коначна запремина. Неформално, ово се може описати као да је
потребна бесконачна количина фарбе да би се офарбала унутрашњост трубе, али би упркос
томе било могуће напунити унутрашњу запремину коначном количином фарбе, и на тај начин
обавити и унутрашњу површину.

Решење парадокса је у последици да је потребна бесконачна количина фарбе да би се

офарбала бесконачна површина ако је слој фарбе константне дебљине; ово у теорији није
тачно у унутрашњости трубе, и у пракси је већи део трубе недоступан за фарбу, посебно тамо
где је пречник трубе мањи од пречника молекула фарбе. – Ако се узме да је слој фарбе без
дебљине, требало би бесконачно дуго времена да фарба стигне све до „краја“ трубе.

Други начин на који се овај „парадокс“ може изложити је следећи: може се попунити труба
фарбом, али нема довољно фарбе да се офарба њена спољашњост.

Торичели (1608 – 1647.) је био талијански физичар и математичар, најпознатији по свом

изуму барометра.
 Такође, познат је по открићу Торичелијеве трубе (данас
можда познатије под чешћим именом Гаврилова труба). Ово откриће сматрало се
невероватним парадоксом у то време, чак и од самог Торичелија, и изазвало је жестоку
расправу о природи бесконачности.

О геометрији хоризонта

окт 12

Када се посматрач налази на морској пучини или на равном пољу, у даљини ће запазити
линију на којој се ,,небо са Земљом састаје. “ Уколико се окрене око себе, схватиће да је у
центру круга. Да ли је тај круг реалан? Постоји ли заиста линија коју посматрач види? Да тој
линији приђе и провери њено постојање, вероватно се у то неће упуштати. Док се буде кретао
према њој, она ће се непрестано удаљавати. Међутим, то што је не може нагазити или
ухватити руком, није доказ да линија не постоји. Та граница је линија хоризонта.

Висина линије хоризонта

Једна од заблуда је да линија хоризонта увек лежи у висини очију. Чак и када се посматрач
пење на већу висину и она се пење заједно са њим. На пример, ако се посматрач налази у
авиону на довољно великој висини, изгледаће му да свака тачка на земљи лежи испод линије
хоризонта. То је оптичка варка. На следећој скици посматрач који стоји на равном земљишту
и посматрача који лети балоном.
Ову оптичку варку описао је и објаснио Едгар Алан По у ,,Доживљајима Ханса Пфала’’. ,,Пре
свега, мене је зачудило то што ми се површина Земље учинила удубљеном. Ја сам очекивао да
ћу је неизоставно видети испупчену кад се будем пео увис; тек сам размишљањем нашао
објашњење те појаве. Вертикална права повучена од мог балона ка Земљи чинила би катету
правоуглог троугла чија би основица била дуж од подножја вертикале до линије хоризонта, а
хипотенуза дуж од линије хоризонта до мог балона. Али, моја је висина била ништавна у
поређењу са видним пољем; другим речима, основица и хипотенуза замишљеног правоуглог
троугла биле су толико велике у поређењу са вертикалном катетом да сам их могао сматрати
скоро паралелним. Зато свака тачка која се налази управо под летачем увек изгледа да лежи
испод нивоа хоризонта. Отуда утисак удубљености. И то ће се продужити све док висина
успона не постане толико велика да основица троугла и хипотенуза престану да изгледају
паралелне.’’ Треба можда објаснити неколико детаља из овог одломка. Рецимо, вертикала о
којој говори писац, није права већ дуж FD нормална на површину Земље у тачки D. Она
представља прву катету. Оно што је у тексту названо основицом, заправо је друга катета. На
нашој слици то је дуж DА. Такође се може приметит да аутор угао FDA третира као прав, иако
он то није. Ипак, за то се може наћи реално оправдање. Ако са С означимо средиште Земље,
тада је FSA подударан спуштању хоризонта у тачки Ф. Величину тог угла можемо добити из
вредности косинуса :
cos а = R/(R+h) , где смо са a обележили FSA, са R полупречник Земље, a сa hвисину на
којој се налази око посматрача. Добија се да је угао a толико мали AFD и ADF може се
сматрати веома блиским правом углу.

Удаљеност хоризонта

Питање ,,колико је далеко хоризонт’’ је уопштено да би се на њега могло прецизно

одговорити. Јер, удаљеност хоризонта зависи од великог броја чинилаца који на њу битно
утичу. Неки од њих су: облик рељефа, висина стајалишта, висина посматрача, атмосферске
прилике. Међутим, овај проблем може се преформулисати, и дати му облик класичног, чак и
једноставног, геометријског задатка.
Нека човек просечне висине стоји на равном земљишту. Хоризонт је тада круг у чијем се
центру налази сам посматрач. Да би се одредила удаљеност хоризонта, потребно је наћи
полупречник поменутог круга.

Нека је S тачка која на слици представља средиште Земље, а R Земљин

полупречник. Нека је C тачка у која се налази око посматрача, D стајалиште, а h висина
посматрачевих очију у односу на тло. Праве m и n су тангенте из тачке C које додирују
Земљину површину у тачкама M и N. Задатак се своди на израчунавање дужине дужи CМ,
односно CN. Троугао CMS је правоугли са правим углом код темена М. Дужину дужи CM
добићемо примењујући Питагорину теорему.

CM²=(R+h)²-R²
=R²+2Rh+h2-R²
=2Rh+h2

CM²=h(2R+h)

Висина посматрачевог ока веома је мала у односу на Земљин пречник, па се уместо 2R+h може
у израз укључити чинилац 2R, без страха да ће се значајно изменити резултат. Тиме ће се и
формула упростити:

CM²=2Rh

CM=

Полупречник Земље износи 6378 km, али се због једноставнијег рачунања у формулу може
ставити R=6400 km. Тада је

CM=

CM=80

CM=113,14

Можемо се сматрати да се удаљеност хоризонта на Земљи рачуна по следећој формули:

удаљеност хоризонта=113
а за удаљеност хоризонта на било ком небеском телу важи следећа формула:

удаљеност хоризонта=√2Rπ

при чему је R полупречник одређеног небеског тела, а х висина ока посматрача. Ако
претпоставимо да се око одраслог човека налази на висини од 1.7m односно 0.0017 km над
Земљином површином, добијамо да је:

удаљеност хоризонта=113 √0,0017 km =4.66 km

Овај рачун је геометријски веома упрошћен, али се не смеју занемарити физички фактори
који утичу на удаљеност линије хоризонта. Најважнији међу њима је атмосферска рефракција.
Преламање светлосних зракова у атмосфери повећава удаљеност хоризонта за 1/15 израчунате
удаљености; можемо рачунати за око 6%. Када тај проценат додамо резултату до ког се
претходно дошло, добија се прецизније решење:

4.66+0.06∙4.66=4.94km

Како 6% представља само просек., треба узети у обзир да се удаљеност хоризонта увећава или
умањује зависно од многих услова, и то:

увећава

–при високом атмосферском притиску,

–близу Земљине површине,
–по хладном времену,
–изјутра и увече,
–по влажном времену,
–над морем;

умањује
–при ниском атмосферском притиску,
–на висини,
–по топлом времену,
–преко дана,
–по сувом времену,
–над копном.
Мебијусова трака

21
сеп

Мебијусова трака представља површ са само једном страном и само једном граничном
компонентом. Класичан је пример површи која је неоријентабилна.

Модел траке може се лако направити, тако што је потребно узети папирну траку, један њен
крај треба уврнути за π а онда крајеве спојити.
Мебијусова трака је површина са једном страном и једном граничном компонентом. Има
више занимљивих различитих својстава. Посебно интересантна чињеница је та да ако се узме
оловка и исцрта непрекидна линија по траци ‘’обе стране’’
папира, могуће је исцртати без подизања оловке.

Принцип добијања Мебијусове траке је веома инспиративан и занимљив. Различитим

увијањем и савијањем једне траке оптималне ширине,дужине и дебљине могуће је добити
занимљиве облике. Уколико нас машта поведе, могуће је направити низ различитих форми
које могу бити инспиративне за стварање објеката на основу добијене геометрије.

Чувена трака смишљена је 1858. године, а названа је према немачком математичару Аугусту
Фердинанду Мебијусу. Не знајући за дело свог земљака, исто је открио други Немац, Јохан
Бенедикт Листинг, и остао такорећи непознат.

Замислите да је то увијени пут којим идете: свеједно је да ли сте кренули лево или десно, увек
ћете стићи на полазиште. Као када бисте се запутили на пут око света пратећи најдужи
упоредник на планети – екватор.

О бесконачним тракама
Трака је, математички речено, променљива површина јер је можете спљоштити или развући у
кружницу, а да она задржи основно својство тзв. савијене бесконачности. Захваљујући
ускладиштеној густини енергије – што је последица савијања – Мебијусова трака сачува
извесну гипкост као свака опруга која се, после истезања, враћа у пређашње стање. Места на
којима је највише пресавијена (превоји) одликују се најјачом гипкошћу (енергија), насупрот
онима на којима је најмање савијена.

Тридесетих година прошлог столећа појавили су се стручни чланци настојећи да појаву

објасне иако је – на први поглед – свако дете умело да је начини, али научници нису знали да
објасне како такви геометријски облици настају. Двојица истраживача из Велике Британије
(из имена и презимена се види да су пореклом из других земаља) најзад су расветлили
вишедеценијску тајну. У својем подухвату искористили су двадесетак година старе, непознате
једначине, без којих не би то били кадри да остваре своју замисао.

И јасно се показало да облици трака зависе од дужине и ширине изрезаних правоугаоника.

Уколико се ширина сразмерно повећава с дужином, мења се густина енергије на
пресавијањима, а према томе и облик. Управо на ту заборављену математичку чињеницу, коју
су углавном пренебрегавали стручњаци за механику, скреће пажњу Јевгениј Старостин.

Математичари и уметници су, сваки за себе, играјући се разноразним исечцима хартије,

покушавали да проникну у суштину Мебијусових трака. Тако је швајцарски скулптор Макс
Бил 1936. умислио да је дочарао „бесконачну врпцу“ обликујући пламене језичке који су се
уздизали из ватре. Утркивали су се архитекте, песници, градитељи, инжењери… Неки су чак
смишљали „бескрајне траке“ које су целом дужином трпеле исти притисак, а то је значило
дуже трајање. У једном тренутку се поверовало да ће магнетофонске врпце тако удвостручити
време обртања.
Јевгениј Старостин у својим замислима тежи даље: исти принцип је примењиво на бокор
зелене салате или на хемијске превлаке. „Надамо се да ћемо, најзад, схватити како се и зашто
тако пресавију и згужвају“, закључује он. „Замислите само колико је у том смислу разнородно
и сложено лишће појединих биљака.“

У еуклидовском (геометријском) простору који једино опажамо појављују се, у суштини, две
врсте Мебијусових трака, зависно од полуувртања – у смеру казаљке на сату и обратно. Отуда
је она као ваша слика у огледалу, са супротним усмерењем: испало би да сте себе срели са
истуреном десном руком, иако сте на пут пошли испруживши леву да се са неким незнанцем
рукујете.
Логаритамска спирала

авг 11

Уметничко дело одређују многобројни елементи који чине његову форму, а тиме и његов
смисао, хармонију и лепоту. Све то представља његову везу са космичким и суштинским у
свету и човеку. Тако и различити геометријски елементи представљају део уметничког
стваралаштва у смислу бављења формом уметничког дела или симболиком геометријских
фигура и геометријских апстракција. Човек од античких времена трага за елементима који
представљају симболе општег поретка и основних материја које одређују свет. Питагора први
говори о складу и хармонији у свемиру: Све у природи је однос, мера и број. Појам хармоније
везује се за симетрију, правилност и идеалне облике. Уметничка дела уз идеал симетрије
садрже и златни пресек, као најсавршенију композицију којом се избегава статичност
симетрије у компоновању. То је такав однос дужина да се оне једна према другој односе као
њихов збир према већој. Овај израз има бројну вредност 1+5/2=1.618….. .Многи уметници
касније, нарочито ренесансни, сматрају овај однос посебно складним, док се на пример у
далекоисточним земљама правоугаоник са овим односом станица не сматра естетски
складним. Они су више ценили далеко издуженије правоугаонике. Геометријски елемент који
је такође заступљен у уметности је спирала. Спиралом се први бави један од највећих
математичара хеленистичке епохе, Архимед. По њему је и названа спирала са
једначином r = a + bθ где је θ поларни угао, а r потег.

Још инспиративнија јесте логаритамска спирала , чија је

једначина r = ab .
θ

Ова крива била је фасцинација швајцарског математичара Јакоба

Бернулија. Многе њене занимљиве особине учинили су да је овај научник назове Spira
mirabilis и напише: увек се рађа сама из себе и сама себи слична, увек иста ако је
увијемо или одвијемо, рефлектујемо или поделимо; може се сматрати симболом
снаге, истрајности и непроменљивости код противуречних и конфликтних стања
и прилика, али и симболом људског тела које после свих својих промена, чак и
после смрти васкрсава у свом правом и савршеном обличју. Бернули је изразио жељу
да се логаритамска спирала са натписом Eadem mutata resurgo (преображена, враћам се опет
иста) стави на његов гроб. Његова жеља је у неку руку испуњена, али се уместо
логаритамске,вероватно због незнања, нашла Архимедова спирала.

Сигурно је да ниједна крива за научнике, уметнике и филозофе природе није имала већу
привлачну снагу од логаритамске спирале. Због допадљивог облика јављала се од времена
антике као омиљен декоративни мотив, а са друге стране , уочавана је на неочекиваним

местима у природи.
 Ова крива појављује се још на критској грнчарији (2000-1700.п.н.е.) не
динамичким орнаментима чинећи њихову ритмичност и таласасте покрете који симболизују
живот мора. Могуће је успоставити везу између логаритамске спирале и златног пресека.
Полазећи од једног произвољног златног правоугаоника, може се доћи до новог чија се
дужина поклапа са ширином првобитног. Овај поступак може се поновити неограничен број
пута и води до бесконачног низа златних правоугаоника чије се димензије смањују и теже
нули. Ови правоугаоници описују једну логаритамску спиралу која се још зове и (златна
спирала( и појављује се у многим декоративним мустрама у делу Едвардса Ликови и мустре
са динамичком симетријом.
Ахил и корњача

јун 24

“ У трци, најбржи тркач никада не може престићи најспоријег, зато што гонитељ прво
мора доћи до тачке одакле је гоњени пошао, па према томе најспорији увек има предност.“

Аристотел
Вековима се стотине филозофа, математичара и других мислћих људи ,,мучи“ са Зеноновим
парадоксом, тражећи грешку у његовом резоновању. Најчешће се полемика води око поделе
коначног интервала на бесконачнан број делова. Интересантно је рећи да је за све време једва
запамћено име неког од његових критичара, а да при том Зеноново име није избледело. Може
се слободно поставити питање да ли је могуће да је Зенон био у праву, и да постоји нека
реална ситуација и простор у коме његов модел функционише.

Зенонов парадокс изгледа овако:

Замислите да трче Ахил и корњача. Ахил трчи 10 пута брже од корњаче, али
почиње од тачке А, 100 метара иза корњаче која је у тачки К1 (корњачи ,која је
спорија, дата је предност). Да би престигао корњачу, Ахил мора прво доћи до
тачке К1. Међутим, када је Ахил стигао до тачке К1, корњача је прешла 10 метара
и дошла до тачке К2. Поново Ахил трчи до К2. Али, као и пре, када је прешао 10
метара корњача је метар испред њега, код тачке К3, и тако даље (корњача ће увек
имати предност над Ахилом, ма колико мала она била). Према томе Ахил никада
не може престићи корњачу.

Зенону и осталим Елејцима, као и свима нама, јасно је да се одапета стрела помиче и да Ахилеј
(или било који други човек) може стићи корњачу. Међутим, овим парадоксом Зенон је желео
да покаже да нас поистовећивање материјалног кретања са идеалним математичким
односима доводи до контрадикције са личним искуством. То значи да наука о простору и
кретању не може бити утемељена на математичким сазнањима него искључиво на личном
искуству.

Проблем Ахилејева стизања корњаче решила је теорија конвергентних редова – геометријски

ред. Ахилеј ипак и математички стиже корњачу, али то је тема неке друге приче.
Архимедов проблем стоке

мар 29

У глави Архимедовој било је више маште неголи у Хомеровој.

Волтер

Ако си марљив и мудар, странче, израчунај број

Сунчевих говеда што су недавно пасла на пољима
Тринакије на отоку Сицилији, подељених у четири стада
различитих боја: једног белог као снег, другог
бљештаво црног, трећег жутог и четвртог шареног.
У сваком је стаду било мноштво бикова:
Број белих био је једнак збиру половине и трећине
црних и још томе треба додати све жуте.
Број црних добија се када четвртини и петини шарених
додамо и све жуте.
Знај да је шарених било колико је збир шестине
белих и њихове седмине, а њима треба додати и све жуте.
А ево колико је крава било:
Белих је било тачно онолико колико износи трећина и
четвртина целокупног крда црних.
Број црних био је једнак збиру четвртине и петине све шарене стоке.
Шарених је крава било онолико колики је зброј петине и
шестине све жуте стоке у стаду.
На крају, жуте су краве по броју биле једнаке
збиру шестине и седмине белога крда.
Могнеш ли, странче, тачно рећи број Сунчевих
говеда, утврдивши поjeдиначно број гојних бикова и
 број крава према њиховој боји, нећу те држати
невештим и незналицом по питању бројева, али још
увек те нећу убројати међу мудре.

Али, хајде размисли још и о овим услоима који се

односе на Сунчева говеда:
Кад се бели волови измешају са црнима и
распореде тако да у ширину стане једнако као у
дубину, испуниће се долина Тринакије њиховим
мноштвом.
А ако се жути и шарени бикови сакупе у једно крдо
тако да међу њима не буде ниједног вола друге
боје нити иједан од жутих или шарених не узмањка,
они ће се моћи распоредити тако да им број по
редовима расте, почев од броја један, па се тако
напуни триангуларни број.
Можеш ли, странче, решити све ово, завршићеш
окружен славом и сматраће те ненадмашним у
мудрости.

Овај проблем познат је као Архимедов проблем стоке. Написан је у форми епиграма у 44 реда,
а ово је његов слободан превод.
Епиграм је кратка песничка форма, обично писана у елегијском дистиху. Присутaн је у
старогрчкој књижевности. Коришћен је и као јавна или пригодна порука (честитка,
посланица, молба). Облик епиграма имале су и ругалице како неким особама,тако и
догађајима у пишчевој околини. Тако је и овај Архимедов епиграм настао као својеврстан
његов одговор на зановетања Аполонија из Перга (262.–190. г. пне) који је Архимеду
пребацивао да је склон математичким проблемима чије решавање захтева напорна и
дуготрајна рачунања. Архимед је осмислио нумерички захтеван проблем, који је послао
Ератостену из Кирене (275.–195. г. пне). Инспирацију је врло вероватно пронашао у Хомеровој
Одисеји.
Иначе, сам проблем појавио се 1773. године у преводу немачког писца Gottholda Ephraima
Lessinga (1729.–1781.). Лесинг је био библиотекар у познатој библиотеци у Wolfenbüttelu.
Библиотека је садржала бројне рукописе и дела писана на грчком и латинском
језику и он је, проучавајући и преводећи неке од њих, наишао и на проблем стоке.Опште
решење проблема дао је 1880. године немачки математичар A. Amthor који је показао да је
резултат приближно једнак 7.76· 10 206 544 , што је број са 206 545 знаменки и да су његове
прве четири цифре 7760. Један неформални скуп под називом The Hillsboro Mathematical Club
коју су чинили математичари E. Fish, G. H. Richards и A. H. Bellу годинама 1889. до 1893.
израчунали су прву 31 и последњих 12 цифара најмањег решења проблема. Резултат је
објављен у часопису American Mathematical Monthly.
7760271406486818269530232833209 …
У познатом часопису American Mathematical Monthly Vardi пише: Једноставност проблема и
сложеност решења сјајан су изазов, а сам је проблем још један прилог тврдњи да је Архимед
један од највећих математичара свих времена.

Који разломак најбоље описује број ПИ?

нов 26

Број ПИ је ирационални број, односно децимални број са бесконачно много децимала.

Наравно, не може се представити у облику разломка. Код приближних прорачуна узима се
његова вредност као 3,14. Ово је уједно и најстарији број који је људима познат. За њега су
знали чак и Египћани и Вавилноци. Наравно, нису знали његову прецизну вредност.
Египћани су користили вредност 256/81, што је приближно око 3,16. Вавилонци су га
рачунали као 3 1/8, значи 3,125. Овај број се такође зове и Архимедов број, јер га је Архимед
око 250 година пне користио за израчунавање површине круга. Архимед је ПИ рачунао као
22/7, што је приближно око 3,142857.
Научници су се дуго трудили да пронађу шему по којој се понављају децимале овог броја, али
без успеха. Чак је 1768 Јохан Ламберт доказао да је немогуће постојање такве шеме
понављања!

Број ПИ се данас може на разне начине добити са јако пуно децимала. Ево првих неколико
стотина:

Pi=3,141592653589793238462643383279502884197169399
37510582097494459230781640628620899862803482534211
70679821480865132823066470938446095505822317253594
08128481117450284102701938521105559644622948954930
38196442881097566593344612847564823378678316527120
19091456485669234603486104543266482133936072602491
41273724587006606315588174881520920962829254091715
36436789259036001133053054882046652138414695194151
16094330572703657595919530921861173819326117931051
18548074462379962749567351885752724891227938183011
94912983367336244065664308602139494639522473719070
21798609437027705392171762931767523846748184676694
05132000568127145263560827785771342757789609173637
17872146844090122495343014654958537105079227968925
89235420199561121290219608640344181598136297747713
09960518707211349999998372978049951059731732816096
31859502445945534690830264252230825334468503526193
11881710100031378387528865875332083814206171776691
47303598253490428755468731159562863882353787593751
95778185778053217122680661300192787661119590921642
01989380952572010654858632788659361533818279682303
01952035301852968995773622599413891249721775283479
13151557485724245415069595082953311686172785588907
50983817546374649393192550604009277016711390098488
24012858361603563707660104710181942955596198946767
83744944825537977472684710404753464620804668425906
94912933136770289891521047521620569660240580381501
93511253382430035587640247496473263914199272604269
92279678235478163600934172164121992458631503028618
29745557067498385054945885869269956909272107975093
 02955321165344987202755960236480665499119881834797
75356636980742654252786255181841757467289097777279
38000816470600161452491921732172147723501414419735
68548161361157352552133475741849468438523323907394
14333454776241686251898356948556209921922218427255
02542568876717904946016534668049886272327917860857
84383827967976681454100953883786360950680064225125
20511739298489608412848862694560424196528502221066
11863067442786220391949450471237137869609563643719
17287467764657573962413890865832645995813390478027
59009946576407895126946839835259570982582262052248
94077267194782684826014769909026401363944374553050
68203496252451749399651431429809190659250937221696
46151570985838741059788595977297549893016175392846
81382686838689427741559918559252459539594310499725
24680845987273644695848653836736222626099124608051
24388439045124413654976278079771569143599770012961
60894416948685558484063534220722258284886481584560
28506016842739452267467678895252138522549954666727
82398645659611635488623057745649803559363456817432
41125150760694794510965960940252288797108931456691
36867228748940560101503308617928680920874760917824
93858900971490967598526136554978189312978482168299
89487226588048575640142704775551323796414515237462 …

Овај број се може представити преко великог броја редова. Они су нарочито корисни код
нумеричког израчунавања броја ПИ.

Видели смо да је Архимед описао број ПИ са разломком 22/7, што јесте приближна вредност,
али не и много прецизна. Број ПИ се још може описати разломцима 311/99=3,1414,
333/106=3,1415, 355/113=3,1416.

Математичке шале, вицеви и понека

истинита прича…

нов 15
 Надам се да ће вам садржај представљен на овом линку измамити осмех..

http://www.matematiranje.com/Logicki%20problemi/matematicke_sale.pdf

Рекли су о математици…

нов 15

Ми никада не постајемо математичари, чак и ако научимо

напамет све туђе доказе, ако наш ум није оспособљен
да самостално решава постављене проблеме.

Р. Декарт

Из математике ће много штошта не задржи у памети, но ако си је једном

савладао, онда ћеш се по потреби увек лако присетити заборављеног.

Б. Остроградски

Учи се решавањем проблема, а не читањем уџбеника.

Е. Ким Неубетс

“ Бројеви управљају светом “ – говорили су питагорејци. То је, разуме се, мистика.

Али бројеви пружају човеку могућност да управља светом и у то нас убеђује цели
ток и развитак науке и технике нашег доба.

А. Дородницин

Међу људима једнаких умних способности, који раде под истим

условима, у предности су они који знају геометрију.

Б. Паскал

Математика је – наука младих. Другачије не може ни бити.

Бављење математиком представља такву гимнастику ума,
да је за њу потребна сва гипкост и издржљивост младости.
Н. Винер

При обучавању деце неопходно је тежити к томе да се код њих постепено

сједињује знање са умењем. Изгледа да је од свих наука једино математика
способна да у потпуности задовољи овај захтев.

И. Кант
Суштина математике је – у њеној вечитој младости

Е. Бел

Прави математичар може и усред неповољних прилика наћи

могућност за стваралачки рад

Л. Мардел

Надахнуће је потребно у поезији као и у геометрији.

Александар Пушкин

Најбољи начин да се нешто научи јесте – да се самостално открије

Д. Поља

Математика – то је језик којим говоре све природне науке .

Не постоји ниједна математичка област, ма како она апстрактна
била, која се не би могла применити на појаве реалног света.

Николај Лобачевски

Математика је кључ за целокупно људско знање

Леонард Ојлер

Природа је огромна књига у којој је написана наука. Она је стално

отворена пред нашим очима, али је човек не може разумети уколико
претходно не научи језик и слова којим је написана. А написана је
она језиком математике.

Галио Галилеј
Нема истине у оним наукама у којима се математика не примјењује.

Леонардо да Винчи

Математика је сувише озбиљна, и због тога, не треба пропустити ни једну

прилику да се учини занимљивом.

Блез Паскал
Мозак не прихвата ништа тако лако као геометријске фигуре.

Рене Декарт

Суштина математике није у формулама, него у процесу размишљања, путем којег се долази до
формула.

В. Ле

Шехерезадин број

нов 11

У математици неки бројеви носе имена по познатим математичарима или физичарима, па

тако имамо Архимедов број, Неперов број, бројеве Фибоначија, Гауса, итд. Број 1001 у ђачком
жаргону често се назива Шехерезадин број.

Са математичке тачке гледишта, број 1001 има неколико интересантних својстава. Дељив је
бројевима 7, 11 и 13, па је број 1001 производ три узастопна проста броја,

1001=71113
Занимљиво је да се производ било ког троцифреног броја са 1001 може добити и тако што се
тај број напише два пута.

На пример, 1001111=111111 . Како је 111=337, то се број 111111 лако може раставити на просте
чиниоце: 111111=37111337.