1.

ZLATNI DEČAK

Izišla je iz radnje i ugledala svog malog sina kako se igra nasred trotoara, tačno na
putu sivom, ispijenom muškarcu koji je koračao ulicom poput kakve mehaničke olupine.
Srce joj je na trenutak zadrhtalo. Onda je skočila napred, ščepala sina za ruku i uklonila
ga s puta zla.
Čovek je prošao ne osvrćući se. Kada mu ugleda leđa, ona siknu: "Gubi se! Odlazi
odavde! Treba da se stidiš!"
Tomas Kovenant nastavi da korača, ujednačeno poput satnog mehanizma navijenog
do kraja, kome je to jedina svrha. Sam sebi on odvrati: "Da me bude stid? Stid? Lice mu
se potom izobliči u divlju grimasu. Ne zaboravi! Ti si nečist prokažena!
Video je da se ljudi kraj kojih je prolazio, ljudi koji su ga poznavali, čija su mu imena,
kuće i rukovanja bili znani - sklanjaju u stranu ostavljajući mu širok prolaz. Neki čak kao
da su zadržavali dah. Njegovo unutarnje urlanje prestade. Ovim ljudima nije bio potreban
drevni obred upozorenja. Usredsredio se na obuzdavanje grča koji mu iznenada izobliči
lice i pustio prave točkiće svoje volje da ga korak po korak ponesu dalje.
Dok je koračao, neprestano je prelazio pogledom gore-dole po svom telu, proveravao
da li su mu se na odeći pojavile kakve neočekivane poderotine ili ispupčenja, pregledao
šake u potrazi za ogrebotinama, tražio potvrdu da se ništa nije dogodilo s ožiljkom koji
mu se protezao od desnog dlana preko mesta gde su mu se nekada nalazili mali i domali
prst. Mogao je da čuje lekare kako govore: "VPE, gospodine Kovenante. Vizuelni
pregled ekstremiteta. Zdravlje vam od toga zavisi. Svi ti mrtvi nervni završeci nikada više
neće ponovo oživeti - nećete ni biti svesni kada se povredite, ako ne steknete naviku da
samog sebe zagledate. Neprestano to činiti - sve vreme samo na to mislite. Narednog puta
možda nećete imati sreće."
VPE. Ta tri slova zaokupila su mu ceo život.
Lekari! - pomisli on sarkastično. Ali bez njih možda ne bi ni ovoliko poživeo. Nije
imao pojma u kakvoj se opasnosti našao. Nebriga o samom sebi mogla bi ga stajati glave.
Posmatrajući preneražena, zaplašena ili zaboravna lica - bilo je mnogo zaboravnih,
iako je grad bio mali - koja su prolazila pored njega, žalio je što ne može biti siguran da
mu izraz lica odražava odgovarajući prezir. Ali nervi u njegovim obrazima kao da su bili
tek neodređeno živi, iako su ga lekari uveravali da je to samo privid osoben za sadašnju
fazu njegove bolesti, i on nikada nije mogao zaboraviti na barikadu koju je postavio
između sebe i sveta. Poput žena koje su svojevremeno rešile da porazgovaraju o
njegovom romanu u svojim književnim klubovima i ustuknule od njega kao da su
ugledale omanju sablast ili demona, i sada je osetio iznenadni izdajnički bol usled
gubitka. Grubo ga je potisnuo pre no što je ovaj uspeo da ga izbaci iz ravnoteže.
Približavao se svom odredištu, cilju potvrđivanja ili svečanog proglašenja do koga mu
je bilo veoma stalo. Već je mogao da vidi natpis dva bloka ispred sebe: Telefonska
kompanija Bel. Prepešačio je dve milje od Nebeske farme do grada u nameri da plati
račun za telefon. Mogao je, razume se, novac da pošalje poštom, ali počeo je taj čin da
shvata kao vid predaje, povlačenja pred sve izraženijim lišavanjem kome je bio izložen.
Dok je bio na lečenju, njegova žena, Džoan, razvela se od njega - uzela njihovog
maloletnog sina i odselila se iz države. Jedina stvar za koju je on, Tomas Kovenant, bio
zainteresovan, a kojom se ona usudila da rukuje, bila su kola; i njih je uzela. Večinu
odeće je ostavila. Zatim su njegovi najbliži susedi, koji su živeli na pola milje od njega na
obe strane, počeli glasno da izražavaju svoje žalbe zbog njegovog prisustva među njima;
a kada je odbio da proda imanje, jedan od njih odselio se iz okruga. Zatim, tri nedelje po
njegovom povratku kući, prodavnica kolonijalne robe - upravo je prolazio pored nje,
izlozi su joj bili pretrpani drečavim oglasima - počela je da mu dostavlja namirnice, bilo
da ih je poručio ili ne, i, kako je pretpostavljao, nastaviće to da čini bez obzira na to da li
će ih on plaćati ili ne.
Sada je koračao pored suda, čiji su stari, sivi stubovi izgledali ponosni zbog svog
tereta od pravde i zakona - bila je to zgrada u kojoj je, preko zastupnika, razume se, bio
lišen porodice. Čak je i ulazno stepenište bilo uglačano kako bi zgradu štitilo od mrlja
ljudskog taloga koji je puzao uz i niz njega, tražeći pravdu. Zahtev za razvod povoljno je
rešen pošto nijedan milosrdni zakon ne može da natera ženu da podiže svoje dete pored
čoveka kakav je on. Da li je bilo suza? - pitao je uspomenu na Džoan. Da li si bila
hrabra? Da li ti je laknulo? Kovenant se odupro želji da pobegne pred opasnošću.
Pogledavši u pravcu razjapljenih džinovskih glava na vrhovima stubova suda, učinilo mu
se da izražavaju neko čudno gađenje, kao da se spremaju da povrate na njega.
Gradić nije brojao više od pet hiljada stanovnika i zato nije imao ni veliko poslovno
središte. Kovenant prođe ispred robne kuće kroz čiji je izlog ugledao nekoliko
gimnazijalki koje su se raspitivale za cenu bižuterije. Oslanjale su se o tezgu u izazovnim
položajima i Kovenant oseti da mu se i protiv njegove volje steglo grlo. Uhvatio je sebe
kako zamera devojkama na tako izazovnim bokovima i grudima - oblinama namenjenim
milovanjima drugih muškaraca, a ne njegovim. On je bio impotentan. Usled propadanja
nerava, njegova seksualna moć postala je samo još jedan od amputiranih delova. Bila mu
je uskraćena čak i mogućnost da olakša požudu; mogao je do besvesti u sebi da dočarava
želje, ali nije bio u stanju ništa da preduzme. Bez ikakvog upozorenja, odjednom se setio
svoje žene i sećanje na nju gotovo je pomračilo sunčevu svetlost, trotoar i ljude ispred
njega. Ugledao ju je u jednom od onih neprozirnih noćnih ogrtača koje joj je kupio, dok
joj se grudi izazovno ocrtavaju ispod tankog materijala. Srce mu je zavrištalo: Džoan,
kako si to mogla da učiniš? Zar je bolesno telo važnije od svega ostalog?
Obuhvativši rukama svoja ramena poput davitelja, potisnuo je sećanje. Takve misli
predstavljale su slabost koju sebi nije mogao da dopusti; morao ih je izbiti iz glave. Bolje
je biti ogorčen, pomisli on. Ogorčenost preživljava. Izgleda da je još samo nju bio u
stanju da iskusi.
Obeshrabren, otkri da je prestao da se kreće. Stajao je nasred trotoara stisnutih
pesnica, dok su mu se ramena tresla. Grubo natera sebe da se ponovo pokrene. Već pri
prvom koraku sudario se s nekim.
Nečist prokažena.
Na trenutak je ugledao nešto žuto-smeđe; osoba na koju je naleteo kao da je bila
odevena u prljavu, crvenkasto-smeđu odoru. Ipak nije zastao da se izvini. Nastavio je da
korača kako ne bi morao da se suoči sa strahom i gnušanjem tog građanina. Posle sasvim
kratkog vremena, njegovi koraci ponovo postadoše prazni i mehanički.
Upravo je prolazio kraj ureda kompanije za elektrodistribuciju - koja je bila poslednja
u nizu razloga zbog kojih je lično došao da plati račun za telefon. Pre dva meseca poslao
je ček elektrodistribuciji - suma je bila zanemarljiva; trošio je krajnje malo električne
energije - ček mu je vraćen. U stvari, koverat nije ni bio otvoren. Na priloženoj cedulji
stajalo je da je nepoznata osoba platila njegove troškove za struju za najmanje godinu
dana unapred.
 Posle borbe sa samim sobom, shvatio je da ako se ne odupre sličnim nastojanjima
okoline, uskoro uopšte neće imati razloga da zalazi među ljude. I zato je danas peške
prevalio dve milje do grada kako bi lično platio račun za telefon - da bi pokazao ostalima
kako ne namerava da dopusti da ga liše ljudskosti. Besan što su ga izopštili, tražio je
načina da im prkosi, da brani prava svoje obične, smrtne krvi.
I to lično, pomisli on. A šta ako je zakasnio? Ako je račun već plaćen? Zbog čega je
onda lično dolazio?
Na tu pomisao srce mu zadrhta. Na brzinu je ponovio VPE, a zatim vratio pogled na
obešeni znak Telefonske kompanije Bel, udaljene pola bloka od njega. Dok je išao dalje,
svestan pritiska da se odupre teskobi, primetio je da mu kroz um promiče melodija koja
prati njegove korake. Potom se prisetio i reči:

Zlatni dečače sa stopom od pamuka,

Daj da ti pomognem usred tvojih muka.
Ako te poguram stići ćeš k'o san
Ali baš si ti šeprtljav deran!

Ta poskočica se podsmešljivo kikotala u njegovom umu, a njen grubi ritam nasrtao je

na njega poput uvreda, praćen laganom striptiz muzikom. Pitao se postoji li kakva
gojazna boginja negde na tajanstvenim nebesima vaseljene, koja oblikuje njegovu
burlesknu sudbu: Ako te poguram (poruga) stići ćeš k'o san - ali baš si ti šeprtljav deran!
(bolno ismevanje). Oh, pa u redu, zlatni dečače.
Ipak nije bio u stanju da se podrugivanjem oslobodi ove misli, jer je nekada i on bio
neka vrsta zlatnog dečaka. Bio je srećno oženjen. Imao je sina. U ekstazi i neznanju
napisao je roman koji se godinu dana zadržao na svim bestseler listama. On mu je
omogućio da sada ne oskudeva u novcu.
Bio bih još imućniji, pomisli on, da sam bio svestan da pišem jednu takvu knjigu.
Ali on to nije znao. U vreme kada je još pisao knjigu nije čak ni verovao da će za nju
pronaći izdavača - bili su to dani neposredno pošto se oženio Džoanom. Ni ona ni on nisu
razmišljali o novcu ili uspehu. Njegovu maštu zapalila je čista iskra stvaralaštva; a topla
čarolija njenog ponosa i gorljivosti podsticali su ga da plamti poput električnog luka, i to
ne nekoliko sekundi ili delića sekundi, već čitavih pet meseci, divlje ispuštajući energiju
koja je izgleda ni iz čega stvorila taj predeo zemlje pukom silom svoga sjaja - brda i
litice, drveće povijeno pod snažnim naletima vetra, ljude mračnih strasti, sve je to predala
postojanju ona bela munja koja je zaparala nebesa vinuvši se iz gromobrana njegovog
pisanija. Kada je završio, osećao se tako isceđen i zadovoljan kao da je celokupnu
životnu ljubav izrazio tim jednim činom.
Nisu to bila laka vremena. Građenje visina i provalija bilo je veoma mučno, tako da je
svaka reč koju je napisao poprimala oblik sasušene, crne krvi. A on nije bio čovek koji je
voleo visine; nesputani izlivi osećanja nisu bili osobeni za njega. Ali ovo je bilo
veličanstveno. Usredsređivanje na takvu žestinu bila je jedna od najčistijih stvari koje su
mu se ikada dogodile. Stameni jedrenjak njegove duše bezbedno je savladao duboki i
opasni okean. Kada je poslao rukopis, učinio je to s nekom vrstom spokojnog poverenja.
Za vreme tih meseci dok je pisao, a potom čekao, živeli su od njene plate. Ona,
Džoana Maht Kovenant, bila je tiha ženica o kojoj su više izražavale njene oči i ten nego
reči koje je govorila. Koža joj je imala neki zlatni ton usled kojeg je delovala toplo i
dragoceno poput silfa ili sukube radosti. Ali ona nije bila ni krupna ni snažna, tako da
Tomas Kovenant nije prestajao da se čudi što ih ona oboje izdržava kroteći konje.
Izraz kroćenje, međutim, nije baš na pravi način oslikavao njenu veštinu u postupanju
sa životinjama. U njenom radu nije bilo ispitivanja snage, nisu postojali žestoki pastuvi
divljih očiju kojima pena ide na nozdrve. Kovenantu se činilo da ona ne kroti konje; ona
ih je zavodila. Od njenog dodira opuštali su im se zgrčeni mišići. Njen mrmoravi glas
smanjivao im je napetost u uglovima ušiju. Kada bi se popela na gola leđa, stisak njenih
nogu bledeo je žestinu njihovog nerazumnog straha. Kada god bi joj konj izmakao
kontroli, ona bi jednostavno skliznula s njegovih leđa i ostavila ga na miru dok ne izduva
grč divljaštva koji ga je obuzeo. Zatim bi ponovo počela rad s tom životinjom. Na kraju
bi ga povela u žestok galop po Nebeskoj farmi, kako bi konju pokazala da se može
napregnuti do krajnjih granica ne suprostavljajući se njenoj vlasti.
Posmatrajući je, Kovenanta se osećao utučeno pred njenom veštinom. Čak i pošto ga
je naučila da jaše, nije uspeo da prevlada strah od konja.
Njen posao nije bio naročito unosan, ali prehranjivao je nju i njenog muža, sve do
onog dana kada su dobili od izdavača pismo u kome Kovenanta obaveštavaju da će mu
objaviti roman. Toga je dana Džoan odlučila da je došlo vreme za dete.
Usled uobičajenog kašnjenja pri izdavanju knjiga, morali su još skoro godinu dana da
žive od predujma na račun Kovenantovih tantijema. Džoan je nastavila da radi na ovaj ili
onaj način sve dok je bila sigurna da to neće ugroziti bezbednost deteta koje je nosila.
Kada joj je telo reklo da je kucnuo čas, napustila je posao. Tog trenutka, njen se život
okrenuo prema unutra, u toj meri se usredsredila na nošenje bebe da je njen pogled
okrenut prema svetu često ostajao prazan i osenčen iščekivanjem.
Pošto se dečak rodio, Džoan je objavila da će se zvati Rodžer, po njenom ocu i po ocu
njenog oca.
Rodžer! - zareža u sebi Kovenant dok se približavao vratima telefonske kompanije. To
mu se ime nikada nije dopadalo. Ali ljubav i ponos koje je osetio kada je ugledao detinje
lice svoga sina, tako brižno i lepo izvajano, ljudsko i savršeno, prostrelili su mu srce
bolom - da, bio je ponosan, što je kao otac učestvovao u toj tajni. A sada njegov sin više
nije bio s njim - otišao je sa Džoanom, a on čak nije znao ni gde se nalaze. Zašto nije
mogao da zaplače?
Narednog trenutka neko ga povuče za rukav. "Hej, gospodine," začu jedan plašljivi,
užurbani glasić. "Hej, gospodine." Okrenuo se s povikom koji mu je zastao u grlu - Ne
dodiruj me! Nečist prokažena! - ali zaustavilo ga je lice dečaka koji ga je uhvatio za
rukav i koji ga nije puštao. Dečak nije imao više od osam ili devet godina - nema sumnje
da je bio suviše mali da bi se toliko uplašio. Lice mu je bilo musavo, bledo-sivo od straha
i uzdržavanja, kao da je bio primoran da učini nešto što ga je užasavalo.
"Hej, gospodine", poče on tiho, a zatim ga ponizno zamoli još tišim glasom: "Izvolite.
Uzmite." Potom tutnu neki stari list hartije u Kovenantovu ukočenu šaku. "Rekao mi je
da vam dam ovo. Treba da pročitate šta piše. Molim vas, gospodine."
Kovenantovi prsti se nevoljno sklopiše oko hartije. On? razmišljao je glupo zureći u
dečaka. On?
"On." Dečak upre drhtavim prstom u pravcu iz koga je stigao Kovenant.
Kovenant se osvrnu i ugleda starca u prljavoj, žućkastoj odori koji je stajao pola bloka
odatle. Mrmljao je, gotovo pevušio neku nejasnu, glupavu melodiju; usta su mu bila
otromboljena, a usne i vilice mu se nisu pomerale kako bi oblikovale ono što je mrmljao.
Dugačka, raščupana kosa i brada vijorili su mu se oko glave na laganom povetarcu. Lice
mu je bilo okrenuto prema nebu; činilo se da zuri pravo u sunce. U levoj šaci držao je
drveno čanče kakvo nose prosjaci. Desnom je stezao dugačak drveni štap, na čijem vrhu
je bio pričvršćen znak na kome je pisalo: "Čuvaj se."
Čuvaj se?
U jednom čudnom trenutku, sam taj znak kao da je zračio opasnost usredsređenu na
Kovenanta. Kroz taj znak prolazile su opasnosti usmerene prema njemu, užasne opasnosti
plovile su kroz vazduh put njega, vrišteći poput lešinara. A među njima, gledajući u
njegovom pravcu kroz vrisak, bile su oči - dva oka poput očnjaka, trula i smrtonosna.
Posmatrala su ga s postojanom, hladnom i gladnom zluradošću, usredsređenom na njega
kao da je on i samo on predstavljao crkotinu za kojom su tragale. Pakost je iz njih kapala
poput otrova. U tom je trenutku zadrhtao od neobjašnjivog straha koji ga je obuzeo.
Čuvaj se!
Ali to je bio samo znak, samo slepčev proglas pričvršćen za drveni štap. Kovenant se
strese, a vazduh pred njim se raščisti.
"Treba to da pročitate", ponovi dečak.
"Ne dodiruj me", promrmlja Kovenant kako bi mu ovaj pustio ruku. "Ja sam gubav."
Ali kada se okrenuo, dečaka više nije bilo.

2. "ZA TEBE NEMA NADE"

Onako zbunjen, brzo je osmotrio ulicu, ali dečaka više nigde nije bilo. Kada je
okrenuo leđa starom prosjaku, ugledao je vrata na kojima je bilo ispisano pozlaćenim
slovima: Telefonska kompanija Bel. Taj je prizor bio dovoljan da zaboravi sve što mu je
od njega u međuvremenu odvraćalo pažnju i da se zgrči od iznenadnog straha. Šta ako...
Ovamo se uputio; došao je ovamo lično da bi se založio za svoje ljudsko pravo da sam
plaća vlastite račune. Ali šta ako...
Stresao se. Bio je gubav; nije mogao sebi da dozvoli bilo kakve pretpostavke.
Nesvesno je gurnuo list hartije u džep. Prošao je VPE sa nemilosrdnom odlučnošću.
Zatim se napeo i krenuo prema vratima.
Neki je čovek žurno izišao kroz vrata i gotovo naleteo na njega, a onda ga je
prepoznao i povukao se, a lice mu je iznenada posivelo od bojazni. Ovaj sudar prekinuo
je Kovenantovo kretanje i on umalo nije naglas povikao: gubavac, nečist prokažena!
Ponovo je stao i dozvolio sebi kratku pauzu. Taj je čovek bio Džoanin advokat pri
razvodu - niska, mesnata individua sva pretvorena u ljubazan i prijatan osmeh u čemu su
advokati i sveštenici pravi majstori. Kovenantu je ova stanka bila potrebna da se povrati
od očajanja koje se očitovalo u advokatovom pogledu. I protiv njegove volje bilo ga je
sramota što je on uzrok tog očajanja. Na trenutak nije mogao da se seti zbog čega je
uopšte došao u grad.
Ali skoro u istom času u njemu je počelo tiho da ključa. Sram i bes bili su u njemu
neraskidivo povezani. Neću dozvoliti da mi to čine, zakrešta on. U pakao! Nemaju na to
prava. Pa ipak, nije tako lako mogao iz misli da odagna izraz advokatovog lica. To
gnušanje predstavljalo je svršenu stvar, poput gubavosti - njegova opravdanost i
ispravnost nisu se mogli dovesti u sumnju. Iznad svega ostalog onaj ko je oboleo od gube
ne sme zaboraviti pogubnu stvarnost činjenica.
Dok je tako nepomično stajao, Kovenant pomisli kako bi trebalo da napiše pesmu.
 To su blede smrti koje ljudi
pogrešno nazivaju svojim životima:
jer svi mirisi zelenih stvari koje rastu,
svaki dah je samo ispuštanje daha groba.
Tela se trzaju poput leševa-marioneta,
a pakao se šeta smejući se...

Smeh - koje oštroumno opažanje. Vatru mu paklenu.

Da li sam za to kratko vreme utrošio smeh namenjen čitavom svom životu?
Osetio je da je upravo sam sebi postavio veoma važno pitanje. Smejao se kada mu je
roman bio prihvaćen - smejao se senkama dubokih i tihih misli koje su se talasale poput
morskih struja na Rodžerovom licu - smejao se kada mu je knjiga izišla iz štampe -
smejao se zbog njenog prisustva na bestseler listama. Hiljade stvari velikih i malih
ispunjavale su ga radošću. Kada ga je Džoana upitala šta u svemu tome nalazi toliko
smešno, uspeo je tek da joj kaže kako sa svakim dahom u sebe uvlači ideje za narednu
knjigu. Pluća su mu se nadimala od mašte i energije. Svaki put kada bi bio razdraganiji
no što bi to mogao da zadrži u sebi, počeo bi da se kikoće.
Rodžer je imao šest meseci kada se roman proslavio, a šest meseci posle toga
Kovenant zbog nečeg još nije počeo ponovo da piše. Imao je suviše ideja. Kao da nije
mogao da se odluči.
Džoana nije odobravala ovo neproduktivno preobilje. Spakovala je Rodžera i ostavila
muža u tek kupljenoj kući, sa novouređenom kancelarijom u maloj, dvosobnoj brvnari
koja je gledala na potok u šumi što je ispunjavala stražnji deo Nebeske farme - ostavila ga
je, izričito mu naredivši da počne ponovo da piše dok ona bude s Rodžerom u poseti kod
rođaka.
To je bio početak pada, trenutak kada je stena počela da se kotrlja ka njegovim
stopalima od pamuka - najpre uz zaglušujuća upozorenja, a potom udarom koji ga je
pogodio tako snažno kao kada hirurg zaseče mesto napadnuto gangrenom. Čuo je ta
upozorenja, ali se na njih nije obazirao. Nije shvatao njihovo značenje.
Ne, radije no da potraži uzrok toj potmuloj tutnjavi, mahnuo je Džoani sa žaljenjem i
nemim poštovanjem. Znao je da je ona bila u pravu, da neće ponovo početi da radi ako
izvesno vreme ne ostane sam; divio se njenoj sposobnosti da deluje čak i u trenutku kada
se njemu srce cepalo usled teškog tereta koji se na njega svalio zbog njihovog
razdvajanja. I tako kada ju je ispratio na avion, a kada je ovaj nestao s druge strane
njegovih obzorja, vratio se na Nebesku farmu, zaključao se u kancelariju, uključio
električnu pisaću mašinu i napisao posvetu za svoj naredni roman:
"Za Džoanu, koja je bila moj čuvar mogućeg."
Prsti stadoše nesigurno da mu klize preko tipki i tek iz trećeg pokušaja mu pođe za
rukom da bez greške otkuca ovu jednu jedinu rečenicu. Ali nije bio dovoljno mudar da
predvidi nadolazeću oluju.
Nije obraćao pažnju ni na prigušeni bol u zglavcima i zglobovima; samo bi lupnuo
koji put stopalom da odagna trnce koje je sve jače osećao u njima. A kada je otkrio
neosetljivu ružičastu mrlju na desnoj šaci u blizini korena malog prsta, naprosto ju je
istisnuo iz misli. Dvadeset četiri časa posle Džoaninog odlaska, već je dobrano ogrezao u
stvaranje zapleta nove knjige. Slike su mu se slivale kroz maštu poput slapova. Prsti su
mu petljali, zaplitali se i kod najjednostavnijih reči, ali mašta je bila nepokolebljiva. Nije
smeo nijednu misao da propusti da bi očistio malu ranu koja se širila u središtu one
ružičaste mrlje.
Džoan se sa Rodžerom vratila iz posete rođacima posle tri nedelje. Nije primetila ništa
neobično dok nije palo veče i Rodžer otišao na spavanje, a ona se našla u muževljevom
zagrljaju. Prozori i vrata na kući bili su zatvoreni jer je Farmom hujao hladni zimski
vetar. U mirnom vazduhu dnevne sobe, osetila je slabi, sladunjavo bolesni zadah
Kovenantove infekcije.
Mesecima kasnije, dok je zurio u antiseptičke zidove svoje sobe u leprozarijumu,
proklinjao je sebe što nije stavio jod na šaku. Nije ga mučilo to što je izgubio dva prsta.
Hirurški zahvat kojim su mu amputirali deo šake predstavljao je samo mali simbol udara
koji ga je odvojio od života, izbacio iz vlastitog sveta kao da je neka vrsta malignog
zagađenja. A kada ga je desna šaka bolela usled sećanja na izgubljene delove, taj bol je
predstavljao samo ono što je i trebalo da predstavlja. Ne, proklinjao je svoju
lakomislenost, jer ga je lišila poslednjeg Džoaninog zagrljaja.
Ali dok ju je te poslednje zimske večeri držao u naručju, nije ni pretpostavljao da je
tako nešto moguće. Tiho joj pričajući o svojoj novoj knjizi, stezao ju je uz sebe, u tom
trenutku zadovoljan što oseća njeno čvrsto telo uz svoje, što mu nozdrve golica njena
sveže oprana kosa i što može da gleda sjaj njene topline. Njena iznenadna reakcija ga je
prenerazila. Pre no što je i shvatio šta ju je uznemirilo, ona je već bila na nogama, vukući
ga sa sofe. Držala je između njih podignutu njegovu desnu ruku, pokazujući mu na
infekciju. A glas joj je škripao od besa i zabrinutosti.
"Oh, Tome! Zašto ne vodiš računa o sebi?"
Posle toga nije više oklevala. Zamolila je komšinicu da ostane sa Rodžerom, a zatim
je odvezla muža kroz slabi februarski sneg do ambulante za hitne slučajeve u bolnici.
Nije se odvajala od njega dok ga nisu smestili i odredili vreme operacije.
Prvobitna dijagnoza glasila je - gangrena.
Džoan je skoro sve vreme narednog dana kada ga nisu ispitivali provela s njim u
bolnici. A sledećeg jutra, u šest sati, Tomas Kovenant je iz svoje sobe prebačen u salu
radi operacije na desnoj šaci. Osvestio se tri časa kasnije u bolničkom krevetu bez dva
prsta. Izvesno vreme je još bio pod dejstvom narkoze, tako da mu Džoan nije nedostajala
negde do podneva.
Ali ona tog dana uopšte nije došla da ga poseti. A kada se narednog jutra pojavila u
njegovoj sobi, bila je nekako drugačija. Koža joj je bila bleda, kao da joj se krv gomilala
u srcu, a čeone kosti samo što joj nisu probile kožu. Pogled joj je bio unezveren kao u
ulovljene životinje. Pravila se da ne primećuje njegovu ispruženu šaku. Glas joj je bio tih,
usiljen; morala je da prisiljava sebe da mu udeli čak i tako zanemarljiv deo sebe. Ostavši
da stoji što je mogla dalje od njega, prazno zureći kroz prozor prema bljuzgavim ulicama,
saopštila mu je novosti.
Lekari su otkrili da ima lepru.
Potpuno pometen usled iznenađenja, izustio je: "Šališ se."
A onda se okrenula prema njemu, plačući. "Ne izigravaj budalu! Lekar je rekao da će
ti on to saopštiti, ali ja mu nisam dala, kazala sam mu da ću to ja učiniti. Razmišljala sam
o tebi. Ali ne mogu - ne mogu to da podnesem. Dobio si lepru! Zar ne znaš šta to znači?
Šake i stopala će ti istruliti i otpasti, noge i ruke će ti se iskriviti, a lice pretvoriti u gljivu.
Posle izvesnog vremena oči će ti se ispuniti čirevima, što će ti oslabiti vid, a ja to neću
moći da podnesem - tebi će biti svejedno, jer ništa nećeš moći da osećaš, proklet da si. I -
oh, Tome, Tome! Zarazno je."
"Zarazno?" Kao da nije shvatao na šta je mislila.
"Da!" prosikta ona. "Većina ljudi je dobija jer..." na trenutak se zagrcnula usled straha
koji ju je neterao da ovako burno reaguje - "jer su bili izloženi kao deca. Deca su mnogo
prijemčivija od odraslih. Rodžer - ne smem da rizikujem - moram Rodžera zaštiti od
toga!"
Već je bila istrčala iz sobe kada je on konačno odgovorio: "Da, svakako." Šta je drugo
mogao da kaže. I dalje ništa nije shvatao. Um mu je bio prazan. Tek mnogo nedelja
kasnije počeo je da shvata koliki deo njega je Džoana raznela svojom strašću. Tada se
jednostavno prestravio.
Četrdeset osam časova posle operacije hirurg koji ju je izvršio izjavio je da je
Kovenant sposoban da putuje i poslao ga u leprozarijum u Luizijani. Dok su se vozili od
aerodroma do leprozarijuma, lekar koji ga je sačekao ćaskao je o raznim spoljnim
vidovima gubavosti. Mycobacterium leprae otkrio je Armauer Hensen 1874. godine, ali
se proučavanje bacila uvek loše završavalo usled greške istraživača koji se nisu držali
prva dva od četiri Kohova koraka prilikom vršenja analiza: niko nije bio u stanju da
veštačkim putem uzgaji dotični mikroorganizam i niko nije mogao da otkrije kako se on
prenosi. Međutim, izvesna moderna istraživanja dr O. A. Skisnesa sa Havaja, izgleda da
obećavaju. Kovenant ga je površno slušao. Mogao je da oseti apstraktne vibracije užasa
koje su izbijale iz reči lepra, ali one nisu bile ubedljive. Uticale su na njega poput pretnje
izrečene na nekom stranom jeziku. Pored pretnje, same te reči ništa mu nisu saopštavale.
Posmatrao je lekarevo ozbiljno lice isto kao što je zurio u Džoanu koju je zahvatila
neshvatljiva strast, i ništa nije odgovarao.
Ali kada su Kovenanta smestili u sobu u leprozarijumu - jednu kvadratnu ćeliju s
belim, jednostavnim krevetom i antiseptičkim zidovima - lekar je promenio taktiku.
Iznenada je rekao: "Gospodine Kovenant, vi izgleda ne shvatate o čemu ja govorim.
Pođite za mnom. Želim nešto da vam pokažem."
Kovenant krenu za njim u hodnik. Dok su koračali njime, lekar nastavi: "Dobili ste
ono što nazivamo primarni slučaj Hansenove bolesti - prirođeni slučaj koji, kako izgleda,
nema vlastito rodoslovlje. Osamdeset posto slučajeva u ovoj zemlji otpada na ljude -
imigrante i njima slične - koji su bili izloženi bolesti kao deca u drugim zemljama, sa
tropskom klimom. Bar znamo gde su je navukli, ako već ne znamo zašto i kako.
Razume se, i primarna i sekundarna mogu dalje da se razvijaju istim opštim tokom.
Ali pravilo je da ljudi iz skupine sekundarnih slučajeva dolaze iz sredina u kojima je
Hansenova bolest rasprostranjenija nego ovde. Već pri pojavi prvih simptoma njima je
jasno od čega su se razboleli. Što znači da imaju bolje izglede da na vreme potraže
pomoć.
Želim da vam predstavim još jednog našeg pacijenta. Pored vas on je sada jedini iz
skupine primarnih slučajeva. Ranije je u izvesnom smislu živeo kao pustinjak - sam,
daleko od ljudi u planinama Zapadne Virdžinije. Uopšte nije znao šta ga je snašlo sve dok
vojska nije pokušala da stupi s njim u vezu - kako bi mu saopštila da mu je sin poginuo u
ratu. Kada je oficir ugledao čoveka, smesta je pozvao hitnu pomoć. A ovi su ga poslali k
nama."
 Lekar se zaustavio ispred vrata istovetnih onima koja su vodila u Kovenantovu ćeliju.
Pokucao je, ali nije sačekao odgovor. Gurnuo je vrata, uhvatio Kovenanta za lakat i uveo
ga u sobu.
Kada je Kovenant prekoračio prag, nozdrve mu zapahnu prodoran smrad, zadah nalik
na onaj koji se širi oko istrulelog mesa što leži u latrini. Bio je jači od karbonske kiseline
i masti koje je trebalo da ga priguše. Dopirao je od skvrčene prilike koja je u grotesknoj
pozi sedela na belom krevetu.
"Dobar dan", reče lekar. "Ovo je Tomas Kovenant. Dobio je primarni oblik
Hansenove bolesti, ali izgleda ne shvata u kakvoj se opasnosti našao."
Pacijent je lagano podigao ruke kao da namerava da zagrli Kovenanta.
Od šaka su mu ostali naduveni patrljci, komadi ružičastog, bolesnog mesa bez prstiju,
prošarani brazgotinama i čirevima iz kojih su kroz nanete lekove probijale žute
izlučevine. Visile su na tankim, obručastim rukama poput nezgrapnih štapova. Iako su
mu noge bile prekrivene bolničkom pižamom, ličile su na čvornovato drvo. Više nije
imao polovinu jednog stopala, bilo mu je izglodano, a tamo gde se nekada nalazilo drugo
stopalo zjapila je otvorena rana.
Pacijent tada pokrenu usne u nameri da nešto kaže i Kovenant podiže pogled prema
njegovom licu. Činilo se da njegove tupe, kataraktične oči predstavljaju središte erupcije.
Koža njegovih obraza bila je belo-ružičasta kao kod albina; nadimala mu se oko očiju i
curela iz njih u talasima, potocima, kao da je zagrevana do tačke topljenja; a ti talasi bili
su oivičeni debelim bradavičastim ispupčenjima.
"Ubij se", zahripa on užasnim glasom. "Bolje nego da ovako živiš."
Kovenant se otrgnu lekaru. Izjuri u hodnik i ceo sadržaj stomaka izruči po čistim
zidovima i podu poput mrlje svetogrđa.
Tako je odlučio da preživi.
Tomas Kovenant proveoje u leprozarijumu više od šest meseci. Vreme je provodio
lunjajući hodnicima poput kakve začuđene utvare, vežbajući VPE i ostale veštine koje će
mu pomoći da preživi, izdržavajući s napadnom voljom duge razgovore sa lekarima,
slušajući predavanja o lepri, terapiji i rehabilitaciji. Uskoro je shvatio da lekari veruju
kako je psihologija pacijenata ključ za tretiranje gubavosti. Želeli su da ga uteše. Ali on je
odbijao da govori o sebi. Negde duboko u njemu uvećavalo se čvrsto jezgro
nepomirljivog besa. Došao je do zaključka da usled nekog gorkog trika nerava jače oseća
ona dva prsta koja je izgubio nego one preostale. Desnim palcem je stalno posezao za
onim odsečenim prstima i neugodno i iznenađeno se trzao kada bi napipao ožiljak.
Pomoć lekara ličila mu je na taj trik. Ono nekoliko njihovih sterilnih slika nade pogađale
su ga poput pipkanja bezprste mašte. I tako su se razgovori, isto kao i predavanja,
završavali kao dugački govori koje su stručnjaci držali o problemima s kojima se on,
Tomas Kovenant, suočavao.
Nedeljama je bio bombardovan sličnim govorima, dok nije i noću počeo da ih sanja.
Saveti su preplavili opustošeno igralište njegova uma. Umesto priča i strasti, sanjao je
bombastične govore.
"Gubavost je", slušao je iz noći u noć, "možda jedna od najneobjašnjivijih ljudskih
nesreća. Predstavlja tajnu kao i ona čudna, tanana razlika koja razdvaja živu od nežive
materije. Oh, ponešto i znamo o njoj: nije fatalna; ne može se preneti ni na koji poznati
način; deluje tako što uništava nerve, naročito u udovima i u rožnjači oka; izaziva
deformitete, uglavnom stoga što smanjuje sposobnost tela da se zaštiti osećajući i
reagujući na bol; ishod ove bolesti može biti potpuna nesposobnost, krajnja deformacija
lica i udova i slepilo; neizlečiva je, budući da se nervi koju odumiru ne mogu oporaviti.
Takođe znamo da se, u gotovo svim slučajevima, uz pravilno lečenje DDS-om - diamino-
difenil-sulfonom - i pojedinim novim sintetičkim antibioticima može sprečiti širenje
bolesti, kao i da se, kada se jednom zaustavi odumiranje nerava, pravilnim lečenjem i
terapijom, obolenje može držati pod kontrolom do kraja pacijentovog života. Međutim,
ne znamo zašto ili kako se određena osoba razboli. Koliko smo uspeli da dokažemo,
pojavljuje se niotkuda i bez ikakvog razloga. A kada se razbolite, nema nade da ćete se
izlečiti."
Reči koje je sanjao nisu bile preterane - mogle su doslovce poticati sa bilo kog od
mnogobrojnih predavanja ili razgovora - ali je njihovo jednolično odzvanjanje zvučalo
poput nečeg u toj meri nepodnošljivog da nikada nije trebalo da bude izgovoreno.
Bezlični lekarev glas je nastavljao: "Tokom mnogih godina proučavanja saznali smo da
Hansenova bolest stvara pacijentu dva jedinstvena problema - međusobno povezane
teškoće koje se ne javljaju ni kod jedne druge bolesti, tako da mnogo više pažnje treba
obratiti na mentalno stanje obolelih od lepre nego na fizičko.
Prvi problem vezan je za vaš odnos sa ostalim ljudskim bićima. Za razliku od
leukemije danas, ili tuberkuloze u prošlom veku, lepra nije, niti je ikada bila, 'poetična'
bolest koja se može romantizovati. Stvari s njom stoje upravo suprotno. Čak i u
društvima koja mnogo manje mrze svoje bolesne od nas Amerikanaca, gubavce su uvek
prezirali i plašili ih se - odricali su ih se čak i njihovi najvoljeniji, a za sve je kriv redak
bacil čije ponašanje niko ne može da predvidi niti da kontroliše. Gubavost nije fatalna i
sredovečni bolesnik može očekivati da kao gubavac proživi još trideset, pa čak i pedeset
godina. Ta činjenica, udružena sa sve većom nesposobnošću koju bolest donosi,
uslovljava da je obolelima od lepre, više nego svim ostalim bolesnicima, očajnički
potrebna ljudska podrška. Zapravo, sva društva osuđuju svoje pripadnike obolele od lepre
na izolovanost i očajanje - žigošu ih kao zločince, degenerike, izdajnike i razbojnike -
odbačene od ljudi jer nauka nije uspela da rasvetli tajnu ove bolesti. U svim zemljama i u
svim kulturama sveta obolelog od lepre smatraju personifikacijom svega onoga čega se
ljudi privatno i javno plaše i čega se gnušaju.
Ljudi na ovaj način reaguju iz nekoliko razloga. Prvo, oboleli od ove bolesti poružne i
oko njih se širi zadah koji je van svake sumnje neprijatan. I drugo, uprkos već mnogim
pokolenjima medicinskih istraživanja, ljudi ne mogu da poveruju da nešto tako upadljivo,
ružno i tajanstveno nije zarazno. Činjenica da ne možemo da odgovorimo na pitanja
vezana za bacil samo pojačavaju njihov strah - nismo sigurni da se bolest ne širi dodirom,
putem vazduha, hrane, vode ili čak sažaljenja. U nedostatku bilo kakvog prirodnog,
dokazivog objašnjenja ove bolesti, ljudi je objašnjavaju na drugačije načine, koji su svi
redom nepovoljni - kao dokaz zločina, nemorala, perverzije, dokaza Božje osude, kao
užasni znak izvesne psihičke, duhovne ili moralne izopačenosti ili krivice. Te stoga
uporno ostaju pri tome da je bolest prelazna, uprkos dokazima da je sasvim neznatno
zarazna, čak i kada su u pitanju deca. Mnogi od vas će morati da žive sasvim bez pomoći
drugih ljudi koji bi s vama poneli taj teret.
To je jedan od razloga što ovde toliko pažnje pridajemo davanju saveta; želimo da
vam pomognemo da naučite da se nosite sa usamljenošću. Mnogi pacijenti koji odu iz
ovog instituta ne dožive punu starost. Ne uspeju da savladaju šok kada shvate da su
odbačeni i izgube motive koji su u stanju da ih održe u životu; zanemare samotretmane i
pretvore se u aktivne ili pasivne samoubice; tek mali broj ih se vrati ovamo na vreme.
Oni pacijenti koji prežive pronađu negde nekog ko je voljan da im vrati volju za životom.
Ili negde u sebi pronađu snagu da istraju.
Međutim, kojim god putem pošli, jedna stvar se nikada neće izmeniti: od sada pa dok
ne umrete, gubavost će predstavljati najveću pojedinačnu činjenicu vašeg postojanja.
Upravljaće celokupnim vašim životom. Od trenutka kada se probudite do časa kad
zaspite moraćete svu svoju pažnju da usmeravate na uglove i oštre ivice života. Ne smete
ni časa da se opustite. Ne smete pokušati da se odmarate sanjareći, pažnja vam ne sme ni
na trenutak popustiti. Sve što uzrokuje modrice, udara, gori, lomi se, grebe, što je
nazubljeno, što bode, ili oslabljuje, može vas osakatiti, onesposobiti ili čak ubiti. A
razmišljanje o tome kakav vam je život uskraćen može vas odvesti u očajanje i navesti na
samoubistvo. Viđao sam i to."
Kovenantu je bilo ubrzano kucalo, a čaršavi su mu se usled znoja prilepili za udove.
Glas iz noćne more ostao je nepromenjen - uopšte se nije trudio da ga užasne, niti je
uživao u njegovom strahu - ali reči su sada postale mračne poput mržnje, a iza njih se
prostirala jedna ogromna sveža rana ispraznosti.
"To nas dovodi do drugog problema. Zvuči jednostavno, ali uverićete se da može biti
poguban. Većina ljudi u velikoj meri se oslanja na čulo dodira. U stvari, način na koji
reaguju na stvarnost svodi se na dodir. U stanju su da posumnjaju u ono što vide ili čuju,
ali kada nešto dodirnu onda znaju da je to stvarno. Nije nimalo slučajno što najdublje
delove samih sebe - svoja osećanja - opisujemo pomoću izraza čula dodira. Tužne priče
diraju naša osećanja. Nepovoljne situacije nas nadraže ili povrede. To neizbežno proizlazi
iz činjenice da smo biološki organizmi.
Morate se boriti i promeniti to usmerenje. Vi ste inteligentna stvorenja - svaki od vas
ima mozak. Iskoristite ga. Iskoristite ga da prepoznate opasnosti koje vas vrebaju.
Iskoristite ga da preživite."
A onda se probudio sam u krevetu natopljenom znojem, razrogačenih očiju, stisnutih
usana i zuba koji su zadržavali jecaje. San za snom, iz nedelje u nedelju, ustrojstvo se
pomaljalo. Dan za danom morao je sam sebe da ošine besom kako bi napustio
nedelotvorno utočište svoje ćelije.
Ali to nije uticalo na njegovu osnovnu odluku. Sreo je pacijente koji su već nekoliko
puta bili u leprozarijumu - opsednute povratnike koji nisu bili u stanju da zadovolje
osnovni zahtev onoga što ih je mučilo, potrebu da se drže života ne tražeći zauzvrat ništa
zbog čega je vredno živeti. Njihova ciklična degeneracija ukazala mu je na to da se u
košmarima koji su ga mučili nalazi sirov materijal neophodan da preživi. Iz noći u noć,
nemilosrdno su ga suočavali sa okrutnim i neizlečivim zakonom gubavosti; nanosili su
mu udarac za udarcem, pokazujući mu da samo potpunim predavanjem tom zakonu može
da se odbrani od gnoja, truleži i slepila. U petom i šestom mesecu svog boravka u
leprozarijumu, uvežbavao je VPE i ostale vežbe manijačkom prilježnošću. Zurio je u
prazne antiseptičke zidove svoje ćelije kao da je hipnotisan njima. A u nekom uglu uma
brojao je časove između uzimanja lekova. Svaki put kada bi pogrešio, preskočio otkucaj
svog odbrambenog ritma, počastio bi sebe kletvama.
Posle sedmog meseca, ubedio je i lekare da njegova marljivost nije prolazna. Imali su
razloga da veruju kako je dalje napredovanje bolesti kod njega zaustavljeno. Poslali su ga
kući.
 Kada se u kasno leto vratio u svoj dom na Nebeskoj farmi, mislio je da je na sve
spreman. Pripremio se na to da Džoan s njim neće stupiti ni u kakvu vezu, da će ga
negdašnji prijatelji i saradnici sa strahom i gnušanjem izbegavati - iako su slične uvrede i
dalje kod njega izazivale vrtoglavu mučninu besa i samodvratnosti. Međutim, kada je
video sve one stvari koje su nekada pripadale Džoani i Rodžeru, a koje nisu poneli sa
sobom, i prazne štale u kojima je Džoana ranije držala konje, njegovo ranjeno srce kao da
je napala korozija - ali već je bio naučio da se suprotstavlja sličnim stvarima koje su mu
nanosile bol.
Pa ipak, nije bio baš pripravan na sve što ga je snašlo. Naredni šok koji je doživeo nije
očekivao. Pošto je dva-tri puta pregledao prispelu poštu kako bi se uverio da od Džoane
nije stiglo nijedno pismo i pošto je preko telefona razgovarao sa advokatom koji mu je
vodio poslove - pri čemu je osetio njeno nezadovoljstvo i uzbuđenje - otišao je do
brvnare u šumi i seo da pročita ono što je trebalo da bude početak njegove nove knjige.
Slepo siromaštvo napisanog ga je zaprepastilo. Nazvati ono što je do tada uradio
smešnim i naivnim predstavljalo bi čist kompliment. Teško da je mogao i poverovati da
je odgovoran za to oholo smeće.
Te je noći ponovo pročitao svoj prvi roman, bestseler. Zatim je krajnje oprezno
zapalio vatru u ognjištu i spalio i roman i započeti rukopis. Vatra! - pomislio je.
Pročišćenje. Ako ne napišem više nijednu reč, bar ću osloboditi svoj život tih laži. Mašta!
Kako sam mogao biti u toj meri samozadovoljan? I dok je tako posmatrao stranice kako
se pretvaraju u pepeo, spalio je s njima i sve misli o daljnjem pisanju. Prvi put je shvatio
bar delić onoga što su lekari govorili; morao je da izbije iz glave maštu. Nije sebi mogao
da dozvoli da mašta, da zamisli Džoanin lik, radost, zdravlje. Ako se bude mučio
nedokučivim željama, zaboraviće da se drži zakona koji mu je omogućio da preživi.
Mašta ga je mogla ubiti, navesti ga, zavesti ili trikom naterati na samoubistvo: kada uvidi
čega će sve morati da se liši, zapašće u očajanje.
Kada se vatra ugasila, utabao je pepeo stopalom kao da je time hteo da zapečati jedno
razdoblje života.
Narednog jutra počeo je da organizuje svoj novi život.
Prvo je pronašao staru britvu. Njena dugačka oštrica od nerđajućeg čelika svetlucala je
poput peći za hlađenje stakla na fluorescentnoj svetlosti u kupatilu; namerno ju je
zadržao, nasapunao lice, oslonio kukavičke kosti o lavabo i prislonio ivicu uz grlo. Kao
da je uz jabučicu prislonio hladnu liniju vatre, istančanu pretnju krvi, gangrene i
reaktivirane leproznosti. Ako mu se oskaćena šaka omakne ili zgrči, posledice mi mogle
biti krajnje opasne. Ali svesno je preuzeo taj rizik kako bi se disciplinovao, kako bi što
bolje shvatio osnovne uslove kojih se morao držati ako je želeo da preživi, kako bi
naterao sebe na pokornost. Brijanje tom oštricom zaveo je kao lični obred, svakodnevno
suočavanje sa vlastitim stanjem.
Iz istog je razloga počeo svuda sa sobom da nosi i oštar perorez. Kad god bi osetio da
mu pažnja popušta, kada bi osetio da ga ugrožavaju sećanja, nade ili ljubav, vadio bi nož
i isprobavao njegovu oštricu na zglavku.
Pošto se obrijao, dao se na sređivanje kuće. Doveo ju je u red, ispremeštao nameštaj
kako bi na najmanju moguću meru sveo mogućnost da se udari u kakav ugao, tvrdu ivicu,
skrivenu prepreku; uklonio je sve što je moglo da ga saplete, nanese mu modricu ili ga
navede na pogrešan put, tako da je čak i u mraku mogao bezbedno da se kreće po
sobama; preuredio je kuću tako da je veoma nalikovala na ćeliju u kojoj je boravio u
leprozarijumu. Sve što je bilo riskantno, ubacio je u gostinsku sobu; kada je završio,
gostinsku sobu je zaključao i bacio ključ.
Posle toga otišao je do brvnare, pa je i nju zaključao. Zatim je povadio osigurače kako
se stare instalacije ne bi slučajno zapalile.
Na kraju je oprao znoj sa šaka. Trljao ih je snažno kao da je opsednut time; nije
mogao drugačije - fizički utisak nečistoće bio je suviše žestok.
Gubavac, nečist prokažena.
Jesen je proveo balansirajući na ivici ludila. U njemu se sve vreme kuvalo kao da mu
je picar zaboden među rebra i stalno ga podbada. Osećao je nezasitnu potrebu za snom,
ali joj se nije mogao prepustiti, jer je sve vreme sanjao kako ga nagriza nešto što je
predstavljalo pravu moru; uprkos otupelosti izgleda da je osećao da ga nešto polako
izjeda. A dok je bio budan morao je da se suočava sa opakim i nepopravljivim
paradoksom. Bez podrške i ohrabrenja od strane drugih ljudi, nije verovao da može da
podnese teret svoje borbe protiv užasa i smrti; pa ipak, taj užas i smrt su objašnjavali,
činili razumljivim, gotovo opravdavali odbijanje na koje je kod ljudi nailazilo i koje mu
je uskraćivalo bilo kakvu podršku ili ohrabrenje. Njegova je borba predstavljala proizvod
istih strasti koje su uslovile i to da bude odbačen. Mrzeo je i samu pomisao na to šta bi
mu se dogodilo ako ne bi uspeo u toj borbi. Mrzeo je sebe što je morao da vojuje unapred
izgubljen i beskonačan rat. Ali nije mogao da mrzi ljude koji su ga osudili na potpunu
moralnu osamljenost. Oni su samo delili njegov vlastiti strah.
U nemogućnosti da se izbavi iz začaranog kruga nedoumice koja mu se nametnula,
jedina stvar koja ga je smirivala bila je zajedljivost. Držao se svoje ogorčenosti i besa kao
da su mu oni sidro koje ga spašava da ne utone u ludilo; bes mu je bio potreban da bi
preživeo da se uhvati za nešto čvrsto kao za kakvo uporište u životu. Bilo je dana kada je
išao od svitanja do svitanja ne mogavši da se oslobodi besa.
Ali vremenom čak je i ta strast počela da gubi snagu. Prokaženost je postala deo
njegovog zakona; predstavljala je neprikosnovenu činjenicu, isto toliko stvarnu i prisilnu
kao što su sila teže, pošast i neosetljivost. Ako ne uspe da slomi sam sebe kako bi se
uglavio u kalupe svojih činjenica, neće uspeti ni da preživi.
Kada je gledao u daljinu, činilo mu se da je drveće koje je delilo njegovo imanje od
autoputa tako daleko da ništa ne bi moglo da premosti taj jaz.
Tu protivurečnost nije umeo da razreši. Prsti su mu se zgrčili u nemoćnom besu, tako
da se umalo nije posekao za vreme brijanja. S jedne stran,e bez strasti nije mogao da se
bori - a s druge, pak, sve njegove strasti vraćale su mu se poput bumeranga. Što je jesen
više odmicala to je on manje proklinjao nemogućnosti koje su ga zarobljavale. Tumarao
je šumama iza Nebeske farme - taj visoki, vitki muškarac divljeg pogleda, mehaničkog
koraka i bez dva prsta na desnoj šaci. Svaka prepreka na putu, oštri kamen, strma padina
podsećali su ga da mu život zavisi od opreznosti, da je potrebno samo malo nepažnje, pa
da se tiho, ni od koga ožaljen i bezbolno reši svih nedaća.
Kada bi dodirnuo koru drveta i ništa ne bi osetio, samo bi se još više rastužio. Jasno je
predviđao kraj koji će ga snaći; srce će mu postati neosetljivo kao i telo, a tada će zauvek
biti izgubljen.
Pa ipak, kada je saznao da je neko platio njegov račun za struju, iznenada je dobio
priliku da se na nešto usredsredi, kao da je uspeo da identifikuje neprijatelja. Taj
neočekivani poklon iznenada mu je stavio do znanja šta se događa. Ljudi iz grada ne
samo da su ga izbegavali, već su se trudili da ga liše svakog izgovora da se pojavi među
njima.
Kada je to prvi put shvatio, reagovao je tako što je otvorio prozor i povikao u zimu:
"Samo napred! Do đavola, niste mi potrebni!" Ali ishod nije bio tako jednostavan da bi
ga mogao oduvati razmetanjem. Dok se zima povlačila pred ranim prolećem u martu,
ubedio je sam sebe da nešto mora preduzeti. Kao i svi drugi i on je bio ljudsko biće; u
životu ga je održavala lična srčanost. Nije nameravao da stoji po strani i odobrava ovo
odbacivanje.
I tako, kada je primio naredni račun za telefon, skupio je hrabrost, brižljivo se obrijao,
obukao odeću od čvrstog materijala, ugurao stopala u udobne i nepropustljive čizme i
krenuo u grad udaljen dve milje da lično plati račun za telefon.
Na kraju je stigao do vrata Telefonske kompanije Bel dok mu je oko glave sve titralo
od uznemirenosti kao da ju je zavukao u neki vlažan oblak. Izvesno vreme stajao je
ispred vrata sa mesinganim natpisom, razmišljajući

To su blede smrti...

i pitajući se o smehu. Zatim se pribrao, gurnuo vrata poput naleta vetra i zakoračio
prema devojci na šalteru kao da ga je ona izazvala na dvoboj.
Spustio je šake na dasku šaltera kako bi smirio njihovo podrhtavanje. Na trenutak mu
zubi divlje blesnuše. Zatim reče: "Zovem se Tomas Kovenant."
Devojka je bila uredno obučena i držala je ruke prekrštene ispod grudi, pridržavajući
ih tako da su samo još više dolazile do izražaja. Naterao je sebe da podigne pogled do
njenog lica. Tupo je zurila pored njega. Dok je tragao neće li na njenom licu ugledati
kakav drhtaj odvratnosti, ona skrenu pogled ka njemu i reče: "Izvolite."
"Želim da platim račun", odvrati on, razmišljajući. Ona ne zna, još nije čula.
"Svakako, gospodine", reče ona. "Koji je vaš broj?"
On joj saopšti i ona lenjo ode u drugu prostoriju da proveri dokumentaciju.
Usled iščekivanja dok je bila odsutna grlo mu se steglo. Morao je nečim da se zabavi,
nečim da zaokupi pažnju. Iznenada je posegao u džep i izvukao list hartije koji mu je dao
dečak. Trebalo bi ovo da pročitate. Prešao je nekoliko puta šakom preko njega kako bi ga
ispravio, a zatim se zagledao u ono što je bilo napisano.
Stari odštampani tekst je glasio: Stvaran čovek - stvaran u svakom pogledu koji
prepoznajemo kao stvaran! - odjednom se nađe izopšten iz sveta i smešten u fizičku
situaciju koja je, u stvari, nemoguća: zvuci imaju miris, mirisi boju i dubinu, prizori
kakvoću, dodiri su preliveni katranom i imaju oplatu od drveta. Tamo ga jedan bestelesni
glas obaveštava da je doveden na to mesto kao prvak iz svog sveta. Mora učestvovati u
dvoboju na život i smrt sa prvakom iz jednog drugog sveta. Ako bude poražen, umreće, a
njegov svet - stvarni svet - biće uništen, jer mu nedostaje unutrašnja snaga da preživi.
Čovek odbija da poveruje u ono što mu je rečeno. Brani se da on to ili sanja ili
halucinira i odbija da se bori na život i smrt pošto mu ne preti nikakva "prava" opasnost.
Nepokolebljiv je u svojoj odluci da ne poveruje u istinitost situacije u kojoj se našao, te
se ni ne brani kada ga napadne prvak s drugog sveta.
Pitanje: da li se čovek ponaša hrabro ili kukavički? To je osnovno pitanje etike.
Etika! - frknu Kovenant. Ko li samo, do đavola, izmišlja ovakve stvari?
 U narednom trenutku vratila se devojka sa upitnim izrazom lica. "Tomas Kovenant?
Sa Nebeske farme? Na vaš je račun, gospodine, uloženo dovoljno novca da se pokriju svi
troškovi za nekoliko meseci. Da nam niste nedavno poslali poveći ček?"
Kovenant posrnu kao da ga je neko udario, a zatim se zadrža za dasku šaltera,
nagnuvši se na stranu poput nasukane galije. Nesvesno je zgužvao hartiju u šaci. U glavi
mu se zavrtelo, čuo je reči kako mu odzvanjaju u ušima: doslovce sva društva osuđuju,
denunciraju, odbacuju - za tebe nema nade.
Usredsredio je pažnju na hladna stopala i zglavke koji su ga boleli dok se borio da ne
plane. Krajnje oprezno, na šta je već bio navikao, spustio je izgužvani list hartije na šalter
ispred devojke. Trudeći se da zvuči što prirodnije, on reče: "Znate, nije zarazno. Od mene
je nećete dobiti - nemate se čega plašiti. Nije zarazno. Osim za decu."
Devojka zatrepta, kao da ju je zadivio širinom svojih misli.
Zatim se pogrbio, prigušujući bes u grlu. Okrenuo se što je dostojanstvenije mogao i
izišao na sunce, pustivši vrata da se za njim zalupe. Paklene mu vatre! - zaklinjao se u
sebi. Paklene mu vatre i krvavog prokletstva.
Zanoseći se od besa, on pređe pogledom uz i niz ulicu. Sa mesta na kome je stajao
mogao je da vidi svu preteću dužinu grada. U pravcu Nebeske farme nalazile su se
načičkane male radnje poput zuba s obe strane puta. Usled jarkog sunca osećao se ranjiv i
usamljen. Brzo je pregledao šake tražeći ogrebotine ili oguljena mesta, a zatim je žurno
navukao dugačku rukavicu. Stao je nesigurno da se kreće po trotoaru, jer su mu stopala
bila ukočena; činilo mu se da je cement klizav od očajanja. Mislio je da je veoma hrabro
od njega što nije potrčao.
Posle svega nekoliko trenutaka pred njim se pomolio sud. Na trotoaru ispred njega
stajao je stari prosjak. I dalje je zurio u sunce, i dalje je nešto besmisleno mrmljao.
Njegov znak, Čuvaj se, bio je beskoristan, poput zakasnelog upozorenja.
Kada mu se Kovenant približio, zapanjio se koliko je starac izgledao lišen svega.
Prosjaci, fanatici, sveti ljudi, proroci apokalipse nisu pristajali toj ulici obasjanoj suncem;
namršteni, potcenjivački pogledi kamenih stubova nisu sadržali nimalo popustljivosti
prema sličnim minulim zanosima. A ono malo novčića koje je sakupio nije bilo dovoljno
ni za jedan obrok. Taj prizor izazva kod Kovenanta samilost. Gotovo i protiv svoje volje
on zastade ispred starca.
Prosjak ne napravi nikakav pokret, niti prekide da posmatra sunce; ali glas mu postade
jači i iz nerazumljivog mrmljanja izdvoji se jedna prepoznatljiva reč:
"Daj."
To se naređenje izgleda odnosilo na Kovenanta. Kao na zapovest on ponovo spusti
pogled prema činiji. Taj zahtev, napor prinude, ponovo ga razbesni. Ništa ti ne dugujem -
sreza on u sebi.
Pre no što je mogao da se povuče, starac ponovo progovori.
"Upozorio sam te."
Ta tvrdnja pogodi Kovenanta poput groma iz vedra neba, podseti ga na intutivni zbir
svih njegovih iskustava iz prošle godine. Istog časa se iz njegovog besa rodila odluka.
Iskrivivši lice u grimasu, on nesigurnim prstima posegnu za svojom burmom.
Nikada ranije nije skinuo burmu od belog zlata; iako se razveo, i uprkos činjenici da
mu se Džoan nije uopšte javljala, prsten je i dalje nosio. Bio je njegova ikona. Podsećao
ga je na to gde je nekada bio i gde se našao posle toga - na obećanje koje je dao i nije
održao, izgubljeno drugarstvo, bespomoćnost - i na njegovu zakržljalu čovečnost. Sada
ga je strgnuo s prsta leve šake i spustio u činiju. "Ovo vredi više od nekoliko novčića",
reče on i krenu.
"Čekaj."
Ta reč bila je izgovorena tako autoritativnim glasom da je Kovenant ponovo stao.
Stajao je mirno, obuzdavajući bes, dok nije osetio čovekovu šaku na svojoj mišici. Tada
se okrenuo i zagledao u plave oči koje su prazno gledale kao da i dalje proučavaju tajne
vatru na suncu. Starac je bio veoma moćan.
Obuze ga iznenadna nesigurnost, izvestan osećaj srodstva sa stvarima koje nije
razumeo, što uznemiri Kovenanta. Ali on ipak odgurnu starca od sebe. "Ne dodiruj me.
Gubav sam."
Pogled kojim je neodređeno bludio kao da ni njega uopšte nije primećivao, kao da nije
postojao ili kao da su te oči bile slepe; ali starčev glas bio je jasan i siguran.
"Nalaziš se u paklu, sine moj."
Ovlaživši usne jezikom, Kovenant odgovori: " Ne, starče. Ovo je normalno - ljudska
bića ovako izgledaju. Ništavno." Kao da je citirao zakon gubavih, pomisli: ništavnost je
ustanovljena karakteristika života. "Tako izgleda život. Ja samo manje trućam o
činjenicama od većine ljudi."
"Tako mlad - a već toliko ogorčen."
Već duže Kovenanta nije ni u čijem glasu začuo odjeke naklonosti, tako da ga je
starčeva simpatija duboko dirnula. Bes se povukao, ostavivši mu grlo stegnuto i
bespomoćno. "Hajde, starče", reče on. "Nismo mi stvorili svet. Naše je samo da živimo u
njemu. Svi smo u istom čamcu - na ovaj ili onaj način."
"Misliš?"
Ne sačekavši odgovor prosjak ponovo poče da zapeva. Nije dao Kovenantu da ode
dok ponovo nije prekinuo pesmu. A onda mu glas poprimi novi kvalitet, postade
agresivan i na taj način je uspeo da iskoristi Kovenantovu neočekivanu ranjivost.
"Zašto ne uništiti sebe?"
Kovenantovim grudima raširi se osećanje kao da ga nešto pritiska, da mu steže srce.
Bledoplave oči ispuštale su neku vrstu opasnosti u njegovom pravcu. Preplavi ga teskoba.
Želeo je da se otrgne od lica tog starca, da izvrši VPE, da se uveri da je s njim sve u redu.
Ali nije mogao; prazni pogled ga je prikovao za mesto. Konačno je uspeo da mu
odgovori: "To bi bilo suviše lako."
Njegov odgovor ne naiđe na suprotstavljanje, ali njegova uznemirenost je i dalje rasla.
Pod pritiskom starčeve volje, stajao je nad ponorom svoje budućnosti i gledao s visine na
zupčaste, neobuzdane opasnosti - gruba prokletstva koja su se gomilala ispod njega.
Upoznao je razne moguće načine na koje je oboleli od lepre mogao da umre. Ali ovaj ga
je prizor smirio. Predstavljao je neku vrstu kamena temeljca nečeg poznatog u jednoj
fantastičnoj situaciji; vratio ga je na poznato tle. Otkrio je da se može odbraniti od svog
straha i reči: "Mogu li nešto da učinim za tebe? Hrana? Prebivalište? Možeš dobiti sve što
ja imam."
Kao da je Kovenant izgovorio neku odlučujuću lozinku, starčeve oči prestadoše da
zrače opasnost.
"Učinio si suviše. Ovakve i slične poklone vraćam onome ko mi ih udeli."
Zatim ispruži činiju prema Kovenantu.
"Uzmi prsten. Budi što jesi. Ne moraš da propadneš."
 Glas mu više nije bio zapovednički. Kovenantu se sada činio nežan i zaklinjući.
Oklevao je, pitajući se kakve veze ovaj starac ima s njim. U svakom slučaju morao je da
mu odgovori. On uze prsten i vrati ga na prst leve šake. Zatim reče: "Nema toga ko ne
propadne. Ali ja ću preživeti - živeću koliko god to budem mogao."
Starac se opusti, kao da je upravo prebacio teret proročanstva ili naredbe na
Kovenantova pleća. Glas mu je sada bio slabašan.
"Biće kako bude."
Ne izustivši više ni reč, on se okrenu i udalji. Oslanjao se o svoj štap poput kakvog
iscrpljenog proroka, onemoćalog usled kazivanja onoga što je video. Po trotoaru su čudno
odjekivali udarci koje je proizvodio njegov štap, kao da je drvo bilo tvrđe od cementa.
Kovenant je zurio za odorom boje zemlje koja je lepršala na vetru i kosom koja se
vijorila dok starac nije zavio za ugao i nestao. Zatim se stresao i obavio VPE. Pogled mu
se zaustavio na venčanom prstenu. Kao da mu je sada labavo visio na prstu, kao da mu je
bio prevelik. Propast, pomisli on. Ostavljen je depozit. Moram nešto učiniti pre no što mi
preseku odstupnicu.
Izvesno vreme ostao je da stoji na mestu na kome se zatekao i pokušao da smisli šta da
preduzme. Odsutno je podigao pogled prema stubovima suda, prema njihovim kamenim
glavama. Imale su nemaran pogled, a usne su im se grčile od odvratnosti urezane u stalnu
pretnju, prinudne i koja će doveka ostati nezavršena. One su mu pružile ideju. Proklevši
ih u sebi, on nastavi trotoarom. Odlučio je da poseti svog advokata, da od njega zatraži da
žena koja se brinula o njegovim ugovorima i finansijama pronađe pravni način da se
odupre ovoj mračnoj milostinji koja ga je sprečavala da dođe u grad. Neka povuče ta
plaćanja, pomisli on. Nije moguće da oni mogu da plaćaju moje dugove - bez moje
saglasnosti.
Advokatova kancelarija nalazila se u zgradi na uglu poprečne ulice s druge strane
puta. Hod od nekoliko minuta dovede Kovenanta do ugla i jedinog semafora u gradu.
Osetio je potrebu da požuri, da obavi ono što je odlučio pre no što ga nepoverenje u
advokate i društveni mehanizam ne ubedi da je njegova odlučnost prava budalaština.
Morao je da savlada poriv da ne pređe ulicu dok se ne pojavi zeleno svetlo.
Signal nikako da se promeni, ali na kraju se ipak upalilo zeleno za pravac kojim je
krenuo. On zakorači na kolovoz.
Pre no što je napravio tri koraka, začuo je sirenu. Crvena svetla su treperila, policijska
kala su pojurila iz bočne u glavnu ulicu. Klizala su se i krivudala usled velike brzine u
zaokretu, a onda su se usmerila pravo na Kovenanta.
On se ukopao kao da ga je stegla neka nevidljiv pesnica. Želeo je da se pokrene, ali
mogao je samo da stoji onako obešen, zarobljen, zagledan u gubicu pomahnitalih kola.
Na trenutak je začuo divlju škripu kočnica. Zatim su ga smrvila.
Dok je padao, imao je neki neodređen osećaj da je pao prerano, da još nije udaren. Ali
on tu ništa nije mogao; bio je suviše uplašen, uplašen da će biti pregažen. Posle onolike
samozaštite, da ovako umre! A onda je postao svestan silovitog crnila koje se nahodilo
iza sunčeve svetlosti, obasjanih izloga robne kuće i škripe guma. Svetlost i asfalt naspram
njegove glave kao da nisu predstavljali ništa više od slika na crnoj pozadini; a sada se ta
pozadina učvrstila, posegnula za njim i oborila ga. Kroz sunčevu svetlost prodrla je tama
poput hladnog zraka noći.
Pomislio je da ga ponovo muči noćna mora. Apsurdno, čuo je starog prosjaka kako
govori: Budi što jesi. Ne moraš da propadneš.
 Tama se razlila, preplavila dan, tako da je jedina stvar za koju je Kovenant zacelo
znao da je vidi bio jedan jedini crveni zrak što je dolazio sa policijskog automobila -
crveni snop, topao, jasan i smrtonosan, koji mu je probio čelo poput koplja.

3. POZIV NA IZDAJU

Izvesno vreme, koje je mogao da meri samo otkucajima srca, Kovenant je ostao da
lebdi u tami. Ona crvena, probadajuća svetlost predstavljala je jedinu postojanu tačku u
Vaseljeni koja kao da je ključala oko njega. Osećao je da bi mogao da opazi sveopšte
kretanje neba i zemlje, samo kada bi znao u kom pravcu da usmeri pogled; ali tama i
topao crveni zrak na njegovom čelu sprečavali su ga da se okrene, tako da je morao da
pusti struje koje su se kovitlale oko njega da promaknu neviđene.
Pod pritiskom razjarene svetlosti jasno je osećao svaki otkucaj pulsa u slepoočnicama,
kao da je njegov um udarima čekića istiskivao iz njega život, ne srce. Otkucaji su bili
spori - suviše spori za sve ono što je opažao. Nikako nije mogao da shvati šta se događa s
njim. Ali svaki udarac bi ga protresao kao da je napadu izložen sam njegov mozak.
Krvavo koplje svetlosti iznenada zatreperi, a onda se raspoluti. Kretao se ka svetlosti -
ili se svetlost približavala njemu. One dve užarene tačke bile su oči.
U narednom trenutku začuo je smeh - prodorno, kreštavo kliktanje puno trijumfa i
starog prkosa. Glas je bio graktav kao da dolazi od kakvog zlogukog petla koji
nagoveštava zoru u paklu; Kovenantov puls uzdrhta od tog zvuka.
"Uspeo sam!" zakikota se glas. "Ja! Moj je!" ponovo zakrešta glas i pretvori se u
smeh.
Kovenant je sada bio dovoljno blizu da razabere oči. U njima nije bilo ni beonjača, ni
zenica; crvene kugle ispunjavale su očne duplje i svetlost u njima previrala je poput lave.
Toplota koja je iz njih izbijala bila mu je sada tako blizu da je Kovenantovo čelo počelo
da gori.
Oči tada blesnuše i kao da zapališe vazduh oko sebe. Plamenovi se raširiše unaokolo,
stvarajući zaslepljujući oreol oko Kovenanta.
Nalazio se u nekoj dubokoj stenovitoj pećini. Njeni zidovi upijali su i zadržavali
svetlost, tako da je pećina ostajala osvetljena i posle samo jednog sevanja očiju. Stena je
bila glatka, ali izlomljena u stotine nepravilnih faceta, kao da je pećinu neko izdubio
hirovito zamahujući nožem. Svuda unaokolo po zidovima pećine zjapili su ulazi. Visoko
iznad njegove glave krov se skupljao u gusti roj stalaktita, ali pod je bio ravan i uglačan
kao da je njime prošlo nebrojeno stopala. Svetlost se odbijala i prolazila kroz stalaktite
iznad njegove glave, tako da je roj vrveo crvenim sjajem.
U pećini je neopisivo zaudaralo; prevladavao je neki kiselkasti miris izmešan sa
bolesno slatkastim vonjem - koji je poticao od zapaljenog sumpora nanetog preko trulog
mesa koje se pušilo. Kovenant oseti mučninu od toga, kao i od pojave bića čije su ga oči
držale zarobljenim.
Na niskoj kocki u središtu pećine čučalo je stvorenje dugačkih, koščatih udova,
ogromnih i teških šaka kao lopate, uskog, povijenog torza i glave nalik na onu koja se
oblikuje na drvenom ovnu. Pošto je čučao, kolena su mu dopirala gotovo do visine ušiju.
Jednom šakom podupirao se o stenu ispred sebe; drugom je stezao dugačak drveni štap
okovan metalom i izrezbaren s kraja na kraj složenim šarama. Njegova iscerena usta bila
su ukočena od smeha, a u crvenim očima činilo se da ključa kao u magmi.
 "Ha! Uspeo sam!" zakrešta on ponovo. "Dozvao ga. Moja moć. Sve ih pobila!" Dok je
tako kreštavo blebetao, gladno je balavio. "Poglavar Drul! Gospodar! Ja!"
Stvorenje skoči na noge i stade da mahnito poskakuje od ponosa. Sve se više
približavao svojoj žrtvi, a Kovenant oseti neobuzdano gnušanje.
Držeći žezlo obema šakama blizu sredine, stvorenje povika: "Ubiti te! Uzeti tvoju
moć! Slomiti njih sve! Biti Poglavar Drul!" Zatim podiže štap kao da će njime udariti
Kovenanta.
Pećinu tog časa ispuni još jedan glas. Bio je dubok, odzvanjao je, dovoljno snažan da
bez po muke ispuni vazduh, i delovao nekako mrtvački, kao da je progovorila kakva
provalija. "Nazad, Stenotočcu!" naredi on. "Ovaj ulov je suviše veliki za tebe. Zahtevam
da ga predaš meni."
Stvorenje podiže lice prema tavanici i povika: "Moj! Moje Žezlo! Video si. Ja sam ga
dozvao. Video si!"
Kovenant krenu za crvenim pogledom naviše, ali ne uspe da razazna ništa osim
isprepletane, vrtoglave igre nagomilanih kamenih šiljaka.
"Nisi to izveo sam", reče onaj duboki glas. "Žezlo je suviše tvrd orah za tebe. Uništio
bi ga istog časa čim bi se makar malo razbesneo da te nisam uputio u neke načine
njegove upotrebe. A moja pomoć nije besplatna. Dalje čini šta ti je volja. Za sebe tražim
samo njega. On pripada meni."
Stvorenje se potom malo smiri kao da se setilo da je još u izvesnoj prednosti za koju
onaj drugi ne zna. "Moje Žezlo", promrmlja on mračno. "Imam ga. Sada nisi bezbedan."
"Da ti to meni možda ne pretiš?" natušti se duboki glas i opasnost koja je od njega
pretila izbi bliže površini. "Budi na oprezi i danju i noću, Drule Stenotočcu! Bliži ti se
Sudnji dan. Čuvaj se! Počeo sam!"
Začulo se neko potmulo struganje, kao da se veliki zubi taru jedan o drugi, zatim
prostor između Kovenanta i Drula ispuni ledela magla, koja stade da se zgušnjava,
kovitla i postaje sve neprobojnija dok ne sakri Drula od Kovenantovog pogleda. U
početku je ta magla gorela svetlošću zapaljenog kamenja, ali za vreme kovitlanja crvena
boja je izbledela i pretvorila se u vlažno, uobičajeno sivilo magle. Odvratan smrad istopio
se u slađi miris - miris eteričnog ulja, miris pogreba. Uprkos slepilu usled magle,
Kovenant oseti da se više ne nalazi u Drulovoj pećini.
Ta mu promena nije donela nikakvo olakšanje. Strah i zbunjenost su ga ispijali, tako
da mu se činilo da tone u noćnu moru. Taj bestelesni glas ga je plašio. Dok je magla
duvala oko njega, noge mu se zatresoše i poviše i on pade na kolena.
"Dobro činiš što si ponizan", začu se glas. Njegovo mrtvilo zaprepasti Kovenanta
kome se učini da se našao pred kakvim groznim ubicom. "Nema nade niti pomoći za
čoveka tvoje sudbine. Moj ti Neprijatelj neće pomoći. On je taj koji te je izabrao za ovaj
usud. A kada on izabere, on ne daje, on uzima." Kroz glas promače izvesno sirovo
zadovoljstvo koje uz put očeša Kovenantove nerve. "Da, dobro činiš što se meni moliš.
Mogu te osloboditi tvoga tereta. Moje je da ti podarim zdravlje i snagu, samo ako
zatražiš. Jer otpočeo sam svoj napad na ovu epohu i budućnost pripada meni. Neću
ponovo propasti."
Glas je potpuno paralisao Kovenantov um. Ali ponuda da ozdravi uspela je da pronađe
put do njega i srce mu poskoči. Jasno ga je osećao kako poskakuje u njegovim grudima,
osećao je kako mu se srce bori protiv tereta straha. No, i dalje je bio suviše zbunjen da bi
bilo šta odgovorio.
 Glas nastavi, ne obazirući se na to što on ne progovara: "Kevin je bio budala, senilan,
neodlučan. Svi su oni budale. Pogledaj sebe, puzavče. Moćni vrhovni poglavar Kevin, sin
Lorika i prapraunuk Bereka, poglavara-rodioca koga mrzim, stajao je upravo na mestu na
kome ti sada klečiš i mislio da me može uništiti. Otkrio je moje crteže, do izvesne mere
dokučio moj stvarni lik - pa ipak sam dugi niz godina sedeo desno od stare budale u
Veću, na mestu na koje me je on sam postavio ni ne sanjajući odakle mu preti opasnost - i
na kraju je shvatio ko sam. Onda je između nas izbio rat, rat koji je razneo zapad i
zapretio čak i njegovom dragocenom Konaku. Razorna moć bila je na mojoj strani i on je
to znao. Kada je njegova vojska bila poražena i njegova moć oslabila, prepustio se
očajanju - i tako postao moj. Mislio je da još može sasvim da me raščini. I tako se sastao
sa mnom u pećini iz koje sam tebe spasao - u Kiril Trendoru, Srcu Groma.
Drul Stenotočac ne zna kakva je to crna stena na kojoj stoji. A to nije jedina stvar koju
ne zna - ali ništa neću reći o svojim važnijim planovima. Na izvestan način on me dobro
služi, mada toga i nije svestan. Kao što ćeš i ti, bez obzira na to da li to želiš ili ne, i kao
što mi služe oni bojažljivi poglavari. Za sada neka tapkaju u mraku svojih plitkih tajni,
pitajući se da li sam živ i plašeći se toga. Nisu još ovladali ni sedmim delom Kevinovog
znanstva, pa ipak se u svom ponosu usuđuju da sebe nazivaju Zemljorodima, slugama
Mira. Suviše su slepi da bi uočili koliko su oholi. Ali već ću ih ja naučiti pameti.
Istinu govoreći, za njih je već suviše kasno. Doći će oni do Kiril Trendora, a ja ću ih
naučiti stvarima koje će im duše zaviti u crno. Sve se slaže. Tamo sam se sreo sa
Kevinom i on me je u svom očajanju izazvao. Prihvatio sam izazov. Budala! Od smeha
sam jedva izgovarao reči. Mislio je da me tim čarolijama može raščiniti.
Ali Moć koja me drži postoji od nastanka Vremena. I tako, kada me je Kevin izazvao
da oslobodim sile koje će pretvoriti Zemlju i sve njene proklete stvorove u prah, prihvatio
sam. Da, i smejao sam se do pred sam kraj, dok s njegovog lica nije nestalo sumnje. Taj
ludi poduhvat razorio je razdoblje Drevnih poglavara - ali ja sam i dalje tu. Ja! Slepi
Kevin i ja smo zajedno stajali u Kiril Trendoru. Zajedno smo izgovorili Obred
Obesvećenja. Ah, kakva budala! Već je bio moj rob, a da toga i nije bio svestan. Ponosan
na svoje Znanstvo, nije znao da me je tokom te kataklizme spasao sam Zakon kome je
služio, mada su gotovo svi njegovi ljudi našli u njoj smrt, a isto tako veliki broj njegovih
radova nestao.
Istina, izvesno vreme bio sam zaustavljen, hiljadu godina sam proveo grickajući svoje
želje poput prebijenog pseta. Za to još moram da se naplatim - za to i za druge stvari
moram još da izravnam račune. Ali nisam bio uništen. A kada je Drul pronašao Žezlo i
prepoznao ga, te kada nije uspeo da ga upotrebi, ponovo sam iskoristio priliku. Meni će
pripasti budućnost ovog života koju ću po volji da proćerdam ili zadržim. I zato mi se
moli, ulizice. Odbaci usud koji ti je namenio moj Neprijatelj. Nećeš imati još mnogo
prilika za tako nešto."
Magla i vazduh ispunjen miomirisnim uljem kao da su oslabili Kovenanta, kao da mu
je snaga isisana iz krvi. Ali srce je nastavilo da mu kuca i on se njega uhvatio kako bi se
odbranio od straha. Obmotao je ruke oko grudi i povio se gotovo do tla, pokušavši da
spreči drhtavicu koja ga je obuzela usled hladnoće. "Kakav usud?" primorao je sebe da
izgovori. Glas mu je zazvučao jadno i izgubio se u magli.
"Namenio ti je ulogu mog poslednjeg dušmanina. Izabrao je tebe - tebe, ulizice, koji u
šakama držiš moć kakvu ranije nije držao nijedan smrtnik - izabrao te je da me uništiš.
Ali uveriće se da mnome nije tako lako ovladati. Poseduješ moć - divlju magiju koja ti u
ovom trenutku spasava život - ali nikada nećeš saznati u čemu se ona sastoji. Na kraju,
ipak nećeš biti u stanju da mi se suprotstaviš. Ne, ti si žrtva njegovih iščekivanja i ja te ne
mogu osloboditi smrću - bar ne za sada. Ali mi tu snagu možemo okrenuti protiv njega i
potpuno ga lišiti Zemlje."
"Zdravlje?" Kovenant s mukom podiže pogled s tla. "Pomenuo si zdravlje."
"Od čega god želiš da ozdraviš, puzavče. Samo mi se pomoli dok još imam strpljenja."
Ali zadovoljstvo koje se osećalo u tom glasu postalo je preterano. Kovenantova
žestina stade da izvire kroz ranu. On poče da se bori. Podigavši se iz klečećeg položaja,
on pomisli: ne. Nisam puzavac. Škrgučući zubima kako bi sprečio drhtanje, on upita: "Ko
si ti?"
Kao da je osetio da je pogrešio, glas postade blaži. "Imao sam mnoga imena", reče.
"Za Poglavare Veselkamena, ja sam Poglavar Kletnik Opaki; za Džinove Primorce,
Sotonsrce i Dušomor. Ranjani me nazivaju Zubošom. U snovima Krvne garde ja sam
Izopačenje. A narodi Domaje zovu me Sivi Krvnik."
Kovenant razgovetno reče: "Nema veze."
"Budalo!" zagrme glas i svojom snagom zalepi Kovenanta za stenu. Ležao je čela
priljubljenog uz kamen i sav užasnut čekao da ga bes tog glasa zbriše. "Niti išta
preduzimam, niti izbegavam išta da preduzmem oko tvog pridobijanja. Ali ovo ti neću
zaboraviti. Vidim da sam ti povredio ponos svojim prezirom. Puzavče! Naučiću ja već
tebe pravom značenju prezira pre no što završim. Ali ne sada. To mi se ne uklapa u ono
što sam zamislio. Uskoro ću biti dovoljno jak da iznudim iz tebe divlju magiju, a onda
ćeš naučiti na svojoj koži da moj prezir nema granica i da za moje želje nema dna.
Ali već sam protraćio dovoljno vremena. Vratimo se sada mom cilju. Sada me dobro
slušaj, puzavče. Imam za tebe jedan zadatak. Odnećeš poruku u Veselkamen - Veću
Poglavara.
Reći ćeš Veću Poglavara i Vrhovnom Poglavaru Protholu, sinu Dvilijanovom, da je
raspon njihovih dana u Domaji najviše još sedam puta po sedam godina, počev od
vremena sadašnjeg. Pre no što ti dani budu odbrojani, ja ću upravljati životom i smrću. A
kao dokaz da govorim istinu, reci im i ovo: Drul Stenotočac, jamnik iz Planine Groma,
pronašao je Žezlo Zakona, koga je Kevin izgubio pre deset puta po sto godina tokom
Obreda Obesvećenja. Reci im da je zadatak njihovog pokolenja da povrate Žezlo. Bez
njega, neće moći da mi se odupru ni sedam godina, tako da ću potpunu pobedu ostvariti
ranije za šest puta po sedam godina.
A što se tiče tebe, puzavče: potrudi se da tačno preneseš ovu poruku. Ako je ne
izneseš pred Veće, onda će sva ljudska bića Domaje biti mrtva pre no što prođe deset leta.
Ti to ne razumeš - ali kažem ti, Drul Stenotočac ima Žezlo, a to je nešto čega se treba
plašiti. Ako ne uručiš poruku, on će kroz dve godine zauzeti presto u Poglavarevom
Konaku. Jamnici se već okupljaju na njegov poziv; Moći Žezla odazivaju se i vukovi i
pragrdani iz Demonije. Ali najgora pošast ne preti od rata. Drul je počeo da kopa sve
dublje i sada poseže za mračnim korenima Planine Groma - Gravin Trendora, Vrha
Vatrenih Lavova. A u dubini Zemlje zakopana je kob suviše moćna i užasna da bi ijedan
smrtnik mogao njom da upravlja. Ona bi od Vaseljene zauvek napravila pakao. Drul traga
upravo za takvim zlom. Dao se u potragu za Kamenom Zlozemlja. Ako njime
zagospodari, nesreća će se sručiti kako na male tako i na velike dok Vreme ne padne.
Nemoj propustiti da predaš moju poruku, puzavče. Sreo si Drula. Da li priželjkuješ da
umreš od njegove ruke?"
 Glas zastade, a Kovenant stisnu glavu rukama, pokušavši da utiša odjek reči koje je
izgovorio Kletnik. Ja ovo samo sanjam, pomisli on. Sanjam! Ali usled slepila magle
osećao se kao u klopci, zatvoren u ludilu. Počeo je da drhti od puste želje da utekne i
zagreje se. "Odlazi! Ostavi me na miru!"
"Samo još nešto", reče Kletnik, "poslednje upozorenje. Ne zaboravi koga najviše treba
da se plašiš. Morao sam da se zadvovoljavam ubijanjem i mučenjem. Ali sada sam
razradio plan, krećem. I neću stati dok ne iskorenim svu nadu sa Zemlje. Ne ispuštaj to iz
vida i očajavaj!"
To očajavaj ostalo je još izvesno vreme da visi u vazduhu dok se oko njega pojačavalo
škripanje, pošto su veće gromade između sebe mlele manje kamenje. Zvuk se obruši na
Kovenanta, prođe iznad njega i udalji se, ostavivši ga na kolenima sa glavom između
ruku i uma potpuno praznog usled panike. Ostao je tako ukočen na istom mestu sve dok
škripanje nije zamrlo i vetar počeo drugačije da mrmori kroz novu tišinu. Tek je tada sa
strahom otvorio oči i ispred sebe ugledao stenu obasjanu suncem.

4. KEVINOV VIDIKOVAC

Ispružio se na tlu i dugo ostao tako da leži, dobrodošlicom pozdravljajući toplinu

sunca što mu je prodirala do kostiju u koje se uvukla hladna magla. Vetar oko njega
zviždukao je tihu monodiju, ali ga nije dodirivao; uskoro pošto se okončala drama
izazvana prolaskom Kletnika, začuo je pev udaljenih ptica. Ležao je napomičan i duboko
disao, prikupljajući snagu - zahvalan suncu što sija i noćnoj mori što se okončala.
Na kraju se, međutim, prisetio da se u njegovoj neposrednoj blizini u trenutku kada se
dogodila nesreća na ulici zateklo nekoliko ljudi. Bili su neobično tihi; i sam grad kao da
je zamukao. Policijska kola mora da su ga teže povredila nego što je toga bio svestan.
Teskoba gubavca natera ga da se podigne na kolena i osloni o šake.
Shvatio je da se nalazi na nekoj glatkoj kamenoj ploči. Bila je nepravilno kružnog
oblika, široka deset stopa i okružena zidom visokim tri stope. Nad njim se nadnosilo
ničim narušeno plavetnilo neba. Prostiralo se nalik na kupolu od ivice do ivice zida, kao
da je ploča na neki nemoguć način lebdela na nebesima.
Ne. Knedla mu zastade u grlu. Gde...?
Zatim se začu zadihani glas: "Zdravo!" Nije mogao da odredi odakle dolazi; zvučao je
nekako neodređeno usled udaljenosti, nalik na halucinaciju. "Zdravo!"
Srce stade da mu poskakuje u grudima. Šta je ovo?
"Ti na Kevinovom vidikovcu! Da li ti je nešto potrebno?"
Do đavola, šta je sada ovo?
Iznenada je začuo struganje iza sebe. Mišići mu se zgrčiše; bacio se ka zidu i u trenu
okrenuo, prislonivši leđa uz njega.
Nasuprot njemu, s druge strane provalije od slobodnog vazduha naspram zida,
uzdizala se planina. Njeni obronci polazili su uglavnom sa nivoa stena, a završavali se
vrhom obasjanim suncem koji je još bio prekriven snegom i nalazio se visoko iznad
njega; vrletne litice ispunjavale su polovinu vidika sa ploče. Njegov prvi utisak bio je da
se obronak nalazi veoma blizu, ali već trenutak kasnije shvatio je da možda ne bi mogao
ni da dobaci kamen do nje.
U zidu je postojao procep i to tačno u pravcu planine. Tihi zvuk struganja kao da je
dopirao pravo iz tog procepa.
 Želeo je da pređe preko ploče i potraži izvor šumova. Ali srce mu je suviše snažno
lupalo; nije mogao ni da se pokrene. Plašio se onoga što je mogao da ugleda.
Zvuk se sada čuo iz veće blizine. Pre no što je uopšte mogao išta da preduzme, neka
devojka promoli glavu i ramena kroz pukotinu, poduprevši se rukama o stenu. Kada ga je
ugledala, zastala je da mu uzvrati pogled.
Njena dugačka, gusta kosa - smeđa, prošarana vlasima boje svetlog meda - vijorila se
oko nje na povetarcu; koža joj je bila veoma preplanula, a u tamnoplavo tkanje njene
haljine bili su na ramenima utkani beli listovi. Dahtala je i bila rumena u obrazima, kao
da se do njega uspela teškom mukom, ali je ipak presrela Kovenantov pogled sa iskrenim
čuđenjem i zanimanjem.
Izgledalo je kao da nema više od šesnaest godina.
Otvorenost njenog znatiželjnog pogleda samo još više pojača njegov nemir. Zurio je u
nju kao da je kakva prikaza.
Posle kraćeg oklevanja ona zadahta: "Kako si?" Zatim uzbuđeno nastavi. "Nisam
znala da li će biti bolje da sama odmah dođem ili da prvo potražim pomoć. Sa brda sam
ugledala neki sivi oblak iznad Kevinovog vidikovca na kome kao da se vodila bitka.
Videla sam te kako stojiš, a onda padaš. Nisam znala šta da preduzmem. A onda sam
pomislila, bolje je odmah pružiti makar i malu pomoć, nego veliku prekasno. I tako sam
došla." Zatim je ućutala, da bi već u sledećem trenutku ponovo upitala: "Kako si?"
Kako sam?
Kola su ga udarila...!
Šake su mu bile samo izgrebane i u modricama, kao da je njima ublažio pad. Od udara
ga je pomalo bolela glava. Ali odeća mu nigde nije bila iscepana, nigde nije primećivao
ni najmanji znak da su ga kola udarila i da ga je udarac odbacio preko kolovoza.
Ukočenim prstima stisnuo je grudi, stomak i noge, ali nigde nije osetio nikakav
probadajući bol. Izgleda da nije bio ozbiljnije povređen.
Ali ta kola mora da su ga negde udarila.
Pa onda?
Zurio je u devojku kao da njene reči nisu imale nikakvo značenje.
Suočena s njegovim ćutanjem, skupila je snagu i uspentrala se kroz pukotinu, te se
našla pred njim, dok se iza nje uzdizala planina. Primetio je da na sebi ima tamnoplavu
žensku košulju nalik na tuniku, u struku stegnutu belim konopcem. Na nogama je nosila
sandale uvezane oko zglavaka. Bila je vitka, lepo građena; njene dopadljive oči bile su
širom otvorene, odražavajući bojazan, nesigurnost, nestrpljivost. Načinila je dva koraka
prema njemu kao da je neka preteća prilika, a zatim je kleknula kako bi iz što veće blizine
ispitala zašto je gleda tako zapanjeno kao da ništa ne shvata.
Šta li je ovo, do đavola?
Oprezno, s puno poštovanja, ona ga upita: "Kako bih mogla da ti pomognem? Stranac
si ovde, u Domaji - to mi je jasno. Borio si se s oblakom zla. Naredi mi." Njegovo ćutanje
ju je izgleda obeshrabrilo. Spustila je pogled. "Zar ne želiš da razgovaraš sa mnom?"
Šta se to sa mnom događa?
U narednom trenutku, ona se zagrcnu od uzbuđenja, pokazavši sa strahopoštovanjem
prema njegovoj desnoj šaci. "Troprst! Zar su legende oživele?" Čuđenje obasja njeno
lice. "Berek Troprst!" zadahta ona. "Je li to istina?"
 Berek? U prvi mah nije mogao da se seti gde je već čuo to ime. A onda mu je sinulo.
Berek! Sav u panici shvatio je da noćna mora nije gotova, već da su i ova devojka i
poglavar Kletnik Opaki deo istog iskustva.
Ponovo je ugledao tamu kako se puzavo primiče iza blistavog plavog neba. Nadnela
se nad njim i zalepetala prema njegovoj glavi lešinarskim krilima.
Gde...?
Nespretno, kao da su mu zglobovi napola ukočeni od straha, on se podiže na noge.
Istog časa ispod njega se rasprostre nepregledan predeo i nasrnu na njegov vid poput
toljage veselja i užasa. Nalazio se na kamenoj platformi četiri hiljade stopa ili čak više
iznad tla. Ptice su klizile i kružile ispod njega. Vazduh je bio čist i jasan poput kristala;
posmatran kroz njega, veliki potez okolnog predela izgledao je neizmerno velik, tako da
su ga oči zabolele kada je pokušao celog da ga obuhvati. Brda su se protezala u daljinu
neposredno ispod njega; ravnice su se odmotavale u pravcu obzorja na obe strane; jedna
reka, srebrnasto se presijavajući na sunčevoj svetlosti, pravila je okuku izlazeći između
brda s njegove leve strane. Sve je bilo obasjano prolećem, kao da je tek rođeno s rosom
toga jutra.
Krvavog mu pakla!
Od visine ga je uhvatila vrtoglavica i on posrnu. Lešinarska krila tame lupala su ga po
glavi. Od visinske bolesti zemlja poče da se ljulja pod njim.
Nije znao gde se nalazi. Nikada ranije nije bio ovde. Kako je dospeo ovamo? Udarila
su ga policijska kola i Kletnik ga je dopremio ovamo. Kletnik ga je dopremio ovamo?
Dopremio me ovamo?
Nepovređenog?
Okrenuo se užasnut prema devojci i planini. U tri drhtava koraka stigao je do pukotine
u tom čardaku. I tada se uverio da se nalazi na vrhu tananog kamenog šiljka - dugačkog
najmanje pet stotina stopa - koji se nakrivo uzdizao iz osnove stene poput ukrućenog
prsta koji optužuje nebo. U gornju površinu stuba bile su usečene stepenice, strme poput
spuštenih lestvica od konopca.
U jednom vrtoglavom trenutku on tupo pomisli: moram se izvuči odavde. Ništa od
ovoga mi se ne događa.
A onda se cela ludost situacije odbi od njega, pogodi ga, doletevši iz vrtoglavog
vazduha nalik na kondorove kandže. On posrnu; ždrelo se razjapi pod njim. On poče u
sebi da vrišti:
Ne!!
Dok je posrtao, devojka ga uhvati za ruku, povukavši ga unazad. On se zanese i
stropošta na kamenu podlogu čardaka, privuče kolena uz grudi, pokri glavu.
Ludost! - povika on u sebi, nerazumljivo.
U lobanji mu se tama migoljila poput mučnine. Predelom njegova uma goreli su
prizori ludila.
Kako?
Nemoguće!
Prelazio je ulicu. Očajnički se hvatao za to. Bilo je upaljeno zeleno svetlo.
Gde?
Udarila su ga policijska kola.
Nemoguće!
Krenula su pravo na njega i udarila ga.
 I nisu ga povredila?
Lud. Počeo sam da ludim ludim ludim.
I nisu ga povredila?
Noćna mora. Ništa od ovoga se ne događa, ne događa, ne događa.
Kroz divlji kovitlac bede što ga je obuzela nečija šaka iznenada steže njegovu. Stisak
je bio čvrst i izražavao je hitnju; kao da ga je zakačilo sidro.
Noćna mora! Ja sanjam. Sanjam!
Ta misao protutnja kroz njegovu paniku poput otkrovenja. Sanjam! Razume se da je
sanjao. Divlje žonglirajući, on poče da prikuplja pojedinosti. Udarila su ga policijska kola
- od udarca je izgubio svest. Potres. Možda je u nesvesti ostao satima - danima. A za to
vreme, dok nije bio pri svesti, on je sanjao.
To je bio pravi odgovor. Uhvatio se za njega kao za šaku kojom je devojka stezala
njegovu. To mu je malo smirilo vrtoglavicu, pojednostavilo njegov strah. Ali ni taj
odgovor mu nije bio dovoljan. Tama se i dalje rojila oko njega kao da je bio strvina koju
je Kletnik ostavio za sobom.
Kako?
Kako to da sanjaš takve snove?
Nije mogao čak ni da misli o tome; ako nastavi, poludeće. Pobegao je od sličnih
pitanja kao da su mu već počele i kosti od njih da trule.
Ne razmišljaj o tome. Ne pokušavaj da razumeš. Ludilo - ludilo predstavlja jedinu
opasnost. Preživi! Nastavi. Učini nešto. Ne osvrći se.
Naterao je sebe da otvori oči; kada je uspeo da usredsredi pogled na sunčevu svetlost,
tama je počela da se povlači, da nestaje u pozadini da bi na kraju ostala da lebdi iza njega
kao da čeka da se on okrene i suoči se s njom, padne joj u zamku.
Devojka je klečala pored njega. Obema šakama držala je njegovu osakaćenu desnu
šaku, a u očima joj je blistala zabrinutost poput suza. "Bereče", promrmlja ona bolno
kada im se pogledi sretoše, "oh, Bereče. Kakva te je to bolest snašla? Ne znam šta da
preduzmem."
Već je dovoljno učinila - pomogla mu je da ovlada sobom, da se odupre privlačnoj sili
opasnih pitanja na koja nije umeo da odgovori. Ali prsti su mu bili kruti; delimično
uopšte nije osećao njen dodir. Zatim se malo podigao i seo, mada mu se od tog napora
zavrtelo. "Imam lepru", reče on slabim glasom. "Ne dodiruj me."
Ona oklevajući olabavi stisak, kao da nije bila sigurna da on misli ono što je rekao,
kao da nije sigurna da on zna šta govori.
On povuče šaku s naporom, ali to je ispalo dosta grubo jer je bio slab.
Ona zagrize donju usnu, brižno. Zatim se povukla i sela leđima okrenuta naspramnom
zidu, kao da se uplašila da ga je nečim uvredila.
Ali mogao je da primeti da je zaokupljena njime. Nije uspela dugo da ćuti. Posle
nekoliko trenutaka, nežno je upitala: "Zar niko ne sme da te dodirne? Ništa loše nisam
mislila. Ti si Berek Troprst, poglavar-rodilac. Ne vidim da te je spopala neka bolest. Ne
mogu da podnesem da se toliko mučiš."
"Imam lepru", ponovi on, pokušavši da prikupi snagu. Ali izraz njenog lica rečito mu
je govorio da ta reč njoj ništa ne znači. "Bolestan sam - razboleo sam se. Ti ni ne slutiš
kako je to opasna bolest."
"Ako te dodirnem, hoću li se i ja... 'razboleti'?"
 "Ko to zna?" A onda, gotovo ne verujući svojim očima i ušima, on upita: "Zar ne znaš
kakva je to bolest?"
"Ne", odvrati ona i na licu joj se ponovo javi malopređašnji začuđeni izraz. "Ali ne
plašim se."
"Treba da se plašiš!" odbrusi on. Razbesnelo ga je devojčino neznanje ili je možda u
pitanju bila nevinost. Iza njenih reči čuo je krila koja su lepetala kao luda. "To je bolest
od koje se raspadaš. Raspadaš se dok ti prsti, palčevi, šake, stopala, ruke i noge ne istrunu
i otpadnu. Usled nje oslepiš i poružniš."
"Može li se izlečiti? Možda poglavari..."
"Nema leka."
Želeo je da nastavi, da ispljune bar deo gorčine koju je Kletnik ostavio u njemu. Ali
bio je suviše iscrpen da bi se mogao razbesneti. Morao je da se odmori i razmisli, da
istraži u čemu se sve sastoji njegova nedoumica.
"Kako onda mogu da ti pomognem? Ne znam šta da preduzmem. Ti si Berek Tro..."
"Nisam", uzdahnu on. Devojka nešto zausti, a on na njeno zaprepašćenje ponovi:
"Nisam."
"Ko si onda? Imaš znak - tvoja šaka, jer legenda kaže da se Berek Zemljorod može
vratiti. Jesi li poglavar?"
Jednim umornim pokretom on je spreči da mu dalje postavlja pitanja. Morao je da
razmisli. Ali kada je sklopio oči i oslonio glavu o čardak, osetio je kako se u njemu
skuplja strah. Morao je da se pokrene, krene napred - utekne duž staze sna.
On ponovo usredsredi pogled na devojčino lice. Prvi put je tada primetio da je lepa.
Čak i njen strah, način na koji se hvatala za njegove reči, bio je lep. A i uopšte se nije
plašila gubavaca.
Posle još jednog trenutka oklevanja, on reče: " Ja sam Tomas Kovenant."
"Tomas Kovenant?" Izgovorila mu je ime krajnje nespretno. "Čudno ime - čudno ime
koje odgovara tvojoj čudnoj odeći. Tomas Kovenant." Zatim mu se lagano naklonila.
Neobično, pomisli on nežno. Jednon drugom bili su neobični. Još nije bio načisto s
čim će morati da se nosi u ovom snu. Moraće da otkrije na čemu je. Ravnajući se po
devojčinom ponašanju, on upita: "Ko si ti?"
"Ja sam Lena", odvrationa formalno, "kćer Atairane. Moj otac je Trel, oblučar
rhadhamaerla. Naš se dom nalazi u Kamendolu Mithil. Da li si bio u Kamendolu?"
"Nisam." Hteo je da je pita šta je to Kamendol, ali palo mu je na pamet važnije pitanje.
"Gde..." Reč mu zastade u grlu kao da je ustupak tami. "Gde se nalazimo?"
"Na Kevinovom vidikovcu." Skočivši lako na noge, ona raširi ruke prema zemlji i
prema nebu. "Pogledaj."
Zaškrgurtavši zubima u znak rešenosti, Kovenant se okrenu i kleknu uz obod čardaka.
Oslonivši grudi o obod, natera sebe da pogleda.
"Ovo je Domaja", reče Lena radosno, kao da ju je pogled na okolno tlo uzbuđivao.
"Prostire se daleko van domašaja pogleda na sever, zapad i istok, mada se u starim
pesmama kaže da je vrhovni poglavar Kevin ovde stajao i video čitavu Domaju i sve
njene ljude. I tako je ovo mesto dobilo naziv Kevinov vidikovac. Zar je moguće da ti to
ne znaš?"
Uprkos hladnom povetarcu, Kovenant se znojio. Usled vrtoglavice mu je bubnjalo u
slepoočnicama i samo zahvaljujući čvrstoj ivici kamena priljubljenoj uz njegovo srce
uspevao je da ostane pribran. "Ništa ne znam", zaječa on u ponor pod njim.
 Lena ga zaplašeno okrznu pogledom, a zatim se ponovo zagleda u Domaju. Pokazavši
vitkom rukom prema severozapadu, ona reče: "Ono tamo je reka Mithil. Pored nje se
nalazi naš Kamendol, ali zaklanja ga ova planina. Ona dolazi iz planinskog venca Južnika
koji se pruža iza nas, da bi se zatim spojila sa Crnom rekom. Ona predstavlja severnu
granicu Južnih zaravni, gde zemljište nije mnogo plodno i gde živi malo ljudi. U Južnim
zaravnima postoji samo pet Kamendolova. Ali u ovim brdima koja se protežu ka severu
živi nešto Drvograđana.
Istočno od tih brda nalaze se ravnice Ra." Glas joj zaiskri kada nastavi: "To je dom
divljih slobodnih konja, Ranihina, i njihovih negovatelja Ranjana. Galopiraju i po pedeset
milja preko Ravnica i neće da služe nikome koga sami ne izaberu.
Ah, Tomase Kovenante", uzdahnu ona, "moj je san da vidim te konje. Većina mojih
sunarodnika je suviše zadovoljna - ne putuju i mnogi nisu videli ništa osim Drvograda.
Ali ja želim da hodim ravnicama Ra i da vidim konje kako galopiraju."
Posle duže pauze, ona nastavi: "Ove planine sačinjavaju oblast Južnika. Iza njih su
pustare i Siva pustinja. Tamo nema ni života ni prolaza; cela Domaja prostire se na sever,
zapad i istok od nas. A mi stojimo na Kevinovom vidikovcu, gde je stajao najveći od
starih poglavara tokom poslednje bitke, pre no što je nastupilo Opustošenje. Naš se narod
toga seća, te izbegava stražu kao mesto lošeg predskazanja. Ali moja majka Atiaran
dovela me je ovamo kako bi me učila o Domaji. Za dve godine biću dovoljno stara da
pohađam Znanstvigor i da sama učim, kao i moja majka. Znaš li da je", reče ona
ponosno, "moja majka učila sa znanstvozornicima?" Pogledala je Kovenanta kao da
očekuje da to na njega ostavi snažan utisak. A onda je spustila pogled i promrmljala: "Ali
ti si poglavar i sve to znaš. Slušaš me samo zato da bi mogao ismejati moje neznanje."
Pod uticajem čarolije njenog glasa i pod pritiskom vrtoglavice, na trenutak je imao
viziju kako mora da je izgledala Domaja pošto je Kevin izveo ritual obesvećenja. Iza
svetlog jutra video je ogoljena brda, razrovano tle, obilne vode kako se razlivaju iz
rečnog korita, a preko svega toga gustu tminu tišine - nigde ptica, insekata, životinja,
nigde ljudi, ničeg živog što bi podiglo makar kakav list, zamrmorilo, zarežalo ili prst
pomaklo da popravi štetu. Znoj mu tada poteče u oči i zamagli vid poput suza. Povukao
se od tog prizora i ponovo seo, oslonivši se leđima o zid. "Ne", promrmlja on obrativši se
Leni i u isto vreme pomislivši: ti to ne razumeš. "Istrošio sam sav svoj smeh - odavno."
Kao da je sada shvatao kojim putem mora krenuti napred, kako bi izbegao mračno
ludilo što je lebdelo nad njim. Za vreme te kratke vizije Opustošenja, pronašao je stazu
sna, usputne prelaze, tako da neće morati da postavlja niti da odgovara na određena
pitanja, te reče: "Moram poći do Veća poglavara."
Video joj je na licu da želi da ga upita zbog čega. Ali kao da je osetila da na nema
prava da se raspituje o njegovim namerama. Pomenuvši Veće samo je potvrdio da je bila
u pravu što se tiče njegovog položaja. Ona krenu ka stepeništu. "Dođi", reče. "Moramo
poći do Kamendola. Tamo ćemo naći načina da te prebacimo u Veselkamen." Po izrazu
na njenom licu zaključio je da bi volela da pođe s njim.
Ali pri pomisli na silaženje niz stepenice sav se stresao. Kako da ih savlada? Nije
mogao čak ni da pogleda preko ivice čardaka, a da mu se ne zavrti u glavi. Kada Lena
ponovi: "Dođi", on odmahnu glavom. Nije imao hrabrosti. S druge, pak, strane, morao je
da se pozabavi nečim. Na Lenino iznenađenje, on upita: "Pre koliko vremena je došlo do
Opustošenja?"
 "Ne znam", odvrati ona staloženo. "Ali ljudi iz Južnih zaravni vratili su se preko
planina iz golih Pustara pre dvanaest pokolenja. Kaže se da ih je Vrhovni poglavar Kevin
upozorio - da su zato pobegli na vreme i živeli u izgnanstvu u divljini s kojom su se
hrabro uhvatili ukoštac, kao i sa rhadhamaerl predanjem tokom pet stotina godina. To je
nasleđe koje se ne zaboravlja. Kada navrši petnaest godina svako od nas polaže Zavet
Mira i živimo zarad života i lepote Domaje."
Jedva da ju je čuo; nije ga baš naročito zanimalo ono što je govorila. Ali bio mu je
potreban zvuk njenog glasa da ga smiri dok je u sebi sakupljao snagu. S naporom je
došao do još jednog pitanja koje je nesmetano mogao da postavi. Duboko uzdahnuvši, on
reče: "Šta si radila u planinama - zašto si bila tako visoko da si mogla da me ovde vidiš?"
"Ispitivala sam kamenje", odvrati ona. "Učim suru-pa-maerl. Poznaješ li tu veštinu?"
"Ne", reče on između dva daha. "Pričaj mi o tome."
"To je veština koju učim od Asense, majčine sestre, a ona ju je naučila od Tomala,
najboljeg Majstora u našem Kamendolu. On je takođe izvesno vreme učio u
Znanstvigoru. Suru-pa-maerl je veština pravljenja slika od kamenja bez obrade i
oblikovanja. Hodam brdima i tragam za oblicima oblutaka i kamenja. Kada otkrijem
oblik koji razumem, ponesem ga kući i nađem mu mesto, usklađujući ga i povezujući sa
ostalim oblicima dok ne nastane novi oblik.
Ponekad, kada sam veoma hrabra, izglačam neravnine kako bi spojevi ispali čvršći.
Na taj način ponovo uspostavljam slomljene tajne Zemlje i ljudima darujem lepotu."
Kovenant neodređeno promrmlja: "Mora da je to teško - smisliti oblik, pa tek onda
pronaći kamenje koje se u njega uklapa."
"Ne radi se to tako. Ja posmatram kamenje i tragam za oblicima koji se već nalaze u
njima. Ja ne tražim od Zemlje da mi da konja. Veština se sastoji u tome da čovek nauči da
vidi šta je Zemlja izabrala da ponudi. Možda će to biti konj."
"Voleo bih da vidim tvoj rad", Kovenant nije vodio računa o tome šta govori.
Stepenište ga je pozivalo poput zavodljivog lica zaborava, u kom gubavci smetnu s uma
da treba voditi računa o samozaštiti, o svojim šakama i stopalima, svojim životima.
Ali on je sanjao. Da bi se san produžio trebalo mu se predati i teći uporedo s njim dok
se ne završi. Morao je sići ako je hteo da preživi. Ta je potreba prevagnula nad svim
ostalim stvarima.
Iznenada, grčeći se, on stade na noge. Posadivši se čvrsto u središte kruga, prestao je
da obraća pažnju na planinu i nebo, na bezdan pod sobom, i stao čestito da se zagleda.
Drhteći, opipao je one još žive nerve da bi video da li ga negde nešto boli ili žiga,
pretražio je odeću u potrazi za ispupčenjima, poderotinama, pregledao ukočene šake.
Morao je da ostavi to stepenište za sobom.
Mogao je uspešno da ga savlada jer sve je ovo bio samo san - nije ga moglo ubiti - a i
zato što više nije mogao da podnese svu tu tamu što mu lepeće oko ušiju.
"Čuj me", obrecnu se on na Lenu. "Ja moram poći prvi. I nemoj tako zbunjeno da me
gledaš. Rekao sam ti da imam lepru. Šake i stopala su mi ukočeni - ništa ne osećam. Ne
mogu da se uhvatim za nešto. A baš nisam ni - ljubitelj visina. Mogao bih pasti. Ne želim
da se nađeš poda mnom. Ti..." On se lecnu, a zatim grubo nastavi: "Bila si dobra prema
meni, a od toga sam se već odvikao."
Ona se trgnu zbog njegove grubosti. "Zašto si ljut? Čime sam te uvredila?"
Time što si bila dobra prema meni, odbrusi on u sebi. Lice mu je bilo sivo od straha
kada se okrenuo, spustio na kolena i šake i natraške provukao kroz pukotinu.
 U naletu prvog uzbuđenja spustio je noge na stepenice zatvorenih očiju. Ali nije smeo
da krene dalje zatvorenih očiju; navika koju je stekao kada je oboleo od lepre da
posmatra sebe i potreba da mu sva čula budu budna bile su suviše jake. Međutim, kada je
otvorio oči, od visine mu se zavrtelo u glavi. Stoga se trudio da mu pogled ostane
prikovan za stenu pred njim. Već pri prvom koraku shvatio je da mu najveća opasnost
preti od ukočenosti stopala. Usled ukočenosti šaka nije znao da li se dovoljno čvrsto
uhvatio za kamen, tako da još pre no što je prešao pedeset stopa već je tako čvrsto stezao
ivice da su ga ramena zabolela. Ali šake je mogao da vidi, da vidi da su položene na
stenu, da je bol koji je osećao u zglavcima i laktovima stvaran. Stopala, međutim, nije
mogao da vidi - sve dok ne bi spustio pogled. Tek kada bi u članku osetio pritisak od
težine vlastitog tela, mogao je biti siguran da mu se stopalo nalazi na stepeniku. Svaki
korak naniže predstavljao je čisto nagađanje. Ako oseti iznenadno savijanje noge, moraće
da se uhvati rukama i da spusti na nevidljivi stepenik veći deo stopala. Pokušao je da
udara stopalima napred ne bi li pomoću proizvedenog zvuka zaključio da li mu se palčevi
nalaze uz ivicu narednog stepenika; ali kada bi promašio, potkolenicama ili kolenima
udario bi o uglove kamenja, pa bi od oštrog bola gotovo pokleknuo.
Spuštajući se stepenik po stepenik, zureći u šake dok mu se znoj slivao niz čelo,
proklinjao je sudbu zbog koje je izgubio dva prsta - dva prsta koji bi ga mogla spasti ako
stopala otkažu. Kao dodatak tome, nedostatak polovine desne šake stvarao mu je utisak
da se njome slabije drži, da mu se težina premešta na levu stranu stepeništa. Da bi to
nadoknadio, stalno je pomalo zahvatao desnim stopalom na tu stranu, te usled toga i
promašivao stepenike.
Nikako nije uspevao da odagna znoj iz očiju. Zaslepljivao ga je, ali plašio se da
oslobodi jednu šaku i obriše čelo, plašio se čak i da zatrese glavom, da ne bi izgubio
ravnotežu. Mučili su ga grčevi u leđima i ramenima. Morao je da škrguće zubima kako ne
bi počeo da doziva upomoć.
Kao da je osetila šta se s njim događa, Lena povika: "Pola puta!"
On nastavi da puzi naniže, stepenik po stepenik.
Nemoćno je primetio da se kreće sve brže. Mišići su ga izdavali - pritisak kome su bila
izložena njegova kolena i laktovi postao je suviše veliki - bio je primoran da se zaustavi i
odmori, mada ga je užas što ga je ispunjivao terao da nastavi, da završi već jednom s tim
silaženjem. U jednom ludom trenutku čak je pomislio da se jednostavno okrene i skoči,
sa nadom da je dovoljno blizu da se dočeka na padinu brda i preživi. A onda je začuo
zvuk Leninih koraka koji su se primicali njegovoj glavi. Poželeo je da posegne naviše i
uhvati je za članke, natera je da ga spase. Ali onda mu se čak i ta nada učini jalova i on
ostade na istom mestu drhteći.
Teško je disao kroz stisnute zube, tako da gotovo nije čuo Lenin povik:
"Tomase Kovenante! Drži se! Još samo pedeset stepenika!"
Uz drhtaj od koga se umalo nije odvojio od stene on nastavi da silazi.
Poslednje korake napravio je u glasnom haosu koji su pravili grčevi i znojavo slepilo -
a onda se našao na tlu, ležeći u podnožju Vidikovca i dahćući od bolova u udovima.
Dugo je proveo ležeći zaklonjenog lica i osluškujući vazduh koji je u naletima ulazio u
njegova pluća i izlazio iz njih poput jecaja - slušao je dok se taj zvuk nije utišao i on bio u
stanju tiše da diše.
 Kada je konačno podigao pogled, ugledao je plavo nebo, dugački, crni prst Kevinovog
Vidikovca kako pokazuje put podnevnog sunca, uznoseću padinu brda i Lenu koja se
nadnosila nad njim tako da mu je kosom gotovo dodirivala lice.

5. KAMENDOL MITHIL

Kovenant se osećao čudno pročišćen, kao da je prošao kroz neko teško iskušenje,
preživeo obredno suđenje sa nesvesticom kao sudijom. Stepenište je ostavio za sobom.
Osetio je olakšanje i bio je ubeđen da je pronašao pravi način da se suprotstavi toj pretnji
ludila, potrebi za stvarnim i razumljivim objašnjenjem situacije u kojoj se obreo, a koja
ga je sa svih strana okružila na Kevinovom vidikovcu. Podigao je pogled prema
blistavom nebu, bez oblačka, neokaljanom lešinarima.
Kreni dalje, naredi on sam sebi. Ne razmišljaj o tome. Preživi.
Pomislivši na to, on se zagleda u Lenine meke, smeđe oči i vide da se ona smeši.
"Je li ti dobro?" upita ga ona.
"Pa", oteže on, "na to pitanje nije lako odgovoriti." Pokušaj da to ipak učini nagna ga
da sedne. Zatim se zagleda u šake i na vrhovima prstiju i petama otkri krv. Dlanovi su mu
bili sveže izgrebani, a kada je dotakao kolena, potkolenice i laktove kao da je u njima
zapalio vatru.
Ne obraćajući pažnju na bol u mišićima, on se uspravi. "Lena, ovo je vrlo važno",
reče. "Moram oprati ruke."
Ona takođe ustade, ali bilo mu je jasno da ga nije razumela. "Pogledaj!" On zamahnu
šakama ispred nje. "Imam lepru. Ništa od ovoga ne osećam. Ništa me ne boli." Kako je
ona i dalje izgledala zbunjena, on nastavi. "Tako sam izgubio i prste. Povredio sam se i
rana se zagnojila, pa su morali da mi iseku deo šake. Moram negde naći sapun i vodu."
Dodirnuvši ožiljak na njegovoj desnoj šaci, ona upita: "Bolest ti je ovo učinila?"
"Da!"
"Na putu za Kamendol ima jedan potok", reče Lena, "a blizu njega i gline vidarke."
"Hajdemo." Kovenant joj odrešito dade znak da ga povede. Prihvatila je njegovu
žurbu samo klimnuvši u znak slaganja i smesta krenula stazom.
Ova se protezala prema zapadu od osnove Kevinovog Vidikovca duž jedne izbočine u
strmoj padini planine sve do uske gudure. Krećući se nezgrapno usled ukočenih mišića,
Kovenant je sledio Lenu uz guduru, a zatim je odvažno krenuo za njom niz grubo
stepenište usečeno u stranu oštrog useka koji se dalje granao u planinu. Kada su stigli do
dna tog useka, nastavili su duž njega tapkajući po sitnom kamenju, dok se komad neba
iznad njih sve više sužavao što su se ivice useka više približavale. Okružio ih je bogat,
vlažan miris, a hladne senke postajale su sve dublje dok Lenina tamna tunika nije postala
nejasna u tmini pred Kovenantom. A onda je usek oštro zavio nalevo i bez upozorenja se
proširio u jednu malu, suncem obasjanu dolinu kroz čije je središte proticao iskričavi
potok i koju su oivičavali visoki borovi razbacani po travi.
"Evo", reče Lena sa srećnim osmehom na licu. "Šta bi moglo bolje da te izleči od
ovoga?"
Kovenant zastade da pogleda dolinu pred sobom i ostade zatečen. U dužinu se nije
protezala više od pedeset stopa i na njenom udaljenom kraju potok je ponovo skretao
nalevo i nestajao između dva uspravna zida. U ovom sićušnom džepu smeštenom u
nepreglednoj planini, otrgnutom iz predela koji je sve sebi podređivao ispod Kevinovog
Vidikovca, tle je bilo prijatno zeleno i sunčano, a vazduh svež i topao - ispunjen mirisom
borova, što je podsećao na proleće. Dok je udisao vazduh ovog mesta, Kovenant je osetio
u grudima bol koji ga je podsetio na njegovu bolest.
Da bi umanjio pritisak u grudima, on krenu napred. Trava pod njegovim nogama bila
je tako gusta i gipka da ju je osećao putem zategnutih tetiva u kolenima i listovima. Kao
da ga je hrabrila da pođe prema potoku, prema pročišćenju ozleda.
Bio je siguran da će voda biti ledena, ali to ga se nije ticalo. Ruke su mu bile previše
obamrle da bi brzo osetile hladnoću. Čučnuvši na ravni kamen kraj potoka, on ih zaroni u
struju i poče da trlja jednu o drugu. Zglavci mu smesta osetiše svežinu, ali su mu prsti bili
neodređeni u pogledu vode; nimalo ga nije bolelo grubo trljanje sopstvenih posekotina i
ogrebotina.
Bio je napola svestan da je Lena otišla od njega uz potok, izgleda u potrazi za nečim,
ali bio je previše zauzet da bi se upitao šta to ona radi. Posle snažnog trljanja odmorio je
ruke i zavrnuo rukave da pogleda laktove. Bili su crveni i izudarani, ali koža nije bila
prosečena.
Kada je zadigao nogavice pantalona, otkrio je da su mu listovi i kolena još više
izubijani. Bezbojna mesta uboja već su počela da tamne i uskoro će biti crna; ali čvrsta
tkanina pantalona izdržala je, a koža je i tu bila čitava. Na svoj način, modrice su za njega
bile opasne koliko i posekotine, ali ih nije mogao srediti bez lekova. Pomučio se da
priguši bojazan i vratio pažnju rukama.
Krv mu je i dalje curila sa dlanova i vrhova prstiju, a kada ju je sprao, ugleda
prljavštinu duboko u nekim posekotinama. Ali pre nego što je ponovo počeo pranje Lena
se vrati. Skupljene šake bile su joj pune gustog, smeđeg blata. "Ovo je glina vidarka",
reče ona sa puno poštovanja, kao da govori o nečem retkom i moćnom. "Moraš je staviti
na sve povrede."
"Blato?" Podozrivost gubavca u njemu uzdrhta. "Potreban mi je sapun, a ne još više
prljavštine."
"Ovo je glina vidarka", ponovi Lena. "Ona isceljuje." Prišla je i pružila mu blato.
Učini mu se da u njemu vidi sićušne odsjaje zlata.
Prazno je gledao, zgrožen mišlju da stavi blato preko posekotina.
"Moraš ga upotrebiti", bila je uporna ona. "Ja znam šta je to. Zar ne shvataš? To je
glina vidarka. Čuj. Moj otac je Trel, oblučar rhadhamaerla. On radi sa oganj-
kamenovima, a lečenje prepušta isceliteljima. Ali on je rhadhamaerl. On poznaje kamenje
i zemlju. I on me je naučio da se postaram za sebe kada za to postoji potreba. Naučio me
je znacima po kojima se može prepoznati i mestima po kojima se može naći glina
vidarka. Ovo je zemlja koja isceljuje. Moraš je upotrebiti."
Blato? Piljio je. U moje povrede? Hoćeš li ti to da me osakatiš?
Pre nego što je mogao da je zaustavi, Lena kleknu pred njega i pljesnu mu pregršt
blata na golo koleno. Kada je oslobodila ruku, poče da mu razmazuje glinu po listu. Onda
je prikupila ostatak i nanela ga na njegovo drugo koleno i list. Dok mu je blato počivalo
na nogama, zlatno svetlucanje kao da je jačalo, postajalo blistavije.
Vlažna zemlja bila je sveža i smirujuća i kao da mu je blago milovala noge, upijajući
bol iz modrica. Gledao je pažljivo. Olakšanje koje mu je odašiljala kroz kosti pružalo mu
je zadovoljstvo kakvo nikada ranije nije osetio. Zbunjen, on otvori šake Leni, pusti je da
razmaže glinu vidarku preko svih posekotina i uboja.
 Odjednom, opuštanje poče da hrli u njega preko laktova i zglavaka. Osetio je čudno
golicanje u dlanovima, kao da se glina vidarka uputila kroz posekotine u nerve,
pokušavajući da ih oživi. Slično golicanje zaigra po svodovima njegovih stopala. Gledao
je svetlucavo blato sa nekom vrstom strahopoštovanja u očima.
Brzo se sušilo; njegove svetlosti nestade, ona pređe u smeđu boju. Posle nekoliko
trenutaka Lena mu ga trljanjem skide sa nogu. Onda vide da su modrice gotovo nestale -
bile su u poslednjem, požutelom stepenu zalečenja. Zaronio je ruke u potok, sprao blato,
pogledao prste. Ponovo su bili čitavi. I dlanovi su se zalečili, a ogrebotine na
podlakticama potpuno nestale. Bio je toliko zapanjen da je na trenutak mogao samo da
pilji otvorenih usta u ruke i misli: vatru mu paklenu. Vatru mu paklenu i krvavo
prokletstvo. Šta mi se to dešava?
Posle duge tišine, on prošapta: "To nije moguće."
Umesto odgovora, Lena se široko nasmeši.
"Šta je toliko smešno?"
Pokušavajući da oponaša njegov ton, ona reče: "Potreban mi je sapun, a ne još
prljavštine." Onda se nasmejala, a čikanje joj je blistalo u očima.
Ali Kovenant je bio previše zapanjen da bi skrenuo pažnju. "Ozbiljno govorim. Kako
je to moguće?"
Lena spusti pogled i tiho odgovori: "U zemlji je moć - moć i život. To mora da znaš.
Atiaran, moja majka, kaže da takvih stvari kao što je glina vidarka, takvih sila i tajni, ima
svuda po zemlji - ali mi smo slepi za njih jer ne delimo dovoljno toga, niti sa Domajom
niti jedni sa drugima.
"Ima i - drugih stvari kao ova?"
"Mnogo. Ali ja znam samo nekoliko. Ako pođeš do Veća, možda će te Poglavari
svemu naučiti. Ali dođi..." ona se lako podiže na noge, "...evo još jedne. Jesi li gladan?"
Kao da ga je aktiviralo njeno pitanje, osećaj praznine otvori se u njegovom stomaku.
Koliko već ima otkako je jeo? Namestio je nogavice, spustio rukave i digao se na noge.
Čuđenje mu je bilo još veće kada je otkrio da su mu bolovi gotovo u potpunosti nestali iz
mišića. Vrteći glavom u neverici, sledio je Lenu prema jednom od rubova doline.
Pod senkom drveća ona stade kraj čvornovatog žbuna visokog do pojasa. Lišće mu je
bilo raspoređeno i zašiljeno kao kod drača, ali među njim su bili rasuti sitni, hromno
zeleni cvetovi, a ugneždeni pod nekim listovima stajali su gusti grozdovi plavozelenih
plodova veličine borovnice.
"Ovo je aliantha", reče Lena. "Mi je zovemo blagovnjača." Otkinula je sa grozda četiri
ili pet bobica i pojela ih, a onda je pljucnula semenke u šaku i bacila ih iza sebe. "Kažu da
bi čovek mogao da pređe Domaju uzduž i popreko, jedući samo blagovnjače, i da se vrati
kući jači i bolje uhranjen nego pre. One su veliki dar Zemlje. Cvetaju i donose plod
tokom svih godišnjih doba. Nema dela Domaje u kome ne rastu - osim, možda, na istoku,
na Ubojnim zaravnima. A i najžilavije su od svih biljaka - poslednje ugibaju i prve
ponovo narastaju. Sve mi je to rekla moja majka, kao deo znanstva našeg naroda. Jedi",
reče ona i pruži Kovenantu grozd bobica, "jedi i širi semenke po Zemlji, tako da aliantha
napreduje."
Ali Kovenant nije posegao za plodovima. Bio je izgubljen u čudu, u neodgovorivim
pitanjima o neobičnoj moći Domaje. Za trenutak nije mislio na opasnost.
Lena je osmotri njegov neusredsređeni pogled, a onda uze jednu bobicu i gurnu mu je
u usta. On refleksno progrize opnu; usta mu se smesta ispuniše lakim, slatkim ukusom
nalik na zrelu breskvu, blago pomešanu sa solju i limunom. U sledećem trenutku
halapljivo je jeo, tek tu i tamo se prisetivši da ispljune semenke.
Jeo je sve dok na grmu nije ponestalo bobica, a onda poče da traži drugi. Ali Lena
spusti ruku preko njegove da ga zaustavi. "Blagovnjače su jaka hrana", reče ona. "Nije ti
potrebno mnogo. A i ukus je bolji ako jedeš polako."
Ali Kovenant je bio još gladan. Nije mogao da se seti da je ikada toliko žudeo za
hranom kao sada za tim voćem - osećaj gladi nikada nije bio tako živ, tako obavezujući.
Otrgao je ruku kao da namerava da je udari, a onda se naglo zaustavio.
Šta je to? Šta se dešava?
Pre nego što je mogao dalje da sledi to pitanje, postao je svestan novog osećaja -
sveobuhvatne pospanosti. Tokom jednog trenutka skliznuo je bez ikakvog prelaza iz gladi
u silovito zevanje, od koga mu se učini da je do vrha ispunjen umorom. Pokuša da se
okrene i zatetura se.
Lena je govorila: "To čini glina vidarka, ali nisam to očekivala. Kada su rane
smrtonosne, glina vidarka donosi san da ubrza zaceljenje. Ali posekotine na tvojim
rukama nisu smrtonosne. Imaš li rana koje mi nisi pokazao?"
Da, pomisli on kroz novo zevanje. Na smrt sam bolestan.
Spavao je još pre nego što se sručio na travu.
Kada je lagano stao da se budi, najpre je postao svestan Lenine čvrste butine koja mu
je podupirala glavu poput jastuka. Postepeno je dokučivao i druge stvari - senke drveća
poprskane odsjajima sve nižeg sunca, miris borovine, šapat vetra, gustu travu u kojoj mu
je počivalo telo, zvuk pesme, nepravilno golicanje koje mu je dolazilo u dlanove i
nestajalo poput kakvog atavizma - ali toplina njegovog obraza na Leninom krilu činila se
važnija. Izvesno vreme, njegova jedina želja bila je da obuhvati Lenu u naručje i zaroni
joj lice u butine. Odupirao se tako što je slušao njenu pesmu.
Blagim i nekako naivnim glasom, pevala je:

Ima nečeg u lepoti

Što niče iz duše posmatrača
Poput cveta: lomno -
jer mnoge su propasti
koje mogu uništiti lepotu
ili posmatrača i neprolazno
- jer lepota može umreti,
ili posmatrač može umreti,
ili svet može umreti,
ali duša u kojoj raste cvet preživljava.

Glas ga je držao u prijatnoj začaranosti koju nije želeo da okonča. Posle stanke pune
mirisa borovine i šaptavog vetra, rekao je blago: "Dopada mi se."
"Zar? Baš mi je drago. Sročio ju je meštar Tomal za ples kada se ženio Imoiran,
kćerkom Moiraninom. Ali počesto je lepota pesme u pevanju, a ja nisam pevačica.
Možda će večeras Atairan, mati moja, pevati za Kamendol. Onda ćeš čuti pravu pesmu."
Kovenant nije odgovorio. Ležao je nepomično, želeći samo da se gnezdi u svom
jastuku što je duže moguće. Golicanje u dlanovima kao da ga je teralo da zagrli Lenu, pa
je mirno ležao, uživajući u želji i pitajući se gde bi našao hrabrost.
 Onda je ponovo počela da peva. Melodija je zvučala poznato, a iza nje začuo je lepet
tamnih krila. Iznenada je shvatio da ga veoma podseća na melodiju "Zlatnog dečaka."
Išao je pločnikom prema uredima telefonske kompanije - Telefonske kompanije Bel;
to ime bilo je ispisano zlatnim slovima na vratima - da lično plati račun.
Trgao se iz Leninog krila, skočio na noge. Magla nasilja zamračila mu je vid. "Kakva
je to pesma?" upita hrapavo.
Uplašeno, Lena odgovori: "Nikakva pesma. Samo sam pokušavala da izmislim
melodiju. Zar to ne valja?"
Ton njenog glasa ga je smirio - zvučala je tako napušteno, tako očajno usled njegovog
žustrog gneva. Nije uspevao da nađe reči, a magla se raziđe. Nikakve svrhe, pomislio je.
Nema nikakve svrhe da joj to oduzimam. Ispruživši ruke, pomogao joj je da stane na
noge. Pokušao je da se nasmeši, ali njegovo ukočeno lice moglo je samo da napravi
grimasu. "Kuda ćemo sada?"
Lagano, bol je nestajao iz njenih očiju. "Čudan si ti, Tomase Kovenante", reče ona.
Suvo je uzvratio: "Nisam znao da je toliko loše."
Jedan trenutak stajali su i gledali jedno drugo u oči. Onda ga je iznenadila kada je
pocrvenela i oborila pogled. U glasu joj pojavi novo uzbuđenje kada je rekla: "Ići ćemo u
Kamendol. Zapanjićeš moju majku i mog oca." Veselo se okrenula i otrčala niz dolinu.
Bila je gipka, laka i skladna dok je trčala, a Kovenant ju je gledao i razmišljao o
čudnim novim osećanjima koja su se pokretala u njemu. Imao je neočekivani osećaj da bi
ta Domaja mogla da mu pruži čini kojima bi mogao da odagna impotenciju, neko
ponovno rođenje koga bi se mogao držati čak i kada povrati svest, pošto Domaja i sve
njene sumanute posledice nestanu u močvari napola upamćenih snova. Takva nada nije
zahtevala da Domaja bude stvarna, fizički realna i nezavisna od njegovih nesvesnih,
nekontrolisanih kolopleta sna. Ne, gubavost je bila neizlečiva bolest, i ako već nije
poginuo u nesreći, moraće da živi sa tom činjenicom. Ali bi san mogao da izleči ostale
posledice. Mogao bi. Dao se za Lenom sa novim zamahom u koraku i željom u venama.
Sunce se dovoljno spustilo na nebu da ostavi donju polovinu doline u senci. Pred
sobom, mogao je da vidi Lenu kako ga poziva, pa ju je sledio uz potok, uživajući u
gipkosti trave pod nogama dok je koračao. Osećao se nekako viši nego pre, kao da je
glina vidarka učinila više od prostog zalečenja posekotina i ogrebotina. Dok se primicao
Leni, činilo mu se da prvi put vidi neke pojedinosti na njoj - prefinjenost ušiju kada bi
zabacila kosu iza njih - način na koji joj meka tkanina tunike prijanja uz grudi i bokove -
vitki struk. Od pogleda na nju, golicanje u dlanovima postade mu jače.
Nasmešila mu se, a zatim ga povela kraj potoka iz doline. Išli su nepravilnim
prolazom između zidova od golog kamena, koji su se dizali nad njima sve dok se uski
prorez neba nije našao na stotinu stopa visine. Staza je bila kamenita i Kovenant je morao
neprekidno da gleda u stopala kako bi održao ravnotežu. Prolaz mu se zbog napora učini
dugačak, ali posle dve stotine jardi on i Lena dođoše do useka koji se peo udesno od
potoka. Uspeli su se u usek i pošli duž njega. On se uskoro zaravnao, a zatim se dugo
postepeno spuštao, ali bio je toliko zakrivljen da Kovenant nije mogao da vidi kuda vodi.
Najzad usek još jednom skrenu i završi se, ostavivši Kovenanta i Lenu na planinskoj
padini visoko iznad rečne doline. Gledali su put zapada prema zalazećem Suncu. Reka je
izlazila iz planine sa njihove leve strane i tekla u ravnice na desnoj strani. Preko doline se
pružao ogranak planinskog venca, ali se ubrzo spuštao u zaravni na severu.
 "Ovo je Mithil", reče Lena, "a ono je Kamendol Mithil." Kovenant ugleda sićušnu
nakupinu kućica severno od njih, na istočnoj obali reke. "Nije mnogo daleko", reče Lena,
"ali staza vodi preko doline, a zatim nazad duž reke. Sunce će već zaći kada stignemo do
našeg Kamendola. Dođi."
Kovenant je jedan neprijatni trenutak gledao niz padinu planine - i dalje preko dve
hiljade stopa nad dolinom - ali je onda ovladao sobom i stao da sledi Lenu prema jugu.
Planinska padina se ravnomerno spuštala i uskoro je put počivao među travnatim
padinama, iza mrgodnih stenovitih stubova, kraj rupa i procepa, po lavirintima raštrkanog
stenja. A kako se staza spuštala, vazduh je postajao dublji, mekši i manje kristalan. Mirisi
se lagano izmeniše, postaše zeleniji; borovi i topole ustupili su mesto travnatom
zemljištu. Kovenant je osećao kako živi sa svakim stepenom promene, svakom
pojedinošću sve manje visine. U uzbuđenju njegove nove probuđenosti, spust je brzo
prošao. Pre nego što je bio spreman da napusti planine, staza se svila niz izduženi breg, a
zatim spustila severno duž njega.
Mithil je bio uzan i žustar tamo gde mu se put pridruživao i govorio je vlažnom
užurbanošću, glasom punim zvona i mrmora. Ali kako je reka prilazila zaravnima, širila
se i usporavala, postajala filozofskija u svom tihom šapatu obuzetom sobom. Lagano je
romorila svoju dugu pripovest dok je išla u pohod moru.
Opčinjen rekom, Kovenant lagano postade svestan smirujuće punoće Domaje. Nije
bila reč o neuhvatljivom predelu snova; Domaja je delovala čvrsto, podložno
potvrđivanju. Posredi je bila iluzija, razume se - trik njegovog povređenog i postradalog
uma. Ali iluzija koja ga je neobično smirivala. Činilo se da mu ne obećava koračanje u
užas, haos - da je ova Domaja dosledna, shvatljiva, da će, jednom kada ovlada njenim
zakonima, njenim neobičnim činjenicama, biti u mogućnosti da bez povreda korača
stazama svoga sna i da zadrži vezu sa stvarnošću. Od takvih misli gotovo da je osećao
ushićenje dok je sledio Lenina vitka leđa, uznjihano mamljenje njenih bokova.
Dok je Kovenant lutao neznanim osećanjima, dolina Mithila utonu u senku. Sunce
siđe iza zapadnih planina, a iako je svetlo i dalje obasjavalo udaljene zaravni, gusti veo
tame zgušnjavao se u dolini. Pred njegovim očima, rub senke protegao se visoko uz
planinu s desne strane, peo se poput gladne plime obalama dana. U sumraku, on oseti
kako mu se opasnost oprezno primiče, iako nije znao šta je posredi.
Onda i poslednji planinski greben utonu u tamu i odsjaj zaravni poče da bledi.
Lena stade, dodirnu Kovenantovu ruku, pokaza. "Vidiš", reče ona, "ono je Kamendol
Mithil."
Stajali su vrh dugačkog, laganog brega, a u njegovom podnožju bila su okupljena
zdanja naselja. Kovenant je video kuće sasvim jasno, iako su svetla već slabašno sjala iza
nekih prozora. Izuzev velikog, otvorenog kruga u središtu naselja, Kamendol je delovao
tako nasumce raštrkan kao da se ne tako davno skotrljao niz planinu. Ali utisak je bio
ublažen glatkim odsjajem kamenih zidova i ravnih krovova. A kada je pobliže pogledao,
Kovenant vide da Kamendol zapravo nije neorganizovan. Sve građevine bile su okrenute
prema središtu.
Nijedna od njih nije imala više od jednog sprata i sve su bile od kamena, sa ravnim
kamenim pločama za krovove; ali bile su prilično raznolike po veličini i obliku - neke su
bile okrugle, druge kvadratne ili pravougaone, a neke toliko nepravilne od vrha do
osnove da su više ličile na šuplje stene nego na građevine.
 Dok su Kovenant i Lena gledali prema Kamendolu, ona reče: "Pet puta po stotinu
ljudi iz Južnih zaravni živi ovde - rhadhamaerli, pastiri, stočari, zemljoradnici i oni koji
su meštri. Ali samo je Atiaran, moja mati, bila u Znanstvigoru." Pokazala je i dodala:
dom moje porodice je ovamo - najbliže reci."
Idući zajedno, ona i Kovenant obiđoše Kamendol da bi došli do njenog doma.

6. LEGENDA O BEREKU TROPRSTU

Tmina se zgušnjavala nad dolinom. Ptice su se prikupljale da otpočinu tokom noći po

drveću u podnožju bregova. Izvesno vreme pevale su i glasno se dozivale, ali uskoro
njihova visoka graja pređe u tihi, zadovoljni mrmor. Dok su Lena i Kovenant prolazili iza
spoljašnjih kuća Kamendola, ponovo su čuli kako reka u daljini nešto premišlja za svoj
račun. Lena je bila ćutljiva, kao da razmišlja o nekom uzbuđenju ili veselju, a Kovenant
je previše utonuo u zvukove sumraka oko sebe da bi išta govorio. Nastupajuća noć kao da
je bila prepuna blagih veza - melema za samotnost tame. Tako su u tišini stigli do
Leninog doma.
Bila je to pravougaona građevina, masivnija od većine ostalih u Kamendolu, ali sa
istim uglačanim odsjajem zidova. Toplo, žuto svetlo zračilo je iz prozora. Dok su se Lena
i Kovenant primicali, neka krupna prilika prođe ispred jednog prozora i ode prema daljoj
sobi.
Na uglu kuće, Lena zastade da uzme Kovenanta za ruku i stegne je pre nego što ga je
povela do vrata.
Ulaz je bio zastrt teškom zavesom. Odmakla ju je i uvela ga u kuću. Tamo je zastala.
On se žustro obazreo i primetio da se odaja u koju su ušli proteže čitavom dubinom kuće,
ali da u svakom zidu ima dvoje vrata zastrtih zavesama. Središte su zauzimali kameni sto
i klupe dovoljno prostrane da prime šest ili osam ljudi. Ali odaja je bila toliko velika da
sto nije preovlađivao.
Urezane u kamene zidove oko sobe, stajale su police, pune kamenih vrčeva i posuda,
od kojih su neke očigledno služile za kuvanje i služenje jela, dok namenu drugih
Kovenant nije mogao da pogodi. Nekoliko kamenih stolica stajalo je duž zidova. A toplo,
žuto svetlo ispunjavalo je prostoriju, blistalo po glatkim površinama i odražavalo
neobične boje i šare kamena.
Svetlo je poticalo od vatri u nekoliko kamenih kotlića, po jednom u svakom uglu
odaje i jednom na središtu stola; ali nije bilo titraja vatre - svetlo je bilo stameno poput
njegovih kamenih izvora. A sa svetlom je stizao miris koji je podsećao na sveže
raskopanu zemlju.
Pošto je Kovenant ovlaš prešao pogledom po odaji, pažnju mu privuče njen dalji kraj.
Tamo se, na ploči od kamena, uza zid, nalazio ogromni granitni kotao, visok upola koliko
čovek. A nad kotlom, napregnuto zagledan u njegov sadržaj, stajao je ogroman čovek,
prilika silna poput stuba, čvrsta poput stene. Leđa su mu bila okrenuta Leni i Kovenantu i
činilo se da nije svestan njihovog prisustva. Nosio je kratku, smeđu tuniku sa smeđim
pantalonama ispod nje, ali lisnati motiv utkan u materijal na njegovim ramenima bio je
jednak Leninom. Pod tunikom, njegovi masivni mišići napinjali su se i rastezali dok je
okretao kotao. Ovaj je delovao izuzetno teško, ali Kovenant je napola očekivao da ga taj
čovek digne preko glave da bi prosuo sadržaj.
 Nad kotlom je počivala senka u koju blistavilo sobe nije prodiralo, a neko vreme
čovek je gledao u tu tamu, proučavao je dok je okretao kotao. Onda poče da peva. Glas je
bio previše tih da bi Kovenant mogao da razazna reči, ali dok je slušao on oseti neku
vrstu prizivanja u zvuku, kao da sadržina kotla poseduje neku moć. Jedan trenutak ništa
se nije dešavalo. Onda senka poče da bledi. Kovenantu se najpre učini da su se svetla u
sobi izmenila, ali ubrzo vide kako iz kotla počinje da se pomalja nova svetlost. Sjaj je
rastao i produbljivao se i najzad snažno zablista, učini da sva ostala svetla deluju tanušno.
Uz konačni šapat nad svojim delom, čovek se uspravi i okrete. U novom sjaju činio se
čak viši i širi nego ranije, kao da su mu udovi, ramena i razvijene grudi crpli snagu,
stamenost, iz svetlosti; a čelo mu je bilo rumeno od vreline kotla. Videvši Kovenanta,
iznenađeno se zagleda. Uznemiren pogled uvuče mu se u oči, a desna ruka dotače mu
gustu, riđastu kosu. Onda je pružio ruku, dlanom napred, prema Kovenantu, i rekao Leni:
"Pa, kćeri, dovodiš gosta. Ali ja se sećam da si danas ti zadužena za našu
gostoprimljivost." Čudna moć koja je postojala prethodnog trenutka nestala je iz
njegovog glasa. Zvučao je kao čovek koji ne govori mnogo sa ljudima. Ali iako se strogo
obratio kćerki, u osnovi je delovao opušteno. "Znaš da sam za danas obećao još oblučka,
a Atiaran, mati tvoja, pomaže pri dolasku na svet novog deteta Odone, družbenice
Murinove. Gosta će uvrediti naša gostoljubivost - jer nemamo spreman obrok da
poželimo dobrodošlicu kraju njegovog dana." Pa ipak, dok je stavljao primedbu Leni,
njegove oči oprezno su odmeravale Kovenanta.
Lena pognu glavu, pokušavajući, Kovenant je bio siguran, da deluje pogruženo zarad
oca. Ali trenutak kasnije ona pohita preko sobe i zagrli krupnog čoveka. On se blago
nasmeši njenom podignutom licu. Onda je, okrenuvši se Kovenantu, obznanila: "Trele,
oče moj, dovodim stranca u Kamendol. Našla sam ga na Kevinovom Vidikovcu." Živahni
sjaj blistao je u njenim očima, iako se trudila da joj glas zvuči formalno.
"Tako", odvrati Trel. "Stranac - toliko vidim. I pitam se kakav ga je posao odveo na to
zloguko mesto."
"Borio se sa sivim oblakom", odgovori Lena.
Zagledan u tog otvorenog, čilog čoveka, čija je mišićava ruka sa takvom čvrstom
blagošću počivala na Leninom ramenu, Kovenant je očekivao da se ovaj nasmeje na tako
besmislenu izjavu - čovek koji se bori protiv oblaka. Trelovo prisustvo delovalo je čvrsto
i zemljano, poput potvrde zdravog razuma koji je svodio moru o Kletniku na nestvarnost
koja joj je i priličila. I zato se Kovenant nađe izbačen iz ravnoteže kada je čuo kako Trel
savršeno ozbiljno pita: "Ko je pobedio?"
Pitanje prisili Kovenanta da nađe novi oslonac. Nije bio spreman da se bavi sećanjima
na poglavara Kletnika - ali istovremeno je osećao nejasno ubeđenje da ne bi mogao da
slaže Trela. Otkri da mu se grlo osušilo i nespretno odgovori: "Preživeo sam."

Trel jedan trenutak ništa nije rekao, ali kroz ćutanje Kovenant oseti da je njegov
odgovor uvećao čovekov nemir. Trelove oči skrenuše u stranu, a zatim se vratiše na
sabesednika kada je rekao: "Shvatam. A kako ti je ime, stranče?"
Žustro, Lena se nasmeši Kovenantu i odgovori umesto njega: "Tomas Kovenant.
Kovenant od Kevinovog Vidikovca."
"Šta, devojko?" upita Trel. "Jesi li proročica, da možeš da govoriš umesto nekoga ko
je viši od tebe?" A onda reče Kovenantu: "Pa, Tomase Kovenante od Kevinovog
Vidikovca - imaš li ti i drugih imena?"
 Kovenant je već bio spreman da odgovori odrečno kada je uhvatio željno zanimanje za
pitanje u Leninim očima. Zastao je. Jednim skokom dokučivanja, shvatio je da je on za
nju uzbudljiv kao da je zaista Berek Troprst - da su ga za njenu žeđ za tajanstvima i
moćima, sveznajućim poglavarima i bitkama po oblacima, njegova neobičnost i
neobjašnjivo pojavljivanje na Vidikovcu učinili nalik otelotvorenju velikih događaja iz
junačke prošlosti. Poruka njenog pogleda iznenada je bila jasna; u napetosti svoje
radoznalosti ona se držala nade da će joj se on razotkriti, dati joj da baci pogled na njegov
visoki poziv da bi je primirio zbog mladosti i neznanja.
Ta zamisao ispuni ga je čudnim odjecima. Nije bio naviknut na takvo laskanje;
pružalo mu je osećaj moći na koji nije bio naviknut. Hitro potraži neku visokoparnu titulu
koju bi mogao dati sebi, neko ime kojim bi mogao zadovoljiti Lenu, a da se ne predstavi
lažno Trelu. Onda dobi nadahnuće. "Tomas Kovenant", reče on kao da se diže da
odgovori na izazov. "Nevernik."
Smesta je osetio da se tim imenom izložio većem broju izazova nego što je trenutno
mogao odmeriti. Usled tog čina oseti se uobraženo, ali Lena ga nagradi ozarenim
pogedom, a Trel dostojanstveno prihvati izjavu. "Pa, Tomase Kovenante", odvrati on,
"dobrodošao u Kamendol Mithil. Molim te, prihvati gostoprimstvo ovog doma. Moram
sada da odnesem oblučak kao što sam obećao. Možda će se žena moja, Atiaran, ubrzo
vratiti. A ukoliko je podsetiš, Lena će se možda setiti da ti ponudi osveženje dok mene
nema."
Dok je govorio, Trel se ponovo okrenuo kamenom kotlu. Obavio je ruke oko njega i
digao ga sa postolja. Dok mu se igra crvenih i žutih plamenova odražavala u kosi i bradi,
on ponese kotao prema vratima. Lena požuri ispred njega da pridrži zavesu, i trenutak
potom Trela više nije bilo, dok Kovenant ostade sa sećanjem na kratki pogled u
unutrašnjost kotla. Bio je pun sitnih, okruglih kamenova nalik finom šljunku, a svi oni
kao da su plamteli.
"Prokletstvo", prošapta Kovenant. "Koliko je teška ta stvar?"
"Tri čoveka ne bi mogli da dignu kotao ni kada je prazan", odvrati Lena ponosito. "Ali
kada oblučak gori, moj otac ga lako diže. On je oblučar od rhadhamaerla, duboko u
znanstvu kamena.
Kovenant je piljio u nju jedan trenutak, zgranut Trelovom snagom.
Onda Lena reče: "Sada ti moram ponuditi osveženje. Hoćeš li se oprati ili okupati?
Jesi li žedan? Imamo dobre kladenice."
Njen glas ponovo pokrenu titraje Kovenantovih živaca. Njegovo instinktivno
nepoverenje prema Trelovoj moći rasu se pred shvatanjem da on ima i sopstvenu moć.
Ovaj svet ga je prihvatao; posvećivao mu je važnost. Ljudi poput Trela i Lene bili su
spremni da ga uzmu onoliko ozbiljno koliko on to želi. Samo je trebalo da se i dalje
kreće, da sledi staze sna prema Veselkamenu - štagod to bilo. Osetio je vrtoglavicu od
izgleda koji su mu bili na raspolaganju. Na vrhuncu zaleta, odlučio je da učestvuje u
sopstvenoj važnosti, da uživa dok traje.
Da prikrije nalet novih osećanja, rekao je Leni da bi želeo da se opere. Ona ga povede
iza zavese u drugu odaju, gde se voda neprekidno slivala iz proreza u zidu. Klizna ustava
od kamena slala je vodu bilo u lavor za umivanje bilo u veliku kadu, oboje od kamena.
Lena mu pokaza fini pesak koji je mogao da koristi kao sapun, a onda ga ostavi. Voda je
bila hladna, ali on zaroni u nju ruke i glavu gotovo u ushićenju.
 Kada je završio, obazre se za peškirom, ali nije video nijedan. Eksperimentišući,
nadneo je ruku iznad blistavog kotla koji je osvetljavao prostoriju. Topla, žuta svetlost
brzo mu je osušila prste, a on se potom nadneo nad kotao, trljao vodu sa lica i vrata, tako
da mu je uskoro čak i kosa bila suva. Silom navike, izvršio je VPE, ispitujući gotovo
nevidljive tragove tamo gde su mu ruke bile povređene. Onda je odgurnuo zavesu sa puta
i ponovo ušao u središnju odaju.
Otkrio je da se Leni pridružila još neka žena. Dok se vraćao, čuo je Lenu kako govori:
"Kaže da ništa ne zna o nama." Onda ga druga žena pogleda i on smesta pogodi da je to
Atiaran. Lisnati motiv na ramenima njene dugačke, smeđe haljine bio je izgleda neka
vrsta porodičnog znaka; nisu mu bili potrebni takvi znaci da bi zapazio pripadnost istoj
porodici u načinu na koji je starija žena dodirivala Lenino rame, ili u sličnosti držanja.
Ali tamo gde je Lena bila sveža i vitkih linija, puna nenarušene svežine, Atiaran je
delovala složeno, gotovo protivurečno samoj sebi. Svoju meku površinu i punu figuru
nosila je kao branu čvrstoj snazi iskustva unutar nje, kao da živi sa svojim telom na
osnovu stare i teške nagodbe. A njeno lice nosilo je znakove te nagodbe; čelo joj se činilo
prerano prekriveno linijama, a duboke, krupne oči kao da su se otvarale prema unutra, ka
umornom bojištu sumnji i teskobnih premišljanja. Gledajući u nju preko kamenog stola,
Kovenant oseti dvostruki utisak turobne brige - posledicu znanja i strahova pred više toga
nego što znaju drugi ljudi - i nesvesne lepote koja bi preporodila njeno lice samo kada bi
se nasmešila.
Posle kratkog oklevanja, starija žena dodirnu srce i diže ruku prema Kovenantu kao
što je to učinio Trel. "Živeo, goste, i dobro došao. Ja sam Atiaran, družbenica Trelova.
Govorila sam sa Trelom i sa Lenom, kćeri svojom - nema potrebe da mi se predstavljaš,
Tomase Kovenante. Neka ti je ugodno u našem domu."
Setivši se svog ponašanja - i novostečene odlučnosti - Kovenant odvrati: "Počastvovan
sam."
Atiaran se blago nakloni. "Prihvatanje ponuđenog počastvuje nudioca. A ljubaznost je
uvek dobrodošla." Onda, kao da je ponovo oklevala, nesigurna kako da nastavi. Kovenant
je gledao kako se stari sukobi vraćaju u njene oči, pomislivši kako bi taj pogled imao
izuzetnu moć kada ne bi bio okrenut prema unutra. Ali uskoro je donela odluku i rekla:
"Nije običaj naših ljudi da zamaraju goste teškim pitanjima pre obeda. Ali hrana nije
spremna" - bacila je pogled prema Leni - "a ti si za mene stran, Tomase Kovenante, stran
i uznemirujući. Govorila bih sa tobom ako mogu, dok Lena priprema nešto od hrane što
nam je na raspolaganju. Čini mi se da nosiš nužnost koja ne bi trebalo da čeka."
Kovenant neodređeno sleže ramenima. Osetio je drhtaj uznemirenosti kada je pomislio
na njena pitanja i pripremio se da pokuša da odgovori na njih, a da ne izgubi novostečenu
ravnotežu.
Tokom stanke, Lena poče da hoda po sobi. Prilazila je policama da uzme tanjire i
zdele za sto i pripremala neka jela na kamenoj ploči koju je odozdo grejala činija
oblučka. Često je okretala oči prema Kovenantu dok se kretala, ali on to nije svaki put
primećivao. Atiaran mu je obuzela pažnju.
Najpre je nesigurno promrmljala: "Jedva da znam kako da počnem. Tako je mnogo
prošlo, a ja sam naučila toliko malo od onoga što poglavari znaju. Ali to što imam mora
biti dovoljno. Niko ne može da me odmeni." Ispravila je ramena. "Mogu li da ti vidim
ruke?"
Setivši se Lenine prve reakcije, Kovenant podiže desnu ruku.
 Atiaran obiđe oko stola sve dok nije bila dovoljno blizu da ga dotakne, ali to nije
učinila. Umesto toga, poče da mu ispituje lice. "Troprst. Kao što je Trel rekao. A neki
kažu da će se Berek Troprst, Srdomil i Rodilac poglavarski, vratiti u Domaju kada se za
to ukaže potreba. Znaš li za te stvari?"
Kovenant osorno odvrati: "Ne."
I dalje zagledana u njegovo lice, Atiaran reče: "Tvoja druga ruka?"
Zbunjen, digao je levicu. Spustila je oči na nju.
Kada ju je videla, siknula je, ugrizla se za usnu i koraknula unazad. Na trenutak, činila
se neobjašnjivo prestravljena. Ali ovladala je sobom i upitala uz tiho podrhtavanje glasa:
"Od kog metala je taj prsten?"
"Šta? Ovo?" Njena reakcija je zaprepastila Kovenanta, a u svom iznenađenju on se
zagleda u složeno sećanje na Džoanu kako govori: Ovim prstenom te venčavam, i starog
prosjaka u žućkastoj odori kako uzvraća: Budi što jesi, budi što jesi. Tama mu zapreti.
Začuo je sebe kako odgovara kao da je neko drugi, neko ko nije imao nikakve veze sa
gubavošću i razvodom: "To je belo zlato."
Atiaran zaječa i stavi ruke na slepoočnice kao da oseća bol. Ali ponovo je ovladala
sobom i bleda hrabrost dođe u njene oči. "Samo ja", reče ona, "samo ja u čitavom
Kamendolu Mithil znam značenje ovoga. Čak i Trel ne poseduje to znanje. A ja znam
premalo. Odgovori, Tomase Kovenante - da li je to istina?"
Trebalo je da ga bacim, promrmlja on gorko. Gubavac nema pravo da bude
sentimentalan.
Ali Atiaranino uzbuđenje ponovo mu privuče pažnju. Odavala je utisak da više zna o
tome šta mu se dešava nego on sam - da je uplovio u svet koji je, na neki mutni, zlokobni
način, pripremljen za njega. Njegov stari bes je rastao. "Razume se da je istina", zareža
on. "Šta je s tobom? Pa to je samo prsten."
"To je belo zlato." Atiaranin odgovor zvučao je izgubljeno, kao da je upravo doživela
veliku nesreću.
"Pa šta?" Nije mogao da shvati šta je uznemirilo tu ženu. "To ništa ne znači.
Džoana..." Džoana ga je više volela od žutog zlata. Ali to je nije sprečilo da se razvede.
"To je belo zlato", ponovi Atiaran. "Poglavari pevaju drevnu pesmu-znanstvenicu o
nosiocu belog zlata. Sećam se samo jednog dela; ide ovako:

A onaj ko nosi belo zlato divlje magije

Taj je paradoks -
Jer on je sve i ništa,
Heroj i budala,
Moćan, bespomoćan -
I jednom reči istine ili izdajstva,
Spašće ili prokleti Zemlju
Jer on je lud i normalan,
Hladan i strastan,
Izgubljen i nađen.

Znaš li tu pesmu, Kovenante? Nema belog zlata u Domaji. Zlato nikada nije
pronađeno na Zemlji, iako se kaže da ga je Berek znao i spevao pesme. Ti dolaziš sa
drugog mesta. Kakva te užasna svrha dovodi ovamo?"
 Kovenant oseti kako ga pretražuje očima ne bi li našla neki propust, nekakav
nedostatak koji bi razotkrio laž pred njenim strahom. Ukočio se. Imaš moć, rekao je
Opaki, divlju magiju - ali nikada nećeš znati šta je to. Zamisao da je njegova burma neka
vrsta talismana izazivala je u njemu mučninu, poput mirisa ružine esencije. Osetio je
divlju želju da viče. Ništa od svega ovoga se ne dešava! Ali znao je samo za jedan
odgovor koji je vredeo: ne razmišljaj o tome, sledi put, preživi. Susreo je Atiaran na
njenom sopstvenom tlu. "Sve svrhe su užasne. Imam poruku za Veće poglavara."
"Kakvu poruku?" zahtevala je da zna.
Posle oklevanja od samo jednog trenutka, zarežao je: "Sivi Krvnik se vratio."
Kada je čula da Kovenant izgovara to ime, Lena ispusti kamenu zdelu koju je nosila i
pobeže u majčino naručje.
Kovenant je stajao i mrštio se na razbijenu zdelu. Tečnost koja je bila u njoj svetlucala
je na glatkom kamenom podu. Onda je čuo Atiaran kako ječi u stravi: "Otkud ti to znaš?"
Pogledao ju je i video kako se dve žene grle poput dece kojima je zapretio demon iz
njihovih najstrašnijih snova. Gubavac, nečist prokažena! - pomisli gorko. Ali dok je
gledao, Atiaran kao da je očvršćivala. Čeljust joj se stegla, unezvereni pogled stegao. I
pored sveg straha, bila je jaka žena koja umiruje dete - i priprema se da presretne
opasnost. Ponovo je upitala: "Otkud ti to znaš?"
Nagnala ga je da se oseća kao da se brani, pa je odgovorio: "Sreo sam ga na
Kevinovom Vidikovcu."
"Ah, avaj!" jeknu ona i zagrli Lenu. "Avaj za mlade na ovome svetu! Usud Domaje
počiva na njima. Pokolenja će umirati u agoniji, a za one koji žive postojaće samo rat,
užas i bol! Avaj Leno, kćeri moja. Rođena si u zlo vreme i za tebe neće biti mira niti
spokoja kada bitka dođe. Ah, Leno, Leno."
Njen bol dirnu nebranjenu tačku u Kovenantu i grlo mu odeblja. Glas joj je ispunio
njegovu ličnu predstavu Opustošenja Domaje tužbalicom kakvu nikada ranije nije čuo.
Prvi put je osetio da Domaja sadrži nešto dragoceno što je u opasnosti da bude
izgubljeno.
Ta mešavina saosećanja i gneva još mu više zateže živce. Titrao je još oštrijim tonom,
treperio. Kada pogleda Lenu, vide da se iz njene panike već diglo novo strahopoštovanje
prema njemu. Nesvesna ponuda u njenim očima plamtela je i više ga uznemiravala no
ikad.
Držao se mirno dok Atiaran i Lena nisu lagano pustile jedna drugu. Onda upita: "Šta
znaš o svemu ovome? O onome što mi se dešava?"
Pre nego što je Atiaran mogla da odgovori, jedan glas pozva pokraj kuće: "Živela!
Atiaran, kćeri Tiarane. Trel Oblučar reče nam da je tvoj posao za danas gotov. Dođi i
pevaj za Kamendol!"
Na trenutak, Atiaran je mirno stajala i dolazila sebi. Onda uzdahnu: "Ah, posao mog
života upravo je počeo", i okrete se prema vratima. Držeći odmaknutu zavesu, ona reče u
noć: "Još nismo jeli. Doći ću kasnije. Ali posle okupljanja moram govoriti sa Krugom
staraca."
"Biće im rečeno", odgovori glas.
"Dobro", reče Atiaran. Ali umesto da se vrati do Kovenanta, ostala je na vratima i još
neko vreme gledala u tamu. Kada je najzad spustila zavesu i okrenula je Kovenantu, oči
su joj bile vlažne i u njima je stajao pogled za koji je najpre pomislio da predstavlja
poraz. Ali onda je shvatio da se ona samo priseća poraza. "Ne, Tomase Kovenante", reče
ona tužno, "ništa ne znam o tvojoj sudbini. Možda bih znala, da sam ostala duže u
Znanstvigoru - da sam imala snage. Ali tamo sam prevazišla sopstvene granice i vratila se
kući. Znam deo starog znanstva koje Kamendol Mithil i ne nagađa, ali to je premalo. Sve
što se mogu setiti za tebe jesu nagoveštaji o divljoj magiji koja uništava mir:

divlja magija urezana u kamenu svakom,

sadržana da je belo zlato razuzda ili usmeri...

ali značenje takvih navoda, ili tokova tih vremena, ja ne poznajem. To je dvostruki
razlog da te odvedem pred Veće." Onda se zagleda pravo u njegovo lice i dodade: "Reći
ću ti otvoreno, Tomase Kovenante - ukoliko si došao da izdaš Domaju, samo se poglavari
mogu nadati da te zaustave."
Da izdam? To je bila još jedna sasvim nova pomisao. Trebalo je da prođe trenutak pre
nego što je shvatio šta Atiaran govori. Ali pre nego što je mogao da se pobuni, Lena se
umeša umesto njega: "Majko! Borio se protiv sivog oblaka na Kevinovom Vidikovcu.
Videla sam. Kako možeš da sumnjaš u njega?" Njena odbrana zaustavi njegovu ratobornu
reakciju. Bez ikakve namere, stavila ga je na lažno tlo. Nije dospeo dovde da se bori
protiv poglavara Kletnika.
Trelov povratak zaustavi odgovor koji bi Atiaran možda dala. Veliki čovek stajao je u
dovratku jedan trenutak, gledajući između Atiaran, Lene i Kovenanta. On naglo reče:
"Tako. Došlo je teško vreme za nas."
"Da, Trele, mužu moj", promrmlja Atiaran. "Teško vreme."
Onda mu pogled uhvati krhotine kamene posude na podu. "Teško vreme, zaista",
blago prekori on, "kada se kameno posuđe razbija, a parčad ostavlja da ga drobe noge."
Ovoga puta Lena se ozbiljno postidela. "Izvini, oče. Uplašila sam se."
"Nije važno." Trel joj priđe i položi krupne šake, lake od ljubavi, na njena ramena.
"Neke rane se mogu zaceliti. Danas se osećam snažno."
Na to, Atiaran se zahvalno zagleda u Trela, kao da se upravo poduhvatio nekog
herojskog zadatka.
Na Kovenantovo nerazumevanje, ona reče: "Sedi, goste naš. Hrana će uskoro biti
spremna. Dođi, Leno." Njih dve počeše da se maju oko kamena za kuvanje.
Kovenant je gledao dok je Trel počinjao da prikuplja komadiće slomljene posude.
Oblučarev glas blago je brundao, pevao drevnu podzemnu pesmu. On nežno odnese
komadiće do stola i stavi ih kraj lampe. Onda je seo. Kovenant sede pokraj njega, pitajući
se šta će se dogoditi.
Pevajući pećinsku pesmu kroz stegnute zube, Trel poče da sklapa odlomke kao da je
kotlić slagalica. Stavljao je parče po parče na njegovo mesto i svako je ostajalo tamo gde
ga je stavio bez ikakvog lepka koji bi Kovenanta video. Trelovi pokreti bili su puni
napora, dodir mu je bio blag na svakom komadiću, ali kotlić kao da je brzo rastao u
njegovim rukama, a parčići su se savršeno uklapali, ostavljali samo mrežu finih, crnih
linija da obeležavaju pukotine. Uskoro su svi komadići bili na mestu.
Onda njegov duboki ton pređe u novu lestvicu. Počeo je da miluje kamenu posudu
prstima i gde god bi dodir prošao, crna znamenja loma nestajala su kao obrisana. Lagano
je pokrio milovanjem svaki inč posude. Kada je dovršio spoljašnjost, počeo je da gladi
unutrašnju površinu. Najzad je digao posudu i prešao dodirima podnožje. Pažljivo je
okretao kotlić među prstima obe ruke i proveravao da ništa nije propustio. Onda je
prestao da peva, blago spustio posudu i sklonio šake. Bila je potpuna i čvrsta kao da
nikada nije ispuštena.
Kovenant odvoji pogled pun strahopoštovanja sa posude i okrete ga ka Trelovom licu.
Oblučar je delovao iscrpljeno od napora, a napregnuti obrazi bili su mu izbrazdani
suzama. "Popravljanje je teže od razbijanja", promrmlja on. "Ovo ne mogu da učinim
svakog dana." Umorno je presavio ruke na stolu i položio glavu na njih.
Atiaran je stala iza muža i počela da mu masira teške mišiće ramena i vrata, očiju
punih ponosa i ljubavi. Nešto u njenom izrazu navede Kovenanta da oseti kako dolazi iz
vrlo siromašnog sveta, gde niko ne zna ili ne mari da popravlja kamene posude. Pokuša
da kaže sebi da sanja, ali nije želeo da to sluša.
Posle neme pauze pune poštovanja prema Trelovom delu, Lena poče da postavlja sto.
Uskoro je Atiaran donela činije sa hranom sa kamena za kuvanje. Kada je sve bilo
spremno, Trel podiže glavu i umorno ustade. Sa Atiaran i Lenom stajao je kraj stola.
Atiaran reče Kovenantu: "Običaj je našeg naroda da ustanemo pre jela, u znak poštovanja
prema Zemlji, iz koje dolaze život, hrana i moć." I Kovenant ustade, osećajući se
nespretno i neodgovarajuće. Trel, Atiaran i Lena zatvoriše oči i pognuše glave na
trenutak. Onda su seli. Kada je i Kovenant to učinio, počeli su da raspodeljuju hranu.
Bio je to obilan obrok: bilo je tu hladne usoljene govedine prekrivene sosom koji se
pušio, divljeg pirinča, suvih jabuka, crnog hleba i sira; Kovenantu je dat visok vrč pića
koje je Lena zvala kladenica. Taj napitak bio je bistar i prozračan kao voda, blago
penušav i neodređeno je mirisao na alianthu; ali imao je ukus finog piva kome je
uklonjena sva gorčina. Kovenant je slistio priličnu količinu pre nego što je shvatio da ono
dodaje još oštrije vibracije njegovim već ustreptalim živcima. Mogao je da oseti kako se
zateže. Bio je prepun neuobičajenih pritisaka. Uskoro je postao nestrpljiv da dočeka kraj
obroka, nestrpljiv da napusti kuću i raširi se po noćnom vazduhu.
Ali Lenina porodica jela je lagano, a nad njima kao da je visio nekakav veo. Jeli su sa
takvom odlučnošću kao da taj obrok označava kraj sve njihove zajedničke sreće. U tišini,
Kovenant shvati da je to posledica njegovog prisustva. On ih je uznemiravao.
Da olakša sebi, pokušao je da poveća znanje o svome položaju. "Imam pitanje", reče
kruto. Jednim pokretom obuhvatio je čitav Kamendol. "Nema drveta. Ima mnogo stabala
po čitavoj dolini, ali ne vidim da makar malo koristite drvo. Da li je drveće sveto ili tako
nešto?"
Posle kratkog oklevanja Atiaran odvrati: "Sveto? Znam za tu reč, ali njeno značenje
mi je nejasno. U Zemlji je Moć, u drveću, rekama, zemljištu i kamenu, i mi je poštujemo
zbog života koji pruža. Zato smo dali zavet mira. Da li to pitaš? Ne koristimo drvo zbog
toga što je znanstvo drveta, lillianrill, izgubljeno za nas, a nismo se potrudili da ga
nanovo zadobijemo. U progonstvu naših ljudi, kada je Opustošenje zadesilo Domaju,
izgubljene su mnoge dragocene stvari. Naš narod zadržao je znanje rhadhamaerla u
planinskom vencu Južnika i po Pustarama, i to nam je omogućilo da izdržimo. Činilo se
da nam znanstvo drveta ne pomaže i zaboravljeno je. Sada kada smo se vratili u Domaju,
znanstvo kamena nam je dovoljno. Ali drugi su zadržali lillianrill. Videla sam Viti
Drvograd, u bregovima daleko prema severu i istoku od nas, i to je pristalo mesto -
njegov narod shvata drvo i cveta. Ima nešto trgovine između Kamendola i Drvograda, ali
ne trguje se drvetom i kamenom."
 Kada je zastala, Kovenant oseti razliku u novom ćutanju. Trenutak je prošao pre nego
što je bio siguran da može da čuje udaljeni žamor glasova. Ubrzo Atiaran to potvrdi,
rekavši Trelu: "Ah, okupljanje. Obećala sam da ću pevati večeras."
Ona i Trel zajedno ustadoše, a on reče: "Tako. A onda ćeš govoriti sa Krugom staraca.
Ja ću obaviti neke pripreme za sutra. Vidiš...", pokazao je u sto, "biće lep dan - nema
senke preko srca kamena."
Gotovo nasuprot sebi, Kovenant pogleda tamo gde je Trel pokazao. Ali nije mogao da
vidi ništa.
Primetivši njegov zbunjeni pogled, Atiaran reče blago: "Nemoj biti iznenađen,
Tomase Kovenante. Niko osim Rhadhamaerla ne može da predvidi vreme u kamenovima
na takav način. A sada pođi sa mnom i ja ću ti pevati legendu o Bereku Troprstu." Dok je
govorila, digla je kotao sa oblučkom sa stola da ga ponese sa sobom. "Leno, hoćeš li
oprati kameno posuđe?"
Kovenant se diže na noge. Bacivši pogled na Lenu, video je kako joj se lice krivi u
žalostivoj poslušnosti; očigledno je želela da pođe sa njima. Ali i Trel vide njen izraz i
reče: "Prati našeg gosta, Leno, kćeri moja. Neću imati toliko posla da ne mogu da se
pobrinem za posuđe."
Zadovoljstvo je smesta preobrazi i ona poskoči da se obesi oko očevog vrata. On joj
na trenutak uzvrati zagrljaj, a zatim je spusti na pod. Ona se ispravi, iznenada
pokušavajući da deluje čedno, i priđe majci.
Atiaran reče: "Trele, naučićeš kćerku da misli da je kraljica." Ali uzela je Lenu za
ruku da pokaže da se ne ljuti, pa su zajedno prošle kraj zavese. Kovenant ih je spremno
sledio i izašao iz kuće u zvezdanu noć sa osećajem opuštanja. Pod otvorenim nebom bilo
je više mesta za samoposmatranje.
Bilo mu je neophodno ispitivanje. Nije mogao da shvati, da razumno objasni svoje
rastuće uzbuđenje. Kladenica koju je ispio kao da je obezbedila žižu za njegovu energiju;
poskakivala mu je u venama poput mahnitog satira. Osetio se neobjašnjivo ugrožen
nadahnućem, kao da je pre žrtva nego izvor sopstvenog sna. Belo zlato! Misle li oni da
sam lud?
Možda je i bio lud. Možda je u tom trenutku lutao u demenciji, mučeći sebe lažnim
tugama i zahtevima, nametanjem privida. Takve stvari dešavale su se gubavcima.
Nisam! - povika on u sebi, gotovo vrisnu naglas. Znam razliku - znam da sanjam.
Prsti mu se trznuše od želje za nasiljem, ali je uvukao sveži vazduh duboko u pluća i
ostavio sve iza sebe. Znao je kako da preživi san. Ludilo je bilo jedina opasnost.
Dok su zajedno hodali između kuća, Lenina glatka ruka okrznu njegovu. Koža mu
ustrepta na dodir.
Žamor ljudi brzo je postajao glasniji. Uskoro Lena, Atiaran i Kovenant stigoše do
kruga i zađoše u okupljalište stanovnika Kamendola.
Bilo je osvetljeno desetinama kotlića sa oblučkom koje su ljudi nosili u rukama i pri
toj rasveti Kovenant je mogao da vidi sasvim jasno. Muškarci, žene i deca okupili su se
na rubu kruga. Kovenant je nagađao da se bukvalno čitav Kamendol sjatio da čuje
Atiaran kako peva. Većina ljudi bila je niža od njega - i prilično niža od Trela - i imala je
tamnu kosu, smeđu ili crnu, opet kao Trel. Ali bili su od zdepaste sorte, širokih ramena, a
čak i žene i deca odavali su utisak fizičke snage; vekovi rada sa kamenom oblikovali su
ih da odgovaraju svom poslu. Kovenant oseti isti onaj nejasni strah koji je osetio pred
Trelom. Izgledali su prejako, a on nije imao ništa osim čudnovatosti da ga zaštiti ako se
okrenu protiv njega.
Zabavljali su se međusobnim razgovorom, očigledno čekajući Atiaran, i ničim nisu
odavali da primećuju Kovenanta. Nevoljan da privuče pažnju na sebe, držao se spoljnih
rubova okupljališta. Lena zastade sa njime. Atiaran joj je dala kotlić sa oblučkom, a onda
otišla kroz gužvu prema središtu kruga.
Pošto je prešao pogledom po skupu, Kovenant skrenu pažnju na Lenu. Stajala je sa
desne strane, a vrh njene glave bio je na inč ili dva iznad njegovog ramena; kotlić sa
oblučkom držala je obema rukama uz struk, tako da joj je svetlost naglašavala grudi.
Očigledno je bila nesvesna efekta, a njega dlanovi ponovo zasvrbeše neodoljivom i
zastrašujućom željom da je dotakne.
Kao da je osetila njegove misli, digla je pogled prema njemu sa svečanom blagošću na
licu, od koje mu srce poskoči kao da je preveliko za rebra koja su ga držala. Nespretno je
odvojio pogled, upravivši ga ka krugu, ali ništa ne videći. Kada je vratio pogled na nju,
činilo se da radi upravo ono što je i on radio - pretvarala se da gleda drugde. Stegao je
vilice i prisilio se da čeka da se nešto dogodi.
Uskoro skup postade tih. U središtu otvorenog kruga Atiaran je stajala na niskom
kamenom podijumu. Naklonila je glavu skupu, a ljudi uzvratiše ćutke, podigavši kotliće
sa oblučkom. Svetla kao da su se prikupila oko nje poput oreola.
Kada su se kotlići spustili i kada je poslednji titraj tiskanja skupa prestao, Atiaran
poče: "Večeras se osećam starom - sećanja mi se čine zamućena i ne sećam se svih
pesama koje bih volela da pevam. Ali ono čega se sećam pevaću i ispričaću vam priču,
kao što sam vam pričala ranije, tako da možete da podelite onaj deo znanstva koji
posedujem." Na to, skupom prođe tihi smeh - vesela počast Atiaraninom nadmoćnom
znanju. Ostala je da ćuti, glave pognute ne bi li skrila strah koji joj je znanje donelo, sve
dok ljudi ponovo nisu ućutali. Onda je digla pogled i rekla: "Pevaću vam legendu o
Bereku Troprstu."
Posle poslednje kratkotrajne stanke, smestila je pesmu u tišinu dobrodošlice poput
grubog i retkog dragulja.

U ratu ljudi odu k'o senke boje što po travi linu,

Ostavivši živote u zelenom kraju:
Dok Zemlja nariče u grimiznom sjaju,
Snovi ljudi, zvezde i šapat bespomoćno minu.

U crvenoj senci sred plama i jada,

U crvenoj lokvi što pod njim je skrita,
Berek skota žanje poput zrelog žita
Al' čuvar sveg lepog poslednji je sada.

Poslednji u senci poraza da mine,

Poslednji da kuša ponor očajanja,
I pusti oružje da leži sred granja
Svoju troprst šaku sa bitke da skine.

Livadama Domaje dušmanin je stao

 Izdajnik sad drsko hoda tu za njime,
A Berek je bežao ispred gadne plime
Dok Planinom Groma nije zaplakao.

Bereče! Zemljorode! - pomozi, prikloni

Bojnu pomoć protiv mrskoga tog gada!
Zemlja daje i klicanju Moći zvoni,
Odzvanja, Zemljorode! Pomozi i pokloni,
Domaju poštedi od smrti i jada.

Kovenant uzdrhta od pesme, kao da ova skriva neku sablast koju bi trebalo da
razabere. Ali Atiaranin glas ga je opčinio. Nijedan instrument nije joj pomagao u
pevanju, ali pre nego što je dovršila i prvi stih, znao je da joj i nije potreban. Jasna nit
melodije bila je protkana neočekivanim sazvučjima, nagoveštenim harmonijama, jekom
nemih glasova, tako da se sa svakim rastućim motivom činilo kao da se širi u tri ili četiri
pevačice, grla odvojenih i sjedinjenih s pesmom.
Počela je molskom lestvicom od koje je pozlaćena, draguljima zvezda ukrašena noć
treptala poput pogrebne pesme; a kroz nju duvao je crni vetar gubitka, u kome stvari
slavljene i poštovane u čitavom Kamendolu kao da zatreptaše i ugasiše se. Dok je slušao,
Kovenant oseti da čitav skup plače sa pesmom, nariče kao u jedan glas u nemoj tuzi pod
silinom pevača.
Ali žalopojka joj nije dugo ostala u glasu. Posle stanke koja se otvorila prema noći
poput otkrovenja, Atiaran pređe u hrabri refren: "Bereče! Zemljorode!" i promena je
ponese visoko u dursku lestvicu koja bi bila previše prodorna za bilo koji glas manje
nabrekao nagoveštajima, manje čvrsto istkan od njenog. Osećajni naboj skupa nije
jenjavao, ali se u trenutku iz tuge rodila radost i zahvalnost. A dok se Atiaranina
poslednja nota orila iz njenog grla poput odavanja počasti planinama i zvezdama, ljudi
digoše kotliće sa oblučkom i zvonko uzviknuše:
"Bereče! Zemljorode! Živeo!"
A onda, lagano, počeše da spuštaju svetla i da se tiskaju napred, prilazeći bliže
Atiarani da čuju njenu priču. Zajednički poriv bio je toliko jednostavan i jak da i
Kovenant napravi nekoliko koraka pre nego što se pribra. Iznenada se obazre oko sebe -
usredsredi oči na blage, treptave zvezde, oseti varljivi vonj oblučka. Zajednička reakcija
Kamendola preplašila ga je; nije smeo da dozvoli sebi da se izgubi u njoj. Želeo je da se
okrene i ode, ali morao je da čuje priču o Berekovu i zato je ostao tamo gde jeste.
Čim su se ljudi smestili, Atiaran otpoče.
"Beše jednom da se nikad ne vrati veliki rat u najstarijim danima, u doba koje
obeležava početak sećanja ljudske vrste - pre nego što su rođeni drevni poglavari, pre
nego što Džinovi pređoše preko Mora novorođenog sunca da stvore družinu Kamenbraće
- vreme pre zaveta mira, pre Opustošenja i poslednje bitke vrhovnog poglavara Kevina.
Bilo je to vreme kada su Grdani koji služe Demoniju bili napredna i uzvišena rasa, a
jamnici su kovali i topili divne metale da trguju njima u otvorenom prijateljstvu sa svim
narodima Domaje. U to vreme, Domaja je bila jedna velika nacija, a njom su vladali Kralj
i Kraljica. Bili su divan par, bogat ljubavlju i čašću, i mnogo godina držali su zamah u
slozi i miru.
 Ali posle izvesnog vremena senka pade po srcu kralja. Okusio je moć nad životom i
smrću onih koji su ga služili i naučio da je želi. Uskoro gospodarenje za njega postade
žudnja, neophodna kao hrana. Noći je provodio u mračnim pohodima za još većom moći,
a danju je koristio tu moć, postajući sve željniji i suroviji kako ga je obuzimala veća
žudnja.
Ali Kraljica pogleda svoga supruga i užasnu se. Želela je samo da se zdravlje i
blagostanje poslednjih godina ponovo vrate. Ali nikakav nagovor, nikakav uticaj njene
moći nisu mogli da raskinu zagrljaj surovosti koji je ponižavao kralja. I najzad, kada je
videla da će dobro Domaje sigurno umreti ukoliko njen suprug ne bude zaustavljen, ona
raskinu sa njime i suprotstavi mu sopstvene moći.
Onda dođe do rata u Domaji. Mnogo koji su osetili ujed Kraljevog biča stadoše uz
Kraljicu. A mnogi koji su mrzeli smrt i voleli život takođe joj se pridružiše. Glavni među
njima beše Berek - najjači i najmudriji od svih Kraljičinih prvaka. Ali strah od Kralja
spustio se po Domaji i čitavi gradovi digoše se da se bore za njega, ubijajući da zaštite
sopstveno ropstvo.
Bitka se raširila preko cele Domaje i jedno vreme činilo se da bi Kraljica mogla
pobediti. Njeni junaci bili su silni, a nijedan nije bio moćniji od Bereka, za koga se
govorilo da je parnjak svakom Kralju. Ali dok je bitka besnela, jedna senka, sivi oblak sa
istoka, pade preko trupa. Kraljičini branioci bili su pogođeni u samo srce i snaga ih
napusti. Ali njeni neprijatelji nađoše moć ludila u senci. Zaboravili su na čovečnost -
sekli su i gazili, grizli, kidali, sakatili i napredovali sve dok navala sivila nije preplavila
junake, i Berekovi drugovi jedan po jedan predadoše se očaju i smrti. I tako je bitka
trajala sve dok Berek nije ostao poslednji preživeli među onima koji su mrzeli senku.
Ali on se borio i dalje, ne hajući za sopstvenu sudbinu i za brojnost neprijatelja, i duše
su padale mrtve pod njegovim mačem poput jesenjeg lišća na vetru. Najzad sam kralj,
ispunjen strahom i ludilom senke, izazva Bereka i oni se sukobiše. Moćno je udarao
Berek, ali je senka skretala njegov mač. I tako je bitka bila ujednačena sve dok jedan
udarac Kraljeve sekire ne zaseče Berekovu šaku. Onda Berekov mač pade na zemlju i on
se obazre - obazre se i vide senku, i sve hrabre drugove mrtve. Vrisnuo je silnim krikom
očajanja i, okrenuvši se, pobegao sa bojišta.
I tako je trčao, smrt ga je lovila, a sećanja na senku bila su na njemu. Tri dana je trčao
- bez prestanka, bez odmora - i tri dana su Kraljeve trupe bile iza njega poput ubilačke
zveri, dahćući za krvlju. Na izmaku snaga i na vrhuncu očajanja popeo se na Planinu
Groma. Uspevši se uz kamenitu padinu, bacio se na vrh ogromne stene i zaplakao: 'Avaj
za Zemlju. Zbačeni smo i nema prijatelja koji će nas iskupiti. Lepota će potpuno nestati iz
Domaje.'
Ali stena na kojoj je ležao odvrati: 'Postoji Prijatelj za srce koje ima mudrosti da ga
vidi.'
'Kamenje mi nije prijatelj', povika Berek. 'Vidiš, moji neprijatelji pljačkaju Domaju, a
nijedan drhtaj ne trza tlo ispod njihovih gnusnih nogu.'
'Možda je i tako', reče stena. 'Živi su koliko i ti i neophodno im je tlo na kom će
stajati. Pa ipak, postoji Prijatelj za tebe u Zemlji, ukoliko zavetuješ dušu njenom
ozdravljenju.'
Onda se Berek podiže na steni i pogleda neprijatelje koji su mu bili blizu. Zavetovao
se, zapečativši zavet krvlju osakaćene ruke. Zemlja odvrati grmljavinom; sa planinskih
visova dođoše ogromni ognjeni lavovi, proždirući sve na svome putu. Kralj i sve njegove
trupe bili su uništeni, a samo Berek ostade da stoji nad stihijom na steni sličnoj visokom
brodu na moru.
Kada je stihija prošla, Berek je odao počast ognjenim lavovima Planine Groma,
obećavši poštovanje, povezanost i službu za Zemlju kako od sebe, tako i od svih
pokolenja koje će doći za njim u Domaju. Noseći prvu zemnu moć, načinio je Žezlo
zakona od grane Jedinog Drveta i njom počeo isceljenje Domaje. U svoje vreme, Bereku
Troprstu dato je ime Srdomil i on postade poglavar-rodilac, prvi od drevnih poglavara.
Oni koji su sledili njegv put napredovali su u Domaji tokom dve hiljade godina."
Jedan dug trenutak vladala je tišina nad skupom kada je Atiaran završila. Onda svi
zajedno, kao da im je bilo tuklo jedinstvenim otkucajima, stanovnici Kamendola počeše
da se slivaju napred, pružajući ruke da je dodirnu i odaju počast. Raširila je ruke da zagrli
što veći broj prijatelja, a oni koje nije mogla da dosegne grlili su jedni druge, deleći
jedinstvo zajedničkog odziva.

7. LENA

Sam u noći - sam jer nije mogao da deli spontani poriv za grljenjem u Kamendolu -
Kovenant se najednom oseti kao da je u klopci, ugrožen. Pritisak tame stegao mu je
pluća; činilo se da ne može da dođe do dovoljno vazduha. Zahvatila ga je klaustrofobija
gubavca, gubavčev strah od gomile, od nepredvidljivog ponašanja. Berek! - frknuo je u
sebi pun zajedljivog nemira. Ti ljudi želeli su da bude junak. Uz kruti trzaj gađenja,
okrenuo se od skupa i zaputio pun jarosti između kuća kao da su mu stanovnici
Kamendola naneli smrtnu uvredu.
Berek! Grudi su mu se grčile na tu misao. Divlja magija! Bilo je to smešno. Zar ti ljudi
nisu znali da je gubavac? Ništa za njega nije bilo nemogućnije od te vrste junaštva koju
su pripisivali Bereku Troprstu.
Ali poglavar Kletnik je rekao: On želi da ti budeš moj konačni neprijatelj. Odabrao je
tebe da me uništi.
U silovitoj zbunjenosti, nazreo je kraj prema kome ga je staza njegovog sna možda
vodila; video je sebe neodoljivo uvučenog u sukob sa Opakim.
Bio je u klopci. Razume se da nije mogao da glumi junaka u nekom tamo sanjanom
ratu. Nije mogao toliko da se zaboravi; zaborav je predstavljao samoubistvo. Pa ipak, nije
mogao ni da utekne tom snu, a da ne prođe kroz njega, nije mogao da se vratiti u
stvarnost bez buđenja. Znao je šta će se desiti ukoliko stane i pokuša da ostane normalan.
Već i na ovako malom rastojanju od svetlosti skupa osetio je tamnu noć kako udara
prema njemu, kruži na širokim krilima po nebu nad njegovom glavom.
Zaustavio se uz trzaj, zateturao da bi se naslonio na zid, dohvatio čelo šakama.
Ne mogu - zadahta on. Sve njegove nade da bi ova Domaja mogla odagnati njegovu
nemoć, na neki način zalečiti njegovo bolno srce, raspala se u pepeo.
Ne mogu da nastavim.
Ne mogu da stanem.
Šta mi se dešava?
Iznenada začu korake koji su trčali ka njemu. Poskočio je, uspravio se i video Lenu
kako hita da mu se pridruži. Dok je prilazila, zamasi njenog kotlića sa oblučkom bacali su
ludačke senke po njenoj figuri. Posle još nekoliko dugih koraka, usporila je, a zatim se
zaustavila, držeći kotlić podignut tako da može jasno da ga vidi. "Tomase Kovenante",
upita oprezno. "Zar ti nije dobro?"
"Ne", obrecnuo se na nju. "Nije mi dobro. Ništa nije dobro, i nije bilo još od..." reči na
trenutak zastadoše u njegovom grlu, "od kako sam se razveo." Zajapureno ju je gledao,
izazivajući je da upita šta je to razvod.
Način na koji je držala svetlo ostavljao je najveći deo njenog lica u tami; nije mogao
da vidi kako je primila njegov izliv. Ali kao da ju je navodila neka unutrašnja
saosećajnost. Kada je progovorila, nije pogoršavala njegov bol grubim pitanjima ili
sažaljenjem. Blago je rekla: "Znam mesto gde možeš da budeš sam."
Oštro je klimnuo. Da! Osećao je da njegovi uznemireni živci samo što ne puknu. Grlo
mu je otežalo od nasilja. Nije želeo da bilo ko vidi šta mu se dešava.
Blago, Lena dodirnu njegovu ruku i povede ga od Kamendola prema reci. Pod
slabašnom svetlošću zvezda stigli su do obale Mithila, a zatim skrenuli nizvodno. Posle
pola milje, stigli su do starog kamenog mosta koji je blistao vlažnim, crnim odrazom, kao
da se upravo digao iz vode radi Kovenanta. Sugestivnost te misli natera ga da se zaustavi.
Video je prelaz kao neku vrstu praga; krize su vrebale u tamnim bregovima iza dalje
obale. Iznenada upita: "Kuda idemo?" Plašio se da ako pređe most neće biti u stanju da
raspozna sebe kada se bude vratio.
"Na drugu stranu", reče Lena. "Tamo možeš da budeš sam. Naši ljudi ne prelaze često
Mithil - govori se da zapadne planine nisu prijateljske, da je zlo Usudovog Pribega koji
leži iza njih iskrivilo njihov duh. Ali ja sam išla po čitavoj zapadnoj dolini, u potrazi za
kamenom za suru-pa-maerl slike, i nije me zadesilo nikakvo zlo. U blizini ima jedno
mesto gde te niko neće uznemiravati."
I pored sveg izgleda drevnosti, most je u Kovenantovim očima delovao nesigurno.
Spojevi bez maltera delovali su slabašno, na okupu samo usled mračnih, varljivih senki
zvezdane svetlosti. Kada je kročio na most, očekivao je da mu se noga oklizne, da
kamenje zadrhti. Ali lukovi su bili mirni. Na vrhu prelaza zastao je da se nagne na niski
bočni zid i spusti pogled u reku.
Voda je crno tekla pod njim, gunđala dugu molitvu zarad oproštaja u moru. A on je
gledao u nju kao da od nje traži hrabrost. Zar nije mogao naprosto da ne obraća pažnju na
stvari koje ga ugrožavaju, da zaboravi suprotstavljene nemogućnosti, ludilo svog položaja
- da se vrati u Kamendol i pretvara se sa zadovoljnom prepredenošću da je on Berek
Troprst, ponovo rođeni.
Nije mogao. Bio je gubavac; postojale su neke laži koje nije mogao izgovoriti.
Sa oštrim trzajem mučnine otkri da je udarao pesnicom o zid. Trgao je šake uvis,
pokušao da vidi da li se povredio, ali nejasne zvezde nisu mu pokazivale ništa.
Iskrivivši lice, okrenuo se i sišao za Lenom na zapadnu obalu Mithila.
Uskoro su stigli do cilja. Lena je neko vreme vodila Kovenanta pravo prema zapadu,
zatim uz strmi breg nadesno, pa niz iskrzani procep ponovo prema reci. Pažljivo su se
probijali neravnim tlom procepa kao da održavaju ravnotežu po probijenoj kobilici broda;
njen izlomljeni trup dizao se sa obe njihove strane, sužavao im vidokrug. Dva stabla
virila su sa strane poput katarki, a u blizini reke trup se spuštao prema pojasu glatkog
peska koji je nestajao prema ravnoj stenovitoj izbočini koja je virila prema reci. Mithil je
rogoborio oko te stene, kao da ga uznemiruje kratko sažimanje njegovih obala, a zvuk je
klizio procepom poput morskog vetra što zavija kroz nasukanu olupinu.
 Lena se zaustavi na peskovitom dnu. Kleknuvši, iskopala je plitku jamu u pesku i
ispraznila kotlić sa oblučkom u njega. Oganj-kamenovi davali su više svetla iz otvorene
jame, tako da se dno procepa osvetlilo žutilom, i Kovenant uskoro oseti mirnu toplinu
oblučka. Dodir sjaja kamenja činio ga je svesnim da je noć sveža, prikladna za sedenje
kraj vatre. Čučnuo je pored oblučka uz drhtaj sličan poslednjem slabašnom stresanju pred
neizbežni napad histerije.
Pošto je prosula oblučak u pesak, Lena pođe prema reci. Tamo gde je stajala na
ispustu, svetlo jedva da ju je dosezalo, a obličje joj je bilo tamno; ali Kovenant vide da joj
je lice okrenuto nebu.
Sledio je njen pogled uz crno pročelje planine i video da izlazi Mesec. Srebrni sjaj
bledeo je zvezde duž ruba stene, tamnio dolinu senkom; ali uskoro senka prođe procepom
i mesečina pade na reku, dajući joj izgled starog srebra. A kada se pun Mesec diže iza
planina, zahvatio je Lenu i bacio belu izmaglicu poput milovanja preko njene glave i
ramena. Stojeći mirno kraj reke, držala je glavu okrenutu prema Mesecu, a Kovenant ju
je gledao sa čudnovatom, mrgodnom ljubomorom, kao da se ustremila ka ponoru koji
pripada samo njemu.
Konačno, kada je mesečina prešla reku i došla do istočne doline, Lena spusti glavu i
vrati se krugu oblučka. Ne srećući Kovenantov pogled, upita blago: "Da odem?"
Dlanovi su svrbeli Kovenanta kao da želi da je lupi zbog samog predloga da možda
ostane. Ali istovremeno se plašio noći; nije želeo da se suoči sam sa njom. Nespretno se
digao na noge, napravio nekoliko koraka od nje. Mršteći se prema masivu procepa, borio
se da zvuči neutralno kada je pitao: "Šta hoćeš?"
Njen odgovor, kada je došao, bio je tih i siguran. "Želim da saznam više o tebi."
Zatreptao je, povio glavu kao da su ga kandže zahvatile iz vazduha. Onda se ponovo
naglo uspravio.
"Pitaj."
"Jesi li oženjen?"
Na to se silovito okrenuo, kao da mu je zabola nož u leđa. Pod vrelim nemirom
njegovih očiju i njegovih iskeženih zuba zastala je, oborila pogled i okrenula glavu.
Videvši njenu nesigurnost, osetio je da ga je njegovo lice ponovo izdalo. Nije želeo
režeće krivljenje svojih crta. Želeo je da se suzdrži, da se ne odaje na taj način - ne pred
njom. Pa ipak je ona otežavala njegovu nevolju više od svega drugog na šta je do sada
naišao. Upinjući se da uspostavi kontrolu nad sobom, zarežao je: "Da. Ne. Nije bitno.
Čemu pitanje?"
Pod njegovim užagrenim pogledom, Lena se spustila na pesak, sela na stopala pokraj
oblučka i stala da ga gleda iskosa, ispod obrva. Pošto ništa nije odmah uzvratila, on poče
da korača gore-dole po pojasu peska. Dok je hodao, okretao je i silovito trzao burmu.
Trenutak potom, Lena odgovori kao da je to nevažno: "Ima jedan čovek koji želi da
me venča. To je Triok, sin Tulerov. Iako nisam njegovih godina, zavetovao mi se, tako da
neću učiniti drugi izbor kada za to dođe vreme. Ali kada bih sada bila njegove starosti,
bila bih udata za njega. Oh, dobar je on čovek na svoj način - dobar stočar, hrabar u
odbrani svog stada. I viši je od većine. Ali ima previše čuda u svetu, previše moći koju
treba upoznati i lepote koju treba deliti sa drugima i stvarati - a ja još nisam videla
Ranihine. Ne bih mogla da se udam za stočara koji za ženu ne želi ništa više od jedne
suru-pa-maerl. Radije bih išla u Znanstvigor kao što je to učinila Atiaran, mati moja, i
ostala bih i ne bih pokleknula na kakve god probe da me stavi Znanstvo, sve dok ne
postanem poglavarka. Kažu da takve stvari mogu da se dese. Da li i ti misliš tako?"
Kovenant jedva da ju je čuo. U svom uzbuđenju koračao je peskom, razgnevljen i
sasečen neželjenim sećanjima na Džoanu. Pokraj njegove izgubljene ljubavi, Lena i
srebrna noć Domaje kao da su gubili na značaju. Praznina njegovog sna iznenada postade
vidljiva njegovom unutrašnjem pogledu, poput nezaklonjene divljine, novi obrt pustoši
gubavosti. Ovo nije bila stvarnost - bilo je to mučenje koje je nametnuo sebi u
podsvesnoj, nevoljnoj pobuni protiv bolesti i gubitka. Sebi samom je zaječao: da li
prokaženost ovo čini? Da li je odbačenost takav šok? Tako mu pakla! Ne želim to više.
Osećao je da je na samom rubu vrištanja. U naporu da uspostavi kontrolu nad sobom,
spustio se na pesak leđima okrenut Leni i obgrlio kolena koliko god je čvršće mogao. Ne
mareći za nemir u glasu, upitao je: "Kako se tvoj narod venčava?"
Gotovo nehajnim tonom ona reče: "To je prosta stvar, kada čovek i žena odaberu
jedno drugo. Pošto se dvoje sprijatelje, ukoliko žele da se uzmu to kažu Krugu staraca. A
starci čekaju da prođe jedno godišnje doba da bi se uverili da je prijateljstvo dvoje
sigurno, bez skrivene ljubomore ili lažnih obećanja koji bi ih skrenuli sa njihovog puta u
kasnijim godinama. Onda se Kamendol okupi u središtu, a stariji uzmu dvoje za ruke i
pitaju: 'Želite li da delite život, u radosti i tuzi, radu i odmoru, miru i borbi, da obnovite
Domaju?'
Dvoje odgovaraju: 'Život sa životom, biramo da podelimo blagoslove i službu
Domaji.'"
Jedan trenutak, njen zvezdani glas zastao je u dubokom poštovanju. Onda je nastavila:
"Kamendol poviče zajedno: 'Dobro je! Neka bude života, radosti i moći dok godine traju!'
Onda se dan provodi u veselju, a novi sadruzi uče ljude novim igrama, plesovima i
pesmama, tako da se sreća Kamendola obnavlja, a međusobne veze i sreća ne nestaju u
Domaji."
Nakratko je zastala pre nego što će produžiti: "Venčanje Atiaran, matere moje, sa
Trelom, ocem mojim, bilo je veliki dan. Starci koji nas podučavaju mnogo su puta
govorili o tome. Svaki dan tokom sezone provere, Trel se peo na planine, tragao
zaboravljenim putevima i izgubljenim pećinama, skrivenim gudurama i novostvorenim
procepima za orkrestom - dragocenom stenom sa mnogim moćima. Jer u to vreme bila je
suša na Južnim zaravnima i život Kamendola grcao je u gladi.
A onda, u veče pre venčanja, našao je blago - parče orkresta manje od pesnice. A u
vreme radosti, kada su izgovorene obredne reči, on i Atiaran, mati moja, spasli su
Kamendol. Dok je ona pevala duboku molitvu Zemlji - pesmu znanu u Znanstvigoru, ali
davno zaboravljenu među našim ljudima - on je uzeo orkrest u ruke u zdrobio ga snagom
prstiju. Kada se kamen raspao u prašinu, grmljavina odjeknu među planinama, iako nije
bilo oblaka, a jedna munja iskoči iz prašine u njegovoj ruci. Plavo nebo smesta je
pocrnelo od olujnih oblaka i kiša poče da pada. I tako je glad prekinuta, a Kamendolci su
se smešili danima što će doći kao ponovo rođeni."
Iako je stezao noge svom snagom, Kovenant nije mogao da ovlada vrtoglavim besom.
Džoana! Lenina priča učinila mu se kao podrugivanje njegovim bolovima i greškama.
Ne mogu...
Jedan trenutak, donja vilica zadrhta mu od napora da progovori. Onda je skočio na
noge i pohitao prema reci. Kada je prešao kratko rastojanje, pognuo se i dograbio kamen
iz peska. Skočivši na ispust, zavitlao je kamen prema vodi svom snagom.
 Ne mogu!...
Odgovorio mu je slabašni pljusak, ali zvuk namah zamre pod besciljnom tužbalicom
reke, a talasi su već bili minuli.
Najpre blago, Kovenant reče reci: "Dao sam Džoani čizme za jahanje kao venčani
poklon." A onda, divlje tresući pesnicama, povikao je: "Čizme za jahanje! Da li te moja
nemoć iznenađuje?"
Neviđena, ne razumevajući, Lena se diže i pođe prema Kovenantu, jedne ruke pružene
kao da želi da primiri nasilje zgrbljeno u njegovim leđima. Ali zastala je na nekoliko
koraka od njega, tražeći pravu stvar koju bi rekla. Trenutak potom, prošaptala je: "Šta se
desilo sa tvojom ženom?"
Kovenantova ramena se trgoše. Grubim glasom reče: "Nema je."
"Kako je umrla?"
"Ne ona - ja. Napustila me je. Razvela se. Ostavila. Kada mi je bila potrebna."
Zgrožena, Lena se pitala: "Zašto bi se takva stvar desila dok još ima života?"
"Nisam živ." Čula je kako se bes penje u njegov glas. "Ja sam gubavac. Nečist
prokažena. Gubavci su ružni i prljavi. I odvratni."
Njegove reči ispunile su je užasom i pobunom. "Kako to može biti?" Zaječala je. "Ti
nisi - odvratan. kakav je to svet kada sme sa tobom tako da postupa?"
Mišići mu poskočiše još više u ramenima, kao da su mu ruke stegnute na vratu nekog
demona-mučioca. "Stvaran. To je stvarnost. Činjenica. Ona vrsta stvari koja te ubija ako
ne poveruješ u nju." Sa gestom odbijanja prema reci, jeknuo je: "Ovo je mora."
Lena usplamte naglim besom. "Ne verujem u to. Može biti da je tvoj svet takav - ali
Domaja - ah, Domaja je stvarna."
Kovenantova leđa stegoše se i zastadoše i on reče sa neprirodnom mirnoćom:
"Pokušavaš li ti da me izludiš?"
Njegov zlokobni ton zgranuo ju je, prestravio. Jedan trenutak, njena hrabrost
posustade; osetila je da se reka i procep sklapaju oko nje poput čeljusti klopke. Onda se
Kovenant naglo okrete i udari bolni šamar preko njenog lica.
Od siline udarca zateturala se prema svetlu oblučka. Sledio ju je hitro, lica iskrivljenog
u divlje cerenje. Kada je povratila ravnotežu i bacila poslednji jasan, prestravljen pogled
na njega, bila je sigurna da namerava da je ubije. On te pomisli se ukočila. Stajala je
glupo i bespomoćno dok joj se približavao.
Kada je stigao do nje, dograbio je rukama prednji deo njene runike i rascepio tkaninu
poput gaze. Nije mogla da se pokrene. Jedan trenutak je piljio u nju, u njene visoke,
savršene dojke i kratke gaćice, sa mrgodnim trijumfom u očima, kao da je upravo
razotkrio neku podlu zaveru. Onda joj je dograbio rame levom rukom i rascepio gaćice
desnom, prisilivši je da legne dok ju je otkrivao.
Sada je želela da se odupre, ali udovi nisu hteli da joj se pokrenu; bila je bespomoćna
u svojoj patnji.
Trenutak kasnije svalio je teret svoje težine na njene grudi i slabine joj prostreli divlja,
bela vatra koja probi njeno ćutanje i natera je da vrisne. Ali čak i dok je vriskala znala je
da je za nju prekasno. Nešto što je njen narod smatrao darom bilo joj je oteto.
Ali Kovenant se nije osećao kao otimač. Vrhunac ga je preplavio kao da je upao u
Mithil tečnog besa. Gušeći se od strasti, gotovo se obeznanio. Onda se činilo kao da
vreme protiče kraj njega, a on je mirno ležao tokom trenutaka koji su, što se njega ticalo,
mogli biti i sati - sati tokom kojih se njegov svet mogao srušiti, jer niko nije obraćao
pažnju na njega.
Najzad se setio mekoće Leninog tela pod sobom, osetio slabe drhtaje njenog jecanja.
Sa naporom se podigao i stao na noge. Kada ju je pogledao u svetlosti oblučka, video je
krv na njenim slabinama. Naglo, glavu mu zahvati vrtoglavica, neravnoteža, kao da je
provirio preko ruba ponora. Okrenuo se i pohitao teturavim, nemirnim korakom prema
reci, prućio se po steni i povratio sadržinu utrobe u vodu. A Mithil obrisa bljuvotinu čisto
kao da se ništa nije desilo.
Ležao je nepokretno na steni dok ga je preplavljivala iscrpljenost prenapregnutih
živaca. Nije čuo da se Lena diže, kupi ostatke odeće, govori ili penje iz izlomljenog
procepa. Ništa nije čuo izuzev duge tužbalice reke - ništa nije video izuzev pepela
sagorele strasti - ništa nije osećao izuzev vlažnosti stene na svome obrazu, nalik na suze.

8. ZORA PORUKE

Tvrde kosti stene lagano izvedoše Tomasa Kovenanta iz snova o bliskim zagrljajima.
Izvesno vreme plutao je na sve jačim strujama zore - okružen asketskom, tek dovoljnom
posteljom kraj preispitujuće samoposvećenosti reke, uz sveže mirise dana, prolamajuće
kliktaje ptica koje su se otiskivale ka nebu. Dok mu se svest vraćala, osećao je da je u
miru, u skladu sa okolinom; čak mu se i nepopustljiva tvrdoća kamena činila pogodnim,
odgovarajućim delom čitavog jutra.
Njegova prva sećanja o prethodnoj noći bila su o orgazmu, silovitom, olakšavajućem
popuštanju i zadovoljstvu tako dragocenom da je bio spreman da da dušu u bescenje ne bi
li takve stvari pretvorio u deo svoga stvarnog života. Jedan dug trenutak radosti ponovo
je proživljavao taj osećaj. Onda se setio da je povredio Lenu da bi ga dobio.
Lena!
Preturio se, seo u zori. Sunce se još nije diglo iznad planina, ali se dovoljno svetla
odražavalo iz doline da vidi da je više nije bilo.
Ostavila je vatru da plamti u pesku uz procep podalje od njega. Uz trzaj digao se na
noge i stao da pretražuje pogledom procep i obe obale Mithila za nekim tragom nje - ili,
njegova mašta napravi skok, Kamendolaca u potrazi za osvetom. Srce mu je tuklo; sve te
ljude snažne poput stena neće zanimati njegova objašnjenja ili izvinjenja. Tragao je za
znacima potere poput begunca.
Ali zora je bila nedirnuta kao da uopšte ne sadrži ljude, zločine ili želje za
kažnjavanjem. Postepeno, Kovenantova panika se povuče. Posle poslednjeg obaziranja,
počeo je da se priprema za sve ono što ga čeka.
Znao je da smesta treba da pođe, da požuri duž reke prema srazmernoj bezbednosti
ravnice. Ali bio je gubavac i nije mogao tako lako da se poduhvati usamljenih putovanja.
Morao je da se organizuje.
Nije mislio o Leni; instinktivno je znao da ne sme sebi da dozvoli da misli o njoj.
Povredio je njeno poverenje, povredio poverenje Kamendola; to je bilo najbliže što je
smeo da priđe svom sinoćnjem besu. Bila je to prošlost, nepopravljiva - i nestvarna, kao i
sam san. Sa naporom od koga je uzdrhtao, odložio ju je iza sebe. Gotovo slučajno, na
Kevinovom Vidikovcu otkrio je odgovor na sva takva ludila: nastavi da ideš, ne ramišljaj
o tome, preživi. Taj odgovor je sada bio još neophodniji. Njegov "berekovski" strah od
prethodne večeri činio se prilično nevažan. Nalikovanje na legendarnog junaka bilo je
samo deo sna, a ne obavezujuća činjenica ili zahtev. I to je odložio za sobom. Odlučno je
na sebi obavio pažljivu proveru i VPE.
Kada je bio siguran da nema skrivenih povreda, niti opasnih ružičastih tačaka, otišao
je do kraja ispusta. I dalje se tresao. Bilo mu je potrebno više discipline, smirivanja; ruke
su mu se tresle kao da ne može da se smiri bez uobičajenog obreda brijanja. Ali perorez u
njegovom džepu nije valjao za brijanje. Trenutak potom, duboko je uzdahnuo, dograbio
rub stene i bacio se, skupa sa odećom, u vodu da se okupa.
Struja ga je zavodljivo povlačila, pozivala ga da otplovi pod plavim nebom u prolećni
dan. Ali voda je bila previše hladna; mogao je da podnese hladnoću tek toliko da na
trenutak zaroni i protrese se u struji. Onda se uspentrao na stenu i ustao, otresajući kapi sa
lica. Voda mu se sa kose neprekidno slivala u oči, na trenutak ga zaslepivši za činjenicu
da Atiaran stoji na pesku kraj oblučka. Posmatrala ga je ozbiljnim, čvrstim pogledom.
Kovenant se sledi, dok je sa njega curilo, kao da je uhvaćen usred kakvog prekršaja.
Jedan trenutak, on i Atiaran odmeravali su jedno drugo preko peska i stene. Kada je
počela da govori, on se sav skupi iznutra, očekujući da ona počne da ga grdi, kune, baca
kletve. Ali samo je rekla: "Dođi do oblučka. Moraš se osušiti."
Iznenađeno je ispitivao njen ton svom mogućom napetošću sopstvenih čula, ali nije
mogao da čuje ništa izuzev odlučnosti i tihe tuge. Iznenada je pogodio da ona ne zna šta
se desilo sa njenom kćerkom.
Duboko dišući da bi upravljao naporom svoga srca, on priđe i sklupča se kraj oblučka.
Um mu je hitao za neverovatnim nagađanjima, ne bi li objasnio Atiaranino držanje; ali
lice je držao uz toplinu i ostajao je ćutljiv, nadajući se da će ona reći nešto na osnovu
čega bi znao kako stoje stvari sa njom.
Ona promrmlja skoro istog trenutka: "Znala sam gde ću te naći. Pre nego što sam se
vratila sa razgovora sa Krugom staraca, Lena je rekla Trelu da si ovde."
Zastala je, a Kovenant prisili sebe da upita: "Da li ju je video?"
Znao je da je to sumnjivo pitanje. Ali Atiaran odgovori prosto: "Ne. Otišla je da
provede noć sa prijateljicom. Samo je doviknula poruku dok je prolazila kraj naše kuće."
Onda je tokom nekoliko dugih trenutaka Kovenant sedeo nepokretno i bez glasa,
zapanjen značenjem onoga što je Lena učinila. Samo je doviknula! Najpre su njegovim
mozgom prolazile misli olakšanja. Bio je bezbedan - to jest, bar privremeno. Lena mu je
ćutanjem omogućila dragoceno vreme. Jasno, ljudi iz te Domaje bili su spremni da se
žrtvuju...
Posle drugog trenutka, shvatio je da se nije žrtvovala za njega. Nije mogao da zamisli
da se brinula za njegovu ličnu bezbednost. Ne, odabrala je da ga zaštiti zato što je
berekovska figura, nosilac poruke poglavarima. Nije želela da mu cilj omete osveta
Kamendola. To je bio njen doprinos odbrani Domaje od poglavara Kletnika, Sivog
Krvnika.
Bio je to junački doprinos. I pored svoje discipline, straha, on razabra nasilje koje je
Lena učinila prema sebi zarad njegove poruke. Činilo mu se da je vidi zgrčenu, nagu, iza
stene u podnožju planine tokom čitave turobne noći, kako se prvi put u svom mladom
životu kloni raširenih ruku svoje zajednice - noseći bol i stid povređenog tela, sama da joj
ne bi zahtevali odgovor, zbog njega. Neželjeno sećanje na krv po njenim slabinama poče
da se komeša u njemu.
Ramena mu se stegoše da bi prigušio tu misao. Kroz stegnute zube, dahnuo je sebi,
moram da stignem pred Veće.
 Kada se primirio, mrgodno je pitao: "Šta su starci rekli?"
"Malo su toga mogli da kažu", odvrati žena ravnim glasom. "Rekla sam im šta znam o
tebi - i o opasnosti po Domaju. Složili su se da te moram odvesti do Poglavarevog
Konaka. Zarad toga sam sada došla do tebe. Vidiš..." pokazala je dva zavežljaja kraj
nogu, "...ja sam spremna. Trel, moj suprug, dao mi je blagoslov. Boli me što moram poći,
a da ne prenesem ljubav Leni, kćeri svojoj, ali prilike su hitne. Nisi mi rekao čitavu
poruku, ali osećam da je počev od ovoga dana svako oklevanje rizično. Starci će
razmišljati o odbrani Zaravni. Mi moramo poći."
Kovenant srete njen pogled i ovoga puta shvati tužnu odlučnost u njima. Plašila se i
nije verovala da će uspeti da se vrati porodici. Iznenada oseti sažaljenje prema njoj. Ne
shvatajući u potpunosti ono što govori, pokuša da je primiri: "Stvari nisu tako rđave kao
što su mogle biti. Jedan jamnik našao je žezlo zakona, a koliko sam shvatio ne zna kako
da ga upotrebi. Poglavari treba nekako da mu ga otmu."
Ali njegov pokušaj predstavljao je promašaj. Atiaran se ukočila i rekla: "Onda život
Domaje zavisi od naše brzine. Avaj što ne možemo dobiti pomoć Ranihina. Ali Ranjana
se malo tiču dešavanja u Domaji, a nijednog Ranihina niko nije jahao izuzev poglavara i
krvne garde još od samog početka vremena. Moramo peške, Tomase Kovenante, a
Veselkamen je trista milja daleko. Da li ti je odeća suva? Moramo poći."
Kovenant je bio spreman; morao je da se ukloni sa tog mesta. Digao se na noge i
rekao: "Odlično. Pođimo."
Međutim, pogled koji mu je Atiaran uputila dok je ustajao sadržavao je nešto
nerešeno. Tihim glasom, kao da želi da se ponizi, rekla je: "Imaš li poverenja u mene kao
vodiča, Tomase Kovenante? Ne znaš me. Ja sam pretrpela neuspeh u Znanstvigoru."
Njen ton nije nagoveštavao tu nepouzdanost, već da on ima pravo da joj sudi. Ali on
nije bio u položaju da sudi bilo kome. "Verujem ti", zareža on. "Zašto ne? Sama si
rekla..." Zastao je, zatim se prisilio da nastavi. "Sama si rekla da sam došao da spasem
Domaju ili da joj donesem prokletstvo."
"Istina", uzvrati ona jednostavno. "Ali nemaš zadah služinčadi Sivog Krvnika. Srce mi
govori da je sudbina Domaje da ti pokloni poverenje, za dobro ili zlo."
"Onda pođimo." Uzeo je zavežljaj koji je Atiaran digla prema njemu i uvukao ramena
u njegove vezove. Ali pre nego što je stavila sopstveni zavežljaj na sebe, klekla je kraj
oblučka u pesku. Prešavši rukom preko vatrenog kamenja, počela je tiho da pevuši - blagi
napev koji je zvučao jadno u njenim ustima, kao da je nesviknuta na njega - i pod njenim
talasavim pokretima žuto svetlo nestade. Za trenutak kamenje se svede na bledo sivilo
šljunka, kao da ga je uspavala, a toplina mu se rasu. Kada se ohladilo, prikupila ga je u
kotlić, pokrila i smestila u zavežljaj.
Prizor podseti Kovenanta na sve stvari koje nije znao o svome snu. Kada se Atiaran
digla na noge, on reče: "Postoji samo jedna stvar koja mi je potrebna. Želim da mi pričaš
- da mi pričaš sve o Znanstvigoru, poglavarima i svemu što bi me moglo zanimati." Onda
je, zbog toga što nije mogao da joj pruži razlog za svoje zanimanje, bedno dovršio: "Tako
će nam brže proći vreme."
Sa ispitivačkim pogledom u očima, ona smesti zavežljaj na ramena. "Čudan si ti,
Tomase Kovenante. Mislim da si previše željan obaveštenja o mom neznanju. Ali ono što
znam ispričaću ti - iako, da nije tvoje odore i načina govora, nikada ne bih poverovala da
si potpuni stranac u Domaji. A sada dođi. Duž našeg puta jutros ima blagovnjača u obilju.
Služiće nam umesto doručka. Hranu koju nosimo moramo zadržati zarad neprilika koje
nas mogu zadesiti putem."
Kovenant klimnu i pođe za njom kada je počela da se uspinje iz procepa. Osetio je
olakšanje što se ponovo kreće i što brzo odmiču. Uskoro su sišli do reke i približili se
mostu.
Atiaran krupnim koracima izbi pravo ka mostu, ali kada je dospela na vrh luka zastala
je. Trenutak pošto joj se Kovenant pridružio, ona pokaza na sever duž Mithila, prema
dalekim ravnicama. "Reći ću ti otvoreno, Tomase Kovenante", primeti ona, "ne
nameravam da idem pravo prema Poglavarevom Konaku. Konak je severozapadno od nas
na tri stotine milja, tamo dokle pogled seže preko Središnjih Zaravni Domaje. U tom
pravcu, po kamendolovima i drvogradima žive mnogi narodi i može se dogoditi da
pronađemo i puteve i pomoć koji bi nas odveli na mesto gde moramo stići. Ali ne
možemo se nadati konjima. Oni su retki u Domaji i malobrojni su ljudi izuzev onih u
Veselkamenu koji znaju za njih.
Srce mi kaže da bismo mogli uštedeti vreme ako putujemo prema severu, preko
Mithila, dok ne zaokrene ka istoku i tako sve do zemlje Andelejna, čiji su prelepi bregovi
cvet sve krasote na Zemlji. Tamo ćemo stići do reke Opčarnice i može se desiti da
pronađemo čamac koji bi nas preneo preko te slatke struje, zapadno od Trotgarda, tamo
gde se obećanja poglavarska ispunjavaju, sve do veličajnog Veselkamena samog,
Poglavarevog Konaka. Svi su putnici blagosloveni strujama Opčarnice i naše putovanje
će se svršiti ranije ako nađemo nekog ko će nas prevesti. Ali moramo proći na pedeset
milja od Planine Groma - Gravin Trendora." Kada je izgovorila drevno ime, kao da je
drhtaj prožeo njen glas. "Žezlo zakona nađeno je tamo i nigde više, i ja ne želim da
priđem bliže pogrešnom nosiocu takve moći čak ni koliko iznosi rastojanje do
Andelejna."
Zastala je na trenutak, uz oklevanje, a zatim nastavila: "Biće bezgranične tuge ako
hudi jamnik zadobije prsten koji nosiš - zli su brzi da razulare sile poput divlje magije.
Plašim se da pragrdani još žive pod Planinom Groma. To su stvorenja vešta u znanstvu i
belo zlato nije im nedokučivo.
Ali vreme nas pritiska hitnjom i moramo ga uštedeti gde možemo. A postoji i drugi
razlog za prolazak Andelejnom u ovo doba godine - ukoliko požurimo. Ali ne bih da
govorim o tome. Videćeš i radovati se, ukoliko nas zlo ne zadesi na našem putu."
Prikovala je oči za Kovenanta, okrenula svu njihovu unutarnju snagu na njega, tako da
mu se učini, kao i prethodne večeri, da traga za njegovim slabostima. Uplašio se da će mu
na licu otkriti noćašnje nedelo, pa je morao da se prisili da izdrži njen pogled, sve dok
nije rekla: "Sada mi reci, Tomase Kovenante. Hoćeš li ići kuda te povedem?"
Istovremeno se osećajući postiđeno i olakšano, odgovorio je: "Učinimo to. Ja sam
spreman."
"To je dobro." Klimnula je i ponovo krenula prema istočnoj obali. Ali Kovenant je
proveo jedan trenutak pogleda spuštenog prema reci. Njena blaga žalopojka kao da je bila
puna odjeka, a ovi kao da su ječali na njega uzvišenom ironijom: Da li te moja nemoć
iznenađuje? Oblak briga zamrači mu lice, ali on se pribra, protrlja prsten i dugim
koracima pođe za Atiaran, ostavljajući Mithil da teče sopstvenim putem kao struja
zaborava na granici smrti.
Dok se sunce pelo iznad istočnih planina, Atiaran i Kovenant išli su prema severu,
nizvodno kraj reke prema otvorenim ravnicama. Napre su putovali ćutke. Kovenant je bio
zauzet kratkim pohodima u bregove sa desne strane, prikupljajući alianthe. Njihov blagi
ukus breskve bio mu je oštro prijatan kao i ranije; prefinjena esencija soka pretvarala je
glad i ukus u uzbudljive osećaje. Uzdržavao se da ne pobere sve bobice sa nekog žbuna -
često je morao da skrene podalje od Atiaraninog strogo pravolinijskog puta da bi prikupio
dovoljno hrane da se zasiti - a semenke je verno razbacivao, kao što ga je Lena naučila.
Onda je morao da kaska da bi stigao Atiaran. Na taj način, prešli su gotovo milju, a kada
se nahranio, dolina je postala primetno šira. Napravio je poslednji izlet - ovaj put do reke
da se napije - a onda je požurio da zauzme položaj kraj Atiaran.
Nešto u njenim crtama kao da je tražilo od njega da ne postavlja pitanja, i zato je
ućutkivao sebe vežbama preživljavanja. Onda se trudio da ponovo dostigne mehanički,
satni korak koji ga je odneo tako daleko od farme Utočište. Atiaran je izgledala pomirena
sa pešačenjem od tri stotine milja, ali on nije. Osećao je da će mu biti potrebne sve
veštine gubavca da hoda makar i jedan dan, a da se ne povredi. Ritmom koraka borio se
protiv neuravnoteženosti situacije.
Znao je da će konačno morati da objasni Atiaran posebnost opasnosti po sebe. Mogla
bi mu zatrebati njena pomoć, ili bar razumevanje. Ali ne još - ne još. Nije imao dovoljno
kontrole.
No, posle izvesnog vremena, ona promeni smer i poče da zavija od reke ka
severoistočnom pobrežju. Tako blizu planina, brda su bila strma i vijugava, a ona kao da
nije išla nikakvom stazom. Iza nje, Kovenant se pentrao i teturao stenovitim, iskrivljenim
padinama, iako je prirodni položaj zemljišta neprekidno pokušavao da ih skrene prema
zapadu. Vrat poče da ga boli od težine zavežljaja, a pod lopaticama na leđama osećao je
drhtaje koji su nagoveštavali grčeve. Uskoro je teško dahtao i gunđao zbog Atiaraninog
budalastog odabira pravca.
Sredinom prepodneva, zastala je da bi se odmorili na silaznoj padini visokog brega.
Ostala je da stoji, ali Kovenantovi mišići tresli su se od napora i on se sruči na tlo kraj
nje, teško dišući. Kada se malo povratio, zadahtao je: "Zašto nismo pošli okolo, severno
pokraj ovih bregova, pa onda prema istoku? Da prištedimo sebi sve ovo pentranje gore-
dole?"
"Dva razloga", reče ona. "Pred nama je dug prolaz prema severu kroz ove bregove -
lak za hodanje, tako da ćemo uštedeti vreme. A osim toga..." Zastala je dok se obazirala,
"... mogli bismo da se otarasimo nečega. Otkako smo prešli most, u meni je strah da nas
slede."
"Slede?" Kovenant se trže. "Ko?"
"Ne znam. Moglo bi biti da su uhode Sivog Krvnika već oko nas. Priča se da njegove
najviše sluge, njegovi Besomuci, ne mogu umreti dok on živi. Nemaju sopstvenih tela, a
njihovi duhovi lutaju sve dok ne nađu ljudsko biće kojim mogu ovladati. Zato se
pojavljuju u liku ljudskom ili životinjskom, kako već prilika dopusti, i more život po
Domaji. Ali ja se nadam da nas neće slediti kroz ove bregove. Jesi li se odmorio?
Moramo ići."
Pošto je podesila haljinu pod vezovima zavežljaja, ponovo je krenula niz padinu.
Trenutak kasnije, Kovenant stenjući pođe za njom.
Tokom ostatka prepodneva, morao je da sili sebe da izdrži pred licem iscrpljenosti.
Noge su mu obamrele od napora, a težina na leđima kao da mu je sputavala disanje, tako
da je dahtao kao da se guši. Nije imao snage za takav napor; nespretno se njihao i teturao
gore-dole po bregovima. Često su ga samo čizme i čvrste pantalone spasavale od
povreda. Ali Atiaran se glatko kretala pred njim; jedva da je uopšte pravila nepotrebne
pokrete ili pogrešne korake, a pogled na nju vukao ga je napred.
No, konačno se spustila u dugačku guduru koja je išla prema severu dokle god je
pogled dopirao, poput useka u bregovima. Mali potok tekao je središtem prolaza i oni se
zaustaviše kraj njega da piju, umiju se i otpočinu. Ovog puta oboje su skinuli zavežljaje
sa leđa i bacili ih na tlo. Duboko brekćući, Kovenant se prućio na leđa zatvorenih očiju.
Neko vreme jednostavno se odmarao, osluškivao sopstveno grubo disanje sve dok se
ovo nije ublažilo i dok kroz njega nije mogao da čuje tiho zviždukanje vetra. Onda je
otvorio oči da bi u sebe upio okolinu.
Zatekao je sebe kako gleda prema Kevinovom Vidikovcu, tamo na visini od četiri
hiljade stopa.
Vidik je bio neočekivan; digao se u sedeći položaj kao da želi da pogleda pažljivije.
Vidikovac je bio nešto prema severoistoku od njega i izdizao se prema nebu sa litice
poput optužujućeg prsta. Sa tog rastojanja, kamen je delovao crno i zlokobno i činilo se
kao da visi nad prolazom kojim će on i Atiaran hodati. Podsetio ga je na Opakog i tamu.
"Da", reče Atiaran, "to je Kevinov Vidikovac. Tamo je stajao Kevin Zemljogub,
vrhovni poglavar i nosioc Žezla, naslednik Bereka Troprsta, u poslednjoj bitki protiv
Sivog Krvnika. Kažu da je tamo dokučio poraz i ludi bol. U tami koja je obujmila
njegovo srce, on - najmoćniji prvak svih doba u Domaji - čak i on, vrhovni poglavar
Kevin, zakleti Zemljorod, doneo je Opustošenje, kraj svih stvari u Domaji tokom mnogih
pokolenja. Nije dobro znamenje što si bio tamo."
Dok je govorila, Kovenant se okrenuo prema njoj i otkri da ona ne gleda u visinu
prema steni, već u sebe, kao da premišlja kako bi se ona ponela na Kevinovom mestu.
Onda se naglo pribrala i ustala. "Ali tome nema pomoći", reče ona. "Naš put leži pod
senkom Vidikovca tokom mnogo milja. A sada moramo da požurimo." Kada je Kovenant
zaječao, naredila je: "Hajde. Ne smemo ići sporo, jer možemo na kraju zakasniti. Put nam
je sada lakši. A ako će to pomoći tvojim koracima, pričaću ti o Domaji."
Posegavši za zavežljajem, Kovenant upita: "Da li nas i dalje slede?"
"Ne znam. Niti sam čula, niti videla ikakav znak. Ali srce mi ne da mira. Osećam
nešto loše na našem putu ovoga dana."
Kovenant navuče zavežljaj i kriveći lice zatetura se u uspravan položaj. I njemu srce
nije davalo mira, iz nekih vlastitih razloga. Ovde pod Kevinovim Vidikovcem hujanje
vetra zvučalo je poput lepeta dalekih lešinarskih krila. Namestivši vezove zavežljaja na
bolna ramena, on se povi pod težinom i pođe sa Atiaran dnom prolaza.
Najvećim delom usek je bio prav i glatke površine, iako nigde nije bio širi od petnaest
stopa. Ipak, pokraj uskog potoka bilo je prostora da Atiaran i Kovenant koračaju uporedo.
Dok su putovali, zastajući pored svake retke alianthe da uberu i pojedu koju bobicu,
Atiaran je popunjavala neke od širokih praznina u Kovenantovom poznavanju Domaje.
"Teško je umeti pričati o tome", poče ona. "Sve je deo svega i svako pitanje na koje
mogu da odgovorim diže tri nova na koja ne mogu. Moje znanje ograničeno je na ono što
svi brzo nauče u prvim godinama na Znanstvigoru. Ali reći ću ti ono što mogu.
Sin Bereka Srdomila bio je Damelon Džinoljub, a njegov sin je Lorik Zloupokojitelj,
koji je obuzdao opakost Demonije i učinio je nemoćnom." Dok je govorila, glas joj je
prešao u kadencu koja podseti Kovenanta na njeno pevanje. Nije nabrajala suve
činjenice; pripovedala je priču koja je bila od jedinstvenog značaja za nju, za Domaju. "A
Kevin, koga nazivamo Zemljogubom više iz sažaljenja nego iz prezira prema njegovom
očajanju, beše sin Lorika i vrhovni poglavar namesto njega kada se Žezlo nasleđivalo.
Tokom hiljadu godina, Kevin stajaše na čelu Saveta i proširi zemljorodstvo poglavara
dalje od svega dotad znanog u Domaji, zbog čega beše silno poštovan.
U ranim godinama, bio je mudar koliko i moćan i učen. Kada vide prve nagoveštaje da
drevna senka živi, zagledao se daleko u mogućnosti koje nosi budućnost i ono što je
ugledao pruži mu razloga za strah. Zato on prikupi sve znanstvo u Sedam krugova:

Sedam krugova znanstva drevnog

Zaštite Domaje, njen zid i vrata...

i sakri ga, tako da njegovo znanje ne nestane iz Domaje čak i ako on i drevni poglavari
padnu.
Mnogo, mnogo dugih godina Domaja je i dalje živela u miru. Ali tokom tog vremena
Sivi Krvnik podiže se prerušen u prijatelja. Na neki način, oči Kevinove behu zaslepljene
i on prihvati svoga neprijatelja kao prijatelja i poglavara. I iz tog razloga, poglavari i sva
dela njihova nestadoše sa Zemlje.
Ali kada izdajstvo Kevina donese poraz i uništenje i dok je Domaja ležala pod kobi
tokom mnogih pokolenja i počela da se zaceljuje, ona pozva ljude koji su živeli krijući se
u Pustarama i Visovima Severnika. Lagano, oni se vratiše. Kako su godine prolazile i
kuće i naselja postajali sigurni, ljudi počeše da putuju, da istražuju Domaju u potrazi za
poluzaboravljenim predanjima. I kada konačno hrabrošću svojom nadvladaše Šume
Džinovske, oni stigoše u staru zemlju Primorsku i otkriše da su Džinovi, Kamenbraća
naroda Domaje, preživeli obred obesvećenja.
Mnoge pesme, stare i nove, hvale vernost Džinova - sa valjanim razlogom. Kada
Džinovi saznaše da su se ljudi vratili u Domaju, oni se dadoše na velike pute, idući preko
čitave Domaje do svakog novog Kamendola i Drvograda, podučavajući ljude priči o
Kevinovom porazu i obnavljajući staro Kamenbratstvo. A onda, uzevši sa sobom ljude
koji odabraše da pođu, Džinovi završiše putovanje u Veselkamenu, bezvremenom gradu-
zamku koji isklesaše u steni planine za vrhovnog poglavara Damelona, kao jemstvo veze
među njima.
U Veselkamenu, Džinovi dadoše poklon okupljenom narodu. Razotkriše Prvi krug,
osnovnu zalihu početaka Kevinovog znanstva, jer on ga je poverio Džinovima pre
poslednje bitke. A ljudi prihvatiše Krug i posvetiše mu se, zaklevši se zemljorodstvu i
odanosti Moći i lepoti Domaje.
Još jednoj stvari su se zavetovali - miru, ravnoteži sa sobom samim koja će zaštititi
Domaju od razarajućih osećanja kao što su ona koja izludeše Kevina. Jer bilo je jasno
svima okupljenima da je moć užasna stvar i da znanje o moći pomućuje sagledavanje
mudrosti. Kada zadobiše Prvi krug, uplašiše se novog Obesvećenja. Zbog toga se
zavetovaše da će ovladati Znanstvom tako da bi mogli isceliti Domaju - i da će ovladati
sobom, tako da ne zapadnu u bes i očajanje koje učini Kevina najgorim dušmaninom sebe
samoga.
Ti zaveti behu preneseni svim ljudima Domaje, i svi se ljudi zakleše. Onda je
nekolicina odabranih u Veselkamenu za veliko delo odnela Prvi krug do Kuraš Plenetora,
Prugan Kamena, gde je naneta najveća šteta od poslednje bitke. Nazvaše zemlju
Trotgard, čuvar zaveta, kao jemstvo njihovog obećanja o isceljenju, i osnovaše
Znanstvigor - mesto učenja gde su želeli da ponovo ovladaju znanjem i moćima drevnih
poglavara i da se posvete zavetu mira."
Atiaran zamuknu; i ona i Kovenant hodali su prolazom u tišini obojenoj šaptajima
potoka i povremenim dozivanjem ptica. Otkrio je da mu je njena priča zaista pomagala da
održi ritam koraka. Nekako je zbog nje zaboravljao na sebe, zaboravljao na oštri bol u
ramenima i nogama. A njen glas kao da mu je ulivao snagu; priča joj je bila poput
obećanja da nikakvo iscrpljivanje u korist Domaje neće biti zaludno.
Posle izvesnog vremena zatražio je da nastavi. "Možeš li da mi pričaš o
Znanstvigoru?"
Oštra silina njenog odgovora iznenadila ga je. "Da li me podsećaš na to da sam od
svih ljudi najmanje vredna da govorim o takvim stvarima? Ti, Tomase Kovenante,
Neverniče i nosioče belog zlata - da li me ti prekorevaš?"
Mogao je samo glupo da pilji u nju, nesposoban da sagleda godine borbe koje su
ispunjavale njene duboke oči.
"Nije mi potrebnio tvoje podsećanje."
Ali trenutak kasnije ponovo se okrenula napred, licem prema severu. "Sada mi zaista
zameraš", reče ona. "Previše me boli što čitav svet zna ono što sama toliko dobro znam.
Poput grešne žene, ne uspevam da poverujem u nevinost drugih. Molim te, oprosti mi -
zaslužuješ bolji odnos od ovoga."
Pre nego što je mogao da odgovori, krenula je dalje. "Na ovaj način opisujem
Znanstvigor. On se diže u Trotgardu, u Dolini dve reke, i zajednica je za učenje i
proučavanje. Do tog mesta idu svi oni koji to žele i tamo se posvećuju zemljorodstvu i
Znanstvu drevnih poglavara.
To Znanstvo duboka je stvar, kojom još nije ovladano i pored godina i napora
uloženih u to. Najglavniji problem je prevođenje, jer jezik drevnih poglavara nije poput
našeg i reči koje su proste na jednom mestu teške su na drugom. A posle prevođenja,
Znanstvo se mora razjasniti, a potom se mora naučiti veština njegovog korišćenja. Kada
sam...", nakratko je zastala, "...kada sam učila tamo, Znanstvozornici koji su me
podučavali rekoše mi da čitav Znanstvigor nije još prošao ni površinu Kevinovog
moćnog znanja. A to znanje samo je sedmina čitavog, prvi Krug od sedam."
Kovenant začu nesvesnu jeku Kletnikovog prezira u njenim rečima i to ga natera da
sluša još pažljivije.
"Najlakše za prevođenje", nastavi ona, "beše Ratno znanstvo, nauk borbe i odbrane.
Ali tu je neophodno mnogo veštine. Zbog toga se jedan deo Znanstvigora bavi isključivo
onima koji slede Mač i pridružuju se Ratovniji Poglavarevog Konaka. Ali nije bilo ratova
u naše vreme i tokom mojih godina u Znanstvigoru Ratovnija je brojala jedva dve hiljade
muškaraca i žena.
Zbog toga je glavni zadatak Znanstvigora podučavanje i proučavanje jezika i znanja
Zemne moći. Najpre nove slušaoce podučavaju istoriji Domaje, molitvama, pesmama i
predanjima - svemu što je znano o drevnim poglavarima i njihovoj borbi protiv Sivog
Krvnika. Oni koji time ovladaju postaju znanstvozornici. Oni podučavaju druge ili
tragaju za novim znanjem i moći u Prvom krugu. Cena takvog ovladavanja visoka je -
takvu čistotu, odlučnost, dubinu i hrabrost zahteva Kevinovo Znanstvo da ima onih",
rekla je kao da je rešena da ne štedi sopstvena osećanja, "koji ne mogu da odgovore tom
zadatku. Ja sam otpala kada mi je srce uzdrhtalo od onoga što sam naučila - kada su me
Znanstvozornici naveli da pogledam, samo malim delom, u Opačiju Sivog Krvnika. To
nisam mogla podneti i zato sam raskinula zavet i vratila se u Kamendol Mithil da ono
malo što sam saznala iskoristim za svoj narod. A sada, kada sam toliko zaboravila, došla
je moja kušnja."
Duboko je uzdahnula, kao da ju je bolelo to što mora da razmišlja o sopstvenoj
sudbini. "Ali to nije važno. U Znanstvigoru, oni koji slede i ovladavaju i Mačem i
Žezlom, koji zadobiju mesto u Ratovniji među Znanstvozornicima i oni koji se ne okrenu
da bi sledili snove u izdvojenosti, kao što to čine Neomeđeni - ta hrabra srca stiču naziv
poglavara i oni se pridružuju Veću koje vodi zaceljenje i zaštitu Domaje. Između sebe,
oni odabiraju vrhovnog poglavara, da dela za sve kao što to Znanstvo zahteva:

I jednog vrhovnog poglavara da zakon nosi

Da čuva neokaljanu suštinu zemne moći.

Za mog boravka u Znanstvigoru, vrhovni poglavar beše Variol, družbenik Tamarantin,

sin Pentilov. Ali bio je star, čak i za poglavara, a poglavari žive duže od drugih ljudi - a
naši Kamendolci nisu imali vesti iz Veselkamena ili Znanstvigora mnogo godina. Ne
znam ko sada vodi Veće."
Ne razmišljajući, Kovenant reče: "Prothal, sin Dvilijanov."
"Ah!" uzviknu Atiaran. "On me poznaje. Kao Znanstvozornik podučavao me je prvim
molitvama. Sećaće se da nisam uspela i neće imati poverenja u moje poslanstvo."
Zavrtela je glavom u bolu. Onda, posle jednog trenutka razmišljanja, dodala je: "A ti si to
znao. Sve znaš. Zbog čega želiš da me postidiš usled nepotpunosti mog znanja? To nije
dobro."
"Vatru mu paklenu!" zareža Kovenant. Njena zamerka iznenada ga je razgnevila. "Svi
u čitavoj ovoj stvari, ti i..." ali nije mogao da se prisili da izgovori Lenino ime, "... i svi
ostali neprekidno me optužujete da sam neka vrsta prikrivenog stručnjaka. Kažem ti,
pojma nemam ni o jednoj prokletoj stvari u vezi sa svim ovim sve dok mi neko ne
objasni. Nisam ja vaš vražiji Berek."
Atiaran ga sumnjičavo pogleda - plod duge, oštre sumnje prema sebi samoj - i on u
znak odgovora oseti poriv da se na neki način dokaže. Zastao je, uspravio se nasuprot
težini svoga zavežljaja. "Ovo je poruka poglavara Kletnika Opakog: 'Reći ćeš Veću
Poglavara i Vrhovnom Poglavaru Prothalu, sinu Dvilijanovom, da je raspon njihovih
dana u Domaji najviše još sedam puta po sedam godina, počev od vremena sadašnjeg. Pre
no što ti dani budu odbrojani, ja ću upravljati životom i smrću.'"
Naglo se zaustavio. Njegove reči kao da su lepetale prolazom poput gavrana i on oseti
vreli stid gubavca u obrazima, kao da je ukaljao čitav dan. Na trenutak okruživala ga je
potpuna tišina - ptice su zaćutale kao da su gromom skinute sa neba, a potok kao da nije
imao nijednog pokreta. U podnevnoj vrelini, njegova put bila je klizava od znoja.
Tokom tog trenutka, Atiaran je zgroženo piljila u njega. Onda je vrisnula:
"Melenkurion abatha! Ne izgovaraj to sve dok ne moraš! Ne mogu nas zaštititi od takvih
zala."
Tišina uzdrhta, prođe; potok ponovo poče da čavrlja, a ptica prolete u visini. Kovenant
obrisa čelo nemirnom rukom. "Onda prekini da se odnosiš prema meni kao da sam nešto
što nisam."
"Kako mogu?" odvrati ona teško. "Zatvoren si za mene, Tomase Kovenante. Ne mogu
te videti."
 Upotrebila je reč videti kao da misli na nešto što nije shvatala. "Kako to misliš, ne
možeš me videti?" upita on oporo. "Stojim pravo ispred tebe."
"Zatvoren si za mene", ponovila je. "Ne znam da li je u tebi sadržano dobro ili zlo."
Nesigurno je zatreptao prema njoj, a onda shvatio da mu je nesvesno dala priliku da
joj ispriča o sopstvenoj gubavosti. Prihvatio se prilike: sada je bio dovoljno besan da
obavi taj posao. "Zlo, razume se. Ja sam gubavac."
Na to Atiaran zaječa kao da joj je upravo priznao zločin. "Onda avaj za Domaju, jer ti
imaš divlju magiju i možeš nas sve raščiniti."
"Hoćeš li da prekineš s time?" Digao je levu pesnicu i zaškrgutao: "To je samo prsten.
Da me podseća na sve ono bez čega sam prisiljen da živim. Nije ništa više - divlja magija
- od obične stene."
"Zemlja je izvor sve moći", prošapta Atiaran.
Sa naporom, Kovenant se uzdrža da vikom ne prospe svoju osujećenost na nju.
Govorila je kao da njega nema, reagovala na njega kao da mu reči znače nešto što on nije
nameravao. "Zastani na trenutak", reče on. "Da isteramo to na čistac. Rekao sam sam zlo.
Ne znaš šta to znači? Zar na ovom svetu nema ni bolesti?"
Jedan trenutak, njene usne oblikovale su reč bolesti. Onda joj iznenadni strah zgrči
lice, a pogled joj skoči preko Kovenantovog levog ramena.
Okrenuo se da vidi šta ju je to prestravilo. Nije otkrio ništa iza sebe; ali kada je prešao
pogledom zapadnu ivicu prolaza, začuo je zvuk kotrljanja. Šljunak i zemlja padali su u
procep.
"Gonilac!" viknu Atiaran. "Trči!"
Njena hitnja dade mu zamah; okrenuo se i dao za njom niz prolaz koliko je brže
mogao.
U trenutku je zaboravio slabost, težinu zavežljaja, vrućinu. Grabio je za Atiaran
trčećim korakom, kao da može da čuje gonioca nad rubom prolaza. Ali ubrzo njegova
pluća kao da su se cepala od napora i on poče da gubi ravnotežu. Kada se zateturao,
njegovo lomno telo zamalo da se sruši na tlo.
Atiaran povika: "Trči!" ali on se zaustavi i drhtavo okrenu da bi se suočio sa
progoniteljem.
Prilika u skoku sevnu preko ruba useka i sruči se pred njega. Skočio je u stranu pred
naletom i digao ruke da se odbrani od zamahnute ruke figure.
Napadač u naletu zakači nožem gornju površinu Kovenantovih prstiju. Onda pade na
tlo i otkotrlja se, pa se diže na noge sa leđima uz istočni zid useka; i dalje je držao nož,
kojim je preteći mahao pred sobom.
Sunčeva svetlost kao da je sve oštro usecala u Kovenantovo vidno polje. On vide
neravnine zida, senke koje su se pružale pod njima poput razjapljenih usta.
Napadač je bio mladić snažne građe i tamne kose - van svake sumnje Kamendolac,
iako viši od većine. Nož mu je bio od kamena, a u ramena tunike bio mu je utkan
porodični znak, šara u vidu ukrštenih munja. Bes i mržnja napregli su mu crte kao da će
mu se lobanja raspasti. "Besomuče!" vrisnu on. "Silovatelju!"
Prišao je, izmahujući nožem. Kovenant je bio prisiljen da se povlači, sve dok se nije
obreo u potoku, do kolena u ledenoj vodi.
Atiaran je trčala prema njima, iako je bila predaleko da se umeša između Kovenanta i
noža.
 Krv je navirala iz gornjeg dela Kovenantovih prstiju. Bilo mu je udaralo u
posekotinama, udaralo u vrhovima prstiju.
Začuo je Atiaranin oštri povik: "Trioče!"
Nož zaseče bliže. Video ga je jasno kao da mu je urezan u očne jabučice.
Bilo mu je tuklo u vrhovima prstiju.
Mladić se pripremi za ubilački skok.
Atiaran opet povika: "Trioče! Jesi li lud? Dao si zavet mira!"
U vrhovima prstiju?
Dograbio je ruku, zapiljio se u nju. Ali pogled mu je iznenada bio zamućen
zaprepašćenjem. Nije mogao da pojmi šta se dešava.
To je nemoguće, dahtao je u najpotpunijem zaprepašćenju. Nemoguće.
Njegovi utrnuli, gubavi prsti plamteli su od bola.
Atiaran se približi dvojici muškaraca i zastade, baci zavežljaj na tlo. Kao da je
nametnula Trioku užasno uzdržavanje; silovito se tresao tamo gde je stajao. Kao da se
guši od strasti, on siknu: "Ubij ga! Besomuk!"
"Zabranjujem!" ciknu Atiaran. Silina njene naredbe pogodi Trioka poput fizičkog
udarca. On se zatetura jedan korak, a zatim zabaci glavu i ispusti hrapavi urlik
osujećenosti i besa.
Njen glas oštro se zaseče u zvuk. "Odanost je obaveza. Dao si zavet. Želiš li da
navučeš prokletstvo na Domaju?"
Triok uzdrhta. Jednim grčevitim pokretom silovito je bacio nož, tako da mu se ovaj do
balčaka zabi u tlo kraj nogu. Silovito napregnut, prosiktao je na Atiaran: "On je silovao
Lenu. Sinoć."
Kovenant nije mogao da shvati situaciju. Bol je bio osećaj, blistav, koji su njegovi
prsti zaboravili; nije imao odgovora na njega osim: Nemoguće. nemoguće. Neprimećena,
krv mu se slivala, crvena i ljudska, niz zglavak.
Grč mu prođe licem. Tama se prikupljala u vazduhu oko njega; atmosfera prolaza
ključala je kao da je puna lepetavih krila, kandži koje su grabile prema njegovom licu.
Zagroktao je: "Nemoguće."
Ali Atiaran i Triok su bili obuzeti jedno drugim, njihove oči su ga izbegavale poput
kužne izrasline. Kada Triokove reči prodrše do nje, ona se sruši na kolena, prekri lice
šakama i spusti čelo do tla. Ramena su joj se tresla kao da jeca, iako nije ispuštala ni
glasa; a nad njenim očajanjem on gorko reče: "Našao sam je u brdima kada je prvo
današnje sunce dotaklo ravnicu. Ti znaš moju ljubav prema njoj. Primetio sam je na
okupljanju i nisam bio srećan zbog načina na koji ju je taj stranac opsenio. Srce mi se
cepalo što ju je toliko dirnuo čovek čije dolaske i odlaske niko neće nikada dokučiti. I
zato sam, kasno sinoć, pitao Trela, supruga tvoga, i saznao da je odlučila da spava sa
prijateljicom - Teres, kćerkom Anorijinom. Onda sam se raspitao kod Teres - a ona nije
znala ništa o Leninim namerama. Onda senka straha pade na mene - jer kada je ko od
naših ljudi bio lažov? Proveo sam čitavu noć u potrazi za njom. A sa prvim svetlom
našao sam je, pocepane odore i umrljanu krvlju. Pokušala je da pobegne od mene, ali bila
je slaba od hladnoće, bola i tuge i trenutak kasnije bila mi je u naručju i rekla mi šta - šta
je ovaj Besomuk učinio.
Onda sam je odveo do Trela, oca njenog. Dok se on starao o njoj, ja sam pošao, u
nameri da ubijem stranca. Kada sam te video, sledio sam vas, jer sam verovao da je moja
namera i tvoja - da si ga odvela u brda da ga uništiš. Ali ti hoćeš da ga spaseš - njega, koji
je silovao Lenu, tvoju kćerku! Kako li ti je izopačio srce? Zabranjuješ? Atiaran,
družbenice Trelova. Bila je dete tolike lepote da je čovek mogao zaplakati od radosti
samo zato što je vidi - a slomljena je bez ikakve griže savesti ili obzira. Odgovori mi.
Kakve veze imaju zaveti sa nama?"
Divlji, besni zamah mračnih krila prisili Kovenanta da se pogne sve dok nije zaronio u
potok. Slike su se rojile njegovim mozgom - sećanja na leprozarijum, na doktore kako
govore: Ne možeš se nadati. Udarila su ga policijska kola. Otišao je u grad da plati
telefonski račun - da lično plati telefonski račun. Glasom nestvarnim od užasa prošaptao
je: "Ne može da bude stvarno."
Lagano, Atiaran diže glavu i raširi ruke, kao da otvara grudi prodornom pritisku sa
neba. Lice joj je bilo isklesano grčem, a oči tamni krateri bola, zagledani prema unutra,
prema povređenoj ljudskosti. "Trele, pomozi mi", dahnu ona slabašno. Onda joj glas
prikupi snagu, a od njenog očaja kao da vazduh oko nje poče da odiše bolom. "Avaj!
Avaj za mlade na ovom svetu! Zašto je toliko teško poneti breme mržnje? Ah, Leno,
kćeri moja! Shvatam šta si učinila. Razumem. Hrabro je to delo, vredno hvale i ponosa!
Oprosti mi što ne mogu da budem sa tobom u ovoj kušnji."
Ali posle izvesnog vremena njen pogled ponovo se okrete spoljnjem svetu. Nesigurno
se digla na noge i teturavo stala pre nego što je grubo zahripala: "Odanost je obaveza.
Zabranjujem ti osvetu."
"Hoćeš da ode nekažnjen?" pobuni se Triok.
"Domaja je u opasnosti", odgovori ona. "Neka ga poglavari kazne." Njen glas postade
oštriji od ukusa krvi. "Oni će znati šta da misle o strancu koji napada nevine." Onda se
slabost vrati. "Ova stvar me prevazilazi. Trioče, seti se zaveta." Dograbila se za ramena,
uplela prste u lisnatu šaru odore kao da želi da zadrži tugu.
Triok se okrete Kovenantu. Na mladićevom licu bilo je nešto slomljeno - razbijena ili
uništena sposobnost za zadovoljstvo, radost. Zarežao je proklinjućim glasom: "Dobro
sam te upamtio, Neverniče. Srešćemo se ponovo." Onda je iznenada pošao. Ubrzavao je
sve dok nije trčao, nogama je stresao bol o tvrdo tlo prolaza. Trenutak potom stigao je do
mesta gde je zapadni zid skretao i onda ga nije bilo na vidiku, nestao je iz useka u
brdima.
"Nemoguće", mrmljao je Kovenant. "Ne može se desiti. Nervi se ne regenerišu." Ali
prsti su ga boleli kao slomljeni bolom. Očevidno se nervi u Domaji regenerišu. Požele da
vrisne prema tami i užasu, ali činilo se da je izgubio svu kontrolu nad grlom, glasom,
samim sobom.
Kao iz daljine koju je gnušanje ili žalost činila ogromnom, Atiaran reče: "Napravio si
pustoš od mog srca."
"Nervi se ne regenerišu." Kovennatovo grlo bilo je stegnuto kao da će povraćati, ali
nije mogao ni da vrisne. "Ne čine to."
"Da li te to oslobađa?" upita ona tiho, gorko. "Da li to opravdava tvoj zločin?"
"Zločin?" začuo je reč poput noža zabijenog među lepetava krila. "Zločin?" Krv mu je
curila iz posekotina kao da je normalan čovek, ali tok se ravnomerno smanjivao. Sa
naglim grčem, uspostavio je kontrolu nad sobom, vrisnuo bedno: "Boli me!"
Zvuk njegovog jauka prodrma ga, odgurnu kovitlavu tamu za jedan korak unazad.
Bol! Ta nemogućnost prebrodila je ponor za njega. Bol je bio za zdrave ljude, ljude čiji
su nervi živi.
Ne može biti. Razume se da ne može. To je dokaz - dokaz da je sve san.
 Odjednom, oseti snažan poriv da se zaplače. Ali bio je gubavac i previše je vremena
proveo u zauzdavanju takvih emocionalnih kanala. Gubavci ne smeju sebi da dozvole
tugu. Grozničavo se tresući, zaronio je posečenu ruku u potok.
"Bol je bol", režala je Atiaran. "Šta predstavlja tvoj bol za mene? Počinio si crno delo,
Neverniče - nasilničko i grubo, bez ikakvog saosećanja i obzira. Zadao si mi bol kakav
nikakva krv niti vreme neće sprati. Ah, Leno, kćeri moja...! Ah, molim se da te poglavari
kazne - kazne!"
Tekuća voda bila je ledena i bistra. Trenutak potom, prsti počeše da ga peku od
hladnoće, a bol se širio naviše preko zglavaka do članka. Crvenilo mu se slivalo iz
posekotina u potok, ali hladna voda uskoro zaustavi krvarenje. Dok je gledao kako mu
struja čisti povredu, tuga i strah pretvoriše mu se u bes. "Zašto bih išao? Ništa od svega
ovoga nije bitno... baš me briga za tu vašu dragocenu Domaju."
"Sedmice mi!" Atiaranin oštri ton kao da je klesao reči u vazduhu. "Ići ćeš u
Veselkamen, pa makar morala da te vučem korak po korak čitavim putem."
Digao je ruku da je pogleda. Triokov nož zasekao ju je čisto poput brijača; nije bilo
zacepljenih ivica koje bi skrile prljavštinu ili usporile zarastanje. Ali posekotina je
dosegla kost na dva srednja prsta, a krv je odatle još curkala. Ustao je. Prvi put otkako je
napadnut, pogledao je Atiaran.
Stajala je na dva koraka od njega, ruku skupljenih preko srca, kao da je njegovo
kucanje povređuje. Gledala ga je zgađeno, a lice joj je bilo zategnuto nagoveštajima
silovite, grube snage. Mogao je videti da je spremna da se bori protiv njega da bi ga
odvela do Veselkamena ukoliko je to neophodno. Postidela ga je, otežavala njegovu
ozlojeđenost. Ratoborno je mahnuo ranom prema njoj. "Potreban mi je zavoj."
Jedan trenutak, pogled joj postade žešći, kao da se sprema da se baci na njega. Ali
onda je ovladala sobom, progutala ponos. Otišla je do zavežljaja, otvorila ga i izvadila
traku bele tkanine koju je pocepala na odgovarajuću dužinu kada se vratila do Kovenanta.
Pažljivo mu držeći ruku, pregledala je ranu, klimnula zbog njenog stanja, a onda mu
čvrsto vezala meku tkaninu preko prstiju. "Nemam gline vidarke", rekla je, "a nema
vremena da je tražim. Ali posekotina izgleda dobro i čisto će se zaceliti."
Kada je završila, vratila se zavežljaju. Zabacivši ga na ramena, rekla je: "Dođi.
Izgubili smo puno vremena." Ne bacivši ni pogled na Kovenanta, stade da se spušta
prolazom.
Jedan trenutak ostao je tamo gde se zatekao, oprobavajući bol u prstima. U povredama
je osećao vrelo prisustvo, kao da je nož i dalje u rani. Ali sada je imao odgovor. Tama se
donekle povukla i on je mogao da se obazre bez panike. Pa ipak, još se plašio. Sanjao je
zdrave nerve; nije shvatao da je bio toliko blizu kolapsa. Bespomoćan, ležeći negde bez
svesti, bio je u zahvatu krize - krize sposobnosti da preživi. Da bi je nadvladao biće mu
potrebno svako parčence discipline ili čvrstine koje je mogao naći.
Gonjen naglim porivom, pognuo se i pokušao da izvuče Triokov nož iz zemlje
desnom rukom. Njegov polustisak skliznuo je kada je pokušao da iščupa nož pravo
vukući za dršku, ali pomerajući ga napred-nazad uspeo je da ga rasklima, oslobodi. Čitav
nož bio je oblikovan i uglačan iz jedne ravne cepke kamena, ručke uvezane u kožu radi
sigurnijeg zahvata i sa sečivom koje je delovalo dovoljno oštro da se njime mogao brijati.
Oprobao ju je na levoj podlaktici i otkrio da je skinula dlačice glatko kao da je koža
nasapunjana.
Gurnu nož za pojas. Onda je zabacio zavežljaj i dao se za Atiaran.
9. JEHANUM

Pre nego što se popodne svršilo, zahvati ga turobno, hipnotičko pulsiranje bola.
Vezovi njegovog zavežljaja zaustavljaju su mu kolanje krvi u rukama, uvišestručavali bol
njegove šake; od vlažnih čarapa dobio je žuljeve na koje su njegovi nožni prsti bili
žestoko i nemoguće osetljivi; zamor mu je mišiće učinio nespretnim, kao da su od olova.
Ali Atiaran se neprekidno, neosetljivo kretala ispred njega po prolazu, a on ju je sledio
kao da ga vuče privlačna sila njene volje. Oči mu ništa nisu videle od zamora; izgubio je
osećaj za vreme, za kretanje, za bilo šta izuzev bola. Jedva da je bio svestan kada je
zaspao i zahvatio ga je razdvojen, bezlični osećaj iznenađenja kada ga je konačno
probudilo drmusanje.
Našao se ležeći u sumraku na tlu prolaza. Pošto ga je probudila, Atiaran mu pruži
činiju vruće čorbe. Ošamućeno je gutao. Kada je činija ostala prazna, uzela ju je i pružila
mu veliku bocu kladenice. Stade da guta i ovu tečnost.
Iz njegovog stomaka, kladenica kao da je odašiljala dugačke, smirujuće prste koji su
mu milovali i opuštali svaki bolni mišić, omekšavali ih sve dok nije osetio da više ne
može da sedi. Namestio je zavežljaj kao jastuk, a onda legao da ponovo spava. Poslednje
što je video pre nego što su mu se oči sklopile bila je Atiaran koja je sedela u senci sa
druge strane kotlića sa oblučkom, nespokojnog lica okrenutog severu.
Sledeći dan svanuo je vedar, hladan i svež. Atiaran najzad uspe da probudi Kovenanta
dok je tama nestajala sa neba. Bolno je seo, trljajući lice kao da je obamrlo tokom noći.
Prošao je jedan trenutak pre nego što se prisetio nove osetljivosti nerava; onda je povio
šake, zagledan u njih kao da ih nije video nikada ranije. Bile su žive, žive.
Odgurnuo je pokrivač da otkrije noge. Kada je stisnuo prste kroz čizme, bol žuljeva
oštro mu odgovori. Nožni prsti bili su mu isto tako živi kao i prsti ruku.
Utroba mu se bolesno trže. Zaječavši, upitao se, koliko dugo - koliko dugo će ovo da
potraje. Nije verovao da može još mnogo da izdrži.
Onda se setio da nije imao pokrivač kada je legao da spava prethodne noći. Atiaran
mora da ga je rasprostrla preko njega.
Trgao se i izbegao njen pogled tako što je odrvenelo odšepao do potoka da se umije.
Gde je nalazila hrabrosti da čini takve stvari za njega? Kada je pljusnuo hladnu vodu
preko obraza, otkrio je da je se ponovo plaši.
Ali nije se ponašala kao da mu preti. Dala mu je hranu, proverila zavoj na njegovoj
povređenoj šaci i spremila logor, kao da je Kovenant teret na koji se već privikla. Samo
linije oko njenih očiju koje su označavale besanu noć i turobni položaj njenih usta
pokazivali su da se suzdržava.
Kada je bio spreman da krene, odlučno je prošao VPE, a zatim prisilio ramena da uđu
u vezove zavežljaja i krenuo za Atiaran niz prolaz kao da su njena kruta leđa zahtev koji
ne može da odbije.
Pre nego što je dan prošao, postao je stručnjak za ta leđa. Nikada nisu popuštala;
nikada nisu dopuštala sumnju u pogledu autoriteta, nikada nisu dozvoljavala ni
najobičnije saosećanje. Iako su mu se mišići kočili sve dok nisu postali neosetljivi poput
kostiju, iako ga je bolni grč u ramenima terao da se pogrbi pod zavežljajem, poput
bogalja, iako su milje otežavale stanje njegovih bolnih nogu sve dok nije počeo da se
tetura poput čoveka koga su napali lešinari - njena leđa prisiljavala su ga poput
ultimatuma: produži dalje ili poludi; ne dozvoljavam druge mogućnosti. A on nije mogao
da joj se suprotstavi. Koračala je pred njim poput kakve prilike iz noćne more, a on ju je
sledio kao da ona drži ključeve njegovog postojanja.
Kasno tog jutra izišli su iz prolaza i našli se na padini brega prekrivenog vresom, koja
se pružala gotovo pravo prema severu od visokog, turobnog prsta Kevinovog Vidikovca.
Prema zapadu mogli su videti Južne Zaravni; a čim se prolaz završio, potok je skrenuo u
tom smeru, tekući prema nekom dalekom spoju sa Mithilom. Ali Atiaran je vodila
Kovenanta i dalje prema severu, krivudajući među izdrobljenim stenama i preko
neutabanih ledina ograničenih zdesna bregovima.
Prema zapadu, travnati krajevi ravnica bili su otežali od bujadi, crvenkasti u sunčevoj
svetlosti. A prema istoku, bregovi su se mirno dizali, dosezali nekoliko stotina stopa više
od staze koju je Atiaran birala po njihovim padinama. Na tom središnjem terenu, vres se
smenjivao sa širokim otkosima livadarke. Padine bregova bile su pune cveća i leptirova
oko gustih ćuba šiblja i nakupina višeg drveća - hrastova i platana, pokojeg bresta i nekog
zlatolistog drveća - Atiaran ga je nazivala "zlatan" - nalik javoru. Sve boje - drveće, vres,
paprat, aliantha, cveće i beskrajno azurno nebo - zračili su radošću proleća, bujnim i
plodnim ponovnim rođenjem sveta.
Ali Kovenant nije imao snage da učestvuje u takvim stvarima. Bio je slep i gluv od
iscrpljenosti, bola, nerazumevanja. Poput kažnjenika, rezao je popodnevom na Atiaranin
nalog.
Najzad dan dođe do kraja. Kovenant dokrajči poslednju milju obamrlim teturanjem,
iako nije izgubio svest na nogama kao prethodnog dana; a kada je Atiaran zastala i bacila
zavežljaj, sručio se u travu poput posečenog drveta. Ali njegovi prenapregnuti mišići
tresli su se kao ispunjeni užasom: nije ih mogao primiriti bez napinjanja. U nevoljnom
nemiru, pomogao je Atiaran da raspakuje pokrivače dok je pripremala večeru. Tokom
obroka, sunce je zalazilo nad ravnicom, prugajući travnati teren senkama i ljubičastom
bojom; a kada su zvezde izišle, legao je i posmatrao ih, pokušavajući da se opusti uz
pomoć kladenice.
Najzad je utonuo u san. Ali njegovi snovi bili su nemirni. Sanjao je da satima hoda
pustinjom, dok ga je sarkastični glas pozivao da uživa u svežini trave. Ta slika opsesivno
je kolala njegovim umom, sve dok nije osetio da se znoji od gneva. Kada je došla zora da
ga probudi, dočekao ju je kao uvredu svojoj normalnosti.
Otkrio je da mu noge već postaju otpornije, a posečena ruka gotovo se u potpunosti
zacelila. Otvoreni bol stao je da jenjava. Ali nervi nisu bili ništa manje živi. Mogao je da
opipa krajeve čarapa, mogao je da oseti lahor na prstima. Sada je neposrednost tih
neobjašnjivih osećaja počela da u njemu izaziva bes. Bili su to dokazi zdravlja, životnosti
- celovitosti bez koje je učio da živi tokom dugih, bednih meseci - i činilo se da ga
vraćaju u prošlost svojim strašnim značenjem. Kao da su poricali realnost njegove
bolesti.
Ali to je bilo nemoguće. Jedno je ili drugo, dahtao je žestoko. Ne oboje. Ili sam
gubavac ili nisam. Ili se Džoana razvela od mene, ili nikada nije ni postojala. Nema
srednjeg puta.
Uz napor koji ga je naterao da zaškrguće zubima, ponovio je sebi: ja sam gubavac. Ja
sanjam. To je činjenica.
Nije mogao da podnese drugu mogućnost. Ukoliko je sanjao, mogao je da sačuva
normalnost, da preživi, izdrži. Ali ako je Domaja stvarna, prava - ah, onda je duga
agonija gubavosti bila san i on je već bio lud, bez ikakve nade.
 Svako verovanje bilo je bolje od toga. Bolje je boriti se za normalnost koja se bar
može prepoznati nego predati se "zdravlju" koje prevazilazi sva objašnjenja.
Prežvakavao je takve teško svarljive misli miljama dok je koračao iza Atiaran, ali
svaki argument vraćao ga je na početni položaj. Tajna njegove gubavosti bila je
sveukupna i nju je mogao podneti, prihvatiti kao činjenicu. Određivala je njegov odgovor
na sva ostala pitanja vezana za verovanje.
Nagonila ga je da korača za Atiaraninim leđima kao da je spreman da je napadne na
bilo kakvu provokaciju.
Ipak, imao je jednu korist od te nedoumice. Njeno neposredno prisustvo i opipljivost
izgradili su neku vrstu zida između njega i neobičnih strahova i postupaka koji su ga
ugrožavali ranije. Određena sećanja na nasilje i krv nisu se vraćala. A bez stida koji bi ga
podbadao, njegov gnev ostajao je nešto skriveno, nešto čime se moglo upravljati. Nije ga
silio da se pobuni protiv Atiaraninog nepopustljivog vođstva.
Tokom tog trećeg dana, njeno uspravno, neumoljivo obličje nije popustilo u prisili. Uz
nagibe i niz padine, preko livada i gustiša - duž zapadnog ruba pobrežja - vukla ga je
napred nasuprot njegovom zapenjenom umu i nepodložnoj puti. Ali rano tog popodneva
ona naglo zastade i obazre se kao da je začula udaljeni krik straha. Njena neočekivana
bojazan uznemiri Kovenanta, ali pre nego što je stigao da je upita šta se dogodilo, ona
ponovo mrgodno pođe napred.
Neko vreme potom ponovila je predstavu. Ovog puta, Kovenant vide da je njušila
vazduh kao da lahor donosi vrludavi zadah zla. Omirisao je i sam, ali nije osetio ništa.
"Šta je bilo?" upita on. "Da li nas ponovo slede?"
Nije ga pogledala. "Volela bih da je Trel ovde", dahnula je rasejano. "Možda bi on
znao zbog čega je Domaja tako nespokojna." Bez objašnjenja, ponovo je žurno krenula
prema severu.
Te večeri zaustavila se ranije nego obično. Kasno tokom popodneva primetio je da
traga za nečim, nekom vrstom znaka u travi i drveću; ali ništa nije rekla čime bi objasnila
svoje ponašanje, tako da nije mogao da učini ništa drugo nego da je gleda i sledi. Onda je
bez ikakve opomene oštro skrenula nadesno i zašla u plitku dolinu između dva brega.
Morali su da prođu ivicom doline da bi obišli široki potez kupinjaka koji je prekrivao
najveći deo njene površine; a posle stotinak jardi naišli su na široku, gustu šikaru na
severnom bregu. Atiaran krenu da obilazi šikaru, a onda neočekivano nestade u njoj.
Nejasno se čudeći, Kovenant ode do mesta na kom je nestala. Onda je uspeo da
razazna tanku stazu koja je vodila u šikaru. Morao je da ide postrance da bi prošao uskom
stazom među gustim stablima, ali posle dvadeset stopa dospeo je na otvoren prostor
sličan kakvoj odaji urasloj u središte gustiša.
Prostor je bio prošaran svetlošću koja se probijala kroz zidove obrazovane od mladica
gusto zbijenih u grubom pravougaoniku; a kroz njih duvao je slabašni vetrić i komešao
lišće. Ali isprepletene grane i listovi tvorili su čvrst krov odaje. Bila je dovoljno prostrana
da pruži udobnost za troje ili četvoro ljudi, a duž svakog zida protezale su se travnate
hrpe poput postelja. U jednom uglu stajalo je krupno drvo sa šupljim središtem u koje su
ugrađene police, a na njima su bili složeni lončići i boce načinjeni i od drveta i kamena.
Čitavo mesto odisalo je dobrodošlicom i dobrim raspoloženjem.
Kada se Kovenant obazre, Atiaran odloži zavežljaj na jednu biljnu postelju i naglo
reče: "Ovo je putevnik." Kada je okrenuo prema njoj lice puno pitanja, ona uzdahnu i
produži: "Mesto odmora za putnike. Ovde su hrana, piće i san za sve koji naiđu ovim
putem."
Otišla je da pogleda sadržaj polica, a njen posao prisili Kovenanta da zadrži pitanja do
trenutka kada bude pristupačnija. Ali dok je popunjavala zalihe u zavežljaju i pripremala
obrok, sedeo je i razmišljao da nije mnogo verovatno da će za njega ikada biti
pristupačna; ali nije bio raspoložen da ostane u neznanju. I zato, pošto je obedovao i
pošto se Atiaran spremila za noć, upita je što je mogao blaže: "Reci mi malo više o ovom
mestu. Možda će mi to jednom biti potrebno."
Držala je lice i dalje okrenuto od njega i neko vreme ćutke ležala u sve većoj tami.
Kao da je čekala da joj dođe hrabrost; a kada je najzad progovorila, samo uzdahnu:
"Pitaj."
Njeno odugovlačenje učinilo ga je naglim. "Ima li mnogo mesta kao što je ovo?"
"Mnogo ih je po čitavoj Domaji."
"Zašto? Ko ih je postavio?"
"Poglavari su naložili da budu napravljena. Veselkamen je samo jedno mesto, a ljudi
žive u mnogima - zbog toga su poglavari tražili načina da pomognu putnicima, tako da
ljudi mogu lakše da stignu do Veselkamena i jedni do drugih."
"A ko se stara o njima? Tu ima sveže hrane."
Atiaran ponovo uzdahnu, kao da ju je razgovor sa njime zamarao. Noć se
produbljivala; nije mogao da vidi ništa od nje osim senke kada je umorno objasnila:
"Među sojem iz Demonije koji je preživeo Opustošenje bilo je onih koji su se sa
zahvalnošću sećali Lorika Zloupokojitelja. Oni se okrenuše protiv pragrdana i zatražiše
od poglavara da im daju neku službu, iskupljenje za grehe njihove vrste. Ta stvorenja,
Putnimi, staraju se o putevnicima - pomažu drveću da raste, nabavljaju hranu i piće. Ali
veza između ljudi i Putnima krhka je i ti nećeš videti nijednog. Oni služe iz sopstvenih
razloga, a ne iz ljubavi prema nama - obavljaju jednostavne poslove da iskupe zlo
moćnog znanstva."
Tama u odaji sada je bila potpuna. I pored ljutnje, Kovenant je bio spreman da spava.
Postavio je samo još jedno pitanje: "Kako si našla ovo mesto? Postoji li mapa?"
"Nema mape. Putevnici su blagoslov koji putnik prihvata gde god ga nađe - znak
zdravlja i gostoljubivosti Domaje. Mogu se naći kada su potrebni. Putnimi ostavljaju
znake u okolnom predelu."
Kovenantu se učini da je razabrao prizvuk poštovanja u njenom glasu, koji se sudarao
sa njenim oklevanjem. To ga je podsetilo na njeno neprekidno breme unutrašnjih sukoba
- na njen osećaj lične slabosti pred neodložnom potrebom Domaje, njenu želju da ga
istovremeno kazni i zaštiti. Ali uskoro je zaboravio takve stvari dok mu je slika putevnika
ispunjavala maštu. Uljuljkan mirisom sveže trave na kojoj je ležao, lako je kliznuo u san.
Tokom noći vreme se promenilo. Jutro je došlo turobno pod teškim oblacima na
neravnomernom vetru sa severa, a Kovenant ga dočeka žestokim mrgođenjem koje mu je
poput tega visilo na čelu. Probudio se pre nego što ga je Atiaran pozvala. Iako je čvrsto
spavao u bezbednosti putevnika, osećao se umorno kao da je čitavu noć proveo vičući na
sebe.
Dok je Atiaran pripremala doručak, izvadio je Triokov nož, a onda je pretražio police i
našao čanče za vodu i malo ogledalo. Nije mogao da nađe sapun - Putnimi su se
očigledno oslanjali na fini pesak kakav je koristio u Atiaraninom domu. I zato se
pripremio da se brije bez sapunice. Triokov nož nespretno mu je stajao u desnoj ruci i on
nije mogao da se otrese jezivih prizora sečenja sopstvenog vrata.
Da ovlada hrabrošću, stao je da se proučava u ogledalu. Kosa mu je divlje štrčala; sa
čupavom bradom ličio je na nedorađenog proroka. Usne su mu bile tanke i stegnute,
poput uklesanih usana čitača sudbine, a nespokoj mu se očitavao u upalim očima. Da
upotpuni sliku bio je potreban samo mali dodatak sumanutosti. Tiho promumlavši: "Sve u
svoje vreme", prineo je nož obrazu.
Na njegovo iznenađenje, nož je glatko prešao preko kože i posekao dlačice; nije
morao da ih ponovo pređe. Ubrzo je Kovenant obavio brijanje koje se činilo valjano, ako
ništa drugo bar u poređenju sa prethodnim stanjem, i nije se povredio. Sarkastično
klimnuvši prema odrazu, on odloži sečivo u zavežljaj i poče da jede doručak.
Uskoro su on i Atiaran bili spremni da napuste putevnik. Pokazala mu je da pođe
ispred nje; on isprednjači nekoliko koraka po stazi, a onda stade da vidi šta to ona radi.
Kada je izišla iz odaje, digla je glavu prema lisnatoj tavanici i tiho rekla: "Zahvaljujemo
vam za ovaj putevnik. Davanje ovog poklona počastvuje nas, a prihvatanjem uzvraćamo
počast davaocu. Odlazimo u miru." Onda je pošla za Kovenantom iz šikare.
Kada su stigli do otvorene doline, otkriše da su se mračni oblaci nagomilali nad njima
sa severa. Napregnuto, Atiaran pogleda nebo, onjuši vazduh; činilo se da je uznemiruje
dolazeća kiša. Zbog njene reakcije Kovenantu se uzavreli olujni oblaci učiniše nekako
zlokobni, a kada je ona naglo okrenula niz dolinu da nastavi put ka severu, on je požurio
za njom, vičući: "Šta se dešava?"
"Zlo sustiže bedu", odvrati ona. "Zar ne osećaš miris? Domaja je nespokojna."
"Šta nije u redu?"
"Ne znam", promrmlja ona tako tiho da je jedva uspeo da je čuje. "U vazduhu je
senka. A ova kiša...! Ah, Domajo!"
"Šta nije u redu s kišom? Zar nemate kiša na proleće?"
"Ne sa severa", odgovori ona preko ramena. "Proleće u Domaji dolazi sa jugozapada.
Ne, ova kiša dolazi pravo sa Gravin Trendora. Opaki jamnički nosilac Žezla oprobava
moć - osećam to. Zakasnili smo."
Napregla je korake u kandžama vetra, a Kovenant nahrupi za njom. Kada mu prve
kišne kapi pogodiše čelo, on upita: "Zar to žezlo zaista upravlja vremenom?"
"Drevni poglavari nisu ga koristili za to - nisu želeli da počine nasilje prema Domaji.
Ali ko zna šta takva moć može da postigne?"
Onda ih pogodi puna žestina oluje. Vetar je gonio kišu prema jugu kao da nebo bičuje
i njih i svako nezaštićeno živo biće. Uskoro su padine bile natopljene opakom silinom.
Vetar je trgao drveće, čupao, šibao travu; oborio je dnevno svetlo sa bregova, zakopao
zemlju u natprirodnu svetlost. U nekoliko trenutaka, Atiaran i Kovenant bili su
natopljeni, dahtali su kroz bujicu. Održavali su pravac suočivši se da mračnom
pomamom, ali uopšte nisu mogli da vide teren; teturali su se niz padine, bespomoćno
lutali po strujama dubokim do struka, naglavce srljali kroz gustiše; silili su se da koračaju
nasuprot vetru kao da su to struje nekog nagrizajućeg limba, nekog ponora koji bez
ikakve milosti juri niotkuda ni prema čemu. Pa ipak je Atiaran uspravno grabila napred,
bezobzirnom odlučnošću, a strah da je izgubi držao je teturavog Kovenanta za njenim
petama.
Ali brzo se iscrpljivao. Dodatnim naporom od koga ga je zabolelo u grudima, on stiže
Atiaran, dograbi je za rame, povika joj u uvo: "Stani! Moramo da stanemo!"
 "Ne!" odvrati mu ona krikom. "Previše smo zakasnili! Ne smem!"
Njen glas jedva da je stigao do njega kroz zavijanje vetra. Počela je da se otima i on
pojača stisak na njenoj odori, vičući: "Nema izbora! Izginućemo!" Kiša je surovo udarala;
jedan trenutak zamalo je izgubio zahvat. Obujmio ju je drugom rukom i povukao njeno
lice preko koga se slivalo bliže sebi. "Sklonište!" povika on. "Moramo stati!"
Kroz vodu, lice joj je poprimilo izgled utopljenika dok je odgovarala: "Nikada! Nema
vremena!" Brzim prebacivanjem težine i zamahom ruku oslobodila se njegovog zahvata,
oborila ga na tle. Pre nego što je mogao da se povrati, dograbila ga je za desnu ruku i
počela da ga vuče dalje kroz travu i blato, tegleći ga kao bespotrebno breme nasuprot
otporu oluje. Njeno povlačenje bilo je tako očajničko da ga je odvukla nekoliko jardi pre
nego što je mogao da se povrati i digne na noge.
Kada se pribrao, njen stisak skliznu mu sa ruke i ona se odvoji od njega. Uzviknuvši:
"Tako mi pakla, ima da stanemo!" skočio je za njom. Ali ona ga je izbegla i teturavo
potrčala od njega nasuprot oluji.
Povodeći se, krenuo je za njom. Nekoliko dugih trenutaka, klizao je i puzao, po kiši
koja ga je šibala, za njenim nedodirljivim leđima, u besnoj želji da je dohvati. Ali neki
unutrašnji izvor galvanizovao je njenu snagu van svega sa čim se mogao nositi; uskoro
mu korak popusti. Kiša ga je šibala, tako da se osećao kao da pokušava da trči dnom
talasa koji se razbija o obalu.
Onda ga siloviti udar gurnu i on se otkliza niz breg sa licem prepunim blata. Kada je
ponovo digao pogled kroz kišne kapi i prljavštinu, Atiaran je nestala u mračnoj oluji kao
da se prestravila njega, kao da se užasava njegovog dodira.
Boreći se da stane na sopstvene noge, Kovenant zaurla prema silovitim oblacima:
"Vatru mu paklenu! Ne možete mi to učiniti!"
Bez opomene, baš kada je njegov bes došao do vrhunca, ogromni beli blesak
eksplodira kraj njega. Osetio je da mu je munja pogodila levu ruku.
Udar ga baci uz brdo sa desne strane. Neodređeno dugo ležao je ošamućen, svestan
samo siline detonacije i plamtećeg bola u ruci. Njegova burma kao da je gorela. Ali kada
se dovoljno oporavio da može da pogleda, nije video nikakve tragove na prstima, a bol je
nestao dok je još pokušavao da mu odredi izvor.
Zavrteo je glavom i digao se u sedeći položaj. Nigde oko njega nije bilo nikakvih
tragova udara. Neodređeno je bio svestan da se nešto promenilo, ali u svojoj zbunjenosti
nije mogao da odredi šta je to.
Bolno se uspentrao na noge. Posle samo jednog trenutka, opazio je Atiaran kako leži
na padini dvadesetak jardi ispred njega. U glavi mu se vrtelo od zbunjenosti, ali je
oprezno počeo da ide ka njoj, usredsređen na održavanje ravnoteže. Ležala je na leđima,
očigledno nepovređena i gledala ga dok se približavao. Kada je stigao do nje, zbunjeno je
rekla: "Šta si to učinio?"
Zvuk njenog glasa pomogao mu je da usredsredi pažnju. Uspeo je da kaže bez
zamuckivanja: "Ja? Nisam - ništa."
Atiaran se lagano pridiže na noge. Stojeći pred njim, proučavala ga je ozbiljno,
nesigurno, dok je govorila: "Nešto nam je pomoglo. Vidiš, oluja je slabija. A vetar se
promenio - sada duva kao što bi trebalo. Gravin Trendor više ne preti. Uputi zahvalnicu
Zemlji, Neverniče, ako ovo nije tvoje delo."
 "Razume se da nije", promrmlja Kovenant. "Ja ne upravljam vremenom." Nije bilo
oštrine u njegovom tonu. Bio je pometen nesposobnošću da sam prepozna promenu
vremena.
Atiaran je kazala jednostavnu istinu. Vetar je promenio smer i prilično oslabio. Kiša je
ravnomerno padala, ali bez besa; sada je to bila samo dobra, valjana prolećna kiša.
Kovenant ponovo zavrte glavom. Osećao se neobično nesposoban da shvati. Ali kada
Atiaran blago reče: "Da pođemo dalje?", on razabra nesvesni prizvuk poštovanja u
njenom glasu. Činilo se da veruje da je zapravo on nešto učinio oluji.
Kruto promumla: "Naravno", i nastavi da je sledi.
Ostatak tog dana koračali su kroz čistu kišu. Kovenantov osećaj mentalne turobnosti
opstajao je i jedini spoljašnji uticaji koji su prodirali do njega bili su vlaga i hladnoća.
Najveći deo dana za njega je neprimećeno prošao u dugom, natopljenom napredovanju
spram hladnoće. Pred veče, dovoljno se povratio da mu bude drago što je Atiaran našla
novi putevnik, pa je pažljivo proverio telo da nema nekih skrivenih povreda dok mu se
odeća sušila na oblučku. Ali i dalje je osećao ošamućenost pred onim što se dogodilo.
Nije se mogao otresti čudnog utiska da je ona sila koja je izmenila mahnitanje oluje, šta
god bila, izmenila i njega.
Sledeći dan je svanuo vedar, oštar i veličanstven, i on i Atiaran napustili su putevnik
rano u novu prolećnu zoru. Posle napora prethodnog dana, Kovenant oseti da je oštro
svestan radosne svežine vazduha i iskričavosti vlage na travi, odsjaja na vresu i punoće
ukusa blagovnjača. Domaja oko njega pogodila ga je kao da sve do tada nijednom nije
primetio njenu lepotu. Njena životnost činila se neobično opipljiva za njegova čula.
Osećao je da može da vidi kako se proleće plodi u drveću, travi, cveću, da čuje uzbuđeno
dozivanje ptica, da omiriše mladost pupoljaka i čistoću vazduha.
Onda iznenada Atiaran zastade i obazre se oko sebe. Grimasa gađenja i brige zateže
joj crte dok je okušavala povetarac. Napeto je okretala glavu, kao da pokušava da odredi
položaj izvora opasnosti.
Kovenant je sledio njen primer, i dok je to činio, njime prođe drhtaj prepoznavanja.
Mogao je da oseti kako u vazduhu zaista ima nečeg pogrešnog, nečeg lažnog. To se nije
dizalo iz njegove neposredne blizine - mirisa drveća, trave i cveća - već je vrebalo negde
iza tih mirisa poput nečega nespokojnog, van pravog mesta, neprirodnog, u daljini.
Nagonski je osetio da je to vonj zla - hotimični vonj bolesti.
Trenutak kasnije, lahor promeni smer; vonja nestade. Ali taj miris zla izoštrio mu je
čula; kontrast je ojačao njegov osećaj života u okolini. Intuitivnim skokom shvatio je
promenu koja se odigrala unutar njega, u njegovu korist. Na neki način koji ga je u
potpunosti zapanjio, njegova čula stekla su uvid u novu dimenziju. Pogledao je travu,
omirisao njenu svežinu - i video njeno zelenilo, njen život koji je bujao, njenu valjanost.
Skočivši pogledom na obližnju alianthu, upio je u sebe osećaj moći, zdravlja, koji ga je
ošamutio.
Njegove misli kovitlale su se, pipale, zatim se iznenada razbistrile oko slike zdravlja.
Video je zdravlje, osećao miris prirodne valjanosti i životnosti, čuo istinsku bujnost
proleća. Zdravlje je bilo vidljivo oko njega kao da je duh Domajinog života postao
opipljiv, otelotvoren. Bilo je to kao da je bez ikakvog upozorenja kročio u potpuno
različitu Vaseljenu. Čak je i Atiaran - koja je posmatrala njegovu opčinjenost sa
zbunjenim iznenađenjem - bila očevidno zdrava, iako je njen život bio usložnjen
nemirom, iscrpljenošću, bolom, odlučnošću.
 Tako mi pakla, mumlao je u sebi. Da li je moja gubavost ovako očigledna za nju?
Zašto onda ne shvata...? Okrenuo se pred njenim pogledom, tražio neki način da proveri
svoje oči i njene. Trenutak potom, opazio je u blizini vrha brega stablo zlatana sa kojim
nešto izgleda nije bilo u redu. U svakom pogledu koji je mogao da prepozna, da odredi,
drvo se činilo normalno, zdravo, pa ipak je skrivalo neki osećaj unutarnjeg truljenja,
neočekivani trzaj bola, pred njegovim pogledom. Pokazavši prema njemu, upitao je
Atiaran šta vidi.
Trezveno je odvratila: "Nisam od lillianrilla, ali vidim da taj zlatan umire. Neka pošast
nagrizla mu je srce. Zar nikada ranije nisi video takve stvari?"
Zavrteo je glavom.
"Pa kako onda živi svet sa koga dolaziš?" Zvučala je preneražena mišlju o mestu gde
je samo zdravlje nevidljivo.
Sleganjem ramenima otarasio se njenog pitanja. Želeo je da je izazove, da je pita šta
vidi u njemu. Ali onda se setio njenih reči: Ti si zatvoren za mene. Sada je shvatio njenu
primedbu, a shvatanje mu je donelo osećaj olakšanja. Privatnost njegove bolesti bila je
nedirnuta, bezbedna. Ponovo joj je mahnuo prema severu, a kada je ona trenutka potom
krenula, pošao je za njom sa zadovoljstvom. Zadugo se zaboravio pred prizorom tolikog
zdravlja.
Postepeno, dok se dan kretao preko popodneva ka sumraku i spuštanju noći,
prilagodio se viđenju zdravlja iza boja i oblika sa kojima su se sretale njegove oči. Još
dvaput mu nozdrve uhvatiše varljivi vonj neispravnosti, ali ga nije mogao naći nigde u
blizini potoka kraj koga je Atiaran odabrala da podigne logor. Pomislio je kako će bez
njega moći mirno da spava.
Ali nekako se ružičasti san o zdravlju i lepoti duše pretvorio u moru u kojoj su sablasti
zbacivale tela i otkrivale da su gadne, trule, zavidljive. Bilo mu je drago što se probudio,
drago čak i zbog toga što će rizikovati da se obrije bez ogledala.

Šestog dana, zadah zla postade neprekidan i jačao je dok su se Atiaran i Kovenant
probijali severno duž bregova. Kratki prolećni pljusak pokvasio im je odeću usred
prepodneva, ali nije sprao zadah iz vazduha. Taj miris izazivao je nemir u Kovenantu,
pojačavao strah sve dok mu se nije činilo da mu se ledena oštrica užasa nadnosi nad srce.
Pa ipak, nije uspevao da raspozna zadah, da mu odredi mesto. Bio je sve oštriji oko
njega, iza vonja trave, mirišljave paprati i alianthe, iza dražesti bregova punih života,
poput zaudaranja trulog leša odmah iza granice osetljivosti njegovih nozdrva.
Najzad ga više nije mogao trpeti ćutke. Prišao je do Atiaran i upitao: "Osećaš li taj
miris?"
Ne obazrevši se, teško je odvratila: "Da, Neverniče. Osećam ga. Postaje mi jasno."
"Šta to znači?"
"Znači da idemo prema opasnosti. Zar nisi to očekivao?"
Pomislivši: Vatru mu paklenu - Kovenant postavi pitanje na drugačiji način. "Ali
odakle dolazi? Šta ga izaziva?"
"Otkud znam?" uzvrati ona. "Nisam proročica."
Kovenant se zadrža na samoj granici besnog odgovora. Sa naporom se uzdržao. "Onda
šta je to?"
 "Ubistvo", odvrati Atiaran glatko i ubrza korak da bi se odvojila od njega. Ne traži od
mene da zaboravim, kao da su govorila njena leđa, i on stade zapenjeno da korača za
njima. Hladna bojazan privukla mu se bliže srcu.
Do sredine popodneva osećaj neispravnosti se izoštravao na gotovo svakom koraku.
Oči su mu vrludale tamo-amo po bregovima, kao da je očekivao da svakog trenutka
ugleda izvor zadaha. Nosnice su ga bolele od neprekidnog uvlačenja mirisa. Ali nije
mogao da opazi ništa - ništa izuzev Atiaraninog vrludavog puta preko udubljenja,
jarkova, dolina i ispusta bregova, ništa izuzev zdravog drveća, gustiša, cveća i zelene
trave, ukrasa proleća Zemlje, ništa izuzev sve jače pretnje nečega zlog u vazduhu. Bila je
to oštra pretnja i on nejasno oseti da bi njen uzrok vredelo oplakivati.
Taj osećaj neko vreme se pojačavao bez razrešenja. Ali odjednom promena
zategnutosti Atiaraninih leđa upozori Kovenanta da se pripremi, samo trenutak pre nego
što je siknula na njega da stane. Upravo je prešla vrh brega, tako da je mogla da vidi
udubinu sa druge strane. Jedan trenutak stajala je sleđena, blago pognuta i zagledana
negde dole. Onda stade da trči niz breg.
Kovenant pohita za njom. U tri duga koraka stigao je do tačke na kojoj se zaustavila.
Ispred njega, na dnu udubine, stajala je usamljena šikara sa drvećem poput ostrvca na
širokoj čistini. Nije mogao da vidi da nešto nije u redu. Ali čulo mirisa užurbano mu je
rogoborilo, a Atiaran je jurila pravo prema šikari. Potrčao je za njom.
Zastala je tik pred istočnom stranom šikare. Grozničavo drhteći, obazrela se oko sebe
sa izrazom užasa i mržnje, kao da želi da uđe u šikaru, a nema za to hrabrosti. Onda je
povikala zgroženo: "Putnime? Melenkurion! Ah, tako mi Sedmice, kakvo zlo!"
Kada je Kovenant stigao do nje, samo je zurila u nemom kriku prema drveću. Držala
je obe šake preko usta, a ramena su joj se tresla.
Čim je pogledao prema šikari, ugledao je usku stazu koja je vodila kroz nju. Naglo je
pošao napred, zaronio između drveća. U pet koraka našao se na otvorenom prostoru
veoma nalik ostalim putevnicima koje je video. Ova odaja bila je okrugla, ali je imala iste
zidove od drveća, krov od prepletenih grana, postelje i police.
Ali zidovi su bili poprskani krvlju, a nasred tla ležala je jedna prilika.
Kovenant zinu kada vide da prilika nije ljudska.
Njene opšte crte izgledale su čovekolike, ali je trup bio neprirodno dugačak, a udovi
kratki, podjednake dužine, što je nagoveštavalo da je stvorenje moglo i da stoji uspravno i
da trči na rukama i nogama. Ali lice mu je bilo potpuno strano za Kovenanta. Dugački,
savitljivi vrat povezivao je bezdlaku glavu sa telom; dva zašiljena uha virila su blizu vrha
lobanje sa obe strane; usta su bila tanka poput običnog proreza u mesu. I nije bilo očiju.
Dve razjapljene nozdrve okružene debelom, mesnatom membranom ispunjavale su
središte lica. Glava nije imala drugih crta.
Proteran kroz središte grudi stvorenja - pribivši ga za zemlju - stajao je dugačak
gvozdeni šiljak.
Odaja je toliko zaudarala na nasilje da se samo u dva udisaja Kovenant gotovo počeo
da guši. Želeo je da pobegne. Bio je gubavac; za njega su bile opasne čak i mrtve stvari.
Ali prisilio je sebe da ostane dok nije razaznao jedan utisak. Kada je ugledao stvorenje,
prva pomisao bila mu je da se Domaja otarasila nečega gnusnog. Ali dok je prikupljao
hrabrost, njegove oči i nos ga ispraviše. Neispravnost koja mu je preplavila čula poticala
je od ubistva - od šiljka - a ne od stvorenja. Njegova koža imala je ton povređenog
zdravlja; ono je bilo prirodno, ispravno - valjan deo života Domaje.
 Gušeći se od zadaha zlodela, Kovenant se okrete i pobeže.
Kada je izbio na sunčevu svetlost, vide da Atiaran već ide prema severu i da je gotovo
napustila udubljenje. Nije bilo potrebno goniti ga da požuri za njom; kosti su mu odisale
željom da ostavi što je moguće veće rastojanje između sebe i osakaćenog putevnika.
Žurio je u njenom pravcu kao da mu očnjaci škrguću za petama.
Ostatak dana, osećao je olakšanje što ostavlja milje iza sebe. Rub neprirodnog mirisa
lagano se mutio dok su hitali napred. Ali nije nestajao ispod određenog nivoa. Kada su on
i Atiaran bili prisiljeni zamorom i mrakom da se zaustave za noć, razabrao je da je
teskoba i dalje ispred njih - da se ubica Putnima opako kreće prema severu pred njima.
Činilo se da Atiaran deli njegovo uverenje; upitala ga je ume li da koristi nož koji je
nosio.
Pošto ga je san neko vreme izbegavao, prisilio je sebe da je upita: "Zar nije trebalo da
ga - sahranimo?"
Odgovorila je tiho sa senovitog kreveta naspram slabog svetla oblučka: "Ne bi nam
bili zahvalni zbog mešanja. Postaraće se na sopstveni način. Ali strah me je da ne raskinu
vezu sa poglavarima - zbog ovoga."
Ta misao u Kovenantu izazva jezu koju nije umeo da objasni, i on ostade da leži bez
sna tokom pola noći pod hladnim izrugivanjem zvezda.
Sledeći dan svanu na umanjene zalihe namirnica putnika. Atiaran je planirala da
dopune zalihe u putevniku prethodnog dana, tako da sada nisu imali kladenice i preostalo
im je malo hleba i osnovne hrane. Međutim, nije bilo opasnosti da će ostati gladni - duž
njihovog puta bilo je blagovnjača u izobilju. Ali morali su da pođu bez tople hrane koja
bi ih okrepila posle hladne, neudobne noći. I morali su da putuju u istom pravcu u kom je
pošao ubica Putnima. Kovenant zateče sebe kako gnevno gazi u zoru, kao da je osetio da
je ubistvo bilo namenjeno njemu. Prvi put u nekoliko dana dozvolio je sebi da misli na
Drula i poglavara Kletnika. Znao je da bi svaki od njih bio u stanju da ubije Putnima, čak
da ga ubije sa radošću. A Opaki je u svakom slučaju znao gde se on nalazi.
Ali dan je prošao bez rđavih događaja. Nejasna, neprekidna teskoba u vazduhu nije se
pogoršavala, a aliantha je bila obilna. Kako su milje prolazile, Kovenantov gnev izgubi
oštrinu. Prepustio se razmišljanju o zdravlju oko sebe, gledao sa nesmanjenim divljenjem
drveće, veličanstvene hrastove i uzvišene brestove, smirujuće krošnje zlatana, fine
filigrane mimoze, sočne mladice leske - smirene, drevne obrise brda koja su ležala poput
usnulih glava po sve nižem zemljištu Zapadnih ravnica. Takve stvari davale su mu novi
osećaj pokreta i mirovanja, rastućih mladica i mirnoće stenja Domaje. U kontrastu,
prljavština smrti koja je išla pred njima izgledala je istovremeno bedno - beznačajna
pokraj prostrane i obilne živosti brda - i zlo, poput surovosti malog deteta.
Sledećeg jutra, Atiaran promeni smer, skrenuvši malo prema istoku, tako da su se ona
i Kovenant jedno vreme peli u srce bregova. Išli su vijugavim putem, držeći se potom
uglavnom dolina koje su vrludale prema severu između bregova. A kada je sunce bilo
dovoljno nisko da baci istočne padine bregova u senku, putnici pred sobom ugledaše Viti
Drvograd.
Prilikom prilaska Kovenant je došao u priliku da dobro osmotri naselje-stablo sa
ovećeg rastojanja preko široke čistine. Procenio je da je drvo visoko blizu četiri stotine
stopa, a da u osnovici ima dobrih trideset. Nije bilo granja na drvetu do visine od
četrdeset ili pedeset stopa, a tamo su se naglo ogromne grane širile vodoravno od debla i
obrazovale poluoval sa zaravnjenim vrhom. Čitavo drvo imalo je tako gustu krošnju i
lišće da je najveći deo naselja bio skriven; ali Kovenant je mogao da vidi nekoliko lestava
između granja i duž debla; a činilo mu se da po nekim gustim nakupinama većih grana
može da razazna oblike nastambi. Ako se makar i jedan čovek kretao kroz lišće, bio je
tako dobro skriven da ga nije mogao razaznati.
"Ovo je Viti Drvograd", reče Atiaran, "dom ljudi lillianrilla, kao što je Kamendol
Mithil dom onih sa rhadhamaerlom. Bila sam ovde jednom, prilikom povratka iz
Znanstvigora. Drvograđani su prijatan narod, iako ne razumem njihovo znanstvo drveta.
Oni će nam obezbediti odmor i hranu, a možda i pomoć. Rečeno je: 'Idi do rhadhamaerla
po istinu, a do lillianrilla za savet.' Moja potreba za savetom bolno počiva na meni.
Dođi."
Povela je Kovenanta preko čistine do osnovice velikog stabla. Morali su da obiđu
deblo grube kore sve do severoistočne obline, a tamo su našli veliki prirodni otvor u
stablu. Šupljina koja se tu otvarala nije izgledala velika; bila je duboka tek tolika da primi
zavojito stepenište. Nad prvom debelom granom nalazio se još jedan otvor, od koga su
lestve počinjale put naviše.
Prizor natera Kovenanta da zadrhti starim strahom od visine, gotovo zaboravljenim
posle kušnje na stepenicama Kevinovog Vidikovca. Nije želeo da se penje tim lestvama.
Ali činilo se da neće morati da se penje. Otvor u deblu bio je zatvoren teškim drvenim
dverima i nije bilo nikoga da ih otvori. Zapravo, čitavo mesto delovalo je previše mirno i
mračno za ljudsko naselje. Prikupljao se sumrak, ali nije bilo kućnih svetiljki da se
probiju kroz senku koja se zgušnjavala, a večernja dozivanja porodica nisu narušavala
tišinu.
Kovenant baci pogled na Atiaran i vide da je zbunjena. Položivši ruke na šipke dveri,
rekla je: "Ovo nije dobro, Tomase Kovenante. Kada sam poslednji put bila ovde, bilo je
dece na čistini, ljudi po stepenicama i nije bilo dveri na ulazu. Nešto nije u redu. Pa ipak,
ne osećam veliko zlo. Ovde nema više zla nego drugde duž našeg puta."
Načinivši korak unazad od dveri, digla je glavu i pozvala: "Živeo! Viti Drvograde! Mi
smo putnici, ljudi Domaje! Naš put je dug - naša budućnost mračna! Šta se zbilo sa
vama?" Kada nije došao nikakav povik u znak odgovora, ona gnevno nastavi: "Bila sam
ovde i ranije! U tim danima, govorilo se da gostoprimljivosti Drvograđana nema ravne!
Da li je to vaše prijateljstvo prema Domaji?"
Iznenada začuše laki, višestruki pad iza sebe. Okrenuvši se, otkriše da ih je okružilo
sedam ili osam ljudi koji su u rukama stezali glatke drvene bodeže. Kovenant i Atiaran
nagonski ustuknuše jedan korak. Dok su ljudi prilazili, jedan od njih reče: "Značenje
prijateljstva menja se sa vremenom. Videsmo tamu i čusmo mračne vesti. Želimo da
budemo sigurni u strance."
Baklja je plamtela u rukama čoveka koji je progovorio. Kroz njen odsjaj Kovenant
baci prvi pogled na Drvograđane. Svi su izgledali visoki, vitki i gipki, plave kose i svetlih
očiju. Bili su odeveni u ogrtače šumskih boja, a tkanina kao da im je prijanjala uz udove
kako ne bi zapinjala po granama. Svako od njih nosio je šiljati bodež od uglačanog drveta
koji je mutno svetlucao u sjaju baklje.
Kovenant je sav bio kao izgubljen, ali Atiaran prikupi odoru oko sebe i dostojanstveno
odgovori: "Onda budite sigurni, ja sam Atiaran, družbenica Trelova iz Kamendola Mithil.
Ovo je Tomas Kovenant, Nevernik i nosilac poruke poglavarima. Dolazimo u
prijateljstvu i nevolji, tražimo bezbednost i toplinu. Nisam znala da je vaš običaj da
zarobljavate strance."
 Čovek koji je nosio baklju prišao je i ozbiljno joj se naklonio.
"Kada budemo sigurni, zamolićemo vas za oproštaj. A dok taj trenutak ne dođe,
morate poći sa mnom do mesta gde ćete biti provereni. Videsmo čudnovate znake, a sada
ih vidimo još i više." On klimnu prema Kovenantu. "Nećemo napraviti grešku, niti u
poverenju, niti u sumnji. Hoćete li poći za mnom?"
"Vrlo dobro", uzdahnu Atiaran. "Ali sa vama se ne bi tako postupalo u Kamendolu
Mithil."
Čovek odvrati: "Neka Kamendolci okušaju naše nevolje pre nego što iskažu prezir
prema našoj opreznosti. A sada, sledite me." On pođe napred da otvori dveri.
Na tu naredbu, Kovenant se lecnu. Nije bio spreman da se pentra po drvetu u tami.
Dovoljno bi bilo gadno i po danu, kada je mogao da vidi šta radi, ali već mu i sama misao
da se poduhvati tog pentranjna po mraku natera bilo da mu poput čekića udara u čelu. On
napravi korak dalje od Atiaran i reče sa drhtajem u glasu koga nije moga da zatomi:
"Zaboravite."
Pre nego što je stigao da reaguje, dva čoveka mu dograbiše ruke. Pokušao je da se
otrgne, ali su ga oni zadržali, digli mu ruke u svetlosti baklje. Jedan napeti trenutak,
Drvograđani su piljili u njegove šake - u prsten na levici i brazgotinu na desnici - kao da
je kakva vrsta zloduha. Čovek sa bakljom zareža: "Dovedite ga."
"Ne!" viknu Kovenant. "Ne shvatate. Ne snalazim se u visinama. Pašću." Dok su ga
povlačili prema dverima, on dreknu: "Vatru mu paklenu! Pokušavate da me ubijete!"
Njegovi zarobljivači u trenu stadoše. Začuo je niz povika, ali ih u zbunjenoj, gnevnoj
panici nije razumeo. Onda vođa reče: "Ako se ne penješ dobro, onda nećemo tražiti da se
penješ."
Sledećeg trenutka, kraj Kovenanta pade kraj konopca. U istom času, dvojica drugih
vezaše mu zglavke za uže. Pre nego što je shvatio šta se dešava, konopac poskoči i zateže
se. Odignut je u vazduh poput kakve bespomoćne vreće.
Učinilo mu se da je začuo Atiaranin povik pobune, ali nije bio siguran. Zaječavši u
sebi: Prokletog mu pakla! - napeo je ramena da se suprotstavi zatezanju i divlje se upiljio
naviše, prema tami. Nije mogao da čuje nikoga kako vuče konopac - u poslednjem titraju
baklje, uže kao da se protezalo u bezdan - i od toga oseti dvostruki strah.
Onda svetlosti ispod njega nestade.
Sledećeg trenutka slabašno šuštanje lišća kaza mu da je stigao u visinu prvih grana.
Video je žuti odsjaj kroz gornji otvor stepeništa u drvetu. Ali konopac ga je i dalje teglio
nagore u visine naselja.
Od sopstvenih pokreta počeo je lagano da se njiše, tako da se u neravnomernim
razmacima češao o lišće. Ali to je bio njegov jedini dodir sa drvetom. Nije video svetla,
niti čuo glasove; potpuno crne mase moćnih bočnih grana klizile su glatko pokraj njega
kao da ga konopac vuče u nebo.
Uskoro u oba ramena počeše oštro da mu udaraju damari, a ruke mu utrnuše. Glave
iskrenute naviše, otvorenih usta je piljio u neosvetljeni užas i ječao kao da ga dave. Vatru
mu paklenu! Ahh!
Onda se bez ikakve opomene njegovo kretanje prekide. Pre nego što je mogao da se
pripremi, baklja zaplamte i on se nađe u nivou trojice ljudi koji su stajali na vodoravnoj
grani. U nagloj svetlosti izgledali su jednako kao i ljudi koji su ga uhvatili, ali jedan od
njih imao je oko glave mali venac od lišća. Ostala dvojica jedan trenutak su odmeravala
Kovenanta, a onda posegoše, dograbiše ga za košulju i povukoše prema grani. Čim mu
čvrsta grana zakači noge, konopac se olabavi i pusti mu ruke da padnu.
Zglavci su mu još bili vezani, ali on pokuša da se uhvati za jednog od ljudi, da se
zadrži od padanja sa grane. Ruke su mu bile mrtve; nije mogao da ih pokrene. Tama se
protezala pod njim poput gladne zveri. Jeknuvši, bacio se prema ljudima, napeo se da ih
natera da ga spasu. Grubo su ga dohvatili. Odbio je da drži sopstvenu težinu, prisilivši ih
da ga nose i vuku niz granu sve dok nisu došli do širokog otvora u deblu. Tamo je
središte stabla bilo izdubljeno u oblik prostrane odaje, a Kovenant se teško sruči na pod,
drhteći od olakšanja.
Iznenada oko njega započe rastuća struja živosti. Nije obraćao pažnju na nju; držao je
oči zatvorene da se usredsredi na čvrstu punoću poda i na bol od krvi koja mu se vraćala
u šake i ruke. Bol je bio očajan, ali ga je on trpeo u napregnutoj tišini. Uskoro u šakama
oseti trnce, a prsti su mu postali odebljali, vreli. Savijao ih je, grčio kao kandže. Kroz
zube, mrmljao je u oštrom ritmu svoga srca: Vatru mu paklenu. Pakla mu i krvi.
Otvorio je oči.
Ležao je na uglačanom drvetu u središtu bezbrojnih koncentričnih krugova stabla
drveta. Zbog godova ostatak sobe kao da se usredsredio na njega, kao da je bio opružen
posred mete. Ruke su mu bile neprirodno neosetljive, ali ih on prisili da ga odgurnu u
sedeći položaj. Onda pogleda šake. Zglavci su mu nosili duboke ureze od konopca, ali
nisu krvarili.
Kopilad!
Digao je glavu i mrgodno se obazreo.
Odaja je imala nekih dvadeset stopa u prečniku i činilo se da popunjava čitavu
unutrašnjost debla. Jedini otvor bio je onaj kroz koji se uteturao, a napolju je video samo
tamu; ali odaja je bila blistavo osvetljena bakljama smeštenim u zidove - bakljama koje
su gorele bez dima i kao da se nisu trošile. Uglačani zidovi blistali su kao podmazani, ali
tavanica, visoko iznad poda, bila je od hrapavog, nedirnutog drveta.
Pet Drvograđana stajalo je u šupljini oko Kovenanta - tri muškarca, uključujući i onog
koji je nosio venčić od lišća, i dve žene. Svi su bili odeveni u slične ogrtače koji su im se
pripijali uz tela, iako su boje bile različite, i svi su bili viši od Kovenanta. Njihova visina
delovala je preteći i zato se on lagano diže na noge, spuštajući zavežljaj sa ramena dok je
ustajao.
Trenutak kasnije, čovek koji je predvodio Kovenantove zarobljivače na zemlji uđe u
odaju, a pratila ga je Atiaran. Delovala je nepovređeno, ali umorno i utučeno, kao da su
joj penjanje i nepoverenje iscrpli svu snagu. Kada je ugledala Kovenanta, pokrenula se da
zauzme mesto kraj njega.
Jedna od žena reče: "Samo dvoje, Soranale?"
"Da", odvrati Atiaranin čuvar. "Gledali smo i nije bilo drugih dok su prelazili južnu
čistinu. A naši izviđači nisu javili ništa o prisustvu drugih stranaca u brdima."
"Izviđači?" upita Atiaran. "Nisam znala da su među narodima Domaje potrebni
izviđači."
Žena napravi korak napred i odvrati: "Atiaran, družbenice Trelova, narod Kamendola
Mithil znan nam je još od našeg povratka u Domaju u novom dobu. A među nama ima
onih koji se sećaju tvoje posete. Znamo prijatelje, kao i vrednost prijateljstva."
"Na kakav smo onda način zaslužili ovakav odnos?" upita Atiaran. "Došli smo u
potrazi za prijateljima."
 Žena nije neposredno odgovorila na Atiaranino pitanje. "Zbog toga što smo svi narod
Domaje", reče ona, "i zbog toga što je opasnost za nas opasnost za sve, pokušaću da ti
olakšam žaoku naše neljubaznosti njenim razjašnjenjem. Mi u ovoj odaji drvensrca
Časnici smo Vitog Drvograda - vođe smo našeg naroda. Ja sam Laura, kćerka Anamare.
Ovde prisutni su još i..." svakoga je pojedinačno označila klimanjem glave, "... Omurnil,
kćerka Murnila, Soranal, sin Tilera, Padrias, sin Mila, Maliner, sin Veinina i Baradakas,
Zubljonoša lillianrilla." Ovaj poslednji bio je čovek koji je nosio venčić od lišća. "Doneli
smo odluku da ne ukažemo poverenje i pružićemo razloge.
Vidim da ste nestrpljivi." Dodir oporosti ogrube joj glas. "Pa, neću vas zamarati
punom pripovešću o vetru pošasti koji s vremena na vreme duva preko nas od Gravin
Trendora. Neću opisivati besne oluje, niti vam pokazati telo ptice sa tri krila koja je
uginula na vrhu našeg Drvograda, niti ću raspravljati o istinitosti glasina o ubistvu koje su
nam došle do ušiju. Sedmice mi! Postoje gnevne pesme koje bi trebalo otpevati - ali ih
neću sada pevati. Reći ću vam ovo: sve sluge Sivog Krvnika nisu mrtve. Naše je
verovanje da je Besomuk bio među nama."
Ime donese prizvuk zla koji natera Kovenanta da se naglo obazre, pokušavajući da
utvrdi odakle vreba opasnost. Jedan trenutak nije shvatao. Ali onda je primetio kako se
Atiaran ukrutila na Laurine reči - video je čvor koji je poskočio na središtu njene vilice,
osetio kako joj se strah pojačao, iako nije rekla ništa - i shvatio. Drvograđani su se plašili
da su on i ona Besomuci.
Ne razmišljajući, zarežao je: "To je smešno."
Časnici nisu obraćali pažnju na njega. Posle kratke pauze, Soranal nastavi Laurino
objašnjenje. "Pre dva dana, u najviše sunce po podneva, dok su se naši ljudi bavili svojim
veštinama i poslovima, a deca igrala po višim granama drveta, jedan stranac dođe u Viti
drvograd. Dva dana ranije, poslednja zla oluja sa Planine Groma naglo se prekinula i
pretvorila u dobru - i na dan kada je došao stranac naša su srca bila zadovoljna, jer mislili
smo da je bitka o kojoj ništa nismo znali izvojevana u korist Domaje. Imao je izgled
Kamendolca i rekao je da mu je ime Jehanum. Poželeli smo mu dobrodošlicu
gostoprimljivošću koja predstavlja radost Domaje. Nismo videli razloga da sumnjamo u
njega iako su deca bežala od njega sa neuobičajenim kricima i strahom. Avaj za nas -
mlađi su videli jasnije od starijih.
Zašao je među nas sa mračnim nagoveštajima i opačijom u ustima, stalno se pomalo
rugao našim veštinama i običajima. A mi nismo mogli da mu odgovorimo. Ali sećali smo
se Mira i nismo tada ništa učinili.
U to vreme, nagoveštaji Jehanuma pretvoriše se u otvoreno proricanje usuda. Zato ga
najzad pozvasmo do odaje drvensrca na skup Časnika. Čuli smo reči koje je odabrao da
govori, reči pune zluradosti i prezira prema Domaji. Onda naše oči pronikoše dublje i mi
mu ponudismo probu lomillialora."
"Ti znaš za veledrvo, lomillialor, zar ne, Atiaran?" prozbori Baradakas prvi put.
"Mnogo je u njemu toga nalik na orkrest kod rhadhamaerla. Ono je izdanak Jedinog
drveta, od koga je načinjeno samo žezlo zakona."
"Ali nismo imali prilike da izvedemo probu", nastavi Soranal. "Kada je Jehanum
ugledao vrhovno drvo, skočio je od nas i pobegao. Dali smo se u poteru, ali nas je
iznenadio - bili smo previše puni spokoja, nespremni za takva zla - a njegova brzina
daleko je prevazilazila našu. Pobegao nam je i pošao prema istoku."
 Uzdahnuo je kada je zaključio: "U toku onog jednog dana koji je prošao počeli smo sa
ponovnim učenjem odbrane Domaje."
Posle kratke pauze Atiaran tiho reče: "Saslušala sam vas. Izvinite zbog mog gneva -
govorila sam u žurbi i neznanju. Ali sada svakako vidite da nismo prijatelji Sivog
Krvnika."
"U tebi vidimo mnogo toga, Atiaran, družbenice Trelova", reče Laura, očiju
prikovanih za Kamendolku, "mnogo tuge i mnogo hrabrosti. Ali tvoj sadrug zatvoren je
za nas. Može biti da ćemo morati da zadržimo tog Tomasa Kovenanta kao zarobljenika."
"Melenkurion!" prosikta Atiaran. "Da se niste usudili! Zar ne znate? Zar ga niste
pogledali?"
Na to, žamor olakšanja prođe među Časnicima, žamor koji je naglasio njihovu
napetost. Kročivši prema Atiaran, Soranal pruži desnu ruku, dlana okrenutog napred, u
pozdravu dobrodošlice, i reče: "Videli smo - videli i čuli. Verujemo ti, Atiaran,
družbenice Trelova. Izgovorila si ime koje nijedan Besomuk ne bi zazvao da spase
druga." Uzeo ju je za ruku i povukao dalje od Kovenanta, prema središtu odaje.
Bez nje kraj ramena, Kovenant se iznenada oseti izloženo, ranjivo. Prvi put, shvatio je
koliko je počeo da zavisi od njenog prisustva, njenog vođenja, ako već ne podrške. Ali
nije bio raspoložen da pasivno dočekuje pretnje. Pripremio se na vrhovima prstiju,
spreman da se pokrene u bilo kom pravcu, a oči su mu se hitro kretale preko lica koja su
ga gledala sa blistavih zidova odaje.
"Jehanum je predvideo mnoge stvari", reče Laura, "ali naročito vam treba reći jednu.
Rekao je da veliko zlo u liku Bereka Troprsta ide prema nama brdima sa juga. A ovde..."
uperila je bledu ruku na Kovenanta, a glas joj se digao dok je govorila, "ovde je potpuni
stranac u Domaji - bez pola desnice, a na levici nosi prsten od belog zlata. Bez sumnje
nosi poruke poglavarima - poruke ili usud!"
Sa prizvukom usrdne molbe, Atiaran reče: "Nemojte na sebe uzimati da sudite. Setite
se zaveta. Niste poglavari. A mračne reči mogu biti i upozorenja i proročanstva. Hoćete li
verovati reči Besomuka?"
Baradakas ovlašno sleže ramenima. "Ne sudimo mi poruci. Naša proba je za čoveka."
Posegao je iza sebe i digao glatki drveni štap dug tri stope sa koga je oljuštena sva kora.
Držao ga je za sredinu blago, sa poštovanjem. "Ovo je lomillialor." Kada je izgovorio to
ime, drvo zablista kao da mu se glatka površina ovlažila rosom.
Šta je to, do đavola? - pokuša Kovenant da se usredsredi na ono što će doći.
Ali sledeći potez Zubljonoše ipak ga je iznenadio. Baradakas izmahnu štapom i baci
ga prema Neverniku.
Ovaj se trgnu u stranu i posegnu za lomillialorom desnicom. Ali nije imao dovoljno
prstiju da bi ga brzo uhvatio; štap mu iskliznu i pade na pod sa drvenim treskom koji se
činio neprirodno glasan u tišini odaje.
Jedan trenutak, svi su bili mirni, sleđeni dok su upijali značenje onoga što su videli.
Onda, u jedan glas, Časnici izgovoriše presudu sa svom konačnošću smrtne kazne.
"Veledrvo ga odbija. On ne pripada Domaji."

10. SVETKOVINA PROLEĆA

 Skladnim pokretom, Baradakas izvuče iz ogrtača tojagu i podiže je dok se kretao
prema Kovenantu.
Kovenant je reagovao nagonski, odbrambeno. Pre nego što je Zubljonoša mogao da ga
dosegne, on se saže i dograbi štap lomillialor levom rukom. Kada je Baradakas zamahnuo
tojagom prema njegovoj glavi, on udari Zubljonošinu ruku štapom.
U pljusku belih iskara, tojaga se razlete u paramparčad. Baradakas polete unazad kao
da ga je odbacila eksplozija.
Silina udarca podrhtavala je Kovenantovom rukom sve do lakta, a prsti mu u trenutku
obamreše. Štap poče da mu klizi iz ruke. Zinuo je na njega, pomislivši: Šta, do đavola..."
Ali onda ga povratiše nemo zaprepašćenje Časnika i opružena prilika Zubljonoše. Da
me proveravaju? - zarežao je u sebi. Kopilad. Uzeo je štap u desnu ruku, držeći ga za
sredinu kao što je to činio Baradakas. Svetlucavo drvo delovalo je klizavo; davalo mu je
utisak kao da će iskliznuti, kao da mu curi iz stiska, iako se, zapravo, nije pomeralo. Kada
ga je čvrsto uhvatio, sevajući očima obazreo se po Časnicima, uloživši u pogled sav bes
koji su u njemu raspirili njihovi postupci. "Zašto mi sada ne ispričate još jednom o tome
kako me ova stvar odbija?"
Soranal i Laura stajali su oko Atiaran, a Maliner je bio naspram njih kraj suprotnog
zida. Omurnil i Padrias nagli su se nad opruženim Zubljonošom. Dok ih je Kovenat
gledao, Atiaran se mrgodno suoči s njim. "U staro doba", reče ona, "dok je vrhovni
poglavar Kevin verovao Sivom Krvniku, ovaj je dobio dragocene darove u vidu orkresta i
lomillialora. Priča kaže da su darovi uskoro izgubljeni - ali dok ih je Sivi Krvnik
posedovao, nisu ga odbijali. Moguće je da Opačija nosi masku istine. Možda divlja
magija nadilazi istinu."
Mnogo ti hvala! - natušti se Kovenant na nju. Šta to pokušavaš da mi učiniš?
Tankim glasom, Laura odvrati: "Tako glasi priča. Ali mi smo samo Drvograđani - a ne
poglavari. Takve nas stvari prevazilaze. Nikada u sećanjima našeg naroda nije proba
istine oborila Zubljonošu lillianrila. Kako glasi pesma? - 'On će spasti ili prokleti Zemlju.'
Molimo se da nas ne snađe prokletstvo zbog našeg nepoverenja." Ispruživši nesigurnu
ruku prema Kovenantu u pozdravu dobrodošlice, ona reče: "Živeo, Neverniče! Oprosti
nam zbog naših sumnji i budi dobro došao u Viti Drvograd."
Na trenutak Kovenant ju je gledao sa gorkim odgovorom koji mu je krivio usne. Ali
kada se sreo sa njenim pogledom, otkrio je da može da razabere iskrenost njenog
izvinjenja. Pun protivurečnih htenja, on promrmlja: "Zaboravi."
Laura i Soranal nakloniše se kao da je prihvatio izvinjenje. Onda se okrenuše ka
Baradakasu koji se ošamućeno pridizao. Trljao je lice rukama kao da je prekriveno
paučinom, ali je uveravao Omurnil i Padriasa da je nepovređen. Uz mešavinu čuđenja i
zbunjenosti u očima, i on pozdravi Kovenanta.
Kovenant odvrati mrgodnim klimanjem. Nije čekao da Zubljonoša zatraži; pružio je
lomillialor Baradakasu i bilo mu je drago što se otarasio tog uznemirujućeg, nesigurnog
dodira.
Baradakas prihvati štap i nasmeši se na njega iskrivljeno, kao da ovaj predstavlja
svedočanstvo njegovog poraza. Onda ga gurnu u ogrtač. Uputivši osmeh i Kovenantu, on
reče: "Neverniče, naše prisustvo na ovom mestu više nije neophodno. Nisi jeo, a zamor
usled putovanja počiva svom težinom na tebi. Hoćeš li prihvatiti gostoprimstvo moje
kuće?"
 Poziv iznenadi Kovenanta; trenutak je oklevao, pokušavao da odluči da li da veruje
Zubljonoši ili ne. Baradakas je delovao mirno, prijateljski, ali osmeh mu je bio složeniji
od Laurinog izvinjenja. Ali tada Kovenant shvati da je, ukoliko je reč o pitanju poverenja,
bezbedniji sa Baradakasom nasamo nego sa svim Časnicima skupa. Kruto reče: "Činiš mi
čast."
Zubljonoša se nakloni. "Prihvatanjem ponuđenog počastvuješ nudioca." Obazre se po
ostalim Drvograđanima, a kada ovi klimnuše u znak slaganja, okrete se i iziđe iz odaje
drvensrca.
Kovenant baci pogled na Atiaran, ali ona je već tiho razgovarala sa Soranalom. Bez
daljeg oklevanja, on kroči na široku granu pokraj Baradakasa.
Noć nad velikim drvetom sada je bila posuta svetlima - domaćim ognjištima
Drvograđana. Osvetljavale su prostor između grana daleko u dubinu, ali nisu dosezale do
tla. I protiv volje, Kovenant steže Baradakasovo rame.
"Nije daleko", reče Zubljonoša tiho. "Samo do sledeće grane. Ići ću za tobom - nećeš
pasti."
Tiho kunući između zuba, Kovenant dograbi prečagu lestvi. Želeo je da se povuče, da
ode nazad u čvrstinu odaje drvensrca, ali sprečavali su ga ponos i bes. A prečage pod
njegovim prstima delovale su sigurno, gotovo lepljivo. Kada Baradakas položi umirujuću
ruku na njegova leđa, on nespretno stade da se penje.
Kao što je Baradakas obećao, sledeća grana nije bila daleko. Uskoro je Kovenant
stigao do drugog širokog izdanka. Na nekoliko koraka od stabla ovaj se račvao, a na račvi
počivao je dom Zubljonoše. Držeći se za Baradakasova ramena kao oslonac, on stiže do
vrata i pređe prag kao da ga je oduvao nalet olakšanja.
Nalazio se u ugodnom obitavalištu od dve odaje u potpunosti obrazovanom od granja
drveta. Isprepletane deblje grane tvorile su delove poda i sve zidove, uključujući i
pregradu između soba. A tavanica je bila kupola od grančica i lišća. Duž jednog zida prve
sobe, široka kolena od drveta urastala su u odaju kao stolice, a naspram njih stajao je
ležaj. Mesto je imalo topao, čist izgled, izgled posvećenosti znanstvu, koji se Kovenantu
učinio nejasno uznemirujući, kao podsećanje da bi Zubljonoša mogao biti opasan čovek.
Dok je Kovenant razgledao odaju, Baradakas postavi baklje po svim zidovima i pripali
ih tako što je protrljao ruke nad njihovim krajevima, tiho mrmljajući dok je to činio.
Onda je na trenutak nešto obavljao u daljoj sobi, a zatim se vratio noseći u rukama
pladanj natovaren kriškama hleba i sira, bogatim grozdovima i drvenim vrčem. Postavio
je mali, tronogi sto između dve stolice, odložio pladanj na njega i pokretom ruke pokazao
Kovenantu da sedne.
Pred prizorom hrane, Kovenant otkri da je gladan; protekla dva dana nije jeo ništa
osim alianthe. Gledao je kako se Baradakas na trenutak nagao nad hranu. Onda je i sam
seo. Sledeći primer domaćina, napravio je sendviče od sira i grožđa između kriški svežeg
hleba i žedno se prihvatio vrča sa kladenicom. U prvoj žurbi jela nije govorio ništa,
čuvajući pažnju za hranu.
Ali nije zaboravio ko mu je domaćin i šta se desilo između njih.
Prepustivši kladenicu Kovenantu, Baradakas je uklonio ostatke obroka. Kada se
vratio, pošto je odložio hranu u daljoj sobi, rekao je: "A sada, Neverniče, na koji način ti
mogu pomoći?"
 Kovenant povuče krupan gutljaj kladenice, a onda odvrati što je nemarnije mogao:
"To mi ti reci. Bio si spreman da mi raspolutiš glavu - tamo dole. A izgleda da si dobio
popriličan udar od onog... od onog veledrva. Zbog čega si me pozvao ovamo?"
Na trenutak, Baradakas je oklevao, kao da razmišlja koliko treba da kaže. Onda je
otišao u zadnju sobu, uzeo glatki štap dug gotovo šest stopa i seo na krevet naspram
Kovenanta. Dok je govorio, stao je da glača štap od belog drveta mekom krpom. "Mnogo
je razloga, Tomase Kovenante. Bilo ti je neophodno mesto za počinak, a moj dom bliži je
odaji drvensrca od ijednog drugog - za onoka ko ne voli visine. A ni ti ni ja nismo
potrebni za razmatranje saveta i pomoći koje će se odigrati noćas. Atiaran zna Domaju -
ona će reći sve što treba u vezi sa vašim putem. A i Soranal i Laura sposobni su da joj
pruže svaku pomoć koju bi mogla da zatraži."
Osmotrivši preko sobe Zubljonošine zaposlene ruke i svetle, prodorne oči, Kovenant
steče čudan osećaj da se proba nastavlja - da je susretom sa lomillialorom tek otpočela
Baradakasova provera. Ali kladenica je opustila njegove strahove i napetosti; nije više
osećao bojazan. Mirno reče: "Ispričaj mi još."
"Takođe sam želeo da moja ponuda gostoprimstva bude izvinjenje. Bio sam spreman
da te povredim, a to kršenje mog zaveta mira nalaže da bude ispravljeno. Čak i da se
pokazalo da si sluga Sivog Krvnika, bilo bi dovoljno da te zarobimo. A povreda je mogla
uskratiti priliku poglavarima da te ispitaju. Prema tome, načinio sam pogrešku. Ta greška
je postala još veća kada si digao lomillialor i kada me je udario njegov oganj. Želim da
popravim svoju ludost."
Kovenant raspozna Zubljonošinu iskrenost, ali osećaj da je i dalje proveravan
produbio se umesto da ga nestane. Gledao je domaćina u oči kada je rekao: "Još mi nisi
odgovorio na pitanje."
Glasom bez ikakvog iznenađenja, Baradakas se usprotivi: "Zar ima i drugih razloga?
Šta to vidiš u meni?"
"I dalje me proveravaš", zareža Kovenant.
Zubljonoša lagano klimnu. "Možda. Možda to i činim." Digao se na noge i oslonio
jedan kraj štapa na pod, dok je dovršavao glačanje. Onda reče: "Vidiš, Tomase
Kovenante - napravio sam štap za tebe. Kada sam počinjao, verovao sam da je za mene.
Ali sada znam da je drugačije. Uzmi ga. Mogao bi ti poslužiti kada savet i pomoć pretrpe
neuspeh." Na kratko pitanje u Kovenantovim očima odvratio je: "Ne, ovo nije vrhovno
drvo. Ali je svejedno dobro. Dopusti mi da ti ga uručim."
Kovenant zavrte glavom. "Dovrši probu."
Iznenada, Baradakas diže štap i zadade snažan udarac drvetu pod nogama. Na
trenutak, čitava grana zadrhta kao da je prošao nalet vetra; manje grane stresoše se, a
nastamba poče da poskakuje poput ivera na gnevnom talasu. Kovenant se uplaši da se
drvo ruši i dograbi stolicu u očekivanju pada. Ali siline gotovo u trenutku nestade.
Baradakas usmeri svetle oči prema Kovenantu i prošapta: "Onda me počuj, Neverniče.
Nijedna proba istine nije veća od onoga ko je zadaje. A ja sam osetio tvoju moć. U svim
sećanjima lillianrilla, nijednog Zubljonošu nije udarilo vrhovno drvo. Mi smo prijatelji
Jedinog drveta, ne njegovi protivnici. Ali pokraj tebe slab sam poput deteta. Ne mogu
silom izvući istinu iz tebe. I pored moje probe, ti bi mogao biti lično Sivi Krvnik, koji je
došao da pretvori sav živalj Domaje u pepeo."
Uvređen tim nagoveštajem, Kovenant zareža: "To je smešno."
 Baradakas kroči bliže, zaputi ispitivački pogled duboko u Kovenantove oči. Kovenant
poče da se meškolji; osećao je da Zubljonoša istražuje u njemu delove koje je on želeo da
zaštiti, da zadrži skrivene. Šta mi je učinio taj kopilan Krvnik, upita se gorko. Nisam baš
bio željan da mu budem potrčko.
Odjednom, Baradakasove oči raširiše se i on polete unazad preko odaje kao da je
ugledao nešto zapanjujuće moćno. Zaustavio se na ležaju i sedeo tamo jedan trenutak dok
je gledao kako mu ruke drhte na štapu. Onda pažljivo reče: "Istina je. Jednog dana možda
ću biti dovoljno mudar da znam na šta se mogu osloniti. A sada mi je potrebno vremena
da shvatim. Verujem ti, prijatelju moj. U odsudnom trenutku nećeš nas prepustiti smrti."
"Evo." Ponovo je ponudio štap. "Za nećeš da prihvatiš moj dar?"
Kovenant nije odmah odvratio. I on se tresao i morao je da se obuzda pre no što je
uspeo da izgovori bez drhtaja u glasu: "Zašto? Zbog čega mi veruješ?"
Zubljonošine oči zablistaše kao da je ovaj na rubu suza, ali se smešio dok je
odgovarao: "Ti si čovek koji zna vrednost lepote."
Kovenant je na trenutak piljio u taj odgovor, a onda je skrenuo pogled. Obuze ga
složeni stid; osećao se nečisto, ukaljano pred licem Baradakasovog poverenja. Ali onda
se pribra. Produži dalje. Preživi. Kakve veze ima poverenje sa ovim? Oštrim pokretom
posegao je i prihvatio štap.
Ovaj mu je delovao čisto u rukama, kao da je oblikovan od najzdravijeg drveta uz
najprivrženije posvećivanje. Dohvatio ga je i stao da proučava pogledom, kao da mu
palica može obezbediti nevinost koja mu je nedostajala.
Ubrzo potom, i sam se iznenadio kada je široko zevnuo. Nije znao da je toliko
umoran. Pokušao je da potisne zamor, ali je napor samo izazvao novo zevanje.
Baradakas odvrati blagim osmehom. Digao se sa postelje i pokaza Kovenantu da
legne.
Kovenant nije nameravao da spava, ali čim se našao u vodoravnom položaju sva
kladenica koju je ispio kao da mu je pojurila u glavu i on zateče sebe kako lebdi na lahoru
u visini drveta. Uskoro je čvrsto zaspao.
Spavao je krepkim snom, koji su remetila samo sećanja na Zubljonošine napete,
ispitivačke oči i osećaj da mu lomillialor klizi između prstiju, koliko god ih čvrsto stezao.
Kada se probudio sledećeg jutra, ruke su ga bolele kao da se čitave noći rvao sa anđelom.
Kada je otvorio oči, zatekao je Atiaran kako sedi na drugoj strani odaje i čeka. Čim je
videla da je budan, ustala je i prišla mu bliže. "Hajde, Tomase Kovenante", reče ona.
"Već smo izgubili zoru ovog dana."
Kovenant ju je proučavao jedan trenutak. Pozadina njenog lica sadržavala je sve
dublju senku iscrpljenosti i on zaključi da je najveći deo noći provela u razgovoru sa
Časnicima. Ali činila se nekako smirena onim što je s njima podelila i čula, a blistanje
njenog pogleda bilo je gotovo optimističko. Možda je sada imala neku vrstu nade.
Odobravao je sve što je moglo da smanji njeno neprijateljstvo prema njemu, te je
skočio iz kreveta kao da deli njen optimizam. I pored bola u rukama, osetio se izuzetno
osveženo, kao da je okolina Drvograda koristila sopstvenu gostoprimljivost, dobrotu, da
mu pomogne da otpočine. Žustrim pokretima umio se, obrisao debelim slojem lišća, a
onda proverio da nema povreda i sredio odeću. Na tronogom stočiću ležala je vekna
hleba, a kada je odlomio parče za doručak, otkri je da je zgotovljena od hleba i mesa
pečenih zajedno. Žvaćući, otišao je da pogleda kroz prozor.
 Atiaran mu se pridružila i zajedno su gledali kroz granje prema severu. U daljini,
videli su reku koja je tekla gotovo pravo prema istoku, a iza nje brda su se prostirala sve
do obzorja. Ali još nešto osim reke razdvajalo je ta severna brda od onih kraj kojih su
putnici hodali još od kako su napustili Kamendol Mithil. Zemlja iza reke kao da je
blistala u jutarnjem suncu, kao da spokojno tle teče preko grebenja - kao da tajna stena
Domaje nabira površinu, otkrivajući sebe onima koji je mogu očitati. Sa visoke
drvogradske osmatračnice, Kovenant oseti da gleda u nešto što nadilazi čak i njegovu
novu sposobnost viđenja.
"Tamo", reče Atiaran blago, kao da govori o svetilištu, "tamo je Andelejn. Zubljonoša
je dobro izabrao dom za takav vidik. Ovde reka Mithil teče prema istoku pre nego što
ponovo okrene severno ka Gravin Trendoru i Opčarnici. A iza nje su Bregovi Andelejna,
bogatstvo Domaje koje srcu donosi spokoj. Ah, Kovenante, već i to što ih vidim daje mi
hrabrost. A Soranal mi je rekao za prolaz koji će omogućiti ostvarivanje mog najdražeg
sna - uz dobru sreću i lepu brzinu, mogli bismo videti ono što će pretvoriti veći deo mog
ludila u mudrost. Moramo poći. Jesi li spreman?"
Ne, pomisli Kovenant. Ne da se pentram po ovom drvetu. Ali je klimnuo. Atiaran mu
donese zavežljaj i dok je izlazila iz Zubljonošinog doma, on navuče vezove na ramena, ne
obraćajući pažnju na bol u rukama. Onda uze štap koji mu je dao Baradakas i pripremi se
da rizikuje glavu spuštanjem sa Drvograda.
Stablo je bilo samo tri ili četiri koraka daleko, ali dubina od dve stotine stopa do tla
sledi mu krv u žilama, natera ga da uz oklevanje zastane dok su mu prvi naleti
vrtoglavice glodali odlučnost. Ali kada je stao na vrata Zubljonošinog doma, začuo je
povik mladih glasova i video decu kako jurcaju po granama nad njime. Neki od njih
gonili su druge i u poteri skakali sa grane na granu tako bezbrižno kao da ponor ne može
da im naudi.
Sledećeg trenutka, dvoje dece, dečak i devojčica, sleteše na granu pred Kovenanta sa
ogranka na gotovo dvadeset stopa većoj visini. Devojčica je veselo gonila dečaka, ali on
izbeže njen dodir i otrča iza Kovenanta. Iz tog skloništa veselo je povikao: "Ja sam
bezbedan! Juri drugoga! Ja sam bezbedan!"
Ne razmišljajući, Kovenant reče: "Bezbedan je."
Devojčica se nasmeja, napravi se kao da će se baciti napred, a onda pohita za nekim
drugim. Dečko smesta skoči prema stablu i stade da se uspinje uz lestve prema
igralištima na većoj visini.
Kovenant duboko udahnu, dograbi štap da održi ravnotežu i zakorači dalje od vrata.
Nespretno se zanosio i upinjao da dospe do srazmerne bezbednosti stabla.
Posle toga osećao se bolje. Kada je gurnuo štap među vezove zavežljaja, mogao je da
uhvati lestve obema rukama, a onda ga primiri bezbedni dodir prečaga. Pre nego što je
prešao polovinu rastojanja, srce mu više nije tuklo i bio je u stanju da toliko veruje svom
zahvatu da je mogao da se obazre oko sebe po nastambama i ljudima kraj kojih je
prolazio.
Najzad je stigao do najnižih grana i sledio Atiaran niz stepenište do tla. Tamo su se
okupili Časnici da bi se oprostili. Kada je ugledao Baradakasa, Kovenant uze štap u ruke
da mu pokaže da ga nije zaboravio i iskrivi lice u odgovor na Zubljonošin osmeh.
"Pa, nosioci poruke", reče Laura posle kratke pauze, "rekli ste nam da je sudbina
Domaje na vašim plećima i mi vam verujemo. Žalosti nas to što vam ne možemo olakšati
breme - ali sudimo da niko ne može zauzeti vaše mesto u ovoj stvari. Ono malo pomoći
što smo mogli već smo dali. Preostaje nam samo da branimo domove i da se molimo za
vas. Želimo vam dobru brzinu zarad čitave Domaje. A radi vas samih požurićemo vas da
stignete na vreme za Svetkovinu. Silna su znamenja nade za sve one koji vide taj praznik.
Atiaran, družbenice Trelova, idi u miru i spokoju. Seti se puta kome te je Soranal
naučio i nemoj skrenuti.
Tomase Kovenante, Neverniče i stranče u Domaji - budi što jesi. U času tame, seti se
Zubljonošinog štapa. A sada pođite svojim putem."
Atiaran odvrati formalno kao da dovršava obred. "Idemo, sećajući se Vitog Drvograda
kao utočišta, pomoći i nade." Naklonila se, dodirnuvši dlanovima čelo, a zatim raširivši
ruke. Nesigurno, Kovenant je sledio njen primer. Časnici uzvratiše gest otvaranja srca
ceremonijalnom odlučnošću. Onda Atiaran krupnim koracima zagrabi ka severu, a
Kovenant je krenu za njom poput lista ponesenog njenom odlučnošću.
Nijedno od njih nije se obazrelo. Počinak i obnavljanje u prijatnom naselju na drvetu
učinili su ih žustrim, dali im podstrek za napredovanjem. Oboje su na svoj način bili
željni da stignu do Andelejna i znali su da je Jehanum napustio Viti Drvograd prema
istoku, a ne severu. Žurili su napred duž sve bogatijih brda i rano tog popodneva prispeše
do obale Mithila.
Prešli su ga, gazeći po širokim plićacima. Pre nego što je ušla u vodu, Atiaran izu
sandale, a neko polusvesno uviđanje natera Kovenanta da izuje čizme i čarape. Kada je
osetio prve bogate mirise Bregova, nekako je shvatio da je morao da pređe Mithil
bosonog da bi bio spreman, da je pranje nogu u njegovoj struji bilo neophodno da
prilagodi put oštrijoj suštini Andelejna. A kada je kročio na severnu obalu, otkrio je da
može da oseti njenu životnost kroz stopala; sada su mu čak i tabani bili osetljivi na
zdravlje Domaje.
Toliko mu se dopadao snažni osećaj Bregova pod nožnim prstima da mu se naprosto
gadilo da ponovo navuče čizme, ali je uskratio sebi zadovoljstvo da bi mogao da drži
korak sa Atiaran. Onda ju je sledio stazom kojoj ju je naučio Soranal - lagodnim putem
kroz središte Andelejna - hodao je i čudio se promeni koja je zahvatila zemlju otkako su
prešli reku.
Osećao je promenu sasvim jasno, ali se činilo da ova nadilazi pojedinosti koje su je
sačinjavale. Drveće je uglavnom bilo više i deblje od južnih srodnika; bujna i
mnogobrojna aliantha ponekad je prekrivala čitave bregove oštrim zelenilom; uzvišice i
dolje obilovale su aromatičnom travom; cveće se povijalo na povetarcu tako prirodno kao
da je pre samo nekoliko trenutaka veselo iskočilo iz hranljivog tla; male šumske životinje
- zečevi, veverice, jazavci i slično - skakutale su po okolini, tek neodređeno stavljajući do
znanja da su svesne ljudskih bića. Ali stvarna razlika je nadilazila to. Bregovi Andelejna
nosili su čistiji osećaj zdravlja do svih Kovenantovih čula, od svega što je do tada iskusio.
Oreol ispravnosti ovde je bio toliko moćan da on poče da žali što potiče sa sveta gde je
zdravlje neopipljivo, neodređeno, razaznatljivo samo po nagoveštajima. Izvesno vreme
pitao se kako bi izdržao povratak, buđenje. Ali lepota Andelejna brzo ga je naterala da
zaboravi takve brige. Bila je to opasna dražest - ne zbog toga što je izgledala varljiva, već
zato što je mogla zavesti. Ubrzo su bolest, VPE, Opačija i bes bili zaboravljeni, izgubljeni
u protoku zdravlja, satkanom od niza prizora oko njega.
Opkoljen Bregovima, okružen tako opipljivom i posebnom životnošću, Kovenant je
sve više bivao iznenađen time što Atiaran ne želi da se zadrži malo duže. Dok su pešačili
preko talasavog predela, prodirali milju za miljom dublje u Andelejn, želeo je da zastane
za svako novo otkrovenje, svaku novu dolinu, prolaz ili udubinu, da upije ono što je
video - da je grabi očima sve dok ne postane njegov deo, neodvojiv, bezbedan pred
svakom nadolazećom silom. Ali Atiaran je gurala dalje - rano je ustala, retko zastajala,
žurila do kasno u noć. Oči su joj bile okrenute prema daljini, a zamor koji je rastao iza
njenih crta kao da nije mogao da dosegne površinu. Očevidno su čak i ovi Bregovi za nju
bledeli pred očekivanjem nerazjašnjene "Svetkovine". Kovenant nije imao izbora nego da
nagoni sebe za njom; njena volja nije dopuštala odlaganje.
Njihova druga noć van Vitog Drvograda bila je tako blistava i vedra da nisu morali da
se zaustave sa zalaskom sunca i Atiaran nastavi hod gotovo do ponoći. Posle večere,
Kovenant je neko vreme sedeo i gledao nebo i prelepe zvezde. Sve tanji mesečev srp
stajao je visoko na nebu i njegovo belo srebro odašiljalo je na tle samo nagoveštaj
sablasne svetlosti koja je osvetljavala njegovu prvu noć u Domaji. Nemarno je primetio:
"Biće mlad mesec za dva dana."
Na to, Atiaran se oštro zagleda u njega, kao da je posumnjala da je razotkrio neku
njenu tajnu. Ali nije rekla ništa, a on nije znao da li je reagovala na sećanje ili
predviđanje.
Sledeći dan poče blistavo kao i prethodni. Sunčevo svetlo prekrilo je rosu draguljima,
sjalo poput dijamanata po travi i lišću; vazduh svež poput prvog daha Zemlje nosio je
preko Bregova mirise alianthe i tise, dah zlatana i božura. Kovenant je posmatrao te stvari
sa svojevrsnim blaženstvom u srcu i išao za Atiaran prema severu kao da je našao
duševni mir. Ali rano tokom po podneva dogodilo se nešto što mu je pomračilo svu
radost, ujelo ga do srži kostiju. Dok je putovao prirodnom stazom između bregova
prekrivenih drvećem, koračajući sa finim osećajem gipkosti trave pod nogama,
neočekivano je kročio na busen trave koji mu se učini opak poput jame sa živim peskom.
Nagonski se trže i skoči unazad tri koraka. Osećaja opasnosti smesta nestade. Ali
njegovi nervi upamtiše ga od tabana duž čitave noge.
Bio je toliko iznenađen, toliko povređen, da nije ni pomislio da zovne Atiaran.
Umesto toga, oprezno je prišao tački na kojoj je osetio opasnost i dirnuo je vrhom noge.
Ali ovoga puta nije osetio ništa izuzev bujne trave Andelejna. Pognuvši se, prešao je
rukama preko trave po jard u svim pravcima. Ali šta god da je probudilo njegov osećaj
neispravnosti sada je nestalo i posle trenutne zbunjenosti on ponovo pođe napred. Najpre
je svaki korak pravio oprezno, očekujući novi udar. Ali zemlja je izgledala isto onako
puna čiste, treptave živosti kao ranije. Ubrzo, on zakaska da bi stigao Atiaran.
Pred veče, ponovo oseti ujed neispravnosti, kao da je zagazio u kiselinu. Ovoga puta
reagovao je silovitim grčem; posrnuo je napred kao da skače pred udarom munje, a jauk
se otrže između njegovih zuba pre nego što je mogao da se zaustavi. Atiaran se trčeći
vrati do njega i zateče ga na sve četiri u travi kako čupa vlati u gnevnim pregrštima.
"Ovde!" škrgutao je zubima, udarajući po busenju pesnicom. "Tako mi pakla! Bilo je
ovde."
Atiaran prazno zatrepta prema njemu. Skočio je na noge, uperivši optužujući prst u tle.
"Zar nisi osetila? Bilo je tu. Vatru mu paklenu!" Prst mu se tresao. "Kako si ga
propustila?"
"Nisam osetila ništa", odvrati ona ravnim glasom.
Uzdrhtao je i pustio ruku da padne. "Osetio sam se kao... kao da sam zakoračio u živi
pesak... ili kiselinu... ili..." setio se ubijenog Putnima, "...ili ubistvo."
 Lagano, Atiaran kleče pokraj tačke koju je pokazao. Jedan trenutak ju je proučavala
pogledom, a onda je dodirnu rukama. Kada je ustala, ona reče: "Ništa ne osećam..."
"Nestalo je", umeša se on.
"...Ali ja ne posedujem veštinu rhadhamaerla", nastavi ona. "Jesi li to osetio i pre?"
"Jednom. Ranije."
"Ah", uzdahnu ona, "kako bih volela da sam poglavarka i da znam šta da preduzmem.
Mora biti da je neko zlo na delu u dubini Zemlje - silno zlo, zaista, ako Bregovi
Andelejna nisu u potpunosti bezbedni. Ali to zlo je još novo, ili slabo. Ne ostaje dugo.
Moramo se nadati da ga možemo preduhitriti. Ah, slabosti! Naša brzina postaje sve
nedovoljnija, sa svakim danom koji prođe."
Čvrsto je zategla haljinu oko sebe i dugim koracima pošla u veče. Ona i Kovenant
putovali su bez zaustavljanja sve dok se noć nije zgusnula oko njih, a sve tanji Mesec
našao visoko među zvezdama.
Sledećeg dana, Kovenant je sve češće osećao grčeve zla u travi. Dvaput tokom jutra, a
četiri puta tokom po podneva i večeri, jedna ili druga noga sa naglom žestinom trgle bi
mu se sa busenja i do trenutka kada je Atiaran zastala da provedu noć, njegovi živci celim
potezom od nogu do korena zuba bili su bolni i titravi. Snažno je osećao da su te bolesne
tačke povrede, čak izdajstvo Andelejna, gde su svi drugi dodiri, svaka linija i preliv neba,
drveća, trave i bregova bili mirisavi od bogatstva. Ti napadi, udari, ujedi učiniše ga i
protiv njegove volje svesnim samog tla, kao da su same osnove Zemlje bačene u senku
sumnje.
Petog dana posle Vitog Drvograda, poče sve ređe da oseća pogrešnost u travi, ali su
napadi iskazivali jačanje opakosti. Ubrzo posle podneva, pronašao je tačku zla koja nije
nestala pošto ju je prvi put dodirnuo. Kada je ponovo spustio nogu na nju, osetio je drhtaj
kao da je nagazio bolno mesto u tlu. Od titraja njegova noga je brzo trnula, a vilice su ga
bolele od stezanja zuba, ali nije se povukao. Pozvavši Atiaran, klekao je na travu i
dodirnuo zemnu ranu rukama.
Na njegovo iznenađenje, ništa se nije dogodilo.
Atiaran i sama opipa tlo, a onda ga namrgođeno pogleda. Ni ona nije osetila ništa.
Ali kada je oprobao tačku stopalom, otkrio je da je bol još tamo. Grebao mu je mozak,
isterivao kapi znoja na čelu, izvlačio mu urlik iz grla. Dok mu se bol širio kroz kosti,
šaljući hladnu obamrlost uz nogu, on poče da prolazi prstima ispod potpetice čizme. Ali
šaka mu i dalje nije ništa osećala; samo su mu noge bile osetljive na opasnost.
Gonjen naglim porivom, izuo je jednu čizmu, skinuo čarapu i stavio golu nogu na
tačku zla. Ovog puta, neslaganje je bilo još više iznenađujuće. Mogao je da oseti bol
nogom obuvenom u čizmu, ali ne i golom. A ipak su mu osećaji bili savršeno jasni;
neispravnost se dizala iz tla, a ne iz čizme.
Pre nego što je mogao da se zaustavi, dograbio je drugu čizmu i čarapu i bacio ih od
sebe. Onda se teško sručio da sedne na travu i glavu u kojoj su mu udarali damari uhvatio
sa obe ruke.
"Nemam sandale za tebe", reče Atiaran kruto. "Biće ti potrebna obuća pre nego što se
ovo putovanje završi."
Kovenant jedva da ju je čuo. Oštro je razabrao opasnost, odredio pretnju koja ga je
nesvesno mučila danima.
 Da li ćeš to tako izvesti, Kletniče? - zarežao je u sebi. Najpre mi nervi ožive. Onda me
Andelejn natera da zaboravim - zatim odbacujem čizme. Da li to hoćeš? Da mi oboriš sve
odbrane tako da ne mogu da se zaštitim? Da li ćeš tako da me uništiš?
"Moramo da produžimo", reče Atiaran. "Odluči šta ćeš."
"Da odlučim? Pakla mu krvavog!" Kovenant se sa trzajem diže na noge. Sav zapenjen,
on zaškrguta zubima: "Nije to tako lako." Onda je pošao da ponovo obuje čizme i čarape.
Preživi.
Gurnuo je stopala u čizme kao da su one neka vrsta oklopa.
Ostatak dana trzao se pred svakim nagoveštajem bola u zemlji i turobno sledio
Atiaran, sa napregnutim pogledom u očima, upinjući se da očuva vlast nad sobom, osećaj
za sebe. A kako se bližilo veče, izgledalo je da njegova borba daje rezultate. Posle
naročito opakog napada tokom kasnog popodneva, udari zla prestadoše. Nije znao hoće li
se vratiti ili ne, ali bar je za neko vreme bio slobodan od njih.
Ta noć je bila mračna od oblaka i Atiaran je bila prisiljena da napravi logor ranije
nego obično. Pa ipak, ona i Kovenant imali su malo odmora. Laka, ravnomerna kiša
natapala im je pokrivače i držala ih budne većim delom noći, zgrčene u želji za
skloništem pod nekom vrbom zbijene krošnje.
Ali sledeće jutro - šesto na njihovom putu iz Vitog Drvograda - svanulo je blistavo i
puno radosti Andelejna. Atiaran ga dočeka sa hitnjom i iščekivanjem u svakom pokretu; a
način na koji je požurivala Kovenanta kao da je iskazivao više prijateljstva, više
drugarstva od bilo čega što je učinila još od početka njihovog puta. Njena želja za
brzinom bila je zarazna; Kovenantu je bilo drago da je podeli, jer ga je sprečavala da
misli o mogućnosti novih napada neispravnosti. Počeli su dnevno putovanje gotovo
kaskajući.
Dan je bio kao stvoren za putovanje. Vazduh je bio svež, sunce čisto i ohrabrujuće;
put je bio prav i vodoravan; gipka trava je sa svakim dugim korakom nosila Atiaran i
Kovenanta napred. A njena zarazna želja nagonila ga je da kaska za njom milju za
miljom. Polovinom dana, usporila je korak da bi putem jela blagovnjače; ali čak je i tada
postizala dobru brzinu, a kada se veče primaklo ponovo je pretvorila njihov korak u kas.
Onda ju je neutabana staza u koju su je uputili Drvograđani dovela do kraja široke
doline. Posle kratke pauze dok je proveravala pravac, pošla je pravo uz dugačku, blagu
padinu brega koja je, činilo se, išla prema istoku u dugačkom luku. Odabrala je put prav
kao strela koji ju je proveo ravno između dva stabla zlatana podjednake visine na stotinak
stopa iznad doline, a Kovenant je sledio njen naporni kas uz brdo bez ikakvih pitanja. Bio
je previše umoran i bez daha da bi postavljao pitanja.
I tako su se uspeli uz tu padinu - Atiaran je kaskala nagore visoko podignute glave i
kose koja se vijorila, kao da je pred sobom videla zvezdane vratnice nebesa, a Kovenant
se teturao i dahtao za njom. Za njihovim leđima, Sunce je zalazilo uz dugi izdisaj nalik
ispuštanju dugo zadržavanog daha. A pred njima padina kao da se nastavljala sve do
neba.
Kovenant je bio potpuno zbunjen kada je Atiaran izbila na vrh brda, naglo stala,
dograbila ga za ramena i okrenula se oko njega u krugu, vičući radosno: "Tu smo! Stigli
smo na vreme!"
Izgubio je ravnotežu i pao na travu. Jedan trenutak ležao je i dahtao, sa jedva dovoljno
snage da gleda u nju. Ali ona ga nije bila svesna. Oči su joj bile prikovane za istočni
obronak brega kada povika glasom kratkog daha usled iscrpljenosti, uzbuđenja i
obožavanja: "Banas nimoram! Ah, radosno srce! Radosno srce Andelejna. Doživela sam
ovaj trenutak."
Zatečen opčinjenošću njenog glasa, Kovenant se diže na noge i stade da sledi njen
pogled kao da očekuje da ugleda otelotvorenu dušu Andelejna.
Nije mogao da se uzdrži da ne zaječi u prvom naletu razočaranja. Nije video ništa što
bi objašnjavalo Atiaranino ushićenje, ništa što bi bilo zdravije ili dragocenije od
nebrojenih prizora Andelejna kraj kojih je projurila ne obraćajući pažnju. Pod njima,
trava se spuštala u glatku, široku udubinu smeštenu između bregova, poput kakve posude
za piće noćnog neba. Pošto je sunce zašlo, oblici udubine nisu bili jasno vidljivi, ali
zvezdana svetlost bila je dovoljna da pokaže da nema drveća niti grmlja, nikakvog
narušavanja glatkoće udubine. Izgledala je tako pravilno kao da je površina trave posuta
peskom i uglačana. Te noći, zvezde su delovale naročito veselo, kao da ih je tama koju je
ostavio Mesec izazivala da dostignu novi sjaj. Ali Kovenant je osećao da takve stvari nisu
dovoljna nagrada za zamor koji mu je prodirao u same kosti.
Međutim, Atiaran nije promaklo njegovo ječanje. Uzevši ga za ruku, ona reče:
"Nemoj mi još suditi", i povuče ga napred. Pod granama poslednjeg drveta na rubu
udubine bacila je zavežljaj i sela uz stablo, lica okrenutog nizbrdo. Kada joj se Kovenant
pridružio, ona reče blago: "Zauzdaj ludo srce, Neverniče. Stigli smo na vreme. Ovo je
Banas Nimoram, mlad mesec tokom središnje noći proleća. U mom pokolenju nije bilo
takve noći, vremena tako retke lepote. Nemoj suditi Domaju po sopstvenim merilima.
Čekaj. Ovo je Banas Nimoram, svetkovina proleća - najlepši obred od svih blaga na
Zemlji. Ukoliko ne uznemiriš vazduh gnevom, videćemo ples utvara Andelejna." Dok je
govorila, glas joj je odzvanjao bogatim sazvučjima kao da peva; a Kovenant oseti silinu
onoga što je obećala, iako nije shvatao. Nije bilo vreme za pitanja i on se pripremi da
čeka na početak predstave.
Čekanje nije bilo teško. Najpre mu je Atiaran dodala hleb i poslednje ostatke
kladenice, tako da su mu jelo i piće olakšali deo iznurenosti. Onda, kako se noć
produbljivala, on otkri da vazduh koji dotiče do njih iz udubine ima bujno, osvežavajuće
dejstvo. Kada ga je uzeo duboko u pluća, učini mu se da mu raspliće brige i strahove i sve
osim sebe ostavlja za sobom, dižući ga u stanje spokojne spremnosti. Opustio se na
blagom povetarcu, udobnije namestio uz drvo. Atiaranino rame toplo je dodirivalo
njegovo, kao da mu je oprostila. Noć se produbljivala, zvezde su blistale u očekivanju, a
lahor je dizao paučinu i prašinu sa Kovenantovog srca - i čekanje mu nije padalo teško.
Prvo treptanje svetla dođe poput drhtaja odlučnosti i dovede celu noć u žižu. Preko
čitave širine udubine on ugleda plamen poput svetlosti sveće - sićušan u daljini, pa ipak
živ, titravo žut i narandžast, tako jasan kao da drži sveću u rukama. Osetio je čudnovatu
uverenost da rastojanje nije bitno; da je plamen pred njime na travi, ne bi bio veći od
njegovog dlana.
Kada se utvara pojavila, Atiaranin dah napeto zašišta između njenih zuba, a Kovenant
sede uspravnije da bi bolje video.
Jasno ocrtanim, kružnim pokretom, plamen pođe naniže po udubljenju. Nije bio ni na
pola puta prema dnu kada druga vatra stiže na severni rub. Još dve utvare uđoše sa juga -
a onda, previše naglo da bi se prebrojavala, čitava vojska plamenova poče iz svih pravaca
da ucrtava sopstvene puteve ka udubljenju. Neki su promicali na deset stopa sa jedne ili
druge strane Kovenanta i Atiaran, ali činilo se da su nesvesni posmatrača; sledili su spore
krugove kao da je svaki od njih sam u Bregovima, nezavistan od bilo kog blistanja osim
sopstvenog. Pa ipak, svetla su im se slivala, obrazujući kupolu od zlata kroz koju su se
zvezde jedva videle; a na trenutak činilo se da neke utvara prave lukove i okreću se jedna
oko druge, kao da dele dobrodošlicu na putu prema središtu.
Kovenant je gledao to silno kretanje koje je dovlačilo u udubinu hiljade plamenova što
su lebdeli u visini ramena i jedva se usuđivao da diše. Sav preplavljen čuđenjem, osetio
se poput tajnog gledaoca koji posmatra neki okultni čin koji nije predviđen za ljudske oči.
Dograbio se za grudi kao da prilika da gleda Svetkovinu do kraja zavisi od potpune tišine
njegovog disanja, kao da se plaši da bi bilo kakav zvuk mogao povrediti vilinsko
okupljanje, preplašiti i oterati utvare.
A onda promena prođe okupljenim plamenovima. U nebo se diže visoka, svetlucava
pesma bez reči, melodija radosti. Iz središta udubine zasebno obrtanje utvara pretvorilo se
u zračeći, kružni ples. Činilo se da je svaka utvara najzad našla mesto i ogromnoj šari
nalik na točak koja je ispunjavala polovinu udubine, i taj točak poče da se okreće oko
središta. Ali u središtu nije bilo svetla; točak se okretao na osovini oštrog crnila koje je
odbijalo blistanje utvara.
Dok se pesma širila u noć, veliki krug se okretao - svaki plamen plesao je tajnu,
nezavisnu igru, različitu po pokretima i zanošenju - svaki plamen držao je mesto u
čitavom liku dok se ovaj okretao. A u prostoru između unutrašnje osovine i spoljašnjeg
ruba okretalo se još krugova, tako da je čitav točak bio ispunjen mnoštvom manjih
točkova koji su se svi okretali. Nijedna utvara nije dugo držala položaj. Plamenovi su
neprekidno tekli kroz pokretnu šaru, tako da su tokom okretanja točka pojedinačne utvare
plesale od jednog mesta do drugog, sad bi se njihale po rubu, sad bi kružile po središnjim
prstenovima, sada bi se okretale oko osovine. Sve utvare neprekidno su se kretale i
menjale mesto, ali šara se nikada nije prekidala - nikakva pukotina ni pogrešan korak nisu
razdvojili točak, makar na tren - i svaki plamen istovremeno se činio savršeno sam, u
tajanstvenom lutanju za nekom ličnom sudbinom kroz ples, i savršeno uklopljen u celinu.
Dok su plesali, svetla su im jačala, sve dok zvezde nisu izbledele sa neba, a noć se
povukla, poput udaljenog posmatrača Svetkovine.
A lepota i čudo Plesa nateraše Kovenanta da suspregne bol pun čežnje.
Onda nova promena zađe u svetkovinu. Kovenant nije shvatio sve dok mu Atiaran ne
dodirnu ruku; njen znak odasla drhtaj svesti kroz njega i on vide da se točak utvara
lagano krivi. Ostatak točka zadržao je oblik, a crno središte nije se pokrenulo. Postepeno,
krug koji se obrtao spljošti se dok su se spoljašnje utvare više primicale posmatračima.
Uskoro je rastuće ispupčenje nepogrešivo pokazivalo prema Kovenantu.
Kao odgovor, učini mu se da jače oseća njihovu pesmu - izoštrenu, strasnu odu
mrtvima, žalopojku nabijenu osećanjima poput zapevanja, a istovremeno bezosećajnu
poput uzvišenog, bezličnog potvrđivanja. Njihovi plamenovi koji su mu prilazili
ispunjavali su ga strahopoštovanjem i oduševljenjem, tako da se sav zgurio u sebi, ali nije
mogao da se pomeri. Krug za krugom, utvare su se pružale prema njemu, a on steže
rukama kolena, ostavši da sedi mirno, stegnutog srca i nem pred vilinskim plesačima.
Posle nekoliko trenutaka, vrh tog dugačkog ispusta iz kruga stajao je nad njim i on
vide da mu se svaki plamen klanja dok pleše pokraj njega. Onda se rub produžetka naže,
a brzina plesača smanji, kao da treba da pruži priliku svakoj utvari da se zadrži u
njegovom društvu. Uskoro su mu vatre prolazile nadohvat ruke. Onda duga ruka plesa
usplamte, kao da je između plesača doneta odluka. Najbliža utvara pokrenu se napred da
se spusti na njegovu burmu.
 On se trže, očekujući da ga oganj sagori, ali nije bilo bola. Plamen se zakači za prsten
kao za fitilj sveće i on oseti nejasno kroz prst sazvučja pesme svetkovine. Dok se utvara
držala prstena, plesala je i poskakivala kao da se tamo uzbuđeno hrani. A boja joj se
lagano promeni iz usplamtele narandžastožute u srebrnastobelu.
Kada je preobražaj bio potpun, utvara blesnu i odlete, a sledeća zauze njeno mesto.
Sledio je niz novih oganja - svaki je plesao oko prstena dok nije poprimio srebrnu boju; a
kako mu je napetost popuštala, niz se smenjivao sve brže. Ubrzo kolona blistavo belih
utvara gotovo da doseže ostatak plesa. Svaki novi plamen žustro je prilazio belom zlatu
Kovenantovog prstena, kao da je željan nekog ispunjenja, nekog vrhunca sopstvenog
bića.
Pre nego što je prošlo mnogo vremena, njegova osećanja postadoše previše jaka da bi
mu dopustila da sedi. Digao se na noge, držeći prsten tako da ga utvare mogu obasjati ne
spuštajući se.
Atiaran je stajala kraj njega. Imao je oči samo za preobražaj koju je njegov prsten
nekako omogućio, ali ona je gledala na drugu stranu, preko plesa.
Ono što je tamo ugledala nagna je da mu zarije prste u ruku poput kandži očajanja.
"Ne! Sedmice mu! To se ne sme desiti!"
Njen povik prigrabi mu pažnju; pogled mu skoči preko udubine.
"Tamo! To je značenje zla koje su osetile tvoje noge!"
Ono što je ugledao nateralo ga je da se zatetura kao da je dobio udarac po srcu.
Sa severoistočnog ruba u udubinu ispunjenu zlatnom svetlošću upadao je klin tame,
grobno crn i neprobojan za svetlost, poput mrestilišta noći. Klin se zarivao uskim putem
prema plesu i kroz pesmu plamenova nosio je zvuk nalik armiji okrvavljenih nogu koja
juri preko čiste trave. Odlučno, bolno, dosegao je unutrašnjost, ne gubeći formaciju. U
nekoliko trenutaka, vrh tmine zaseče ples i poče da tone prema njegovom središtu.
Užasnut, Kovenant opazi da ples nije zastao niti se prekinuo. Na prvi dodir klina,
pesma utvara napusti vazduh kao da je istrgnuta svetogrđem, ne ostavljajući nikakav
zvuk iza sebe osim šuma nalik ubistvu u pokretu. Ali ples se nije zaustavio. Plamenovi su
se i dalje okretali kao da su nesvesni toga što im se događa, bespomoćni. Sledili su
kruženje koje ih je nosilo na put klina i nestajali kao da padaju u bezdan. Nijedna utvara
nije izišla iz tame.
Gutajući svu svetlost koja bi ga dotakla, crni klin se zabijao u Svetkovinu.
"Svi će umreti!" zaječa Atiaran. "Ne mogu da stanu - ne mogu da pobegnu. Moraju
plesati dok ples ne bude gotov. Sve će pomreti - sve utvare, sva blistava svetlost Domaje!
To ne sme da bude. Pomozi im! Kovenante, pomozi im!"
Ali Kovenant nije znao kako da pomogne. Bio je kao ukočen. Od prizora crnog klina
osetio je mučninu kao da preko procepa obamrlosti posmatra kako mu prste proždire
ludak - osećao je mučninu, bes i nemoć, kao da je predugo čekao da bi se odbranio i sada
nema šake kojima bi mogao da se suprotstavi. Triokov nož iskliznu mu između obamrlih
prstiju i nestade u tami.
Kako...?
Jedan trenutak, Atiaran ga je besomučno trzala. "Kovenante! Pomozi im!" vrisnu mu u
lice. Onda se okrenula i pojurila u dolinu da presretne klin.
Utvare...!
Njeni pokreti prekinuše sleđenost njegovog straha. Dograbivši Baradakasov štap,
povio se ispod plamenova i pohitao za njom, držeći se pognuto da bi se sklonio sa puta
utvarama. Kao da mu je ludilo ubrzavalo noge; stigao je Atiaran pre nego što je prešla
pola puta prema osovini. Odgurnu je iza sebe i pohita prema prodirućem klinu, gonjen
slepim ubeđenjem da mora stići do središta pre crnila.
Atiaran ga je sledila, vičući za njime: "Dobro se čuvaj! To su pragrdani! Zli nakot
Demonije!"
Jedva da ju je čuo. Bio je usredsređen na mahnitu želju da stigne do središta plesa. Da
bi postigao veću brzinu, trčao je uspravnije, trgavši glavu u stranu svaki put kada bi mu
neka utvara blesnula blizu očiju.
Poslednjim naletom probio se u prazno središte točka.
Zaustavio se. Sada je bio dovoljno blizu da vidi kako je klin sačinjen od visokih,
mnogobrojnih stvorenja, tako crne puti da nikakva svetlost nije mogla zasvetlucati ili
zasijati sa njihove kože. Kako su bespomoćne utvare naletale na klin, napadači su ih
proždirali.
Pragrdani se privukoše bliže. Vrh njihovog klina predstavljala je usamljena prilika,
krupnija od ostalih. Kovenant je mogao jasno da je vidi. Izgledala je poput Putnima koji
je izrastao krupan i opak - dugački trup, kratki udovi jednake dužine, šiljate uši visoko na
glavi, oči bez lica gotovo sasvim ispunjene razjapljenim nozdrvama. Njegova usta u
obliku proreza škljocnula bi poput klopke svaki put kada bi se približila neka utvara.
Sline su se slivale iz njegovih nozdrva sa obe strane glave. Kada se Kovenant suočio sa
njim, nos mu uzdrhta kao da je nanjušio novu lovinu i on zaurla prema ostalim
stvorenjima otegnutim lavežom nalik na dozivanje. Čitav klin željno se baci napred.
Atiaran stiže do Kovenanta i povika mu u uvo: "Tvoja ruka! Pogledaj ruku!"
Trgao je levicu. Jedna utvara i dalje mu je bila pripijena za prsten - belo je blistala -
bezbrižno plesala.
Sledećeg trenutka, predvodnik pragrdana probi se u središte plesa i stade. Napadači su
se tiskali rame uz rame iza vođe. Mračni, surovi i nakazni, skupa su se cerili i gutali
bespomoćne utvare.
Kovenant zadrhta kao da mu se srce pretvorilo u pesak. Ali Atiaran mahnito uzviknu:
"Sada! Udari ih sada!"
Tresući se, kročio je napred. Nije imao pojma šta da radi.
Odjednom, prvi pragrdan izvuče dugi nož oštrog, krvavo crvenog sečiva. Užasna
silina zračila je sa oštrice; i protiv svoje volje, Kovenant i Atiaran se lecnuše.
Pragrdan diže ruku da udari.
Gonjen instinktom, Kovenat unese belu, plamteću utvaru u lice pragrdana. Sa urlikom
bola, stvorenje odskoči unazad.
Iznenadno shvatanje prože Kovenanta. U trenutku je dodirnuo kraj štapa plamtećom
utvarom. Sa bleskom, odvažni beli plamen rascveta se na štapu, zasenivši zlato njihovog
plesa i izazivajući silu pragrdana. Njihov vođa još malo ustuknu.
Ali odjednom je povratio odlučnost. Skočivši napred, zario je krvavo crveni nož pravo
u srce belog ognja.
Sila se sudarala u središtu plesa. Nož pragrdana blistao je poput vrele mržnje, a štap je
divlje bleštao. Njihov sudar je bacao iskre kao da se vazduh zapalio krvlju i munjama.
Ali pragrdan je bio majstor. Njegova sila ispunjavala je udubinu dubokim, tutnjavim
zvukom, poput drobljenja stena pod visokim pritiskom. U narednom silovitom naletu,
Kovenantova vatra se ugasi.
 Žestina gašenja baci njega i Atiaran poleđuške u travu. Sa slavobitnim režanjem,
pragrdan se pripremi za ubilački skok.
Kovenant ugleda kako mu crveni nož prilazi i sav se zgrči sa senkom smrti u umu.
Ali Atiaran se uspentra na noge, vičući: "Melenkurion abatha! Melenkurion abatha!"
Glas joj je zvučao krhko pred pobedom pragrdana, ali ih je ona dočekala punom snagom,
počela da se bori sa rukom vođe koja je držala nož. Na trenutak mu potisnu udarac.
A onda, iza nje iz pravca zapada, na njen povik dođe odgovor. Gvozdeni glas pun besa
povika: "Melenkurion abatha! Binas mill Banas Nimoram Khabaal! Melenkurion abatha!
Abatha Nimoram!" Zvuk se probi kroz Kovenantovu paniku i on skoči da pomogne
Atiarani. Ali ni zajedno nisu mogli da zadrže pragrdana; ponovo ih je hitnuo na zemlju. U
istom trenutku on se baci na njih.
U pola puta zaustavi ga gromadno obličje koje je skočilo preko njih da bi ga
dohvatilo. Na trenutak njih dvoje se divlje borilo. Onda pridošlica ote krvavo crveni nož i
zari ga u srce stvorenja.
Provala urlika zaori se od pragrdana. Kovenant začu šum kao kada mnogo dece trči.
Digavši pogled, video je reku sitnih životinja kako se slivaju u udubinu - zečevi, jazavci,
lasice, krtice, lisice, nekoliko pasa. Sa nemom odlučnošću, bacali su se na pragrdane.
Utvare su se rasipale. Dok su se Atiaran i Kovenant dizali na noge i poslednji plamen
iziđe iz udubine.
Ali pragrdani su ostali, a usled njihove veličine napad životinja izgledao je kao obična
neprijatnost. U nagloj tami, stvorenja kao da su se širila, kao da ih je svetlost sputavala,
prisiljavala da drže zbijene redove. Sada su se razdvojili. Desetine oštrica koje su ključale
poput lave iskočiše poput jedne i u jezivom jedinstvu počeše da kolju životinje.
Pre nego što je Kovenant mogao da pojmi sve što se desilo, masivna prilika koja ih je
spasla okrete se i prosikta: "Idite! Severno prema reci. Oslobodio sam utvare. Sada ćemo
obezbediti vreme za vaše bekstvo. Idite!"
"Ne!" zadahta Atiaran. "Ti si jedini čovek. Životinje nisu dovoljne. Moramo ti pomoći
u borbi."
"Ni zajedno nismo dovoljni!" povika on. "Zar zaboravljate svoj zadatak? Morate stići
do poglavara - morate! Drul mora platiti za ovo skrnavljenje! Idite! Ne mogu vam pružiti
mnogo vremena!" A zatim, uzviknuvši: "Melenkurion abatha!" okrenu se poput vihora i
skoči usred naleta, obarajući pragrdane svojim moćnim pesnicama.
Zastajkujući samo da podigne Baradakasov štap, Atiaran potrča prema severu. A
Kovenant ju je sledio, jurio kao da noževi pragrdana udaraju po njegovim leđima. Zvezde
su im pružale dovoljno svetlosti. Uspeli su se uz padinu, ne obazirući se da vide da li su
progonjeni, ne mareći za zavežljaje koje su ostavili za sobom - plašeći se da misle o bilo
čemu drugom izuzev o potrebi za što većim rastojanjem. Kada su prešli rub udubine,
zvuci pokolja naglo se utišaše. Nisu čuli poteru. Ali trčali su i dalje - trčali i nisu zastali
sve dok ih usred koraka nije uhvatio kratki vrisak pun agonije i osujećene snage.
Na taj zvuk, Atiaran pade na kolena i obori čelo na zemlju, otvoreno plačući: "Mrtav
je!" naricala je. "Neomeđeni je mrtav! Avaj za Domaju! Sve moje staze su zlo, a
uništenje ispunjava svaki moj izbor. Od samog početka navukla sam zlo na nas. Sada više
neće biti Svetkovina, a krivica je moja!" Ona diže lice prema Kovenantu i zajeca: "Uzmi
štap i udari me, Neverniče!"
Kovenant se prazno zagleda u lokve bola koje su joj bile oči. Obamro je od bola, tuge
i neutaženog besa i nije shvatao zbog čega ona krivi sebe. Sagao se za štap, a onda ju je
uzeo za ruku i digao na noge. Utučen i prazan, vodio ju je u noć sve dok nije isplakala
očajanje i dok nije mogla sama da stoji. I sam je želeo da plače, ali u dugotrajnoj borbi
protiv bede gubavosti zaboravio je kako i sada je samo mogao da nastavi da hoda. Kada
je Atiaran povratila kontrolu nad sobom i otrgla se od njega, bio je svestan da ga optužuje
za nešto. Tokom čitave besane noći njihovog puta prema severu nije mogao da učini ništa
oko toga.

11. BEZEMLJAŠI

Postepeno noć poče da se tetura kao ošamućena i besciljno zaluta u oblačni dan -
hramala je bespućem prelaznog razdoblja kao da nije znano gde se svršava pustara tmine,
a gde počinje pepeo dana. Niski oblaci činili su se puni bola - napeti i nespokojni od
nakupljene tuge - pa ipak su bili bez ikakvog naboja, nesposobni da prospu kišu, kao da
je sam vazduh previše napregnut da pusti suzu. A kroz zoru, Atiaran i Kovenant kretali su
se teško, neravnomerno, poput odlomaka prekinute tužbalice.
Dolazeći dan nije doneo nikakvu promenu, nije izmenio način na koji su bežali - bez
užasa, jer je njihova sposobnost za strah bila iscrpena - pravo prema severu. Dan i noć
nisu bili ništa drugo nego maske, klovnovske odore, preko neprekidne senke na srcu
Domaje. Nisu mogli ni naslutiti kolika je šteta naneta tom srcu. Mogli su samo prosuditi
sopstveni bol - i tako su kroz dugu, tegobnu noć i dan koji su sledili prolazak Svetkovine
koračali progonjeni onim čemu su bili svedoci, neosetljivi za bilo šta drugo, kao da su u
njima ugašeni čak i glad, žeđ i iscrpljenost.
Te noći, njihova tela dođoše do granice izdržljivosti i oni se slepo sručiše u san,
nesposobni da i dalje mare kakva im je potera na tragu. Dok su spavali, nebo nađe nešto
olakšanja za napetost. Plave munje šibale su brda; grmljavina je ječala u dugo
potiskivanom bolu. Kada se putnici probudiše, sunce je stajalo nad njima, a odeća im je
bila natopljena kišom od prethodne noći. Ali Sunčevo svetlo i jutro nisu mogli da obrišu
ožiljke sa njihovih ranjenih sećanja. Podigli su se na noge poput leševa - jeli su alianthu,
napili se iz potoka - i ponovo počeli da hodaju kao u samrtnom grču.
Pa ipak su vreme, aliantha i vazduh Andelejna lagano radili na njihovom ponovnom
oživljavanju. Postepeno, Kovenantove umorne misli se pokrenuše; spori užas pokolja
povukao se i dopustio poznatijem bolu da mu grize utrobu. Mogao je da čuje Atiaran
kako viče: Kovenante, pomozi im! i od tog zvuka krv mu se ledila od nemoći.
Utvare, utvare! - ječao je mutno, kao iz daljine, samome sebi. Bile su tako divne - a on
je bio tako nemoćan da ih spase.
Pa ipak je Atiaran verovala da je sposoban da ih spase; očekivala je neko iskazivanje
moći - poput Lene i Baradakasa i svih ostalih koje je sretao, videla ga je kao ponovo
rođenog Bereka Troprsta, gospodara divlje magije. Imaš moć, rekao je Opaki. Nikada
nećeš ni saznati šta je to. Nije znao; kako je mogao? Kakve veze ima magija, pa čak i
snovi, sa njime?
Pa ipak su utvare odavale počast njegovom prstenu kao da su prepoznale njegovu
izgubljenu ljudskost. On ih je izmenio.
Posle izvesnog vremena, rekao je, ne nameravajući da govori naglas: "Spasao bih ih,
samo da sam mogao."
"Imaš moć." Atiaranin glas bio je tmuran, mrtav, kao da više nije sposobna za tugu ili
bes.
 "Kakvu moć?" reče on bolno.
"Zar nosiš belo zlato ni zbog čega?"
"To je samo prsten. Nosim ga... nosim ga zato što sam gubav. Ništa ja ne znam o
moći."
Nije ga pogledala. "Ne vidim. Zatvoren si za mene."
Na to, poželeo je da se pobuni, da poviče, da je dograbi za ramena i drekne joj u lice:
zatvoren? Pogledaj - pogledaj me! Ja nisam Berek! Nisam heroj. Muka mi je od toga. Ali
nije imao snage. I bio je preteško povređen - povređen isto toliko Atiaraninim
nemogućim zahtevom kao i sopstvenom bespomoćnošću.
Kako...?
Utvare!
Kako je moguće da mi se ovo dešava?
Trenutak je prošao dok je ponovo proječao to pitanje. Onda je uzdahnuo u sebi:
Trebalo je da znam - trebalo je da čujem opasnost po sebe u Atiaraninom pevanju
predanja o Bereku, da je vidim u Andelejnu, oseti u odbijanju čizama. Ali bio je gluv,
slep, neosetljiv. Bio je toliko obuzet kretanjem napred, ostavljanjem ludila iza sebe, da
nije obraćao pažnju na ludilo prema kom je težila staza njegovih snova. Njegov san želeo
je da on bude junak, spasilac; zbog toga ga je zavodio, nosio sa sobom - gonio ga napred
ne bi li potrčao, ne obazirući se na sopstveni život, da spase utvare, Domaju, opsenu. Tu
je jedina razlika između Atiaran i poglavara Kletnika bila u tome što mu je Opaki želeo
da ne uspe.
Nikada nećeš znati šta je to. Razume se da nikada neće znati. Bes mu je ispunjavao
utrobu ispod zamora. Sanjao je - to je bio odgovor za sve, za nemoguće zahteve koje je
Domaja postavljala pred njega, kao i za nemogućnost same Domaje. Znao je u čemu je
razlika između stvarnosti i sna; bio je normalan.
Bio je gubavac.
Pa ipak su utvare bile tako divne. Poubijane su...
Ja sam gubavac!
Tresući se, počeo je VPE. Vatru mu paklenu! Kakve veze imaju sa mnom utvare,
divlja magija i Berek prokleti Troprst? Činilo se da mu je telo čitavo - nije mogao da vidi
povrede, odeća mu je bila izgužvana, premda čitava - ali kraj Žezlonošinog štapa bio je
zacrnjen silom pragrdana. Tako mu pakla! Ne mogu mi to učiniti!
Besom odagnavajući zamor, šepao je kraj Atiaran. Nije ga gledala, kao da uopšte nije
razabirala njegovo prisustvo; a tokom čitavog tog dana ostavio ju je na miru kao da se
plašio kako će ona uzvratiti ukoliko joj pruži prilku da ga optuži. Ali kada su se te večeri
zaustavili, hladnoća noći i oštrina zvezda nateraše ga da požali gubitak pokrivača i
oblučka. Da odvuče pažnju od prazne neudobnosti, poduhvatio se poluzaboravljenih
nastojanja da nauči što više o Domaji. Kruto reče: "Reci mi nešto o onome - kogod to bio
- što nas je spasao. Tamo nazad."
Duga tišina prošla je pre nego što Atiaran reče: "Sutra." Glas joj je bio bez zračka
svetla, neoobasjan bilo čim izuzev obamrlošću i porazom. "Pusti me. Do sutra."
Kovenant klimnu u tami. Ona je otežala od hladnoće i lepetavih krila, ali njoj je
mogao odgovoriti lakše nego što je mogao uzvratiti Atiaraninom tonu. Dugo se tresao
kao da se sprema da zažali svaki san koji je zahvatao bedno čovečanstvo i najzad utonu u
tegoban san.
 Sledećeg dana, devetog posle Vitog Drvograda, Atiaran ispriča Kovenantu o
Neomeđenom, glasom ravnim poput zdrobljene stene, kao da je dosegla tačku na kojoj za
nju nije ništa predstavljalo ono što je izgovorila, kako se izrazila. "Postoje oni u
Znanstvigoru", govorila je, "koji otkrivaju da ne mogu da rade za Domaju ili znanstvo
drevnih poglavara u društvu bližnjih - poglavara ili znanstvozornika, sledbenika žezla ili
mača. Oni koji imaju neku sopstvenu viziju koja ih prisiljava da tragaju za njom u
izdvojenosti. Ali njihova potreba za samoćom ne odvaja ih od ljudi. Oni se podvrgavaju
obredu neomeđenja i oslobađaju se svih zajedničkih zahteva da bi tragali za sopstvenim
znanstvom uz blagoslov poglavara i poštovanje svih onih koji vole Domaju. Jer poglavari
su davno naučili da želja za samoćom ne mora biti sebična, ukoliko je takvom ne učine
oni koji je ne osećaju.
Mnogi Neomeđeni više se nikada ne vrate. Ali priče su narasle oko onih koji nisu u
potpunosti iščezli. Za neke se priča da znaju tajne snova, za druge da se bave dubokim
misterijama u veštini isceljenja, za treće da su prijatelji sa životinjama, da govore njihov
jezik i da ih dozivaju u pomoć u trenucima preke potrebe.
Takav jedan Neomeđeni nas je spasao..." Njen glas u trenutku zadeblja, "...izučavalac
utvara i prijatelj sitnog šumskog zverinja. Znao je više o Sedam krugova nego što su moje
uši ikada čule." Tiho je zaječala. "Moćan čovek, a da bude tako sasečen. On je oslobodio
utvare i spasao nam živote. Kako bih volela da toliko vredim. Sedmice mu! Nikada pre se
nijedno zlo nije usmerilo na utvare Andelejna. Ni Sivi Krvnik lično nije se nikada usudio
- a rečeno je da ni sam Obred obesvećenja nije imao moći da ih dodirne. Sada mi na srcu
leži da više nikada neće plesati."
Posle teške pauze produžila je: "Nije važno. Sve stvari se okončavaju, u iskrivljenju ili
smrti. Tuga pripada onima koji se i nadaju. Ali taj Neomeđeni je dao život da bi ti, tvoja
poruka i tvoj prsten stigli do poglavara. To ćemo izvesti, da bi žrtva dobila smisao."
Ponovo je na trenutak zaćutala, a Kovenant se upita: da li je to razlog? Da li zbog toga
živimo? Da bismo poništili smrt drugih? Ali ništa nije rekao i Atiaranine misli ubrzo
došepaše natrag na temu. "Ali Neomeđeni. Neki su sanjari, neki iscelitelji, neki dele život
sa životinjama. Neki idu pod zemlju da bi razotkrili tajne jamnika, drugi proučavaju
znanstvo Demonije - kakvo već znanje vodi ličnu viziju Neomeđenog. Čak sam čula da
se šapuće kako neki Neomeđeni slede predanje o Kaeroilu Divogorniku iz Garotinog
Čestara i postaju Šumnici. Ali opasna je to misao, čak i kada se samo prošapće.
Nikada ranije nisam videla Neomeđenog. Ali sam slušala obred neomeđenja. Peva se
himna." Turobno je stala da recituje:

Slobodan
Neomeđen
Ispoveđen
Slobodan
Sanjaj da će u stvarnost preći san
Oči zatvori dok ne ugledaš dan
Nemo proroštvo ispevaj van
I budi
Slobodan
Neomeđen
Ispoveđen
 Slobodan.

Ima još, ali se u svojoj slabosti ne mogu setiti - može biti da više nikada neću pevati
nijednu pesmu." Zategla je haljinu oko ramena kao da se kroz nju probija ledeni vetar i
više ništa nije rekla čitavog dana.
Te noći, kada su se ulogorili, Kovenant opet nije mogao da spava. Nevoljno je ležao
budan i čekao da se pojavi srp mladog meseca. Kada se ovaj najzad diže iznad Bregova,
njega zgrozi kada je video da ovaj više nije srebrnastobeo, već crven - boje krvi i
Drulovih očiju boje lave.
Bojio je Bregove neispravnošću, davao noći prisenak grimiza, kao da je krvavi znoj
bacio sjaj preko grmlja, drveća, trave i obronaka, kao da je čitav Andelejn podvrgnut
mučenju. Pod njim, povređeno tle treptalo je kao da se trese.
Kovenant je piljio u njega, ne mogavši da sklopi oči. Iako je svim srcem želeo
društvo, stegao je zube i odbio da probudi Atiaran. Sam i drhtav, sa Baradakasovim
štapom stegnutim u oznojenim rukama, sedeo je sve dok Mesec nije zašao, a onda spavao
na rubu očaja sve do zore.
A četvrtog dana posle noći plesa on je bio taj koji je određivao brzinu njihovog
putovanja. Povećavao je brzinu sve više i više kako je dan prolazio, kao da se plaši da ih
krvavi Mesec sustiže.
Kada su se zaustavili da provedu noć, dao je Atiaran štap i nagnao je da sedi i da čeka
Mesec. Ovaj se pojavi iza obzorja u grimiznoj izmaglici, podigavši se u nebesa poput
krvavog srpa. Bio je primetno puniji nego prethodne noći. Gledala ga je kruto, stežući
štap, ali nije povikala. Kada je okusila njegovu neispravnost, rekla je bez glasa: "Nema
više vremena", i okrenula lice u stranu.
Ali kada je jutro došlo, ponovo je uzela na sebe određivanje njihove brzine. Pod
pokrovom osakaćenog Meseca kao da je dostigla novu odlučnost i sada je gonila sebe kao
da je tera neka kletva ili bičevanje koje je golom odlučnošću odbijalo logiku poraza.
Činilo se da veruje da je izgubila sve za sebe i za Domaju, pa ipak je način na koji je
hodala pokazivao da bol može da bude isto toliko oštar podstrekač kao i bilo šta drugo.
Kovenant ponovo zateče sebe kako žuri što više može ne bi li održao korak sa njenim
silovitim leđima.
Prihvatio je njenu brzinu u ime složenog straha; nije želeo da ga dostignu sile koje su
u stanju da napadnu utvare i oboje mesec krvlju. Ali pazio je na VPE i druge oblike
sopstvene zaštite. Da je mogao da nađe ma kakvu oštricu osim peroreza, brijao bi se
pomoću nje.
Proveli su sledeći dan, deo noći i jutro sledećeg dana teturajući se napred na samom
rubu trka. Kovenant je držao brzinu što je bolje mogao, ali dugi dani i besane noći iscrpli
su mu životne sokove, učinili mu korake neravnomernim, a mišiće neposlušnim. Sve se
više i više oslanjao o štap, nesposoban da održi ravnotežu bez njega. A čak i bez njega
možda bi padao da su takvim korakom išli po nekoj drugoj oblasti. Ali oštra bit
Andelejna ih je održavala. Zdravi vazduh isceljivao im je pluća, gusta trava primala je
poput jastuka njihove bolne zglobove, zlatan ih je branio od sunca, blagovnjače su
prskale od energije u njegovim ustima. I najzad, blizu podneva šestog dana, on i Atiaran
isteturaše se preko vrha brega i na dnu padine pred sobom ugledaše reku Opčarnicu.
Plava pod azurnim nebom, meandrirala je široka, tiha i spora gotovo pravo prema
istoku preko njihovog puta poput oznake ili granice dostignuća. Dok je skretala i tekla
između Bregova imala je sjaj mladosti, iskru skrivenog zadovoljstva koja je mogla
prsnuti u smeh istog trenutka kada je neko zagolica po nekom grebenu. A voda joj je bila
čista, bistra i sveža poput ponude krštenja. Kada je ugleda, Kovenant oseti silovitu želju
da zaroni u nju, kao da taj tok ima moć da spere njegovu smrtnost.
Ali pažnja mu bi skrenuta gotovo trenutno. Na izvesnom rastojanju prema zapadu,
krećući se uzvodno središtem reke, nalazio se čamac sa nekom visokom prilikom na
krmi. U istom trenutku kada to ugleda, Atiaran oštro povika, poče da maše rukama, a
zatim potrča niz padinu, dozivajući sa mahnitim prizvukom u glasu: "Živeo! Pomoć!
Vrati se! Vrati se!"
Kovenant je pošao za njom sa manje hitnje. Pogled mu je bio prikovan za čamac.
Jednim zamahom pramca ovaj se okrete prema njima.
Atiaran ponovo zabaci ruke u vazduh, još jednom povika, a onda se sruči na tlo. Kada
je Kovenant stigao do nje, sedela je kolena privučenih uz grudi, a usne su joj se tresle kao
da će joj se lice raspasti. Grozničavo je piljila prema sve bližem čamcu.
Kako se ovaj primicao, Kovenant poče da primećuje sa sve većim iznenađenjem
koliko je visoka prilika za krmom. Pre nego što se čamac našao na stotinak stopa od njih,
bio je siguran da je krmanoš dvaput viši od njega. I nije mogao da vidi nikakvo pogonsko
sredstvo. Činilo se da plovilo nije ništa drugo do džinovski čamac za veslanje, ali nije
bilo držača za vesla, niti vesala, niti motki za guranje. Razjapio je usta prema čamcu dok
je ovaj klizio sve bliže.
Kada se našao na trideset stopa od njih, Atiaran se diže na noge i povika: "Živeo,
Kamenbrate! Džinovi Primorci drugo su ime za prijateljstvo! Pomozi nam!" Čamac je
produžio da klizi prema obali, ali krmanoš nije govorio; ubrzo Atiaran dodade šapatom
koji je samo Kovenant mogao čuti: "Preklinjem te."
Džin je i dalje ćutao dok je prilazio. Pri samom kraju okrenuo je krmu tako da je
pramac čamca pošao ravno prema obali. A onda, upravo pre nego što će plovilo naleteti,
svalio je svu težinu na krmu. Pramac se diže iz vode i bezbedno se smesti na par jardi od
Atiaran i Kovenanta. Trenutak potom, džin je stajao pred njima na travi, nudeći im
pozdrav dobrodošlice.
Kovenant zavrte glavom u čudu. Osećao je da nije moguće da bilo ko bude toliko
veliki; džin je merio najmanje dvanaest stopa. Ali kamena čvrstina džinovog prisustva
protivurečila mu je. Džin mu je pogađao čula onoliko opipljivo koliko bi to učinio pad po
grubom kamenju.
Čak i za nekoga ko je visok dvanaest stopa, delovao je nabijen čvorovima mišića,
poput oživelog hrasta. Bio je odeven u teški kožni prsnik i uvijače i nije nosio oružje.
Kratka brada, kruta poput gvožđa, štrčala mu je sa lica. A oči su mu bile sitne, duboko
usađene i pune žara. Ispod njegovih obrva, uzdignutih nad očima poput zidova tvrđave,
pogled mu je prodorno blistao, kao da zrači njegove skrivene misli. Pa ipak, i pored
upečatljive pojave, odavao je utisak dobroćudnosti koja je protivurečila svemu tome,
neizmerno dobrog raspoloženja.
"Živela, Kamensestro", reče on mekim, treperavim tenorom koji je zvučao previše
lako i blago za tako mišićav vrat. "U čemu je tvoja hitnja? Moja je pomoć voljna, ali ja
sam izaslanik i moja misija dopušta malo odlaganja."
Kovenant je očekivao da Atiaran u jednom naletu izbaci molbu; oklevanje sa kojim je
susrela ponudu džina uznemirilo ga je. Jedan dugačak trenutak grickala je usne kao da
žvaće buntovno meso, tragajući za rečima koje će dovesti na jedan ili drugi način do
izbora koji je mrzela. Onda, očiju oborenih kao u sramu, nesigurno promrmlja: "Kuda
ideš?"
Na njeno pitanje, oči džina sevnuše, a glas mu zaklokota poput izvora vode iz stene
kada je rekao: "Moje odredište? Ko je toliko mudar da zna sopstveni cilj? Ali krenuo sam
za - ne, to ime je preduga priča za vreme kao što je ovo. Idem do Poglavarevog Konaka,
kako ga zovete vi ljudi."
I dalje oklevajući, Atiaran upita: "Kako ti je ime?"
"To je druga duga priča", odvrati džin i ponovi: "U čemu je tvoja hitnja?"
Ali Atiaran je tvrdoglavo ustrajala: "Tvoje ime."
Ponovo blistanje izbi ispod masivnih obrva džina. "U imenima je skrivena moć. Ne
želim da me priziva iko osim prijatelja."
"Tvoje ime!" zaječa Atiaran.
Na trenutak džin neodlučno zastade. Onda reče: "Vrlo dobro. Iako moja misija nije
laka, odgovoriću zarad prijateljstva između moga i tvoga naroda. Ukratko, ime mi je
Srdosolja Penosled."
Naglo, neki otpor, neka mržnja prema sostvenoj odluci srušiše se u Atiaran, kao da je
najzad poražena poverenjem džina. Digla je glavu, pokazavši Kovenantu i Penosledu
skršeni krajolik iza svojih očiju. Sa teškom odlučnošću, uputila je pozdrav dobrodošlice.
"Neka bude tako. Srdosoljo Penoslede, Kamenbrate i izaslaniče džinova, zadužujem te
silom tvog imena i velikim zavetom vere koji je učinjen između Damelona Džinoljuba i
tvog naroda, da povedeš ovog čoveka, Tomasa Kovenanta, Nevernika i stranca u Domaji,
u bezbednosti do Veća poglavara. On nosi poruku veću sa Kevinovog Vidikovca. Dobro
ga pazi, Kamenbrate. Ja ne mogu da idem dalje."
Šta? - zinu Kovenant. U iznenađenju, gotovo da se naglas pobunio. Da se odrekneš
osvete? Ali uzdržao se, dok su mu se misli kovitlale, i sačekao da zauzme položaj koji će
moći da shvati.
"Ah, suviše si brza u prizivanju tako ponositih imena", reče džin blago. "Prihvatio bih
tvoj nalog i bez njih. Ali pozivam te da nam se pridružiš. U Poglavarevom Konaku
čekaju isceljenja kakva su drugde retka. Zar nećeš da pođeš? Oni koji te čekaju ne bi se
pobunili protiv takvog boravka - ne, ako bi te videli ovakvu kakvu te ja sada vidim."
Gorčina iskrivi Atiaranine usne. "Jesi li video mladi Mesec? To potiče od poslednjeg
isceljenja koje sam potražila." Kada je produžila, glas joj posive od prezira prema samoj
sebi. "Zaludan je zadatak koji sam ti poverila. Već sam izazvala njegov neuspeh. Bilo je
ubistava u svim mojim izborima otkako sam postala vodič ovom čoveku, takvih
ubistava..." Zagrcnula se na žuči onoga što je videla i morala je silovito da proguta pre
nego što je produžila. "Zbog toga što nas je staza koju sam odabrala vodila preblizu
Planini Groma. Prošao si pokraj tog mesta. Mora da si video zlo koje je tamo na delu."
Kao iz daljine, džin reče: "Video sam."
"Pošli smo svesno prema tom zlu, umesto da putujemo preko Središnjih zaravni. A
sada je prekasno za sve. On - Sivi Krvnik se vratio. Odabrala sam takav put jer sam želela
isceljenje za samu sebe. Šta će biti sa poglavarima ako sada zatražim da mi pomognu?"
Da odustaneš od osvete? - začudio se Kovenant. Nije mogao da shvati. Potpuno se
okrenuo prema njoj i stao da joj proučava lice, pokušavajući da joj sagleda zdravlje, duh.
Izgledala je kao da je u stisku razorne bolesti. Crte su joj se istanjile i postale oštrije;
duboke oči bile su joj zasenjene, zastrte tamom; iz usana joj je nestala sva krv. A
uspravno, sredinom njenog čela, pružala se duboka linija poput rascepa u lobanji - delo
neotklonjivog očajanja. Tu su bila urezana bespuća ličnog bola, koja je držala samo
čistom snagom volje, i povreda koju je nanela sebi zato što je tako postupila.
Najzad Kovenant razabra moralnu borbu koja ju je razdirala, trostruki sukob između
mržnje prema njemu, njenog straha za Domaju i gađenja prema sopstvenoj slabosti -
sukob čija joj je veličina iscrpla sve skrivene izvore, svela je na potuno osiromašenje. Taj
prizor mu postide srce, natera ga da obori pogled. Ne razmišljajući, poseže prema njoj i
reče glasom punim protivurečnih molbi: "Nemoj se predati."
"Da se predam?" jeknu ona od besa i povuče se od njega. "Da sam se predala, probola
bih te tu gde stojiš!" Iznenada, gurnula je ruku u odoru i izvukla kameni nož nalik onome
što ga je Kovenant izgubio. Kada ga je pokazala, ona siknu: "Od Svetkovine - otkako si
dozvolio smrt utvara - ovaj nož vapi za tvojom krvlju. Druga zlodela da odložim u stranu.
Govorim o onima koje si počinio prema meni. Ali to...! Da dopustiš takvo
skrnavljenje...!"
Divljački je hitnula nož u tle, tako da se zabio do balčaka u travu kraj Kovenantovog
stopala. "Pazi!" povika ona i u tom trenutku glas joj naglo postade gladak, smiren.
"Ranila sam Zemlju umesto tebe. Uklapa se. Malo sam šta drugo činila otkako si zašao u
Domaju.
A sada počuj moju poslednju reč, Neverniče. Puštam te da odeš, jer me ta odluka
nadilazi. Donošenje na svet dece u Kamendolu ne čini me pogodnom za takve izbore. Ali
neću mešati sopstvene želje u nadu Domaje - koliko god ta nada bila jadna. Upamti da
sam povukla ruku - održala sam svoj zavet."
"Jesi li?" upita je on, gonjen složenim porivom saosećanja i bezimenog gneva.
Uperila je drhtavi prst prema nožu. "Nisam te povredila. Dovela sam te ovde."
"Povredila si sebe."
"Takav je moj zavet", dahnu ona kruto. "A sada, zbogom. Kada se budeš bezbedno
vratio na sopstveni svet, upamti šta je to zlo."
Želeo je da se pobuni, da raspravlja, ali njena osećanja su ga prevladala i on oćuta
pred silinom njene odlučnosti. Pod prinudom njenog pogleda, sagao se i iščupao nož iz
trave. Lako je izišao. Napola je očekivao da vidi krv kako curi iz zaseka koji je načinila u
busenu, ali gusta trava sklopila se oko uboda, potpuno ga sakrivši poput oproštaja.
Nesvesno, on oproba oštricu palcem, oseti njenu opipljivost.
Kada je ponovo digao pogled, vide da se Atiaran penje uz breg i odlazi, krećući se
neravnomernim korakom bogalja.
To nije pravo! - htede da poviče za njenim leđima. Imaj milosti! Sažaljenja! Ali jezik
mu je suviše odebljao od bola njenog povlačenja; nije mogao da govori. Oprosti bar sebi.
Zategnutost njegovog lica dala mu je ogavan utisak da se ceri. Atiaran! - zaječa on u sebi.
Zbog čega smo toliko nemoćni?
U njegov bol nežno se umeša glas Džina: "Hoćemo li da pođemo?"
Utučeno, Kovenant klimnu. Otrgao je oči od Atiaraninih bolnih leđa i zadenuo nož za
pojas.
Srdosolja Penosled pokaza mu da se popne u čamac. Kada se Kovenant prebaci preko
ograde i sede na klupu na pramcu - jedino sedište na trideset stopa dugačkom plovilu koje
je bilo dovoljno malo za njega - Džin kroči na palubu, odgurnuvši se istovremeno sa
obale. Onda je otišao do široke, plitke krme. Stojeći na njoj, dograbio je kormilo. Nalet
sile poteče kroz trup. Pokrenuo je plovilo sa rečne obale u maticu i ubrzo se kretao
zapadno među Bregovima.
 Čim je zauzeo mesto, Kovenant se sa ukusom bola u grlu okrete da bi gledao Atiaran
kako napreduje uz padinu brega. Ali tok sile koji je pokretao čamac zadavao je brzinu
oštru poput trka i za nekoliko trenutaka rastojanje svede Atiaran na smeđu mrlju u
bujnom zelenilu Andelejna, koje je donosilo zaborav. Oštrim naporom prisilio je oči da je
ostave i naterao sebe da umesto toga potraži pogledom izvor pokretačke sile čamca.
Ali nije mogao da opazi takav izvor. Čamac je išao glatko protiv struje kao da ga vuče
neka riba. Nije imao nikakvog pogona koji je on mogao razaznati. Pa ipak, nervi su mu
bili osetljivi na energiju koja je tekla kroz trup. Nerazgovetno je upitao: "Šta pokreće ovu
stvar? Ne vidim nikakav motor."
Penosled je stajao na krmi, lica okrenutog uzvodno, sa visokim kormilom pod levicom
i desnicom dignutom visoko u rečne lahore; nešto je pevušio, neku vrstu napeva na jeziku
koji Kovenant nije razumeo - pesmu sa slanim prizvukom talasa koji se razbijaju o obalu,
poput ukusa mora. Trenutak posle Kovenantovog pitanja nastavio je talasavu pesmu. Ali
uskoro se jezik promeni i Kovenant ga razabra kako peva:

Kamen i more duboko su u životu,

Dva nepromenljiva simbola sveta:
Trajnost u počinku i trajnost u pokretu;
Učesnici sile što večno traje.

Onda Penosled zastade i pogleda Kovenanta; dobro rapoloženje iskrilo mu se pod

neprobojnim obrvama. "Stranče u Domaji", reče on. "Zar te ta žena nije ničemu naučila?"
Kovenant se ukruti u sedištu. Ton Džina kao da je ponižavao Atiaran, poricao cenu
koju je morala da plati; njegovo blago, neprobojno čelo i pogled pun veselja činili su se
nepristupačni saosećanju. Ali njen bol bio je živ u Kovenantu. Bila je lišena toliko
normalne ljudske ljubavi i topline. Glasom krutim od besa, on odvrati: "Ona je Atiaran,
družbenica Trelova iz Kamendola Mithil, i učinila je mnogo više nego da me samo
podučava. Provela me je bezbedno pokraj Besomuka, ubijenog Putnima, okrvavljenog
Meseca, pragrdana - da li bi ti to mogao da učiniš?"
Penosled ne odgovori, ali osmeh mu se veselo raširio preko lica, podigavši kraj
njegove brade kao u podrugljivom pozdravu.
"Tako mi pakla!" usplamte Kovenant. "Misliš li da lažem? Ne bih se ponižavao da te
lažem."
Na to, Džinovo veselje prsnu u visoki, penušavi smeh od koga mu se zabacila glava.
Kovenant je gledao, sav narogušen od besa, dok se Penosled smejao. Kratko vreme je
trpeo uvredu. Onda skočio sa sedišta i diže štap da udari Džina.
Penosled ga zaustavi smirujućim pokretom. "Polako, Neverniče", reče on. "Hoćeš li se
osećati višim ako ja sednem?"
"Pakla mu i krvi!" zaurla Kovenant. Divlje zamahnuvši rukama, on udari u daske na
dnu krajem štapa koji su zacrneli pragrdani.
Čamac poskoči kao da je udarac izazvao grčeve u reku. Zateturavši se, Kovenant
dograbi ogradu da ne bude bačen u vodu. U trenutku, grč prođe, ostavljajući suncem
osvetljeni tok isto onoliko mirnim kao i ranije. Ali on nastavi da steže ogradu tokom
nekoliko dugih otkucaja srca, dok su mu živci igrali, a prsten teško pulsirao.
Kovenante, zarežao je da primiri sebe, bio bi smešan da nisi toliko - smešan. Uspravio
se i stajao napetih nogu sve dok nije poput dželata dograbio svoja osećanja oko vrata.
Onda okrenu pogled prema Penosledu, proveri džinov oreol. Ali nije mogao da oseti
nikakvo zlo; Penosled je delovao zdravo poput prirodnog granita. Smešan! - ponovi u
sebi Kovenant. "Ona zaslužuje poštovanje."
"Ah, oprosti mi", reče džin. Jednim trzajem, spustio je kormilo tako da je mogao da ga
drži pod miškom u sedećem položaju. "Nisam nameravao da izrazim nepoštovanje. Tvoja
odanost izaziva olakšanje u meni. A ja znam kako da cenim ono što je postigla." Seo je
na krmu i naslonio se na kormilo tako da su mu oči bile samo stopu iznad Kovenantovih.
"Da, a isto tako i kako da žalim za njom. Nema nikoga, ni čoveka, ni džina, ni Ranihina,
koji bi te doveo do - do Poglavarevog Konaka brže od mene."
Onda mu se osmeh vrati. "Ali ti, Tomase Kovenante, Neverniče i stranče u Domaji - ti
previše lako usplamtiš. Smejao sam se kada sam te video jer si ličio na petlića koji preti
Ranihinu. Traćiš se, Tomase Kovenante."
Kovenant dvostruko obuzda bes i reče: "Da li je zaista tako? Prebrz si u donošenju
suda, džine."
Novi vodoskok smeha briznu iz Penosledovih grudi. "Hrabro rečeno! Eto nove stvari
u Domaji - čovek koji optužuje džina za žurbu. Pa, u pravu si. Ali zar nisi znao da nas
ljudi smatraju...", ponovo se nasmejao, "...promišljenim narodom? Ja sam odabran za
izaslanika zbog toga što su kratka ljudska imena, koja lišavaju nosioce toliko istorije,
moći i značenja, za mene lakša nego za većinu mojih sunarodnika. Ali sada se čini da su
previše laka." Još jednom je zabacio glavu i ispustio bujicu najdubljeg veselja.
Kovenant se mrgodio prema džinu kao da mu je nerazumljivo sve njegovo veselje.
Onda se sa naporom sabrao, bacio štap na dno čamca i seo na pramac, okrenut napred,
prema zapadu i popodnevnom suncu. Penosledov smeh zvučao je zarazno, sadržavao je
boju jednostavne radosti, ali mu se on odupirao. Nije mogao dozvoliti da bude žrtva
novih zavođenja. Već je izgubio veći deo sebe nego što se mogao nadati da će ponovo
zadobiti.
Nervi se ne regenerišu. Ponavljao je te reči kao da su privatna litanija, ikona njegovog
ugroženog ja. Džinovi ne postoje. Znam razliku.
Idi dalje, preživi.
Grizao je usne kao da će mu taj bol pomoći da održi ravnotežu, da zadrži bes pod
kontrolom.
Za njegovim leđima, Srdosolja Penosled ponovo poče blago da peva. Njegova pesma
vila mu se kroz grlo poput dugačkog rta prema moru, dizala se i spuštala poput
prikupljanja plime, a vetrovi daljina duvali su kroz njene arhaične reči. U određenim
razmacima, vraćale su se na refren:

Kamen i more su duboko u životu...

a onda bi ponovo odlutale. Zvuk dugog izbivanja podseti Kovenanta na umor i on se

skupi na pramcu da otpočine.
Penosledovo pitanje vrati ga iz tumaranja po mislima. "Da li si pripovedač, Tomase
Kovenante?"
Odsutno je odvratio: "Bio sam, nekada."
"I odustao? Ah, tužna je to priča u tri reči, najtužnija od svih koje si mi mogao reći.
Ali život bez priča je poput mora bez soli. Kako preživljavaš?"
 Kovenant prekrsti ruke preko ograde i osloni bradu o njih. Kako se čamac kretao,
Andelejn se neprekidno otvarao pred njim poput pupoljka; ali on nije obraćao pažnju na
to, usredsređen umesto toga na tužbalicu vode oko pramca. Nesvesno, stegao je pesnicu
preko prstena. "Preživljavam."
"Još jedna?" odvrati Penosled. "U jednoj reči, priča još tužnija od prve. Ne govori više
- jednom reči ćeš me rasplakati."
Ukoliko je džin nameravao da nanese neku uvredu, Kovenant nije uspevao da je
razabere. Penosled je zvučao kao da ga napola čika, a napola saoseća. Kovenant sleže
ramenima i nastavi da ćuti.
Nekoliko trenutaka kasnije džin nastavi: "Pa, ovo je za mene loša novost. Naše
putovanje neće biti lako, a ja sam se nadao da bi ti mogao da olakšaš milje nekom
pričom. Ali nije važno. Sudim da ionako ne bi pričao nikakve vesele priče. Besomuci.
Pobijeni Putnimi i utvare. Pa, ponešto od toga me ne iznenađuje - naši stari često su
pretpostavljali da Dušomor neće tako lako umreti kao što se jadni Kevin nadao. Kamena
mu i mora! Čitavo to obesvećenje - uništavanje i otimanje - zarad lažne nade. Ali mi
imamo izreku i ona smiruje našu decu - ono malo koliko ih već ima - kada plaču za
svojim narodom, za domom i za društvom ljudi koje smo izgubili; kažemo: radost je u
ušima koje slušaju, a ne u ustima koja govore. Svet ima malo priča koje su same po sebi
dobre, a mi moramo imati vesele uši da bismo se oduprli Opačiji. Slava neka je Tvorcu!
Stari Damelon Džinoljub znao je vrednost dobrog smeha. Kada smo stigli u Domaju, bili
smo previše ophrvani bolom da bismo se borili za pravo da preživimo."
Dobar smeh, uzdahnu Kovenant turobno. Jesam li se ja nasmejao dovoljno za čitav
život u ono malo vremena?
"Vi ljudi ste jedna nestrpljiva gomila, Tomase Kovenante. Misliš li da okolišam?
Nimalo - žurno prelazim na suštinu. Pošto si odustao od pripovedanja priča i pošto
izgleda da nijedan od nas dvojice nije dovoljno srećan da podnese prepričavanje
sopstvenih doživljaja - onda mi nema druge do da sam pripovedam. Ima snage u pričama
- preporoda srca i očvršćenja mišica - a čak je i džinovima neophodna snaga kada se
poduhvate zadatka kao što je moj."
Zastao je, a Kovenant, koji nije želeo da ovaj prekine - glas džina kao da se preplitao
sa tokom vode oko čamca u smirujuću pređu - izgovori u tišinu: "Pričaj."
"Ah", odvrati Penosled, "to nije bilo tako loše. Popravljaš se nasuprot samom sebi,
Tomase Kovenante. No, dobro. Obraduj uši i veselo slušaj, jer ja nisam dobavljač tuge -
iako se u trenucima delanja nećemo povući pred činjenicama. Ako bi od mene zatražio da
ovde skrenem tvoj tok, zahtevao bih od tebe svaku pojedinost tvoga puta pre nego što
napravim tri koraka u Bregove. Skretanje je opasno i previše često postaje nemoguće -
već pređeni put se izgubi, ili se putnik izmeni bez nade za oporavak.
Ali moraš shvatiti, Neverniče, da je odabir priče stvar svesnog izbora. Stari jezik
džinova predstavlja vrelo priča, a za prepričavanje nekih među njima potrebni su dani.
Jednom, kao dete, čuo sam tri puta uzastopce priču o Bagunu Nepodnošljivom i Telmi
Dvopest koja ga je ukrotila - a to je priča koja zavređuje smeh - ali prošlo je devet dana
pre nego što sam to shvatio. Međutim, ti ne govoriš jezikom džinova, a prevođenje je dug
poduhvat, čak i za džina, tako da se problem odabira pojednostavljuje. Ali duhovno blago
našeg života u Primorju, otkako naši brodovi nađoše Domaju, sadrži mnogo puta po
mnogo priča - priča o vladavini Damelona Džinoljuba, Lorika Zloupokojitelja i Kevina,
koga sada nazivaju Zemljogubom - priča o izgradnji, uklesivanju u planinu Veselkamena,
časne stene, 'Spomen-rukotvorine o jedinstvu i odanosti u večnom kamenu vremena',
kako je nekada pevao Kevin, najmoćnije delo koje džinovi stvoriše u Domaji, hram za
naše ljude da ga pogledaju i prisete se šta može da bude dostignuto - priče o putovanju
koje nas je spaslo Obesvećenja i o mnogim isceljenjima novih poglavara. Ali odabir je
ponovo lak jer si ti stranac. Ispričaću ti prvu priču Džinova Primoraca - Pesmu
Bezemljaša."
Kovenant se obazre oko sebe po blistavom plavom spokoju Opčarnice i smesti se da
sluša Penosledovu priču. Ali pripovedanje nije smesta počelo. Umesto da otpočne priču,
džin se vrati drevnom napevu, zamišljeno pletući melodiju tako da se razvijala poput
putovanja reke prema moru. Dugo je pevao i pod dejstvom njegovog glasa Kovenant
poče da drema. Previše je iscrpljenosti proteklo kroz njegove kosti da bi mu pažnja bila
stalno napeta. Dok je čekao, oslanjao se o pramac poput umornog plivača.
Ali onda modulacija izoštri napev džina. Melodija poprimi oštrije crte i pretvori se u
tužbalicu. Uskoro je Penosled pevao reči koje je Kovenant mogao da razume.

Mi smo Bezemljaši -
Izgubljeni putnici sveta.
U zemlji iza Mora izlazećeg sunca
živeli smo, imali domove i rasli
razvijali jedra na vetru
ne mareći za opasnost i gubitke.

Mi smo Bezemljaši
Od doma i ognjišta
svetih kamenih obitavališta koja izradiše naše ruke
razvili smo jedra pred vetrom sa zvezda
i poneli život zemljama preko sveta
ne brinuvši se za opasnost i gubitke.

Mi smo Bezemljaši -
Izgubljeni putnici sveta.
Od pustinjske obale do stenovitog grebena,
doma ljudi i šumskih zemalja vilenjaka na kraj mora
od sna do sna razvijali smo jedra
i smešili se na dugu našeg gubitka

Sada smo Bezemljaši,

lišeni korena, roda i poroda.
Iz drugih tajanstava zadovoljstva
raširismo jedra da vratimo se svojim putem
ali vetrovi života nisu duvali kako smo hteli
i zemlja iza mora beše izgubljena.

"Ah, kamena mu i mora! Znaš li za staro predanje-znanstvenicu o ranjenoj dugi,

Tomase Kovenante? Kaže se da u najdrevnija vremena prošlosti na Zemlji nije bilo
zvezda na nebu. Nebesa su bila praznina koja nas je razdvajala od večne Vaseljene
Tvorca. Tamo je živeo on sa nebrojenom blistavom decom i hodili su uz muziku igre i
radosti.
Dok su se doba kretala od večnosti prema večnosti, Tvorac požele da stvori novu stvar
zarad srećnih srca dece. On se spusti do velikih kovačnica i kotlova svoje moći, pa je
kuvao, udarao čekićem i bacao zaboravljene čini. A kada je završio, okrenuo se nebesima
i hitnuo mistično delo na nebo - i gle! Duga je širila ruke preko Vaseljene.
Na trenutak, Tvorac beše zadovoljan. Ali onda pažljivo pogleda dugu - a tamo, visoko
u titravoj traci, ugleda ranu, pukotinu u lepoti koju je načinio. Nije znao da ga je njegov
Neprijatelj, demonski duh mraka i bola koji je puzao utrobom čak i njegove Vaseljene,
video na poslu i bacio čini u malter njegovog dela. I tako je sada duga, dok je stajala na
nebu bila pokvarena.
Obuzet jadom, Tvorac se vrati do radionice da nađe lek za svoje delo. Ali dok je radio,
njegova deca, njegova nebrojena blistava deca, nađoše dugu i ispuni ih ushićenje pred
njenom lepotom. Zajedno su se uspeli u nebesa i stali veselo da skaču po luku, da igraju
radosne igre po njegovim bojama. Visoko na traci otkriše ranu. Ali nisu je shvatili.
Radosno pevajući, zaplesali su kroz ranu i našli se u našem nebu. Taj novi, neosvetljeni
svet još im se više dopao i oni su se premetali po nebu sve dok se ono ne zaiskri od
veselja igre.
Kada ih je ta zabava zamorila, pokušali su da se vrate u svoju Vaseljenu svetlosti. Ali
vrata su bila zatvorena. Jer Tvorac je otkrio delo Neprijatelja - uzrok rane - i u besu
njegov um se zamračio. Ne razmišljajući, strgao je dugu sa nebesa. Sve dok mu se gnev
nije okončao nije shvatio da je zarobio decu u našem nebu. I tako su tu ostali, zvezde da
navode putnike naših noći, sve dok Tvorac ne istera Neprijatelja iz svoje Vaseljene i nađe
načina da vrati decu kući.
Tako beše i sa nama, Bezemljašima. U našoj davno izgubljenoj stenovitoj domovini
živeli smo i cvetali među svojima, a kada smo naučili da putujemo morem, samo smo još
više napredovali. Ali u razdraganosti svoga veselja, zdravlja i lutanja, izdali smo sebe i
poneli se budalasto. Sagradili smo dvadeset valjanih brodova, svaki od njih dovoljno
veliki da bude zamak za vas ljude, i dali zavet među sobom da ćemo oploviti i otkriti
čitavu Zemlju. Ah, čitavu Zemlju! U dvadeset brodova, dve hiljade džinova oprostilo se
sa bližnjima, obećavši da će doneti u pričama svako lice mnogostrukog sveta - a onda
pođoše u sopstveni san.
Džinovi su plovili od mora do mora, kroz buru i zatišje, žeđ, glad i obilje, između
grebena i obala, uživajući u ugrizima slanog vazduha, dahu mornarskog života i večnoj
borbi sa okeanom, "trajnošću u pokretu" - i u oduševljenju u vezivanju novih naroda u
mrežu lutanja.
Tri broda su izgubljena posle pola pokolenja. Stotinu džinova odabra da ostane i živi
život sa šumskim vilenjacima Elohimima. Dve stotine izgibe u ratnoj službi Bhrathaira,
koje gotovo uništiše peščane gorgone iz velike pustinje. Dva broda se nasukaše i
propadoše. A kada su prva deca rođena na putu dovoljno odrasla da i sama postanu
mornari, petnaest brodova okupilo se radi većanja i okrenulo misli Domu - jer su shvatili
ludost zaveta i osetili zamor od borbe protiv mora.
I tako podesiše jedra prema zvezdama i potražiše Dom. Ali bili su sprečeni. Poznati
putevi vodili su ih u neznane okane i nepoznate opasnosti. Bure su ih gonile sve dok nisu
zaboravili gde su, dok im bičevanje užadi nije odralo ruke do kostiju, a talasi se dizali
protiv njih kao da ih mrze. Još pet brdova je izgubljeno - iako je olupina jednog od njih
nađena, a mornari sa drugoga spaseni sa ostrva na kome su doživeli brodolom. Kroz led
koji ih je držao u zahvatu tokom mnogih godišnjih doba, ubijajući ih na stotine - kroz
zatišja koja su ih zbližila smrti od gladi - oni su opstajali u borbi za život i za Dom. Ali
nesreće obrisaše sve znanje o njihovim putevima, sve dok više nisu zaboravili gde su i
kuda idu. Kada su stigli do Domaje, baciše kotve. Manje od hiljadu džinova kročilo je na
kamenite obale Primorja. U očajanju, okanili su se razmišljanja o Domu.
Ali prijateljstvo vrhovnog poglavara Damelona Džinoljuba ih obnovi. On vide
predskazanje nove sreće u svom moćnom znanstvu i na njegovu reč srca džinova se
primiriše. Načinili su Primorje svojim staništem, zakleli se odanosti poglavarima - i
poslali tri broda u potragu za Domom. Od tog vremena - tokom više od tri puta po tri
hiljade godina - uvek je bilo brodova sa Džinovima na moru, koji su na smenu tragali za
zemljom, dok su tri nova stajala spremna kada bi se stari vratili, ruku praznih i
bezuspešnih. I dalje smo Bezemljaši, izgubljeni u lavirintu budalastog sna.
Kamena mu i mora. Mi smo dugovečan narod u poređenju sa vama ljudima - ja sam
rođen na brodu tokom kratkog putovanja koje nas je spaslo od Opustošenja, a moje
pradede bile su među prvim lutalicama. A imamo toliko malo dece. Retko koja žena rodi
više od jednog deteta. Tako da nas je sada samo pet stotina i naša životnost se sužava sa
svakim pokolenjem.
Ne možemo da zaboravimo.
Ali u starom predanju-znanstvenici deca Tvorčeva imaju nade. On stavlja dugu u naše
nebo posle pročišćavajućih kiša, kao obećanje zvezdama da će nekako, jednog dana, naći
načina da ih vrati kući.
Ako želimo da preživimo, moramo naći Dom koji smo izgubili, zemlju našeg srca iza
Mora izlazećeg sunca."
Tokom Penosledove priče, sunce je tonulo dok nije došlo do kasnog popodneva; a
kada je završio, zalazak sunca već je počeo na obzorju. Opčarnica je tu tekla sa zapada, a
svaki oganj se odražavao vilinskom, narandžasto zlatnom slavom na njenom uglačanom
licu. U bezdanim nebesima oganj je zračio i gubitak i proricanje, dolazeću noć i obećani
dan, tminu koja će proći; jer kada dođu pravi kraj dana i svetlosti, neće biti blistanja da ga
učine zadivljujućim, neće biti spektakla, prelepog ognja ili radosti, ničega u šta bi srce
pogledalo izuzev raspadanja i sivog pepela.
Usred plamsaja, Penosled ponovo diže glas i zapeva sa olovnim bolom:

Raširismo jedra da vratimo se svojim putem

ali vetrovi života nisu duvali kako smo hteli
i zemlja iza mora beše izgubljena.

Kovenant se podupre i okrete da pogleda džina. Penosledovo čelo bilo je visoko

dignuto, sa vlažnim prugama blistave zlatno-narandžaste vatre prefinjeno iscrtanim niz
njegove obraze. Dok je Kovenant gledao, odražena svetlost poprimi crvenkasti preliv i
poče da nestaje.
Blago, džin reče: "Smej se, Tomase Kovenante - smej se za mene. Radost je u ušima
koje slušaju."
Kovenant začu prigušeno, nezahtevno tištanje i molbu u Penosledovom glasu, a
njegov uzdržani bol zaječa u znak odgovora. Ali nije mogao da se smeje: nije u sebi imao
smeha bilo kakve vrste. Uz grč gađenja prema ograničenjima koja su ga obogaljila, učini
grub pokušaj u drugom smeru. "Gladan sam."
Jedan trenutak Penosledove senovite oči blesnuše kao da ga je nešto ujelo. Ali onda je
zabacio glavu i stao da se sam smeje za sebe. Njegovo veselje kao da mu je izviralo pravo
iz srca i uskoro je proteralo svu napetost i suze sa njegovog lica.
Kada je prešao u tiho kikotanje, on reče: "Tomase Kovenante, ne volim da budem
nagao - ali verujem da si mi prijatelj. Srušio si mi ponos, a to bi bila lepa usluga čak i da
ti se nisam smejao ranije.
Gladan? Razume se da si gladan. Hrabro rečeno. Trebalo je da ti ponudim hranu ranije
- imaš onaj prozračni pogled čoveka koji je danima jeo samo alianthu. Neki stari
vidovnjaci kažu da odricanje pročišćava dušu - ali ja kažem, sigurno da će da pročišćava
dušu kada već telo nema drugog izbora.
Srećom, ja sam dobro opskrbljen hranom." On gurnu nogom prema Kovenantu obilno
popunjenu kožnu vreću i pokaza mu da je otvori. Kada je Kovenant razlabavio vezove,
našao je unutra usoljenu govedinu, sir, stari hleb i više od deset mandarina velikih kao
dve pesnice, kao i kožnu mešinu koju je jedva mogao da podigne. Da se reši teškoća, on
se najpre lati voća, spravši so iz grla kriškama mandarine, a zatim prionu na ostalo jelo.
Onda upravi pažnju prema mešini.
"To je alem-vino", reče Penosled. "Moćan je to napitak. Možda bi trebalo da... ne, što
te više gledam, prijatelju moj, vidim sve više iscrpljenosti. Samo pij iz mešine. Pomoći će
ti da otpočineš."
Nakrenuvši mešinu, Kovenant otpi malo alem-vina. Nalikovalo je na blagi viskija i
mogao je da oseti miris njegove jačine; ali ukus mu je bio blag i nije grizao niti pekao.
Ispio je nekoliko slasnih gutljaja i smesta se osetio duboko okrepljen.
Pažljivo je zatvorio mešinu, vratio hranu u vreću, a onda sa naporom odgurao mešinu
nazad na dohvat Penosledu. Alem-vino je plamtelo u njegovom trbuhu i on oseti da će
uskoro biti spreman za novu priču. Ali kada je legao u trup ispod pramčanih dasaka,
sumrak na nebu se pretvorio u kristalnu tamu i zvezde iziđoše samotne, poput rasute
dece. Pre nego što je i shvatio da drema, već je zaspao.
Bio je to nemiran san. Obamrlo se teturao između bolesnih prizora prepunih meseca
na samrti, klanja i bespomoćne unakažene puti, da bi se odjednom našao se prostrt nasred
ulice blizu prednjeg branika policijskih kola. Krug građana okupio se oko njega. Imali su
oči od kremena, a usta su im bila rastegnuta u zajednički grč osude. Svi su bez izuzetka
pokazivali njegove ruke. Kada je digao šake da ih pogleda, video je da su prekrivene
crvenkastim, leproznim mrljama.
Onda mu priđoše dvojica tamnoputih, u belo odevenih ljudi i utovariše ga na nosila.
Video je ambulantna kola u blizini. Ali ljudi ga nisu odmah odneli do njih. Mirno su
stajali, držeći ga u visini pojasa kao da ga pokazuju gomili.
Jedan policajac kroči u krug. Oči su mu bile obojene prezirom. On se naže na
Kovenanta i reče ozbiljnim glasom: "Izleteo si mi na put. To je bila greška. Trebalo bi da
te je sram." Njegov dah zapahnu Kovenanta zadahom truleži.
Iza policajca, neko podiže glas. Bio je prepun smirujućih tonova, poput glasa
Džoaninog advokata. On reče: "To je bila greška."
U savršenom saglasju, svi građani povratiše lokve krvi na pločnik.
Ne verujem u ovo, pomisli Kovenant.
 Odjednom, umirujući glas zaprede: "On ne veruje u nas." Nemi urlik stvarnosti,
besomučna odbrana činjenica zaori se iz gomile. Tukla je Kovenanta sve dok se nije
zgrčio pod njom, prezren i bez odgovora.
Onda građani u jedan glas povikaše: "Mrtav si. Bez zajednice ne možeš živeti. Život je
u zajedništvu, a ti nemaš zajednice. Ne možeš živeti ako nikoga nije briga." Sazvučje
njihovih glasova stvaralo je zvuk poput drobljenja, rušenja. Kada su prestali, Kovenant
oseti da se vazduh u njegovim plućima pretvorio u šljunak.
Sa uzdahom zadovoljstva, umirujući glas reče: "Nosite ga u bolnicu. Izlečite ga.
Postoji samo jedan dobar odgovor na smrt. Izlečite ga i izbacite ga napolje."
Dva čoveka ga ubaciše u bolnička kola. Pre nego što su se vrata zalupila, video je
kako se građani rukuju međusobno, smeše dok čestitaju jedni drugima. Posle toga,
bolnička kola se pokrenuše. Digao je ruke i video da mu se crvenkaste mrlje šire uz
podlaktica. Gledao je sebe u užasu i ječao: vatru mu paklenu, vatru mu paklenu, vatru mu
paklenu!
Ali onda penušavi glas blago reče: "Ne plaši se. To je samo san." Smirivanje se
prostre po njemu poput pokrivača. Ali nije ga mogao osetiti prstima, a bolnička kola
nastavila su da idu. Tražeći pokrivač, grabio je prazni vazduh sve dok mu zglavci nisu
pobeleli od usamljenosti.
Kada je osetio da više ne može da trpi bol, bolnička kola se prevrnuše i on ispade iz
nosila u ništavilo.

11. BEZEMLJAŠI

Postepeno noć poče da se tetura kao ošamućena i besciljno zaluta u oblačni dan -
hramala je bespućem prelaznog razdoblja kao da nije znano gde se svršava pustara tmine,
a gde počinje pepeo dana. Niski oblaci činili su se puni bola - napeti i nespokojni od
nakupljene tuge - pa ipak su bili bez ikakvog naboja, nesposobni da prospu kišu, kao da
je sam vazduh previše napregnut da pusti suzu. A kroz zoru, Atiaran i Kovenant kretali su
se teško, neravnomerno, poput odlomaka prekinute tužbalice.
Dolazeći dan nije doneo nikakvu promenu, nije izmenio način na koji su bežali - bez
užasa, jer je njihova sposobnost za strah bila iscrpena - pravo prema severu. Dan i noć
nisu bili ništa drugo nego maske, klovnovske odore, preko neprekidne senke na srcu
Domaje. Nisu mogli ni naslutiti kolika je šteta naneta tom srcu. Mogli su samo prosuditi
sopstveni bol - i tako su kroz dugu, tegobnu noć i dan koji su sledili prolazak Svetkovine
koračali progonjeni onim čemu su bili svedoci, neosetljivi za bilo šta drugo, kao da su u
njima ugašeni čak i glad, žeđ i iscrpljenost.
Te noći, njihova tela dođoše do granice izdržljivosti i oni se slepo sručiše u san,
nesposobni da i dalje mare kakva im je potera na tragu. Dok su spavali, nebo nađe nešto
olakšanja za napetost. Plave munje šibale su brda; grmljavina je ječala u dugo
potiskivanom bolu. Kada se putnici probudiše, sunce je stajalo nad njima, a odeća im je
bila natopljena kišom od prethodne noći. Ali Sunčevo svetlo i jutro nisu mogli da obrišu
ožiljke sa njihovih ranjenih sećanja. Podigli su se na noge poput leševa - jeli su alianthu,
napili se iz potoka - i ponovo počeli da hodaju kao u samrtnom grču.
Pa ipak su vreme, aliantha i vazduh Andelejna lagano radili na njihovom ponovnom
oživljavanju. Postepeno, Kovenantove umorne misli se pokrenuše; spori užas pokolja
povukao se i dopustio poznatijem bolu da mu grize utrobu. Mogao je da čuje Atiaran
kako viče: Kovenante, pomozi im! i od tog zvuka krv mu se ledila od nemoći.
Utvare, utvare! - ječao je mutno, kao iz daljine, samome sebi. Bile su tako divne - a on
je bio tako nemoćan da ih spase.
Pa ipak je Atiaran verovala da je sposoban da ih spase; očekivala je neko iskazivanje
moći - poput Lene i Baradakasa i svih ostalih koje je sretao, videla ga je kao ponovo
rođenog Bereka Troprsta, gospodara divlje magije. Imaš moć, rekao je Opaki. Nikada
nećeš ni saznati šta je to. Nije znao; kako je mogao? Kakve veze ima magija, pa čak i
snovi, sa njime?
Pa ipak su utvare odavale počast njegovom prstenu kao da su prepoznale njegovu
izgubljenu ljudskost. On ih je izmenio.
Posle izvesnog vremena, rekao je, ne nameravajući da govori naglas: "Spasao bih ih,
samo da sam mogao."
"Imaš moć." Atiaranin glas bio je tmuran, mrtav, kao da više nije sposobna za tugu ili
bes.
"Kakvu moć?" reče on bolno.
"Zar nosiš belo zlato ni zbog čega?"
"To je samo prsten. Nosim ga... nosim ga zato što sam gubav. Ništa ja ne znam o
moći."
Nije ga pogledala. "Ne vidim. Zatvoren si za mene."
Na to, poželeo je da se pobuni, da poviče, da je dograbi za ramena i drekne joj u lice:
zatvoren? Pogledaj - pogledaj me! Ja nisam Berek! Nisam heroj. Muka mi je od toga. Ali
nije imao snage. I bio je preteško povređen - povređen isto toliko Atiaraninim
nemogućim zahtevom kao i sopstvenom bespomoćnošću.
Kako...?
Utvare!
Kako je moguće da mi se ovo dešava?
Trenutak je prošao dok je ponovo proječao to pitanje. Onda je uzdahnuo u sebi:
Trebalo je da znam - trebalo je da čujem opasnost po sebe u Atiaraninom pevanju
predanja o Bereku, da je vidim u Andelejnu, oseti u odbijanju čizama. Ali bio je gluv,
slep, neosetljiv. Bio je toliko obuzet kretanjem napred, ostavljanjem ludila iza sebe, da
nije obraćao pažnju na ludilo prema kom je težila staza njegovih snova. Njegov san želeo
je da on bude junak, spasilac; zbog toga ga je zavodio, nosio sa sobom - gonio ga napred
ne bi li potrčao, ne obazirući se na sopstveni život, da spase utvare, Domaju, opsenu. Tu
je jedina razlika između Atiaran i poglavara Kletnika bila u tome što mu je Opaki želeo
da ne uspe.
Nikada nećeš znati šta je to. Razume se da nikada neće znati. Bes mu je ispunjavao
utrobu ispod zamora. Sanjao je - to je bio odgovor za sve, za nemoguće zahteve koje je
Domaja postavljala pred njega, kao i za nemogućnost same Domaje. Znao je u čemu je
razlika između stvarnosti i sna; bio je normalan.
Bio je gubavac.
Pa ipak su utvare bile tako divne. Poubijane su...
Ja sam gubavac!
Tresući se, počeo je VPE. Vatru mu paklenu! Kakve veze imaju sa mnom utvare,
divlja magija i Berek prokleti Troprst? Činilo se da mu je telo čitavo - nije mogao da vidi
povrede, odeća mu je bila izgužvana, premda čitava - ali kraj Žezlonošinog štapa bio je
zacrnjen silom pragrdana. Tako mu pakla! Ne mogu mi to učiniti!
Besom odagnavajući zamor, šepao je kraj Atiaran. Nije ga gledala, kao da uopšte nije
razabirala njegovo prisustvo; a tokom čitavog tog dana ostavio ju je na miru kao da se
plašio kako će ona uzvratiti ukoliko joj pruži prilku da ga optuži. Ali kada su se te večeri
zaustavili, hladnoća noći i oštrina zvezda nateraše ga da požali gubitak pokrivača i
oblučka. Da odvuče pažnju od prazne neudobnosti, poduhvatio se poluzaboravljenih
nastojanja da nauči što više o Domaji. Kruto reče: "Reci mi nešto o onome - kogod to bio
- što nas je spasao. Tamo nazad."
Duga tišina prošla je pre nego što Atiaran reče: "Sutra." Glas joj je bio bez zračka
svetla, neoobasjan bilo čim izuzev obamrlošću i porazom. "Pusti me. Do sutra."
Kovenant klimnu u tami. Ona je otežala od hladnoće i lepetavih krila, ali njoj je
mogao odgovoriti lakše nego što je mogao uzvratiti Atiaraninom tonu. Dugo se tresao
kao da se sprema da zažali svaki san koji je zahvatao bedno čovečanstvo i najzad utonu u
tegoban san.
Sledećeg dana, devetog posle Vitog Drvograda, Atiaran ispriča Kovenantu o
Neomeđenom, glasom ravnim poput zdrobljene stene, kao da je dosegla tačku na kojoj za
nju nije ništa predstavljalo ono što je izgovorila, kako se izrazila. "Postoje oni u
Znanstvigoru", govorila je, "koji otkrivaju da ne mogu da rade za Domaju ili znanstvo
drevnih poglavara u društvu bližnjih - poglavara ili znanstvozornika, sledbenika žezla ili
mača. Oni koji imaju neku sopstvenu viziju koja ih prisiljava da tragaju za njom u
izdvojenosti. Ali njihova potreba za samoćom ne odvaja ih od ljudi. Oni se podvrgavaju
obredu neomeđenja i oslobađaju se svih zajedničkih zahteva da bi tragali za sopstvenim
znanstvom uz blagoslov poglavara i poštovanje svih onih koji vole Domaju. Jer poglavari
su davno naučili da želja za samoćom ne mora biti sebična, ukoliko je takvom ne učine
oni koji je ne osećaju.
Mnogi Neomeđeni više se nikada ne vrate. Ali priče su narasle oko onih koji nisu u
potpunosti iščezli. Za neke se priča da znaju tajne snova, za druge da se bave dubokim
misterijama u veštini isceljenja, za treće da su prijatelji sa životinjama, da govore njihov
jezik i da ih dozivaju u pomoć u trenucima preke potrebe.
Takav jedan Neomeđeni nas je spasao..." Njen glas u trenutku zadeblja, "...izučavalac
utvara i prijatelj sitnog šumskog zverinja. Znao je više o Sedam krugova nego što su moje
uši ikada čule." Tiho je zaječala. "Moćan čovek, a da bude tako sasečen. On je oslobodio
utvare i spasao nam živote. Kako bih volela da toliko vredim. Sedmice mu! Nikada pre se
nijedno zlo nije usmerilo na utvare Andelejna. Ni Sivi Krvnik lično nije se nikada usudio
- a rečeno je da ni sam Obred obesvećenja nije imao moći da ih dodirne. Sada mi na srcu
leži da više nikada neće plesati."
Posle teške pauze produžila je: "Nije važno. Sve stvari se okončavaju, u iskrivljenju ili
smrti. Tuga pripada onima koji se i nadaju. Ali taj Neomeđeni je dao život da bi ti, tvoja
poruka i tvoj prsten stigli do poglavara. To ćemo izvesti, da bi žrtva dobila smisao."
Ponovo je na trenutak zaćutala, a Kovenant se upita: da li je to razlog? Da li zbog toga
živimo? Da bismo poništili smrt drugih? Ali ništa nije rekao i Atiaranine misli ubrzo
došepaše natrag na temu. "Ali Neomeđeni. Neki su sanjari, neki iscelitelji, neki dele život
sa životinjama. Neki idu pod zemlju da bi razotkrili tajne jamnika, drugi proučavaju
znanstvo Demonije - kakvo već znanje vodi ličnu viziju Neomeđenog. Čak sam čula da
se šapuće kako neki Neomeđeni slede predanje o Kaeroilu Divogorniku iz Garotinog
Čestara i postaju Šumnici. Ali opasna je to misao, čak i kada se samo prošapće.
Nikada ranije nisam videla Neomeđenog. Ali sam slušala obred neomeđenja. Peva se
himna." Turobno je stala da recituje:

Slobodan
Neomeđen
Ispoveđen
Slobodan
Sanjaj da će u stvarnost preći san
Oči zatvori dok ne ugledaš dan
Nemo proroštvo ispevaj van
I budi
Slobodan
Neomeđen
Ispoveđen
Slobodan.

Ima još, ali se u svojoj slabosti ne mogu setiti - može biti da više nikada neću pevati
nijednu pesmu." Zategla je haljinu oko ramena kao da se kroz nju probija ledeni vetar i
više ništa nije rekla čitavog dana.
Te noći, kada su se ulogorili, Kovenant opet nije mogao da spava. Nevoljno je ležao
budan i čekao da se pojavi srp mladog meseca. Kada se ovaj najzad diže iznad Bregova,
njega zgrozi kada je video da ovaj više nije srebrnastobeo, već crven - boje krvi i
Drulovih očiju boje lave.
Bojio je Bregove neispravnošću, davao noći prisenak grimiza, kao da je krvavi znoj
bacio sjaj preko grmlja, drveća, trave i obronaka, kao da je čitav Andelejn podvrgnut
mučenju. Pod njim, povređeno tle treptalo je kao da se trese.
Kovenant je piljio u njega, ne mogavši da sklopi oči. Iako je svim srcem želeo
društvo, stegao je zube i odbio da probudi Atiaran. Sam i drhtav, sa Baradakasovim
štapom stegnutim u oznojenim rukama, sedeo je sve dok Mesec nije zašao, a onda spavao
na rubu očaja sve do zore.
A četvrtog dana posle noći plesa on je bio taj koji je određivao brzinu njihovog
putovanja. Povećavao je brzinu sve više i više kako je dan prolazio, kao da se plaši da ih
krvavi Mesec sustiže.
Kada su se zaustavili da provedu noć, dao je Atiaran štap i nagnao je da sedi i da čeka
Mesec. Ovaj se pojavi iza obzorja u grimiznoj izmaglici, podigavši se u nebesa poput
krvavog srpa. Bio je primetno puniji nego prethodne noći. Gledala ga je kruto, stežući
štap, ali nije povikala. Kada je okusila njegovu neispravnost, rekla je bez glasa: "Nema
više vremena", i okrenula lice u stranu.
Ali kada je jutro došlo, ponovo je uzela na sebe određivanje njihove brzine. Pod
pokrovom osakaćenog Meseca kao da je dostigla novu odlučnost i sada je gonila sebe kao
da je tera neka kletva ili bičevanje koje je golom odlučnošću odbijalo logiku poraza.
Činilo se da veruje da je izgubila sve za sebe i za Domaju, pa ipak je način na koji je
hodala pokazivao da bol može da bude isto toliko oštar podstrekač kao i bilo šta drugo.
Kovenant ponovo zateče sebe kako žuri što više može ne bi li održao korak sa njenim
silovitim leđima.
Prihvatio je njenu brzinu u ime složenog straha; nije želeo da ga dostignu sile koje su
u stanju da napadnu utvare i oboje mesec krvlju. Ali pazio je na VPE i druge oblike
sopstvene zaštite. Da je mogao da nađe ma kakvu oštricu osim peroreza, brijao bi se
pomoću nje.
Proveli su sledeći dan, deo noći i jutro sledećeg dana teturajući se napred na samom
rubu trka. Kovenant je držao brzinu što je bolje mogao, ali dugi dani i besane noći iscrpli
su mu životne sokove, učinili mu korake neravnomernim, a mišiće neposlušnim. Sve se
više i više oslanjao o štap, nesposoban da održi ravnotežu bez njega. A čak i bez njega
možda bi padao da su takvim korakom išli po nekoj drugoj oblasti. Ali oštra bit
Andelejna ih je održavala. Zdravi vazduh isceljivao im je pluća, gusta trava primala je
poput jastuka njihove bolne zglobove, zlatan ih je branio od sunca, blagovnjače su
prskale od energije u njegovim ustima. I najzad, blizu podneva šestog dana, on i Atiaran
isteturaše se preko vrha brega i na dnu padine pred sobom ugledaše reku Opčarnicu.
Plava pod azurnim nebom, meandrirala je široka, tiha i spora gotovo pravo prema
istoku preko njihovog puta poput oznake ili granice dostignuća. Dok je skretala i tekla
između Bregova imala je sjaj mladosti, iskru skrivenog zadovoljstva koja je mogla
prsnuti u smeh istog trenutka kada je neko zagolica po nekom grebenu. A voda joj je bila
čista, bistra i sveža poput ponude krštenja. Kada je ugleda, Kovenant oseti silovitu želju
da zaroni u nju, kao da taj tok ima moć da spere njegovu smrtnost.
Ali pažnja mu bi skrenuta gotovo trenutno. Na izvesnom rastojanju prema zapadu,
krećući se uzvodno središtem reke, nalazio se čamac sa nekom visokom prilikom na
krmi. U istom trenutku kada to ugleda, Atiaran oštro povika, poče da maše rukama, a
zatim potrča niz padinu, dozivajući sa mahnitim prizvukom u glasu: "Živeo! Pomoć!
Vrati se! Vrati se!"
Kovenant je pošao za njom sa manje hitnje. Pogled mu je bio prikovan za čamac.
Jednim zamahom pramca ovaj se okrete prema njima.
Atiaran ponovo zabaci ruke u vazduh, još jednom povika, a onda se sruči na tlo. Kada
je Kovenant stigao do nje, sedela je kolena privučenih uz grudi, a usne su joj se tresle kao
da će joj se lice raspasti. Grozničavo je piljila prema sve bližem čamcu.
Kako se ovaj primicao, Kovenant poče da primećuje sa sve većim iznenađenjem
koliko je visoka prilika za krmom. Pre nego što se čamac našao na stotinak stopa od njih,
bio je siguran da je krmanoš dvaput viši od njega. I nije mogao da vidi nikakvo pogonsko
sredstvo. Činilo se da plovilo nije ništa drugo do džinovski čamac za veslanje, ali nije
bilo držača za vesla, niti vesala, niti motki za guranje. Razjapio je usta prema čamcu dok
je ovaj klizio sve bliže.
Kada se našao na trideset stopa od njih, Atiaran se diže na noge i povika: "Živeo,
Kamenbrate! Džinovi Primorci drugo su ime za prijateljstvo! Pomozi nam!" Čamac je
produžio da klizi prema obali, ali krmanoš nije govorio; ubrzo Atiaran dodade šapatom
koji je samo Kovenant mogao čuti: "Preklinjem te."
Džin je i dalje ćutao dok je prilazio. Pri samom kraju okrenuo je krmu tako da je
pramac čamca pošao ravno prema obali. A onda, upravo pre nego što će plovilo naleteti,
svalio je svu težinu na krmu. Pramac se diže iz vode i bezbedno se smesti na par jardi od
Atiaran i Kovenanta. Trenutak potom, džin je stajao pred njima na travi, nudeći im
pozdrav dobrodošlice.
 Kovenant zavrte glavom u čudu. Osećao je da nije moguće da bilo ko bude toliko
veliki; džin je merio najmanje dvanaest stopa. Ali kamena čvrstina džinovog prisustva
protivurečila mu je. Džin mu je pogađao čula onoliko opipljivo koliko bi to učinio pad po
grubom kamenju.
Čak i za nekoga ko je visok dvanaest stopa, delovao je nabijen čvorovima mišića,
poput oživelog hrasta. Bio je odeven u teški kožni prsnik i uvijače i nije nosio oružje.
Kratka brada, kruta poput gvožđa, štrčala mu je sa lica. A oči su mu bile sitne, duboko
usađene i pune žara. Ispod njegovih obrva, uzdignutih nad očima poput zidova tvrđave,
pogled mu je prodorno blistao, kao da zrači njegove skrivene misli. Pa ipak, i pored
upečatljive pojave, odavao je utisak dobroćudnosti koja je protivurečila svemu tome,
neizmerno dobrog raspoloženja.
"Živela, Kamensestro", reče on mekim, treperavim tenorom koji je zvučao previše
lako i blago za tako mišićav vrat. "U čemu je tvoja hitnja? Moja je pomoć voljna, ali ja
sam izaslanik i moja misija dopušta malo odlaganja."
Kovenant je očekivao da Atiaran u jednom naletu izbaci molbu; oklevanje sa kojim je
susrela ponudu džina uznemirilo ga je. Jedan dugačak trenutak grickala je usne kao da
žvaće buntovno meso, tragajući za rečima koje će dovesti na jedan ili drugi način do
izbora koji je mrzela. Onda, očiju oborenih kao u sramu, nesigurno promrmlja: "Kuda
ideš?"
Na njeno pitanje, oči džina sevnuše, a glas mu zaklokota poput izvora vode iz stene
kada je rekao: "Moje odredište? Ko je toliko mudar da zna sopstveni cilj? Ali krenuo sam
za - ne, to ime je preduga priča za vreme kao što je ovo. Idem do Poglavarevog Konaka,
kako ga zovete vi ljudi."
I dalje oklevajući, Atiaran upita: "Kako ti je ime?"
"To je druga duga priča", odvrati džin i ponovi: "U čemu je tvoja hitnja?"
Ali Atiaran je tvrdoglavo ustrajala: "Tvoje ime."
Ponovo blistanje izbi ispod masivnih obrva džina. "U imenima je skrivena moć. Ne
želim da me priziva iko osim prijatelja."
"Tvoje ime!" zaječa Atiaran.
Na trenutak džin neodlučno zastade. Onda reče: "Vrlo dobro. Iako moja misija nije
laka, odgovoriću zarad prijateljstva između moga i tvoga naroda. Ukratko, ime mi je
Srdosolja Penosled."
Naglo, neki otpor, neka mržnja prema sostvenoj odluci srušiše se u Atiaran, kao da je
najzad poražena poverenjem džina. Digla je glavu, pokazavši Kovenantu i Penosledu
skršeni krajolik iza svojih očiju. Sa teškom odlučnošću, uputila je pozdrav dobrodošlice.
"Neka bude tako. Srdosoljo Penoslede, Kamenbrate i izaslaniče džinova, zadužujem te
silom tvog imena i velikim zavetom vere koji je učinjen između Damelona Džinoljuba i
tvog naroda, da povedeš ovog čoveka, Tomasa Kovenanta, Nevernika i stranca u Domaji,
u bezbednosti do Veća poglavara. On nosi poruku veću sa Kevinovog Vidikovca. Dobro
ga pazi, Kamenbrate. Ja ne mogu da idem dalje."
Šta? - zinu Kovenant. U iznenađenju, gotovo da se naglas pobunio. Da se odrekneš
osvete? Ali uzdržao se, dok su mu se misli kovitlale, i sačekao da zauzme položaj koji će
moći da shvati.
"Ah, suviše si brza u prizivanju tako ponositih imena", reče džin blago. "Prihvatio bih
tvoj nalog i bez njih. Ali pozivam te da nam se pridružiš. U Poglavarevom Konaku
čekaju isceljenja kakva su drugde retka. Zar nećeš da pođeš? Oni koji te čekaju ne bi se
pobunili protiv takvog boravka - ne, ako bi te videli ovakvu kakvu te ja sada vidim."
Gorčina iskrivi Atiaranine usne. "Jesi li video mladi Mesec? To potiče od poslednjeg
isceljenja koje sam potražila." Kada je produžila, glas joj posive od prezira prema samoj
sebi. "Zaludan je zadatak koji sam ti poverila. Već sam izazvala njegov neuspeh. Bilo je
ubistava u svim mojim izborima otkako sam postala vodič ovom čoveku, takvih
ubistava..." Zagrcnula se na žuči onoga što je videla i morala je silovito da proguta pre
nego što je produžila. "Zbog toga što nas je staza koju sam odabrala vodila preblizu
Planini Groma. Prošao si pokraj tog mesta. Mora da si video zlo koje je tamo na delu."
Kao iz daljine, džin reče: "Video sam."
"Pošli smo svesno prema tom zlu, umesto da putujemo preko Središnjih zaravni. A
sada je prekasno za sve. On - Sivi Krvnik se vratio. Odabrala sam takav put jer sam želela
isceljenje za samu sebe. Šta će biti sa poglavarima ako sada zatražim da mi pomognu?"
Da odustaneš od osvete? - začudio se Kovenant. Nije mogao da shvati. Potpuno se
okrenuo prema njoj i stao da joj proučava lice, pokušavajući da joj sagleda zdravlje, duh.
Izgledala je kao da je u stisku razorne bolesti. Crte su joj se istanjile i postale oštrije;
duboke oči bile su joj zasenjene, zastrte tamom; iz usana joj je nestala sva krv. A
uspravno, sredinom njenog čela, pružala se duboka linija poput rascepa u lobanji - delo
neotklonjivog očajanja. Tu su bila urezana bespuća ličnog bola, koja je držala samo
čistom snagom volje, i povreda koju je nanela sebi zato što je tako postupila.
Najzad Kovenant razabra moralnu borbu koja ju je razdirala, trostruki sukob između
mržnje prema njemu, njenog straha za Domaju i gađenja prema sopstvenoj slabosti -
sukob čija joj je veličina iscrpla sve skrivene izvore, svela je na potuno osiromašenje. Taj
prizor mu postide srce, natera ga da obori pogled. Ne razmišljajući, poseže prema njoj i
reče glasom punim protivurečnih molbi: "Nemoj se predati."
"Da se predam?" jeknu ona od besa i povuče se od njega. "Da sam se predala, probola
bih te tu gde stojiš!" Iznenada, gurnula je ruku u odoru i izvukla kameni nož nalik onome
što ga je Kovenant izgubio. Kada ga je pokazala, ona siknu: "Od Svetkovine - otkako si
dozvolio smrt utvara - ovaj nož vapi za tvojom krvlju. Druga zlodela da odložim u stranu.
Govorim o onima koje si počinio prema meni. Ali to...! Da dopustiš takvo
skrnavljenje...!"
Divljački je hitnula nož u tle, tako da se zabio do balčaka u travu kraj Kovenantovog
stopala. "Pazi!" povika ona i u tom trenutku glas joj naglo postade gladak, smiren.
"Ranila sam Zemlju umesto tebe. Uklapa se. Malo sam šta drugo činila otkako si zašao u
Domaju.
A sada počuj moju poslednju reč, Neverniče. Puštam te da odeš, jer me ta odluka
nadilazi. Donošenje na svet dece u Kamendolu ne čini me pogodnom za takve izbore. Ali
neću mešati sopstvene želje u nadu Domaje - koliko god ta nada bila jadna. Upamti da
sam povukla ruku - održala sam svoj zavet."
"Jesi li?" upita je on, gonjen složenim porivom saosećanja i bezimenog gneva.
Uperila je drhtavi prst prema nožu. "Nisam te povredila. Dovela sam te ovde."
"Povredila si sebe."
"Takav je moj zavet", dahnu ona kruto. "A sada, zbogom. Kada se budeš bezbedno
vratio na sopstveni svet, upamti šta je to zlo."
Želeo je da se pobuni, da raspravlja, ali njena osećanja su ga prevladala i on oćuta
pred silinom njene odlučnosti. Pod prinudom njenog pogleda, sagao se i iščupao nož iz
trave. Lako je izišao. Napola je očekivao da vidi krv kako curi iz zaseka koji je načinila u
busenu, ali gusta trava sklopila se oko uboda, potpuno ga sakrivši poput oproštaja.
Nesvesno, on oproba oštricu palcem, oseti njenu opipljivost.
Kada je ponovo digao pogled, vide da se Atiaran penje uz breg i odlazi, krećući se
neravnomernim korakom bogalja.
To nije pravo! - htede da poviče za njenim leđima. Imaj milosti! Sažaljenja! Ali jezik
mu je suviše odebljao od bola njenog povlačenja; nije mogao da govori. Oprosti bar sebi.
Zategnutost njegovog lica dala mu je ogavan utisak da se ceri. Atiaran! - zaječa on u sebi.
Zbog čega smo toliko nemoćni?
U njegov bol nežno se umeša glas Džina: "Hoćemo li da pođemo?"
Utučeno, Kovenant klimnu. Otrgao je oči od Atiaraninih bolnih leđa i zadenuo nož za
pojas.
Srdosolja Penosled pokaza mu da se popne u čamac. Kada se Kovenant prebaci preko
ograde i sede na klupu na pramcu - jedino sedište na trideset stopa dugačkom plovilu koje
je bilo dovoljno malo za njega - Džin kroči na palubu, odgurnuvši se istovremeno sa
obale. Onda je otišao do široke, plitke krme. Stojeći na njoj, dograbio je kormilo. Nalet
sile poteče kroz trup. Pokrenuo je plovilo sa rečne obale u maticu i ubrzo se kretao
zapadno među Bregovima.
Čim je zauzeo mesto, Kovenant se sa ukusom bola u grlu okrete da bi gledao Atiaran
kako napreduje uz padinu brega. Ali tok sile koji je pokretao čamac zadavao je brzinu
oštru poput trka i za nekoliko trenutaka rastojanje svede Atiaran na smeđu mrlju u
bujnom zelenilu Andelejna, koje je donosilo zaborav. Oštrim naporom prisilio je oči da je
ostave i naterao sebe da umesto toga potraži pogledom izvor pokretačke sile čamca.
Ali nije mogao da opazi takav izvor. Čamac je išao glatko protiv struje kao da ga vuče
neka riba. Nije imao nikakvog pogona koji je on mogao razaznati. Pa ipak, nervi su mu
bili osetljivi na energiju koja je tekla kroz trup. Nerazgovetno je upitao: "Šta pokreće ovu
stvar? Ne vidim nikakav motor."
Penosled je stajao na krmi, lica okrenutog uzvodno, sa visokim kormilom pod levicom
i desnicom dignutom visoko u rečne lahore; nešto je pevušio, neku vrstu napeva na jeziku
koji Kovenant nije razumeo - pesmu sa slanim prizvukom talasa koji se razbijaju o obalu,
poput ukusa mora. Trenutak posle Kovenantovog pitanja nastavio je talasavu pesmu. Ali
uskoro se jezik promeni i Kovenant ga razabra kako peva:

Kamen i more duboko su u životu,

Dva nepromenljiva simbola sveta:
Trajnost u počinku i trajnost u pokretu;
Učesnici sile što večno traje.

Onda Penosled zastade i pogleda Kovenanta; dobro rapoloženje iskrilo mu se pod

neprobojnim obrvama. "Stranče u Domaji", reče on. "Zar te ta žena nije ničemu naučila?"
Kovenant se ukruti u sedištu. Ton Džina kao da je ponižavao Atiaran, poricao cenu
koju je morala da plati; njegovo blago, neprobojno čelo i pogled pun veselja činili su se
nepristupačni saosećanju. Ali njen bol bio je živ u Kovenantu. Bila je lišena toliko
normalne ljudske ljubavi i topline. Glasom krutim od besa, on odvrati: "Ona je Atiaran,
družbenica Trelova iz Kamendola Mithil, i učinila je mnogo više nego da me samo
podučava. Provela me je bezbedno pokraj Besomuka, ubijenog Putnima, okrvavljenog
Meseca, pragrdana - da li bi ti to mogao da učiniš?"
Penosled ne odgovori, ali osmeh mu se veselo raširio preko lica, podigavši kraj
njegove brade kao u podrugljivom pozdravu.
"Tako mi pakla!" usplamte Kovenant. "Misliš li da lažem? Ne bih se ponižavao da te
lažem."
Na to, Džinovo veselje prsnu u visoki, penušavi smeh od koga mu se zabacila glava.
Kovenant je gledao, sav narogušen od besa, dok se Penosled smejao. Kratko vreme je
trpeo uvredu. Onda skočio sa sedišta i diže štap da udari Džina.
Penosled ga zaustavi smirujućim pokretom. "Polako, Neverniče", reče on. "Hoćeš li se
osećati višim ako ja sednem?"
"Pakla mu i krvi!" zaurla Kovenant. Divlje zamahnuvši rukama, on udari u daske na
dnu krajem štapa koji su zacrneli pragrdani.
Čamac poskoči kao da je udarac izazvao grčeve u reku. Zateturavši se, Kovenant
dograbi ogradu da ne bude bačen u vodu. U trenutku, grč prođe, ostavljajući suncem
osvetljeni tok isto onoliko mirnim kao i ranije. Ali on nastavi da steže ogradu tokom
nekoliko dugih otkucaja srca, dok su mu živci igrali, a prsten teško pulsirao.
Kovenante, zarežao je da primiri sebe, bio bi smešan da nisi toliko - smešan. Uspravio
se i stajao napetih nogu sve dok nije poput dželata dograbio svoja osećanja oko vrata.
Onda okrenu pogled prema Penosledu, proveri džinov oreol. Ali nije mogao da oseti
nikakvo zlo; Penosled je delovao zdravo poput prirodnog granita. Smešan! - ponovi u
sebi Kovenant. "Ona zaslužuje poštovanje."
"Ah, oprosti mi", reče džin. Jednim trzajem, spustio je kormilo tako da je mogao da ga
drži pod miškom u sedećem položaju. "Nisam nameravao da izrazim nepoštovanje. Tvoja
odanost izaziva olakšanje u meni. A ja znam kako da cenim ono što je postigla." Seo je
na krmu i naslonio se na kormilo tako da su mu oči bile samo stopu iznad Kovenantovih.
"Da, a isto tako i kako da žalim za njom. Nema nikoga, ni čoveka, ni džina, ni Ranihina,
koji bi te doveo do - do Poglavarevog Konaka brže od mene."
Onda mu se osmeh vrati. "Ali ti, Tomase Kovenante, Neverniče i stranče u Domaji - ti
previše lako usplamtiš. Smejao sam se kada sam te video jer si ličio na petlića koji preti
Ranihinu. Traćiš se, Tomase Kovenante."
Kovenant dvostruko obuzda bes i reče: "Da li je zaista tako? Prebrz si u donošenju
suda, džine."
Novi vodoskok smeha briznu iz Penosledovih grudi. "Hrabro rečeno! Eto nove stvari
u Domaji - čovek koji optužuje džina za žurbu. Pa, u pravu si. Ali zar nisi znao da nas
ljudi smatraju...", ponovo se nasmejao, "...promišljenim narodom? Ja sam odabran za
izaslanika zbog toga što su kratka ljudska imena, koja lišavaju nosioce toliko istorije,
moći i značenja, za mene lakša nego za većinu mojih sunarodnika. Ali sada se čini da su
previše laka." Još jednom je zabacio glavu i ispustio bujicu najdubljeg veselja.
Kovenant se mrgodio prema džinu kao da mu je nerazumljivo sve njegovo veselje.
Onda se sa naporom sabrao, bacio štap na dno čamca i seo na pramac, okrenut napred,
prema zapadu i popodnevnom suncu. Penosledov smeh zvučao je zarazno, sadržavao je
boju jednostavne radosti, ali mu se on odupirao. Nije mogao dozvoliti da bude žrtva
novih zavođenja. Već je izgubio veći deo sebe nego što se mogao nadati da će ponovo
zadobiti.
 Nervi se ne regenerišu. Ponavljao je te reči kao da su privatna litanija, ikona njegovog
ugroženog ja. Džinovi ne postoje. Znam razliku.
Idi dalje, preživi.
Grizao je usne kao da će mu taj bol pomoći da održi ravnotežu, da zadrži bes pod
kontrolom.
Za njegovim leđima, Srdosolja Penosled ponovo poče blago da peva. Njegova pesma
vila mu se kroz grlo poput dugačkog rta prema moru, dizala se i spuštala poput
prikupljanja plime, a vetrovi daljina duvali su kroz njene arhaične reči. U određenim
razmacima, vraćale su se na refren:

Kamen i more su duboko u životu...

a onda bi ponovo odlutale. Zvuk dugog izbivanja podseti Kovenanta na umor i on se

skupi na pramcu da otpočine.
Penosledovo pitanje vrati ga iz tumaranja po mislima. "Da li si pripovedač, Tomase
Kovenante?"
Odsutno je odvratio: "Bio sam, nekada."
"I odustao? Ah, tužna je to priča u tri reči, najtužnija od svih koje si mi mogao reći.
Ali život bez priča je poput mora bez soli. Kako preživljavaš?"
Kovenant prekrsti ruke preko ograde i osloni bradu o njih. Kako se čamac kretao,
Andelejn se neprekidno otvarao pred njim poput pupoljka; ali on nije obraćao pažnju na
to, usredsređen umesto toga na tužbalicu vode oko pramca. Nesvesno, stegao je pesnicu
preko prstena. "Preživljavam."
"Još jedna?" odvrati Penosled. "U jednoj reči, priča još tužnija od prve. Ne govori više
- jednom reči ćeš me rasplakati."
Ukoliko je džin nameravao da nanese neku uvredu, Kovenant nije uspevao da je
razabere. Penosled je zvučao kao da ga napola čika, a napola saoseća. Kovenant sleže
ramenima i nastavi da ćuti.
Nekoliko trenutaka kasnije džin nastavi: "Pa, ovo je za mene loša novost. Naše
putovanje neće biti lako, a ja sam se nadao da bi ti mogao da olakšaš milje nekom
pričom. Ali nije važno. Sudim da ionako ne bi pričao nikakve vesele priče. Besomuci.
Pobijeni Putnimi i utvare. Pa, ponešto od toga me ne iznenađuje - naši stari često su
pretpostavljali da Dušomor neće tako lako umreti kao što se jadni Kevin nadao. Kamena
mu i mora! Čitavo to obesvećenje - uništavanje i otimanje - zarad lažne nade. Ali mi
imamo izreku i ona smiruje našu decu - ono malo koliko ih već ima - kada plaču za
svojim narodom, za domom i za društvom ljudi koje smo izgubili; kažemo: radost je u
ušima koje slušaju, a ne u ustima koja govore. Svet ima malo priča koje su same po sebi
dobre, a mi moramo imati vesele uši da bismo se oduprli Opačiji. Slava neka je Tvorcu!
Stari Damelon Džinoljub znao je vrednost dobrog smeha. Kada smo stigli u Domaju, bili
smo previše ophrvani bolom da bismo se borili za pravo da preživimo."
Dobar smeh, uzdahnu Kovenant turobno. Jesam li se ja nasmejao dovoljno za čitav
život u ono malo vremena?
"Vi ljudi ste jedna nestrpljiva gomila, Tomase Kovenante. Misliš li da okolišam?
Nimalo - žurno prelazim na suštinu. Pošto si odustao od pripovedanja priča i pošto
izgleda da nijedan od nas dvojice nije dovoljno srećan da podnese prepričavanje
sopstvenih doživljaja - onda mi nema druge do da sam pripovedam. Ima snage u pričama
- preporoda srca i očvršćenja mišica - a čak je i džinovima neophodna snaga kada se
poduhvate zadatka kao što je moj."
Zastao je, a Kovenant, koji nije želeo da ovaj prekine - glas džina kao da se preplitao
sa tokom vode oko čamca u smirujuću pređu - izgovori u tišinu: "Pričaj."
"Ah", odvrati Penosled, "to nije bilo tako loše. Popravljaš se nasuprot samom sebi,
Tomase Kovenante. No, dobro. Obraduj uši i veselo slušaj, jer ja nisam dobavljač tuge -
iako se u trenucima delanja nećemo povući pred činjenicama. Ako bi od mene zatražio da
ovde skrenem tvoj tok, zahtevao bih od tebe svaku pojedinost tvoga puta pre nego što
napravim tri koraka u Bregove. Skretanje je opasno i previše često postaje nemoguće -
već pređeni put se izgubi, ili se putnik izmeni bez nade za oporavak.
Ali moraš shvatiti, Neverniče, da je odabir priče stvar svesnog izbora. Stari jezik
džinova predstavlja vrelo priča, a za prepričavanje nekih među njima potrebni su dani.
Jednom, kao dete, čuo sam tri puta uzastopce priču o Bagunu Nepodnošljivom i Telmi
Dvopest koja ga je ukrotila - a to je priča koja zavređuje smeh - ali prošlo je devet dana
pre nego što sam to shvatio. Međutim, ti ne govoriš jezikom džinova, a prevođenje je dug
poduhvat, čak i za džina, tako da se problem odabira pojednostavljuje. Ali duhovno blago
našeg života u Primorju, otkako naši brodovi nađoše Domaju, sadrži mnogo puta po
mnogo priča - priča o vladavini Damelona Džinoljuba, Lorika Zloupokojitelja i Kevina,
koga sada nazivaju Zemljogubom - priča o izgradnji, uklesivanju u planinu Veselkamena,
časne stene, 'Spomen-rukotvorine o jedinstvu i odanosti u večnom kamenu vremena',
kako je nekada pevao Kevin, najmoćnije delo koje džinovi stvoriše u Domaji, hram za
naše ljude da ga pogledaju i prisete se šta može da bude dostignuto - priče o putovanju
koje nas je spaslo Obesvećenja i o mnogim isceljenjima novih poglavara. Ali odabir je
ponovo lak jer si ti stranac. Ispričaću ti prvu priču Džinova Primoraca - Pesmu
Bezemljaša."
Kovenant se obazre oko sebe po blistavom plavom spokoju Opčarnice i smesti se da
sluša Penosledovu priču. Ali pripovedanje nije smesta počelo. Umesto da otpočne priču,
džin se vrati drevnom napevu, zamišljeno pletući melodiju tako da se razvijala poput
putovanja reke prema moru. Dugo je pevao i pod dejstvom njegovog glasa Kovenant
poče da drema. Previše je iscrpljenosti proteklo kroz njegove kosti da bi mu pažnja bila
stalno napeta. Dok je čekao, oslanjao se o pramac poput umornog plivača.
Ali onda modulacija izoštri napev džina. Melodija poprimi oštrije crte i pretvori se u
tužbalicu. Uskoro je Penosled pevao reči koje je Kovenant mogao da razume.

Mi smo Bezemljaši -
Izgubljeni putnici sveta.
U zemlji iza Mora izlazećeg sunca
živeli smo, imali domove i rasli
razvijali jedra na vetru
ne mareći za opasnost i gubitke.

Mi smo Bezemljaši
Od doma i ognjišta
svetih kamenih obitavališta koja izradiše naše ruke
razvili smo jedra pred vetrom sa zvezda
i poneli život zemljama preko sveta
 ne brinuvši se za opasnost i gubitke.

Mi smo Bezemljaši -
Izgubljeni putnici sveta.
Od pustinjske obale do stenovitog grebena,
doma ljudi i šumskih zemalja vilenjaka na kraj mora
od sna do sna razvijali smo jedra
i smešili se na dugu našeg gubitka

Sada smo Bezemljaši,

lišeni korena, roda i poroda.
Iz drugih tajanstava zadovoljstva
raširismo jedra da vratimo se svojim putem
ali vetrovi života nisu duvali kako smo hteli
i zemlja iza mora beše izgubljena.

"Ah, kamena mu i mora! Znaš li za staro predanje-znanstvenicu o ranjenoj dugi,

Tomase Kovenante? Kaže se da u najdrevnija vremena prošlosti na Zemlji nije bilo
zvezda na nebu. Nebesa su bila praznina koja nas je razdvajala od večne Vaseljene
Tvorca. Tamo je živeo on sa nebrojenom blistavom decom i hodili su uz muziku igre i
radosti.
Dok su se doba kretala od večnosti prema večnosti, Tvorac požele da stvori novu stvar
zarad srećnih srca dece. On se spusti do velikih kovačnica i kotlova svoje moći, pa je
kuvao, udarao čekićem i bacao zaboravljene čini. A kada je završio, okrenuo se nebesima
i hitnuo mistično delo na nebo - i gle! Duga je širila ruke preko Vaseljene.
Na trenutak, Tvorac beše zadovoljan. Ali onda pažljivo pogleda dugu - a tamo, visoko
u titravoj traci, ugleda ranu, pukotinu u lepoti koju je načinio. Nije znao da ga je njegov
Neprijatelj, demonski duh mraka i bola koji je puzao utrobom čak i njegove Vaseljene,
video na poslu i bacio čini u malter njegovog dela. I tako je sada duga, dok je stajala na
nebu bila pokvarena.
Obuzet jadom, Tvorac se vrati do radionice da nađe lek za svoje delo. Ali dok je radio,
njegova deca, njegova nebrojena blistava deca, nađoše dugu i ispuni ih ushićenje pred
njenom lepotom. Zajedno su se uspeli u nebesa i stali veselo da skaču po luku, da igraju
radosne igre po njegovim bojama. Visoko na traci otkriše ranu. Ali nisu je shvatili.
Radosno pevajući, zaplesali su kroz ranu i našli se u našem nebu. Taj novi, neosvetljeni
svet još im se više dopao i oni su se premetali po nebu sve dok se ono ne zaiskri od
veselja igre.
Kada ih je ta zabava zamorila, pokušali su da se vrate u svoju Vaseljenu svetlosti. Ali
vrata su bila zatvorena. Jer Tvorac je otkrio delo Neprijatelja - uzrok rane - i u besu
njegov um se zamračio. Ne razmišljajući, strgao je dugu sa nebesa. Sve dok mu se gnev
nije okončao nije shvatio da je zarobio decu u našem nebu. I tako su tu ostali, zvezde da
navode putnike naših noći, sve dok Tvorac ne istera Neprijatelja iz svoje Vaseljene i nađe
načina da vrati decu kući.
Tako beše i sa nama, Bezemljašima. U našoj davno izgubljenoj stenovitoj domovini
živeli smo i cvetali među svojima, a kada smo naučili da putujemo morem, samo smo još
više napredovali. Ali u razdraganosti svoga veselja, zdravlja i lutanja, izdali smo sebe i
poneli se budalasto. Sagradili smo dvadeset valjanih brodova, svaki od njih dovoljno
veliki da bude zamak za vas ljude, i dali zavet među sobom da ćemo oploviti i otkriti
čitavu Zemlju. Ah, čitavu Zemlju! U dvadeset brodova, dve hiljade džinova oprostilo se
sa bližnjima, obećavši da će doneti u pričama svako lice mnogostrukog sveta - a onda
pođoše u sopstveni san.
Džinovi su plovili od mora do mora, kroz buru i zatišje, žeđ, glad i obilje, između
grebena i obala, uživajući u ugrizima slanog vazduha, dahu mornarskog života i večnoj
borbi sa okeanom, "trajnošću u pokretu" - i u oduševljenju u vezivanju novih naroda u
mrežu lutanja.
Tri broda su izgubljena posle pola pokolenja. Stotinu džinova odabra da ostane i živi
život sa šumskim vilenjacima Elohimima. Dve stotine izgibe u ratnoj službi Bhrathaira,
koje gotovo uništiše peščane gorgone iz velike pustinje. Dva broda se nasukaše i
propadoše. A kada su prva deca rođena na putu dovoljno odrasla da i sama postanu
mornari, petnaest brodova okupilo se radi većanja i okrenulo misli Domu - jer su shvatili
ludost zaveta i osetili zamor od borbe protiv mora.
I tako podesiše jedra prema zvezdama i potražiše Dom. Ali bili su sprečeni. Poznati
putevi vodili su ih u neznane okane i nepoznate opasnosti. Bure su ih gonile sve dok nisu
zaboravili gde su, dok im bičevanje užadi nije odralo ruke do kostiju, a talasi se dizali
protiv njih kao da ih mrze. Još pet brdova je izgubljeno - iako je olupina jednog od njih
nađena, a mornari sa drugoga spaseni sa ostrva na kome su doživeli brodolom. Kroz led
koji ih je držao u zahvatu tokom mnogih godišnjih doba, ubijajući ih na stotine - kroz
zatišja koja su ih zbližila smrti od gladi - oni su opstajali u borbi za život i za Dom. Ali
nesreće obrisaše sve znanje o njihovim putevima, sve dok više nisu zaboravili gde su i
kuda idu. Kada su stigli do Domaje, baciše kotve. Manje od hiljadu džinova kročilo je na
kamenite obale Primorja. U očajanju, okanili su se razmišljanja o Domu.
Ali prijateljstvo vrhovnog poglavara Damelona Džinoljuba ih obnovi. On vide
predskazanje nove sreće u svom moćnom znanstvu i na njegovu reč srca džinova se
primiriše. Načinili su Primorje svojim staništem, zakleli se odanosti poglavarima - i
poslali tri broda u potragu za Domom. Od tog vremena - tokom više od tri puta po tri
hiljade godina - uvek je bilo brodova sa Džinovima na moru, koji su na smenu tragali za
zemljom, dok su tri nova stajala spremna kada bi se stari vratili, ruku praznih i
bezuspešnih. I dalje smo Bezemljaši, izgubljeni u lavirintu budalastog sna.
Kamena mu i mora. Mi smo dugovečan narod u poređenju sa vama ljudima - ja sam
rođen na brodu tokom kratkog putovanja koje nas je spaslo od Opustošenja, a moje
pradede bile su među prvim lutalicama. A imamo toliko malo dece. Retko koja žena rodi
više od jednog deteta. Tako da nas je sada samo pet stotina i naša životnost se sužava sa
svakim pokolenjem.
Ne možemo da zaboravimo.
Ali u starom predanju-znanstvenici deca Tvorčeva imaju nade. On stavlja dugu u naše
nebo posle pročišćavajućih kiša, kao obećanje zvezdama da će nekako, jednog dana, naći
načina da ih vrati kući.
Ako želimo da preživimo, moramo naći Dom koji smo izgubili, zemlju našeg srca iza
Mora izlazećeg sunca."
Tokom Penosledove priče, sunce je tonulo dok nije došlo do kasnog popodneva; a
kada je završio, zalazak sunca već je počeo na obzorju. Opčarnica je tu tekla sa zapada, a
svaki oganj se odražavao vilinskom, narandžasto zlatnom slavom na njenom uglačanom
licu. U bezdanim nebesima oganj je zračio i gubitak i proricanje, dolazeću noć i obećani
dan, tminu koja će proći; jer kada dođu pravi kraj dana i svetlosti, neće biti blistanja da ga
učine zadivljujućim, neće biti spektakla, prelepog ognja ili radosti, ničega u šta bi srce
pogledalo izuzev raspadanja i sivog pepela.
Usred plamsaja, Penosled ponovo diže glas i zapeva sa olovnim bolom:

Raširismo jedra da vratimo se svojim putem

ali vetrovi života nisu duvali kako smo hteli
i zemlja iza mora beše izgubljena.

Kovenant se podupre i okrete da pogleda džina. Penosledovo čelo bilo je visoko

dignuto, sa vlažnim prugama blistave zlatno-narandžaste vatre prefinjeno iscrtanim niz
njegove obraze. Dok je Kovenant gledao, odražena svetlost poprimi crvenkasti preliv i
poče da nestaje.
Blago, džin reče: "Smej se, Tomase Kovenante - smej se za mene. Radost je u ušima
koje slušaju."
Kovenant začu prigušeno, nezahtevno tištanje i molbu u Penosledovom glasu, a
njegov uzdržani bol zaječa u znak odgovora. Ali nije mogao da se smeje: nije u sebi imao
smeha bilo kakve vrste. Uz grč gađenja prema ograničenjima koja su ga obogaljila, učini
grub pokušaj u drugom smeru. "Gladan sam."
Jedan trenutak Penosledove senovite oči blesnuše kao da ga je nešto ujelo. Ali onda je
zabacio glavu i stao da se sam smeje za sebe. Njegovo veselje kao da mu je izviralo pravo
iz srca i uskoro je proteralo svu napetost i suze sa njegovog lica.
Kada je prešao u tiho kikotanje, on reče: "Tomase Kovenante, ne volim da budem
nagao - ali verujem da si mi prijatelj. Srušio si mi ponos, a to bi bila lepa usluga čak i da
ti se nisam smejao ranije.
Gladan? Razume se da si gladan. Hrabro rečeno. Trebalo je da ti ponudim hranu ranije
- imaš onaj prozračni pogled čoveka koji je danima jeo samo alianthu. Neki stari
vidovnjaci kažu da odricanje pročišćava dušu - ali ja kažem, sigurno da će da pročišćava
dušu kada već telo nema drugog izbora.
Srećom, ja sam dobro opskrbljen hranom." On gurnu nogom prema Kovenantu obilno
popunjenu kožnu vreću i pokaza mu da je otvori. Kada je Kovenant razlabavio vezove,
našao je unutra usoljenu govedinu, sir, stari hleb i više od deset mandarina velikih kao
dve pesnice, kao i kožnu mešinu koju je jedva mogao da podigne. Da se reši teškoća, on
se najpre lati voća, spravši so iz grla kriškama mandarine, a zatim prionu na ostalo jelo.
Onda upravi pažnju prema mešini.
"To je alem-vino", reče Penosled. "Moćan je to napitak. Možda bi trebalo da... ne, što
te više gledam, prijatelju moj, vidim sve više iscrpljenosti. Samo pij iz mešine. Pomoći će
ti da otpočineš."
Nakrenuvši mešinu, Kovenant otpi malo alem-vina. Nalikovalo je na blagi viskija i
mogao je da oseti miris njegove jačine; ali ukus mu je bio blag i nije grizao niti pekao.
Ispio je nekoliko slasnih gutljaja i smesta se osetio duboko okrepljen.
Pažljivo je zatvorio mešinu, vratio hranu u vreću, a onda sa naporom odgurao mešinu
nazad na dohvat Penosledu. Alem-vino je plamtelo u njegovom trbuhu i on oseti da će
uskoro biti spreman za novu priču. Ali kada je legao u trup ispod pramčanih dasaka,
sumrak na nebu se pretvorio u kristalnu tamu i zvezde iziđoše samotne, poput rasute
dece. Pre nego što je i shvatio da drema, već je zaspao.
Bio je to nemiran san. Obamrlo se teturao između bolesnih prizora prepunih meseca
na samrti, klanja i bespomoćne unakažene puti, da bi se odjednom našao se prostrt nasred
ulice blizu prednjeg branika policijskih kola. Krug građana okupio se oko njega. Imali su
oči od kremena, a usta su im bila rastegnuta u zajednički grč osude. Svi su bez izuzetka
pokazivali njegove ruke. Kada je digao šake da ih pogleda, video je da su prekrivene
crvenkastim, leproznim mrljama.
Onda mu priđoše dvojica tamnoputih, u belo odevenih ljudi i utovariše ga na nosila.
Video je ambulantna kola u blizini. Ali ljudi ga nisu odmah odneli do njih. Mirno su
stajali, držeći ga u visini pojasa kao da ga pokazuju gomili.
Jedan policajac kroči u krug. Oči su mu bile obojene prezirom. On se naže na
Kovenanta i reče ozbiljnim glasom: "Izleteo si mi na put. To je bila greška. Trebalo bi da
te je sram." Njegov dah zapahnu Kovenanta zadahom truleži.
Iza policajca, neko podiže glas. Bio je prepun smirujućih tonova, poput glasa
Džoaninog advokata. On reče: "To je bila greška."
U savršenom saglasju, svi građani povratiše lokve krvi na pločnik.
Ne verujem u ovo, pomisli Kovenant.
Odjednom, umirujući glas zaprede: "On ne veruje u nas." Nemi urlik stvarnosti,
besomučna odbrana činjenica zaori se iz gomile. Tukla je Kovenanta sve dok se nije
zgrčio pod njom, prezren i bez odgovora.
Onda građani u jedan glas povikaše: "Mrtav si. Bez zajednice ne možeš živeti. Život je
u zajedništvu, a ti nemaš zajednice. Ne možeš živeti ako nikoga nije briga." Sazvučje
njihovih glasova stvaralo je zvuk poput drobljenja, rušenja. Kada su prestali, Kovenant
oseti da se vazduh u njegovim plućima pretvorio u šljunak.
Sa uzdahom zadovoljstva, umirujući glas reče: "Nosite ga u bolnicu. Izlečite ga.
Postoji samo jedan dobar odgovor na smrt. Izlečite ga i izbacite ga napolje."
Dva čoveka ga ubaciše u bolnička kola. Pre nego što su se vrata zalupila, video je
kako se građani rukuju međusobno, smeše dok čestitaju jedni drugima. Posle toga,
bolnička kola se pokrenuše. Digao je ruke i video da mu se crvenkaste mrlje šire uz
podlaktica. Gledao je sebe u užasu i ječao: vatru mu paklenu, vatru mu paklenu, vatru mu
paklenu!
Ali onda penušavi glas blago reče: "Ne plaši se. To je samo san." Smirivanje se
prostre po njemu poput pokrivača. Ali nije ga mogao osetiti prstima, a bolnička kola
nastavila su da idu. Tražeći pokrivač, grabio je prazni vazduh sve dok mu zglavci nisu
pobeleli od usamljenosti.
Kada je osetio da više ne može da trpi bol, bolnička kola se prevrnuše i on ispade iz
nosila u ništavilo.

13. VEČERNJA

Kada je kročio između skladnih čeljusti, Kovenant čvrsto stegnu štap levom rukom.
Ulaz je nalikovao kakvom tunelu, vodeći ispod kule prema otvorenom dvorištu između
nje i glavnine Konaka; bio je osvetljen samo nejasnom, odraženom sunčevom svetlošću
sa oba kraja. U kamenu nisu postojali ni prozori ni vrata. Jedini otvori bili su mračni
tuneli pravo iznad njih, koji su, izgleda, služili nekoj nameni u odbrani Veselkamena.
Kopita konja odjekivala su na glatkom kamenu, ispunjavala tunel poput zveketa rata, pa
je čak i lako kuckanje Kovenantovog štapa odzvanjalo unaokolo, kao da neke utvarne
seni stupaju na oklevajući korak iza njega niz grlo Konaka.
Onda eovod uđe u suncem obasjano dvorište. Ovde je živi kamen bio izdubljen do
visine ulaza, tako da je prostor širok gotovo koliko i kula stajao otvoren prema nebu
između visokih, golih zidova. Dvorište je bilo ravno i popločano, ali u njegovom središtu
nalazio se široki potez zemljišta iz koga je rastao stari zlatan, a po jedan mali vodoskok
iskrio se sa svake strane drevnog stabla. Pozadi se nalazilo još kamenih kapija poput one
u osnovici kule, koje su takođe bile otvorene. To je bio jedini ulaz u Konak sa nivoa tla,
ali u pravilnim razmacima iznad dvorišta drveni prelazi premošćavali su otvoreni prostor
između kule i pravougaonih otvora na unutrašnjem licu Konaka. Pored toga, dvoja vrata
sa svake strane tunela omogućavala su pristup kuli.
Kovenant baci pogled uz glavninu Konaka. Senke su počivale po južnim i istočnim
zidovima dvorišta, ali visine su još blistale u punom sjaju popodnevnog sunca, a iz tog
ugla Veselkamen se činio dovoljno visok da obezbedi temelje za nebesa. Na trenutak,
dok je gledao, strahopoštovanje ga nagna da poželi da je, poput Penosleda, naslednik
Poglavarevog Konaka - da na neki način može da zadrži taj veličanstveni prizor za sebe.
Želeo je da tu pripada. Ali, kada je prvobitno dejstvo Veselkamena na njega prošlo,
počeo je da se odupire toj želji. Bilo je to samo još jedno zavođenje, a on je već izgubio
previše lomne, a toliko neophodne nezavisnosti. Tvrdim mrgođenjem zatomio je
poštovanje, pritisnuo šakom prsten. Činjenica da je ovaj skriven smirivala ga je.
Tu je počivala jedina nada koju je mogao da zamisli, jedino rešenje njegove
protivurečne nedoumice. Dogod skriva prsten, mogao je preneti poruku poglavarima,
zadovoljiti neodložnu potrebu da ide dalje, a istovremeno izbeći opasna očekivanja,
zahtev za moći koji nije mogao da ispuni. Penosled - a i Atiaran, možda i protiv svoje
volje - pružili su mu određenu slobodu izbora. Sada je možda mogao da se sačuva -
ukoliko uspe da izbegne dalja zavođenja i ako mu džin ne oda tajnu.
"Penoslede", poče on, a onda se zaustavi. Dva čoveka su prilazila njemu i džinu iz
glavnog dela Konaka. Podsećala su na stražare. Njihova pljosnata, nečitljiva lica nisu
odavala nikakve znake mladosti ili starosti, kao da im je odnos prema vremenu nekako
dvosmislen; odavali su takav utisak čvrstine u Kovenantovim očima da mu pažnja skrenu
sa džina. Ravnomerno su se kretali preko dorišta, kao da su sačinjeni od oživotvorene
stene. Jedan od njih pozdravi Penosleda, a drugi se zaputi dugim koracima prema
Tomasu Kovenantu.
Kada stiže do Kovenanta, on se neprimetno nakloni i reče: "Ja sam Banor od krvne
garde. Zadužen sam za tebe. Odvešću te na pripremljeno mesto." Glas mu je bio
nespretan, kao da mu se jezik nije mogao opustiti u narečju Domaje, ali kroz njegov ton
Kovenant je mogao da razabere krutost koja je zvučala kao nepoverenje.
To i čvrsti, nametljivi oreol krvnog gardiste naglo izazvaše u njemu nemir. On
pogleda prema Penosledu i vide da ovaj upućuje drugom krvnom gardisti pozdrav pun
poštovanja i starog prijateljstva. "Živeo, Koriče!" reče Penosled. "Krvnoj gardi donosim
počast i odanost džinova Primoraca. Ovo su teška vremena i ponosni smo što u njima
možemo ubrojati krvnu gardu među prijatelje."
Ravnim glasom, Korik odvrati: "Mi smo krvna garda. Tvoje odaje su spremne, tako da
možeš otpočinuti. Dođi."
 Penosled se nasmeši. "Baš dobro što je tako. Prijatelju moj, vrlo sam umoran." Sa
Korikom, uputio se prema kapiji.
Kovenant pođe za njima, ali mu Banor prepreči put snažnom rukom. "Ti ćeš poći za
mnom", reče krvni gardista ravno.
"Penoslede!" pozva Kovenant nesigurno. "Penoslede! Sačekaj."
Preko ramena, džin odvrati: "Pođi za Banorom. Mir s tobom." Činilo se da nije
svestan Kovenantove uznemirenosti; njegov ton izražavao je samo zahvalno olakšanje,
kao da su mu odmor i Veselkamen bili jedini u mislima. "Srešćemo se opet - sutra."
Krećući se kao da podrazumeva poverenje prema krvnoj gardi, pošao je za Korikom o
glavni deo Konaka.
"Tvoje mesto je u kuli", reče Banor.
"U kuli? Zašto?"
Krvni gardista sleže ramenima. "Ako postaviš to pitanje, biće ti odgovoreno. Ali sada
moraš poći za mnom."
Jedan trenutak, Kovenant je gledao Banora u oči i tamo video sposobnost krvnog
gardiste, njegovu spretnost i spremnost da izvrši naređenje po svaku cenu. Taj prizor još
više zaoštri Kovenantov nemir. Čak i oči Soranala i Baradakasa, kada su ga prvi put
zarobili, misleći da je Besomuk, nisu sadržavale tako smireno i posvećeno obećanje
prinude, nasilja. Drvograđani su bili oštri zbog svoje uobičajene blagosti, ali Banorov
pogled nije skrivao nikakav nagoveštaj nekakvog zaveta mira. Pokoleban, Kovenant
skrenu pogled. Kada Banor pođe prema jednim od vrata kule, sledio ga je nesigurno i
uznemireno.
Vrata se otvoriše dok su se približavali i zatvoriše iza njih, iako Kovenant nije mogao
da vidi ko ili šta ih pokreće. Dođoše na zavojito stepenište sa praznim središtem, uz koje
se Banor ravnomerno peo dok posle stotinak ili više stepenika nije stigao do novih vrata.
Iza njih, Kovenant se nađe u haotičnom lavirintu prolaza, stepeništa, vrata, koji uskoro u
potpunosti pomutiše njegov osećaj za pravac. Banor ga je vodio čas tamo, čas ovamo u
nepravilnim razmacima, gore i dole nebrojenim stepeništima, najpre širokim, pa zatim
uskim hodnicima, sve dok on nije počeo da se plaši da ne bi bio u stanju da odatle iziđe
bez vodiča. S vremena na vreme, nazreo bi druge ljude, pre svega krvne gardiste i
ratnike, ali nije susreo nikoga od njih. Najzad, Banor zastade usred nečega što je naizgled
predstavljalo hodnik sa slepim završetkom. Kratkim gestom, on otvori skrivena vrata.
Kovenant pođe za njim u prostranu odaju za dnevni boravak sa balkonom pozadi.
Banor je čekao dok Kovenant nije na kratko pogledao sobu, a onda reče: "Pozovi me
ukoliko ti je išta potrebno", i iziđe zatvorivši vrata za sobom.
Jedan trenutak, Kovenant se i dalje ogledao oko sebe; pravio je mentalni popis
nameštaja da bi znao gde su opasni uglovi, ispusti, rubovi. Soba je sadržala krevet,
kupatilo, sto postavljen hranom, stolice - jedna od njih bila je prekrivena raznom odećom
- i tapiseriju na jednom zidu. Ali ništa od toga nije predstavljalo neposrednu opasnost i
njegov pogled se ubrzo ponovo okrete vratima.
Na njima nije bilo ručke, drške, kvake, vrpce za otvaranje - nijednog sredstva pomoću
kojeg bi mogao da ih otvori.
Šta, kog đavola...?
Gurnuo ih je ramenom, pokušao da ih dograbi za ivicu i povuče; nije mogao ni da
mrdne teški kamen.
 "Banore!" Jednim trzajem, njegov rastući strah pretvori se u bes. "Krvavog mu
prokletstva! Banore. Otvori ta vrata!"
Gotovo smesta, kamena vrata se otvoriše prema unutra. Banor je ravnodušno stajao u
dovratku. Ravne oči nisu mu sadržavale nikakav izraz.
"Ne mogu da otvorim vrata", zareža Kovenant. "Šta je to? Neki zatvor?"
Banorova ramena se neprimetno digoše. "Zovi ovo kako god želiš. Moraš ostati ovde
dok poglavari ne budu spremni da pošalju po tebe."
"'Sve dok poglavari ne budu spremni.' A šta da radim u međuvremenu? Naprosto da
sedim i mislim?"
"Jedi. Odmaraj se. Radi šta god želiš."
"Reći ću ti šta želim. Neću da ostanem ovde i da pošašavim od čekanja na ćefove tih
tvojih poglavara. Došao sam ovde čak od Kevinovog Vidikovca da govorim sa njima.
Rizikovao sam..." Sa naporom, on se zaustavi. Video je da njegovo penušanje ne ostavlja
nikakav utisak na krvnog gardistu. On dograbi bes obema rukama i kruto reče: "Zbog
čega sam zatvorenik?"
"Donosioci poruka mogu biti prijatelji ili neprijatelji", odvrati Banor. "Možda si sluga
Opačije. Mi se staramo za bezbednost poglavara. Krva garda ti neće dozvoliti da ih
ugroziš. Želimo da te proverimo pre nego što ti dozvolimo da se slobodno krećeš."
Vatru mu paklenu, prokle Kovenant u sebi. Baš mi je to trebalo. Iznenada mu se činilo
da je soba iza njega puna mračnih, grabljivih misli kojima se toliko trudio da okrene leđa.
Kako da se odbrani pred njima ako ne ide napred? Ali nije mogao da podnese da stoji
tamo gde je bio, dok su mu svi strahi izloženi ravnodušnom Banorovom pogledu. On
prisili sebe da se okrene. "Reci im da ne volim da čekam." Drhteći, prišao je stolu i digao
kamenu bočicu kladenice.
Kada je čuo kako su se vrata zatvorila, povukao je dug gutljaj kao čin prkosa. Onda,
zuba stegnutih oko blagog pivskog ukusa kladenice, on se ponovo ogleda po sobi,
sevajući očima oko sebe kao da izaziva mračne zloduhe da iziđu iz skloništa i da
napadnu.
Ovog puta, tapiserija mu privuče pažnju. Bila je gusto tkana u različitim bojama,
među kojima su preovlađivali oštro crveno i nebesko plavo, i posle kratkog posmatranja
on shvati da prikazuje legendu o Bereku Troprstu.
Istaknuta u središtu stajala je figura Bereka u stilizovanom položaju koji je spajao
borbu i lepotu. Oko tog osnovnog motiva bili su izrađeni prizori koji su pričali povest
Poglavara-rodioca - njegovu neukaljanu odanost Kraljici, Kraljevu pohlepnu potragu za
moći, Kraljičino odbacivanje sopstvenog muža, Berekova dostignuća u ratu, sakaćenje
njegove ruke, njegovo očajanje na Planini Groma, pobedu ognjenih lavova. Čitava celina
predstavljala je spasenje, iskupljenje dostignuto na samoj ivici uništenja ispravnošću -
kao da se Zemlja sama umešala, da joj se moglo verovati da će se umešati, da ispravi
moralnu neravnotežu rata.
Oh, krvavog mu pakla! - zaječa u sebi Kovenant. Zar moram to da podnosim?
Stežući kamenu flašu kao da je to jedina čvrsta stvar u sobi, on pođe prema balkonu.
Kročio je u dovratak, oslonio se na kamen. Iza ograde balkona zjapio je ponor od tri ili
četiri stotine stopa do podnožja planine. Nije se usuđivao da iskorači na balkon;
nagoveštaji vrtoglavice već su mu grizli utrobu mučninom. Ali on natera sebe da gleda
dovoljno dugo da bi mogao da prepozna okolinu.
 Balkon se nalazio na istočnom pročelju kule i gledao je u široku oblast zaravni. Kasno
popodnevno sunce bacalo je senku uzvišenja prema istoku poput božanskog štita, a u
prigušenom svetlu iza senke zaravni su se činile raznolike i raznobojne. Plavkasti
travnjaci, uzorana mrka polja i svetlozeleni zasadi smenjivali su se prema obzorju, a
među njima suncem posrebrene niti potoka tekle su prema istoku i jugu; nakupine naselja
širile su lomnu mrežu obitavališta preko polja; ljubičasta vres i siva bujad ležala je u
širokim potezima prema severu. Sa desne strane, Kovenant je mogao da vidi Belicu kako
krivuda prema Trotgardu.
Prizor ga podseti kako je stigao na to mesto - seti ga na Penosleda, Atiaran, utvare,
Baradakasa, ubijenog Putnima - vrtoglavica sećanja uzvera se iz podnožja planine prema
njemu. Atiaran ga je krivila za pokolj utvara. Pa ipak, odrekla se sopstvene želje za
osvetom, pravednog gneva. Toliko joj je naneo zla...
Povukao se nazad u odaju, teturavo seo za sto. Ruke su mu se toliko tresle da nije
mogao da pije iz boce. Spustio ju je na sto, stegao obe pesnice i stisnuo zglavke preko
tvrdog prstena koji je držao skrivenog na srcu.
Neću da razmišljam o tome.
Mrštenje nalik na krivljenje same lobanje dograbi mu čelo.
Nisam Berek.
Držao se toga sve dok zvuk opasnih krila nije stao da se povlači, a vrtoglavi bol u
njegovoj utrobi da jenjava. Onda je otvorio ukočene prste. Ne obraćajući pažnju na
njihovu nemoguću osetljivost, počeo je da jede.
Na stolu je našao razne vrste hladnog mesa, sireva i voća, sa puno crnog hleba. Jeo je
odlučno, drvenastim pokretima, poput lutke koja dela na osnovu naredbi njegove volje,
sve dok nije prestao da oseća glad. Onda je svukao odeću i okupao se, pažljivo se trljajući
i pregledajući telo da bi se uverio da nema skrivenih rana. Stao je da bira između odeće
koja je ostavljena za njega i najzad našao bledoplavu odoru koju je mogao da zatvori
vezivanjem dovoljno sigurno da sakrije prsten. Koristeći Atiaranin nož, pažljivo se
obrijao. Potom, istom drvenastom odlučnošću, oprao je nošenu odeću u kadi i raširio je
po naslonima stolica da se suši. Sve to vreme, misli su mu išle u ritmu:
Neću...
Nisam...
Dok je radio, veče se primicalo Veselkamenu, a kada je završio stavio je stolicu na
balkonski ulaz tako da je mogao da sedi i posmatra sumrak ne suočavajući se sa visinom.
Ali tama kao da se širila iz neosvetljene sobe po čitavom svetu, kao da je njegova odaja
izvor noći. Nedugo potom, prazni prostor za njegovim leđima kao da je vrveo lešinarima.
Osećao je u dubini srca da previše mahnito želi da pobegne tom snu.
Kucanje na vratima ga trže, ali morao je da se probija kroz tamu da odgovori na njega.
"U... uđite." U trenutnoj zbunjenosti, mašio se za kvaku koje nije bilo. Onda se vrata
otvoriše prema sjaju koji ga je zaslepio.
Najpre je mogao da vidi samo tri prilike, jednu malo pozadi uz zid spoljašnjeg
hodnika, a dve na vratima. Jedna od njih držala je po jedan plamteći drveni štap u svakoj
ruci, a drugi je ispod ruku nosio po kotlić oblučka. Od bleštanja izgledalo je kao da se
nadnose nad njega iz polusenke i on kroči nazad, naglo žmirkajući.
Kao da je njegovo povlačenje bilo dobrodošlica, dvojica muškaraca uđoše u sobu. Iza
njih, jedan neobično hrapav i tih glas reče: "Smemo li unutra? Ja sam poglavar
Mhoram..."
 "Razume se", umeša se viši od dvojice glasom izbrazdanim i čvornovatim od starosti.
"Njemu je potrebno svetlo, zar ne? Od tame se srce grči. Kako može da primi svetlo ako
ne uđemo? A kada bi nešto znao, umeo bi sam da se zaštiti. Razume se. A nas se neće baš
nagledati. Previše posla. Treba još ići i na večernju. Možda vrhovni poglavar ima
posebna uputstva. Već kasnimo. Jer ne zna ništa. Razume se. Ali smo brzi. Od tame se
srce grči. Obrati pažnju, mladiću. Ne možemo se vraćati tek da bismo iskupili tvoje
neznanje."
Dok je ovaj govorio, trzajući reči poput lenjih slugu sa poda svojih grudi,
Kovenantove oči se razbistriše. Pred njim, viši čovek se razluči u uspravnu, ali prastaru
priliku, uskog lica i sa bradom koja mu je visila poput pocepane zastave gotovo do
pojasa. Imao je drvogradski ogrtač oivičen plavim i venčić od lišća oko glave.
Njegov neposredni pratilac činio se jedva nešto starijim od dečaka. Mladić je bio
odeven u smeđu kamendolsku tuniku sa plavilom utkanim u ramena poput naramenica, a
lice mu je bilo čisto, veselo. Smešio se na starca sa izrazom zabavljanja i ljubavi.

Dok je Kovenant proučavao par, čovek iza njih reče opominjuće: "On je gost,
Birinaire." Starac zastade kao da se priseća pravila ponašanja i Kovenant pogleda iza
njega u poglavara Mhorama. Poglavar je bio vitak čovek otprilike Kovenantove visine.
Nosio je dugačku odoru boje stega vrhovnog poglavara sa trakom crnom poput katrana, a
u desnoj ruci je držao dugačak štap.
Onda starac pročisti grlo. "Ah, vrlo dobro", progunđa on. "Ali to traži vremena, a mi
kasnimo. Treba postaviti Večernju. Pa pripreme za Veće. Razume se. Ti si gost. Budi
nam dobro došao. Ja sam Birinair, Zubljonoša lillianrilla i srdočnik Poglavarevog
Konaka. Ovo štene što se kliberi je Torm, oblučar rhadhamaerla i isto tako srdočnik
Poglavarevog Konaka. A sada počuj. Pazi." Uz najviše dostojanstvo, pošao je prema
krevetu. Nad njime u zidu je bio otvor za baklju. "Ove su napravljene za mlade neznalice
kao što si ti", reče Birinair i gurnu upaljeni kraj jednog štapa u otvor. Plamen zamre; ali
kada je uklonio štap, plamen se gotovo smesta vrati. On postavi neupaljeni kraj u otvor, a
zatim pređe preko sobe da stavi drugi štap u suprotni zid.
Dok je zubljonoša bio zauzet, Torm spusti jedan kotlić na sto, a drugi na stalak pokraj
lavora za pranje. "Pokrij ih kada budeš želeo da spavaš", reče on laganim glasom.
Kada je završio, Birinair primeti: "Od tame se srce grči. Čuvaj je se, goste."
"Ali ljubaznost je kao kada piješ sa planinskog potoka", promrmlja Torm, smešeći se
kao na neku skrivenu šalu.
"Tako je", reče Birinair i napusti sobu. Torm zastade da namigne Kovenantu i da
šapne: "Nije on tako težak svat kao što bi mogao da misliš." Onda je i on otišao,
ostavljajući Kovenanta nasamo sa Mhoramom.
Mhoram zatvori vrata iza njih i Kovenant prvi put dobro zagleda jednog poglavara.
Mhoram je imao izvijena usta koja su zračila čovečnošću, a osmeh pun ljubavi prema
srdočnicima lebdeo mu je na usnama. Ali dejstvo osmeha stajalo je u protivteži sa
njegovim očima. Bile su to opasne oči - sivo-plavih dužica poprskanih zlatom - koje kao
da su prodirale kroz izgovore sve do tajne srži predumišljaja koje su ovi sadržali - oči
koje kao da su i same skrivale nešto moćno i neznano, kao da bi Mhoram bio u stanju da
iznenadi i samu sudbinu ako bi bio doveden do poslednjeg uporišta. A između tih opasnih
očiju i ljubaznih usta četvrtasta oštrica nosa posredovala je poput kormila koje je
upravljalo plovidbom njegovih misli.
 Onda Kovenant primeti Mhoramov štap. Krajevi su mu bili okovani metalom poput
Žezla zakona, koje je nazro u Drulovim čvornovatim prstima, ali nije bilo rezbarija kakve
su naglašavale Žezlo. Mhoram ga prebaci u levu ruku dok je desnicom upućivao
Kovenantu pozdrav dobrodošlice. Onda je prekrstio ruke na grudima, držeći štap u
šupljini ispod lakta.
Usne mu iskrivi mešavina zabavljanja, stidljivosti i opreznosti dok je govorio.
"Dopusti da počnem ispočetka. Ja sam Mhoram, sin Variolov. Budi dobro došao u
Veselkamen, Tomase Kovenante, Neverniče i nosioče poruke. Birinair je srdočnik i
glavni lillianrill Poglavarevog Konaka - ali svejedno ima vremena pre Večernje. Zbog
toga sam došao - iz nekoliko razloga. Najpre, da ti poželim dobrodošlicu, drugo, da
odgovorim na pitanja stranca u Domaji i treće, da te upitam za cilj koji te dovodi veću.
Izvini ukoliko delujem suviše formalno. Stranac si, i ja ne znam kako da ti odam počast."
Kovenant je želeo da odgovori. Ali još je bio zbunjen tamom; nije imao dovoljno
vremena da pročisti glavu. Zatreptao je prema poglavaru na trenutak, a onda rekao tek da
popuni tišinu: "Onaj vaš krvni gardista mi ne veruje."
Mhoram se suvo nasmeši. "Banor mi je rekao da veruješ da te držimo kao zatvorenika.
To je takođe razlog što sam odlučio da razgovaram sa tobom večeras. Nije naš običaj da
ispitujemo goste pre nego što otpočinu. Ali moram da ti kažem reč ili dve u vezi sa
krvnom gardom. Kako bi bilo da sednemo?" On uze stolicu za sebe i sede sa štapom
preko kolena tako prirodno kao da je ovaj deo njega.
Kovenant sede za sto, ne skidajući pogled sa Mhorama. Dok se smeštao, poglavar
nastavi: "Tomase Kovenante, reći ću ti otvoreno: pretpostaviću da si prijatelj - ili bar da
nisi neprijatelj - sve dok ne budeš proveren. Gost si i zaslužuješ valjan odnos. A mi smo
dali i zavet mira. Ali ti si za nas stranac isto toliko koliko i mi za tebe. A krvni gardisti su
dali zavet koji ni u kom pogledu nije kao naš zavet. Zakleli su se da će služiti poglavare i
Veselkamen - da će nas štititi pred svakom opasnosti snagom vernosti." Uzdahnuo je kao
iz daljine. "Ah, ponižavajuće je biti služen na taj način - prkoseći vremenu i smrti. Ali
pustimo to. Moram ti reći dve stvari. Prepušteni obavezama zaveta, krvni gardisti bi te
sasekli istog trenutka kada bi digao ruku protiv ma kog poglavara - da, i protiv ma kog
stanovnika Veselkamena. Ali Veće poglavara im je naredilo da te uzmu u zaštitu. Radije
nego da prekrše tu naredbu - radije nego da dozvole da te zadesi ma kakvo zlo - Banor ili
bilo koji drugi krvni gardista život bi dao za tvoju odbranu."
Kada je Kovenantovo lice stalo da odražava sumnju, poglavar reče: "Uveravam te u
to. Možda bi za tebe bilo dobro kada bi pitao Banora u vezi sa krvnom gardom. Njegovo
nepoverenje možda te neće uznemiravati - jednom kada ga budeš shvatio. On potiče iz
naroda Haručai koji živi visoko u Zapadnik-planinama, iza prolaza koje sada zovemo
Čuvarevim procepom. U prvim godinama vrhovnog poglavarstva Kevina, sina
Lorikovog, oni dođoše u Domaju - dođoše i ostadoše da daju zavet ravan zaklinjanju koje
vezuje čak i bogove." Na trenutak, kao da je bio izgubljen u razmišljanju o krvnoj gardi.
"Bili su narod vrele krvi, snažnih sokova i plodan, uzgajan za oluju i bitku - a sada
zavetovanom odanošću pretvoren u askete, bez žena i ostareo. Reći ću ti, Tomase
Kovenante - njihova posvećenost ima nepredvidljivu cenu: takvo jednoumlje ne pada im
lako, a jedino zadovoljstvo im je ponos neprekinute, čiste službe. Na kraju, međutim,
dokučiti gorčinu sumnje..." Mhoram ponovo uzdahnu, a onda se postiđeno nasmeši.
"Raspitaj se o Banoru. Ja sam premlad da ti ispričam priču kako treba."
 Premlad? - upita se u sebi Kovenant. Koliko si star? Ali nije postavio to pitanje; plašio
se da bi priča koju bi Mhoram mogao ispričati bila isto onako zavodljiva kao i
Penosledova pripovest o Bezemljašima. Trenutak kasnije, on sabra deliće pažnje i reče:
"Moram da govorim sa Većem."
Mhoram ga pogleda pravo u oči. "Poglavari će se prikupiti sutra da čuju i tebe i
Srdosolju Penosleda. Želiš li da govoriš sada?" Poglavareve oči poprskane zlatom kao da
su plamtele od usredsređenosti. Neočekivano, on upita: "Jesi li neprijatelj, Neverniče?"
Kovenant se trže u sebi. Mogao je da oseti Mhoramov ispitivački pogled kao da mu
njegova vrelina pali um. Ali bio je odlučan da izdrži. "Ti si vidovnjak i prorok. Ti reci
meni."
"Da li me je Kvan tako nazvao?" Mhoramov osmeh bio je obezoružavajući. "Pa,
pokazao sam proročku domišljatost kada sam dopustio da me uznemiri najobičniji crveni
mesec. Možda te je zapanjila moja govornička moć." A onda odgurnu u stranu tiho
omalovažavanje samog sebe i napeto ponovi: "Jesi li neprijatelj?"
Kovenant uzvrati pogled poglavaru, nadajući se da su mu oči čvrste, nepopustljive.
Neću, mislio je. Nisam... "Nisam prema vama ništa po sopstvenom izboru. Imam...
poruku za vas. Ovako ili onako, primoravan sam da je donesem ovamo. A putem su se
odigrale neke stvari koje bi vas mogle zanimati."
"Reci mi", uzvrati Mhoram sa blagom hitnjom.
Ali njegov pogled podseti Kovenanta na Baradakasa - na Atiaran - na vremena kada
su govorili: Zatvoren si - mogao je da vidi Mhoramovo zdravlje, njegovu opasnu
hrabrost, njegovu životnu ljubav prema Domaji. "Ljudi me to stalno pitaju", promrmlja
on. "Zar ti ne možeš da kažeš?"
Trenutak kasnije, odgovorio je sebi: razume se da ne. Šta oni znaju o gubavosti? Onda
razabra razlog koji je stajao iza Mhoramovog pitanja. Poglavar je želeo da ga čuje kako
govori, želeo njegov glas da bi razlučio istinu od laži. Mhoramove uši umele su da
razlikuju iskrenost ili neispravnost odgovora.
Kovenant se obazre prema sećanju na Kletnikovu poruku, a onda se okrete na drugu
stranu u samoodbrani. "Ne - pričuvaću je za Veće. Jednom je dovoljno za takve stvari.
Jezik će mi se pretvoriti u pesak ako budem morao da je izgovorim dvaput."
Mhoram klimnu kao da to prihvata. Ali gotovo smesta upita: "Objašnjava li tvoja
poruka kaljanje Meseca?"
Nagonski, Kovenant pogleda preko balkona.
Tamo, jedreći mučno nad obzorjem poput broda zaraženog kugom, počivao je krvlju
ukaljan Mesec. Njegov odsjaj obujmio je zaravni poput kakve krvave utvare. Nije mogao
da obuzda drhtaj u glasu kada odvrati: "To nam se on pokazuje - to je sve. Samo nam
pokazuje šta ume." Duboko u grlu, vikao je: Vatru mu paklenu! Kletniče! Utvare su bile
bespomoćne! Šta radiš na bis, siluješ decu?
"Ah", zaječa poglavar Mhoram, "ovo nam dolazi u rđavo vreme." Kročio je sa sedišta
i navukao drvenu pregradu preko ulaza na balkon. "Ratovnija broji manje od dve hiljade.
Krvnih gardista je samo pet stotina - bedno za bilo koji zadatak izuzev odbrane
Veselkamena. A ima samo pet poglavara. Od tih, dvojica su stari, na samoj granici moći,
a nijedan nije ovladao sa više od najmanjeg dela Kevinovog prvog kruga. Slabiji smo
nego ijedan zemljorod u svim dobima Domaje. Zajedno bismo jedva uspeli da nateramo
kržljavu travu da raste na Kuraš Plenetoru.
 Bilo nas je više", objasni on i vrati se na sedište, "ali u poslednjem pokolenju gotovo
svi najbolji iz Znanstvigora odabrali su obred neomeđenja. Ja sam prvi koji je prošao
proveru u petnaest godina. Avaj, muči me pomisao da će nam sada biti potrebna dodatna
snaga." Stezao je štap sve dok mu se zglavci nisu zabeleli, a na trenutak njegove oči nisu
skrivale nepriliku u kojoj se našao.
Mrgodno, Kovenant uzvrati: "Onda reci prijateljima da se dobro pripreme. Neće vam
se dopasti ono što imam da kažem."
Ali Mhoram se lagano opusti, kao da nije čuo Kovenantovo upozorenje. Prst po prst,
popustio je stisak sve dok mu štap nije nedirnut rukama ležao u krilu. Onda se blago
nasmešio. "Tomase Kovenante, nisam baš bez ikakvih razloga pretpostavio da nam nisi
neprijatelj. Nosiš štap lillianrilla i nož rhadhamaerla - da, a štap je video borbu protiv
jakog neprijatelja. A ja sam već pričao sa Srdosoljom Penosledom. Drugi su imali
poverenja u tebe. Ne mislim da bi mogao da se probiješ dovde bez poverenja."
"Vatru mu paklenu!" usprotivi se Kovenant. "Sve si to naopačke shvatio." Bacao je
reči poput kamenova na svoju lažnu sliku. "Prisilili su me da dođem. Nije to bilo moja
zamisao. Nisam imao nikakvog izbora još otkako je ova stvar počela." Prstima je dirnuo
grudi da se podseti da je jedan razlog ipak imao.
"Protiv volje", reče Mhoram blago. "Znači da postoji dobar razlog da nosiš ime
'Nevernik'. No, pustimo to. Saslušaćemo tvoju priču sutra na Veću. No, bojim se da sam
pružio malo prilike za tvoja pitanja. Ali vreme za Večernju je došlo. Hoćeš li poći sa
mnom? Ako želiš, možemo govoriti uz put."
Kovenant smesta klimnu. I pored umora, bio je željan prilike da bude aktivan, da
nečim zaokupi misli. Neugodnost propitivanja bila je jedva nešto manja od neprijatnosti
pitanja koja je želeo da postavi o belom zlatu. Kako bi izbegao složene ranjive tačke, on
ustade i reče: "Povedi me."
Poglavar se nakloni u znak da ga je čuo i smesta pođe ispred Kovenanta u hodnik
pored sobe. Tamo su našli Banora. On je stajao uza zid u blizini vrata, ruku nemarno
prekrštenih preko grudi, ali je krenuo da im se pridruži kada su Mhoram i Kovenant ušli u
hodnik. Gonjen naglim porivom, Kovenant ga presrete. Pogleda Banora u oči, gurnu
krvnog gardistu u grudi krutim prstom i reče: "Ni ja ne verujem tebi." Onda se u
gnevnom zadovoljstvu ponovo okrenu poglavaru.
Mhoram je zastao dok je Banor ušao u Kovenantovu sobu da uzme jednu baklju. Onda
krvni gardista zauze položaj jedan korak iza Kovenantovog levog ramena, a poglavar
Mhoram ih povede niz hodnik. Uskoro se Kovenant ponovo izgubio; složenost kule
zbunjivala ga je potpuno poput lavirinta. Ali ubrzo stigoše do hodnika koji kao da se
završavao slepim zidom od kamena. Mhoram dodirnu kamen krajem štapa i ovaj se
pokrenu prema unutra, otvorivši se nad dvorištem između kule i glavnine Konaka. Od tih
dveri protezao se prelaz do otvora oivičenog stubovima.
Kovenant baci pogled na razjapljeni bezdan dvorišta i povuče se. "Ne", promrmlja on,
"zaboravite. Ja ću lepo da ostanem ovde, ako nemate ništa protiv." Krv mu poput stida
pojuri u lice, a potočić znoja slio mu se hladno niz leđa. "Nisam dobar na visini."
Poglavar ga je radoznalo posmatrao jedan trenutak, ali nije dovodio u pitanje njegovu
reakciju. "Vrlo dobro", reče samo. "Ići ćemo drugim putem."
Preznojen napola od olakšanja, Kovenant je sledio Mhorama dok je ovaj išao nazad
jednim delom puta, a onda krenuo složenim spustom do jednih vrata u osnovici kule.
Tamo su prešli preko dvorišta.
 Onda se Tomas Kovenant prvi put našao u glavnom telu Veselkamena.
Oko njega, Konak je bio blistavo osvetljen bakljama i oblučkom. Zidovi su mu bili
dovoljno visoki i široki za džinove, a njihova prostranost davala je snažan kontrast
teskobnosti kule. U prisustvu tolikog isklesanog, veličanstvenog i živog granita, tolike
mase planinske stene koja je premošćavala takve otvorene, osvetljene hodnike, osetio je
oštro svoju slabost, bednu, lomnu ljudskost. Ponovo je osetio da su ga tvorci
Veselkamena prevazišli.
Ali Mhoram i Banor nisu delovali slabo pred njim. Poglavar je gazio napred kao da su
ti hodnici njegov prirodni element, kao da njegova ponizna put cveta u službi sveg tog
drevnog sjaja. A Banorova lična čvrstina kao da je narasla, kao da je unutar sebe nosio
nešto što se gotovo izjednačavalo sa trajnošću Veselkamena. Između njih, Kovenant se
oseti napola bestelesno, lišen neke suštinske stvarnosti.
Režanje mu skoči na usne, a ramena mu se pogrbiše dok je gušio te misli. Mrgodnim
naporom, prisilio je sebe da se usredsredi na površinske pojedinosti oko sebe.
Krenuli su naniže hodnikom koji je išao pravo, ali sa postepenim zavojima, kao da je
uklesan prema prostiranju zrnaca stene - prema srcu planine. Iz njega, sporedni hodnici
granali su se u različitim razmacima, neki su pravo sekli između litice i litice, a drugi su
samo povezivali središnji hodnik sa spoljašnjim prolazima. Kroz te hodnike, sve veći broj
muškaraca i žena slivao se u središnji hodnik, a svi su išli, pogodi Kovenant, na
Večernju. Neki su nosili štitnike i trake ratnika; drugi kamendolsku i drvogradsku odeću
koja je bila poznata Kovenantu. Neki mu se učiniše na izvestan način povezani sa
lillinrillom i rhadhamaerlom; ali mnogi su se, izgleda, bavili prozaičnijim zanimanjima
održavanja grada - kuvanjem, čišćenjem, građenjem, opravkama, žetvom. Rasuto po
gomili bilo je nekoliko krvnih gardista. Mnogi ljudi su klimali i smešili se sa
poštovanjem poglavaru Mhoramu, a ovaj je uzvraćao pozdrave u svim smerovima, često
pozdravljajući po imenu one koji su ga oslovljavali. Ali iza njega, Banor je nosio baklju i
koračao nepopustljivo kao da je sam u Konaku.
Kako se gužva zgušnjavala, Mhoram priđe zidu sa leve strane, a onda stade na jednim
vratima. Otvorivši ih, okrenu se Banoru i reče: "Moram poći do vrhovnog poglavara.
Odvedi Tomasa Kovenanta do mesta među ljudima u Svetom Opklonu." Kovenantu je
dodao: "Banor će te sutra dovesti do Zabrana u odgovarajuće vreme." Uz pozdrav, on
ostavi Kovenanta sa krvnim gardistom.
Sada je Banor vodio Kovenanta kroz Veselkamen. Posle određenog rastojanja, hodnik
se svršavao, cepajući se pod pravim uglom prema levoj i desnoj strani na lukove oko
širokog zida, a u taj vezni hodnik ljudi su se slivali iz svih pravaca. Vrata dovoljno velika
da propuste džinove presecala su zakrivljeni zid u pravilnim razmacima; kroz njih su
ljudi hitro prolazili, ali bez nereda ili gužve.
Sa svake strane svih vrata stajao je po jedan oblučar i žezlonoša; a kada se Kovenant
primakao jednim vratima, mogao je da čuje kako čuvari vrata govore: "Ako ima zla na
tvom srcu, ostavi ga ovde. Nema mesta za njega unutra." Tu i tamo bi neko od ljudi
posegao i dodirnuo čuvara kao da mu predaje nekakav teret.
Kada je stigao do vrata, Banor dade baklju žezlonoši. Žezlonoša je zagasi tako što je
otpevušio deo pesme i sklopio ruke nad plamenom. Onda je vratio štap Banoru, a krvni
gardista uđe u Opklon sa Kovenantom iza sebe.
Kovenant se nađe na balkonu koji je kružno opasivao unutrašnjost ogromne šupljine.
U njoj nije bilo rasvete, ali se osvetljenje slivalo unutra sa svih otvorenih vrata, a nad
balkonom na kome je Kovenant stajao bilo ih je šest drugih i do svih su vodila
mnogobrojna otvorena vrata. Mogao je da vidi sasvim jasno. Balkoni su stajali u
uspravnim redovima kao u amfiteatru, a pod njima, na preko stotinu stopa niže, nalazilo
se ravno dno šupljine. Na jednoj strani stajala je uzdignuta pozornica, a ostatak dna je bio
pun ljudi. I balkoni su bili puni, ali srazmerno bez gužve; svako je imao čist pogled
prema pozornici.
Nagla vrtoglavica zalepeta prema Kovenantovoj glavi iz okolnog vazduha. Uhvatio se
za ogradu u visini prsa, oslonio napaćeno srce na nju. Veselkamen je izgledao pun
vrtoglavica; gde god da pođe, morao je da se suočava sa liticama, procepima, ponorima.
Ali ograda je bila od smirujućeg granita. Grleći je, suzbio je strah, digao pogled da bi
skinuo oči sa dna Opklona.
Bio je nejasno iznenađen kada je otkrio da šupljina nije otvorena prema nebu;
završavala se zaobljenom kupolom nekoliko stotina stopa iznad najvišeg balkona.
Pojedinosti na tavanici bile su nejasne, ali mu se učinilo da može da razazna figure
uklesane u kamen, džinovska obličja koja su nejasno plesala.
Onda svetlosti počeše da nestaju. Jedna po jedna, vrata su se zatvarala, a tama je
ispunjavala šupljinu poput nanovo stvorene noći. Uskoro je Opklon bio zaptiven bez
ikakve svetlosti, a u praznini tihi zvuci kretanja i disanja ljudi širili su se poput nemirnog
duha. Crnilo kao da je izdvojilo Kovenanta. Osećao se neukotvljeno, kao da je bačen u
daleki svemir, dok je masivni kamen Konaka visio nad njim kao da je čitava njegova
silna tonaža navaljena upravo na njegova leđa. I protiv svoje volje, on se naže prema
Banoru, dodirnu čvrstog krvnog gardistu ramenom.
Onda plamen zatrepta na pozornici - dva plamena, baklja lillianrilla i kotlić oblučka.
Svetlosti su im bile sićušne u ogromnoj šupljini, ali su otkrivale Birinaira i Torma koji su
stajali sa po jedne strane pozornice, držeći svoje vatre. Iza svakog srdočnika nalazile su
se dve prilike u plavoj odori - poglavar Mhoram sa prastarom ženom iza Birinaira, kao i
neka žena i jedan starac odeven u plavo. Njegovo uspravno držanje poricalo je starost
koju su mu odavali seda kosa i brada. Intuitivno, Tomas Kovenant pogodi: to je on -
vrhovni poglavar Prothal.
Čovek podiže žezlo i udari njegovim metalnim delom tri puta o kamenu pozornicu.
Držao je glavu visoko dignutu dok je govorio, ali mu je glas podsećao da je star. I pored
ponositog držanja i čvrstog duha, bilo je reumatičnog bola starosti u njegovom glasu dok
je govorio: "Ovo je večernja služba Poglavarevog Konaka - drevnog Veselkamena,
rukom džinova isklesanog odredišta svega onoga u šta verujemo. Budite dobro došli, vi
jakih srca i slabih, svetli i tamni, krv, kost i žila, um i duša, u dobru ili zlu. Mir neka bude
sa vama i u vama. Ovo vreme je posvećeno službi u ime Zemlje."
Njegovi pratioci odvratiše: "Neka bude isceljenja i nade, srca i zavičaja za Domaju i
za sve ljude u službi Zemlje - za vas pred nama, vas, neposredne učesnike u zemnoj moći
i znanstvu, lillianrile i rhadhamaerle, učitelje, znanstvozornike i ratnike - i za vas nad
nama, vas ljude i svagdanje nosioce ognjišta i letine života - i za vas među nama, vas
džinove, krvnu gardu, strance - i za vas odsutne Ranihine, Ranjane, Kamendolce i
Drvograđane, svu braću i sestre zajedničkog zaveta. Mi smo poglavari Domaje. Neka ste
dobro došli i budite što jeste."
Onda poglavari zapevaše u tami Svetog opklona. Vatre srdočnika su bile male u
ogromnom, visokom, pretrpanom svetilištu - male, pa ipak, i pored skromnih razmera,
oštre, blistave, poput neukaljane hrabrosti. I u toj svetlosti poglavari zapevaše himnu:
 Sedam krugova znanstva drevnog
Zaštita Domaje, zid i vrata:
I jedan vrhovni poglavar da zakon nosi
Da čuva neokaljanu bit zemne moći.

Sedam Krugova da pobede zlo

Kobi za zlehude stvorove noći:
I jedan čisti poglavar da nosi žezlo
Da štiti Domaju od Kletnikove izdajničke moći

Sedam vrsta pakla za izdatu grudu,

Za izdajnike Domaje, ljude i skote:
I jedan hrabri poglavar da prkosi usudu
Da odagna crnu pošast od cveta lepote.

Dok je jeka njihovih glasova nestajala, vrhovni poglavar Prothal ponovo progovori.
"Mi smo novi čuvari Zemlje - sledbenici i pomoćnici zemne moći; zavetovali smo se i
zakleli da ćemo povratiti Kevinovo znanstvo i da ćemo isceliti Zemlju od svega što je
ogoljeno ili neprirodno, nakazno, bez osnova ili izopačeno. I isto tako zakleti i posvećeni,
u jednakoj ravnoteži sa svim ostalim zadacima i obećanjima - zakleti nasuprot svim
htenjima koje nam nameće naše nametljivo ja, zakleti zavetu mira. Jer uzdržanost je
jedino jemstvo koje možemo dati da nećemo ponovo obesvetiti zemlju."
Ljudi koji su stajali pred pozornicom odvratiše u jedan glas: "Nećemo ponovo
obesvetiti Domaju, iako nas napor ovladavanja sobom trese na lozi života. Niti ćemo
počinuti dok senka naše nekadašnje ludosti ne bude dignuta sa srca Domaje, a tamu
nadvlada rast i život."
A Prothal se vrati: "Ali nema drhtaja u službi Domaji. Služba omogućuje službu, baš
kao što poniznost večno pokreće uslužnost. Moći ćemo da idemo od znanja do znanja i
do još veličajnijeg znanja, ako se hrabrost drži, i posvećenost drži, i ako mudrost ne
potpadne pod senku. Mi smo novi čuvari Domaje - sledbenici i pomoćnici zemne moći.

Jer nećemo otpočinuti

niti skrenuti sa puta,
izgubiti veru
ili odustati
sve dok Sivka ne postane Plava
a Ril i Maerl budu mlade i čiste
kao drevna Luralin.

Na to čitav skup uzvrati pevanjem istih reči, stih po stih, za vrhovnim poglavarom; a
mnogostruki glas zajednice odzvanjao je svetim Opklonom kao da je njegov reumatični
glas otvorio slavinu neke skrivene, podzemne strasti. Dok je taj moćni zvuk trajao,
Prothal ponizno saže glavu.
Ali kada se okonča, on zabaci glavu i raširi ruke kao da hoće da ogoli grudi osudama.
"Ah, prijatelji moji!" povika on. "Pomoćnici, sledbenici Domaje - zbog čega smo doživeli
takav neuspeh u razjašnjavanju Kevinovog znanstva? Ko je među nama na bilo koji način
unapredio znanje naših predaka? Držimo prvi Krug u rukama - čitamo njegov tekst, a
najvećim delom i razumemo reči - pa ipak ne prodiremo u tajne. Neka greška u nama
sprečava nas, neka lažna naklonost, neko pogrešno delanje, neki osnovni amalgam naših
htenja. Ne sumnjam da je naše stremljenje čisto - to je stremljenje vrhovnog poglavara
Kevina - a pre njega Lorika, Damelona i Srdomila - ali je mudrije, jer mi više nikada ne
bismo u ludom očajanju digli ruku protiv Domaje. Ali šta onda? Gde grešimo, kada ne
možemo dokučiti ono što nam je dato?"
Jedan trenutak pošto mu je glas zadrhtao i prekinuo se, svetilište je bilo tiho, a
praznina je treptala poput plača, kao da su u njegovim rečima ljudi razabrali sebe,
prepoznali greške koje je opisao kao sopstvene. Ali onda se diže novi glas. Srdosolja
Penosled reče ponosito: "Moj poglavaru, nismo stigli do samog kraja. Istina, posao naših
života bio je dokučivanje i prikupljanje znanja naših predaka. Ali naš rad otvara nam
vrata budućnosti. Naša deca i njihova deca biće na dobitku jer nismo izgubili srce, jer su
vera i hrabrost najveći darovi koje možemo dati naslednicima. A Domaja sadrži tajanstva
o kojima ništa ne znamo - tajanstva puna kako nade, tako i opasnosti. Budite vesela srca,
Kamenbraćo. Vaša vera dragocenija je od svih stvari."
Ali nemate vremena! - zaječa u sebi Kovenant. Vera! Deca! Kletnik će vas uništiti. U
njemu, njegova predstava o poglavarima zakovitla se, promeni. Oni nisu bili nadmoćna
bića, tvorci sudbine; bili su smrtnici poput njega samog, upoznati sa nemoći. Kletnik će
ih uništiti...
Tokom jednog trenutka pustio je ogradu kao da namerava da vikne poruku usuda
okupljenim ljudima. Ali vrtoglavica se smesta probi kroz njegov otpor, udari ga iz
praznine. Teturajući, naleteo je na ogradu, a onda poleteo nazad da se uhvati za Banorovo
rame.
- da je raspon njihovih dana u Domaji najviše -
Moraće da im pročita smrtnu presudu.
"Vodi me odavde", jeknu hrapavo. "Ne mogu to podneti."
Banor ga pridrža, povede. Naglo, vrata se otvoriše prema blistanju spoljašnjeg
hodnika. Kovenant napola pade kroz dovratak. Bez ijedne reči, Banor ponovo pripali
baklju na jednoj od plamtećih zublji usađenih u zid. Onda uze Kovenanta za ruku da mu
pruži oslonac.
Kovenant otrže ruku. "Ne diraj me", zadahta nerazgovetno. "Zar ne vidiš da sam
bolestan?"
Ni titraj osećanja nije zasenio Banorov ravnodušni izraz. Ravnodušno se okrenuo i
poveo Kovenanta od svetog Opklona.
Kovenant ga je sledio, nagnut napred i držeći se za stomak kao da pati od mučnine. -
da je raspon - Kako da im pomogne? Nije umeo ni sebi samom da pomogne. Zbunjen i
očajnog srca, odšepao je do sobe u kuli i stajao glupo dok je Banor vraćao baklju u držač,
zatvorivši vrata za sobom poput presude. Onda se dohvati za slepoočnice kao da mu se
um cepa na pola.
Ništa od svega ovoga se ne dešava, ječao je. Kako mi to rade?"
Grčeći se u sebi, okrenuo se da pogleda tapiseriju, kao da bi ova mogla da sadrži
nekakav odgovor. Ali ona mu je samo otežavala nevolju, vređala ga poput reskog udarca.
Krvavog mu pakla! Berek - zaječa. Mislite li da je to tako lako? Mislite li da je dovoljno
obično ljudsko očajanje, da će ukoliko se osećate dovoljno rđavo nešto kosmičko ili bar
čudotvorno obavezno doći i spasti vas? Prokleti bili! Pa on će ih uništiti! U stvari ste i svi
vi skupa gubavci, nečist prokažena, a čak niste ni svesni toga!
Prsti mu se zgrčiše poput divljih kandži i on skoči napred, stavši da čupa tapiseriju kao
da pokuša da strgne najcrnju laž sa kamena sveta. Teška tkanina nije htela da se pocepa u
njegovom zahvatu bez polovine prstiju, ali ju je svukao sa zida. Uklonivši silovito zastor
sa ulaza na balkon, on izvuče tapiseriju u noć umrljanu grimizom i svali je preko ograde.
Padala je poput mrtvog lista zime.
Nisam Berek!
Zadihan od napora, uđe natrag u sobu i vrati pregradu pred okrvavljenom noći. Zbacio
je odoru sa sebe, navukao sopstveni veš, zatim pogasio vatre i popeo se u krevet. Ali
meki, čisti dodir pokrivača koji je osetio na koži nije mu pružio utehu.

14. VEĆE POGLAVARA

Probudio se u turobnoj izmaglici sličnoj pritisku olujnog oblaka, nekakvom crnom

komešanju i urlanju bele vatre. Mehanički poče da obavlja pripreme za Veće - oprao se,
pregledao, obukao, ponovo obrijao. Kada mu je Banor doneo poslužavnik sa hranom, jeo
je kao da mu je porcija spremljena od prašine i šljunka. Onda je zatakao Atiaranin nož za
pojas, dohvatio Baradakasov štap levom rukom i seo lica okrenutog zidu da čeka poziv.
Konačno se Banor vrati da mu kaže da je vreme došlo. Nekoliko trenutaka Kovenant
je nepomično sedeo, posmatrajući krvnog gardistu napola odsutnim očima i pitajući se
kako bi mogao da smogne hrabrosti da nastavi sa snom. Osećao je da mu se lice iskrivilo,
ali nije mogao biti siguran.
- da je raspon -
Završi sa tim.
On dodirnu tvrdi, skriveni metal prstena da bi se primirio, a zatim uspravi oklevajuće
kosti. Zagledan u vrata kao da predstavljaju prag opasnosti, odšepao je kroz njih i pošao
niz hodnik. Za Banorovim nepopustljivim leđima izišao je iz kule, najpre preko dvorišta,
a zatim unutra i naniže kroz popločane i neobično izrađene prolaze Veselkamena.
Najzad stigoše kroz blistavo osvetljene hodnike duboko u planini do dvoja zasvođenih
drvenih vrata. Bila zatvorena, a čuvali su ih krvni gardisti; duž oba zida stajale su kamene
klupe, neke po meri čoveka, druge dovoljno velike za džinove. Banor klimnu stražarima.
Jedan od njih povuče vrata i otvori ih, dok je drugi pokazao Banoru i Kovenantu da uđu.
Banor povede Kovenanta u sobu za većanje poglavara.
Zabran je bio ogromna, spuštena, kružna odaja sa visokom, zasvođenom tavanicom i
nizovima sedišta preko tri četvrtine prostora. Vrata kroz koja je Kovenant ušao nalazila
su se približno u visini najviših sedišta, baš kao i dvoje preostalih vrata - na drugoj strani
odaje. Pod najnižim redom sedišta bila su tri nivoa: na prvom, nekoliko stopa ispod
galerije, stajao je zaobljeni kameni sto, koji je kružio oko tri četvrtine odaje, sa otvorom
prema velikim vratima i mnogim stolicama oko spoljašnje ivice; ispod toga, unutar
prostora koji je zatvarao sto u obliku slova C, nalazio se ravni pod Zabrana; i konačno, na
središtu poda, počivao je široki, okrugli otvor popunjen oblučkom. Žuti sjaj oganj-
kamenova podržavale su četiri ogromne baklje lillianrilla, koje su plamtele bez dima i
trošenja u držačima oko spoljašnjeg zida.
Kada ga Banor povede niz stepenice prema otvorenom kraju stola, Kovenant osmotri
ljude u odaji. Srdosolja Penosled sedeo je u njegovoj blizini, uz sto, na masivnoj kamenoj
stolici; gledao je Kovenanta kako napreduje stepenicama, uputivši smešak dobrodošlice
svom nekadašnjem putniku. Iza njega, jedini ljudi za stolom bili su poglavari. Pravo
nasuprot Kovenantu, za pročeljem stola, sedeo je vrhovni poglavar Prothal. Njegovo
žezlo počivalo je na kamenu pred njim. Prastari muškarac i žena bili su na po nekoliko
stopa sa svake njegove strane; na jednakom rastojanju od žene sa leve strane bio je
poglavar Mhoram; a nasuprot Mhoramu, niz sto iza starca, sedela je sredovečna žena.
Četiri pripadnika krvne garde smestili su se svako iza jednog poglavara.
U Zabranu su bila još samo četiri čoveka. Iza vrhovnog poglavara, blizu vrha galerije,
sedeli su srdočnici, Birinair i Torm, rame uz rame, kao da dopunjuju jedan drugoga. A
odmah iza njih bila su još dvojica, jedan od njih ratnik sa dvostrukom crnom dijagonalom
preko štitnika, a drugi Tuvor, međnik krvne garde. Sa tako malo ljudi u njemu, Zabran je
delovao ogromno, šuplje i grobno.
Banor odvede Kovenanta do usamljene stolice ispod nivoa poglavarskog stola i sa
druge strane jame sa oblučkom naspram vrhovnog poglavara. Kovenant ukočeno sede i
obazre se. Osećao je da je neprijatno daleko od poglavara; plašio se da će morati da
dovikuje poruku. Zato ga iznenadi kada Prothal ustade i blago reče: "Tomase Kovenante,
dobrodošao u Veće poglavara." Njegov reumatični glas doseže Kovenanta tako jasno kao
da stoje rame uz rame.
Kovenant nije znao kako da odvrati; nesigurno, dodirnuo je desnom pesnicom grudi, a
zatim pružio ruku sa dlanom otvorenim i okrenutim napred. Dok su mu se čula
prilagođavala Zabranu, on poče da zapaža prisutnost, zračeću ličnost i sposobnost
poglavara. Odavali su mu utisak da rado ispunjavaju ozbiljne zavete, da imaju široku, pa
ipak zajedničku posvećenost. Jedino je Prothal stajao i gledao Kovenanta u oči. Izgled
sede starosti vrhovnog poglavara donekle je menjala krutost njegove brade i uspravnost
držanja; očigledno je bio još snažan. Ali oči su mu bile pohabane iskustvom asketizma,
odricanja, koje je gurano toliko daleko da se činilo da mu je nagrizlo put - kao da je star
već toliko dugo da ga sada samo moć kojoj se posvetio čuva od propadanja.
Dva poglavara koja su bila uz njega nisu izgledala toliko očuvana. Imala su potamnelu
kožu sa tragovima starosti i slabašnu kosu; naginjala su se nad sto kao da se upinju protiv
drevnosti kostiju ne bi li načinili razliku između meditacije i sna. Poglavara Mhorama
Kovenant je već znao, iako je sada Mhoram delovao oštrije, opasnije, kao da mu društvo
njegovih prijatelja poglavara pojačava sposobnosti. Ali petog poglavara Kovenant nije
znao; sedela je čvrsto i usredsređeno za stolom, sa otvorenim, iskrenim licem prikovanim
na njega poput prkosa.
"Dozvoli da se predstavimo pre nego što počnemo", promrmlja vrhovni poglavar. "Ja
sam Prothal, sin Dvilijanov, vrhovni poglavar prema odluci Veća. Sa moje desne strane
su Variol, družbenik Tamarantin i sin Pentilov, nekada vrhovni poglavar..." dok je
govorio, dvoje prastarih poglavara digoše lica uklesana vremenom i nasmešiše se
privatno jedno drugom, "...i Ozondrea, kćerka Zondreje. Sa moje leve strane, Tamaranta,
družbenica Variolova i kćerka Eneste, i Mhoram, sin Variolov. Ti znaš džina Primorca,
Srdosolju Penosleda, a upoznao si srdočnike Poglavarevog konaka. Iza mene su još
Tuvor, međnik krvne garde, i Gart, vrhovnik ratovnije Poglavarevog Konaka. Svi imaju
pravo da prisustvuju Veću poglavara. Da li imaš prigovor?"
Prigovor? Kovenant glupo zavrte glavom.
"Onda ćemo početi. Naš je običaj da odamo počast onima koji dođu pred nas. Kako
tebi možemo odati počast?"
 Kovenant ponovo zavrte glavom. Ne želim nikakvu počast. Tu sam grešku već
jednom napravio.
Posle ispitivačke pauze, vrhovni poglavar reče: "Vrlo dobro." Okrenuvši se prema
džinu, on diže glas: "Živeo i dobro došao, džine Primorče, Srdosoljo Penoslede,
Kamenbrate i nasledniče odanosti Domaji. Bezemljaši su blagoslov Domaji.

Kamen i more duboko su u životu.

Dobro došao zdrav ili povređen, u obilju ili kobi - traži ili daj. Bilo kome zahtevu
ćemo udovoljiti dok je u nama života i moći da ispunimo potrebu. Ja sam vrhovni
poglavar Prothal; govorim u prisustvu samog Veselkamena."
Penosled ustade da uzvrati pozdrav. "Živeo, poglavare i Zemljorode. Ja sam Srdosolja
Penosled, izaslanik džinova Primoraca u Veću poglavara. Istina mog naroda je u mojim
ustima i ja čujem odobravanje drevnog, svetog kamena predaka...

Živa stena Zemlje

Čisto prijateljstvo
Međaš vernosti i odanosti u
Večnom kamenu vremena.

Sada je vreme za dokazivanje i moć odanosti. Kroz Džinove šume, zaravnicu

Sarangrejva i Andelejn nosim vam ime drevnih obećanja." Onda dela formalnosti nestade
iz njegovog držanja i on dodate sa veselim pogledom prema Kovenantu. "A nosim i
druge stvari. Moj prijatelj Tomas Kovenant obećao je da će o mom putovanju biti
spevana pesma." On se blago nasmeja. "Ja sam džin Primorac. Nemojte praviti kratke
pesme za mene."
Njegova duhovitost izvuče kikot iz poglavara Mhorama, a Prothal se blago nasmeši;
ali Ozondreino strogo lice kao da nije bilo sposobno za smeh, a činilo se da ni Variol ni
Tamaranta nisu čuli džina. Penosled ponovo sede, a Ozondrea gotovo smesta reče, kao da
je nestrpljiva: "Koje je tvoje poslanstvo?"
Penosled sede uspravno u stolici, dok su mu ruke napeto gladile kamen stola.
"Poglavari moji - kamena mu i mora! Ja sam džin. Ovakve stvari ne padaju mi lako, iako
su za mene lakše nego za ikoga od moje vrste - i zbog tog razloga ja sam odabran. Ali ću
se potruditi da žurno govorim.
Molim vas da me shvatite. Zadatak mi je saopštavan na Džinovom saboru tokom deset
dana. Nije bilo vremena za traćenje. Kada je potrebno poimanje, sve priče moraju biti
ispričane u celini. Žurba je za beznadne, kažemo mi - a jedva da je dan prošao otkako
sam shvatio da ima istine u onom što je rečeno. Tako da moj zadatak sadrži mnogo onoga
što trenutno ne biste poželeli da čujete. Morate znati istoriju mog naroda - sva putovanja i
gubitke koji su nas doveli dovde i sve susrete naših naroda od tog doba - ukoliko ćete me
saslušati. Mi smo Bezemljaši, zalutale duše i sa usudom malobrojnog neobnavljanog
semena. Željni smo rodne zemlje. Pa ipak, još od vremena Damelona Džinoljuba nismo
napustili nadu, iako se Dušomor lično okrenuo protiv nas. Pretraživali smo mora i čekali
da zla predskazanja dođu i prođu."
Penosled zastade da zamišljeno pogleda Kovenanta, a zatim produži: "Ah, poglavari
moji, predskazivanje je neobično. Toliko toga se kaže - a toliko malo postane jasno.
Damelon nam nije prorekao Dom, već pre svršetak, razrešenje gubitka. Pa ipak je to bilo
dovoljno za nas - dovoljno.
Dakle. Jednu nadu smo našli za sebe. Kada proleće stiže u Primorje, naši brodovi
vratiše se iz potrage i rekoše da su na samoj granici prostora kojim su tragali naišli na
ostrvo koje se graniči sa drevnim okeanima kojima smo nekada plovili. Stvar nije
sigurna, ali sledeći pohod može poći pravo do tog ostrva i pogledati iza njega radi
sigurnijih znakova. Tako bismo mogli da se ponovo snađemo u lavirintu mora."
Prothal klimnu, a kroz savršenu akustiku Zabrana, Kovenant začu slabašno šuškanje
odore vrhovnog poglavara.
Delujući kao da se približava ključnom trenutku zadatka, Penosled produži. "A drugu
nam je nadu dao Damelon Džinoljub, vrhovni poglavar i Srdomilov sin. U srcu njegovog
predskazanja behu sledeće reči: naše izgnanstvo okončaće se kada naše seme vrati
plodnost i kada se okrene opadanje našeg potomstva. Na taj način nada rađa nadu, jer bez
ikakvog proricanja možemo zadobiti srčanosti i hrabrosti zbog svakog povećanja broja
naše retke, voljene dece. I gle! Te noći kada su se brodovi vratili, Jedrana Vilokosa, udata
za Mlatišaku Brodograda, odvedena je do kreveta, gde je rodila - ah, kamena mu i mora,
poglavari moji! Obogaljuje mi jezik pričanje ovoga bez pune mere duge zahvalnosti
džinova. Kako može biti radosti za ljude koji sve izgovaraju kratko? Ponosita žena,
Vilokosa čistih udova, rodila je tri sina." Ne mogavši više da se uzdrži, on pređe u pesmu
punu silovitog udara talasa i mirisa soli.
Kovenant iznenađeno vide da se poglavarka Ozondrea smeši, a oči joj vlažno uhvatiše
zlatni sjaj oblučka - rečit svedok radosti zbog novosti džina.
Ali Penosled se naglo zaustavi. Uz pokret prema Kovenantu, on reče: "Moje izvinjenje
- ti imaš u rukama druge stvari. Moram da pređem na srž zadatka. Ah, prijatelju moj",
reče on Kovenantu, "zar ni sada nećeš da se nasmeješ za mene? Moram da upamtim da
nam je Damelon obećao svršetak, ne povratak Domu - iako ja ne mogu da zamislim
nikakav drugi svršetak izuzev Doma. Može biti da stojim u sumraku džinova."
"Ćuti, Kamenbrate", prekide ga poglavarka Tamaranta. "Ne navlači zlo na svoj narod
izgovaranjem tih reči."
Penosled uzvrati srčanim smehom. "Ah, moja zahvalnost, poglavarko Tamaranta. I
tako mudre stare džinove opominje mlada žena. Čitav moj narod će se smejati kada im
budem ovo ispričao."
Tamaranta i Variol izmeniše osmehe i vratiše se položaju koji je podsećao na
meditaciju ili dremež.
Kada je prestao da se smeje, džin reče: "Dakle, poglavari moji. Na samu srž, onda.
Kamena mu i mora! Sve mi se vrti u glavi od tolike žurbe. Došao sam da zatražim
ispunjenje drevne ponude. Vrhovni poglavar Lorik Zloupokojitelj obećao je da će nam
poglavari dati poklon kada nam sazri nada - poklon da nam poboljšati izglede za povratak
Domu."
"Birinaire", reče poglavarka Ozondrea.
Visoko na galeriji iza Prothala, stari Birinair ustade i odvrati: "Naravno. Nisam
zaspao. Nisam ja tako mator kao što izgledam, znaš. Čujem te ja."
Sa širokim osmehom, Penosled doviknu: "Živeo, Birinaire! Srdočniče Poglavarevog
Konaka i žezlonošo lillianrilla. Mi smo stari prijatelji, džinovi i lillianrilli."
"Nema potrebe da vičeš", odvrati Birinair. "Čujem te. Stari prijatelji iz doba vrhovnog
poglavara Damelona. Nikada ne beše drugačije."
 "Birinaire", umeša se Ozondrea, "sećaš li se dara koji je Lorik obećao džinovima?"
"Dara? Kako da ne? Ništa ne fali mom sećanju. Gde je to pašče, moj učenik? Naravno.
lor-liaril. Zlatanika, tako je zovu. Eto. Kobilice i kormila za brodove. Pravi put - nikada
ne izdaje. A jaka kao kamen", reče on Tormu, "nasuprot tebi, rhadhamaerlu, što se stalno
kliberi. Sećam se."
"Možeš li to da učiniš?" upita Ozondrea tiho.
"Da učinim?" ponovi Birinair, očevidno zbunjen.
"Možeš li da napraviš kobilice i kormila od zlatanike za džinove? Da li je znanje
izgubljeno?" Okrenuvši se Penosledu, poglavarka Ozondrea upita: "Koliko brodova će
vam biti potrebno?"
Uz kratki pogled pema Birinairovom uspravnom ponosu, Penosled zadrži veselje i
jednostavno odvrati: "Sedam. Možda pet."
"Može li se to učiniti?" upita ponovo Ozondrea Birinaira, razgovetno, ali bez ljutnje.
Kovenantov prazni pogled išao je od govornika do govornika, kao da pričaju na nekom
stranom jeziku.
Srdočnik izvadi malu ploču i pisaljku iz odore i poče da proračunava, mrmljajući za
svoj račun. Grebanje njegove pisaljke moglo se čuti po čitavom Zabranu, sve dok on ne
diže glavu i reče kruto: "Znanje i dalje postoji. Ali nije lako. Najbolje što možemo da
učinimo. Naravno. I vreme - trebaće vremena. Bodach glas, trebaće vremena."
"Koliko?"
"Najbolje što možemo da učinimo. Ukoliko budemo radili na miru. Nije moja greška.
Nisam izgubio najponositije znanje lillianrilla. Četrdeset godina." Naglim šapatom,
dodao je Penosledu: "Žao mi je."
"Četrdeset godina?" blago se nasmeja Penosled. "Ah, hrabro rečeno, Birinaire,
prijatelju moj. Četrdeset godina. To meni ne izgleda tako dugo." Okrenuvši se vrhovnom
poglavaru Prothalu, on dodade: "Moj narod ne zna kako da vam zahvali. Čak i na jeziku
džinova nema dovoljno dugih reči. Tri milenijuma naše odanosti nisu dovoljni da oduže
sedam kobilica i kormila od zlatanike."
"Ne", pobuni se Prothal. "Sedamdeset puta po sedam darova od zlatanike nisu ništa u
poređenju sa velikim prijateljstvom džinova Primoraca. Samo će pomisao da smo
pomogli vaš povratak Domu moći da popuni prazninu koju će ostaviti vaš odlazak. A
naša pomoć udaljena je četrdeset godina. Ali počećemo smesta i može se desiti da neki
novi uvid Kevinovog znanstva skrati to vreme."
Kao jeka ponovivši: "Smesta", Birinair ponovo sede.
Četrdeset godina? - uzdahnu Kovenant. Nemate četrdeset godina.
Onda Ozondrea reče: "Dogovoreno?" Najpre je pogledala Penosleda, a zatim
vrhovnog poglavara Prothala. Pošto su joj obojica klimnuli, ona se okrete Kovenantu i
reče: "Onda pređimo na stvar sa ovim Tomasom Kovenantom." Činilo se da joj glas
pogađa atmosferu popt udaljene grmljavine.
Smešeći se da popravi Ozondreinu neposrednost, Mhoram reče: "Sa strancem zvanim
Nevernik."
"I to sa dobrim razlogom", dodade Penosled.
Reči džina zazvoniše na uzbunu u Kovenantovom oblačnom nemiru i on se oštro
zagleda u Penosleda. U uvučenim očima džina i isturenom čelu video je važnost te
primedbe. Sasvim jasno, kao da otvoreno moli, Penosled rekao: Obznani belo zlato i
koristi ga da pomogneš Domaji. Nemoguće, odvratio je Kovenant. Unutrašnjost očiju bila
mu je vrela od bespomoćnosti i gneva, ali lice mu je bilo kruto poput mermerne ploče.
Odjednom, Ozondrea upita: "Nađena je tapiserija iz tvoje sobe. Zašto si je bacio?"
Ne gledajući je, Kovenant odgovori: "Uvredila me je."
"Uvredila?" Glas joj uzdrhta od neverice i gađenja.
"Ozondrea", opomenu je Prothal blago. "On je stranac."
I dalje je prkosno odmeravala Kovenanta, ali je zaćutala. Jedan trenutak, niko se nije
kretao niti govorio; Kovenant je imao neprijatan osećaj da poglavari mentalno
raspravljaju između sebe kako da postupe sa njim. Onda Mhoram ustade, obiđe oko kraja
kamenog stola i vrati se unutar kruga sve dok ponovo nije bio naspram Ozondrei. Zatim
je seo na ivicu stola sa štapom u krilu i prikovao pogled na Kovenanta.
Kovenant se oseti izloženijim Mhoramovom ispitivačkom pogledu nego ikad.
Istovremeno, osetio je da je Banor kročio bliže njemu, kao da predviđa napad na
Mhorama.
Suvo, poglavar Mhoram reče: "Tomase Kovenante, moraš nam oprostiti opreznost.
Oskrnavljeni Mesec svedoči o zlu u Domaji koje jedva da smo očekivali. Bez ikakve
opomene, najozbiljnija proba našeg doba pojavljuje se na nebu i mi smo opasno ugroženi.
Pa ipak, nećemo prerano da ti sudimo. Moraš dokazati da si zao - ukoliko si zao." Gledao
je Kovenanta, tražeći nekakav odgovor, neko potvrđivanje, ali Kovenant je samo prazno
uzvraćao pogled. Blago slegavši ramenima, poglavar produži: "Dakle. Možda bi bilo
dobro da počneš sa porukom."
Kovenant se lecnu, pognuvši glavu poput čoveka koga saleću kraguji. Nije želeo da
izdeklamuje tu poruku, nije želeo da se priseća Kevinovog Vidikovca, Kamendola Mithil.
Utroba ga je bolela od sećanja na vrtoglavicu. Sve je bilo nemoguće. Kako je mogao da
održi svoju napaćenu normalnost ako razmišlja o takvim stvarima?
Ali Kletnikova poruka imala je snagu prinude. Predugo ju je nosio u umu poput rane
da bi je se sada odrekao. Pre nego što je stigao da podigne ma kakvu odbranu, saletela ga
je poput grča. Tonom neizrecivog prezira, on reče: "Ovo su reči poglavara Kletnika
Opakog.
'Kazaćeš Veću Poglavara i Vrhovnom Poglavaru Protholu, sinu Dvilijanovom, da je
raspon njihovih dana u Domaji najviše još sedam puta po sedam godina, počev od
vremena sadašnjeg. Pre no što ti dani budu odbrojani, ja ću upravljati životom i smrću. A
kao dokaz da govorim istinu, reci im i ovo: Drul Stenotočac, jamnik iz Planine Groma,
pronašao je Žezlo Zakona, koga je Kevin izgubio pre deset puta po sto godina tokom
Obreda Obesvećenja. Reci im da je zadatak njihovog pokolenja da povrate Žezlo. Bez
njega, neće moći da mi se odupru ni sedam godina, tako da ću potpunu pobedu ostvariti
ranije za šest puta po sedam godina.
A što se tiče tebe, puzavče: potrudi se da tačno preneseš ovu poruku. Ako je ne
izneseš pred Većem, onda će sva ljudska bića Domaje biti mrtva pre no što prođe deset
leta. Ti to ne razumeš - ali kažem ti, Drul Stenotočac ima žezlo, a to je nešto čega se treba
plašiti. Ako ne uručiš poruku, on će kroz dve godine zauzeti presto u Poglavarevom
Konaku. Jamnici se već okupljaju na njegov poziv; Moćima žezla odazivaju se i vukovi i
pragrdani iz Demonije. Ali najgora pošast ne preti od rata. Drul je počeo da kopa sve
dublje i sada poseže za mračnim korenima Planine Groma - Gravin Trendora, Vrha
Vatrenih Lavova. A u dubini Zemlje zakopana je kob suviše moćna i užasna da bi ijedan
smrtnik mogao njom da upravlja. Ona bi od Vaseljene zauvek napravila pakao. Drul traga
upravo za takvim zlom. Dao se u potragu za Kamenom Zlozemlja. Ako njime
zagospodari, nesreća će se sručiti kako na male tako i na velike dok Vreme ne padne.
Nemoj propustiti da predaš moju poruku, puzavče. Sreo si Drula. Da li priželjkuješ da
umreš od njegove ruke?'" Kovenantovo srce uzdrhta silinom gađenja prema tim rečima,
tonu. Ali još nije bio gotov. "'Još nešto, poslednje upozorenje. Ne zaboravi koga najviše
treba da se plašiš. Morao sam da se zadvovoljavam ubijanjem i mučenjem. Ali sada sam
razradio plan, krećem. I neću stati dok ne iskorenim svu nadu sa Zemlje. Ne ispuštaj to iz
vida i očajavaj!'"
Kada je završio, čuo je kako strah i gađenje plamte Zabranom, kao da ih je zapalio
njegov nevoljni govor. Vatru mu paklenu, vatru mu paklenu! - ječao je on u sebi,
pokušavajući da očisti pogled od tame iz koje je iskočio Kletnikov prezir. Nečisti!
Prothal je pognuo glavu i stezao žezlo kao da želi da iscedi iz njega hrabrost. Iza
njega, Tuvor i vrhovnik Gart stajali su u položaju pripravnosti za borbu. Neobično, Variol
i Tamaranta njihali su se na svojim mestima kao da dremaju, kao da su nesvesni onoga
što je rečeno. Ali Ozondrea je zinula na Kovenanta kao da joj je zabio nož u srce.
Nasuprot njoj, Mhoram je uspravno stajao, visoko podignute glave i sklopljenih očiju,
štapa oslonjenog o čvrsti pod; a tamo gde je metal dodirivao kamen buktao je vreli, plavi
plamen. Penosled se pogurio u sedištu; njegove ogromne ruke stezale su kamenu stolicu.
Ramena mu uzdrhtaše, a stolica se iznenada polomi.
Na taj zvuk, Ozondrea pokri lice rukama i ispusti bolni povik: "Melenkurion abatha!"
Sledećeg trenutka spusti ruke i ponovo pogleda Kovenanta okamenjenim, zgranutim
pogledom. A on povika: Nečisti! - kao da se slaže sa njom.
"Smej se, Kovenante", prošapta Penosled hrapavo. "Upravo si nam rekao kraj svih
stvari. Sada nam pomozi. Smej se."
Kovenant turobno odvrati: "Ti se smej. 'Radost je u ušima koje slušaju.' Ja to ne mogu
činiti."
Na njegovo zaprepašćenje, Penosled se zaista nasmeja. Digao je glavu i ispustio
prigušeni, nejasni zvuk koji je podsećao na jecaj; ali trenutak potom zvuk se opustio,
pročistio, polako poprimio prizvuk nepokolebivog veselja. Taj užasni napor zgrozi
Kovenanta.
Dok se Penosled smejao, prvi šok zaprepašćenja prođe Veće. Postepeno, Prothal diže
glavu. "Bezemljaši su blagoslov Domaje", promrmlja on. Mhoram se pognu, a vatra
između njegovog štapa i poda se ugasi. Ozondrea zavrte glavom, uzdahnu, prođe šakama
kroz kosu. Kovenant ponovo oseti neku vrstu mentalnog stapanja između poglavara; bez
reči, kao da su se uzeli za ruke, podelili snagu između sebe.
Sedeći sam i bedan, Kovenant je čekao da počnu da ga pitaju. A dok je čekao, upinjao
se da ponovo obuhvati sva odbijanja od kojih mu je život zavisio.
Konačno, poglavari ponovo upraviše pažnju na njega. Put Prothalovog lica kao da je
visila od umora, ali su mu oči ostale stamene, odlučne. "A sada, Neverniče", reče on
blago, "moraš nam ispričati sve što ti se dogodilo. Moramo znati kako se ostvaruju
Kletnikove pretnje."
Sada, ponovi Kovenant u sebi, vrpoljeći se u stolici. Jedva se odupirao želji da se
uhvati za prsten. Mračna sećanja tukla su mu oko ušiju, pokušavala da mu obore odbranu.
Ubrzo su svi u Zabranu gledali u njega. Bacajući reči kao da odbacuje neispravne cigle,
on poče:
 "Dolazim sa... nekog drugog mesta. Doveden sam do Kevinovog Vidikovca - ne znam
kako. Najpre sam video Drula - onda me je Kletnik ostavio na Vidikovcu. Činilo se da
znaju jedan drugoga."
"A žezlo zakona?" upita Prothal.
"Drul je imao žezlo - sve izrezbareno, sa metalnim krajevima kao tvoje. Ne znam šta
je to bilo."
Prothal sleganjem ramenima odbaci sumnju; a Kovenant turobno prisili sebe da opiše
bez prekomernog uključivanja sebe, ne pominjući Lenu, Trioka ili Baradakasa, događaje
sa puta. Kada je progovorio o ubijenom Putnimu, Ozondrein dah siknu između njenih
usana, ali drugi poglavari nisu reagovali.
A onda, pošto je Kovenant pomenuo posetu zlog stranca, možda Besomuka, Vitom
Drvogradu, Mhoram ga napeto upita: "Da li je stranac koristio neko ime?"
"Rekao je da se zove Jehanum."
"Ah. A koja mu je bila namera?"
"Otkud znam?" zareža Kovenant, pokušavajući da sakrije laž ratobornošću. "Ne
poznajem nikakve Besomuke."
Mhoram neobavezujuće klimnu, a Kovenant nastavi da izlaže priču o svom i
Atiaraninom napredovanju kroz Andelejn. Tvrdoglavo je izbegavao pominjanje zla koje
ga je napadalo kroz čizme. Ali kada je došao na Svetkovinu proleća, pokoleba se.
Utvare...! - nemo je patio. Bes i užas te noći i dalje su bili u njemu, još živi u
njegovom bolnom srcu. Kovenante, pomozi im! Kako mogu? To je ludilo! Nisam - nisam
Berek."
Uz napor od koga ga je grlo bolelo kao da su reči previše oštre da prođu kroz njega, on
reče: "Svetkovinu su napali pragrdani. Mi smo pobegli. Neke utvare spasao je jedan -
jedan Neomeđeni, kako je Atiaran rekla. Onda je Mesec postao crven. Zatim smo otišli
na reku i sreli Penosleda. Atiaran je odlučila da se vrati nazad kući. Koliko ću još, do
đavola, morati da trpim ovo?"
Neočekivano, poglavarka Tamaranta diže klimavu glavu. "Ko će poći?" upita prema
tavanici Zabrana.
"Još nije odlučeno da će bilo ko ići", odvrati Prothal blagim glasom.
"Besmislica", šmrknu ona. Zabacivši tanki pramen kose iza uha, prisilila je stare kosti
da se usprave. "Ovo je previše važno da bismo bili odveć oprezni. Moramo delati.
Razume se da mu verujem. Ima žezlonošin štap, zar ne? Koji žezlonoša bi mu dao štap
bez sigurnog razloga? A pogledajte kakav je - jedan kraj mu je zacrnjen. Borio se sa njim
- na Svetkovini, ukoliko ne grešim. Ah, jadne utvare. Bilo je to zlo, zlo." Pogledavši
preko na Variola, ona reče: "Dođi. Moramo se pripremiti."
Variol se uspe na noge. Uzevši Tamarantu za ruku, napustio je Zabran kroz jedna od
vrata iza vrhovnog poglavara.
Posle ćutanja punog poštovanja prema starim poglavarima, Ozondrea usmeri pogled
na Kovenanta i upita: "Kako si dobio taj štap?"
"Baradakas - žezlonoša - mi ga je dao."
"Zašto?"
Njen ton kresnu njegov gnev. On razgovetno reče: "Želeo je da se izvini što me je
uznemirio."
"Kako si ga naveo da ti veruje?"
Prokletstvo! "Prošao sam njegovu prokletu probu istine."
 Pažljivo, poglavar Mhoram upita: "Neverniče - zbog čega je žezlonoša Vitog
Drvograda poželeo da te proveri?"
Kovenant ponovo oseti da je primoran da laže. "Jehanum ga je uznemirio. Proveravao
je svakoga."
"Da li je proverio Atiaran?"
"Šta mislite?"
"Mislim", umeša se Penosled čvrsto, "da za Atiaran, družbenicu Trelovu iz
Kamendola Mithil, nije bila potrebna nikakva proba istine da bi pokazala vernost."
Ta tvrdnja izazva pauzu, tokom koje su se poglavari zgledali kao da su došli do
nekakve granice. Onda vrhovni poglavar Prothal ozbiljno reče: "Tomase Kovenante, ti si
stranac i mi nismo imali vremena da upoznamo tvoje načine. Ali nećemo ti prepustiti da
sam prosuđuješ o tome šta je ispravno. Jasno je da si govorio neistinu. Zarad Domaje,
moraš odgovoriti na naša pitanja. Molim te, reci nam zbog čega je žezlonoša Baradakas
podvrgao probi istine samo tebe, a ne i Atiaran, tvoju pratilju."
"Neću."
"Onda nam reci zbog čega Atiaran, družbenica Trelova, nije odabrala da te prati
dovde. Retkost je da se osoba rođena u Domaji zaustavi nadomak Veselkamena."
"Neću."
"Zbog čega odbijaš?"
Kovenant se besno upilji u ispitivače. Sedeli su nad njim poput sudija koji u rukama
drže moć da prokažu. Želeo je da se brani povicima, kletvama; ali napete oči poglavara
zaustaviše ga. Nije mogao da vidi prezir na njihovim licima. Gledali su ga u besu, strahu,
nemiru, sa povređenom ljubavi prema Domaji, ali bez prezira. Veoma blago, on reče:
"Zar ne shvatate? Pokušavam da izbegnem da vam ispričam još veću laž. Ukoliko
nastavite da me gurate - svi ćemo patiti."
Vrhovni poglavar sretnu njegov nemirni, molećivi pogled, a onda umorno uzdahnu:
"Vrlo dobro. Ti nam otežavaš stvari. Sada moramo doneti odluku. Molim te, napusti
Zabran. Uskoro ćemo te pozvati."
Kovenant ustade, okrenu se na peti, pođe uz stepenice prema velikim vratima. Jedino
je zvuk njegovih čizama po kamenu označavao tišinu sve dok nije gotovo stigao do vrata.
Onda začu kako Penosled govori jasno kao da njegovo sopstveno srce izgovara reči:
"Atiaran, družbenica Trelova, krivila je tebe za pokolj utvara."
On se sledi, čekajući u praznom užasu da džin nastavi. Ali Penosled nije rekao ništa.
Drhteći, Kovenant prođe kroz vrata i nespretno pođe da sedne na jednu od stolica duž
zida. Činilo mu se da je njegova tajna toliko krhka da je pravo čudo da je i dalje
nedirnuta.
Nisam...
Kada je digao pogled, otkri da Banor stoji pred njim. Lice krvnog gardiste bilo je
lišeno ma kog izraza, ali nije delovalo kao da ne sadrži prezir. Njegova ravnodušna
dvosmislenost činila se sposobna za bilo kakav odziv, a sada je nagoveštavala sud
Kovenantovoj slabosti, njegovoj bolesti.
Gonjen gnevom i osujećenošću, Kovenant promrmlja u sebi: produži dalje. Preživi.
"Banore", zareža on, "Mhoram izgleda misli da bi trebalo da se bolje upoznamo. Rekao
mi je da te pitam o krvnoj gardi."
Banor sleže ramenima kao da u njega ne može prodreti nikakvo pitanje.
 "Tvoj narod - Haručai...", Banor klimnu, "...živi gore u planinama. Došli ste u Domaju
kada je Kevin bio vrhovni poglavar. Koliko je to bilo davno?"
"Vekovima pre Obesvećenja." Tuđinski ton krvnog gardiste kao da je nagoveštavao da
jedinice vremena poput godina i decenija nemaju nikakvo značenje. "Dve hiljade
godina."
Dve hiljade godina. Pomislivši na džinove, Kovenant reče: "Zbog toga vas je preostalo
samo pet stotina. Otkako ste stigli u Domaju počeli ste da odumirete."
"Krvnih gardista uvek je bilo pet stotina. Takav je zavet. Haručaija ima više." Dao je
imenu pevuckavi prizvuk koji se slagao sa njegovim glasom.
"Više?"
"Oni žive u planinama kao i nekad."
"Onda kako - govoriš to kao da nisi bio tamo vrlo dugo." Banor ponovo blago klimnu.
"Kako održavate svojih pet stotina na ovom mestu? Nisam video nikakve..."
Banor ga ravnodušno prekinu. "Kada neko iz krvne garde pogine, njegovo telo se šalje
u planine kroz Čuvarev prolaz, a drugi Haručai dolazi da zauzme njegovo mesto u
zavetu."
Pogine? - upita se Kovenant. "Zar od tada nisi bio kod kuće? Zar ne posećuješ svoje...
Imaš li ženu?"
"Svojevremeno."
Banorov ton nije se menjao, ali nešto u njegovoj bezosećajnosti natera Kovenanta da
oseti kako je to pitanje važno. "Svojevremeno?" zanimao se dalje. "Šta joj se dogodilo?"
"Umrla je."
Nekakav instinkt opomenu Kovenanta, instinkt pobuđen začaranošću Banorovom
tuđinskom, nepopustljivom stamenošću. "Kada... pre koliko vremena je umrla?"
Bez titraja neodlučnosti krvni gardista odvrati: "Dve hiljade godina."
Šta! Jedan dugi trenutak Kovenant je zapanjeno piljio, šapćući sebi kao da se plaši da
bi ga Banor mogao čuti: Pa to je nemoguće. To je nemoguće. U naporu da uspostavi
kontrolu nad sobom, on glupo zatrepta. Dve...? Šta je to?
Pa ipak, i pored njegove zapanjenosti, Banorova tvrdnja sadržavala je ubedljivost.
Ravni glas zvučao je kao da je nesposoban za laž, čak i za pogrešno razumevanje. On
ispuni Kovenanta užasom, mučnim saosećanjem. U naglom dokučivanju on nazre
važnost Mhoramovog opisa, sada su zavetovanom odanošću učinjeni asketama, bez žena
i starim. Ogoljeni - kako može biti ikakve granice ogoljenosti koja traje već dve hiljade
godina? "Koliko", zakreketa on, "koliko si star?"
"Došao sam u Domaju sa prvim Haručaima, kada je Kevin bio mladi vrhovni
poglavar. Skupa smo prvi put izgovorili zavet službe. Zajedno smo zazvali zemnu moć da
bude svedok našeg posvećenja. Sada se ne vraćamo zavičaju dok ne poginemo."
Dve hiljade godina, promumla u sebi Kovenant. Sve dok ne poginemo. To je
nemoguće. Ništa od svega toga se ne događa. Zbunjeno, on pokuša da kaže sebi da je ono
što je čuo slično osetljivosti njegovih živaca, novi dokaz Domajine nemogućnosti. Ali
nije mu se činilo kao dokaz. Ganulo ga je, kao da je saznao da Banor pati od neke retke
vrste gubavosti. Sa naporom, on jeknu: "Zašto?"
Banor glatko odvrati: "Kada smo došli u Domaju, videli smo čuda - džinove,
Ranihine, Veselkamen - poglavare takve moći da su odbili da vode rat protiv nas sve dok
ne budemo uništeni. Kao odgovor na naš izazov, dali su Haručaima poklone tako
dragocene..." On zastade, činilo se da na trenutak razmišlja o ličnim sećanjima. "Zbog
toga smo dali zavet. Nismo mogli izravnati takvu velikodušnost ni na koji drugi način."
"Da li je to vaš odgovor na smrt?" Kovenant se borio sa saosećanjem, pokušavao da
svede ono što je Banor izgovorio na shvatljive razmere. "Da li tako stvari idu u Domaji?
Kadgod si u nevolji, naprosto učini ono nemoguće? Kao Berek?"
"Dali smo zavet. Zavet je život. Izopačenje je smrt."
"Ali dve hiljade godina?" pobuni se Kovenant. "Prokletstvo. To nije čak ni pošteno.
Zar ne misliš da ste dovoljno dali?"
Bez izraza, krvni gardista reče: "Ne možeš nas izopačiti."
"Da vas izopačim? Nemam nameru da vas izopačujem. Što se mene tiče, možete da
nastavite da služite te poglavare sve dok ne puknete. Govorim o tvom životu, Banore!
Koliko dugo obavljaš tu službu ne pitajući se čak ni čemu sve to? Ponos, ili u najmanju
ruku normalnost to zahtevaju. Vatru mu paklenu!" Nije mogao da pojmi kako je makar i
najnormalniji čovek mogao da ostane lišen poriva za samoubistvo pred licem tolikog
postojanja. "Nije to kao pravljenje salate - ne možeš tek tako da ga promešaš. Vi ste ljudi.
Niste rođeni za besmrtnike."
Banor ravnodušno sleže ramenima. "Šta znači besmrtnost? Mi smo krvna garda. Mi
znamo samo za život ili smrt - zavet ili Izopačenje."
Trenutak prođe pre nego što se Kovenant setio da je Izopačenje ime koje je krvna
garda dala poglavaru Kletniku. Onda zaječa: "Razume se da shvatam. Živite verno zbog
toga što je vaša čista, bezgrešna služba potpuno i neporecivo neukaljana bilo kakvom
prljavštinom ili težinom običnih ljudskih slabosti. Ah, te prednosti čistog života."
"Mi to ne znamo." Banorov nespretni ton čudno je odjekivao. "Kevin nas je spasao.
Kako smo mogli pretpostaviti šta mu je na srcu? Sve nas je poslao u planine - u planine.
Postavljali smo pitanja, ali je on dao naređenje. Zadužio nas je našim zavetom. Nismo
znali razlog zbog koga ne bismo poslušali. Kako smo mogli znati? Stajali bismo uz njega
tokom Obesvećenja - stajali ili bili osujećeni u tome. Ali on je spasao nas - krvnu gardu.
Nas koji smo se zakleli da ćemo mu sačuvati život po svaku cenu."
Spasao, uzdahnu bolno Kovenant. Mogao je da oseti nehotičnu surovost Kevinovog
čina. "I tako, sada ne znate da li su sve te godine življenja bile ispravne ili pogrešne", reče
on kao iz daljine. Kako to podnosite? "Možda vas vaš zavet ismeva."
"Nema optužbe koja može makar podići i prst protiv nas", ustvrdi Banor. Ali na
trenutak njegova ravnodušnost zazvučala je za nijansu neodlučnije.
"Ne, sve to činite sami sebi."
U znak odgovora, Banor zatrepta, kao da ni optužbe ni oproštaj ne nose nikakvo
značenje pred drevnim viđenjem njegove posvećenosti.
Trenutak kasnije, jedan od stražara pozva Kovenanta u Zabran. Strepnja mu steže srce.
Njegovo užasnuto saosećanje sa Banorom iscrplo mu je hrabrost; nije se osećao
sposobnim da se suoči sa poglavarima, da odgovori na njihove zahteve. Uspeo se na noge
kao da će pasti, a onda je stao da oklevao. Kada mu Banor mahnu da pođe, žurno je
rekao: "Reci mi još jednu stvar. Kada bi ti žena još bila živa, da li bi otišao da je vidiš i
onda se vratio ovamo. Da li bi mogao..." Zastao je. "Da li bi mogao to da podneseš?"
Krvni gardista je, ne obarajući oči, izdržao njegov ispitivački pogled, ali činilo se da
misli prolaze poput senki iza njegovog lica pre nego što tiho reče: "Ne."
Teško dišući, kao da oseća mučninu, Kovenant odšepa kroz vrata i niz stepenice
prema žutom žrtveniku jame sa oblučkom.
 Prothal, Mhoram, Ozondrea, četiri krvna gardiste, četiri posmatrača - svi su ostali
onako kako ih je ostavio. Pod zloslutnim iščekivanjem njihovih očiju seo je na samotnu
stolicu ispod poglavarskog stola. Tresao se kao da oganj-kamenovi zrače hladnoću, a ne
toplotu.
Kada je vrhovni poglavar progovorio, starost je zazveketala u njegovom glasu
naizgled još gore nego pre. "Tomase Kovenante, ako smo pogrešno postupali sa tobom
zamolićemo te za oproštaj kada za to dođe trenutak. Ali moramo razrešiti sumnju u tebe.
Prikrio si mnogo toga što moramo znati. Međutim, u jednoj stvari mogli smo da se
složimo. Tvoje prisustvo u Domaji vidimo na sledeći način:
Dok je prebivao pod Planinom Groma, Drul Stenotočac je našao izgubljeno Žezlo
zakona. Bez ičije pomoći, bile bi mu potrebne mnoge godine da ovlada njime. Ali
poglavar Kletnik Opaki saznao je za Drulovo otkriće i iz nekog sopstvenog razloga složio
se da poduči jamnika korišćenju Žezla. Očigledno, nije oteo Žezlo od Drula. Možda je
bio previše slab. Ili se plašio da koristi alatku koja nije stvorena za njegovu ruku. Ili
možda ima neki strašni cilj koji ne možemo da naslutimo. Ali opet je jasno da je poglavar
Kletnik naveo Drula da upotrebi Žezlo da bi te prizvao u Domaju - Žezlo zakona jedino
ima toliko moć. A Drul nije mogao da započne i izvede takav poduhvat bez pomoći
najdubljeg znanja. Doveden si u Domaju po želji poglavara Kletnika. Možemo se samo
moliti da su na delu bile i druge sile."
"Ali to nam ne kazuje zašto", reče Mhoram napeto. "Ako je jedina namera poglavara
Kletnika bila prenošenje poruke, nije mu bio potreban neko van Domaje - i nije imao
nikakve potrebe da te štiti od Drula, kao što je učinio kada te je preneo na Kevinov
Vidikovac i kao što verujem da je pokušao da učini kada je poslao Besomuka da te skrene
sa puta prema Andelejnu. Ne, ti si naš jedini vodič prema pravim namerama Opakog.
Zbog čega je prizvao nekoga izvan Domaje? I zašto tebe? Na koji način služiš njegovim
namerama?"
Zadihano, Kovenant steže vilice i ne reče ništa.
"Dozvoli da ti predstavim stvari na drugi način", bio je uporan Prothal. "Priča koju si
nam ispričao sadrži dokaze istine. Malo živih ljudi zna da su Besomuci nekada bili
nazvani Herem, Šeol i Jehanum. A mi znamo da je jedan Neomeđeni proučavao utvare
Andelejna tokom mnogo godina."
I protiv volje Kovenant se priseti beznadne hrabrosti životinja koje su pomagale
Neomeđenom da ga spase u Andelejnu. Bacale su se u sopstvenu pogibiju sa očajničkom
i uzaludnom žestinom. Stegao je zube, pokušavajući da zatvori uši sećanjima na njihovo
umiranje.
Prothal produži bez stanke. "I znamo da je proba istine lomillialorom pouzdana -
ukoliko onaj koga proveravaju ne nadilazi probača."
"Ali to zna i Opaki", odreza Ozondrea. "Mogao je znati da jedan Neomeđeni živi i
bavi se proučavanjem u Andelejnu. Mogao je da pripremi ovu priču i nauči te njoj.
Ukoliko je to učinio", naglasi ona mračno, "onda su stvari o kojima si odbio da govoriš
tačno one na kojima bi tvoja priča pala. Zašto te je žezlonoša Vitog Drvograda
proveravao? Kako je proba izvedena? Protiv koga si se borio tim štapom? Kakav je
instinkt okrenuo Atiaran, družbenicu Trelovu, protiv tebe? Plašiš se da odgovoriš zbog
toga što ćemo onda videti delo ruku Opakog."
Dostojanstveno, vrhovni poglavar zazveketa: "Tomase Kovenante, moraš nam dati
neki znak da je tvoja priča istinita."
 "Znak?" zaječa Kovenant.
"Pruži nam dokaz da treba da ti verujemo. Izrekao si reči usuda nad našim životima. U
to verujemo. Ali možda je tvoja namera da nas zavedeš sa prave odbrane Domaje. Daj
nam neki znak, Neverniče."
Kroz drhtanje, Kovenant oseti kako su se neprobojne okolnosti njegovog sna stegle
oko njega, poričući svaku želju za nadom ili nezavisnošću. Uspentrao se na noge, napeo
da dočeka krizu uspravan. Kao poslednje uporište, zareža na Penosleda: "Reci im.
Atiaran je krivila sebe zbog onoga što se desilo na Svetkovini. Zato što nije obraćala
pažnju na upozorenja. Reci im."
Usplamteo je na Penosleda, želeći da džin podrži njegovu poslednju priliku za
samostalnošću, i posle trenutka ozbiljnosti džin reče: "Moj prijatelj Tomas Kovenant
govori istinu, na svoj način. Atiaran, družbenica Trelova, verovala je da je ono najgore
sama izazvala."
"Svejedno!" odreza Ozondrea. "Možda je krivila sebe zbog toga što ga je dovela na
svetkovinu - zbog toga što mu je omogućila - njen bol ga ne opravdava." A Prothal
ustraja slabim glasom: "Tvoj znak, Kovenante. Neophodnost donošenja suda počiva na
nama. Moraš izabrati između Domaje i Domajine Opačije."
Kovenante, pomozi im!
"Ne!" zadahta on hrapavo i okrete se naglo da pogleda vrhovnog poglavara. "Nije to
bila moja greška. Zar ne vidite da Kletnik baš želi da učinite ovo?"
Prothal ustade, osloni težinu na žezlo. Njegov položaj kao da mu je širio moć dok je
govorio. "Ne, ne vidim. Zatvoren si za mene. Tražiš da ti verujemo, ali odbijaš da
pokažeš da si dostojan poverenja. Ne. Zahtevam znak koji nam odbijaš. Ja sam Prothal,
sin Dvilijanov, vrhovni poglavar po odluci Veća. Zahtevam."
Jedan dugi trenutak Kovenant je ostao neodlučan. Oči mu padoše na jamu sa
oblučkom. Kovenante, pomozi im! Zaječavši, on se seti koliko je Atiaran platila da ga
dovede do mesta na kome sada stoji. Njen bol ništa ne dokazuje. Kao protivtežu čuo je
Banora kako govori. Dve hiljade godina. Život ili smrt. Ne znamo. Ali lice koje je video
u oganj-kamenovima pripadalo je njegovoj ženi. Džoana! - vikao je. Zar je bolesno telo
bilo važnije od svega?
Rascepio je košulju kao da želi da ogoli srce. Sa parčeta prijanjka na grudima strgao je
burmu, nabio je na domali prst, digao levicu poput prkosa. Ali nije bio prkosan. "Ne
umem da ga upotrebim!" povika izgubljeno, kao da je prsten i dalje simbol venčanja, a ne
talisman divlje magije. "Ja sam gubavac!"
Zapanjenost stade da odzvanja Zabranom, da zveči promenama u vazduhu. Srdočnici i
Gart bili su zaprepašćeni. Prothal zavrte glavom kao da pokušava da se probudi prvi put u
životu. Intuitivno shvatanje probi se poput talasa na Mhoramovo lice i on se diže na noge
u krutoj pažnji. Zahvalno se smešeći, i Penosled ustade. I poglavarka Ozondrea pridruži
se Mhoramu, ali nije bilo olakšanja u njenom pogledu. Kovenant je mogao da vidi kako
se probila kroz tiskanje zbunjenosti do suštine situacije - mogao da vidi kako misli,
spašće ili prokleti, spašće ili prokleti. Činilo se da je jedino ona od svih poglavara
shvatila da čak i taj znak nije dovoljan.
Najzad, vrhovni poglavar ovlada sobom. "Sada najzad znamo kako da ti odamo
počast", uzdahnu on. "Prapoglavare Tomase Kovenante, Neverniče i nosioče belog zlata,
budi dobro došao i budi što jesi. Oprosti nam, jer nismo znali. Tvoja je divlja magija što
uništava mir. A moć je u svim vremenima užasna stvar."
 Poglavari pozdraviše Kovenanta kao da istovremeno žele da ga prizovu i odbrane se
od njega, a onda zajedno počeše da pevaju:

Divlja magija urezana je u kamenu svakom,

sadržana da je belo zlato razuzda ili usmeri...
zlato, retki metal, što ne rađa se u Domaji,
kojim ne može vladati, ograničiti ga, potisnuti
zakonom kojim je stvorena Domaja
(jer Domaja je divna,
poput sna jake duše o miru i saglasju,
a Lepota nije moguća bez uređenosti
dok je zakon koji je rodio Vreme
tek samokontrola Tvorca Domaje).
Pre je to ključ, međaš, osa
rasula iz koga je stvoreno Vreme,
a sa Vremenom i Zemlja,
a sa Zemljom oni koji na njoj žive:
divlja magija spregnuta u svakoj čestici života,
razuzdana ili usmerena zlatom
(što ne rađa se u Domaji),
jer moć je kotva kapije života
što se proteže i ovladava Vremenom:
a belo - belo zlato,
ne abonosno, žučno, krvavo il' zeleno,
jer belo je boja kosti
tvar mesa
uređenost života.

Ta moć je paradoks,
jer Moć ne postoji bez Zakona,
a divlja magija nema Zakona;
još je belo zlato paradoks,
jer govori u ime kosti života,
ali nije deo Domaje.
A onaj ko nosi belo zlato divlje magije
i taj je paradoks,
jer on je sve i ništa,
heroj i budala,
moćan, bespomoćan,
i jednom reči istine ili izdajstva,
spašće ili prokleti Zemlju.
Jer on je lud i normalan,
hladan i strastan,
Izgubljen i nađen.
 Bila je to složena pesma, sa neobičnim harmonijama, bez razrešenja u sazvučjima koja
će uspokojiti slušaoce. A u njoj je Kovenant mogao da čuje lešinarska krila Kletnikovih
reči: Poseduješ moć, ali nikada nećeš saznati u čemu se ona sastoji. Na kraju ipak nećeš
biti u stanju da mi se suprotstaviš. Kada se pesma okončala, on se upita da li je njegova
borba poslužila Kletnikovim manipulacijama ili ih je omela. Nije znao da kaže. Ali
mrzeo je istinu u Kletnikovim rečima i plašio je se. Umešao se u tišinu koja je usledila
posle himne poglavara. "Ne umem da ga upotrebim. Ne želim da naučim. Ne nosim ga
zbog toga. Ako mislite da sam neka vrsta otelotvorenog iskupljenja - to je laž. Ja sam
gubavac."
"Ah, prapoglavare Kovenante", uzdahnu Prothal kada su poglavari i Penosled ponovo
seli, "dopusti mi da ponovo kažem, molim te, oprosti nam. Sada shvatamo mnogo toga -
zbog čega si prizvan - zbog čega je zubljonoša postupio prema tebi tako kako jeste - zbog
čega je Drul Stenotočac pokušao da te zarobi tokom Svetkovine proleća. Molim te da za
uzvrat shvatiš da je znanje o tom prstenu neophodno za nas. To što podsećaš na Bereka
Troprsta nije bez svoje cene. Ali, na žalost, mi ne umemo da ti kažemo kako da upotrebiš
belo zlato. Avaj, premalo smo upućeni u znanstvo koje već posedujemo. A ja se plašim
da bi nam divlja magija izmicala čak i kada bismo držali i pojmili svih sedam Krugova i
Reči. Poznavanje belog zlata došlo nam je preko drevnih proročanstava - predskazanja,
kao što je rekao Srdosolja Penosled, koja mnogo kažu, ali malo toga razjašnjavaju - ali ne
pojmimo ništa u vezi sa divljom magijom. Svejedno, proročanstva su vrlo jasna o tvojoj
važnosti. I zato te imenujem 'prapoglavarom', deliocem svim stvari Veća sve dok se ne
rastanemo. Moramo ti verovati."
Koračajući napred-nazad po bridu protivurečnih htenja, Kovenant zareža: "Baradakas
je otprilike rekao istu stvar. Tako mu pakla! Vi me užasavate. Kada pokušam da budem
odgovoran, pritiskate me - a kada padnem, vi... Ne postavljate prava pitanja. Nemate ni
najblažu predstavu o tome šta je gubavac i čak vam ne pada na pamet da se raspitate.
Zato me je Kletnik odabrao za ovo. Zato što ne mogu... prokletstvo! Zašto me ne pitate o
mestu odakle stižem? Moram vam reći. Svet sa koga stižem ne dozvoljava nikome da živi
osim po njegovim sopstvenim uslovima. Ti uslovi... ti uslovi protivureče vašima."
"Koji su to uslovi?" upita vrhovni poglavar pažljivo.
"Da je vaš svet san."
U zapanjenoj tišini zabrana, Kovenant iskrivi lice, lecnu se kada slike počeše da ga
saleću - stubovi sudnice, stari prosjak, njuška policijskih kola. San! - grozničavo zadahta.
Ništa od svega ovoga se ne dešava...!
Onda Ozondrea prasnu. "Šta? San? Hoćeš da kažeš da ti sanjaš? Veruješ li da spavaš?"
"Da!" On oseti slabost od straha; ovo razotkrivanje lišilo ga je štita, izložilo napadu.
Ali nije ga mogao povući. Bilo mu je potrebno da povrati neku vrstu iskrenosti. "Da."
"Zaista!" zareža ona. "Bez sumnje to objašnjava pokolj na svetkovini. Reci mi,
Neverniče - smatraš li to morom, ili tvoj svet uživa u takvim snovima?"
Pre nego što je Kovenant mogao da odvrati, poglavar Mhoram reče: "Dosta, sestro
Ozondrea. On muči samoga sebe - dovoljno."
Sevajući očima, zaćutala je, a trenutak potom Prothal reče: "Može biti da bogovi
imaju takve snove. Ali mi smo smrtnici. Možemo se samo suprotstavljati ili predati.
Ovako ili onako, nestajemo. Da li si poslat da nam se rugaš zbog toga?"
"Da vam se rugam?" Kovenant nije mogao da nađe reči kojima bi odvratio. Glupo
dograbi tu misao troprstom šakom. "Baš je obratno. On se ruga meni." Kada ga svi
poglavari pogledaše sa nerazumevanjem, on naglo povika: "Mogu da osetim bilo u
prstima! Ali to je nemoguće. Imam bolest. Neizlečivu bolest. Moram - moram da nađem
način da ne poludim. Krvavog mu pakla! Ne želim da izgubim razum zbog toga što neki
savršeno pošteni karakter u snu traži nešto od mene što ne mogu dati."
"Pa, može biti da je i tako." Prothalov glas je sadržavao prizvuk tuge i saosećanja, kao
da je slušao poricanje ili odbacivanje normalnosti nekog duboko poštovanog vidovnjaka.
"Ali mi ćemo ti svejedno verovati. Gorak si, a gorčina je znak brige. U to imam
poverenja. A ono što govoriš slaže se i sa starim proročanstvom. Plašim se da dolazi
vreme kada ćeš biti poslednja nada Domaje."
"Zar ne shvatate?" zaječa Kovenant, nesposoban da potisne bol u glasu. "To Kletnik
želi da mislite."
"Možda", reče Mhoram zamišljeno. "Možda." A onda, kao da je doneo neku odluku,
on okrenu žestinu pogleda pravo na Kovenanta. "Neverniče, moram te pitati da li si se
suprotstavljao poglavaru Kletniku. Ne govorim o Svetkovini. Kada te je preneo od Drula
Stenotočca do Kevonovog Vidikovca - da li si mu se suprotstavio?"
Pitanje učini da se Kovenant naglo oseti krhko, kao da se prekinula nit njegovog
otpora. "Nisam znao kako." Umorno je ponovo seo u osamu stolice. "Nisam znao šta se
dešava."
"Sada si prapoglavar", promrmlja Mhoram. "Više nema potrebe da sediš tamo."
"Uopšte nema potrebe za sedenjem", popravi ga Prothal sa naglom oštrinom. "Ima
puno posla koji treba obaviti. Moramo razmišljati, pokušavati i planirati - šta god da
učinimo u ovom iskušenju, odluku moramo doneti brzo. Ponovo ćemo se sresti večeras.
Tuvore, Garte, Birinaire, Torme - pripremite sebe i podređene. Donesite večeras do Veća
sve misli o stategiji kojima raspolažete. I recite čitavom Konaku da je Tomas Kovenant
imenovan za prapoglavara. On je stranac i gost. Birinaire - smesta počni sa radom za
džinove. Banore, mislim da više nema potrebe da prapoglavar ostane u kuli." Zastao je da
se obazre, pruživši svima priliku da govore. Onda se okrenuo i napustio Zabran.
Ozondrea ga je sledila, a pošto je uputio Kovenantu još jedan formalni pozdrav, i
Mhoram izađe.
Nemo, Kovenant se peo za Banorom kroz visoke prolaze i stepeništa sve dok nisu
stigli do njegovih novih odaja. Krvni gardista ga uvede u niz soba. Imale su visoke
tavanice, osvetljene odraženom sunčevom svetlošću kroz nekoliko širokih prozora,
obilato opremljene hranom i kladenicom i neukrašene. Kada Banor iziđe, Kovenant
pogleda kroz jedan prozor i otkri da se njegove odaje nalaze u severnom zidu
Veselkamena, sa pogledom na grube zaravni i severnu liticu visoravni. Sunce je bilo u
zenitu, ali malo južnije od Konaka, tako da su prozori bili u senci.
Otišao je od prozora, prišao polužavniku sa hranom i pojeo lagani obrok. Onda je
nalio bocu kladenice, koju je poneo do spavaće sobe. Tamo je našao jedan istureni
prozor. Soba je odavala utisak privatnosti, mira.
Kuda da ide odatle? Nije bilo potrebno da bude mudrac ili prorok da bi znao da ne
može ostati u Veselkamenu. Tu je bio previše ranjiv.
Seo je u kamenu senicu da razmišlja o Domaji pod sobom i da se pita šta je učinio sa
sobom.

15. VELIKI IZAZOV

 Te noći, kada je Banor ušao u odaje da pozove Tomasa Kovenanta na večernji susret
sa poglavarima, zatekao ga je kako sedi unutar senice koju je obrazovao istureni prozor
njegove spavaće sobe. U svetlosti Banorove baklje Kovenant je delovao ispijeno i
prozračno, kao da se napola vidi kroz senku. Očne duplje bile su mu tamne od iscrpljenih
osećanja; usne su mu bile sive, beskrvne; koža na njegovom čelu imala je pepeljav ton.
Držao je ruke preko grudi kao da pokušava da smiri bol u srcu - gledao je zaravni kao da
čeka izlazak Meseca. Onda je primetio krvnog gardistu i usne mu se povukoše, ogoliše
zube.
"Još mi ne veruješ", reče on iznurenim glasom.
Banor sleže ramenima. "Mi smo krvna garda. Nama je belo zlato beskorisno."
"Beskorisno?"
"Ono je znanje - oružje. Mi ne koristimo oružje."
"Ne koristite?" ponovi Kovenant turobno. "Kako branite Domaju bez oružja."
"Mi..." Banor zastade kao da traži u jeziku Domaje reč koja će odgovarati njegovoj
misli, "...smo dovoljni."
Kovenant je razmišljao jedan trenutak, a onda se vinu iz senice. Stojeći pred Banorom,
on reče blago: "Bravo." Zatim podiže štap i napusti odaje.
Ovog puta je obraćao više pažnje putu koji je birao Banor i nije izgubio osećaj za
pravac. Najzad će možda biti u stanju da se snađe bez Banorovog vođstva. Kada su stigli
do ogromnih drvenih dveri Zabrana, sreli su Penosleda i Korika. Džin pozdravi
Kovenanta pokretom ruke i širokim osmehom, ali kada je progovorio glas mu je bio
ozbiljan. "Kamena mu i mora, prapoglavaru Kovenante! Drago mi je što nisi odabrao da
pokažeš kako sam grešio. Mada ne shvatam čitavu tvoju nedoumicu. Ali verujem da si se
prihvatio valjanog rizika - zarad čitave Domaje."
"Baš si mi ti dobar sagovornik", odvrati Kovenant prazno. Njegov sarkazam bio je
odbrambeni refleks; izgubio je toliko drugih oklopa. "Koliko su već dugo džinovi
izgubljeni? Ne verujem da bi ti prepoznao rizik ni da te šutne."
Penosled se zakikota. "Hrabro rečeno, prijatelju moj. Može biti da džinovi nisu dobri
savetnici - sve naše godine baš nam i ne idu u prilog. Pa ipak si olakšao moj strah za
Domaju."
Beskorisno iskrivivši lice, Kovenant zađe u Zabran.
Odaja za većanje bila je isto onako blistavo osvetljena i akustički savršena kao i ranije,
ali se broj ljudi u njoj izmenio. Tamaranta i Variol su bili odsutni, a rasut po galeriji bio
je veći broj posmatrača - rhadhamaerla, lillianrilla, ratnika, znanstvozornika. Po jedan
krvni gardista sedeo je iza Mhorama i Ozondree; a Tuvor, Gart, Birinair i Torm bili su na
mestima iza vrhovnog poglavara.
Penosled zauze ranije mesto i pokaza Kovenantu da sedne na stolicu pokraj njega uz
poglavarski sto. Iza njega, Banor i Korik sedeli su u nižem redu galerije. Posmatrači se
gotovo smesta utišaše; čak se prekinulo i šuštanje odeće. Ubrzo su svi čekali da vrhovni
poglavar počne.
Prothal je sedeo neko vreme kao da bludi mislima pre nego što se umorno osovio na
noge. Držao se uspravno, oslonjen o žezlo, a kada je progovorio glas mu je starački
čegrtao u grudima. Ali bez greške je prošao ceremoniju odavanja počasti Penosledu i
Kovenantu. Džin odgovori sa veseljem koje je skrivalo njegov napor da bude kratak. Ali
Kovenant odbaci formalnosti mrgođenjem i odmahivanjem glave.
 Kada je završio, Prothal reče, ne gledajući u oči sadruge poglavare: "Postoji običaj
među novim poglavarima - običaj koji je počeo u doba vrhovnog poglavara Vejana, pre
stotinu godina. Sastoji se u sledećem: kada vrhovni poglavar posumnja u svoju
sposobnost da ispuni očekivanja Domaje, on može doći pred Veće i predati vrhovno
poglavarstvo. Onda svaki poglavar koji to izabere može zatražiti to mesto za sebe." Sa
naporom, Prothal nastavi čvrstim glasom: "Sada predajem vođstvo. Kamenom i korenom,
iskušenje ovih vremena je preveliko za mene. Prapoglavare Tomase Kovenante,
dozvoljeno ti je da zatražiš za sebe mesto vrhovnog poglavara ukoliko to želiš."
Kovenant se netremice zagleda Prothalu u oči, pokušavajući da odvagne namere
vrhovnog poglavara. Ali nije mogao da otkrije dvosmislenost u Prothalovoj ponudi.
Blago odvrati: "Znaš da ga ne želim."
"Pa ipak, tražim da ga prihvatiš. Ti nosiš belo zlato."
"Zaboravi", reče Kovenant. "Nije to tako lako."
Trenutak potom Prothal lagano klimnu. "Shvatam." Okrenuo se ostalim poglavarima.
"Da li vi želite mesto vrhovnog poglavara?"
"Ti si vrhovni poglavar", usprotivi se Mhoram. A Ozondrea dodade: "Ko drugi?
Nemoj da traćimo vreme na budalaštine."
"Vrlo dobro", Prothal se isprsi. "Kušnja i usud ovog vremena počivaju na mojim
plećima. Ja sam vrhovni poglavar Prothal i odlukom Veća moja volja odlučuje. Neka se
niko ne plaši da me sledi, ili da me krivi ukoliko moje odluke ne budu valjane."
Nevoljni trzaj prođe Kovenantovim licem, ali on ništa ne reče; ubrzo Prothal sede i
reče: "Razmotrimo sada šta nam valja činiti."
U tišini, poglavari su mentalno opštili jedni sa drugima. Onda se Ozondrea okrete
Penosledu. "Kamenbrate, rečeno je: 'Kada te mnoge stvari pritisnu, najpre se seti
prijateljstva.' Zarad svog naroda, treba da se vratiš u Primorje što je pre moguće.
Džinovima mora biti rečeno sve što proistekne odavde. Ali cenim da vodeni put kroz
Andelejn više neće biti bezbedan za tebe. Daćemo ti pratnju da ide sa tobom do šume
Grimerdor i Severnih zaravni sve dok ne prođeš Domajin Sunovrat i Sarangravsku
ravnicu."
"Hvala vam, poglavari moji", uzvrati formalno Penosled, "ali to neće biti neophodno. I
sam sam malo razmišljao o tome. Tokom lutanja, moj narod je naučio izreku Bhrathaira:
'Onaj ko čeka da mu mač padne na vrat, sigurno će izgubiti glavu.' Verujem da je najbolja
usluga koju mogu učiniti svom narodu učestvovanje u vašim delima, kakva god da
preduzmete. Molim vas, dopustite da vam se pridružim."
Vrhovni poglavar Prothal se nasmeši i nakloni u znak da je saslušao. "Srce mi se
nadalo da će tako biti. Budi dobro došao u našoj kušnji. U opasnosti i na muci, džinovi
Primorci osnažuju nas i mi im ne možemo spevati dovoljno zahvalnosti. Ali tvoj narod ne
sme ostati neupozoren. Poslaćemo druge glasnike."
Penosled se zauzvrat nakloni, a onda poglavarka Ozondrea nastavi i pozva vrhovnika
Garta.
Gart ustade i predade raport: "Poglavarko, učinio sam kako si tražila. Steg-oganj sada
gori povrh Veselkamena. Svi koji ga vide upozoriće narod i proširiti vest o ratu južno,
istočno i zapadno. Do jutra, svi koji žive severno od Opčarnice i zapadno od Grimerdora
biće spremni, a oni koji žive blizu reke poslaće brze čamce u Središnje zaravni. Dalje će
se upozorenje širiti sporije.
 Poslao sam izviđače sa smenama prema Grimerdoru i Andelejnu. Ali proći će šest
dana pre nego što primimo jasne vesti iz Šume. A iako niste to zatražili, počeo sam
pripreme za opsadu. Sveukupno je sada na delu hiljadu tri stotine mojih ratnika. Dvadeset
eovoda su u stanju pripravnosti."
"To je dobro", reče Ozondrea. "Upozorenje koje mora biti preneto do Primorja
poveravamo tebi. Pošalji onoliko ratnika koliko proceniš da je neophodno da osiguraš taj
zadatak."
Gart se nakloni i sede.
"A sada." Ona klimnu kao da tom kretnjom želi da je očisti od drugih razmišljanja.
"Provela sam vreme proučavajući priču prapoglavara Kovenanta o njegovom putovanju.
Prisustvo belog zlata objašnjava mnogo toga. Ali i dalje mnoge stvari zahtevaju
razmišljanje - oluje koje se kreću prema jugu, ptica sa tri krila, gnusni napad na utvare
Andelejna, okrvavljenost Meseca. Po mom mišljenju, značenje tih stvari je jasno."
Naglo, ona pljesnu dlanom po stolu kao da su joj bili neophodni zvuk i bol da bi
mogla da govori. "Drul Stenotočac je već našao svoju kob - kamen Zlozemlja ili neko
drugo smrtonosno zlo. Sa Žezlom zakona, dovoljno je moćan da poremeti godišnja
doba!"
Tiho ječanje diže se sa galerije, ali Prothal i Mhoram nisu delovali iznenađeno. Pa
ipak, opasno svetlucanje pojačalo se u Mhoramovim očima kada je blago rekao:
"Razjasni, molim."
"Svedočanstvo sile je neporecivo. Znamo da Drul ima Žezlo zakona. Ali Žezlo je
neutralna alatka. Ono je izrezano iz Jedinog Drveta za službu Zemlje i zakona Zemlje. Pa
ipak je ono što se dogodilo neprirodno, pogrešno. Možete li zamisliti snagu volje koja je
u stanju da toliko izopači Žezlo da izopači jednu pticu? No, možda ludilo daje Drulu tu
volju. Ili možda sada Kletnik upravlja Žezlom. Ali razmislite - rođenje ptice sa tri krila je
najsitniji od tih zlih znakova. Na vrhuncu, u nekadašnje doba, poglavar Kletnik nije se
usuđivao da napadne utvare. A što se tiče oskrnavljenog Meseca - samo najmračnija i
najužasnija drevna proročanstva govore o takvim stvarima.
Smatrate li da je to odlučujući dokaz da poglavar Kletnik poseduje žezlo? Ali
razmislite - sa manje napora nego što zahteva izopačenje Meseca, mogao bi lako da nas
potisne u smrt. Ne bismo se mogli suprotstaviti tolikoj moći. Pa ipak se tako... tako traći.
Da li bi upotrebio silu u tako sitnu svrhu - protiv utvara, kada je mogao lako da uništi
nas? A da je mogao, da li bi izopačio Mesec koristeći Žezlo zakona - alatku koja nije
stvorena za njegovu ruku, koja se pri svakom dodiru suprotstavlja njegovom
ovladavanju?
Kada bi poglavar Kletnik upravljao Žezlom, cenim da ne bi učinio ono što je učinjeno,
a možda ne bi to ni mogao - ne, dok mi ne budemo uništeni. Ali ukoliko sam Drul drži
Žezlo, to nije dovoljno. Nijedan jamnik nije dovoljno moćan da izvede takva zlodela bez
istovremene upotrebe sile i Žezla i kamena. Jamnici su stvorenja slabe volje, kao što
znate. Njih je lako pokolebati, lako porobiti. I nemaju znanstvo za izazivanje nebesa.
Zbog toga su uvek bili najgori deo Kletnikovih armija.
Ukoliko ispravno sudim, onda je i sam Opaki na Drulovoj milosti koliko i mi. Usud
ovog vremena počiva na sumanutim hirovima jednog jamnika.
To zaključujem zbog toga što još nismo napadnuti."
Prothal turobno klimnu Ozondrei, a Mhoram nastavi nit njenog zaključivanja. "Zato se
poglavar Kletnik pouzdaje u nas da ćemo ga spasti i prokleti sebe. Na neki način, njegov
plan je da nas odgovor na poruku prapoglavara Kovenanta navede da skočimo u zamku
koja će držati i nas i njega. Glumio je prijateljstvo sa Drulom da bi se zaštitio dok mu
planovi ne urode plodom. I podučavao je Drula kako da koristi novopronađenu moć na
načine koji će zadovoljiti jamnikovu glad za vlašću, a da nas ne ugroze neposredno. Zbog
toga pokušava da obezbedi da mi pokušamo da otmemo Žezlo zakona iz Drulovih ruku."
"I prema tome", zakevta Ozondrea, "bilo bi najčistije preduzeli kada bismo napravili
takav pokušaj."
"Kako to?" usprotivi se Mhoram. "Poruka glasi: 'Bez njega, neće moći da mi se
odupru ni sedam godina.' On nam proriče skoriji kraj ako ne budemo pokušali, ili ako
pokušamo pa ne uspemo, nego ako uopšte ne budemo pokušali."
"Šta dobija takvim proricanjem? Šta drugo do našu trenutnu smrt? Njegova poruka
samo je mamac lažne nade da nas zavede u ludilo."
Ali Mhoram odvrati navodom: "'Drul Stenotočac ima Žezlo, a to je nešto čega se treba
plašiti. Ako ne uručiš poruku, on će kroz dve godine zauzeti presto u Poglavarevom
Konaku.'"
"Ali poruka je uručena!" bila je uporna Ozondrea. "Upozoreni smo. Možemo se
pripremiti. Drul je ludak i njegovi napadi će imati mane koje izaziva ludilo. Može biti da
ćemo mu otkriti slabost i pobediti. Sedmice mu! Veselkamen neće pasti dogod je krvne
garde. A džinovi i Ranihini će nam priteći u pomoć." Okrenuvši se vrhovnom poglavaru,
ona stade da ga nagovara: "Prothale, nemoj slediti mamac ovog pohoda. To je obično
priviđenje. Pašćemo pod senku i Domaja će sigurno umreti."
"Ali ako uspemo", usprotivi se Mhoram, "ukoliko zadobijemo Žezlo, onda nam se
izgledi produžuju. I bez proricanja poglavara Kletnika, sa Žezlom bismo mogli zadobiti
dovoljno zemne moći da prevagnemo u ratu. A ako to i ne uspemo, bar ćemo imati više
vremena da tragamo za drugim načinima da se spasemo."
"Kako možemo uspeti? Drul ima i Žezlo zakona i kamen Zlozemlja."
"I nije gospodar nijednoga."
"Dovoljno je gospodar! Pitajte utvare za razmere njegove moći. Pitajte Mesec."
"Pitajte mene", zareža Kovenant, lagano se podižući na noge. Jedan trenutak je
oklevao, rastrzan između straha od Drula i užasa šta će biti sa njim ako poglavari ne pođu
u potragu za Žezlom. Imao je živu predstavu zlobe iza Drulovih očiju boje lave. Ali
razmišljanje o Žezlu pomoglo mu je da se odluči. Osećao je da je zadobio izvestan uvid u
logiku svoga sna. Žezlo ga je dovelo u Domaju; Žezlo će mu biti potrebno da pobegne.
"Pitajte mene", reče on ponovo. "Mislite li da nemam ulog u ovome?"
Poglavari nisu odgovorili i Kovenant je bio prisiljen da sam iznese razloge. Tokom
premišljanja, uspeo je da nađe samo jednu krhku nadu. Sa naporom, on iznese stvar.
"Prema vama, Kletnik me je odabrao. Ali na Kevinovom Vidikovcu on je govorio o meni
kao da me je odabrao neko drugi - 'moj Neprijatelj', rekao je. O kome je govorio?"
Zamišljeno, vrhovni poglavar odvrati: "Ne znam. Već smo rekli ranije da se nadamo
da su u tvom odabiru učestvovale i druge sile. Možda i jesu. Nekoliko naših najstarijih
predanja govori o Tvorcu - Tvorcu Zemlje - ali mi ništa ne znamo o takvom biću. Samo
znamo da smo mi smrtni, ali Kletnik nije - na neki način, on prevazilazi krv i meso."
"Tvorac", promrmlja Kovenant. "U redu." Uznemirujuće sećanje na starog prosjaka
koji mu se obratio kraj sudnice na trenutak blesnu u njemu. "Zašto je odabrao mene?"
Prothalove oči pune samoodricanja nisu zatitrale. "Ko zna? Možda iz istog razloga iz
koga te je odabrao poglavar Kletnik."
 Taj paradoks razgnevi Kovenanta, ali on nastavi kao da mu protivurečnost daje
nadahnuće. "Onda je taj... Tvorac... takođe želeo da čujete Kletnikovu poruku. Vodite
računa o tome."
"Eto!" poskoči Ozondrea. "To je laž koju sam tražila - onaj konačni mamac.
Podgrevajući nadu za neznanom pomoći, poglavar Kletnik traži načina da se obezbedi da
ćemo se latiti tog ludačkog pohoda."
Kovenant nije skretao pogled sa vrhovnog poglavara. Gledao je Prothala ravno u oči,
pokušavao da prodre kroz eroziju dugog asketizma u njegov um. Ali Prothal mu je
uzvraćao pogled bez uzmicanja. Linije po uglovima njegovih očiju kao da su tamo
urezane samoodricanjem. "Poglavarko Ozondrea", reče on ravnim glasom, "da li tvoje
proučavanje daje i neke znakove nade?"
"Znaci? Predskazanja?" Glas joj je oklevajuće zvučao u Zabranu. "Nisam Mhoram.
Kada bih bila, pitala bih Kovenanta kakve je snove imao u Domaji. Ali više mi se
dopadaju praktične nade. Vidim samo jednu: sasvim je malo vremena utrošeno. Verujem
da nijedna druga kombinacija slučajnosti i izbora nije mogla dovesti Kovenanta ovamo
toliko brzo."
"Vrlo dobro", odvrati Prothal. Njegov pogled, prepleten sa Kovenantovim, u trenutku
se izoštri, i u njemu Kovenant najzad vide da je vrhovni poglavar već doneo odluku.
Slušao je raspravu samo da bi pružio sebi poslednju priliku da nađe alternativu.
Nespretno, Kovenant spusti pogled, pogrbi se u stolici. Kako mu je to samo polazilo za
rukom? - promrmlja bescljno u sebi. Odakle potiče sva ta hrabrost?
Jesam li ja jedina kukavica...?
Trenutak kasnije vrhovni poglavar prikupi plavu odoru oko sebe i diže se na noge.
"Prijatelji moji", reče, glasa otežalog od starosti, "Došlo je vreme za odluku. Moram
odabrati put koji će zadovoljiti naše potrebe. Ukoliko iko ima misli koje moraju biti
rečene, neka govori sada." Niko nije progovorio, a Prothal kao da je crpao ponos i
dostojanstvo iz tišine. "Počujte onda volju Prothola, sina Dvilijanovog, vrhovnog
poglavara po volji Veća - i neka mi Domaja oprosti ako pogrešim ili doživim neuspeh. U
ovom trenutku određujem budućnost Zemlje.
Poglavarko Ozondrea, tebi i poglavarima Variolu i Tamaranti poveravam odbranu
Domaje. Zadužujem te da učiniš sve što ti nalažu mudrost i dalekovidost da sačuvaš život
čijem smo se održavanju zavetovali. Upamti da će uvek biti nade dok Veselkamen stoji.
Ali padne li Veselkamen, onda će sva doba i sav rad poglavara, od Bereka Srdomila do
našeg pokolenja, doći do kraja, i Domaja više nikada neće upoznati sličnog.
Poglavar Mhoram i ja ćemo poći u potragu za Drulom Stenotočcem i za Žezlom
zakona. Sa nama će poći džin Srdosolja Penosled, prapoglavar Tomas Kovenant, onoliko
pripadnika krvne garde koliko međnik Tuvor ceni da može odvojiti od odbrane
Veselkamena i jedan eovod ratovnije. Na taj način nećemo ići naslepo i nezaštićeni ka
usudu - ali glavnina sile Poglavarevog Konaka ostaće za odbranu Domaje ukoliko
doživimo neuspeh.
Čujte i poslušajte. Pohod kreće sa prvim svetlom dana."
"Vrhovni poglavaru!" pobuni se Gart, skočivši na noge. "Zar nećeš sačekati neku reč
od mojih izviđača? Moraš nadvladati Grimerdor da bi prošao ka Planini Groma. Ukoliko
je šuma ukaljana služinčadima Drula ili Sivog Krvnika, vaši životi biće slabo obezbeđeni
dok moji izviđači ne utvrde pokrete neprijatelja."
"To je istina, vrhovniče", reče Protha. "Ali koliko ćemo vremena izgubiti?"
 "Šest dana, vrhovni poglavaru. Onda ćemo znati koliku silu zahteva prelazak
Grimerdora."
Neko vreme Mhoram je sedeo sa podbratkom u rukama, odsutno zagledan u jamu sa
oblučkom. Ali onda se digao i rekao: "Stotinu krvnih gardista. Ili svaki ratnik koga
Veselkamen može dati. Video sam to. Ima pragrdana u Grimerdoru - i vukova na hiljade.
Oni love po mojim snovima." Glas kao da mu je ledio vazduh u Zabranu poput vetrova
gubitka.
Ali Prothal smesta progovori, odupirući se činima Mhoramovog glasa. "Ne, Garte. Ne
možemo odugovlačiti. Opasnosti Grimerdora jesu prevelike. Čak i Drul Stenotočac
zacelo shvata da nas najbolji put prema Planini Groma vodi kroz Šumu i severno od
Andelejna. Ne, ići ćemo južnim putem - oko Andelejna, onda istočno kroz Morinmos do
zaravni Ra, pre no što okrenemo severno prema Gravin Trendoru. Znam - to se čini kao
dug put, pun bespotrebnih milja, za pohod koji mora žaliti za gubitkom svakog dana. Ali
taj južni put će nam omogućiti da dobijemo pomoć Ranjana. Na taj način će svi stari
neprijatelji Opakog uzeti udela u našem pohodu. Možda ćemo pomrsiti konce Drulu.
Ne, moj izbor je jasan. Pohod polazi sutra i jaše prema jugu. Govorio sam. Neka svako
ko oseća neku sumnju progovori sada."
Tomas Kovenant, koji je sumnjao u sve, oseti Prothalovu odlučnost i dostojanstvo
tako silno da nije rekao ni reč.
Onda Mhoram i Ozondrea ustadoše, a sledio ih je smesta i Penosled; za njima, čitav
skup se diže na noge. Svi se okrenuše vrhovnom poglavaru Prothalu, a Ozondrea podiže
glas da kaže: "Melenkurion Nebosklon neka te pazi, vrhovni poglavaru. Melenkurion
abatha! Sačuvaj i pobedi! Seme i stena, neka tvoja namera cveta. Neka te nijedno zlo ne
zaslepi niti napadne - ni strah, ni slabost, ni spokoj, ni radost, ni bol neka ne oslabe tvoj
žal zbog neispravnog. Kukavičluk je neoprostiv, opačija nemoćna. Nebosklon pazi, a
Zemni koren kali. Melenkurion abatha! Minas mill khabaal!"
Prothal pognu glavu, a galerija i poglavari odvratiše pozdravom kao jedan, dizanjem
ruke u nemom blagoslovu.
Onda, lagano i u poretku, ljudi počeše da napuštaju Zabran. Istovremeno, Prothal,
Mhoram i Ozondrea iziđoše kroz zasebna vrata.
Kada su poglavari otišli, Penosled se pridruži Kovenantu i oni pođoše skupa uz
stepenice, dok su ih sledili Banor i Korik. Pošto su izišli iz Zabrana, Penosled stade da
okleva, razmišljajući o nečemu, a onda upita Kovenanta: "Prijatelju moj, hoćeš li mi
odgovoriti na jedno pitanje?"
"Misliš li da sam ostavio nešto nedorečeno?"
"Kada je reč o tome, ko zna? Vilinski Elohimi imaju izreku: 'Srce se veseli tajni što ne
zavređuje reči.' Ah, to je narod pun smeha. Ali..."
"Ne", preseče ga Kovenant. "Dosta sam propitivan." On pođe prema svojim odajama.
"Ali nisi ni čuo moje pitanje."
Okrenuo se. "Zašto bih? Želeo si da pitaš šta je Atiaran imala protiv mene."
"Ne", odvrati Penosled, blago se smejući. "Neka se tvoje srce veseli toj tajni do kraja
vremena. Moje pitanje je sledeće. Kakve si snove imao otkako si došao u Domaju? Šta si
sanjao one noći u mom čamcu?"
Žustro, Kovenant odgovori: "Gomila mojih ljudi - pravih ljudi - pljuvala je krv na
mene. A jedan od njih je rekao: 'Ima samo jedan dobar odgovor na smrt.'"
"Samo jedan? Koji je to odgovor?"
 "Okreni joj leđa", odreza Kovenant dok je grabio niz hodnik. "Prokaži je."
Penosledovo dobroćudno veselje stade da mu odzvanja u ušima, ali on je koračao dalje
sve dok više nije mogao da čuje džina. Onda pokuša da se priseti puta do svojih odaja. Uz
malo Banorove pomoći, našao je sobe i zatvorio se u njih, jedino se potrudivši da pripali
jednu baklju pre nego što je zatvorio vrata pred krvnim gardistom.
Otkrio je da je neko u njegovom odsustvu zatvorio prozore kapcima pred zlokobnim
svetlom Meseca. Gonjen nekim naopakim porivom, on odškrinu jedan od njih. Ali krvavi
predeo vređao mu je oči poput zadaha lešine i on ponovo zalupi kapak. Onda je dugo pre
nego što je legao odmeravao koracima pod i raspravljao sa sobom, dok ga zamor konačno
ne prevlada.
Kada se primaklo jutro i kada je Banor počeo da ga drmusa ne bi li ga probudio, on
stade da se odupire. Želeo je da nastavi da spava kao da će u snu naći oproštaj. Nejasno
se sećao da se upravo sprema da započne putovanje daleko opasnije nego ono koje je
upravo završio i njegova iznurena svest ječala je u pobuni.
"Dođi", reče Banor. "Ako budemo suviše odugovlačili, propustićemo prizivanje
Ranihina."
"Goni se u pakao", promumla Kovenant. "Zar ti nikada ne spavaš?"
"Krvna garda ne spava."
"Šta?"
"Nijedan krvni gardista nije usnio otkako su Haručai dali zavet."
Uz napor, Kovenant se pridiže u sedeći položaj. Jedan trenutak je krmeljivo virio
prema Banoru, a onda promrmlja: "Pa vi ste već u paklu."
Tuđinska glatkost Banorovog glasa nije zatitrala kada je uzvratio: "Nemaš razloga da
nam se rugaš."
"Razume se da nemam", zareža Kovenant, izlazeći iz kreveta. "Naravno, trebalo bi da
uživam što o mojoj samostalnosti sudi neko kome čak ni san nije potreban."
"Mi ne sudimo. Mi smo oprezni. Zaduženi smo za poglavare."
"Kao Kevin - koji se ubio. I poneo za sobom manje-više sve." Ali čim je napravio tu
primedbu, iznenada se postide. U svetlosti vatre, priseti se cene vernosti krvne garde.
Lecnuvši se od hladnoće kamenog poda, on reče: "Zaboravi. Govorim tako u
samoodbrani. Ruganje je, izgleda, moj jedini odgovor." Onda je požurio da se opere,
obrija i obuče. Posle brzog obroka, pobrinuo se za nož i žezlo i najzad klimnuo krvnom
gardisti da je spreman.
Banor ga odvede u dvorište kod starog stabla zlatana. Izmaglica noći i dalje je mutila
vazduh, ali zvezde su nestale, a Sunce očigledno samo što nije počelo da se rađa.
Neočekivano, on oseti da uzima udela u nečemu što ga prevazilazi. Osećaj je bio
neobičan i on pokuša da ga odagna razložnim razmišljanjem dok je sledio Banora kroz
tunel, između ogromnih, čvornovatih vratnica kule, u susret osvitu.
A tamo, u blizini zida nedaleko od kapije, prikupila se družina koja se spremila u
pohod. Ratnici trećeg eovoda sedeli su na konjima u polukrugu iza vrhovnika Kvana, a sa
njihove leve strane stajalo je devet krvnih gardista koje je predvodio međnik Tuvor.
Unutar polukruga bili su Prothal, Mhoram i Srdosolja Penosled. Džin je zadenuo za pojas
buzdovan dugačak poput čoveka i stavio oko vrata plavu maramu koja je razdragano
lepršala na jutarnjem vetru. U blizini su stajala tri čoveka koja su držala tri konja
osedlana prijanjkom. Iznad svih njih, pročelje Veselkamena bilo je natrpano ljudima.
Stanovnici grada-planine ispunili su svaki balkon i terasu, svaki prozor. A okrenuta
prema okupljenoj družini stajala je poglavarka Ozondrea. Držala je glavu visoko, kao da
izaziva svoju odgovornost da pokuša da je nagna da se pogne.
Onda Sunce izbi nad istočnim obzorjem. Ono dohvati gornji rub visoravni, na kom je
plamtela plava vatra upozorenja; spuštalo se niz zid sve dok nije izdiglo steg vrhovnog
poglavara iz polutame kao da pali baklju. Zatim je osvetlilo crveni barjak, a potim novu
belu zastavu.
Klimnuvši prema novoj zastavi, Banor reče: "Ta je za tebe, prapoglavaru. Znak belog
zlata." Onda ode da zauzme mesto među krvnim gardistima.
Tišina počinu na družini sve dok Sunčevo svetlo ne dodirnu tlo, bacajući zlatni odsjaj
na članove pohoda. Čim joj svetlo doseže noge, Ozondrea poče da govori kao da je
nestrpljivo čekala na taj trenutak, a bol u srcu stade da skriva osornim glasom. "Nisam
raspoložena za ceremonije, Prothale. Pozovi Ranihine i pođi. Budalaština ovog
poduhvata neće postati manja usled odugovlačenja i velikih reči. Nemaš više šta da
kažeš. Dobro sam pripremljena za zadatak i odbrana Domaje neće posustati dogod sam
živa. Hajde - zovi Ranihine."
Prothal se blago nasmeši, a Mhoram reče sa osmehom: "Srećni smo što imamo tebe,
Ozondrea. Nikome drugom ne bih poverio Variola, svoga oca i Tamarantu, svoju majku."
"Rugaš mi se na svoj rizik!" prasnu ona. "Nisam raspoložena - nisam raspoložena,
čuješ li?"
"Čujem. Znaš da ti se ne rugam. Sestro Ozondrea, čuvaj mi se."
"Ja se uvek čuvam. A sada idite, pre no što sasvim izgubim strpljenje."
Prothal klimnu Tuvoru, a deset krvnih gardista se okrete i raširi, tako da je svako od
njih bio okrenut prema izlazećem Suncu bez ikoga da mu zaklanja vidik. Jedan po jedan,
svaki krvni gardista diže ruku do usana i ispusti prodoran zvižduk koji je odjekivao uz zid
Konaka u vazduhu zore.
Oni ponovo zazviždaše, pa potom i treći put, a svaki poziv zvučao je silovito i
samotno poput plača srca. Ali na poslednji zvižduk odgovoriše udaljeno njištanje i
duboka tutnjava moćnih kopita. Sve oči se u očekivanju okrenuše prema istoku,
žmirkajući u jutarnjem blistanju. Jedan dugi trenutak ništa se nije pojavljivalo, a tutnjava
zemlje je bestelesno dopirala do družine, poput mističnog ukazivanja. Ali onda konji
postadoše vidljivi pred Sunčevim diskom, kao da su se otelotvorili iz nebeske vatre.
Uskoro Ranihini napustiše pravac prema Suncu. Bilo ih je deset - divlje i silne
životinje. Bile su to ogromne, mišićave zveri, širokih prsa, ponositih vratova, sa nešto od
grubog četvrtastog oblika mustanga. Imali su dugačke, lepršave grive i repove, držanje
ravno poput viska, oči pune nespokojne inteligencije. Vranci, dorati, šarci, galopirali su
prema krvnim gardistima.
Kovenant je dovoljno znao o konjima da vidi da su Ranihini ličnosti koliko i ljudi, a
svi su delili jednu crtu: belu zvezdu na središtu čela. Dok su se primicali sa zorom koja
im je plamtela za sapima, delovali su poput otelotvorene Domaje - sama suština zdravlja i
moći.
Njišteći i zabacujući glave, oni se zaustaviše pred krvnim gardistima. A krvni gardisti
im se duboko nakloniše. Ranihini su udarali kopitama i tresli grivom kao da se
razdragano smeju jednostavnom ljudskom iskazivanju poštovanja. Trenutak potom Tuvor
im se obrati: "Živeli, Ranihini! Trkači Domaje, ponositi nosioci! Sunčeva puti i grivo
neba, drago nam je što ste poslušali naš poziv. Moramo poći na dugi put od mnogo dana.
Hoćete li nas nositi?"
 U znak odgovora, dva konja klimnuše glavom, a nekoliko drugih poče da poskakuje u
krug poput ždrebaca. Onda pođoše napred i svaki od njih priđe određenom krvnom
gardisti i gurnu ga gubicom kao da ga zove da ga pojaše. To su krvni gardisti i učinili,
iako su konji bili neosedlani i bez uzda. Jašući na golim leđima, krvni gardisti povedoše
Ranihine kasom oko družine i nanizaše se pokraj ratnika u sedlima.
Kovenant oseti da polazak družine tek što nije usledio i nije želeo da propusti priliku.
Koraknuvši bliže Ozondrei, on upita: "Šta ovo znači? Odakle su stigli?"
Poglavarka se okrete i odgovori mu gotovo radosno, kao da joj je drago svako
skretanje pažnje: "Naravno - ti si stranac. Dakle, kako da ti ukratko objasnim stvar?
Razmisli - Ranihini su slobodni, neukroćeni, a dom im je na zaravnima Ra. O njima se
staraju Ranjani, ali niko ih ne jaše ako ne odaberu sami jahača za sebe. To je slobodan
izbor. A kada jednom Ranihin odabere jahača, veran mu je kroz vatru i kroz samu smrt.
Malobrojni se nađu među odabranima. Tamaranta je jedini živi poglavar koju je
blagoslovio ranihinski at - Hinaril je ponosito nosi - premda ni Prothal ni Mhoram još
nisu izvršili probu. Prothal nije to želeo. Ali podozrevam da je jedan od njegovih razloga
za putovanje prema jugu da pruži Mhoramu priliku da bude odabran.
Nije važno. Još od doba vrhovnog poglavara Kevina narasla je veza između Ranihina i
krvne garde. Iz mnogih razloga, od kojih mogu da pretpostavim samo neke, nijedan
pripadnik krvne garde nikada nije ostao neodabran.
A što se tiče današnjeg dolaska Ranihina - to prevazilazi moja objašnjenja. Oni su
stvorovi zemne moći. Na neki način, svaki Ranihin zna kada će ga njegov jahač pozvati -
da, zna, i nikada ne propušta da odgovori. Ovde su Hurin, Braba, Marni i ostali. Pre deset
dana začuli su poziv koji je do naših ušiju stigao tek jutros - a posle više od četiri stotine
milja stigli su sveži poput zore. Kada bismo mogli da im budemo ravni, Domaja ne bi
bila u takvoj opasnosti."
Dok je govorila, Prothal i Mhoram popeše se na konje, a ona završi sa pričom, povevši
Kovenanta prema njegovom mustangu. Pod uticajem njenog glasa, prišao je životinji bez
oklevanja. Ali kada je stavio nogu u uzengiju sedla od prijanjka oseti grč oklevanja. Nije
voleo konje, nije im verovao; njihova snaga bila je previše opasna. Povukao se i otkrio da
mu ruke drhte.
Ozondrea ga je radoznalo gledala; ali pre nego što je mogla išta reći, žamor
iznenađenja prođe družinom. Kada je digao pogled, Kovenant ugleda tri stare prilike
kako jašu prema njima - poglavari Variol i Tamaranta, te srdočnik Birinair. Tamaranta je
sedela na ogromnom Ranihinu kestenjaste boje, sa nasmejanim očima.
Naklonivši im se sa leđa svoga konja, vrhovni poglavar Prothal reče: "Drago mi je što
ste došli. Potreban nam je vaš blagoslov pre nego što pođemo, baš kao što je Ozondrei
potrebna vaša pomoć."
Tamaranta se nakloni zauzvrat, ali na njenim naboranim usnama stajao je lukavi
poluosmeh. Letimično je prešla družinu pogledom. "Dobro si odabrao, Prothale." Onda
ponovo spusti stare oči na vrhovnog poglavara. "Ali grešiš što se nas tiče. Polazimo sa
tobom."
Prothal stade da se buni, ali Birinair se srčano umeša: "Razume se. Šta bi drugo?
Pohod bez žezlonoše, baš!"
"Birinaire", reče Prothal prekorno, "tvoj rad za džinove svakako zahteva tvoje
prisustvo."
 "Zahteva? Razume se. Što se tiče toga - zašto", ljutnu se on, "što se tiče toga - ne.
Stidim se da to kažem. Dao sam sve naredbe. Ne. Drugi su sposobniji. Već su godinama."
"Prothale", bila je uporna Tamaranta, "ne zabranjuj. Stari smo - razume se da smo
stari. A put će nam biti dug i težak. Ali ovo je veliki izazov našeg vremena - jedini slavan
i ponosit poduhvat u kome ćemo ikada moći da uzmemo udela."
"Zar je odbrana Veselkamena tako mala stvar?"
Variol trže glavu kao da je Prothalovo pitanje bilo podsmeh. "Veselkamen pamti da
nam nije pošlo za rukom da povratimo makar i delić Kevinovog Znanstva. Od kakve
pomoći možemo uopšte da bude naše prisustvo? Ozondrea je više nego dovoljna. Bez
ovog pohoda, naši životi biće zalud protraćeni."
"Ne, poglavari moji. Ne protraćeni", promrmljao je. Smetenog izraza, on pogleda
Mhorama radi podrške. Mhoram se iskrivljeno nasmeši i reče: "Život je valjano skovan.
Muškarci i žene stare da bi neko bio dovoljno mudar da podučava mlade. Neka pođu."
Posle još jednog trenutka oklevanja, Prothal odluči: "Pođite, onda. Sve ćete nas
podučavati."
Variol se nasmeši Tamaranti, a ona mu uzvrati pogled sa visokih leđa Ranihina. Lica
su im bila puna zadovoljstva i smirenog iščekivanja, koje su delili u nemom venčanju
svojih očiju. Gledajući ih, Kovenant naglo dograbi uzde i pope se u sedlo. Srce mu je
uplašeno tuklo, ali prijanjak mu gotovo smesta dade osećaj sigurnosti koji mu olakša
bojazan. Sledeći primer Prothala i Mhorama, on gurnu štap ispod leve butine, gde ga je
držao prijanjak. Onda je stegao mustanga kolenima i stao da se trudi da suzbije bes.
Čovek koji mu je držao konja dodirnu Kovenantovo koleno da mu privuče pažnju.
"Ime joj je Dura - Dura Bokovila. Konji su retki u Domaji. Dobro sam je dresirao. Dobra
je kao Ranihin", razmetao se on, a onda je spustio oči kao da se postideo svog
preterivanja.
Kovenant mrgodno odvrati: "Ne želim Ranihina."
Čovek to shvati kao pohvalu Duri i sav zablista od zadovoljstva. Dok se udaljavao,
dodirnuo je dlanovima čelo i raširio ruke u znak pozdrava.
Sa novog položaja Kovenant stade da gleda družinu. Nije bilo tovarnih konja, ali uz
svako sedlo bila je pripojena vreća sa namirnicama i alatom, a Birinair je iza sebe imao
debeo svežanj lilianrillskih štapova. Krvni gardisti nisu bili natovareni, ali Penosled je
nosio ogromnu vreću preko ramena i delovao je spremno da putuje brzo poput bilo kog
konja.
Ubrzo potom, Prothal se pridiže u stremenima i doviknu družini: "Prijatelji moji,
moramo krenuti. Pohod je hitan, a vreme naše kušnje teško nas pritiska. Neću pokušavati
da vam dirnem srca dugim rečima ili da vas vezujem strašnim zavetima. Budite što jeste
do granice moći. I upamtite zavet mira. Idemo u opasnost, a možda i u rat - borićemo se
ako iskrsne potreba. Ali Domaji neće biti učinjena usluga besnim krvoprolićem. Setite se
zakona:

Ne povredi gde držanje je dovoljno;

ne rani gde povreda je dovoljna;
ne sakati gde rana je dovoljna;
i ne ubij gde je sakaćenje dovoljno;
Najveći ratnik je onaj koji ne mora da ubija.
 Onda vrhovni poglavar okrenu konja da mu lice bude prema Veselkamenu. Izvukao je
žezlo, izmahnuo tri puta oko glave i digao ga u nebo. Sa njegovog kraja briznu bleštavi
plavi plamen. Onda doviknu Konaku:
"Živeo, Veselkamene!"
Čitavo stanovništvo Konaka odvrati jednim moćnim povikom od koga se srce treslo:
"Živeo!"
Ta oda iz nebrojenih grla polete preko bregova; sam vazduh zore kao da je poigravao
počašću i pozdravom. Nekoliko Ranihina veselo zanjišta. U odgovor na to, Kovenant
steže zube pred naglim stezanjem u grlu. Osećao se manje vredan uz sve to.
Onda Prothal okrete konja i potera ga kasom niz padinu. Ubrzo, družina se postavi na
mesto iza njega. Mhoram povede Kovenanta na položaj iza Prothala, ispred Variola i
Tamarante. Četiri krvna gardista išla su sa obe strane poglavara. Kvan, Tuvor i Korik
jahali su ispred Prothala, a iza su stupali Birinair i eovod. Dugim, kaskavim koracima
Penosled dođe između Mhorama i Kovenanta, gde je trčkao lagodno kao da su mu takva
putovanja sasvim prirodna.
U takvom poretku družina koja je krenula u pohod za žezlom zakona napusti
Poglavarev Konak sa prvim sunčevim svetlom novog dana.

16. NA TRAGU KRVI

Tomas Kovenant je proveo sledeća tri dana u akutnom otkrivanju jahačkih bolova.
Sedeći na tankoj koži, osećao se kao da jaše na golim leđima; tvrda, fizička činjenica
Durine kičme pretila je da ga pretesteriše. Kolena kao da su mu bila iščupana iz
zglobova; butine i listovi boleli su ga i drhtali od napora da se drži na atu - taj bol
postepeno mu se širio do leđa i uz njih; a vrat ga je tištio od udara Durinih naglih skokova
kada je ova prelazila prepreke po terenu. Povremeno je ostajao na konju samo zato što
mu sedlo od prijanjka nije dopuštalo da padne. A noću su ga zgrčeni mišići toliko boleli
da nije mogao da zaspi bez blagotvornog dejstva alem-vina.
Kao posledicu toga, gotovo da nije primećivao predeo kojim su prolazili, baš kao ni
vremenske prilike ili raspoloženje družine. Nije obraćao pažnju ili je odbijao svaki
pokušaj da ga uvuku u razgovor. Sav je bio obuzet bolnim osećajem da je prelomljen
napola. Ponovo je bio prisiljen da prepozna samoubilačku prirodu sna, onoga što mu je
činila podsvesna tama njegovog uma.
Ali džinovo alem-vino i nemoguće zdravlje Domaje dejstvovali su u njemu i pored
njegovih patnji. Mišići su mu očvršćavali da bi podneli zahteve Durinih leđa. A ni ne
znajući to, popravljao se kao jahač. Učio se kako da se kreće sa atom umesto da mu se
opire. Kada se probudio posle treće noći, otkrio je da mu fizički bol više nije najvažniji
osećaj.
Do tog vremena, družina je ostavila za sobom obrađeni kraj oko Veselkamena i prešla
u talasave zaravni. Ulogorili su se usred grube ravnice; a kada Kovenant poče da se
obazire, predeo sa kojim se sreo njegov pogled bio je kamenit i tegoban.
Svejedno, osećaj napredovanja čvrsto se ustoličio u njemu, ponovo mu pružio utisk
bezbednosti. Poput toliko drugih stvari, Veselkamen je bio iza njega. Kada mu se
Penosled obratio, bio je u stanju da mu odgovori bez silovitosti.
Na to, džin primeti Mhoramu: "Kamena mu i mora, poglavaru moj! Verujem da je
Tomas Kovenant odabrao da se ponovo uključi u život. Mora biti da je to dejstvo alem-
vina. Živeo, prapoglavare Kovenante. Dobro došao u našu družinu. Znaš li ti, poglavare
Mhorame, da džinovi imaju jednu drevnu priču o ratu koga je prekinulo alem-vino? Da li
bi voleo da je čuješ? Mogao bih da ti je ispričam za jedno pola dana."
"Stvarno?" zakikota se Mhoram. "A hoće li biti dovoljno samo pola dana ako je pričaš
dok ti trčiš, a mi jašemo?"
Penosled se široko nasmeja. "Onda mogu završiti do sutrašnjeg zalaska sunca. Tako
kažem ja, Srdosolja Penosled."
"Čuo sam tu priču", reče vrhovni poglavar Prothal. "Ali pripovedač me je uveravao da
alem-vino u stvari nije razrešilo sukob. Stvarna uzda bio je razgovor džinova. Kada su
džinovi završili sa zapitkivanjem o razlozima rata, borci su slušali već toliko dugo da su
zaboravili odgovor."
"Ah, vrhovni poglavaru", zakikota se Penosled, "nisi ti razumeo. Reč je bila o
džinovima koji su pili alem-vino."
Ratnici koji su slušali priču prsnuše u smeh, a Prothal se nasmeši kada se okrenuo da
uzjaše konja. Uskoro je pohod bio na putu, a Kovenant dođe na mesto kraj Mhorama.
Sada je tokom jahanja Kovenant razabirao galamu koju je družina pravila putujući.
Poglavari i krvni gardisti bili su gotovo neprekidno ćutljivi, zauzeti; ali kroz topot kopita
mogao je da čuje razgovor i odlomke pesama ratnika. Pod Kvanovim vođstvom, zvučalo
je kao da su puni pouzdanja, a povremeno čak veseli, kao da se raduju što će najzad
podvrgnuti probi godine provedene u proučavanju Mača.
Nešto kasnije poglavar Mhoram iznenadi Kovenanta, rekavši mu bez ikakvih uvoda:
"Prapoglavaru, kao što znaš, ima pitanja koja ti Veće nije postavilo. Mogu li ih sada ja
pitati? Voleo bih da saznam više o tvom svetu."
"Mom svetu." ponovi Kovenant grubo. Nije želeo da priča o tome; nije imao želju da
ponavlja mučenje sa Veća. "Zašto?"
Mhram sleže ramenima. "Zbog toga što ću bolje znati šta da očekujem od tebe u
vreme opasnosti ako te bolje poznajem. Ili zato što bi me razumevanje tvog sveta moglo
naučiti da se prema tebi ispravno postavim. Takođe sam pitao iz običnog prijateljstva."
Kovenant je mogao da razabere otvorenost u Mhoramovom glasu i to razoruža
njegovo odbijanje. Dugovao je poglavarima i sebi neku vrstu iskrenosti. Ali taj dug bio je
gorak za njega i on nije mogao da nađe načina da izrazi sve stvari koje je trebalo reći.
Instinktivno je počeo da ih nabraja u sebi. Imamo rak, infarkt, tuberkulozu, multiplu
sklerozu, urođene deformitete, gubavost - imamo alkoholizam, venerične bolesti,
odavanje drogi, silovanje, pljačku, ubistvo, prebijanje dece, genocid - ali nije mogao
podneti glasno izgovaranje zala koje je moglo potrajati u nedogled. Trenutak kasnije
uzdigao se u stremenima i mahnuo rukom preko neravnog predela.
"Verovatno ti sve to vidiš bolje od mene - ali čak i ja mogu reći da je ovo divno. Živo
je - živo na način na koji treba da bude živo. Ovaj soj trave žut je, krut i tanak - ali mogu
da vidim da je zdrav. On pripada ovde, ovoj vrsti tla. Tako mu pakla! Mogu čak da vidim
koje je doba godine gledajući u zemlju. Mogu da vidim proleće.
Tamo odakle stižem to ne vidimo - ako ne poznaješ godišnje cikluse bilja, ne možeš
da razaznaš proleće od leta. Ako nemaš... nemaš standard za poređenje, ne možeš da
prepoznaš... ali svet je divan... ono što je preostalo od njega, što nismo uništili." Slike
farme Utočište iskrsnuše neodoljivo u njegovom umu. Nije mogao da se suzdrži od
turobnosti u glasu kada je zaključio: "I mi imamo lepotu prirode. Nazivamo je 'pejsaž'."
"'Pejsaž'", ponovi Mhoram. "Ta reč mi je strana - ali mi se ne dopada kako zvuči."
 Kovenant se oseti čudnovato potreseno, kao da se upravo obazro preko ramena i
otkrio da stoji preblizu provalije. "To znači da je lepota nešto posebno", zabrunda on.
"Zgodna je, ali možemo da živimo i bez nje."
"Bez?" Mhoramov pogled opasno blesnu.
A iza njega Penosled zapanjeno uzdahnu: "Život bez lepote? Ah, prijatelju moj! Kako
se onda odupirete očajanju?"
"Mislim da to uopšte ne činimo", progunđa Kovenant. "Neki od nas su naprosto
tvrdoglavi." Zatim je zaćutao. Mhoram mu više nije postavljao pitanja i on je jahao,
preživljavajući tvrdokorne misli, sve dok vrhovni poglavar Prothal nije proglasio
zaustavljanje radi odmora.
Kako je dan napredovao, Kovenantovo ćutanje kao da je lagano zarazilo čitavu
družinu. Putničke pesme i pošalice eovoda postepeno pređoše u tišinu; Mhoram je
radoznalo gledao Kovenanta postrance, ali nije pokušavao da obnovi razgovor; a
Prothalovo lice bilo je mračno kao kod krvnih gardista. Posle izvesnog vremena,
Kovenant shvati razlog njihovog uzdržavanja. Večeras će biti prva noć punog
okrvavljenog Meseca.
Prože ga drhtavica. Ta noć biće neka vrsta probe za Drulovu moć. Ako jamnik može
da održi crveni zahvat čak i kada je Mesec pun, onda će poglavari morati da priznaju da
ne postoji granica njegovoj moći. A takva moć mogla bi da stvara armije i gotovo sigurno
je već obezbedila razbojnike da pothranjuju Drulov poriv za pljačkanjem. Onda će
družina morati da se bori za prolaz. Kovenant se uz drhtanje seti kratkog susreta sa
Drulom u pećini Kiril Trendora. Poput svojih saputnika, potpao je pod dejstvo užasa pred
onim što bi im noć mogla otkriti.
Samo su Variol i Tamaranta delovali nedirnuto zajedničkim raspoloženjem. Ona kao
da je napola spavala i nemarno je jahala, poveravajući Ranihinu da je drži u uspravnom
položaju. Njen muž sedeo je uspravno, sa stamenom rukom na uzdama, ali usta su mu
bila mlitava, a oči neusredsređene. Delovali su krhko; Kovenantu se činilo da može da
vidi lomnost njihovih kostiju. Ali jedino su oni od čitave družine, izgleda, bili mirni pred
nadolazećom noći - mirni ili pak nisu shvatali.
Jahači se ulogoriše pre sumraka na severnoj strani nepravilnog brega, delom
zaklonjeni od povetarca koji je uglavnom dolazio sa jugozapada. Vazduh je postao
hladan poput povratka zime, a vetar je nosio studen u srca putnika. U tišini, neki ratnici
su hranili i timarili konje, dok su drugi kuvali obrok nad vatrom koju je Birinair zapalio
pomoću jednog od svojih lillianrillskih štapova i nešto prikupljenog drveta. Ranihini su
zajedno odgalopirali da provedu noć u nekoj tajnoj igri ili obredu, ostavljajući konje
sapete, krvne gardiste na straži i ostale članove družine skupljene u ogrtačima oko vatre.
Kako je poslednji sunčev zrak nestao iz vazduha, povetarac pređe u ravnomeran vetar.
Kovenant zateče sebe kako priželjkuje onu prisnost kojom je počeo dan. Ali nije umeo
sam da nadoknadi njeno odsustvo; morao je da sačeka dok se vrhovni poglavar Prothal
nije digao da odgovori na očekivanja pohoda.
Čvrsto posadivši štap, on poče da peva večernju himnu Veselkamena. Mhoram mu se
pridruži, a sledili su ga Variol i Tamaranta, i uskoro je čitav eovod bio na nogama i
dodavao pesmi glas iz mnogih grla. Stajali su tamo pod tegobnim nebom, dvadeset pet
duša koje su pevale poput svedoka:

Sedam vrsta pakla za izdatu grudu,

 Za izdajnike Domaje, ljude i skote:
I jedan hrabri poglavar da prkosi usudu
Da odagna crnu pošast sa cveta lepote.

Smelo su digli glasove, a njihova melodija bila je kontrapunktirana tenorskim

titranjem Penosledovog napeva. Kada su završili, ponovo su seli i počeli da razgovaraju
tihim glasovima, kao da je himna bila sve što im je nedostajalo da povrate hrabrost.
Kovenant je sedeo zagledan u stegnute pesnice. Ne skidajući pogled sa njih, znao je
kada je Mesec počeo da izlazi; osetio je naglo kočenje oko sebe kada se prvi grimizni
odsjaj pojavio na obzorju. Ali samo je grizao usnu i nije dizao pogled. Njegovi sadruzi su
napeto disali; crveni odblesak polako se produbljivao i pretvarao u srce vatre; ali on samo
napreže pogled, ne mičući se, kao da proučava način na koji mu se bele zglavci.
Onda je začuo bolni šapat poglavara Mhorama: 'Melenkurion', i znao je da je Mesec u
potpunosti crven, obojen kao da je njegovo kaljanje dovršeno - okrvavljen kao da je
noćno nebo prosečeno do samog srca. Osetio je kako mu svetlost dodiruje lice, a obraz
mu se trže kao u gađenju.
Sledećeg trenutka odnegde se začu udaljeni jauk poput krika pobune. Odzvanjao je u
ledenom vazduhu poput očajanja. I protiv svoje volje, Kovenant pogleda preko krvlju
oblivene ravnice; na trenutak je očekivao da družina skoči na taj krik ne bi li pritekla u
pomoć. Ali niko se nije pokrenuo. Krik mora da je ispustila neka životinja. Nakratko
bacivši pogled na oskrnavljeni puni Mesec, opustio je stisak i ponovo spustio oči.
Kada mu je pogled došao do prstiju, užasnuto vide da je mesečina dala njegovom
prstenu crvenkasti odsjaj. Metal je delovao kao da je zaronjen u krv. Njegovo unutrašnje
srebro upinjalo se da se pokaže kroz grimiz, ali krvavo svetlo kao da ga je natapalo,
lagano gušilo, krivilo belo zlato.
Instinktivno je shvatio. Tokom jednog zakasnelog otkucaja srca sedeo je mirno,
urlajući nema i beskorisna upozorenja prema svome ja koje ništa nije sumnjalo. Onda je
skočio na noge, uspravan i krut kao da ga je Mesec trzajem digao u stojeći položaj - ruku
stegnutih uz bokove, stisnutih pesnica.
Iza njega, Banor reče: "Ne boj se, prapoglavaru. Ranihini će nas upozoriti ako vukovi
budu predstavljali neku opasnost."
Kovenant okrenu glavu. Krvni gardista posegnu prema njemu smirujućom rukom.
"Ne diraj me!" prosikta Kovenant.
Trgao se od Banora. Na trenutak, dok mu je srce tuklo, primetio je kako je grimizni
Mesec učinio da Banorovo lice izgleda poput očvrsle lave. Onda opaki osećaj zla
eksplodira pod njegovim nogama i on posrnu prema vatri.
Kada je pao na tle, bacio se dalje, ne mareći ni za šta drugo osim za silovitu telesnu
želju da izbegne napad. Pošto se otkotrljao jedan krug, noge mu uleteše među zapaljeno
granje.
Ali čim Kovenant pade, Banor skoči. Kada je Kovenant uleteo u vatru, krvni gardista
je bio samo korak daleko od njega. Dohvatio je Kovenantov zglavak u gotovo istom
trenutku i trgao ga lako poput deteta iz plamenova, pridigavši ga na noge.
Pre nego što je čak i povratio ravnotežu, Kovenant se okrete Banoru i dreknu u lice
krvnom gardisti: "Ne diraj me!"
Banor pusti Kovenantov zglavak, povuče se jedan korak.
 Prothal, Mhoram, Penosled i svi ratnici bili su na nogama. Piljili su u Kovenanta
iznenađeno, zbunjeno, gnevno.
On iznenada oseti malaksalost. Noge su mu se tresle; pao je na kolena kraj vatre.
Misleći: 'vatru mu paklenu' i 'prokleti Kletnik mi je to učinio, preuzima vlast nada mnom,
prokletstvo!' - uperio je nesigurni prst u tlo koje ga je ujelo. "Ovde", jeknu on. "Bilo je
ovde. Osetio sam ga."
Poglavari su smesta reagovali. Dok je Mhoram dozivao Birinaira, Prothal požuri
napred i nagnu se nad tačku koju je pokazao Kovenant. Tiho gunđajući za svoj račun,
dodirnuo je mesto vrhovima prstiju poput lekara koji opipava ranu. Onda su mu se
pridružili Mhoram i Birinair. Birinair odgurnu vrhovnog poglavara u stranu, uze
lillianrilll štap i zabi jedan kraj u neispravno mesto. Okrećući štap između dlanova,
napeto se usredsredio na svoje voljeno drvo.
"Na trenutak", promrmljao je Prothal, "na trenutak sam osetio nešto - nekakvo sećanje
u Zemlji. Onda je nestalo pod mojim dodirom." On uzdahnu. "Bilo je užasno."
Birinair ponovi kao odjek: "Užasno", govoreći sam sa sobom dok se usredsređivao.
Prothal i Mhoram su ga gledali dok su mu se ruke tresle od starosti ili osetljivosti. Naglo,
on povika: "Užasno! Ruka Krvnika! Usudio se da to čini?" Otrgao se tako naglo da se
zateturao i bio bi pao da ga Prothal nije zadržao.
Na trenutak, Prothal i Birinair pogledaše jedan drugoga u oči kao da pokušavaju da
podele neko znanje koje se nije moglo izraziti glasom. Onda se Birinair oslobodi toga.
Obazirući se unaokolo kao da vidi parčad dostojanstva rasutu svuda oko sebe, mrgodno je
rogoborio: "Mogu sam da stojim. Još nisam tako star." Posle kratkog pogleda upućenog
Kovenantu, nastavio je glasnije: "Mislite da sam mator. Naravno. Mator i blesav. Gura se
u pohod kada treba da odmara kosti kraj kamina. Kao klada." Pokazavši na Nevernika,
zaključio je: "Pitajte ga. Pitajte."
Kovenant se digao na noge dok je pažnja družine bila na žezlonoši i gurnuo ruke u
džepove da sakrije blesak prstena. Dok je Birinair pokazivao prema njemu, on diže
pogled sa tla. Mučni osećaj zlih slutnji grčio mu se u utrobi kada se prisetio napada u
Andelejnu, kao i onoga što je usledilo posle njih.
Prothal reče čvrsto: "Korakni ponovo tamo, prapoglavare."
Kriveći lice, Kovenant napravi korak i nagazi na raniju tačku. Kada mu je noga
dodirnula tlo, on se lecnu u iščekivanju, pokuša da se pripremi za osećaj da je na toj
jednoj tački zemlja postala nesigurna, bez osnova. Ali ništa ga nije ujelo. Kao u
Andelejnu, zlo je nestalo, ostavljajuću u njemu osećaj da je tanka prekrivka bezbednosti
stavljena preko bezdana.
U odgovor na nemo pitanje poglavara, zavrteo je glavom.
Posle pauze Mhoram reče ravnim glasom: "Osetio si ovo i ranije."
Uz napor, Kovenant prisili sebe da kaže: "Da. Nekoliko puta - u Andelejnu. Pre
napada na Svetkovinu."
"Ruka Sivog Krvnika te je dotakla", frknu Birinair. Ali nije mogao da održi optužbu.
Njegove kosti kao da su se prisetile svoje starosti i on se umorno pogrbi, nasloni na štap.
Tonom samoprekora, kao da se izvinjava, promrmljao je: "Naravno. Mlađi. Da sam samo
mlađi." Okrenuo se od družine i progurao do svoje postelje izvan kruga.
"Zašto nam nisi rekao?" upita Mhoram oštro.
Od tog pitanja Kovenant iznenada oseti stid, kao da mu se prsten vidi kroz tkaninu
pantalona. Ramena mu se zgrbiše, uguraše ruke još dublje u džepove. "Nisam... na
početku nisam želeo da znate šta... koliko Drul i Kletnik misle da sam važan. Posle
toga...", zatvorenih očiju se prisetio krize u Zabranu, "...mislio sam o drugim stvarima."
Mhoram to prihvati uz klimanje, a trenutak potom Kovenant produži: "Ne znam šta je
to. Ali primam ga samo preko čizama. Ne mogu da ga dodirnem - bilo šakama, bilo
stopalima."
Mhoram i Prothal izmeniše poglede izmenađenja. Ubrzo, vrhovni poglavar reče:
"Neverniče, razlog tih napada prevazilazi moje znanje. Zašto te čizme čine osetljivim na
zlo? Ne znam. Ali Mhoram ili ja moramo biti uz tebe u svako doba, da bi mogao da
reaguješ bez oklevanja." Preko ramena, dodao je: "Međniče Tuvore. Stožerniče Kvane.
Jeste li čuli?"
Kvan stade mirno i odvrati: "Da, vrhovni poglavaru." A iza kruga Tuvorov glas meko
reče: "Biće napada. Čuli smo."
"Pripravnost će biti neophodna", reče Mhoram mračno, "i postojana srca će se bez
uzmaka suočiti sa naletom pragrdana, vukova i jamnika."
"Tako je", reče najzad vrhovni poglavar. "Ali takve stvari će se zbiti kada za to dođe
čas. Sada moramo otpočinuti. Moramo prikupiti snagu."
Lagano, družina polega. Pevušeći napev džinova, Penosled se pruži po tlu sa rukom
oko kožne čuture sa alem-vinom. Dok su krvni gardisti postavljali straže, ratnici raširiše
ćebad za sebe i poglavare. Kovenant polusvesno pođe da spava, kao da oseća da ga
družina proučava, i bilo mu je drago zbog pokrivača koji su mu pomagali da sakrije
prsten. Onda je dugo ležao budan u noći, jer mu je bilo previše hladno da bi spavao;
ćebad nije zadržavala hladnoću koja je zračila iz prstena.
Ali sve dok konačno nije zaspao, mogao je da čuje Penosledovo pevušenje i da vidi
Prothala kako sedi krag ugaraka vatre. Džin i vrhovni poglavar skupa su držali stražu, dva
stara prijatelja Domaje koji su delili zajedničko bdenje pred neumitnom sudbinom.
Sledeći dan svanuo je siv i turoban - pokriven oblacima poput pepela na nebu - a
Kovenant mu pojaha u susret pognut u sedlu kao da mu je oko vrata vezan teg. Prsten mu
je izgubio crvenu boju kada je Mesec zašao; ali ta mu je boja ostala u umu, a prsten ga je
naizgled vukao naniže poput kakvog bezrazložnog zločina. Bespomoćno, shvatio je da
mu je nametnut pakt koji nije odabrao, nije ga mogao odabrati. Dokaz se činio neoboriv.
Poput Meseca, potpadao je pod udar zlodela poglavara Kletnika. Njegova volja nije bila
potrebna; konci koji su ga vukli bili su dovoljno jaki da nadvladaju svaki otpor.
Nije shvatao kako je to moglo da mu se desi. Da li su njegova želja za smrću, njegov
zamor ili očajanje gubavca bili toliko jaki? U šta se pretvorila njegova uporna želja da
preživi? Gde su mu se deli bes, žestina? Da li je toliko dugo sa njime bilo postupano kao
sa žrtvom da je sada mogao da se ponaša samo kao žrtva, čak i prema samom sebi?
Nije imao odgovora. Ni u šta nije bio siguran osim u strah koji ga je preplavio kada se
družina zaustavila u podne. Otkrio je da ne želi da siđe sa Durinih leđa.
Nije verovao tlu, užasavao se dodira s njim. Izgubio je osnovno poverenje: njegova
vera da je zemlja postojana - vera toliko očigledna, neprekidna i neophodna da je sve do
tog trenutka bila nesvesna - bila je potresena. Slepo, ćutljivo blato pretvorilo se u mračnu
šaku koja je zlokobno tragala za njime i samo njime.
Svejedno, bacio se iz sedla, prisilio sebe - spustio nogu na tlo i osetio ugriz. Od
opakosti osećaja svi mu se živci zgrčiše i jedva je mogao da stoji dok je gledao kako
Prothal, Mhoram i Birinair pokušavaju da uhvate šta je osetio. Ali promašili su u
potpunosti; beda tog dodira tla povukla se istog trenutka kada je odskočio od nje.
 To veče, tokom večere, ponovo je osetio ujed. Kada je pošao na spavanje, sakrivši
prsten od Meseca, drhtao je kao u groznici. Ujutro šestog dana digao se posivelog lica i sa
obogaljenim pogledom u očima. Pre nego što je stigao da uzjaše Duru ponovo je ujeden.
I ponovo tokom jednog od zaustavljanja družine radi odmora.
I ponovo istog trenutka kada je smogao dovoljno očajanja da sjaše na kraju jahanja tog
dana. Osećaj zla bio je poput novog klina u poklopcu njegovog kovčega. Ovog puta, živci
su mu reagovali toliko silovito da se sručio na tlo poput kakve predstave zaludnosti.
Morao je dugo da leži nepomično pre nego što je nanovo uspeo da uspostavi kontrolu nad
udovima, a kada se najzad digao na noge, trzao se i lecao od straha pri svakom koraku.
Patetično, patetično, dahtao je u sebi. Ali nije mogao da nađe dovoljno gneva da to
prevaziđe.
Sa brigom u očima, Penosled ga upita zašto ne skine čizme. Kovenant je morao da
razmišlja jedan trenutak pre nego što se setio zašto. Onda je promrmljao: "One su deo
mene - one su deo načina na koji moram da živim. Nije mi preostalo - mnogo tih delova.
A pored toga", dodade bledo, "ako ne budem i dalje imao te napade, kako će Prothal da ih
raspozna?"
"Nemoj da činiš takve stvari za nas", odvrati Mhoram napeto. "Kako bismo mogli da
tražimo tako nešto?"
Ali Kovenant samo sleže ramenima i ode da sedi pored vatre. Te večeri nije mogao ni
da pogleda hranu - sama pomisao na hranu izazivala je mučninu u njegovim bolnim
živcima - ali je probao nekoliko alianthi sa grma u blizini logora i otkrio da deluju
smirujuće. Pojeo je pregršt bobica, odsutno razbacujući semenke onako kako ga je Lena
učila, pa se vratio vatri.
Kada je družina dovršila obrok, Mhoram sede pokraj Kovenanta. Ne gledajući ga,
poglavar upita: "Kako da ti pomognemo? Da napravimo nosila tako da ne moraš da
dodiruješ tlo? Ili postoji i neki drugi način? Možda bi ti neka Penosledova priča olakšala
srce. Čuo sam da se džinovi razmeću kako bi i sam Opaki postao zemljorod kada bi ga
naterali da sasluša priču o Bagunu Nepodnošljivom i Telmi Dvopest - toliko su te priče
lekovite." Mhoram naglo okrete lice pravo prema Kovenantu, i Kovenant vide da je
poglavarevo lice puno saosećanja. "Vidim tvoj bol, prapoglavaru."
Kovenant obori glavu da izbegne Mhoramov pogled, a onda proveri da mu je leva
šaka bezbedna u džepu. Trenutak potom on reče kao iz daljine: "Pričaj mi o Tvorcu."
"Ah", uzdahnu Mhoram, "ne znamo mi da li Tvorac živi. Naše znanje o takvom biću
potiče iz najsenovitijih zakutaka naših najstarijih predanja. Znamo Opakog. Ali Tvorca
ne znamo."
Onda Kovenanta, kao iz daljine, iznenadi kada je čuo kako se umešala poglavarka
Tamaranta: "Razume se da znamo. Ah, ludosti mladih. Mhorame, sine moj, još nisi
prorok. Moraš naučiti tu vrstu hrabrosti." Lagano je skupila prastare udove i digla se na
noge, oslonjena o štap. Retka, seda kosa visila joj je u pramenovima oko lica dok je
prilazila krugu oko vatre i lomno mrmljala: "Vidovnjaštvo i proroštvo nisu saglasni.
Prema Kevinovom Znanstvu, samo je Srdomil, Poglavar-rodilac, istovremeno bio i
vidovnjak i prorok. Niže duše ne uspevaju da dokuče taj paradoks. Zbog čega, ne znam.
Ali kada je Kevin Zemljogub u srcu doneo odluku da prizove Obred Obesvećenja, on je
spasao krvne gardiste, Ranihine i džinove zato što je bio vidovnjak. A zbog toga što nije
bio prorok, nije uspeo da vidi da će poglavar Kletnik preživeti. Niži čovek od Bereka.
Razume se da Tvorac živi."
 Pogledala je Variola radi potvrde, a ovaj klimnu, ali Kovenant nije umeo da kaže da li
to on potvrđuje ili drema. Ali Tamaranta mu klimnu kao da ju je Variol podržao. Digavši
glavu noćnom nebu i zvezdama, prozborila je glasom lomnim od duboke starosti.
"Razume se da Tvorac živi", ponovi ona. "Kako bi moglo biti drugačije? Suprotnosti
zahtevaju jedna drugu. Inače se gubi sva razlika i preostaje samo rasulo. Ne, ne može biti
Opačije bez Postanja. Bolje je upitati se kako je Tvorac zaboravio na to kada je stvarao
Zemlju. Jer ako nije zaboravio, onda su Postanje i Opačija postojali skupa u jednom biću,
a on to nije znao.
Evo šta nam kažu najstarija predanja: u beskonačnost pre nego što je Vreme stvoreno
došao je Tvorac poput radnika u svoju radionicu. A pošto je u prirodi stvaranja da teži
savršenstvu, Tvorac se sav posvetio tom zadatku. Najpre je sazdao svod Vremena, kako
bi svoje delo postavio na mesto na kome će postojati - a za kamen temeljac tog svoda
iskovao je divlju magiju, tako da Vreme može da se odupire haosu i da izdrži. Onda je
ispod svoda stvorio Zemlju. Radio je vekovima, gradio i razgrađivao, isprobavao i
proveravao, odbacivao i ponovo isprobavao i proveravao da njegovo delo, jednom kada
ga završi, ne bi moglo da mu zamera. A kada Zemlja beše ugodna njegovom oku, doneo
je porod stanovnika Zemlje, bića koja u svojim životima ostvaruju njegovu želju za
savršenstvom - i nije propustio da im da sredstva da i sama teže savršenstvu. Kada je
završio, bio je ponosan kako to samo mogu biti oni koji stvaraju.
Avaj, nije razumeo Opačiju, ili ju je smetnuo s uma. Shvatao je zadatak tako što je
pomišljao da je jedino savršen rad potreban za stvaranje savršenstva. Ali kada je završio i
kada je njegov ponos okusio prvo zadovoljstvo, pogledao je pobliže Zemlju, želeći da
uživa u prizoru - i prenerazio se. Jer, gle! Skrivene duboko u Zemlji, bez ikakve njegove
želje ili stvaranja, počivale su kobi uništenja, sile dovoljno moćne da razore njegovo
remek-delo u prašinu.
Onda je shvatio, ili se prisetio. Možda je zatekao samu Opačiju kraj sebe kako mu
skreće ruku. Ili je video zlo u sebi. Nije važno. Osetio je mahniti bol i srušeni ponos. U
gnevu se uhvatio ukoštac sa Opačijom, bilo u sebi ili van sebe, i u besu je bacio Opakog
dole, iz beskraja kosmosa na Zemlju.
Avaj! Na taj način je Opaki bio zarobljen u Vremenu. I na taj način Tvorčevo delo
postade svet Opakog koga je ovaj mogao mučiti kako mu drago. Jer i sam zakon
Vremena, osnova sile koja je omogućila postojanje svoda, dela u korist poglavara
Kletnika, kako ga mi sada zovemo. Taj zakon kaže da se nijedno delo ne može raščiniti.
Obesvećenje se ne može raščiniti - kaljanje se ne može povući. Može se preživeti ili
zalečiti, ali ne poricati. Zato je poglavar Kletnik napao zemlju, a Tvorac ga nije mogao
zaustaviti - jer Tvorac je bio taj koji je doveo Opačiju.
U tugi i poniznosti, Tvorac vide šta je učinio. Da muke Zemlje ne bi bile u potpunosti
beznadne, pokušao je da pomogne svome delu na okolišne načine. Naveo je Poglavara-
rodioca da izradi žezlo zakona - oružje protiv Opačije. Ali sam zakon stvaranja Zemlje ne
dozvoljava ništa više. Kada bi Tvorac pokušao da ućutka poglavara Kletnika, taj čin bi
uništio Vreme - a onda bi Opaki bio ponovo oslobođen prema beskraju, slobodan da čini
sve gnusne stvari koje poželi."
Tamaranta stade. Ispričala je priču jednostavno, bez rastuće rečitosti, uzbuđenja ili ma
kog znaka strasti koji bi prevazilazio njenu vremešnost. Ali na trenutak njen tanušni, stari
glas ubedi Kovenanta da je Vaseljena na kocki - da je njegova borba samo mikrokosmos
unutar daleko većeg sukoba. Tokom tog trenutka, napeto je čekao šta će dalje reći.
 Ubrzo potom, ona obori glavu i okrete naborani pogled pravo prema njemu. Gotovo
šapatom, rekla je: "Tako smo došli do najveće kušnje. Divlja magija je ovde. Jednom
jedinom rečju naš svet može biti rascepljen do samog srca. Nemojte pogrešiti",
podrhtavao je njen glas. "Ako ne možemo pridobiti ovog Nevernika za sebe, Zemlja će
skončati u ruševinama." Ali Kovenant nije umeo da kaže da li joj je glas drhtao zato što
je bila stara, ili zato što se plaši.
Izlazak Meseca bio je blizu; otišao je na počinak da izbegne promenu prstena. Sa
glavom ispod pokrivača, gledao je u tamu i razabrao kada se Mesec digao po
okrvavljenom odsjaju koji je rastao na njegovoj burmi. Metal se činio zamrljaniji nego
prethodne dve noći. Držao je njegov pokriveni pogled poput čini; a kada je najzad
zaspao, bio je iscrpljen kao da su ga iznurili saslušavanjem.
Sledećeg jutra mu je uspelo da stigne do Durinih leđa bez napada - zbog čega je
zabrundao je u olakšanju bez ikakvog stida. Onda Prothal prekrši naviku i ne naredi
zaustavljanje u podne. Razlog je postao jasan kada su jahači izbili na vrh padine i kada je
Opčarnica izbila na videlo. Izjahali su iz neravne doline i preplivali na konjima preko
reke pre nego što su stali da se odmore. A tamo Kovenant opet nije napadnut kada je
spustio nogu na tlo.
Ali ostatak dana bio je u turobnoj suprotnosti sa tom nerazjašnjivom poštedom.
Nekoliko milja posle Opčarnice družina prvi put naiđe na jedan putevnik. Prisetivši se
Kovenantove priče o ubijenom Putnimu, Prothal posla dvojicu krvnih gardista, Korika i
Terela (koji je čuvao poglavara Mhorama) u putevnik. Ispitivanje je bilo potrebno samo
kao potvrda. Čak je i Kovenant u bolnom stanju mogao da vidi zapuštenost, zadah
nekorišćenja; zeleno utočište putnika postalo je mrko i ukvareno. Kada su se Korik i
Terel vratili, mogli su da jave samo ono što je družina već znala: o putevniku se niko nije
starao.
Poglavari su dočekali to otkriće mračnih lica. Očevidno, plašili su se da će ubistvo
koje je Kovenant opisao navesti Putnime da okončaju službu. Ali nekoliko ratnika
zabrunda preneraženo i zgroženo, a Penosled zaškrguta zubima. Kovenant se obazre na
džina i na trenutak vide Penosledovo lice usplamtelo od besa. Taj izraz je brzo nestao, ali
je ostavio Kovenanta uzdrmanog. Neočekivano, osetio je da je bezgranična odanost
džinova Domaji opasna; prebrzo je sudila.
I tako je na družinu krajem sedmog dana pala senka, senka koju je Mesec mogao samo
otežati, krvav i oskrnavljen, dok je bojio noć poput svesti o neizbežnoj propasti. Samo je
Kovenant iskusio nešto olakšanja; još jednom, njegovo privatno zlo koje se šunjalo oko
njega ostavilo ga je na miru. Ali sledeći dan dovede jahače nadomak Andelejna. Put im
se pružao preko pribrežja na jugozapadnoj strani i čak i kroz mlitavo, sivo vreme,
bogatstvo Andelejna je blistalo poput najponositijeg dragulja Zemlje. Od njega družina
oseti da su im kosti lake; delovalo je na pohod kao živa slika onoga što je Domaja bila
pre Obesvećenja.
Kovenantu je bila neophodna ta nema uteha kao i bilo kom drugom, ali mu je ostala
zakinuta. Dok je obedovao doručak, zlo iz zemlje ponovo ga je ujelo. Prethodni dan kao
da je samo uvišestručio silovitost napada; bio je zgusnut od opakosti, kao da ga je pauza
ozlojedila, pojačala mu gnev. Osećaj zla ostavi ga svog teturavog.
Tokom jednog zaustavljanja za odmor, ponovo je pogođen.
 A te večeri, dok je spremao sebi obrok od aliaathe, još jednom je pogođen. Ovog puta
zlo ga je ošinulo tako opako da se obeznanio na izvesno vreme. Kada je povratio svest,
ležao je u Penosledovim rukama poput deteta. Nejasno je osećao da je imao grčeve.
"Izuj čizme", napeto mu je naređivao Penosled.
Obamrlost je popunjavala Kovenantovu glavu poput izmaglice, zaklanjala mu
reakcije. Ali je smogao dovoljno svesti da upita: "Zašto?"
"Zašto? Kamena mu i mora, prijatelju moj! Kada tako upitaš, kako da ti odgovorim?
Pitaj samog sebe. Šta dobijaš što trpiš takvo zlo?"
"Sebe", promrmlja on slabašno. Želeo je da se prosto opusti u rukama džina i da zaspi,
ali se i borio protiv te želje, otimao se Penosledu sve dok ga džin nije stavio na noge
pokraj Birinairove lillianrill vatre. Jedan trenutak morao je da se drži poput starca za
Penosledovu ruku kako ne bi klonuo, ali mu onda jedan od ratnika pruži njegov štap i on
se osloni na njega. "Pružanjem otpora."
Ali u kostima je znao da ne pruža otpor. Osećao je da su slabašne, kao da se tope pod
naporom. Čizme su mu postale šuplji simbol nepomirljivosti koju više ništa nije osećao.
Penosled stade da se buni, ali ga Mhoram zaustavi. "To je njegov izbor", reče poglavar
blago.
Posle izvesnog vremena, Kovenant zapade u grozničav san. Nije znao da je nežno
odnesen do kreveta, nije znao da ga je Mhoram pazio tokom čitave noći i da je video
crveni odsjaj njegove burme.
Pao je u izvesnu krizu dok je spavao i probudio se sa osećajem da je izgubljen, da je
njegova sposobnost da izdrži konačno stigla do kraja, da se kocka najzad okrenula protiv
njega. Grlo mu je bilo izbrazdano poput bojnog polja. Kada je prisilio oči da se otvore,
našao se ponovo opružen u Penosledovim rukama. Oko njega, družina je bila spremna da
uzjaše za put predviđen za taj dan.
Kada je video da su se Kovenantove oči otvorile, Penosled se naže nad njega i tiho
reče: "Radije ću te nositi u rukama nego da gledam kako patiš. Lakše mi je bilo naše
putovanje do Poglavarevog Konaka nego kad te ovako gledam."
Deo Kovenanta povrati se i pogleda džina. Na Penosledovom licu videla se napetost,
ali to nije bila napetost od zamora. Više je podsećala na pritisak koji mu je rastao u umu -
pritisak od koga tvrđava njegovog čela kao da se ispupčila. Kovenant je glupo zurio
prema njemu jedan dugi trenutak pre nego što je shvatio da je to saosećanje. Prizor
njegovog bola terao je Penosledovo bilo da udara u džinovim slepoočnicama.
Džinovi? - uzdahnu Kovenant u sebi. Jesu li svi ovakvi? Gledajući to sažimanje
osećanja, on promrmlja: "Šta je to 'penosled?'"
Džin kao da nije primetio nebitnost tog pitanja. "'Sledbenik' je kompas", reče on
jednostavno. "Te je tako 'penosled' - "morski kompas'."
Kovenant poče slabašno da se miče, pokušavajući da se iskobelja iz ruku džina. Ali
Penosled ga je držao, ćutke mu zabranjujući da spusti noge na tlo.
Poglavar Mhoram se umeša. Sa mračnom odlučnošću u glasu on reče: "Spusti ga."
"Spusti", ponovi Kovenant kao odjek.
Nekoliko odgovora prođe ispod Penosledovih teških obrva, ali on samo reče: "Zašto?"
"Odlučio sam", odvrati Mhoram. "Ne idemo sa ovog mesta dok ne shvatimo šta se
dešava sa prapoglavarom Kovenantom. Previše sam odlagao taj rizik. Smrt se prikuplja
oko nas. Spusti ga." Oči mu opasno sevnuše.
 Penosled je i dalje oklevao, dok ne vide kako vrhovni poglavar Prothal klimanjem
podržava Mhorama. Jedan trenutak, njegove ruke zaštitnički su počivale na
Kovenantovim ramenima. Onda se povukao.
"A sad, prapoglavaru", reče Mhoram, "daj mi ruku. Zajedno ćemo stajati dok ne osetiš
zlo i dok ga ja ne osetim kroz tebe."
Na to se trzaj slabašne panike uzmigolji iz Kovenantovog srca. Video je sebe
odraženog u Mhoramovim očima, video sebe kako izgubljeno stoji sa svim onim što mu
je oduzeto ispisanim na licu. Taj gubitak ga je prenerazio. U tom sićušnom, odraženom
licu naglo je dokučio da bi, ako se napadi nastave, neizbežno naučio da uživa u osećaju
užasa i gađenja koji su mu zadavali. Otkrio je granicu u lepoti odbojnosti, a Mhoram je
tražio od njega da rizikuje prelazak preko nje.
"Dođi", pozva poglavar ispružene desne ruke. "Moramo shvatiti to zlo ako želimo da
mu se suprotstavimo."
Beznadežno ili u očajanju, Kovenant pruži ruku. Njihovi dlanovi se dodirnuše;
dohvatili su jedan drugom palčeve. Osećao je da su njegova dva prsta slabašni, beznadni
za Mhoramovu nameru, ali stisak poglavara bio je čvrst. Sa rukom u ruci poput boraca,
stajali su kao da će se porvati sa nekim gorkim zloduhom.
Napad usledi skoro smesta. Kovenant povika, uzdrhta kao da mu same kosti blebeću,
ali nije odskočio. U prvom trenutku, zadržao ga je Mhoramov čvrsti stisak. Onda
poglavar zabaci ruku oko Kovenanta, pritisnu ga uz grudi. Silina Kovenantove nevolje
ošinu Mhorama, ali se on zadrža gde je bio, škrgućući zubima.
Naglo, kao što je i došao, napad prođe. Uz groktaj, Kovenant se pognu u
Mhoramovim rukama.
Mhoram ga je držao na nogama sve dok se on nije pokrenuo i počeo da drži sopstvenu
težinu. Onda ga, lagano, poglavar pusti. Jedan trenutak, lica su im se činila neobično
slična; imala su isti progonjeni izraz, isti preznojeni, prazni pogled. Ali ubrzo Kovenant
ispusti drhtavi uzdah, a Mhoram se isprsi - i sličnosti nestade.
"Bio sam budala", uzdahnu Mhoram. "Trebalo je da znam - to zlo je Drul Stenotočac,
koji poteže moći Žezla da te nađe. Može da oseti tvoje prisustvo preko dodira tvojih
čizama na zemlji, jer su one različite od svega što je stvoreno u Domaji. Na taj način zna
gde si ti, pa tako i gde smo mi.
Pretpostavljam da si bio nedirnut onog dana kada smo prešli Opčarnicu zato što je
Drul očekivao da pođemo ka njemu rekom i tragao je za nama po vodi, a ne na zemlji.
Ali uvideo je grešku i juče povratio dodir sa tobom."
Poglavar zastade, pruživši priliku onome što je rekao da prodre do Kovenanta. Onda je
zaključio: "Prapoglavaru, zarad bezbednosti svih nas - zarad Domaje - ne smeš nositi
čizme. Drul već previše zna o našim pokretima. Njegove sluge su oko nas."
Kovenant nije odvratio. Činilo se da su mu Mhoramove reči iscrple i poslednju
kapljicu snage. Kušnja je bila preteška za njega; uz uzdah obeznanio se u poglavarevim
rukama. I tako nije video kako su pažljivo njegove čizme i odeća uklonjeni i spakovani u
vreće na Durinim leđima - kako su mu blago poglavari oprali udove i odenuli ga u odoru
od bele svile - s kakvom je tugom prsten skinut sa njegovog prsta i stavljen na novo parče
prijanjka preko njegovog srca - kako ga je nežno nosio Penosled na rukama tokom dugog
marša tog dana. Ležao je u tami poput žrtvovanja; mogao je da čuje kako mu zubi
gubavosti proždiru meso. Oko njega se širio vonj prezira, koji se uhvatio njegove nemoći.
Ali usne su mu bile povijene u smireni osmeh, izraz ponosa, kao da je najzad naučio da
voli raspadanje.
Nastavio je da se smeši kada se probudio kasno te noći i zatekao sebe kako gleda u
široko, sablasno lice Meseca. Lagano, njegov osmeh se raširi u zategnutu grimasu, izraz
sreće ili mržnje. Ali onda Mesec zakloni Penosledova ogromna masa. Ogromni dlanovi
džina, svaki veliki poput Kovenantovog lica, nežno su mu gladili glavu i kad je došlo
vreme ta pažnja je imala dejstvo. Oči su mu izgubile sablasni izgled, lice mu se opustilo,
odlutalo iz mučenja u počivanje. Uskoro je duboko uronio u manje opasan san.
Sledećeg dana - desetog dana pohoda - probudio se smiren, kao da su ga protivurečni
zahtevi držali u obamrlom zagrljaju ili zamrznutog. Preplavio ga je osećaj potpune
otupelosti, kao da više nema srca da se stara o sebi. Pa ipak, bio je gladan. Pojeo je veliki
doručak i prisetio se da se zahvali Drvograđanki koja je izgleda na sebe uzela zadatak da
mu ga pripremi. Novu odeću primio je uz turobno sleganje ramena, primetivši u
ćutljivom, mračnom sarkazmu kako mu je ipak bilo lako da se traći - i kako je bela odora
obgrlila njegovu mršavu priliku kao da je rođen za nju. Onda se, sav obamro, popeo na
Duru.
Njegova družina ga je gledala kao da se plaše da bi mogao da padne. Bio je slabiji
nego što je to pojmio; bila mu je potrebna krajnja usredsređenost da se održi u sedlu, ali
je ipak uspeo da to učini. Postepeno, sudeonici pohoda počeše da veruju da nije u
opasnosti. Među njima, jahao je kroz sunčev sjaj i topli prolećni vazduh cvetnim
rubovima Andelejna - jahao oslabljen i nemaran, kao da je utamničen između
nemogućnosti.

17. KRAJ U VATRI

Te noći, družina se ulogorila u uskoj dolini između dve stenovite padine na pola milje
od gustih travnjaka Andelejna. Ratnici su bili veseli, povratili su prirodno raspoloženje
posle napetosti iz prethodna dva dana, pa su prepričavali priče i pevali pesme ćutljivoj
publici sačinjenoj od poglavara i krvnih gardista. Iako poglavari nisu učestvovali u tome,
činilo se da im je drago da slušaju i nekoliko puta čulo se kako se Mhoram i Kvan
zajedno kikoću.
Ali Kovenant nije delio razdraganost eovoda. Teška ruka praznine zaklopila je
poklopac njegovih čuvstava i on se osećao izdvojeno, nedodirljivo. Konačno je pošao na
počinak pre nego što su ratnici okončali sa poslednjom pesmom.
Probudila ga je nešto kasnije ruka na njegovom ramenu. Otvorivši oči, ogledao je
Penosleda kako se nagao nad njim. Mesec je gotovo zašao. "Ustaj", prošapta džin.
"Ranihini su doneli vest. Vuci nas love. pragrdani možda nisu daleko za njima. Moramo
poći."
Kovenant sanjivo zatrepta prema džinovom licu prekrivenom tamom. "Zašto? Zar nas
neće slediti?"
"Požuri, prapoglavaru. Terel, Korik i možda trećina Kvanovog eovoda ostaće ovde u
zasedi. Oni će razbiti čopor. Dođi."
Ali Kovenant je bio uporan. "Pa šta? Naprosto će se sakupiti i ponovo nas slediti.
Pusti me da spavam."
"Prijatelju moj, iskušavaš moje strpljenje. Ustaj, pa ću ti objasniti."
 Uz uzdah, Kovenant se otkotrlja iz pokrivača. Dok je zatezao pojas odore, obuvao
sandale i proveravao da li je poneo štap i nož, njegova drvogradska pomoćnica prikupi
mu postelju i spakova je. Onda je dovela Duru do njega.
Usred ćutljive hitnje družine, on uzjaha, a zatim pođe sa Penosledom prema središtu
logora, gde su poglavari i krvna garda već bili na konjima. Kada su ratnici bili spremni,
Birinair pogasi poslednje ugarke vatre i kruto se uspentra na konja. Trenutak kasnije,
jahači se okrenuše i pojuriše uskom dolinom, birajući put po neravnom terenu pod
poslednjom crvenom svetlošću Meseca.
Tle pod Durinim kopitama delovalo je kao da je sačinjeno od krvi koja se lagano širi i
Kovenant dograbi prsten da ga skloni pred grimiznom svetlošću. Oko njega, družina se
kretala u stegnutoj napetosti ćutanja; svaki tihi, metalni zvon mača bio je trenutno
prigušivan, svaki dah utišavan. Ranihini su bili bešumni poput senki, a na njihovim
širokim leđima krvni gardisti su sedeli poput kipova, večno na oprezu i spremni.
Onda Mesec zađe. Tama je predstavljala opuštanje, iako kao da je povećavala
opasnost njihovog bekstva. Ali čitavu družinu su okružili i vodili Ranihini, a ti moćni
konji birali su put koji je držao druge atove bezbedno između njih.
Pošto su prošle dve ili tri milje, raspoloženje družine se donekle popravilo. Nisu čuli
nikakvu poteru, nisu osetili opasnost. Najzad Penosled dade Kovenantu objašnjenje koje
je obećao.
"To je jednostavno", prošapta džin. "Pošto rasture vukove, Korik i Terel će odvući
poteru sa našeg traga. Poći će pravo za Andelejn, istočno prema Planini Groma, sve dok
potera ne bude zavedena. Onda će okrenuti i ponovo nam se pridružiti."
"Zašto?" upita Kovenant tiho.
Poglavar Mhoram preuze objašnjenje. "Sumnjamo da Drul može da shvati našu
nameru." Kovenant nije mogao da oseti poglavarevo pristustvo tako jako kao
Penosledovo, tako da je Mhoramov glas zvučao bestelesno u tami, kao da sama noć
govori. Takav utisak kao da je pretvarao njegove reči u laž, kao da je bez potvrde
fizičkog prisustva ono što je poglavar govorio bilo zaludno. "Naš pohod najvećim delom
mora da mu se čini budalast ili šašav. Pošto on drži žezlo, ludi smo što mu se
približavamo. Ali ako svejedno mislimo da mu priđemo, onda je naš južni put
budalaština, jer je dug, a njegova moć raste svakodnevno. Očekivaće da pođemo istočno
prema njemu, ili južno prema Usudovom Pribegu i bekstvu. Korik i Terel će pružiti
Drulovim izviđačima razloga da poveruje da se okrećemo u napad. Ukoliko postane
nesiguran u pogledu toga gde smo, neće pogoditi našu pravu nameru. Tražiće nas u
Andelejnu i trudiće se da pojača odbranu na Planini Groma. Verujući da smo se okrenuli
da ga napadnemo, takođe će poverovati da smo ovladali moćima tvog belog zlata."
Kovenant je na trenutak razmišljao pre nego što upita: "Šta će Kletnik učiniti tokom
svega toga?"
"Ah", uzdahnu Mhoram, "to je pitanje. Na tome počiva sudbina našeg pohoda - i
Domaje." Dugo je ćutao. "U snovima, vidim ga kako se smeje."
Kovenant se lecnu kada se setio Kletnikovog razornog smeha i ućuta. I tako su se
jahači prikradali kroz tamu, poveravajući se nagonima Ranihina. Kada je svanula zora,
ostavili su zasedu za vukove daleko za sobom.
Družini su bila potrebna još četiri dana napornog jahanja, po petnaest milja dnevno, da
dođe do reke Mithil, južne granice Andelejna. Punih šezdeset milja, pohod je išao prema
jugoistoku bez ikakvih nagoveštaja o tome šta je snašlo Korikovu grupu. Sveukupno je
samo osam ljudi napustilo družinu. Ali nekako se bez njih činilo da se pohod smanjio i
oslabio. Briga vrhovnog poglavara i njegovih pratilaca tutnjala je u udarima kopita
njihovih atova i odjekivala kroz tišinu koja je počivala među njima poput prazne nosiljke.
Sada je nestao spokoj u pogledu kojim su ratnici posmatrli Andelejn, nikada udaljeniji
od milje sa leve strane. Od zore do sutona sve oči proučavale su istočno obzorje, ali ništa
nisu videle osim praznine u kojoj se Korikovi ratnici nisu pojavljivali. Stalno iznova,
Penosled bi se odvojio od družine da otkaska na najbliži breg i zagleda se u daljinu; a
onda bi se vratio zadihan i nemiran, dok je družini preostajalo da zamišlja more koje su
objašnjavale Korikovo odsustvo.
Svi su se prećutno slagali oko toga da nikakav broj vukova nije dovoljan da savlada
dvojicu pripadnika krvne garde, koji su još jahali na Ranihinima Hurinu i Brabi. Ne,
Korikova grupa mora da je pala u ruke male vojske pragrdana - tako je zaključivala
družina, iako je Prothal verovao da je Korik možda bio prisiljen da jaše mnogo milja da
bi našao reku ili neko drugo sredstvo da zbaci vukove sa traga. Reči vrhovnog poglavara
bile su pametne, ali su se nekako pod okrvavljenim Mesecom činile prazne. I pored njih,
stožernik Kvan išao je na dužnosti sa smrću šest ratnika na licu.
Svi jahači bili su obavijeni tamom kada su, pred sumrak šetvrtog dana, stigli do obale
Mithila.
Neposredno na njihovoj levoj strani kako su se primicali reci stajalo je strmo brdo kao
granica Andelejna. Čuvalo je severnu obalu; družina je mogla da pređe njegovo podnožje
da bi ušla u Andelejn jašući u koloni po jedan duž reke. Prothal je radije izabrao taj
pravac nego da plivaju snažnom strujom Mithila. Dok je iza njega bio samo Tuvor, vodio
je družinu istočno duž gole obale. Sudeonici pohoda sledili su ga jedan po jedan. Uskoro
je čitava družina prelazila ivicu brda.
Raštrkani na takav način, bili su ranjivi. Dok se brdo uzdizalo nad njima, padina mu je
postala gotovo okomita, a kameniti vrh se nadnosio nad stazom pokraj reke poput
tvrđave. Jahači su se kretali sa glavama dignutim nagore, oštro svesni opasnosti svog
položaja.
Još su prelazili kada začuše povik pozdrava sa vrha brda. Među stenama postade
vidljiva jedna prilika. Bio je to Terel.
Jahači radosno odgovoriše na njegov pozdrav. Žurno su prešli podnožje brda i našli se
u širokoj, travnatoj dolini gde su konji - dva Ranihina i pet mustanga - pasli na izvesnom
rastojanju od reke.
Mustanzi su bili iznureni. Noge su im slabašno podrhtavale, a vratovi su im bili
obešeni; jedva da su imali dovoljno snage da jedu.
Pet. Kovenant ponovi. Bio je slepo uveren da je pogrešno prebrojao.
Korik je silazio sa vrha brda. Pratilo ga je pet ratnika.
Uz gnevni povik, Kvan skoči sa konja i potrča prema krvnom gardisti. "Irin!" upita on.
"Gde je Irin? Sedmice mu! Šta joj se desilo?"
Korik nije odgovorio sve dok nije stajao sa svojom grupom pred vrhovnim
poglavarom Prothalom. Učinili su se Kovenantu kao neobična skupina: pet ratnika punih
protivurečnog uzbuđenja, hrabrosti, bola; i jedan krvni gardista smiren poput patrijarha.
Ako je Korik osećao ikakvo zadovoljstvo ili bol, nije to pokazivao.
U jednoj ruci držao je poveliki zavežljaj, ali nije smesta progovorio o njemu. Umesto
toga pozdravi Prothala i reče: "Vrhovni poglavaru. Dobro si. Jesu li vas progonili?"
"Nismo videli nikakvu poteru", odvrati Prothal ozbiljno.
 "Dobro je. Izgleda da smo uspeli."
Prothal klimnu, a Korik započe priču. "Sreli smo se sa vukovima i potrudili se da ih
rasturimo. Ali bili su to kreši..." napravio je zvuk kao da pljuje, "...kojih se nije lako
otresti. Zato smo ih poveli prema istoku. Nisu hteli da zađu u Andelejn. Zavijali su za
nama, ali nisu hteli da uđu. Gledali smo sa rastojanja sve dok nisu okrenuli prema severu.
Onda smo pojahali na istok.
Posle jednog dana i noći, skrenuli smo sa puta i pošli prema jugu. Ali naišli smo na
pljačkaše. Bili su moćniji nego što smo mislili. Bili su to zajedno pragrdani i jamnici, a sa
njima i jedan grifon."
Korikova publika zažamori u iznenađenju i jadu, a krvni gardista zastade da izgovori
nešto što je zvučalo kao duga kletva na tonalnom maternjem jeziku Haručaija. Onda je
produžio: "Irin je platila naše bekstvo. Ali skrenuti smo daleko sa puta. Stigli smo na ovo
mesto neposredno pre vas."
Uz gnevno širenje nozdrva, digao je zavežljaj. "Jutros smo nad sobom videli sokola.
Čudno je leteo. Ustrelili smo ga." Posegao je u zavežljaj i izvadio telo ptice. Nad opakim
kljunom imala je samo jedno oko, ogromnu, ludačku kuglu na čelu.
Zapljusnula je družinu zlobom koja je zračila iz nje. Soko je bio pogrešan, naopak,
biće koga je stvorilo zlo zarad zla - koga je od samog rođenja izvitoperila sila što se
usuđivala da krivi prirodu. Prizor zastade u Kovenantovom grlu, izazva u njemu nadražaj
za povraćanjem. Jedva je čuo Prothala kako govori: "Ovo je delo kamena Zlozemlja.
Kako bi Žezlo zakona moglo da napravi ovakav zločin, ovakav užas? Ah, prijatelji moji,
to je delo našeg neprijatelja. Pogledajte pažljivo. Milost je oduzeti život takvim
stvorenjima." Naglo, vrhovni poglavar se okrenu u stranu, opterećen bremenom novog
saznanja.
Kvan i Birinair spalili su deformisanog sokola. Uskoro, ratnici koji su pošli sa
Korikom počeše da pričaju i stvori se potpunija slika njihova prethodna četiri dana.
Pažnja je naravno bila usredsređena na borbu u kojoj je stradala Irin iz eovoda. Ranihin
Braba prvi je osetio zadah opasnosti i upozorio Korika. Ovaj je smesta poveo grupu u
gusto žbunje da sačekaju nailazak napadača. Osluškujući sa uhom oslonjenim o zemlju,
procenio je da je reč o mešovitoj skupini pragrdana i jamnika bez konja - jamnici nisu
imali sposobnost pragrdana da tiho koračaju - ukupno ne više od petnaest nih. I zato
Korik upita sebe u kom mu smeru počiva služba; da sačuva sadruge kao branioce
poglavara, ili da nanese zlo neprijateljima poglavara. Krvni gardisti zavetovali su se
zaštiti poglavara, ne Domaje. Odabrao je da se bori zato što je procenio da je njegova
grupa dovoljno jaka, uzevši u obzir iznenađenje, da ispuni obe dužnosti bez gubitaka
života.
Njegova odluka ih je spasla. Kasnije su otkrili da bi ostali zarobljeni u guštaru da nisu
napali; panika konja otkrila bi njihovo sklonište.
Tama je bila gusta, posle zalaska Meseca, druge noći pošto je Korikova grupa
napustila družinu, a napadači su se kretali bez svetla. Čak i oštre oči krvnih gardista nisu
mogle da razaznaju ništa više osim senovitih obrisa neprijatelja. A vetar je duvao između
dve grupe, tako da Ranihini nisu mogli da osete prave razmere opasnosti.
Kada napadači stigoše do otvorenog terena, Korik dade znak grupi; ratnici pojuriše iz
guštara iza njega i Terela. Ranihini smesta prestigoše ostale, tako da su Korik i Terel
upravo dospeli do neprijatelja kada začuše prestravljenu njisku konja. Okrenuvši se, krvni
gardisti videše kako se svih šest ratnika bori sa paničnim atovima - a nad njih se nanosi
grifon. Grifon je bio stvorenje nalik lavu sa velikim krilima koja su mu omogućavala da
leti na kratkim rastojanjima. Prestravio je konje, obrušavajuaći se na jahače. Korik i Terel
pojuriše prema sadruzima. A iza njih stigoše pljačkaši.
Krvni gardisti baciše se na grifona, ali u vazduhu, sa nogama oboružanim kandžama
okrenutim nadole, nije imao ranjivih tačaka koje su mogli dosegnuti bez oružja. Onda se
napadači oboriše na grupu. Ratnici se prestrojiše da bi odbranili konje. Usred okršaja,
Korik se pripremio na Brabinim leđima da skoči na grifona u prvom pogodnom trenutku.
Ali kada mu se prilika ukazala, Irin se ubaci ispred njega. Nekako je uspela da otme
dugački mač jamnika. Grifon je, međutim, dograbi kandžama i dok ju je rastrzao u
komade ona mu odrubi glavu.
Sledećeg trenutka na njih jurnu ih još jedna skupina napadača. Konji ratnika bili su
suviše uplašeni za bilo šta drugo osim bega. I zato Korikova grupa uteče, udarivši prema
istoku i severu sa neprijateljem za petama. Do trenutka kada su se otresli potere bili su
toliko oterani u dubinu Andelejna da nisu mogli da se pridruže Prothalu sve do četvrtog
dana.
Rano te večeri, ponovo okupljena družina podiže logor. Dok su pripremali večeru,
hladan vetar lagano se dizao sa severa. Najpre je delovao osvežavajuće, pun miomirisa
Andelejna. Ali kako se bližio izlazak Meseca, izoštrio se uz gotovo opipljiv zaokret, sve
dok nije brisao kroz dolinu. Kovenant je osećao ukus njegove neprirodnosti; već je i
ranije iskusio nešto slično. Poput biča terao je tamne nakupine oblaka prema jugu.
Kako je veče odmicalo, činilo se da niko ne namerava da spava. Potištenost je
narastala u družini kao da je vetar sav nabrekao očajanjem. Na suprotnim stranama
logora, Penosled i Kvan odmeravali su koracima nemir. Većina ratnika čučala je u
utučenim položajima, besciljno se igrajući oružje. Birinair je sa neprikrivenim
nezadovoljstvom džarao po vatri. Prothal i Mhoram stajali su dignutih glava prema vetru,
kao da pokušavaju da ga očitaju živcima lica. A Kovenant je sedeo glave pognute pod
mećavom sećanja.
Činilo se da samo Variola i Tamarantu nije zahvatila potištenost. Ruke u ruci, dva
starostavna poglavara sedela su i piljila u vatru sa sanjalačkim, dremuckavim pogledima,
a svetlost plamena titrala je po njihovim čelima poput ispisa.
Oko logora, krvni gardisti stajali su čvrsto poput stenja.
Konačno, Mhoram glasno izrazi zajednički osećaj družine: "Nešto se dešava - nešto
zlo. Ovo nije prirodan vetar."
Pod oblacima, istočno obzorje zablista crvenilom mesečine. S vremena na vreme,
Kovenantu se činilo da vidi narandžasti titraj u grimizu, ali nije mogao biti siguran. U
potaji je proučavao prsten i otkrivao isti takav povremeni narandžasti sev pod
preovlađujućom krvlju. Ali nije rekao ništa. Previše se stideo Drulovog zahvata nad
sobom.
Oluja još nije dolazila. Vetar je i dalje duvao, sav obuzet crvenim mrmljanjem i starim
ledom, ali nije donosio družini ništa osim oblaka i obeshrabrenja. Najzad, većina ratnika
nemirno zadrema, drhteći pred rezanjem vetra dok je ovaj nosio žetvu očaja prema
Usudovom Pribegu i Južnik-pustarama.
Nije bilo zore; oblaci su prigušili izlazeće Sunce. Ali družinu je podigla promena u
vetru. On je oslabio i postao topliji, lagano skretao prema zapadu. Ali nije delovao
zdravije - samo malo prikrivenije. Nekoliko ratnika izvuče se ispod pokrivača držeći se
za mačeve.
 Družina je obedovala na brzinu, gonjena neodređenim iščekivanjem koje je donosio
vetar. Stari žezlonoša Birinair prvi je shvatio. Dok je žvakao zalogaj hleba, iznenada se
uspravio kao da ga je neko ošamario. Podrhtavajući od usredsređenosti, namrštio se
prema istočnom obzorju, a onda je ispljunuo hleb na tlo. "Gori!" prosikta on. "Vetar.
Osećam zadah. Šta? Osećam zadah - gori - drvo!"
"Drvo!" zakuka. "Ah, usudili su se!"
Jedan trenutak, družina ga je ćutke gledala. Onda Mhoram prasnu: "Viti Drvograd je u
plamenu!"
Njegovi drugovi skočiše. Krvni gardisti oštrim zvižducima dozvaše Ranihine. Prothal
je siktao naređenja koja je Kvan ponavljao promuklim povicima. Neki ratnici pojuriše da
osedlaju konje, dok su drugi uklanjali logor. Do trenutka kada je Kovenant bio obučen i u
Durinom sedlu, pohod je već bio spreman za jahanje. Smesta su odgalopirali istočno
pored Mithila.
Nedugo potom, konji počeše da prave nevolje. Čak i najsvežiji nisu mogli da drže
korak sa Ranihinima, a mustanzi koji su bili sa Korikom u Andelejnu nisu povratili
snagu. Teren nije dozvoljavao brzinu; bio je previše neravan. Prothal posla dvojicu
krvnih gardista napred kao izviđače. Ali posle toga bio je prisiljen da krene sporije; nije
smeo dopustiti da mu deo trupa zaostane. Pa ipak, išao je najbrže što je mogao. Bilo je to
mučno jahanje - Kovenantu se činilo da čuje Kvana kako škrguće zubima - ali tu nije bilo
nikakve pomoći. Mrgodno, Prothal je zadržavao sveže konje.
Do podneva stigli su do gaza preko Mithila. Sada su mogli da vide dim na južnoj
strani, a zadah paljevine bio je jak u vazduhu. Prothal naredi zaustavljanje da pokvase
konje. Onda jahači pohitaše dalje, sileći najslabije atove da negde nađu nove izvore snage
i brzine.
Posle nekoliko milja, vrhovni poglavar bio je prisiljen da još više uspori napredovanje;
izviđači se nisu vratili. Mogućnost da su napadnuti iz zasede uklesala se u njegovo čelo, a
oči su mu svetlucale kao da mu jabučice sadrže deliće granita. Usporio je jahače do
običnog hoda i poslao napred još dvojicu krvnih gardista.
Ova dvojica su se vratila pre nego što je družina prešla jednu milju. Javili su da je Viti
Drvograd mrtav. Oblast oko njega bila je napuštena; tragovi su ukazivali na to da su prva
dva izviđača odjahala prema jugu.
Mrmljajući: Melenkurion! - sebi u bradu, Prothal povede jahače kasom napred sve dok
nisu stigli do ostataka naselja na drvetu.
Uništenje je bilo đavolsko delo. Vatra je svela prvobitno drvo na zadimljene stubove
niže od stotinu stopa, a unakaženo deblo bilo je rascepljeno od vrha do dna, ostavljajući
dve polovine blago nakrivljene jednu prema drugoj. Tu i tamo, plamenovi bi izbili u
blizini njihovih vrhova. Na sve strane oko osnovice drveta leševi su prekrivali tlo, kao da
je zemlja odveć puna mrtvih da primi i stanovništvo naselja. Druga tela Drvograđana,
neizgorela, bila su razbacana uglavnom južno preko čistine.
Duž tog poteza prema jugu nekolicina mrtvih jamnika bila je opružena u borbenim
položajima. Ali u blizini drveta nalazilo se samo jedno telo koje nije bilo ljudsko - jedan
mrtvi pragrdan. Ležao je na leđima, okrenut rascepljenom deblu; njegovo telo crno poput
uglja bilo je isto toliko iskrivljeno koliko i gvozdeno žezlo koje je još stezao u rukama. U
blizini je ležala teška gvozdena ploča od blizu deset stopa u prečniku.
Zadah mrtvog, spaljenog mesa unakazio je okolnu čistinu. Sećanje na drvogradsku
decu uskomešalo se u Kovenantovoj utrobi. Činilo mu se da će povratiti.
 Prizor kao da je prenerazio poglavare, zapanjio ih saznanjem da ljudi za koje se oni
brinu mogu biti tako pobijeni. Trenutak potom međnik Tuvor rekonstruisao je tok bitke.
Narod Vitog Drvograda nije imao nikakvih izgleda.
Kasno prethodnog dana, procenio je Tuvor, velika grupa jamnika i pragrdana -
ugaženost čistine je potvrđivala da je skupina bila veoma velika - opkolila je drvo. Držali
su se van dometa strelica. Umesto da direktno napadnu Drvograđane, poslali su napred
nekolicinu svojih - gotovo sigurno pragrdane - pod okriljem gvozdene ploče. Zaštićeni na
taj način, pragrdani su potpalili drvo.
"Bedna vatra", umešao se Birinair. Približivši se drvetu, kucnuo ga je štapom. Parče
ugljena otpade i otkri belo drvo pod sobom. "Jaka vatra guta sve", promrmlja on.
"Zamalo da prežive. Ovo je dobro drvo. Napravi samo malo slabiju vatru - i drvo
preživljava. Oni smeli - oni samo malo jači. Broj ne znači ništa. Snaga se računa. Razume
se. Slabašna šansa. Ili da je žezlonoša znao. Da je bio spreman. Mogao je da pripremi
drvo - da ga ojača. Mogli su preživeti. Ah! Trebalo je da budem ovde. Ne bi to učinili sa
drvetom o kome se ja staram."
Jednom kada je vatra otpočela, nastavio je da objašnjava Tuvor, napadači su
jednostavno odapinjali strelice da spreče gašenje požara - i čekali da očajni Drvograđani
pokušaju bekstvo. Zato je linija neizgorelih tela išla prema jugu; to je bio smer odabran
za bekstvo. A onda, kada je vatra postala prevelika da bi Drvograđani i dalje pružali
otpor, pragrdanski meštar znanstva rascepio je drvo da ga u potpunosti uništi i da strese
preživele sa grana.
Ponovo progovori Birinair: "Naučio je. Odmazda. Budala - nije ovladao sopstvenom
moći. Drvo ga je oborilo. Dobro drvo. Čak i u požaru, nije bilo mrtvo. Žezlonoša - hrabar
čovek. Udario nazad. I - i pre Obesvećenja lillianrill je mogao spasti od smrti ono što je
preostalo." Narogušio se kao da izaziva nekoga da mu se usprotivi. "Ne više. To ne
mogu." Ali trenutak kasnije njegove oholosti nestade i on tužno okrete leđa da gleda
uništeno drvo kao da ga nemo moli da mu oprosti.
Kovenant nije podvrgavao pitanjima Tuvorovu analizu; osećao se previše zgroženo
zadahom koji ga je okruživao, otežalim od krvi. Ali činilo se da Penosled nije pogođen na
takav način. On mračno ustvrdi: "Ovo nije Drulovo delo. Nijedan jamnik nije majstor
ovakve veštine. Vetar i oblaci da prikriju znake napada, ukoliko se napad sprema.
Gvozdena zaštita donesena ovamo sa ko zna kolikog rastojanja. Napad sa toliko malo
traćenja snage. Ne, ruka Dušomora je ovde od početka do kraja. Kamena mu i mora!"
Bez upozorenja, glas mu se prekide i on se okrete, režeći napev džinova da se primiri.
U tišini, Kvan upita: "Ali zašto ovde?" U glasu mu se osećao prizvuk panike. "Čemu
napad na ovo mesto?"
Nešto u Kvanovom tonu, neki nagoveštaji histerije među hrabrim, ali neiskusnim,
zgroženim mladim ratnicima, prizva Prothala iz divljine kojom su mu lutale misli.
Odgovarajući više na Kvanova osećanja nego na njegovo pitanje, vrhovni poglavar
ozbiljno reče: "Stožerniče Kvan, ovde treba obaviti mnogo posla. Konji će se odmoriti,
ali mi moramo raditi. Moraju se iskopati grobnice za mrtve. Posle njihovog poslednjeg
udesa ne bi bilo valjano da ih stavimo na lomaču. Daj eovodu naredbu. Iskopajte grobove
na južnoj čistini - ovde." Pokazao je travnati potez stotinak metara od rascepljenog
drveta. "A mi..." on pokaza na svoje drugove poglavare. "Mi ćemo odneti mrtve do
njihovih grobova."
Penosled prekide napev. "Ne. Ja ću nositi. Dopustite mi da iskažem poštovanje."
 "Vrlo dobro", odvrati Prothal. "Mi ćemo pripremiti hranu i razmotriti položaj."
Klimnuvši, poslao je Kvana da izda naredbe eovodu. Onda, okrenuvši se Tuvoru, zatražio
je da se postave straže. Tuvor primeti da osam krvnih gardista nije dovoljno da se
nadgleda svaki moguć prilaz na otvorenom prostoru velikom poput te čistine, ali ako
pošalje Ranihine da idu zasebno po okolnim brdima, možda mu neće biti potrebno da
zatraži pomoć eovoda. Posle kratke pauze međnik upita šta da se radi sa izviđačima kojih
još nema.
"Čekaćemo", odvratio je Prothal teško.
Tuvor klimnu i ode da se sporazume sa Ranihinima. Oni su stajali u grupi u blizini,
gledajući vrelim očima spaljena tela oko drveta. Kada im je Tuvor prišao, okupili su se
oko njega kao da su željni da učine šta god zatraži i trenutak kasnije pojurili su preko
čistine, rasuvši se u svim pravcima.
Poglavari sjahaše, raspakovaše vreće sa hranom i stadoše da pripremaju obrok na
maloj lillianrill vatri koju im je pripalio Birinair. Ratnici odvedoše konje uz vetar od
drveta, skidoše im sedla i otimariše ih. Onda eovod krenu da počne kopanje.
Pažljivo se starajući da ne kroči ni na jednog mrtvog, Penosled priđe drvetu i dohvati
gvozdenu ploču. Bila je neobično teška, ali ju je on podigao i izneo van prstena tela.
Onda je nežno počeo da slaže tela na ploču, koristeći je kao sanke da odvlači leševe do
njihovih grobova. Čvorovi osećanja poskakivali su i gomilali se po njegovom isturenom
čelu, a oči su mu sevale opasnom prilježnošću.
Izvesno vreme, Kovenant je bio jedini pripadnik družine koji nije imao nikakav
zadatak. Ta činjenica ga je uznemiravala. Zadah mrtvih - među njima negde i Baradakas,
bolno je mislio, Baradakas i Laura i deca, deca! - natera ga da se seti Vitog Drvograda
kakav je ostavio pre više dana: visok i ponosit, bogat životom ispravnih ljudi.
Bilo mu je potrebno nešto da se odbrani.
Gledajući družinu, primetio je da ratnicima nedostaju alatke za kopanje. Poneli su sa
sobom svega po dva ašova i lopate; većina je pokušavala da kopa rukama ili mačevima.
On priđe drvetu. Rasuto oko debla stajalo je mnogo nagorelih grana, od kojih su neke još
u srcu bile čvrste. Iako je morao da bira put između mrtvih - dok je iz blizine prizor sveg
tog mesa poput rastopljenog voska razmazanog preko ugljenisanih kostiju povređivao
njegovu utrobu - prikupio je granje koje nije mogao da prelomi preko kolena. Odneo ga
je od drveta, a zatim upotrebio kamendolski nož da ga sastruže i izdelje u kolčeve. Od
toga rada ruke i bela odora postali su mu crni, a nož se nespretno krivio u njegovom
stisku, ali je on ustrajao.
Kolčeve je podelio ratnicima i pomoću njih bili su u stanju da kopaju brže. Umesto
zasebnih grobova, kopali su šančeve, svaki dovoljno dubok i dugačak da primi deset ili
više mrtvih. Koristeći Kovenantove kolčeve, ratnici počeše da dovršavaju grobove brže
nego što je Penosled mogao da donosi leševe.
Kasno po podne, Prothal pozva družinu na jelo. Do tog vremena, bila je sahranjena
gotovo polovina nastradalih. Niko nije osećao želju da uzima hranu sa plućima punim
vazduha koji je zaudarao i očiju bolnih od unakažene puti, ali je vrhovni poglavar bio
uporan. Kovenantu se to činilo čudno sve dok nije probao hranu. Poglavari su pripremili
hranu različitu od svega što je do tada okusio u Domaji. Njen ukus pojačavao mu je glad,
a kada ju je progutao, smirivao mu je bol. Bio je to njegov prvi obrok od prethodnog dana
i on sa iznenađenjem shvati da proždrljivo jede.
 Većina ratnika završila je sa obrokom, a Sunce se spremalo da zađe kada ih na noge
diže udaljeni poklič pozdrava. Najjužniji stražar odgovori i trenutak kasnije dvojica
nestalih krvnih gardista galopom uđe na čistinu. Ranihini su im bili natopljeni znojem.
Sa sobom su doveli dvoje ljudi: jednu ženu i dečaka otprilike uzrasta
četvorogodišnjaka, oboje Drvograđane, oboje sa tragovima preživljene bitke.
Priča izviđača bila je brzo ispripovedana. Stigli su do opustele čistine i otkrili južni
smer pokušaja bekstva Drvograđana. A videli su i neke dokaze da možda nisu pobijeni
svi ljudi. Pošto je neprijatelj nestao - tako da nije bilo hitnje da jašu nazad i upozore
poglavare - odlučili su da potraže preživele. Obrisali su znakove, tako da napadači koji bi
se vratili ne mogu da ih nađu, i pojahali prema jugu.
Rano tog popodneva zatekli su ženu i dete kako mahnito beže i ne pomišljaju na
oprez. Činilo se da su oboje nepovređeni; dete nije davalo nikakve znakove razuma, a
žena je lutala između lucidnosti i beslovesnosti. Prihvatala je krvne gardiste kao
prijatelje, ali ništa nije mogla da im kaže. Međutim, u jednom od trenutaka normalnosti,
ubeđivala ih je da jedan Neomeđeni iscelitelj živi na milju ili dve odatle. Nadajući se da
će nešto saznati od žene, izviđači je povedoše do pećine iscelitelja. Ali pećina je bila
prazna - i činilo se da je prazna mnogo dana. Tako su izviđači vratili dvoje preživelih do
Vitog Drvograda.
Dvoje je sada stajalo pred poglavarima: žena je stezala ruku deteta koje nikako nije
reagovalo. Dečak ih je gledao bez ikakve radoznalosti; nije razaznavao lica, niti je
reagovao na glasove. Kada mu je šaka iskliznula iz ženine, ruka mu mlitavo pade uz bok;
nije se odupirao, niti pokoravao kada ju je ponovo dohvatila. Njegove neusredsređene oči
činile su se neprirodno tamne, kao da su pune crne krvi.
Pogled na mališana ubode Kovenanta poput noža. Dečak je mogao predstavljati
budućnost njegovog sopstvenog sina, Rodžera - sina koji mu je oduzet, otet kao da mu je
gubavost uništila čak i očinstvo. Deca! Kletniče? - dahnuo je. Decu?
Kao u nekon nejasnom odgovoru na njegove misli, žena iznenada reče: "To je Pieten,
sin Soranala. On voli konje."
"Istina je", odvrati jedan od izviđača. "Jahao je preda mnom i stalno je gladio
Ranihina po vratu."
Ali Kovenant nije slušao. Gledao je ženu. Zbunjeno je prebirao po olupini koju je
borba ostavila od njenog lica, kroz posekotine, opekotine i modrice. Onda uz oklevanje
reče: "Laura?"
Sunce je zalazilo, ali nije bilo zalaska. Oblaci su zacrneli obzorje, a kratki sumrak brzo
se pretvarao u noć. Ali kako je Sunce zalazilo, vazduh je postajao sve gušći i sparniji, kao
da se tama znoji u iščekivanju.
"Da, znam te", reče žena izmučenim glasom. "Ti si Tomas Kovenant, Nevernik i
nosilac belog zlata. U liku Bereka Troprsta. Jehanum je govorio istinu. Veliko zlo je
došlo." Naglašavala je reči sa izuzetnom pažnjom, kao da ih odmerava na rubu mača. "Ja
sam Laura, kćerka Anamarina, Časnik Vitog Drvograda. Naši izviđači mora da su
pobijeni. Ču..."
Ali nije uspela da nastavi; ravnoteža je izdade i ona pređe u hrapavo ječanje koje se
neprekidno ponavljalo: "Uhn, uhn, uhn, uhn..." kao da joj se veza između mozga i grla
prekinula, ostavljajući je da se mahnito bori sa nesposobnošću da govori. Oči su joj
plamtele suludom usredsređenošću, a ruke su joj se tresle dok je pokušavala da oblikuje
reči. Ali ništa nije izlazilo između njenih drhtavih usana osim: "Uhn, uhn, uhn."
 Krvni gardista-izviđač reče: "Takva je bila kada smo je našli. Jednog časa može da
govori. Trenutak kasnije, međutim, ne može."
Čuvši to, Laura se silovito napregnu i potisnu histeriju, odbacujući ono što je izviđač
rekao. "Ja sam Laura", ponovila je, "Laura - od Časnika Vitog Drvograda. Naši izviđači
mora da su pobijeni. Ja sam Laura, ja sam Laura", bila je uporna. "Čuvajte se..." Glas joj
ponovo pređe u ječanje. "Uhn, uhn."
Panika joj je rasla. "Ču - uhn, uhn, uhn. Ču - uhn, uhn. Ja sam Laura. Vi ste poglavari.
Morate Da - uhn, uhn. Zas - uhn, uhn, uhn." Dok se borila, Kovenant se obazre po
družini. Svi su napeto gledali u Lauru, a u očima Tamarante i Variola bile su suze. "Neka
neko učini nešto", promrmlja on bolno. "Neko."
Naglo je izgledalo kao da Laura počinje da se raspada. Držeći se za vrat slobodnom
rukom, ona vrisnu: "Morate me saslušati!" i posrnu.
Kada joj kolena popustiše, Prothal koraknu napred i uhvati je. Silovito ju je dograbio
za nadlaktice i držao uspravnu pred sobom. "Stani", naredi on. "Stani. Ne govori više.
Slušaj i koristi glavu da odgovaraš."
Pogled nade blesnu u Laurinim očima i ona se opusti sve dok je Prothal nije stavio na
noge. Onda je ponovio uzela dete za ruku.
"Dobro", reče vrhovni poglavar ravnim glasom, zagledan duboko u njene napaćene
oči. "Ti nisi luda. Um ti je bistar. Nešto ti je učinjeno."
Laura živahno klimnu. Da.
"Kada je tvoj narod pokušao da pobegne, ti si zarobljena."
Klimnula je, da.
"Ti i dete."
Da.
"Nešto je učinjeno i sa njime?"
Da.
"Znaš li šta je to bilo?"
Zavrtela je glavom: ne.
"Da li je isto učinjeno sa oboje?"
Ne.
"Pa", uzdahnu Prothal. "Oboje ste zarobljeni umesto da vas ubiju. A pragrdanski
meštar znanstva vam je nešto učinio."
Laura klimnu, da, drhteći.
"Povredio vas."
Da.
"Izazvao teškoće koje sada imaš kada govoriš."
Da!
"Sada se tvoja sposobnost da govoriš javlja i nestaje."
Ne!
"Ne?"
Prothal zastade da razmisli na trenutak, a Kovenant se ubaci: "Vatru mu paklenu!
Naterajte je da to napiše."
Laura zavrte glavom, podiže slobodnu ruku. Ova se nekontrolisano tresla.
Naglo, Prothal reče: "Onda postoje određene stvari koje ne možeš da kažeš."
Da!
"Postoji nešto što napadači ne žele da kažeš."
 Da!
"Onda..." Vrhovni poglavar zastade kao da jedva može da poveruje svojim mislima.
"Onda su napadači znali da će te neko pronaći - mi ili drugi koji stignu prekasno da
pomognu Vitom Drvogradu."
Da!
"Zato si pobegla južno, prema Banjanovom Drvogradu i Južnik-Kamendolovima."
Klimnula je, ali njeno ponašanje je ukazivalo da je propustio suštinu.
Gledajući je, on promrmlja: "Sedmice mu! Ovo ne vredi. Za ovakvo ispitivanje treba
vremena, a srce mi govori da ga imamo malo. Šta je učinjeno sa dečakom? Kako su
napadači mogli znati da ćemo mi - ili ma ko drugi - stići ovim putem? Kakvo bi znanje
ona mogla da poseduje? Znanje čijeg bi se prepričavanja plašio pragrdanski meštar? Ne,
moramo naći drugi način."
Rubom pogleda, Kovenant vide da Variol i Tamaranta razmeštaju postelje kraj
logorske vatre. Njihovi postupci na trenutak mu skrenuše pažnju sa Laure. Oči su im
sadržavale tužan i neobično tajanstven pogled. Nije mogao da ga dokuči, ali iz nekog
razloga podsetio ga je da su znali kakva će biti Prothalova odluka u pogledu pohoda pre
nego što je ta odluka doneta.
"Vrhovni poglavaru", reče Birinair ukočeno.
Usredsređen na Lauru, Prothal odvrati: "Da?"
"Ono mlado štene od oblučara, Torm, dao mi je rhadhamaerlski poklon. Zamalo da
pomislim da mi se ruga. Smejao se zato što nisam pašče poput njega. Bila je to glina
vidarka."
"Glina vidarka?" ponovi Prothal iznenađeno. "Imaš je malo?"
"Imam? Naravno. Nisam lud, znaš. Držim je vlažnu. Torm je pokušao da me
podučava. Kao da ja ništa ne znam."
Ovladavši nestrpljenjem, Prothal reče: "Molim te, donesi je."
Trenutak kasnije, Birinair pruži Prothalu malu kamenu posudu punu vlažnog,
iskričavog blata - gline vidarke. "Pazite se", promrmlja Kovenant sa složenim sećanjima
u glasu, "to će je uspavati." Ali Prothal nije oklevao. U tami osvetljenoj samo vatrom
lillianrilla i poslednjim ugarcima rascepljenog drveta, on izvadi nešto gline vidarke.
Njene zlatne trunke odraziše svetlost vatre i zablistaše. Nežno je razmazao blato preko
Laurinog čela, obraza i grla.
Kovenant je tek ovlaš bio svestan da poglavar Mhoram više ne obraća pažnju na
Prothala i Lauru. Pridružio se Variolu i Tamaranti i činilo se da raspravlja sa njima.
Ležali su jedno uz drugo na leđima, držeći se za ruke, a on je stajao nad njima kao da
pokušava da odagna senku. Ali njih to nije diralo. Kroz njegove proteste, Tamaranta reče
blago: "Bolje je ovako, sine moj." A Variol promrmlja: "Jadna Laura. To je sve što
možemo učiniti."
Kovenant se oštrim pogledom obazre po družini. Ratnike kao da je opčinilo ispitivanje
Časnice, ali Penosledove uvučene oči sevale su posebnim fokusom preko čistine kao da
pletu opasne vizije. Kovenant okrete leđa Lauri sa zloslutnom hladnoćom koja mu se pela
uz kičmu.
Prvi dodir gline vidarke samo je umnogostručio njenu nevolju. Lice joj se ukočilo od
patnje, a grč poput predstraže smrti proteže joj se preko usana u bezvučni krik. Ali onda
je protrese oštri grč i kriza prođe. Pala je na kolena i stala da plače od olakšanja kao da joj
je nož uklonjen iz uma.
 Prothal kleknu pokraj nje i obgrli je utočištem svojih ruku, čekajući bez reči da joj se
vrati samokontrola. Trebalo je da prođe jedan trenutak da potisne plakanje. Onda se sabra
i povika: "Bežite! Morate bežati! Ovo je zaseda! Zarobljeni ste!"
Ali njeno upozorenje stiglo je prekasno. U istom trenutku, Tuvor se trčećim korakom
vrati sa stražarskog mesta, a sledio ga je gotovo istovremeno i drugi krvni gardista.
"Pripremite se za napad", reče međnik glatko. "Opkoljeni smo. Ranihini su odsečeni i
nisu mogli da nas upozore. Doći će do bitke. Jedva da imamo vremena da se
pripremimo."
Kovenant nije mogao da shvati neposrednost onoga što je čuo. Prothal dreknu
naređenja; logor poče da se raščišćava. Ratnici i krvni gardisti skočiše u još prazne
šančeve, posakrivaše se u šupljoj osnovici drveta. "Ostavite konje", naredi Tuvor.
"Ranihini će se probiti da ih zaštite ukoliko je to moguće." Prothal poveri Lauru i dete
Penosledu, koji ih ostavi same u grobnici i pokri ih gvozdenom pločom. Onda Prothal i
Mhoram uskočiše u najjužniji šanac. Ali Kovenant je i dalje stajao gde se zatekao.
Smeteno je gledao Birinaira kako svodi logorsku vatru na najobičnije ugarke, a onda se
smešta uz spaljeno deblo drveta. Kovenantu je bilo potrebno vreme da shvati šta je
učinjeno Lauri. Njene muke su ga ošamutile.
Najpre joj je dato znanje koje je moglo spasti poglavare - a onda je onemogućena da
prenese to znanje. A njeni napori da ih upozori samo su doprineli neuspehu, jer su naveli
poglavare da pokušaju da je razumeju umesto da odjašu. Pa ipak, to što joj je učinjeno
bilo je bespotrebno, suvišno; klopka bi uspela i bez toga. U svakoj pojedinosti njene
bede, Kovenant je mogao da čuje Kletnikov smeh.
Banorov dodir po ramenu ga trže. Krvni gardista reče tako ravnim glasom kao da
govori koje je doba dana: "Dođi, prapoglavaru. Moraš se zakloniti. Neophodno je da to
učiniš."
Neophodno? Nemo, Kovenant poče da urla: Znaš li šta joj je učinio?
Ali kada se okrenuo, video je Variola i Tamarantu kako i dalje leže kraj poslednjih
ugaraka vatre, a štitila su ih samo dvojica krvnih gardista. Šta - zinuo je. Izginuće!
Istovremeno, drugi deo njegovog mozga bio je uporan: On i meni čini istu stvar.
Potpuno istu stvar. Okrenuvši se ka Banoru, on zagrokta: "Ne diraj me. Vatru mu paklenu
i krvavo prokletstvo. Zar nikada nećeš naučiti?"
Bez oklevanja, Banor podiže Kovenanta, okrenu ga i baci u šanac. Tamo jedva da je
bilo mesta za njega; Penosled je popunjavao ostatak groba, čučeći da mu ne bi virila
glava. Ali i Banor se ugura u raku za Kovenantom i smesti se sa rukama preko svog
štićenika.
Onda se tišina puna bola i drhtaja straha spusti na logor. Najzad svest da je došlo do
napada dopre do Kovenanta. Srce mu poskoči; znoj stade da mu se sliva sa čela; nervi su
mu pištali kao da su razgolićeni. Siva mučnina koja poče da mu ispunjava vrat poput
blata gotovo ga natera da povrati. Pokušao je da je proguta, ali nije mogao. Ne! - zadahta
u sebi. Ne tako. Neću!
Potpuno isto, tačno ono što se desilo sa Laurom.
Gladni vrisak procepi vazduh. Za njime dođe bat koraka prilaska. Kovenant rizikova
da proviri preko ruba rake i vide da je čistina okružena crnim obličjima sa vrelim očima
od lave. Kretala su se polako, dopuštajući ulogorenim prilikama mogućnost da okuse
sopstveni kraj. A teško mašući krilima u vazduhu neposredno iza linije koja im se
približavala lebdelo je mračno obličje neke zveri.
 Kovenant se trže. U strahu, posmatrao je napad poput prognanika, iz daljine.
Kako su jamnici i pragrdani obrazovali prsten oko čistine - usredsređujući napad na
bespomoćno logorište - njihov zid se zgušnjavao, svakim korakom smanjivao mogućnost
da se družina probije kroz njihove redove. Njihov prilazak lagano je postajao sve glasniji;
gazili su tlom kao da pokušavaju da zdrobe travu. A tihi vetar žamora polako postade
čujan - blago režanje, siktanje kroz stegnute zube, krkljanje, veselo, slinavo roktanje -
duvao je nad grobovima poput izdisaja popunjenog ostacima unakaženih života. Jamnici
su dahtali poput ludaka mučenjem navedenih na zaljubljenost u ubijanje; nosna čula
pragrdana vlažno su siktala. A iza ostalih zvukova, užasan u svojoj utišanosti, dopirao je
lepet grifonovih krila, dobujući posmrtni marš.
Sapeti konji počeše da njište. Oštri užas zvuka diže Kovenanta na noge i on ostade da
gleda dovoljno dugo da vidi kako mustanzi nisu povređeni. Sve uži prsten razdvojio se da
ih obiđe, a dva jamnika izdvojiše se iz napada na ih razuzda, odvede. Konji su se
histerično borilim, ali snaga jamnika ih je nadvladala.
Onda se napadači nađoše na manje od stotinu stopa od grobnica. Kovenant se sagnu
što je niže mogao. Jedva se usuđivao da diše. Čitava družina bila je bespomoćna po
rakama.
Sledećeg trenutka, zaori se urlik napadača. Nekoliko jamnika povika: "Samo pet?"
"Svi ti konji?"
"Prevareni!"
U besu zbog malobrojnosti žrtvi, gotovo trećina njih odvojila se iz redova i navalila na
logorsku vatru.
U trenutku družina smože priliku.
Ranihini zanjištaše. Njihov zajednički zod uzdrhta u vazduhu poput orenja truba.
Skupa su grmeli sa istoka prema zarobljenim konjima.
Birinair iskorači iza rascepljenog drveta. Sa punim zamahom štapa i povikom udario
je upaljeno drvo. Stablo se rasprsnu plamenom, baci zaslepljujuću svetlost na napadače.
Prothal i Mhoram iskočiše zajedno iz najjužnijeg šanca. Žezla su im blistala plavim
poglavarskim ognjem. Vičući, "Melenkurion!" usmerili su moć protiv stvorenja. Najbliži
jamnici i pragrdani u strahu ustuknuše pred plamenovima.
Ratnici i krvni gardisti poiskakaše iza drveća, pojuriše iz šupljine drveta.
A iza njih se pojavi ogromno obličje Srdodolje Penosleda i povika tajanstveni ratni
poklič džinova.
Uz urlike bola i besa, vatru, brze udarce i sudar oružja, bitka otpoče.
Družina je bila brojčano nadmašena u odnosu deset na jednog.
Bacajući pogled sa prizora na prizor, Kovenant stade da prati početak okršaja. Krvni
gardisti se smesta razdvojiše, dvojica da brane svakog poglavara, dok je jedan stajao
pokraj Buirinaira, a drugi, Banor, štitio šanac u kome je stajao Kovenant. Ratnici brzo
obrazovaše grupe od po petoro. Čuvajući leđa jedni drugima; upinjali su se da proseku
put kroz redove neprijatelja i da se ponovo izdvoje. Mhoram je napadao po bojnom polju,
pokušavajući da otkrije zapovednike ili meštre znanstva neprijatelja. Prothal je stajao u
središtu bitke da pruži družini uporišnu tačku. Vikao je upozorenja i naredbe oko sebe.
Ali Penosled se borio sam. Razgoropadio se usred napada poput ludaka, udarao
pesnicama, šutirao, bacao sve što mu je bilo na domašaju. Njegov ratni poklič pretvorio
se u dugi, prodorni vrisak besa; dugi koraci su ga neprekidno držali tamo gde je bitka
najgušća. Najpre je delovao dovoljno moćno da savlada čitav napad sasvim sam. Ali
uskoro se osetila silna snaga jamnika. Skakali su na njega u gomilama; četvorica ili
petorica bili su u stanju da ga obore. On bi se podigao u trenutku, bacao tela oko sebe
poput lutaka. Ali bilo je jasno da bi bio izgubljen ako bi ga dovoljno jamnika skupa
napalo.
Variol i Tamaranta nisu bili u ništa manjoj opasnosti. Ležali su nepokretno pod
napadom, a četiri krvna gardista neverovatno su se upinjala da ih zaštite. Neki napadači
okušaše strele; krvni gardisti su ih odbijali nadlanicama. Usledila su koplja, a potom
jamnici napadoše mačevima i buzdovanima. Bez oružja i bez ikakve pomoći, krvni
gardisti su uzvraćali brzinom, ravnotežom, veštinom, savršeno odmerenim udarcima ruku
i nogu. Činili su se nemoguće uspešni. Uskoro je mali prsten mrtvih i onesvešćenih
jamnika okružio dvoje poglavara. Ali poput Penosleda bili su ranjivi, morali bi da budu
ranjivi na usredsređeni napad.
Na Prothalovu naredbu, jedna grupa ratnika pođe da pomogne četvorici krvnih
gardista.
Kovenant okrete pogled.
Zateče Mhorama kako se upustio u čudno nadmetanje protiv trideset ili četrdeset
pragrdana. Svi pragrdani u napadu - bilo ih je malo u odnosu na jamnike - obrazovali su
napadački klin iza svog najvišeg pripadnika, meštra znanstva - klin koji im je
omogućavao da usredsrede celokupnu moć u predvodnika. Meštar znanstva vitlao je
sabljom sa ognjenim sečivom, a Mhoram mu je suprotstavljao plameno žezlo. Od sudara
sila vrcale su vrele iskre koje su zasenjivale i pržile vazduh.
Onda nalet bitke pođe prema Kovenantovom šancu. Prilike stadoše da skaču na njega.
Banor se borio poput derviša da ga odbrani od kopalja. Trenutak kasnije, jedna ratnica
priteče mu u pomoć. Bila je to Drvograđanka koja je dodeljena Kovenantu. Ona i Banor
grozničavo su se borili da ga održe na životu.
Skupio je ruke na grudima kao da želi da zaštiti prsten. Prsti mu nesvesnio dohvatiše
metal.
Kroz tamno sevanje nogu nazreo je Prothala, video je da je vrhovni poglavar pod
napadom. Koristeći usijano žezlo poput koplja, nosio se sa grifonom. Krila zveri gotovo
su ga obarala sa nogu, ali je on držao položaj i zarivao plavi oganj naviše. Ali na grifonu
je jahao još jedan pragrdanski meštar znanstva. Stvorenje je koristilo crni buzdovan da
zaustavi udare vrhovnog poglavara.
Dok je Kovenant gledao, bezizlaznost borbe je rasla. Prilike su padale, dizale se i
ponovo padale. Krv je prskala po njemu. Preko čistine, Penosled se diže na noge ispod
horde jamnika, ali je trenutak potom ponovo bio preplavljen. Prothal je pao na jedno
koleno pod udruženom silom napadača. Klin pragrdana neprekidno je potiskivao
Mhorama unazad; dvojica krvnih gardista koji su bili sa njim davali su sve od sebe da mu
zaštite leđa.
Kovenant je imao utisak da mu je grlo ispunjeno peskom.
Dvoje ratnika već su pali među jamnike oko Variola i tamarante. U jednom trenutku,
jednog krvnog gardistu zateče, sa Tamarantom za leđima, napad tri jamnika sa kopljima.
Krvni gardista prebi prvo koplje udarcem ruke i skoči visoko iznad drugog da šutne
njegovog nosioca u lice. Ali čak i njegova ogromna brzina nije bila dovoljna. Treći
jamnik zakači ga po ruci. Smesta zamahnuvši, prvi zgrabi dugačkim prstima članak
krvnog gardiste. Njih dvojica rastegnuše zarobljenika između sebe, a njihov drug
zamahnu kopljem u trbuh protivnika.
 Kovenant je gledao, ukočen od bespomoćnosti, kako se krvni gardista napeo protiv
jamnika, privukao dovoljno blizu jednog drugog da se izmigolji sa puta koplja. Njegov
vrh zakači mu leđa. On pade na tlo i otkotrlja se. Ali srednji jamnik potkači ga udarom
noge tako silovitim da ga odbaci od Tamarante.
Kriknuvši slavobitno, jamnik se baci napred sa kopljem visoko podignutim u obe ruke
da probode ležeću poglavarku.
Tamaranta!
Opasnost u kojoj se našla prevaziđe Kovenantov strah. Ne razmišljajući, vinuo se iz
bezbednosti šanca i pojurio prema njoj. Bila je tako stara i krhka da nije mogao da se
uzdrži.
Drvograđanka kriknu: "Dole!" Njegovo naglo pomaljanje iznad tla skrenulo joj je
pažnju, dalo njenom protivniku metu. Kao ishod toga, propustila je da uzvrati udarac, i
mač joj raspori bok. Ali Kovenant je nije video. Već je trčao prema Tamaranti - i već je
previše kasnio.
Jamnik suknu kopljem naniže.
U poslednjem trenutku krvni gardista spase Tamarantu skočivši preko nje i zaustavivši
koplje sopstvenim leđima.
Kovenant se baci na jamnika i pokuša da ga probode kamenim nožem. Nož se iskrivi
u njegovoj troprstoj šaci; samo je uspeo da ogrebe lopaticu stvorenja.
Nož ispade iz njegovih iskrivljenih prstiju.
Jamnik se okrete i obori ga na zemlju jednim zamahom. Udarac ga je ošamutio na
trenutak, ali ga Banor spase tako što je napao stvorenje. Jamnik se suprotstavio kao da je
uzdignut, nadahnut, uspehom protiv mrtvog krvnog gardista. Otresao se Banorovih
udaraca, uhvatio ga u dugačke, snažne ruke i počeo da ga steže. Banor je udarao jamnika
po ušima i očima, ali je pomahnitalo stvorenje samo pojačavalo stisak.
Nedozreli bes stade da ključa u Kovenantovim ušima. I dalje napola ošamućen,
zateturao se prema ukočenom obličju Tamarante i dograbio žezlo koje je ležalo kraj nje.
Nije se ni pokrenula, a on je nije pitao za odobrenje. Okrećući se, zavitlao je žezlom
divlje oko glave i spustio ga punom snagom na potiljak jamnikove glave.
Bela i crvena sila blesnuše u nemoj eksploziji. Jamnik u trenutku pade mrtav.
Plamen na trenutak zaslepi Kovenanta, ali je prepoznao mučni crveni odsjaj bleska.
Kada mu se oči razbistriše, zinuo je na svoje šake, na prsten. Nije mogao da se seti kada
ga je izvadio ispod prijanjka na grudima. Ali stajao mu je na domalom prstu i crvenkasto
pulsirao pod uticajem Meseca skrivenog oblacima.
Drugi jamnik nasrnu iz bitke prema njemu. Nagonski je izmahnuo žezlom prema
stvorenju. Ovaj se sruši u blistavom blesku koji je bio u potpunosti grimizan.
Pred tim prizorom, njegov stari bes silovito provali. Um mu se isprazni pred nasiljem.
Urlajući: "Kletniče!" kao da je Opaki pred njim, navalio je u najgušći okršaj. Vitlajući
oko sebe poput ludaka, oborio je još jednog jamnika, pa još jednog, pa još jednog. Ali
nije pazio kuda ide. Posle trećeg udarca upao je u šanac. Onda je zadugo ležao u grobnici
poput mrtvaca.
Nad njim, bitka je grozničavo plamtela. Nije mogao da proceni koliko je napadača
pobijeno ili onesposobljeno. Ali došlo je do izvesnog preokreta; družina je promenila
taktiku. Prothal je utekao od grifona da priskoči u pomoć Penosledu. A kada se džin
ponovo digao na noge, on se okrete, dok se sa njega slivala krv, da se bori protiv grifona,
dok se Prothal udružio sa Mhoramom protiv pragrdana. Banor se držao nad Kovenantom;
ali Kvan je okupio preživele iz eovoda da stanu oko Variola i Tamarante.
Trenutak kasnije, Ranihini ispustiše prodorni povik. Oslobodivši konje, bacili su se u
bitku. A dok su njihova kopita i zubi drobili jamnike, Prothal i Mhoram su skupa mahali
plamtećim žezlima da zaustave udarce meštra znanstva. Njegova vrela sablja raspršta se u
parčad lave, a povratni udar sile obori samog pragrdana. U trenutku, stvorenja
pregrupisaše klin da nađu novog predvodnika. Ali najjači je pao i oni stadoše da
odstupaju.
Na drugoj strani bitke, Penosled je iznenadio grifona. Zver je napadala ratnike oko
Variola i Tamarante. Sa urlikom, Penosled skoči u vazduh i obuhvati rukama telo grifona
u samrtni zagrljaj. Njegova težina obori ga na tlo; borili su se i kotrljali po travi klizavoj
od krvi. Pragrdan koji je jahao bio je zbačen, a Kvan mu odrubi glavu pre nego što je
stigao da digne buzdovan.
Grifon užasno kriknu od besa i bola, pokušavši da se izvije u Penosledovom stisku i
da ga dohvati kandžama i zubima. Ali ovaj ga je stezao svom silinom, ćutke se napevši
pred njegovim bacakanjem i upinjući se da ga ubije pre nego što mu protivnik bude u
stanju da se okrene i da ga razdere.
Najvećim delom je uspeo. Mahnito se napregao i pojačao stisak, začuvši ubrzo kako
su se kosti bučno oglasile u vratu stvorenja. Grifon siknu poslednji urlik i omlitavi. Jedan
trenutak, Penosled je počivao pokraj njegovog tela, hrapavo dahćući. Onda se usteturao
na noge. Čelo mu je bilo rascepljeno kandžom sve do kosti.
Ali nije se zaustavio. Brišući krv iz očiju, pojurio je i bacio se punom dužinom na
zbijeni klin pragrdana. Njihova formacija sruši se pod udarcem.
Pragrdani smesta odabraše da beže. Pre nego što je Penosled mogao da se uspne na
noge, razbežali su se, nestali u tami.
Njihov poraz kao da je zaustavio ludu hrabrost jamnika. Nespretna stvorenja više nisu
bila u stanju da se suprotstavljaju ognju poglavara. Panika se raširi među njima pred
sevanjem iz uglačanih žezla; bleskovima je palila ognjila straha u njihovim srcima.
Krik neuspeha zaori se napadom. Jamnici počeše da beže.
Uz očajne urlike, raštrkaše se na sve strane od usplamtelog drveta. Trčali su uz
groteskne trzaje čvornovatih zglobova, ali njihova snaga i snaga udova davali su im
brzinu. Posle nekoliko trenutaka i poslednji među njima pobegao je sa čistine.
Penosled pojuri za njima. Urlajući kletve džinova, gonio je begunce kao da sve
namerava da ih pogazi. Brzo je nestao u tami i uskoro se više nije mogao čuti. Ali s
vremena na vreme iz noći je dopirao slabašni krik kada bi stigao nekog jamnika u
bekstvu.
Tuvor upita Prothala da li da se neki krvni gardista pridruži Penosledu, ali vrhovni
poglavar zavrte glavom. "Dosta smo učinili", zadahtao je. "Seti se zaveta mira."
U iscrpljenosti i olakšanju, družina je neko vreme stajala u tišini koju je podvlačilo
teško disanje njenih pripadnika i ječanje onesposobljenih jamnika. Niko se nije ni
pokrenuo; u Kovenantovim ušima, ta tišina je zvučala poput molitve. Nesigurno se
izvukao iz šanca. Obazrevši se staklastim pogledom, odmerio je cenu bitke.
Jamnici su bili prostrti oko logora u zgrčenim gomilama - njih blizu stotinu, mrtvih,
umirućih i onesvešćenih - a krv im je ležala svuda poput samrtne rose. Bilo je deset
mrtvih pragrdana. Pet ratnika neće više jahati sa eovodom, a nijedan od Kvanovih
podređenih nije izbegao povredi. Ali od krvnih gardista pao je samo jedan.
 Sa ječanjem koje mu je protivurečilo, vrhovni poglavar Prothal reče: "Imali smo
sreće."
"Sreće?" ponovi Kovenant poput odjeka u zbunjenoj neverici.
"Imali smo sreće." Naglasak gneva pojačavao je reumatično čegrtanje Prothalovog
glasa. "Zamisli da smo svi izginuli. Zamisli ovakav napad tokom punog Meseca. Seti se
da Drul, dok su mu misli okrenute ovamo, ne povećava odbranu pod Planinom Groma.
Platili smo..." Glas mu se zagrcnuo na trenutak, "...platili smo tek malo za svoje živote i
za nadu."
Kovenant ništa nije odvratio jedan trenutak. Od prizora nasilja vrtelo mu se u glavi.
Svi Drvograđani bili su mrtvi - jamnici - pragrdani - ratnica koja je odabrala da se stara
za njega. Nije joj čak ni saznao ime. Penosled je poubijao... on sam je poubijao pet...
pet...
Drhtao je, ali je morao da govori, morao je da odbrani sebe. Osećao je mučninu od
užasa.
"Penosled je bio u pravu", hrapavo je zaškripao. "Ovo je Kletnikovo delo."
Činilo se da ga niko ne čuje. Krvni gardisti otišli su do Ranihina i doveli ata palog
druga blizu vatre. Digavši čoveka blago, posadili su ga na Ranihinova leđa i vezali ga na
mesto konopcem od prijanjka. Onda mu skupa uputiše nemi pozdrav i Ranihin
odgalopira, noseći mrtvog jahača prema Zapadnik-planinama i Čuvarevom procepu -
kući.
"Kletnik je isplanirao čitavu stvar."
Dok je Ranihin nestajao u noći, neki krvni gardisti stali su da leče povrede atova, dok
su se drugi vratili na stražarsku dužnost,
U međuvremenu, ratnici počeše da se kreću među jamnicima, živi među mrtvima. Sve
one koji nisu bili smrtno ranjeni digli su na noge i proterali iz logora. Ostale su
nagomilali na severnoj strani drveta za lomaču.
"To znači dve stvari." Kovenant se upinjao da nadvlada drhtaje glasa. "Reč je o istom
onom što radi i meni. Posredi je nauk - kao što se desilo Lauri. Kletnik nam govori šta
radi zato što je siguran da nam znanje neće pomoći. Želi da iz nas izmuze sve očajanje za
koje smo kadri."
Uz pomoć ratnika, Prothal pusti Lauru i Pietena iz njihove grobnice. Laura je delovala
iscrpljeno do krajnjih granica; samo što se nije srušila na zemlju. Ali mali Pieten pređe
rukama preko okrvavljene trave, a onda poliza prste.
Kovenant se okrete ječeći. "Druga stvar je da Kletnik zaista želi da navalimo na Drula.
Da izginemo ili ne. Prevarom je naveo Drula na ovaj napad da ne bi mogao da se
pozabavi odbranom. Znači da Kletnik zna šta činimo, makar Drul i ne znao."
Činilo se da Prothala uznemiruju povremeni daleki krici, ali ih Mhoram nije
primećivao. Dok se ostatak družine posvetio svojim zadacima, poglavar je prišao i klekao
pokraj Variola i Tamarante. Nagao se nad roditelje, a pod odorom umrljanom crvenilom
telo mu je bilo kruto.
"Kažem vam, sve je to deo Kletnikovog plana. Vatru mu paklenu! Zar me ne slušate?"
Naglo, Mhoram se diže i okrenu Kovenantu. Kretao se kao da će da drekne kletvu na
Kovenanta. Ali oči su mu krvarile suzama, a glas mu je plakao dok je govorio: "Mrtvi su.
Variol i Tamaranta, moji roditelji - moji otac i majka, telo i duša."
Kovenant vide boju smrti na njihovoj staroj koži.
 "Ne može biti!" kriknu jedan ratnik. "Video sam. Nijedno oružje nije ih dodirnulo.
Čuvali su ih krvni gardisti."
Prothal požuri da pregleda dvoje poglavara. Dodirnuo im je srca i glave, onda se
pognu i uzdahnu: "Pa ipak."
I Variol i Tamaranta su se smešili.
Ratnici prekinuše ono što su radili; ćutke, eovod odloži u stranu sopstveni umor i bol
stade naklonivši se u znak poštovanja pred Mhoramom i njegovim mrtvima. Pognuvši se,
Mhoram diže Variola i Tamarantu u ruke. Krhke kosti bile su im lake u njegovom
zagrljaju, kao da su izgubili težinu smrtnog života. Na njegovim obrazima suze su
narandžasto svetlucale, ali su mu ramena bila mirna, nepotresena jecajima, da bi držao
roditelje.
Kovenantov um bio je zasenjen oblacima. Lutao je po magli, a reči kao da mu je oteo
vetar. "Hoćete da kažete da smo... da sam... da smo...? Za dva leša?"
Mhoram nije pokazao nikakav znak da je čuo. Ali mrštenje poput grča prođe
Prothalovim licem, a Kvan smesta kroči do Nevernika, dograbi ga za lakat i prošapta mu
u uvo: "Ako ponovo progovoriš, slomiću ti ruku."
"Ne diraj me", uzvrati Kovenant. Ali glas mu je bio bez ikakve jačine. Predao se,
kovitlajući se u izgubljenoj magli.
Oko njega, družina zauze obredno držanje. Ostavivši žezlo jednom ratniku, vrhovni
poglavar Prothal uze žezla mrtvih poglavara i diže ih u ruke poput ponuda. A Mhoram se
okrete prema blistavom sjaju drveta sa Variolom i Tamarantom uspravnim u njegovom
zagrljaju. Tišina je bolno titrala. Posle dugog trenutka, on poče da peva. Njegova gruba
pesma zvučala je poput reke, a on je pevao jedva nešto glasnije od toka vode među tihim
obalama.

Smrt žanje lepotu sveta,

prikuplja staru letinu da požuri novu.
Miruj, srce:
zadrži mir.
Rast je bolji od raspadanja:
Čujem sečivo koje razdvaja život od života.
Miruj, miru:
zadrži srce.
Smrt prolazi,
stvara prostor za život i vreme za život.
Mrzi umiranje i ubijanje, ne smrt.
Miruj, srce:
ne raspravljaj se.
Zadrži mir i bol
i budi mirno.

Kada je završio, ramena mu uzdrhtaše kao da nisu sposobna da održe teret, a da bar
jednom ne ispuste jecaj za mrtve. "Ah, Tvorče!" viknu on očajnim glasom. "Kako da im
odam poštovanje? U srce sam pogođen i guta me posao koji moram počiniti. Ti im moraš
odati poštovanje - jer oni su poštovali tebe."
 Na rubu svetlosti vatre, Ranihin Hinaril ispusti njisku poput bolnog krika. Velika
kobila se prope i zamaha po vazduhu prednjim nogama, a onda se okrete i odgalopira
prema istoku.
Onda Mhoram ponovo promrmlja:

Miruj, srce:
ne raspravljaj se.
Zadrži mir i bol
i budi postojano.

Blago, položio je Variola na travu i digao Tamarantu obema rukama. Uzviknuvši

hrapavo: "Živela!" - stavio ju je u procep plamtećeg drveta. A pre nego što su plamenovi
stigli da zacrne njenu kožu izjedenu starošću, digao je Variola i posadio ga pokraj nje,
ponovo uskliknuvši: "Živeo!" Njihov zajednički osmeh mogao se videti na trenutak pre
nego što ga je plam zaklonio. I tako su skupa ležali u uništenju.
Već mrtvi, zaječa Kovenant. Onaj krvni gardista je poginuo zbog njih. Oh, Mhorame!
Zbunjen, nije umeo da razlikuje bol i bes.
Sada suvih očiju, Mhoram se okrenu družini, a pogled mu se činio usredsređen na
Kovenanta. "Prijatelji moji, neka vam je mirno srce", reče utešno. "Zadržite mir umesto
bola. Variol i Tamaranta okončali su živote. Ko bi to mogao da im porekne? Znali su
vreme svoje smrti. Očitali su kraj života u pepelu Vitog Drvograda i bilo im je milo što
nam mogu poslužiti poslednjim snom. Odabrali su da privuku napad na sebe da bismo mi
mogli živeti. Ko sme da kaže da izazov sa kojim su se suočili nije silan? Setite se zaveta i
zadržite mir."
Skupa čitav eovod napravi gest otvaranja srca u znak oproštaja, širom razmaknutih
ruku kao da se otkriva mrtvima. Onda Kvan povika: "Živeli!" - i povede ratnike nazad na
posao gomilanja jamnika i sahranjivanja Drvograđana.
Pošto je eovod otišao, vrhovni poglavar Prothal reče Mhoramu: "Žezlo poglavara
Variola. Sa oca na sina. Uzmi ga. Ukoliko preživimo pohod i dostignemo vreme mira,
ovladaj njime. Beše to žezlo vrhovnog poglavara."
Mhoram ga primi, naklonivši se.
Prothal zastade na trenutak, neodlučan, a onda se okrete Kovenantu. "Upotrebio si
žezlo poglavarke Tamarante. Upotrebi ga ponovo. Otkrićeš da će ti više pomoći da
iskoristiš prsten nego tvoj štap žezlonoše. Lillianrilli delaju na drugačije načine od
poglavara, a ti si prapoglavar, Tomase Kovenante."
Setivši se crvenog bleska koji je besneo sa tog drveta da bi ubijao i ubijao, Kovenant
reče: "Spali ga."
Dah opasnosti steže Mhoramov pogled. Ali Prothal blago sleže ramenima, odnese
žezlo poglavarke Tamarante do vatre i postavi ga u procep drveta.
Jedan trenutak, metalni krajevi žezla blistali su kao da su napravljeni od bakarne
patine. Onda Mhoram povika: "Pazite na drvo!" Brzo, družina se odmaknu od plamtećih
stubova.
Žezlo oštro prasnu kao da se kidaju nekakve veze. Plavi plamen briznu u procepu, a
rascepljeno drvo sruči se na tle u parčićima, raspadajući se kao da mu je srce konačno
ubijeno. Hrpa drveta mahnito je plamtela.
 Iz daljine, Kovenant začu Birinaira kako frkće: "Nevernikovo maslo", kao da je to
kletva.
Ne diraj me, promrmlja on u sebi.
Plašio se da razmišlja. Oko njega, tama je lepetala poput kragujevih krila sazdanih od
ponoći. Užasi mu pripretiše; osećao je da ga progone zlodusi. Nije mogao da podnese
okrvavljenost prstena, nije mogao da podnese to u šta se pretvorio. Tražio je nešto oko
sebe kao da želi da se potuče.
Neočekivano, Srdosolja Penosled se vrati.
Isteturao je iz noći poput otelotvorenog masakra - ikona pogubljenja. Svuda je bio
zamazan krvlju, a dobar deo toga bila je njegova sopstvena. Rana na čelu prekrivala mu
je lice mračnim, vlažnim odsjajem, a kroz tu mrlju njegove uvučene oči delovale su
zasićeno i jadno. Krpice mesa jamnika još su mu visile sa prstiju.
Pieten pokaza na džina i iskrivi lice u osmeh koji mu otkri zube. Laura ga smesta
dohvati za ruku i povuče prema ležaju koji su im spremili ratnici.
Prothal i Mhoram brižno pođoše prema džinu, ali on se progura pokraj njih prema
vatri. Kleknuo je pored plamena kao da je njegovoj duši potrebno da se zgreje, a kada se
spustio na kolena ječanje mu je zvučalo poput stene koja se cepa nadvoje.
Kovenant uluči priliku i primače se džinu. Penosledovo izražavanje bola dovelo je
njegov smeteni, besni jad do tačke kada ga je morao izraziti rečima. On lično pobio je pet
jamnika, pet...! Prsten mu je bio pun krvi. "Pa", zarežao je, "to mora da je bilo zabavno.
Nadam se da si uživao."
Sa druge strane logora, Kvan preteći zasikta. Prothal priđe Kovenantu i blago reče:
"Nemoj ga mučiti. Molim te. To je kaamora, vatra žalosti. Zar noćas nije bilo dovoljno
bola?"
Ubio sam pet jamnika! - kriknu Kovenant u sebi u osujećenom besu.
Ali Penosled progovori kao da ga je začarala vatra i da ne može da ih čuje. Glas mu je
imao oštar prizvuk; klekao je pred vatru u položaju žalosti.
"Ah, braćo i sestre, jeste li me videli? Jeste li videli, narode moj? Došli smo do ovoga.
Džinovi, nisam sam. Osećam vas u sebi, vašu volju u svojoj. Ne biste se poneli drugačije
- ne biste osetili drugo do onoga što sam ja osetio, ne bi vas boleo drugi bol nego mene.
Ovo je posledica. Kamena mu i mora! Sve nas je manje. Izgubljeni Dom i slabo seme
učinili su nas sitnijim nego što smo bili. Ostajemo li verni, čak i sada? Ah, verni? Narode
moj, narode moj, a ako postojanost vodi do ovoga? Pogledajte me! Mislite li da mi se
treba diviti? Zaudaram na mržnju i bespotrebno ubijanje." Ledeni vetar dunu kroz
njegove reči. Zabacivši glavu, počeo je tihi napev.
Njegova tužbalica se nastavljala sve dok Kovenant ne oseti da je doveden na rub
vrištanja. Želeo je da zagrli ili da šutne džina samo da bi ga naterao da prekine. Prsti su
ga svrbeli sve većom mahnitošću. Prekini! - ječao je u sebi. Ne mogu to da podnesem.
Trenutak kasnije, Penosled sagnu glavu i zaćuta. Dugo je ostao nepokretan, kao da se
priprema. Onda silovito upita: "Ko je izgubljen?"
"Vrlo malo ljudi", odgovori Prothal. "Imali smo sreće. Tvoja hrabrost dobro nas je
poslužila."
"Ko?" zaječa Penosled bolno.
Sa uzdahom, Prothal imenova pet ratnika, krvnog gardistu, Variola i Tamarantu.
"Kamena mu i mora!" kriknu džin. Uz grč ramena, gurnuo je ruke u vatru.
 Ratnici zinuše; Prothal se sav ukoči kraj Kovenanta. Ali bila je to džinova kaamora i
niko se nije usuđivao da se umeša.
Penosledovo lice se iskrivilo u agoniji, ali se držao mirno. Oči kao da su mu nabrekle
u dupljama; pa ipak je držao ruke u vatri kao da plamen može da zaleči, ili bar zapeče krv
na njima, da spali, ako već ne da ublaži mrlju protraćenih života. Ali bol mu se ocrtavao
na čelu. Žestoko, srčano bilo usled bolova je probilo krastu na njegovoj rani; nova krv
kapala mu je oko očiju i niz obraze u bradu.
Dahćući, vatru mu paklenu, vatru mu paklenu! Kovenant se progura od Prothala.
Ukočeno je prišao blizu džinu koji je klečao. Uz žestoki napor od koga je zvučao
otrovno, iako mu to nije bila namera, rekao je: "Sada neko stvarno treba da ti se smeje."
Njegova isturena glava jedva da je bila u visini džinovog ramena.
Jedan trenutak, Penosled nije davao nikakav znak da je čuo. Ali onda mu se ramena
opustiše. Sa laganim naporom, gotovo kao da okleva da prekine sa mučenjem samog
sebe, izvukao je ruke. Bile su nepovređene - iz nekog razloga, meso mu je bilo
neosetljivo na plamen - ali krv je nestala sa njih; delovale su čisto kao da su dobro
istrljane oproštajem.
Prsti su mu još bili ukočeni od bola i on ih bolno savi pre nego što je okrenuo
okrvavljeno lice Kovenantu. Kao da mu upućuje osudu, sreo je Nevernikov napeti pogled
i upitao: "Zar ti ništa ne osećaš?"
"Osećam?" zaječa Kovenant. "Ja sam gubavac."
"Čak ni za malog Pietena? Za dete?"
Njegova optužba natera Kovenanta da poželi da ga obgrli rukama, da prihvati njegovo
strašno saosećanje kao neku vrstu odgovora na svoju nedoumicu. Ali znao je da to nije
dovoljno, znao je u najdubljoj srži gubavosti da to nije moglo biti dosta. "I mi smo ubijali
njih", zakreketa on. "Ja sam ubijao - nisam ništa drugačiji od njih."
Naglo se okrenuo, otišao u tamu da sakrije stid. Bojno polje bilo je valjano i
odgovarajuće mesto za njega; nozdrve su mu bile neosetljive na zadah smrti. Posle
izvesnog vremena, zateturao se, zatim je legao među mrtve, na krv okruženu rakama i
pogrebnim lomačama.
Deca! On je bio razlog njihove vriske i agonije. Kletnik je napao Drvograd zbog
njegovog prstena od belog zlata. Ne ponovo - neću - glas mu je bio prazan od plakanja.
Više nikada neću ubiti.

18. RAVNICE RA

I pred bojnog polja - i pored oporog dima vatre, mesa i sile - i pored bliskih raka, gde
su mrtvi bili sahranjeni poput hrpa spržene agonije, nagomilani umorno u tle poput
prikupljenog bola za koji je samo zemlja mogla naći neku upotrebu ili oproštaj - i pored
sopstvenog unutarnjeg rastrzanog i izgaženog tla - Kovenant je spavao. Tokom onog što
je preostalo od noći, ostali preživeli u bici naporno su radili da sahrane ili spale različite
mrtve, ali Kovenant je spavao. Nemirna podsvest dizala se unutar njega poput večno
nabrajanog VPE i on je proveo počinak prepričavajući u snu taj kruti krug: leva ruka od
ramena do zglavka, leva šaka dlan i nadlanica, svaki prst, desna ruka, raskopčaj košulju,
grudi, leva noga...
Probudio se da sretne zoru koja je imala sva odličja neudobne grobnice. Drhteći od
glave do pete, otkrio je da je sahranjivanje okončano; sve rake bile su popunjene,
pokrivene zemljom, i na svakoj je bila posađena mladica koju je Birinair negde našao.
Sada je većina ratnika nespretno ležala na tlu, iscrpljeno tragajući u sebi za nekom vrstom
snage. Ali Prothal i Mhoram bili su zauzeti kuvanjem obroka, a krvni gardisti su se
zaokupili pregledom i pripremanjem konja.
Blesak gađenja prođe Kovenantovim licem - gađenja zbog toga što nije obavio svoj
deo posla. Pogledao je svoju odoru; svila je bila kruta i crna od zgrušane krvi.
Odgovarajuća odeća za gubavca, pomislio je, prokaženika.
Znao je da je poslednji trenutak za njega da donese odluku. Morao je da odredi gde
stoji u nemogućoj nedoumici. Oslonjen na štap u zagrobnom svitanju, osećao je da je
došao do kraja izbegavanja. Izgubio je sve zaštitne navike, izgubio naviku da sakriva
prsten - i prolio je krv. Navukao je usud na Viti Drvograd. Bio je toliko zaokupljen
begom od ludila da nije primećivao ludilo prema kome ga je vodio beg.
Morao je da se neprekidno kreće; to je naučio. Ali i kretanje je postavljalo isti
neprobojni problem. Učestvuj i poludi. Ili odbij da učestvuješ i poludi. Morao je da
donese odluku, da negde nađe kamen temeljac i da se uhvati za njega. Nije mogao da
prihvati Domaju - a nije mogao ni da je porekne. Bio mu je neophodan odgovor. Bez
njega, biće zarobljen poput Laure - prisiljen da uz muziku Kletnikove radosti izgubi sebe
da bi izbegao da izgubi sebe.
Onda Mhoram diže pogled sa mešanja i vide gađenje i nemir na Kovenantovom licu.
Blago, poglavar reče: "Šta te muči, prijatelju moj?"
Jedan trenutak, Kovenant je zurio u Mhorama. Poglavar je izgedao kao da je ostario
preko noći. Dim i prljavština bitke obeležili su mu lice, naglasili brazde na njegovom čelu
poput naglog pogoršanja zamora i raspadanja. Oči su mu izgledale mračne od
iscrpljenosti. Ali usne su mu zadržale dobrotu, a njegovi pokreti, iako prekriveni tako
pocepanom i okrvavljenom odorom, bili su ravnomerni.
Kovenant se nagonski trže pred tonom kojim je Mhoram rekao prijatelju moj. Nije
mogao da dozvoli sebi da bude ičiji prijatelj. A uzdržao se i od poriva da upita šta je
uzrokovalo da Tamarantin štap postane tako silovit u njegovim rukama. Plašio se
odgovora na to pitanje. Da sakrije lecanje, grubo se okrenuo i otišao da potraži
Penosleda.
Džin je sedeo leđima oslonjen o poslednji uspravni, ugašeni komad Vitog Drvograda.
Prljavština i krv zamračili su mu lice; koža mu je imala boju procepa u srcu drveta. Ali
rana na čelu preovlađivala je njegovim izgledom. Razderano meso visilo mu je preko
obrva poput listova bola, a kroz ranu su curile kapljice sveže krvi, kao da se probijaju iz
pukotine njegove lobanje. Desnom rukom obgrlio je veliku mešinu sa alem-vinom, a oči
su mu sledile Lauru koja je pazila malog Pietena.
Kovenant priđe džinu; ali pre nego što je mogao da progovori, Penosled reče: "Jesi li
ih pogledao? Znaš li šta im je učinjeno?"
Pitanje podiže crnu jeku u Kovenantovom umu. "Znam za nju."
"A Pieten? Mali Pieten? Dete?"
Kovenant nespretno sleže ramenima.
"Razmišljaj, Neverniče!" Glas mu je bio pun uskovitlanih magluština. "Ja sam
izgubljen. Ti možeš da shvatiš."
Uz napor, Kovenant odvrati: "Ista stvar. Upravo ono što je učinjeno i nama. I Lauri."
Trenutak kasnije turobno dodade: "I jamnicima." Penosledove oči pobegoše u stranu, a
Kovenant nastavi: "Svi ćemo samo uništavati - sve ono što želimo da sačuvamo. Suština
Kletnikovog metoda. Pieten je poklon za nas - primer onoga šta ćemo učiniti Domaji ako
pokušamo da je spasemo. Kletnik ima toliko poverenja. A proročanstva poput toga se
sama ispunjavaju."
Na to, Penosled se zagleda u Kovenanta kao da mu je Nevernik upravo uputio kletvu.
Kovenant pokuša da gleda džina u oči, ali neočekivani stid ga natera da obori glavu.
Gledao je u travu koju su spalile različite sile. Nagorelost trave bila je neobična. Neka
mesta nisu delovala toliko neispravno koliko druga - očevidno je poglavarski oganj
nanosio manje bitna oštećenja nego moć pragrdana.
Trenutak potom Penosled reče: "Zaboravljaš da postoji razlika između proroka i
vidovnjaka. Sagledavanje budućnosti nije proroštvo."
Kovenant nije želeo da razmišlja o tome. Da promeni temu, on upita: "Zašto nisi
stavio malo gline vidarke na čelo?"
Ovog puta Penosled skrenu pogled. Kao iz daljine, on reče: "Nije ni malo ostalo."
Ruke su mu se otvarale i zatvarale u gestu bespomoćnosti. "Drugi su umirali. I drugima je
bila potrebna glina vidarka da spasu ruke i noge. I..." glas mu na trenutak zatitra. "I
pomislio sam da bi se moglo pomoći malom Pietenu. On je samo dete", bio je uporan
Penosled, digavši pogled sa optužbom koju Kovenant nije mogao da shvati. "Ali jedan
jamnik je umirao lagano - u takvom bolu." Nova kapljica krvi probi se sa njegovog čela i
poče da mu se sliva niz obrvu. "Kamena mu i mora!" zaječa on. "Nisam to mogao da
izdržim. Srdočnik Birinair odvojio je za mene nešto gline vidarke, uprkos svim ranama
koje je trebalo lečiti. Ali ja sam je dao jamniku. Ne Pietenu - jamniku. Zbog bola."
Naglo, on zabaci glavu i povuče dug gutljaj alem-vina. Nadlanicom je obrisao krv sa
čela.
Kovenant je napeto gledao džinovo unakaženo lice. Zbog toga što nije mogao naći
drugih reči za svoje saosećanje, on upita: "Kako su ti ruke?"
"Moje ruke?" Penosled je na trenutak delovao zbunjeno, ali se onda seti. "Ah,
kaamora. Prijatelju moj, ja sam džin", objasni on. "Obična vatra ne može me povrediti.
Ali bol - bol nas podučava mnogim stvarima." Trzaj gađenja prema samom sebi pređe mu
preko usana. "Priča se da su džinovi sagrađeni od granita", promumla on. "Nemoj se
brinuti za mene."
Gonjen naglim porivom, Kovenant odvrati: "U delovima sveta sa koga ja dolazim
postoje sitne starice koje sede pokraj puta i čitavog dana kuckaju komade granita malim
gvozdenim čekićima. Potrebno je dugo vreme - ali one konačno razbiju velike komade u
male."
Penosled nakratko razmisli pre nego što je odvratio: "Da li je to proročanstvo,
prapoglavaru?"
"Ne pitaj me. Ne bih prepoznao proročanstvo ni da padne preko mene."
"Ni ja", reče Penosled. Mračni osmeh diže mu uglove usta.
Ubrzo potom, Mhoram sazva družinu na obrok koji su pripremili on i Prothal. Kroz
izmaglicu potisnutog ječanja, ratnici se uspentraše na noge i pođoše prema vatri.
Penosled se teturavo uspravi. Kovenant je sledio Lauru i Pietena da bi nešto pojeo.
Prizor i miris hrane iznenada prizvaše u Kovenantu potrebu za odlukom. Bio je
prazan, šupalj od gladi, ali kada je posegao da uzme malo hleba, video je kako mu je ruka
ukaljana krvlju i pepelom. Ubijao je - hleb mu ispade iz prstiju. Sve je ovo pogrešno,
mrmljao je. Jelo je vrsta priznavanja - predavanja fizičkoj stvarnosti Domaje. To nije
smeo da dozvoli.
 Moram da razmislim.
Praznina u njemu tištila ga je svojim zahtevima, ali on ih je odbijao. Ispio je gutljaj
kladenice da pročisti grlo, a onda se okrenuo od vatre sa gestom odbijanja. Poglavari i
Penosled ga upitno pogledaše, ali nisu ništa prozborili.
Bilo mu je neophodno da podvrgne sebe probi, da otkrije odgovor koji će mu povratiti
sposobnost da preživi. Uz grimasu, odlučio je da gladuje sve dok ne otkrije ono što mu je
potrebno. Možda će u gladi postati dovoljno razborit da reši osnovne protivurečnosti
svoje nedoumice.
Sve napušteno oružje raščišćeno je sa čistine i prikupljeno u gomilu. On mu priđe i
stade da traži sve dok nije našao Atiaranin kameni nož. Onda je, gonjen mračnim
porivom, prišao konjima da vidi da li je Dura povređena. Kada je shvatio da je nedirnuta,
osetio je nejasno olakšanje. Nije želeo da pod bilo kojim okolnostima bude prisiljen da
jaše Ranihina.
Ubrzo potom, ratnici dovršiše obrok. Umorno su se pokrenuli da nastave pohod.
Kada je Kovenant pojahao Duru, začuo je krvne gardiste kako oštro zvižde
Ranihinima. Poziv kao da je na trenutak visio u vazduhu. A onda, iz raznih smerova oko
čistine, ogromni konji stigoše galopom - grive i repovi vijorili su kao usplamteli, kopita
tutnjala u dugim, moćnim koracima u ritmu trka - devet jurišnika označenih zvezdom,
brzih i silnih poput životnog bila Domaje. Kovenant je u njihovom ponositom njištanju
čuo uzbuđenje zbog povratka kući, prema ravnicama Ra.
Ali pripadnici pohoda koji su tog jutra napustili mrtvi Viti Drvograd imali su malo
ponosa ili nostalgije za domom u svom držanju. Kvanov eovod sada je bio manji za šest
ratnika, a preživeli su bili ispijeni zamorom i bitkom. Činilo se da nose sopstvene senke
na licima dok su jahali severno prema reci Mithil. Konje bez jahača poveli su sa sobom
da pruže odmor slabijim atovima. Među njima, Srdosolja Penosled je koračao kao da na
plećima drži teret svih izginulih. U pregibu jedne ruke nosio je Pietena, koji je zaspao
čim se Sunce ukazalo na istočnom obzorju. Laura je jahala iza poglavara Mhorama,
držeći mu se za peševe odore. Izgledala je pogureno i lomno iza njegovog mrgodnog lica
i uspravnog držanja, ali je on delio sa njom iznureni izraz, izgled neizražene tuge. Pred
njima je išao Prothal, a njegova ramena govorila su istom onom nepokolebivom snagom
koju je Atiaran koristila da natera Kovenanta da hoda od Kamendola Mithil sve do reke
Opčarnice.
Kovenant se nejasno pitao koliko će još morati da sledi izbor drugih ljudi. Ali ostavio
se te misli i pogledao krvne gardiste. Oni su bili jedini pripadnici družine koji nisu
izgledali povređeni bitkom. Kratke odore visile su im, doduše, u dronjcima; bili su prljavi
kao i svi ostali; jedan od njih je poginuo, a nekoliko ih je ranjeno. Branili su poglavare,
naročito Variola i Tamarantu, sve do granica izdržljivosti; ali krvni gardisti su bili
neumorni i neustrašivi, bez ikakve žalosti. Banor je jahao na živahnom Ranihinu bez
uzda pokraj Kovenanta i pazio ga nepotkupljivim okom.
Konji družine mogli su da idu samo laganim, teturavim hodom, ali čak je i taj slabašni
korak doveo jahače do gaza na Mithilu pre podneva. Ostavivši atove da se napoje i da
pasu, svi osim krvnih gardista zaronili su u struju. Trljajući se finim peskom sa dna reke,
sprali su sa sebe krv, prljavštinu, bol smrti i duge noći u širokoj struji Mithila. Čista koža
i oči pojaviše se ispod prljavštine bitke; manje rane koje nisu zalečene glinom vidarkom
otvoriše se i prokrvariše dok nisu postale čiste; parčad iscepane odeće otplovi van
domašaja. Među ostalima, Kovenant je udarcima izbeleo odoru, istrljao i zgrebao mrlje sa
puti kao da pokušava da se otarasi dejstva ubijanja. I ispio je velike količine vode da bi
utolio bolnu prazninu gladi.
A onda, kada su ratnici bili gotovi, prišli su konjima da uzmu novu odeću iz vreća.
Pošto su se obukli i ponovo uzeli oružje, stali su kao stražari dok su se međnik Tuvor i
krvna garda kupali.
Krvni gardisti uspeli su da uđu u reku i da iziđu iz nje bez pljuskanja, a prali su se bez
šuma. Posle nekoliko trenutaka bili su odeveni u nove odore i nanovo na leđima
Ranihina. Ranihini su se osvežili tako što su prešli u Andelejn i valjali se po travi dok su
se njihovi jahači kupali. Sada je družina bila spremna za putovanje. Vrhovni poglavar
Prothal dade znak i družina pojaha prema istoku južnom obalom reke.
Ostatak dana bio je lak za jahače i njihove konje. Pod kopitima je bila meka trava, sa
jedne strane bistra voda, mirišljava životnost u vazduh, a bliski prizor samog Andelejna
kao da je pulsirao silovitim sokom. Ljude Domaje isceljivao je već i sam prizor Bregova.
Ali dan je bio težak za Kovenanta. Bio je gladan, a životna suština Andelejna samo ga je
još više izgladnjivala.
Klonio je pogled od njega što je bolje mogao, odbijajući taj prizor kao što je odbijao
hranu. Njegovo mršavo lice bilo je pokriveno krutim linijama, a oči šuplje od odlučnosti.
Sledio je dvostruku stazu: njegovo telo tvrdoglavo je jahalo Duru, držeći položaj u
družini; ali umom je lutao po ponorima, a njihova mračna, prazna ništavnost ga je
vređala.
Neću...
Želeo je da preživi.
Nisam...
S vremena na vreme, aliantha je počivala na samom njegovom putu poput ličnog
poziva Domaje, ali on nije popuštao zavođenju.
Kovenante, mislio je. Tomase Kovenante. Gubavče, nečisti prokažena. Kada ga drhtaj
gladi natera da se pokoleba, setio se Drulovog okrvavljenog stiska na prstenu i njegova
odlučnost se učvrsti.
S vremena na vreme, Laura ga je gledala sa smrću Vitog Drvograda u očima, ali se on
samo čvršće obuzdavao i jahao dalje.
Više nikada neću ubijati.
Morao je da dobije nekakav odgovor.
Te noći, otkrio je da je promena preplavila njegov prsten. Sada su svi dokazi da se
suprotstavlja crvenoj navali potpuno nestali. Burma mu je plamtela potpuno grimiznim
sjajem pod vladavinom Meseca, plamtela mu je hladno na ruci kao u pohlepnom
odgovoru na Drulovu moć. Sledećeg jutra, počeo je jahanje za taj dan kao čovek rastrzan
između suprotnih polova ludila.
Ali u podnevnom povetarcu osećao se ukus leta. Vazduh je otoplio i zamirisao
zrelošću zemlje. Cveće je poverljivo cvetalo, a ptice ćeretavo pevale. Kovenanta je
lagano obuzimala klonulost. Mlitavost je popuštala konce njegove volje. Samo ga je
navika da jaše držala na Durinim leđima; otupeo je za takva složena razmišljanja. Jedva
da je primetio kada je reka počela da skreće prema severu i da se udaljava od družine i
kada su bregovi počeli da bivaju viši. Te noći je duboko spavao, bez snova, a sledećeg
dana jahao je otupelo i bez briga.
Bio je kao u nekom polusnu. Nesvesno je lutao po divljini; nalazio se u opasnosti, a to
nije ni znao. Otupelost je bila prvi korak neizbežne logike, zakon gubavosti. Sledeća je
bila gangrena, zadah trulog živog mesa tako užasan da ga ni neki lekari nisu mogli
podneti - zadah koji je opravdavao odbacivanje gubavaca na način kome se nisu mogli
suprotstaviti nikakvo sažaljenje ili nepostojanje predrasuda. Ali Kovenant je putovao
snom sa umom punim sanjanja.
Kada je počeo da se oporavlja - rano popodne trećeg dana posle Vitog Drvograda,
osamnaestog otkako je družina napustila Veselkamen - zatekao je sebe zagledanog u
šumu Morinmos. Družina je stajala na poslednjem vrhu brega pre nego što je zemlja
potpadala pod mračnu zaštitu drveća.
Morinmos je počivao u podnožju brega poput mora koje je prigrlilo kopno; rubovi su
mu grabili padine kao da je drveće steglo obronke korenovima i odbilo da se povuče.
Mračno, raznoliko zelenilo šume širilo se do obzorja na severu, istoku i jugu. Imalo je
preteći izgled; činilo se kao da izaziva pohod da pokuša da prođe kroz njega. Vrhovni
poglavar Prothal zastade na vrhu brda, pa je dugo gledao u šumu, odmeravajući vreme
potrebno za jahanje oko Morinmosa sa tajanstvenim opasnostima drveća.
Najzad je sjahao. Obazreo se po jahačima, a oči su mu bile pune mogućeg besa dok je
govorio. "Sada ćemo se odmoriti. Onda ćemo ujahati u Morinmos i nećemo stati sve dok
ne stignemo do druge strane - putovanje od skoro čitavog dana i noći. Tokom tog jahanja,
ne smemo pokazati nikakvo sečivo niti napraviti ma kakvu iskru. Čujete li? Svi mačevi
da budu u koricama, sve strele u tobolcima, svi noževi skriveni u odeći, svi vrhovi koplja
povezani. A svaka iskra ili titraj vatre ugašeni. Neću da bude grešaka. Morinmos je
divljačniji od Grimerdora - i niko ne zalazi u tu šumu bez straha. Drveće je patilo
vekovima i nije zaboravilo srodstvo sa Garotinim Čestarom. Molite se da nas svejedno ne
zdrobi." Zastao je, pregledajući družinu sve dok nije bio siguran da su ga shvatili. Onda
dodade blaže: "Moguće je da u Morinmosu još postoji Šumnik - iako je to znanje
izgubljeno posle Obesvećenja."
Nekoliko ratnika nape se na reč Šumnik. Ali Kovenant, koji tek što je izišao iz
obamrlosti, nije osećao ništa od strahopoštovanja koje se, izgleda, očekivalo od njega. On
upita kao jednom ranije: "Da li vi obožavate drveće?"
"Obožavamo?" Prothal je delovao zbunjeno. "Reč mi je nejasna."
Kovenant se upilji u njega.
Trenutak kasnije vrhovni poglavar produži. "Pitaš li da li poštujemo šume? Razume
se. Drveće je živo, a u svim živim bićima ima zemne moći, u svakom kamenu i zemlji,
vodi i drvetu. Svakako shvataš da smo mi sluge te moći. Mi se staramo za život u
Domaji." Osvrnuo se ka šumi, a onda nastavio: "Zemna moć uzima mnogo oblika između
drveta i kamena. Kamen je temeljac sveta, a koliko mi razumemo - ma kako to bilo
oskudno - taj oblik moći nema svest o samom sebi. Ali drvo je drugačije.
U svoje vreme, u najmračnijoj, izgubljenoj daljini prošlosti, gotovo čitava Domaja bila
je Jedina Šuma - jedna moćna šuma od Trotgarda i Melenkurion Nebozora sve do
Sarangravske ravnice i Primorja. I ta Šuma je bila budna. Poznala je novi život koji su
ljudi doneli u Domaju i poželela mu dobrodošlicu. Osećala je bol kada su ljudi - slepi,
budalasti trenuci u drevnoj istoriji Domaje - sekli i spaljivali drveće da naprave mesta na
kome će ploditi svoju ludost. Ah, teško je ponositi se ljudskom istorijom. Pre nego što se
lagano uviđanje proširilo Šumom, tako da je svako drvo znalo za opasnost, stotine milja
života bile su uništene. Po našem računu, za to delo bilo je potrebno mnogo vremena -
više od hiljadu godina. Ali drveću to mora da se činilo kao naglo ubistvo. Na kraju tog
razdoblja preostala su samo četiri mesta u Domaji gde se duša Šume još zadržala -
preživela, drhtava u svom strašnom bolu - i odlučila da se odbrani. Potom su mnogo
vekova poživeli Džinove šume, Grimerdor, Morinmos i Garotin Čestar, a njihova svest je
opstajala pod negom Šumnika. Pamtili su, a nijedan čovek, grdan ili jamnik koji se
usudio da zađe u njih nije preživeo.
Sada su čak i ta doba prošlost. Ne zmamo da li Šumnici još žive - iako bi samo budala
poricala da Kaeroil Divogornik još kroči Garotinim Čestarom. Ali svest koja je
omogućavala drveću da uzvrati udarce nestaje. Poglavari su branili šume otkako je Berek
Troprst prvi put uzeo žezlo zakona - nismo dopuštali da drveće nestaje. Pa ipak, njegov
duh posustaje. Razdvojen i rasparčan, zajednički duh Šuma umire. A slava sveta postaje
manja no što je bila."
Prothal zastade na trenutak pre nego što je zaključio. "U znak pokornosti prema
preostalom duhu i poštovanja prema zemnoj moći mi tražimo dopuštenje da toliko
mnoštvo zađe odjednom u šumu. A jednostavna je opreznost što nećemo ni najmanje da
joj naudimo. Duh nije mrtav. A moć Morinmosa mogla bi zdrobiti hiljadu hiljada ljudi
ako drveće bude probuđeno bolom."
"Ima li i drugih opasnosti?" upita Kvan. "Hoće li nam biti potrebno oružje?"
"Ne. Sledbenici poglavara Kletnika naneli su silno zlo šumama u ranije doba. Možda
je Grimerdor izgubio moć, ali Morinmos se seća. A noćas je mlad mesec. Čak ni Drul
Stenotočac nije toliko lud da naredi trupama da zađu u Morinmos u to doba. A Opaki
nikada nije bio takva budala."
Tiho, jahači sjahaše. Neki ljudi eovoda hranili su konje, dok su drugi pripremali brzi
obrok. Uskoro je čitava družina jela osim Kovenanta. A posle obroka, dok su krvni
gardisti stražarili, pripadnici pohoda polegaše da se odmore pred dugo putovanje kroz
šumu.
Kada su se ponovo digli i bili spremni za put, Prothal dugim koracima ode na vrh
brda. Povetarac je tamo bio jači; lepršao je njegovom odorom sa crnom lentom kada je
podigao žezlo i glasno podviknuo: "Živeo, Morinmose! Šumo Jedine Šume! Neprijatelju
naših neprijatelja! Morinmose, živeo!" Glas mu izgubljeno utonu u prostranstvo šume,
bez odjeka. "Mi smo poglavari - dušmani tvojih neprijatelja i proučavatelji znanstva
lillianrilla! Moramo da prođemo!
Počuj, Morinmose! Mi mrzimo sekiru i vatru koji te povrediše! Tvoji neprijatelji su
naši neprijatelji. Mi nikada nismo uneli sečivo, sekiru, plamen ili vatru da te dirnemo -
niti ćemo to ikada učiniti. Morinmose, počuj! Pusti nas da prođemo!"
Njegov povik nestade u dubinama šume. Najzad je spustio ruke, a onda se okrenuo i
vratio družini. Uzjahao je konja, još jednom ozbiljno pogledao jahače. Na njegov znak,
pojahali su prema čvornovatim rubovima Morinmosa.
Činilo se da padaju u šumu poput kamena. Jedan trenutak, još su krivudali padinom
brega iznad drveća; već u sledećem prodirali su u mračne dubine, a sunčeva svetlost se
sklopila iza njih poput nedostižnih dveri. Birinair je išao na čelu družine, sa štapom
žezlonoše položenim na leđa konja; na začelju je jahao međnik Tuvor na ranihinskom
pastuvu Marniju - jer Ranihini nisu imali čega da se plaše pred starodrevnim gnevom
Morinmosa, a Marni je mogao da vodi Birinaira ukoliko ostareli srdočnik zaluta. Iza
Tuvora su stupali Prothal i Mhoram, sa Laurom za Mhoramovim leđima; a iza njih bili su
Kovenant i Penosled. Džin je još nosio usnulo dete. Potom su sledili Kvan i eovod,
zbijeni među krvnim gardistima.
 Bilo je dovoljno prostora da prođu. Drveće sa krošnjama prošaranim tamom i
crvenosmeđim deblima bilo je široko razmaknuto, ostavljajući mesta između sebe za
sitnije rastinje i životinje; jahači su se probijali bez teškoća. Ali drveće nije bilo visoko.
Dizalo se petnaestak ili dvadeset stopa na zdepastim deblima, a zatim se širilo u stranu
čvornovatim, povijenim granama otežalim od lišća, tako da je družina bila u potpunosti
obavijena tminom Morinmosa. Grane su se preplitale među sobom sve dok se nije činilo
da svako drvo stoji ruku teško oslonjenih o ramena srodnika. A sa grana su visile velike
zavese i trake mahovine - mračne, guste, vlažne mahovine koja se slivala odozgo poput
lagane krvi uhvaćene i zamrznute dok je isticala. Mahovina je visila pred jahačima kao da
pokušava da ih skrene, da im prepreči put. A po dubokom, mahovinom prekrivenom tlu
konjska kopita nisu pravila ni zvuka. Jahači su išli tiho kao da su prevedeni u priviđenje.
Nagonski izbegavajući mračni dodir mahovine, Kovenant je čkiljio u večni sumrak
šume. Koliko je uspevao da razabere u svim pravcima, bio je okružen grotesknom
srdžbom mahovine, granja i debala. Ali iza granica neposrednih čula mogao je da vidi još
- da vidi, namiriše, a u tišini šume i da čuje - usnulo srce drveća. Tu su stabla premišljala
o tamnim sećanjima - širokom, pupećem prskanju samosvesti, kada je duh drveća
veličajno počivao na stotinama milja bogate zemlje; oštrom udaru bola, užasa i neverice
koji se širio poput talasa na okeanu sve dok i najudaljeniji listić Domaje nije zadrhtao,
kada je počeo pokolj drveća, kada su korenje, granje i sve ostalo bivali sasecani i gutani
sekirama i plamenom, a debla odvlačena; o strci i agoniji životinja, koje su takođe ginule
ili su ostajale bez doma, zdravlja i nade; i o čistoj pesmi Šumnika, čija je melodija
podučavala o tajnom, gnevnom zadovoljstvu drobljenja, uzvraćanja udaraca sićušnim
ljudima i kušanju njihove krvi na korenju; o laganoj slabosti koja je okončala čak i tu
silovitu radost i ostavila drveće bez ičega izuzev sopstvenih krutih sećanja i očaja dok je
posmatralo kako mu bes uranja u san.
Kovenant je osećao da drveće ne zna ništa o poglavarima i prijateljstvu; poglavari su
bili odveć novi u Domaji da bi bili upamćeni.
Ne, nego je slabost, nedostatak duha, propustila jahače - slabost, tuga, bespomoćni
san. Tu i tamo, mogao je da čuje drveće koje je još bilo budno i koje je žudelo za krvlju.
Ali bilo ga je premalo, premalo. Morinmos je mogao samo da sanja, lišen snage zbog
sopstvene drevne smrtnosti.
Šaka mahovine ga zakači i ostavi mu vlagu na licu. Obrisao je kapi kao da su kiselina.
A onda je sunce zašlo za Morinmosom i čak je i ta slaba svetlost nestala. Kovenant se
nagao napred u sedlu, sada sav napet, uplašen da će se Birinair izgubiti ili da će se
uteturati u zavesu od mahovine i ugušiti. Ali kako je tmina curila u vazduh kao da kaplje
sa granja koje ih je okruživalo, promena zahvati šumu. Postepeno, na deblima je rastao
srebrni sjaj - rastao i jačao kako je noć ispunjavala šumu, sve dok svako drvo nije titralo u
tmini poput izgubljene duše. Srebrno svetlo bilo je dovoljno jako da osvetli jahačima put.
Preko titravih likova odsjaja, prostirke mahovine visile su poput senki u bezdanu - crne
rupe u praznini - dajući drveću izbrazdani, gubavi izgled. Ali družina se zbila i jahala
dalje kroz noć osvetljenu samo odsjajem drveća i crvenim plamom Kovenantovog
prstena.
Osećao je kako drveće užasnuto mumla na uvredu koju je predstavljala njegova
burma. Njen treptavi, crveni odsjaj ga je užasavao. Prsti mahovine dodirivali su mu lice
mekim, ispitivačkim pipanjem. Stegao je ruke preko srca, pokušavajući da se uvuče u
sebe, da se skupi i prođe neprimećen - jahao je kao da nosi sekiru ispod odore i da se
užasava da je drveće ne otkrije.
Dugo jahanje proticalo je poput džaranja po rani. Neprekidno titranje se najzad slilo u
jedno i družina je konačno jahala kroz sivilo dana. Kovenant uzdrhta, obazre se unutar
sebe. Od onoga što je video zaneme. Osećao je da je posuda njegovog besa prepuna tame.
Ali bio je zahvaćen u mrežu nerešivih okolnosti. Tama je bila čaša koju nije mogao ni
da ispije ni da odbaci.
A drhtao je od gladi.
Jedva se uzdržavao da ne počne da uzvraća udarce vlažnom grebanju mahovine.
Družina je i dalje putovala večnim sumrakom Morinmosa. Svi su bili ćutljivi,
prigušeni granjem koje ih je gutalo; a u presićenoj tišini, Kovenant se osećao izgubljeno
kao da se izgubio u drevnoj Šumi koja je prekrivala čitavu Domaju. Sa nejasnim besom,
saginjao se i izbegavao dodire mahovine. Vreme je prolazilo, a on je osećao sve jaču
želju da vrišti.
Onda, konačno, Birinair mahnu žezlom iznad glave i ispusti slabašni povik. Konji
shvatiše; zateturaše se u umorni trk pokraj snažnih koraka Ranihina. Jedan trenutak,
drveće kao da se povuče, kao da se sklanjalo pred ludilom družine. Onda jahači izbiše na
sunce. Nađoše se pod podnevnim nebom na padini koja se lagano spuštala prema reci što
im je počivala pravo na putu. Birinair i Marni su ih nepogrešivo doveli do gaza na
Lunjinstanu.
Hrapavo vičući od olakšanja, ratnici podbodoše atove i družina pohita niz padinu
silovitim galopom. Ubrzo, konji pljusnuše u struju, prskajući sebe i zadovoljne jahače
svežim kapima Lunjinstana. Na južnoj obali, Prothal naredi zaustavljanje. Prolaz kroz
Morinmos bio je okončan.
Jednom kada je stala, družina okusi cenu prolaska. Bdenje bez hrane oslabilo je
jahače. Ali konji su bili u gorem stanju. Drhtali su od iscrpljenosti. Pošto im se dugi trk
okončao, vratovi i leđa im se pognuše; jedva da su imali snage da jedu ili piju. I pored
rzavog hrabrenja Ranihina, dva mustanga iz eovoda srušiše se postrance u travu, a drugi
su stajali unaokolo na nesigurnim nogama poput ždrebaca. "Odmor - odmor", reče
Prothal glasom punim reumatičnog nemira. "Danas ne idemo dalje." Koračao je između
konja, dodirivao ih starim rukama i pevušio pesmu za jačanje.
Samo su Ranihini i krvni gardisti bili bez traga zamora. Penosled spusti malog Pietena
u Laurine ruke, a onda se umorno svali poleđuške u krutu travu. Otkako je družina
napustila Viti Drvograd, bio je neprirodno ćutljiv; izbegavao je da govori kao da se plaši
da će ga glas izdati. Sada se činilo da oseća sve tegobe puta bez podrške priča i smeha.
Kovenant se pitao hoće li ikada ponovo čuti džina kako se smeje.
Mrgodno je posegao da uzme štap sa Durinih leđa i prvi put primetio šta je Morinmos
učinio sa njegovom belom odorom. Bila je poprskana i išarana tamnozelenim mrljama -
tragovima mahovine.
Mrlje je primio kao uvredu. Mršteći se, obazreo se po družini. Ostali jahači mora da su
je spretnije izbegavali; na njima nije bilo nimalo zelenih ispisa mahovine. Jedini izuzetak
bio je poglavar Mhoram; svako rame njegove odore nosilo je tamnu traku poput
amblema.
Kovenant grubo protrlja zelenu boju. Ali ona je bila suva i čvrsto upijena. Tama mu je
mrmljala u ušima poput udaljenog šuma lavine. Ramena mu se pogrbiše kao daviteljeva.
Okrenuo se od članova pohoda, zagazio u reku. Stegavši ruke oko odore, pokušao je da
skine mrlje šume.
Ali tragovi su postali deo tkanine, bili su neizbrisivi; držali su se njegove odore,
ispisali je poput karte, mape neznanih oblasti. U napadu osujećenosti, stade da udara reku
pesnicama. Ali struja obrisa talase kao da nikada nisu ni postojali.
Stajao je uspravan u struji dok je sa njega sve kapalo. Srce mu je naporno radilo u
grudima. Na trenutak je osećao da njegov gnev mora da se prelije preko ruba ili da se
razbije na samom dnu.
Ništa od ovoga se ne dešava - vilica mu je podrhtavala. Ne mogu to podneti.
Onda je začuo slabašni uzvik iznenađenja družine. Trenutak kasnije, Mhoram tiho
naredi: "Kovenante. Dođi."
Sikćući pobunu protiv toliko stvari da nije mogao sve ni da ih nabroji, on se okrenu.
Svi pripadnici pohoda bili su okrenuti na drugu stranu od njega, a pažnja im je bila
posvećena nečemu što nije mogao videti zbog vode u očima.
Mhoram ponovi: "Dođi."
Kovenant obrisa oči, gacajući dođe do obale i pope se iz reke. Probijao se između ljudi
eovoda dok se sa njega sve slivalo, sve dok nije stigao do Prothala i Mhorama.
Pred njima je stajala neka čudna žena.
Bila je tanka i sitna - visoka tek Kovenantu do ramena - i odevena u tamnosmeđu
tuniku koja joj je ostavljala gole ruke i noge. Koža joj je bila toliko preplanula da je
poprimila boju zemlje. Dugačka crna kosa bila joj je vezana u rep teškim konopcem.
Efekat je bio oštar, ali ga je ublažavao mali venac od žutog cveća oko njenog vrata. I
pored svoje visine, stajala je ponosito, prekrštenih ruku i nogu malo rastavljenih, kao da
bi mogla da zabrani družini ulazak u ravnice Ra samo kada bi to htela. Gledala je kako
Kovenant prilazi kao da čeka na njega.
Kada je zastao i pridružio se Mhoramu i Prothalu, digla je ruku i uputila im nespretni
pozdrav dobrodošlice, kao da to za nju nije prirodan pokret. "Živeo, Prstenošo", reče ona
čistim, rzavim glasom. "Belo zlato je znano. Odajemo počast i tvoje smo sluge. Budi
dobro došao."
Stresao je vodu sa čela i upiljio se u nju.
Pošto ga je pozdravila, okrenula se sa obrednom odmerenošću prema svakom od
ostalih. "Živeo, vrhovni poglavare Prothale. Živeo, poglavare Mhorame. Živeo,
stožerniče Kvane." Svako od njih joj je otpozdravio, kao da je prepoznaju za sebi ravnu.
Onda reče: "Ja sam grivenarka Lita. Vidimo vas. Govorite. Ravnice Ra nisu otvorene
za svakoga."
Prothal napravi korak napred. Digavši žezlo, prineo ga je obema šakama čelu i duboko
se naklonio. Na to, žena se slabašno nasmeši. Digavši sopstvene dlanove uz čelo,
odgovorila je istim naklonom. Ovog puta, pokreti su joj bili glatki, prirodni. "Ti nas
znaš", reče ona. "Dolaziš iz daleka, ali nisi neznalica."
Prothal odvrati: "Znamo da su grivenari prvi staratelji Ranihina. Među Ranjanima, vi
ste najcenjeniji. A ti znaš nas."
Sada je stajao blizu nje, a blaga pogurenost njegove starosti nagla ga je prema njoj.
Njena smeđa koža i njegova plava odora naglašavali su jedno drugo kao zemlja i nebo.
Ali ona je još zadržavala dobrodošlicu. "Ne", uzvrati ona. "Ne znam. Dolazite iz daleka.
Neznani."
"Pa ipak, govoriš naša imena."
 Slegla je ramenima. "Mi smo oprezni. Posmatramo vas otkako ste izišli iz Morinmosa.
Čuli smo šta pričate."
Mi? - upita se Kovenant prazno.
Polako, njene oči pređoše preko družine. "Poznajemo one što ne spavaju - krvnu
gardu." Činilo se da nije srećna što ih vidi. "Oni odvode Ranihine u opasnost. Ali sluge
smo. Dobro su došli." Onda joj se pogled spusti na dva pala konja, a nozdrve joj
uzdrhtaše. "Žurili ste?" upita ona, ali ton joj je govorio da će prihvatiti malo opravdanja
za stanje mustanga. Na to, Kovenant shvati zbog čega je oklevala da poželi dobrodošlicu
poglavarima, iako mora da su joj bili znani, bar preko predanja ili po čuvenju; nije želela
da ma ko od onih što zlostavljaju konje zađe u ravnice Ra.
Vrhovni poglavar odgovori sa dostojanstvom. "Da. Zuboša živi."
Lita se u trenutku pokoleba. Kada joj se oči okrenuše prema Kovenantu, bile su
nabijene nagoveštajima udaljenog straha. "Zuboša", jeknu ona. "Neprijatelj Domaje i
Ranihina. Da. Belo zlato zna. Prstenoša je ovde." Naglo, njen ton otvrdnu. "Da spase
Ranihine da ne budu rastrgnuti." Pogledala je Kovenanta kao da traži od njega obećanja.
Nije mogao da joj da nijedno. Besno je stajao dok je sa njega kapalo, previše natopljen
glađu da odvrati odricanjem, slaganjem ili stidom. Uskoro se ona zbunjeno povuče. Rekla
je Prothalu: "Ko je on? Kakva vrsta čoveka?"
Sa dvosmislenim osmehom, Prothal reče: "To je prapoglavar Tomas Kovenant,
Nevernik i nosilac belog zlata. Stranac je u Domaji. Ne sumnjaj u njega. Preokrenuo je
bitku u našu korist kada su nas napale sluge Zuboše - jamnici i pragrdani, i grifon
oplođen negde u nekom neznanom bezdanu zla."
Lita klimnu neobavezujuće, kao da nije shvatila sve njegove reči. Ali onda reče:
"Žurba postoji. Ni sa kakvim delanjem protiv Zuboše ne sme se odugovlačiti niti se ono
sme sprečavati. Bilo je i drugih znakova. Zveri rastrgači pokušavale su da zađu u
Ravnice. Vrhovni poglavare Prothale, budi dobro došao u Ravnice Ra. Pohitajte svom
brzinom do Ljudoma. Moramo većati."
"Vaša dobrodošlica nas počastvuje", odvrati vrhovni poglavar. "Uzvraćamo počast
prihvatanjem. Stići ćemo do Ljudoma prekosutra - ako konji prežive."
Na njegove oprezne reči Lita se lako nasmeja. "Otpočinućete uz gostoljubivost
Ranjana pre nego Sunce po drugi put zađe. Nismo služili Ranihine baš bez ikakvog
znanja. Uzlari! Gore! Evo ogleda za vaše grivenanje."
Odjednom se pojaviše četiri prilike; iznenada su ustale iz trave u labavom polukrugu
oko družine kao da su iznikle iz tla. Njih četvoro, tri muškarca i jedna žena, bili su tanani
poput grivenarke Lite i kao ona odeveni u smeđe preko preplanule kože; ali nisu nosili
cveće, a oko zglavaka su im bili omotani kratki konopci.
"Dođite, uzlari", reče Lita. "Nemojte se više šunjati oko ovih jahača. Čuli ste kada sam
im poželela dobrodošlicu. Sada se pobrinite za njihove konje i za njihovu bezbednost.
Moraju stići do Ljudoma pre noći sledećeg dana." Četiri Ranjana koraknuše napred, a
Lita reče Prothalu: "Ovo su moji uzlari - Žilan, Hurn, Dobrana i Rusta. Oni su lovci. Dok
naučne načine Ranihina i znanja grivenara, štite ravnice od opasnih zveri. Mnogo sam
vremena provela sa njima - umeće da se pobrinu za vaše atove."
Uz uglađeno klimanje družini, uzlari odmah priđoše konjima i počeše da ih
pregledaju.
 "A sada", nastavi Lita, "ja moram poći. Vest o vašem dolasku mora preći ravnicu.
Sunačari se moraju pripremiti za vas. Sledite Rustu. On je najbliži grivenanju. Živeli,
poglavari! Obedovaćemo skupa u veče novog dana."
Ne čekajući na odgovor, grivenarka se okrenu prema jugu i otrča. Hitala je
iznenađujućom brzinom; posle nekoliko trenutaka izbila je na vrh brega i nestala sa
vidika.
Gledajući je kako ide, Mhoram reče Kovenantu: "Kažu da grivenar može da trči sa
ranihinom - kratko vreme."
Iza njih uzlar Hurn progunđa: "Kažu - i istina je."
Mhoram se okrete uzlaru. Ovaj je stajao kao da čeka da progovori. Delovao je prilično
slično Liti, iako mu kosa nije izrasla toliko dugo, a crte su mu imale oštar izgled. Kada je
privukao pažnju poglavara Mhorama, on reče: "Postoji trava koja će zalečiti vaše konje.
Moram vas napustiti da je donesem."
Blago, poglavar odvrati: "Znanje je tvoje. Učini kako je najbolje."
Hurnove oči se raširiše, kao da nije očekivao blage reči od ljudi koji zlostavljaju
konje. Onda je, nesiguran u svoje pokrete, pozdravio Mhorama na poglavarski način.
Mhoram uzvrati ranjanskim naklonom. Hurn se nasmeši i upravo se spremao da otrči
kada Kovenant naglo upita: "Zbog čega ne jašete? Imate sve te Ranihine."
Mhoram se hitro pokrenu da zadrži Kovenanta. Ali šteta je već nanesena. Hurn se
upilji kao da je čuo svetogrđe, a njegovi snažni prsti strgnuše konopac sa zglavka i
zategoše ga između pesnica poput garote. "Mi ne jašemo."
"Pazi, Hurne", reče uzlar Rusta blago. "Grivenarka im je poželela dobrodošlicu."
Hurn se obazre na svog druga, a onda grubo ponovo veza konopac oko zglavka.
Okrenuo se od družine i uskoro nestao kao da je iščezao u zemlji.
Dograbivši Kovenanta za ruku, Mhoram reče ozbiljnim glasom: "Ranjani služe
Ranihine. To je osnovni cilj njihovih života. Nemoj ih vređati, Neverniče. Oni se brzo
naljute - a najsmrtonosniji su lovci u čitavoj Domaji. Moglo bi ih biti stotinu nadomak
moga glasa, a ti nikada ne bi primetio. Ukoliko bi pošli da te ubiju, poginuo bi ništa ne
sluteći."
Kovenant oseti silinu upozorenja. Činilo se da je ono naselilo okolnu travu očima koje
su zlobno virile. Osetio se izloženo, kao da je njegova odora sa zelenom mapom meta
smrtonosnih namera skrivenih u zemlji. Ponovo je drhtao.
Dok je Hurn bio odsutan, ostali uzlari su radili sa konjima - timarili ih, navodili ih da
uzmu vode i hrane. Pod njihovim rukama, većina mustanga se primirila. Zadovoljni što
su im atovi u dobrim rukama, poglavari odoše da porazgovaraju sa Kvanom i Tuvorom; a
oko njih, ratnici počeše da pripremaju hranu.
Kovenant prokune mirise. Ležao je na krutoj travi i pokušavao da gledanjem u nebo
primiri prazninu koja ga je glodala. Iznurenost ga je zahvatala i on odrema izvesno
vreme. Ali uskoro ga trže novi miris koji natera glad da počne da mu grize utrobu.
Dopirao je iz hrpe bogatih cvetova sa stabljikama nalik paprati koje su konji žvakali -
trave za isceljivanje koje im je uzlar Hurn doneo. Ukusni vonj cveća dočara na trenutak
Kovenantu sliku njega samog kako se pružio na ruke i kolena i žvaće poput konja, i on
progunđa sa potisnutom divljinom: "Prokleti konji jedu bolje od nas."
Uzlar Rusta se čudno nasmeši i reče: "Ta trava je otrovna za ljude. To je
amanibhavam, cvet zdravlja i ludila. Konje isceljuje, ali muškarce i žene... ah, oni joj nisu
dorasli."
 Kovenant odvrati sevanjem očiju i pokuša da priguši ječanje gladi. Osećao je naopaku
želju da okusi travu; slasno je pevala njegovim čulima. Ali mu je pomisao da je gurnut
tako nisko bila gorka i on je vario njenu oporost umesto hrane.
Biljke su očevidno činile čuda konjima. Uskoro su se ovi normalno hranili i pojili - a
delovali su dovoljno čvrsto da ponovo ponesu jahače. Članovi pohoda dovršiše obrok, a
onda spakovaše zalihe. Uzlari izjaviše da su konji spremni za putovanje. Ubrzo su se
jahači našli na južnom putu prema niskim brežiljcima Ra, sa Ranjanima koji su lako
kaskali pokraj njih.
Pod kopitima konja travnati tereni su se valjali i promicali poput blagih talasa, odajući
družini utisak brzine. Jahali su preko krute trave uz kratke, niske padine i niz njih, duž
plitkih dolina između gustiša i šumaraka pokraj potočića, preko širokih zaravni. Bila je to
neravna zemlja. Osim verne alianthe, po terenu nije raslo drugo voće niti kultura ma koje
biljke osim amanibhavama. Pa ipak su ravnice delovale kao da su pune osnovne životne
sile, kao da je niske, hitre brežuljke obrazovao puls tla, a da je kruta trava dovoljno
bogata da prehrani bilo šta što može da podnese njenu hranljivost. Kada sunce poče da
zalazi, vres po padinama bregova ljubičasto zablista. Krda antilopa iziđoše iz šume da
piju na potocima, a gavranovi su se galamdžijski jatili nad širokim cicanim drvećem
razbacanim po zaravnima.
Ali jahači su najveći deo pažnje poklanjali Ranihinima. Bilo da su galopirali poput
slavobitnih barjaktara ili skupa kaskali u večernjoj igri, veliki konji odavali su izgled
veličanstvenosti, kao da je samo tlo po kome su grmeli ponosno na njihovo postojanje.
Dozivali su u oštroj radosti nosače krvnih gardista, a ovi ratni konji poigravali su se
svojim kopitima, kao da ne mogu da se uzdrže od oduševljenja što su se vratili kući.
Onda su Ranihini bez jahača odjurili, puni vesele krvi i neobuzdane energije, njišteći dok
su trčali. Njihovo dozivanje golicalo je vazduh životnošću.
Uskoro Sunce zađe na zapadu, poželevši zbogom Ravnicama narandžastim
plamenom. Kovenant ga je gledao kako odlazi sa mrgodnim zadovoljstvom. Osećao je
zamor od konja - zamor od Ranihina, Ranjana, krvnih gardista, poglavara i pohoda,
zamor od nespokoja života. Želeo je tamu i san, i pored okrvavljenog plama prstena,
novog mladog mesečevog srpa i kragujskih krila užasa.
Ali kada je Sunce zašlo, Rusta reče Prothalu da će družina morati da produži sa
jahanjem. Postojala je opasnost, rekao je. Drugi Ranjani su ostavili upozorenja u travi.
Družina će morati da jaše sve dok ne bude bezbedna - još nekoliko milja. I tako su
putovali dalje. Kasnije, Mesec se diže, a njegova tanka cepka pretvori noć u krv,
dozivajući jezivi odgovor Kovenantovog prstena i njegove gladne duše.
Onda Rusta uspori jahače, upozori ih da ćute. Onoliko kradomice koliko je to bilo
moguće, zaokoliše južnom stranom brega i zastadoše neposredno ispod vrha. Družina
sjaha, ostavi nekoliko krvnih gardista da paze na konje i pođe za uzlarima na vrh brega.
Zemlja prema severu ležala je niska i ravna. Uzlari su neko vreme provirivali prema
njoj, a onda pokazaše. Kovenant se borio sa zamorom očiju i grimiznom tminom sve dok
mu se nije učinilo da vidi jednu tamnu mrlju kako se kreće južno preko zaravni.
"Kreši", prošapta Hurn. "Žuti vukovi - Zubošin soj. Prešli su Lunjinstan."
"Čekajte nas", dahnu Rusta. "Bićete bezbedni."
On i ostali uzlari nestadoše u noći.
 Nagonski, družina se zbila i bolnim očima stala da pilji kroz slabašno crveno svetlo
koje kao da je curilo poput znoja iz pokretne tame ravnice. Napeto, ćutke su stajali, jedva
dišući.
Pieten je sedeo u Laurinim rukama, budan poput posmrtnog bdenja.
Kovenant je kasnije saznao da je čopor brojao petnaest velikih žutih vukova. Plećke su
im sezale čoveku do pojasa; imali su krupne čeljusti, nanizane zakrivljenim zubima za
kidanje, i žute, proždrljive oči. Radosno su sledili trag dva ranihinska ždrebeta koja su
štitili samo pastuv i njegova kobila. Predanja Ranjana kažu da je dah takvih kreša
dovoljno vreo da sažeže zemlju, a po travi ostavljaju trag bola gde god ih odvede njihovo
lutanje. Ali Kovenant je sada video samo tamu kako se primiče, sve veću iz trenutka u
trenutak.
Onda se njegovim nesigurnim očima učini da se pozadina čopora nakratko uskomešala
u pometnji; a kada su vukovi produžili, učinilo mu se da može da vidi dve ili tri crne
tačke kako nepokretno leže u ravnici.
Čopor se ponovo uskomeša. Ovog puta, tišinu procepi nekoliko oštrih urlika
iznenađenja i straha. Oštro režanje iznenada se zaguši. Sledećeg trenutka, čopor pohita
pravo prema družini, ostavivši još pet tačaka iza sebe. Ali sada je Kovenant bio siguran
da su tačke mrtvi vuci.
Još tri kreša pade. Sada je mogao da vidi tri prilike kako skaču od mrtvih i trče za
preživelima.
Nestali su u senkama u podnožju brega. Iz tame dopreše zvuci borbe - besno režanje,
škljocanje čeljusti koje su promašile cilj, krckanje kostiju.
Onda tišina ponovo preplavi noć. Napetost družine postade oštrija, jer nisu mogli ništa
da vide; senka stiže gotovo do vrha brega na kome su stajali.
Iznenada čuše bat mahnitog trka. Išao je pravo prema njima.
Prothal skoči napred. Digao je žezlo, a sa njegovog vrha usplamte plavi oganj.
Iznenadna svetlost otkri usamljenog kreša koji je hrlio prema njima sa mržnjom u očima.
Tuvor stiže do Prothala trenutak pre Penosleda. Ali džin produži napred da presretne
napad vuka.
Onda, bez opomene, uzlarka Dobrana iskoči iz skrovišta pravo ispred vuka. Izvela je
pokret glatko kao da pleše. Dok je ustajala, nagli trzaj oslobodi njen konopac. Kada je
kreš skočio na nju, ona nabaci omču konopca oko njegovog vrata i spretno koraknu u
stranu, okrenuvši se dok je to činila da bi se uprla nogama. Silina napada vuka kada je
naleteo na njenu omču slomi mu vrat. Trzaj je odiže sa nogu, ali se ona lako otkotrlja na
stranu, i dalje potežući konopac, i stade na noge u položaj da dovrši kreša ako je ovaj još
živ.
Eovod je posmatrao njenu predstavu uz tihi žamor divljenja. Ona baci pogled prema
njima i stidljivo se nasmeši u plavoj svetlosti Prothalovog žezla. Onda se okrenula da
pozdravi ostale uzlare kada ovi iskočiše iz senke brda. Bili su nepovređeni, dok su vukovi
bili mrtvi.
Spustivši žezlo, Prothal se nakloni ranjanskim uzlarima. "Valjano učinjeno", reče on.
Oni mu se nakloniše zauzvrat.
Kada je ugasio žezlo, crvena tmina se vrati na vrh brega. U krvavoj svetlosti, jahači
ponovo pođoše ka konjima. Ali Banor zakorači do mrtvog vuka i skide Dobranin
konopac sa njegovog vrata. Držeći omču u borbenom položaju, on je zategnu.
 "Dobro oružje", reče uz nespretnu ravnodušnost. "Ranjani su obavili valjan posao
njime u danima kada se vrhovni poglavar Kevin otvoreno borio protiv Opačije." Nešto u
njegovom tonu podseti Kovenanta da su krvni gardisti bili pohotni muškarci bez žena već
dve hiljade godina.
Onda, gonjen nekim mračnim porivom, Banor zateže mišiće, a konopac se prekide.
Neprimetno slegavši ramenima, on baci komade na mrtvog kreša. Njegov pokret imao je
konačnost proročanstva. Ne bacivši pogled na uzlarku Dobranu, napustio je vrh brega da
uzjaše Ranihina koji ga je odabrao.

19. PRSTENOŠIN IZBOR

Uzlar Rusta obavesti Prothala da su, prema ranjanskom običaju, mrtvi rastrgači
Ranihina ostavljeni lešinarima. Ranjani nisu imali želju da odaju počast krešima ili da
vređaju Zemlju sahranjujući ih, a pogrebne lomače su predstavljale opasnost od požara za
Ravnicu. I zato su jahači mogli da se odmore čim su im se konji sklonili od zadaha smrti.
Uzlar je vodio družinu prema jugu sve dok nije bio siguran da noćni vetar neće doneti
nemir životinjama. Onda se družina ulogorila.
Kovenant je nemirno spavao kao da leži sa vrhom koplja naslonjenim na stomak; a
kada je zora došla, osećao se tako nedelotvorno kao da je čitavu noć proveo pokušavajući
da uzvrati udarac gladi. Kada mu je nos ponovo osetio miris otrovnog amanibhavama, od
tog osećaja oči mu zasuziše kao da je primio udarac.
Nije verovao da će još dugo moći da se drži na nogama. Ali još nije imao odgovor koji
mu je bio potreban. Nije došao ni do kakvog novog uvida, a zeleni ručni rad Morinmosa
na njegovoj odori bio je nečitljiv. Nepogrešivi nagon mu je govorio da će naći ono što mu
je nedostajalo u krajnjosti gladi. Pošto su mu sadruzi jeli i pripremili da ponovo putuju,
turobno se popeo na Durina leđa i jahao sa njima. Oči su mu s vremena na vreme
besmisleno curile, ali nije plakao. Osećao je da je sav nabijen strašću, ali je nije mogao
pustiti van sebe. Tuga njegove gubavosti nije dopuštala takva olakšanja.
Kao suprotnost hladnom pepelu njegovog raspoloženja, dan je bio veseo, pun
blistavog sunca nezaklonjenog oblacima i toplog povetarca prema severu, dubokog neba i
talasavih bregova. Uskoro se ostatak družine prepustio čarima Ravnice - vradžbini
istkanoj ponositim lutanjem Ranihina. Opet i opet, moćni konji su kaskali ili se trkali kraj
njih, bacajući postrance pogled na jahače sa smehom u očima i oštrim, titravim poklicima
u grlima. Njihovo prisustvo dodalo je poletnost dugim koracima uzlara i kako je jutro
promicalo, Dobrana i Žilan zapevaše zajedno:

Trči, Ranihine:
galopiraj, igraj se...
jedi, pij, nek ti sjajna dlaka blista.
Ti si srž zemlje.
Neće te uzda krotiti ni tobom upravljati...
neće te kandža ni očnjak bez kazne stići;
ni kap konjske krvi bez trave što leči.
Mi smo Ranjani, rođeni da služimo:
grivenar timari,
uzlar te štiti,
 Ljudom ognjište i san kali...
noge nam ne nose srca daleko.
Kopita ovenčana travom, zvezde na čelu;
sapi i tetivo, ti zemni cvete:
kraljevski Ranihine, galopiraj, trči...
mi služimo repu nebeskom, grivi sveta.

Čuvši pesmu, Ranihini stadoše da poskakuju oko družine i po okolini, trčeći glatko
kao da zemlja teče pod njihovim nogama.
U Penosledovim rukama, Pieten se promeškolji i otrese se sna za taj dan da bi gledao
Ranihine sa prisenkom čežnje u praznim očima. Prothal i Mhoram su opušteno sedeli u
sedlima, kao da prvi put otkako su napustili Veselkamen osećaju da je družina bezbedna.
A niz Kovenantovo lice suze su tekle kao kapi po zidu.
U njegovoj praznini, vrelina sunca ga je zbunjivala. Glava kao da mu je usplamtela, a
od tog osećaja mu se činilo da je dignut u nesigurne visine, gde su silni ponori vrtoglave
trave škljocali zubima za njegovim petama poput vukova. Ali prijanjak sedla držao ga je
na Durinim leđima. Posle izvesnog vremena, zadremao je i zašao u san gde je plesao,
plakao i vodio ljubav na naredbe satiričnog lutkara.
Kada se probudio, bila je sredina popodneva, a najveći deo obzorja pred njima
prekrivale su planine. Družina je dobro napredovala. Zapravo, konji su sada kaskali, kao
da im ravnice pružaju više energije nego što mogu da zadrže u sebi. Na trenutak,
pomislio je na Ljudom gde će ga, predviđao je, pogrešno i bezvredno poštovanje prema
njegovom venčanom prstenu ponuditi Ranihinima kao budućeg jahača. To je svakako bio
jedan od Prothalovih razloga što su odabrali da posete Ravnice Ra pre nego što se
približe Planini Groma. Počastvujte prapoglavara, Prstenošu. Ah, u pakao! Pokušao je da
zamisli sebe kako jaše Ranihina, ali njegova mašta naprosto nije mogla da napravi taj
korak; više od svega drugog izuzev Andelejna, ogromni, opasni konji prepuni zemne
moći predstavljali su suštinu Domaje. A Džoana je bila krotiteljka konja. Iz nekog
razloga, u nosu ga je nešto zapeklo na tu misao i on pokuša da obuzda suze stezanjem
zuba.
Ostatak popodneva proveo je u posmatranju planina. Ove su rasle pred družinom kao
da se vrhovi lagano propinju na prste. Zaokrećući u daljinu prema jugozapadu i
severoistoku, venac nije izgledao tako visok kao planine iza Kamendola Mithil, ali je bio
neravan i oštar, kao da su mu visoki vrhovi razbijeni da bi postali zlokobni, neprobojni.
Kovenant nije znao šta se nalazi iza tih planina i nije želeo da zna. Njihova neprobojnost
pružala mu je nepojmljivo smirenje, kao da se nalaze između njega i nečega što ne bi
mogao da podnese da vidi.
Sada su se brže odizale dok je družina jahala prema njima laganim trkom. Sunce je
zaranjalo u zapadne zaravni kada su jahači zašli u podnožje strmoglavog ispusta
planinskog venca. Leđa su im bila oblivena narandžastom i ružičastom bojom dok su
prelazili poslednji uspon koji ih je doveo do široke, ravne čistine u podnožju litice.
Bio je to, najzad, Ljudom.
Podnožje litice na poslednjih dve stotine pedeset ili tri stotine stopa oštro se naginjalo
ka unutra duž širokog pročelja u obliku poluovala, ostavljajući pećinu nalik dubokoj,
okomitoj udubini u steni. Duboko u unutrašnjosti pećine, gde su bili zaštićeni od
vremenskih neprilika, pa ipak izloženi svežem vazduhu, stajali su okrugli šatori
ranjanskih porodica. A na prednjem delu, pod zaštitom litice, bila je zajednička oblast,
otvoren prostor i vatre gde su Ranjani zajedno kuvali, razgovarali i plesali kada nisu bili
na Ravnicama sa Ranihinima. Čitavo mesto se činilo surovo, kao da pokolenja Ranjana
nisu za sebe izvojevala dobrodošlicu u stenju; jer Ljudom je bio samo središte, početak za
nomadski narod koji je lutao po Ravnicama.
Sedamdesetak Ranjana se okupilo da gleda prilazak družine. Gotovo svi su bili
sunačari, mladi i stari Ranjani, kao i drugi kojima je bila potrebna bezbednost i sigurna
postelja. Za razliku od uzlara i grivenara, nisu imali konopce za borbu.
Ali tu je bila i Lita i lakim korakom je izišla da dočeka družinu sa tri druga Ranjana za
koje je Kovenant pretpostavio da su takođe grivenari; nosili su venčiće od žutog cveća
poput njenog, a konopce su držali u kosi umesto na zapešću. Družina se zaustavi, a
Prothal sjaha pred grivenarima. Naklonio im se na ranjanski način, a oni zauzvrat izraziše
gestovima dobrodošlicu. "Živeli opet, poglavari iz daleka", reče Lita. "Živeo Prstenoša,
vrhovni poglavar, džin i krvna garda. Budite dobro došli na ognjište i postelju Ljudoma."
Na njen pozdrav, sunačari nagrnuše ispod litice. Kako su jahači silazili sa konja,
svakog je pozdravljao sunačar koji je nosio kiticu upletenog cveća. Pokretima obrednog
dostojanstva pričvrstili su kitice na desni zglavak gostiju.
Kovenant siđe sa Dure i otkri kako ispred njega stoji istovremeno stidljiva i ponosita
Ranjanka stara ne više od petnaest ili šesnaest godina. Imala je lepu, crnu kosu koja joj je
obgrlila ramena i meke, smeđe oči. Nije se smešila: činilo se da je puna strahopoštovanja
što pozdravlja Prstenošu, nosioca belog zlata. Pažljivo je pružila ruke da položi cveće na
njegovo zapešće.
Od vonja tog cveća zateturao se, zamalo povratio. Kitica je bila ispletena od
amanibhavama. Njegov miris palio mu je nos poput kiseline, činio da se oseti toliko
gladan da samo što ne povrati parčad praznine. Nije mogao da zaustavi suze koje su mu
tekle iz očiju.
Sa licem punim svečane ozbiljnosti, sunačarska devojka diže ruke i dodirnu njegove
suze kao da su dragocene.
Iza njega, Ranihini krvnih gardista su galopirali u slobodu Ravnica. Uzlari su odvodili
konje družine da ih istimare, a još Ranjana je trkom stizalo na čistinu u znak odgovora na
novost o dolasku pohoda. Ali Kovenant nije skidao pogled sa devojke, piljeći u nju kao
da je ona neka vrsta hrane. Devojka najzad odgovori na njegov uporni pogled: "Ja sam
sunačarka Veselica. Uskoro ću imati dovoljno znanja da se pridružim uzlarima." Posle
kratkog oklevanja, dodala je: "Ja treba da brinem za tebe dok si ovde gost." Pošto on ništa
nije odvratio, žurno je dodala: "Drugi bi te rado služili ako ne prihvataš moju
dobrodošlicu."
Kovenant je ćutao još jedan trenutak, obuzdavajući beskorisni bes. Ali onda je
prikupio dovoljno snage za konačno odbijanje. "Ništa mi nije potrebno. Ne diraj me."
Reči su mu vređale grlo.
Ruka mu dodirnu rame. Obazreo se i otkrio Penosleda kraj sebe. Džin spusti pogled na
Kovenanta, ali se obraćao bolu odbijanja na Veseličinom licu. "Ne budi tužna, mala
sunačarko", promrmlja on. "Kovenant Prstenoša nas kuša. On ne govori iz srca."
Veselica se zahvalno nasmeši Penosledu, a onda reče sa naglom drskošću: "Nisam ja
tako mala, džine. Tvoja veličina te je prevarila. Još malo pa sam stigla do uzlanja."
Činilo se da je bio potreban trenutak da njeno ćeretanje dopre do Penosleda. Onda se
njegova kruta brada trže. Iznenada, počeo je da se smeje. Njegovo veselje je raslo;
odjekivalo je o liticu nad Ljudomom sve dok se nije činilo da i sama planina deli njegovo
veselje, a zarazni zvuk se širio sve dok se svi u njegovoj okolini nisu smejali i ne znajući
zbog čega. Jedan dugi trenutak, oko njega se širila bura kao da mu oduvava otpatke sa
duše.
Ali Kovenant se okrete, nesposoban da izdrži bučnu težinu džinovog veselja. Vatru
mu paklenu, zarežao je. Pakla mu i krvi. Šta mi to radiš? Nije doneo nikakvu odluku, a
sada se činilo da se potrošila i njegova sposobnost za samoporicanje.
I zato je, kada se Veselica ponudila da ga povede do njegovog mesta na gozbi koju su
pripremili sunačari, samo otupelo krenuo za njom. Odvela ga je pod glomazni ispust
litice do središnje čistine sa logorskom vatrom koja je gorela u njenom srcu. Najveći deo
družine već je ušao u Ljudom. Bile su tu još dve vatre, a Ranjani su podelili družinu u tri
grupe: krvna garda je sedela oko jedne vatre; Kvan i njegovih četrnaest ratnika oko
druge, a u središte Ranjani su pozvali Prothala, Mhorama, Penosleda, Lauru, Pietena i
Kovenanta da se pridruže grivenarima. Kovenant je seo prekrštenih nogu na glatki
kameni podu, na suprotnom kraju kruga od Prothala, Mhorama i Penosleda. Četiri
grivenara sela su pored poglavara, a Lita se smestila blizu Kovenanta. Ostatak kruga
popunjavali su uzlari koji su stigli iz Ravnica sa grivenarskim učiteljima.
Većina sunačara bila je zauzeta oko vatri za kuvanje dublje u pećini, ali po jedan je
stajao iza svakog gosta i čekao da ga služi. Veselica je posluživala Kovenanta i pri tom je
pevušila laku melodiju koja ga podseti na jednu drugu pesmu koju je nekada čuo.

Ima nečeg u lepoti

Što niče iz duše posmatrača
Poput cveta.

Pod dimom upaljenog drveta i vonjem kuvanja učinilo mu se da može osetiti

Veseličinu čistu, travnatu mirišljavost.
Dok je mlitavo sedeo na kamenu, poslednji odsjaji sunca pleli su narandžastu boju i
zlato po svodu poput strasnog oproštaja. Onda je sunce nestalo. Noć se raširila
ravnicama; logorske vatre pružale su jedinu svetlost u Ljudomu. Vazduh je bio pun žurbe
i tihog razgovora poput povetarca sa brega punog mirisa Ranihina. Ali hrana koje se
Kovenant užasavao nije odmah došla. Najpre su neki uzlari plesali.
Njih troje izvodilo je tačku unutar kruga gde je sedeo Kovenant. Plesali su oko vatre
sa visokim, propinjućim pokretima i pevali rzavu pesmu uz složeni ritam pljeskanja
sunačara. Glatki pokreti udova, nagle provale plesa, tamna boja kože, sve je to činilo da
izgleda kao da oživljava puls Ravnica, kao da ga plesači ubrzavaju kako bi ga ljudsko
oko moglo videti. Uz to, neprekidno su saginjali tela, tako da je vatra bacala senke nalik
konjima po zidovima i svodu.
Povremeno bi plesači skočili blizu Kovenantu i on je tada mogao da čuje njihovu
pesmu:

Kopita ovenčana travom, zvezde na čelu;

sapi i tetivo, ti zemni cvete:
kraljevski Ranihine, galopiraj, trči.
Mi služimo repu nebeskom, grivi sveta.
 Javio mu se utisak da reči i ples izražavaju neko tajno znanje, neku viziju koju je želeo
da podeli s drugima. Taj osećaj mu je bio odbojan; otrgao je oči sa plesača prema
užarenim ugarcima vatre. Kada se ples završio, produžio je da pilji u srce vatre sa
pogledom prepunim nejasne uznemirenosti.
Onda sunačari doneše hranu i piće u krugove. Koristeći široke listove kao tanjire,
nagomilali su kuvano meso i divlje krompire pred goste. Obrok je bio zamirisan retkim
biljkama koje su Ranjani koristili u kuvanju i uskoro članovi pohoda navališe na gozbu.
Zadugo su jedini zvuci u Ljudomu poticali od služenja i hranjenja.
Usred gozbe, Kovenant je sedeo poput zakržljalog drveta. Nije uzeo ništa od onoga što
mu je Veselica nudila. Piljio je u vatru; u njoj je bio jedan ugarak koji je crveno plamteo,
poput noćnog sjaja njegovog prstena. U umu je vršio svojevrstan VPE, proučavao udove
s kraja na kraj; a srce mu se treslo u ubeđenju da će iznenada otkriti neku sasvim
neočekivanu gubavu tačku. Delovao je kao da će se raspasti.
Posle izvesnog vremena, ljudi ponovo počeše da govore. Prothal i Mhoram su vratili
lisnate tanjire sunačarima i skrenuli pažnju na grivenare. Kovenant uhvati odlomke
njihovog razgovra. Raspravljali su o njemu - o poruci koju im je doneo, o ulozi koju je
igrao u sudbini Domaje. Njihov fizički spokoj neobično je odudarao od ozbiljnosti
njihovih reči.
Pokraj njih, Penosled je opisivao Laurine i Pietenove muke jednom grivenaru.
Kovenant se mrštio na vatru. Nije mu bilo potrebno da spusti pogled da bi video
krvavu promenu koja mu je obuzela prsten; mogao je da oseti zračenje zla sa metala.
Sakrio je burmu ispod pesnice i drhtao.
Kameni svod se nadnosio nad njim poput surovog krila otkrovenja, kao da čeka
trenutak njegove najveće bespomoćnosti da se baci na njegov izloženi vrat. Bio je
bezdano gladan.
Počinjem da ludim, mrmljao je prema plamenovima.
Sunačarka Veselica ga je nagovarala da jede, ali on nije reagovao.
Na drugoj strani kruga Prothal je objašnjavao naume učesnika pohoda. Grivenari su
pometeno slušali, kao da imaju muka da vide vezu između zala iz daljine i Ravnica Ra.
Zato im je vrhovni poglavar pričao o tome šta je učinjeno Andelejnu.
Pieten je piljio praznim i neusredsređenim pogledom u noć, kao da čeka izlazak
Meseca. Pokraj njega, Laura je tiho razgovarala sa uzlarima oko sebe, zahvalna na
ranjanskoj gostoljubivosti.
Dok je Penosled opisivao pojedinosti užasa koji su zadesili dvoje preživelih sa Vitog
Drvograda, čelo mu se napreglo od napora da zadrži osećanja.
Vatra je sjala poput vrata iza kojih čeka nepodnošljiva opasnost. Kovenantov vrat bio
je krut od ranjivosti, a oči su mu prazno piljile, poput čvorova u drvetu.
Zelene mrlje na njegovoj odori obeležavale su ga poput upozorenja koje je govorilo:
gubavac, nečist prokažena.
Bližio se kraju VPE. Iza njega je bila nemogućnost verovanja da je Domaja stvarna.
Ispred njega je bila nemogućnost verovanja da nije stvarna.
Iznenada, Veselica uđe u krug i suoči se sa njime, sa rukama na bokovima i očima
koje su sevale. Stajala je malo rastavljenih nogu, tako da je video okrvavljene ugarke
vatre između njenih butina.
Digao je pogled prema njoj.
 "Moraš jesti", grdila ga je. "Već si polumrtav." Ramena su joj se ispravila, zategla
tuniku preko njenih grudi. Podsetila ga je na Lenu.
Prothal je govorio: "Nije nam ispričao sve što se desilo na Svetkovini. Uništavanje
utvara nije sprečeno - pa ipak, mi verujemo da se on na neki način borio protiv pragrdana.
Njegova pratilja krivila je i sebe i njega zbog zla koje je zadesilo ples."
Kovenant je drhtao. Kao Lena - pomislio je. Lena?
Tmina skoči na njega poput kandži vrtoglavice. Lena?
Jedan trenutak, pogled su mu zamračili urlanje i mračne vode. Onda je skočio na noge.
To je učinio Leni - to je učinio? Gurnuo je devojku u stranu i skočio prema vatri. Lena!
Zamahnuvši štapom kao sekirom, udario je po plamenovima. Ali nije mogao da se
odbrani od sećanja, nije mogao da ih odbaci. Štap se iskrivi od siline udarca, izlete mu iz
ruku. Iskre i ugljevlje se rasprštaše, razleteše u svim pravcima. To joj je učinio! Mašući
polupesnicom prema Prothalu, on kriknu: "Grešila je! Nisam mogao drugačije!" - a
mislio je: Leno! Šta sam to učinio? - "Ja sam gubav!"
Oko njega, ljudi poskakaše na noge. Mhoram hitro priđe Kovenantu, pruži ruku da ga
obuzda. "Lagano, Kovenante", reče on. "U čemu je stvar? Mi smo gosti."
Ali još dok se bunio, Kovenant je znao da Atiaran nije grešila. Video je sebe kako
ubija tokom bitke kod Vitog Drvograda i u ludosti pomišlja da je ubijanje za njega nešto
novo, nešto bez presedana. Ali nije reč bila o nečemu u šta se iznenada izmetnuo; tako je
bilo od početka sna, od početka. Skokom uviđanja, video je da nema razlike između
onoga što su pragrdani učinili sa utvarama i onoga što je on učinio Leni. Služio je
poglavara Kletnika od prvog dana u Domaji.
"Ne!" siknu on kao da se kuva u kiselini. "Ne. Neću to više činiti. Neću više da budem
žrtva. Neće na mene da čekaju deca." Tresao se od siline besa dok je vrištao na sebe:
silovao si je! Smrdljivi, prokleti kopilane!
Osećao se slabašno, kao da mu uviđanje onoga što je učinio nagriza kosti.
Mhoram napeto reče: "Neverniče! Šta nije u redu?"
"Ne!" ponovi Kovenant. "Ne!" Pokušavao je da viče, ali glas mu je zvučao udaljeno,
obogaljeno. "Neću... da podnosim... ovo. Nije u redu. Preživeću! Da li me čujete?"
"Ko si ti?" siknu grivenarka Lita kroz stegnute zube. Brzim trzajem glave, zamahom
zapešća, izvukla je konopac iz kose i držala ga u borbenom položaju.
Prothal joj uhvati ruku. Njegov stari glas čegrtao je autoritetom i dostojanstvom.
"Oprosti, grivenarko. Ova stvar te prevazilazi. On drži divlju magiju što uništava mir.
Moramo oprostiti."
"Oprostiti?" Kovenant pokuša da vikne. Noge su ga izdale, ali nije pao. Banor ga je
otpozadi držao uspravnog. "Ne možete mi oprostiti."
"Tražiš li ti da budeš kažnjen?" upita Mhoram u neverici. "Šta si to učinio?"
"Da li tražim?" Kovenant se upinjao da se priseti nečega. Onda je otkrio. Znao je šta
da radi. "Ne. Zovi Ranihine."
"Šta?" siknu Lita srdito. A svi Ranjani ponoviše njen protest.
"Ranihini. Pozovi ih."
"Jesi li ti lud? Pripazi se, Prstenošo. Mi smo Ranjani. Mi ne zovemo - mi služimo. Oni
dolaze kad ih je volja. Nisu oni za tvoje pozive. I ne dolaze noću."
"Zovi, kad ti ja kažem! Ja! Zovi ih!"
 Nešto u njegovoj užasnoj hitnji je pokoleba. Stala je da okleva, upiljivši se u njega u
zbunjenom besu, pobuni i neočekivanoj samilosti, a onda se okrenula na peti i dugim
koracima izišla iz Ljudoma.
Oslonjen o Banora, Kovenant se istetura ispod nepodnošljive težine planine. Družina i
Ranjani pošli su za njim poput traga zgromljene uvređenosti. Iza njih, crveni mesec
upravo je izbio iznad planinske padine; a daleke Ravnice, vidljive iza podnožja planine
ispred Ljudoma, već su bile zapljusnute grimizom. Okrvavljena poplava kao da je brisala
crte zemlje, pretvarala stenje, zemlju i travu u raspadanje i gorku krv.
Ljudi se raširiše sa obe strane zaravni tako da je otvoreni teren bio osvetljen logorskim
vatrama.
Lita je koračala kroz noć, idući prema Ravnicama sve dok se nije obrela blizu
naspramne ivice čistine. Kovenant je stao i zagledao se u nju. Nesigurno, ali odlučno,
oslobodio se Banorovog oslonca - stajao je sam poput galije posle brodoloma što ju je
plima ostavila naherenu nemoguće visoko na grebenu. A onda, krećući se odrvenelim
pokretima, pošao je prema Liti.
Ispred njega, okrvavljeni predeo mesečine počivao je poput mrtvog mora, povlačio ga
u sebe kako je priticao sa svakim stepenom mesečevog izlaska. Prsten mu je hladno
plamteo. Osećao je da je on magnetna stena. I nebo i zemlja podjednako su bili obojeni
grimizom, a on je koračao napred kao da je pol prema kome se okretala crvena noć - kao
da su on i njegov prsten sila koja goni plimu naopake noći. Uskoro se zaustavio na
središtu otvorene zaravni.
Prekrivač tišine obujmi posmatrače.
Ispred njega, grivenarka Lita raširi ruke kao da priziva tamu prema sebi. Naglo, ona
oštro kriknu. "Kelenbhrabanal marushyn! Rushyn hynyn kelenkoor rillynarunal! Ranyhin
Kelenbhrabanal!" Onda je jednom zviznula. Zvuk odjeknu o litice poput vriska.
Jedan dug trenutak tišina je gušila zaravan. Prkosnim koracima, Lita pođe nazad
prema Ljudomu. Dok je prolazila kraj Kovenanta, ona prasnu: "Pozvala sam." Trenutak
potom već je bila iza njega i on se sam suoči sa opsadom mesečine.
Ali ubrzo se razleže tutnjava kopita. Ogromni konji grmeli su u daljini; zvuk je
narastao kao da se sama brda valjaju prema Ljudomu. Približavalo se na desetine
Ranihina. Kovenant napregnu kolena da bi se održao uspravno. Srce kao da mu je bilo
preslabo da nastavi da kuca. Bio je neodređeno svestan neme napetosti posmatrača.
Onda dalja ivica zaravni kao da poče crveno da narasta i na čistinu izbi talas Ranihina
- gotovo stotinu jurišnika koji su galopirali rame uz rame prema Kovenantu poput zida.
Povik zaprepašćenja i divljenja dopre od Ranjana. Samo su retki među najstarijim
grivenarima ikada videli toliko Ranihina.
A Kovenant je znao da gleda najponositiju put Domaje. Plašio se da će ga izgaziti.
Ali tutnjavi zid skrenu na levu stranu, trčeći oko njega sve dok nije bio potpuno
okružen. Sa grivama i repovima koji su lepršali, zvezdama na čelu što su hvatale svetlo
vatre dok su oni sevali kraj njega, stotinu Ranihina grmelo je po travnjaku i okruživalo
ga. Zvuk njihovih kopita grmeo mu je u ušima.
Krug im se sužavao dok su trčali. Vrtoglava silina zahvati njegov strah, stade da ga
okreće u krug sa njima kao da pokušava da okrene lice prema svima odjednom. Srce mu
je bolno udaralo. Nije mogao da se okreće dovoljno brzo da održi korak sa njima. Od
napora se zateturao, izgubio ravnotežu, pao na kolena.
 Ali sledećeg trenutka bio je ponovo uspravan, sa nogama ukopanim naspram
vrtoglavice njihovog kruženja, a lice mu se iskrivilo kao da vrišti - krik izgubljen u
grmljavini ranihinskih kopita. Ruke su mu bile raširene kao da se opiru naspramnim
zidovima noći.
Lagano, mučno, krug se zaustavi uz toptanje i rzanje. Ranihini se okrenuše prema
unutrašnjosti kruga i prema Kovenantu. Oči su im kolutale, a nekolicini se videla pena na
gubicama. U prvi mah nije mogao da razume njihova osećanja.
Od posmatrača dopre nagli krik. Prepoznao je Laurin glas. Okrenuo se i video Pietena
kako trči prema konjima, dok se Laura upinjala da ga stigne, predaleko da bi ga uhvatila.
Dete je iznenadilo svakoga; svi su gledali Kovenanta. Sada je Pieten stigao do kruga i
stao da se provlači između mahnitih nogu Ranihina.
Izgledalo je da će zasigurno biti zgažen. Glava mu nije bila veća od njihovih kopita, a
konji su udarali nogama, poskakivali. Onda Kovenant ugrabi priliku. Nagonskim
skokom, dograbio je Pietena ispod jednog od konja.
No, njegova šaka bez polovine prstiju nije mogla da zadrži stisak; Pieten mu izlete i
pruži se po zemlji. Dete smesta skoči na noge. Bacilo se na Kovenanta i stalo da ga udara
svom snagom.
"Oni te mrze!" besnelo je. "Odlazi!"
Mesečina je padala na zaravan kao da skače sa padina planine. U grimiznom sjaju,
Pietenovo sitno lice delovalo je poput pustoši.
Dete se borilo, ali ga Kovenant diže sa tla, stisnu ga uz grudi obema rukama. Držeći
Pietena u zagrljaju, digao je pogled prema Ranihinima.
Sada je shvatao. U prošlosti, bio je previše zauzet razmišljanjem kako da ih izbegne, te
nije mogao da primeti na koji način reaguju na njega. Nisu mu pretili. Ti veliki borbeni
atovi bili su prestravljeni - prestravljeni od njega. Njihove oči su bežale od njegovog lica,
oko sebe su prskali penom. Mišići njihovih nogu i grudi su podrhtavali. Pa ipak su kao u
agoniji prilazili. Njihova stara uloga se preokrenula. Umesto da biraju jahače, predavali
su se njegovom izboru.
Gonjen nekim porivom, on odvoji levu ruku od Pietena i pruži hladno crveni prsten
prema jednom od konja. Ovaj se trže i pognu kao da je Kovenant bacio na njega zmiju,
ali je ostao na svome mestu.
Kovenant ponovo dograbi Pietena. Otpor deteta sada je bio slabiji, kao da ga je
Kovenantovo grljenje lagano davilo. Ali Nevernik ga je i dalje držao. Divlje je piljio
prema Ranihinima i lelujao se kao da ne može da održi ravnotežu.
Ali već je doneo odluku. Video je da Ranihini prepoznaju njegov prsten. Stežući
Pietena uz srce poput kacige, povikao je glasom hrapavim poput jecaja: "Čujte! Da
napravim jednu nagodbu s vama. Dobro upamtite. Vatru mu paklenu! Dobro upamtite.
Nagodbu. Čujte. Ne mogu da podnesem - raspadam se. Raspadam." Stisnuo je Pietena.
"Vidim - vidim šta vam se dešava. Plašite se. Mene se plašite. Mislite da sam neka vrsta...
dobro. Slobodni ste. Ne biram ni jednog od vas."
Ranihini su ga gledali u strahu.
"Ali morate da učinite neke stvari za mene. Morate da se povučete!" Taj krik zamalo
mu oduze poslednji ostatak snage. "Vi... Domaja..." Dahtao je, molio: Ostavite me na
miru! "Ne tražite toliko." Ali znao je da mu je potrebno još nešto od njih u zamenu za
njegovo obuzdavanje, nešto više od njihove spremnosti da trpe njegovo neverovanje.
 "Čujte - čujte. Ako mi zatrebate, bolje dođite. Da ne moram da budem junak. Dobro
upamtite." Oči su mu krvarile suzama, ali nije plakao.
"I... i ima još jedna stvar. Još jedna. Lena..." Lena! "Jedna devojka. Ona živi u
Kamendolu Mithil. Kćerka Trela i Atiaran. Hoću... hoću da jedan od vas pođe do nje.
Noćas. I svake godine. Na poslednju noć punog meseca pre sredine proleća. Ranihini su
ono... o čemu ona sanja."
Otresao je suze iz očiju i video da ga Ranihini gledaju kao da su shvatili sve što je
pokušao da kaže.
"A sada idite", dahnu on. "Imajte milosti prema meni."
Uz nagli, gromki, jedinstveni njisak, svi Ranihini se propeše oko njega, zamahaše
kopitima po vazduhu iznad njegove glave kao da daju obećanja. Onda se okrenuše,
njišteći od olakšanja, i pojuriše od Ljudoma. Mesečina kao da ih nije doticala. Pređoše
ividu zaravni i nestadoše kao da su sa dobrodošlicom dočekani u naručje zemlje.
Skoro smesta, Laura stiže do Kovenanta. Lagano, prepustio joj je Pietena. Uputila mu
je dug pogled koji nije umeo da pročita, a onda se okrenula. Sledio ju je, gazeći kao da je
preopterećen komadićima samog sebe. Mogao je da čuje zapanjenost Ranjana -
zapanjenost prejaku da bi osetili ma kakvu uvredu onim što je učinio. Prevazišao ih je;
mogao je to da čuje. "Propeli su se pred njim", leteo je šapat. Ali nije mario. Bilo mu je
muka na neki izopačeni način od osećaja da nije ovladao ničim, da ništa nije dokazao,
ništa rešio.
Lord Mhoram iskorači da bi mu se pridružio. Kovenant nije uzvrati Mhoramov
pogled, ali je razabrao prizvuk čuđenja u poglavarovom glasu kada ovaj reče:
"Prapoglavaru - ah! Nikada smrtnom muškarcu ili ženi nije ukazana takva počast. Mnogi
su došli do ravnice, ponuđeni su Ranihinima - i odbijeni. A kada je ponuđena poglavarka
Tamaranta, moja mati, pet Ranihina je došlo da je pogleda - pet. Bila je to veća počast
nego što je ona mogla sanjati. Nismo te mogli čuti. Jesi li ih odbio? Odbio?"
"Odbio", zabrunda Kovenant. Oni me mrze.
Promakao je pokraj Mhorama i odšepao u Ljudom. Nesigurnim pokretima, poput
broda slomljene kobilice, pošao je prema najbližoj kuvarskoj vatri. Ranjani su mu pravili
mesta, gledali sa strahopoštovanjem na licima kako prolazi. Nije mario. Stigao je do vatre
i dograbio prvu hranu koju je video. Meso mu iskliznu iz troprste šake i zato ga je
dograbio levicom i stao da ga proždire.
Jeo je bez izraza, gutao hranu u krupnim zalogajima i uzimao još pregrštima. Onda je
poželeo da popije nešto. Obazreo se, otkrio da Penosled stoji u blizini sa vrčem alem-vina
patuljastim u njegovoj ogromnoj šaci.
Kovenant uze vrč i isprazni ga. Onda je obamrlo stajao bez pokreta i čekao dejstvo
alem-vina.
Ono brzo stiže. Uskoro, izmaglica poče da mu ispunjava glavu. Sluh mu je delovao
šuplje, kao da sluša Ljudom sa dna bunara. Znao je da će se obeznaniti - gladno je želeo
da se obeznani - ali pre nego što je izgubio svest, bol u grudima ga natera da kaže: "Džine
- potrebni su mi prijatelji."
"Zašto smatraš da ih nemaš?"
Kovenant zatrepta i vide sve što je učinio u Domaji. "Ne budi smešan."
"Onda ipak veruješ da smo stvarni."
"Šta?" Kovenant je pokušavao da rukom bez prstiju uhvati značenje reči džina.
 "Misliš da možemo da ti ne oprostimo", objasni Penosled. "Ko bi ti radije oprostio od
tvog sna?"
"Ne", reče Nevernik. "Snovi - nikad ne opraštaju."
Onda je izgubio svetlost vatre i Penosledovo toplo lice i oteturao se u san.

20. PITANJE NADE

U san je odlutao lecajući se, očekujući more. Ali nije ih bilo. Kroz nejasne uspone i
padove svog lutanja - kao da su mu čak i tokom sna čula bila svesna Domaje - imao je
osećaj da ga neko posmatra iz daljine. Pogled usmeren na njega bio je pun bojazni i
dobrote; podsetio ga je na starog prosjaka koji ga je naterao da pročita ogled o
"fundamentalnom pitanju etike."
Kada se probudio, otkrio je da je Ljudom blistav od sunca.
Zasenjena tavanica pećine bila je mračna, ali svetlo koje se odražavalo od poda naselja
kao da je razbijalo tišteću težinu kamena. A Sunce je dospelo dovoljno duboko u Ljudom
da kaže Kovenantu da se probudio u rano popodne toplog dana pred samo leto. Ležao je
blizu zadnjeg zida pećine u atmosferi spokoja. Pokraj njega sedeo je Srdosolja Penosled.
Kovenant zatvori oči na trenutak. Osećao je da je preživeo kušnju. I imao je
neizoštreni osećaj da će njegova pogodba delovati. Kada je ponovo digao pogled, pitao
je: "Koliko sam dugo spavao?" - kao da je upravo dignut iz mrtvih.
"Živeo i dobro došao, prijatelju moj", odvrati džin. "Kod tebe moje alem-vino deluje
slabo. Prespavao si samo noć i jutro."
Dok se uz uživanje protezao, Kovenant reče: "Vežba. Toliko to radim - postajem
stručnjak."
"Retka veština", zakikota se Penosled.
"Pa, ne baš. Ima više nas gubavaca nego što možda misliš." Naglo se namrštio, kao da
je ulovio sebe u nepromišljenom prekršaju obećanog obuzdavanja. Da bi izbegao da bude
ozbiljno shvaćen, dodao je žalosnim tonom: "Mi smo svuda."
Ali njegov pokušaj da napravi šalu kao da je samo zbunio džina. Trenutak potom
Penosled lagano reče: "Jesu li ostali... 'gubavci' nije dobro ime. Previše je kratko da opiše
takve kao što si ti. Ne znam tu reč, ali moje uši ne čuju ništa u njoj osim surovosti."
Kovenant ustade i odgurnu pokrivače. "U stvari, nije surova." Tema kao da ga je
postidela. Dok je govorio, nije mogao da pogleda Penosleda u oči. "Reč je o besmislenom
nesrećnom slučaju - ili 'pravednoj kazni'. Da je surova, dešavala bi se češće."
"Češće?"
"Svakako. Kada bi gubavost bila čin surovosti - Boga ili koga već - ne bi bila tako
retka. Zašto bi se zadovoljio sa nekoliko hiljada kada možeš da imaš milione?"
"Nesrećni slučaj", promrmlja Penosled. "Pravda. Prijatelju moj, zbunjuješ me. Govoriš
sa takvom žurbom. Možda Opaki na vašem svetu ima samo ograničenu moć da se
suprotstavi Tvorcu."
"Može biti. Nekako, ne čini mi se da moj svet dejstvuje na takav način."
"Pa ipak si rekao... zar ne... da su gubavci posvuda."
"To je bila šala. Ili metafora." Kovenant se još jednom potrudi da pretvori sarkazam u
humor. "Nikad nisam umeo da ih razlikujem."
Penosled ga je proučavao jedan dugi trenutak, a onda pažljivo upita: "Prijatelju moj,
da li se ti šališ?"
 Kovenant pogleda džina u oči sa sarkastičnim mrgođenjem. "Očevidno, ne."
"Ne razumem takvo raspoloženje."
"Ma, ne brini se." Kovenant ugrabi priliku da izbegne taj razgovor. "Daj da nađemo
nešto hrane. Gladan sam."
Na njegovo olakšanje, Penosled poče blago da se smeje. "Ah, Tomase Kovenante",
kikotao se, "sećaš li se našeg rečnog putovanja prema Poglavarevom Konaku? Očigledno
u mojoj ozbiljnosti ima nešto što te ogladnjuje." Posegavši na jednu stranu, podigao je
poslužavnik sa hlebom, sirom i voćem i bocu kladenice. A onda je nastavio da se tiho
smeje kada se Kovenant bacio na hranu.
Kovenant je neko vreme pošteno jeo pre nego što je počeo da se obazire. Onda ga je
zapanjilo kada je video da je pećina prepuna cveća. Kite i buketi ležali su na sve strane,
kao da je preko noći svaki Ranjanin podigao vrt krcat belim kandilicama i zelenilom.
Belo i zeleno ublažili su oštrinu Ljudoma, prekrili kamen poput fine tkanine.
"Iznenađen si?" upita Penosled. "To cveće je tebi u čast. Mnogi Ranjani su lutali
čitave noći da bi prikupili cveće. Dirnuo si srce Ranihina i Ranjani nisu ostali bez
divljenja - i zahvalnosti. Čudo neviđeno je došlo za njih - stotinu Ranihina se ponudilo
jednom čoveku. Ranjani ne bi menjali takav prizor ni za sam Andelejn, čini mi se. I tako
uzvraćaju počast onoliko koliko je u njihovoj moći."
Počast? - ponovi Kovenant u sebi poput jeke.
Džin se udobnije namesti i reče kao da počinje dugu pripovest: "Tužno je što nisi
video Domaju pre Obesvećenja. Tada bi ti Ranjani ukazali počast koja bi zasenila sve
tvoje dane. Sve stvari su u to doba bile uzvišenije, ali čak i među poglavarima malo je
bilo divota koje su se mogle uporediti sa velikom veštinom Ranjana. 'Ukoštavanje', tako
su je zvali - anundivian yajna, na jeziku drevnih poglavara. Beše to vajanje kostiju. Od
kostura sa ravnica Ra koje su očistili lešinari i vreme Ranjani su pravili figure retke
radosti i lepote. U njihovim rukama - pod dejstvom njihovih pesama - kosti su se povijale
i rastakale poput gline da bi bile neobično prerađivane, tako da su od bele srži
izgubljenog života Ranjani stvarali znakove života. Nikada nisam osmotrio te figure, ali
priča o njima očuvana je među džinovima. U bedi i opadanju, dugim pokolenjima gladi,
skrivanja i potucanja bez doma koji zadesiše Ranihine i Ranjane sa Obesvećenjem,
veština vajanja kostiju je izgubljena."
Glas mu se utiša kada je završio, a trenutak potom on poče tiho da peva:

Kamen i more su duboko u životu...

Okružilo ga je ćutanje prepuno pažnje i poštovanja. Sunačari u njegovoj blizini

zastadoše da ga slušaju.
Ubrzo potom, jedan od njih mahnu prema čistini i Kovenant, sledeći pogledom njegov
pokret, spazi Litu kako žustrim koracima grabi preko čistine. Pratio ju je poglavar
Mhoram koji je jahao na divnom šarcu. Prizor oraspoloži Kovenanta. On dokrajči
kladenicu da nazdravi Mhoramu.
"Da", reče Penosled, "mnogo toga se jutros odigralo. Vrhovni poglavar Prothal je
odabrao da se ne ponudi. Rekao je da bi njegovim starim kostima više pogodovao manji
at - a time je mislio, čini mi se, da se plaši da bi njegove 'stare kosti' predstavlajle uvredu
za Ranihina. Ali ne bi bilo dobro potcenjivati njegovu snagu."
 Kovenant začu bujicu nagoveštaja koja je jurila kroz Penosledove reči. Kao iz daljine,
on reče: "Prothal će se povući posle ovog pohoda - ukoliko bude uspešan."
Oči džina se nasmešiše. "Da li je to proročanstvo?"
Kovenant sleže ramenima. "Znaš to isto koliko i ja. Provodi isuviše vremena u
razmišljanjima kako nije ovladao Kevinovim Znanstvom. On smatra da je promašio cilj. I
to će misliti čak i ako donese žezlo zakona."
"Stvarno proročanstvo."
"Nemoj da se smeješ." Kovenant se pitao kako da objasni odjeke koje je u njemu
pobudila činjenica da je Prothal odbio da oproba sreću sa Ranihinom. "Dobro, nego pričaj
mi o Mhoramu."
Srećno, Penosled reče: "Poglavara Mhorama, sina Variolovog, danas je odabrao
Hinarila od Ranihina, koji je takođe nosio Tamarantu, družbenicu Variolovu. Pazi! Nju
veliki konji pamte sa mnogo počasti. Ranjani kažu da nikada ranije jedan Ranihin nije
nosio dva jahača. Zaista, doba čuda je došlo u Ravnice Ra."
"Čuda", promumla Kovenant. Nije mu se sviđalo da se priseti straha sa kojim su se svi
ti Ranihini suočili sa njim. Zagledao se u bocu kao da ga je prevarila zato što je prazna.
Jedna od obližnjih sunačarki pođe prema njemu noseći vrč. Prepoznao je Veselicu.
Prilazila je između cvetova, a onda je stala. Kada je videla da je gleda, oborila je oči.
"Napunila bih tvoj vrč, ali se plašim da te ne uvredim. Mislićeš da sam dete."

Kovenant se namršti na nju. Delovala je na njega poput prekora i on se ukruti tamo

gde je sedeo. Uz napor od koga je zazvučao hladno formalno, on reče: "Zaboravi ono
sinoć. Nije to bila tvoja greška." Nespretno je ispružio bocu prema njoj.
Prišla je i nalila mu kladenice, dok su joj se ruke lagano tresle.
On razgovetno reče: "Hvala ti."
Jedan trenutak gledala ga je širom otvorenih očiju. Onda joj lice ispuni izraz olakšanja
i ona se nasmeši.
Njen osmeh ga podseti na Lenu. Odlučnim pokretom, kao da je ona teret koji on više
ne odbija da nosi, pokazao joj je da sedne. Sela je prekrštenih nogu u podnožju njegove
postelje, sva blistajući zbog počasti koju joj je ukazao Prstenoša.
Kovenant pokuša da smisli nešto da joj kaže; ali pre no što je našao ono što je želeo,
on ugleda stožernika Kvana kako dugim koracima ulazi u Ljudom. Kvan mu je prilazio
isprsivši se, kao da se bori protiv Kovenantovog pogleda, a kada se primakao Neverniku,
čekao je samo jedan trenutak pre nego što je postavio pitanje. "Brinuli smo se. Životu je
potrebno hrane. Jesi li dobro?"
"Dobro?" Kovenant oseti da počinje da mu se vrti od druge flaše kladenice. "Zar ne
vidiš? Ja tebe vidim. Zdrav si kao dren."
"Ti si zatvoren za nas", reče Kvan, kruto poput prekora. "Ono što mi vidimo nisi ti."
Ta dvosmislena izjava kao da je zahtevala mrgodan odgovor, ali Kovenant se obuzda.
Slegao je ramenima, a onda rekao: "Jedem", kao da ne želi da polaže pravo na previše
zdravlja.
Činilo se da je Kvan prihvatio taj odgovor onako kako je dat. Klimnuo je, blago se
naklonio i otišao.
Gledajući ga kako odlazi, Veselica jeknu: "On te ne voli." Ton joj je izražavao
zapanjenost pred stožernikovom drskošću i lakomislenošću. Činilo se da pita kako se
ovaj usuđuje da se tako oseća - kao da je predstava od prethodne noći uzdigla Kovenanta
na nivo Ranihina.
"Ima on razloga", odgovori Kovenant glatko.
Veselica je delovala nesigurno. Kao da poseže za opasnim znanjem, ona upita hitro:
"Zbog toga što si - što si 'gubavac'?"
Mogao je da vidi njenu ozbiljnost. Ali osećao je da je već previše pričao o gubavcima.
Takvo pričanje je izvrtalo njegovu nagodbu. "Ne", reče, "on naprosto misli da sam
namćor."
Na to se namrštila kao da je bila u stanju da razabere njegovu složenu neiskrenost.
Jedan dugi trenutak proučavala je pod kao da koristi kamen da bi odmerila njegovu
dvoličnost. Onda se digla na noge i napunila Kovenantovu flašu do vrha iz vrča. Dok se
okretala, rekla je tiho: "Ti stvarno misliš da sam dete." Otišla je uz prkosno i uplašeno
njihanje bokovima, kao da veruje da rizikuje sopstveni život tako bezobraznim
ponašanjem prema Prstenoši.
Gledao je u njena mlada leđa i pitao se o ponosu ljudi koji služe druge - i o
unutrašnjim uslovima koji su toliko otežavali izgovaranje istine.
Sa Veselice, njegov pogled pređe na spoljnju ivicu Ljudoma, gde su Mhoram i Lita
zajedno stajali na suncu. Gledali su jedno u drugo - ona smeđa poput oraha, on u plavoj
odori - i raspravljali poput zemlje i neba. Kada se usredsredio na njih, mogao je da
razazna šta govore.
"Hoću", ubeđivala ga je ona.
"Ne, poslušaj me", odvrati Mhoram. "Samo ćeš naneti bol - i njemu i sebi."
Kovenant ih je nespokojno posmatrao iz sveže, mračne pećine. Mhoramu je nos-
kobilica davao izgled čoveka koji se bez posrtanja suočava sa stvarima; Kovenant je bio
ubeđen da ni sam zaista ne želi ono protiv čega je Mhoram, ma šta to bilo.
Rasprava se brzo svršila. Grivenarka Lita okrenu se od Mhorama i dugim koracima se
zaputi u dubinu naselja. Prišla je Kovenantu i u potpunosti ga prenerazila spustivši se na
kolena i naklonivši čelo kamenu pred njim. Sa dlanovima na podu pored glave, ona reče:
"Tvoj sam sluga. Ti si Prstenoša, gospodar Ranihina."
Kovenant zinu prema njenom potiljku. Jedan trenutak nije je shvatao; u iznenađenju,
nije mogao da zamisli osećanje dovoljno moćno da natera grivenarku da se toliko duboko
pogne. Iznenada oseti da mu je lice puno srama. "Ne želim slugu", zareža on. Ali onda
vide kako se Mhoram nesrećno mršti iza nje. Sabrao se, nastavio blaže: "Čast tvoje
službe me prevazilazi."
"Ne!" usprotivila se, ne dižući glavu. "Videla sam. Ranihini su se propeli u tvoju čast."
Osećao se kao da je u klopci. Činilo se da nema načina da prekine njeno ponižavanje,
a da je ne učini svesnom da se ponižava. Toliko je vremena živeo bez takta ili časti. Ali
obećao je da će se obuzdavati. A na putu koji je prevalio od Kamendola Mithil okusio je
posledice dopuštanja ljudima Domaje da se odnose prema njemu kao da je neka vrsta
mitske figure. Uz napor, mrgodno odvrati: "Svejedno. Nisam ja naviknut na takve stvari.
U mom svetu, ja sam - samo mali čovek. Osećam se nelagodno zbog tvoje počasti."
Blago, Mhoram uzdahom izrazi olakšanje, a Lita diže glavu da zapanjeno upita: "Da li
je to moguće? Zar mogu da postoje takvi svetovi gde ti nisi među velikanima?"
"Veruj mi na reč." Kovenant povuče dug gutljaj iz boce.
Oprezno, kao da se plaši da nije ozbiljno mislio to što je rekao, ona se diže na noge.
Zabacila je glavu i protresla povezanu kosu. "Kovenante Prstenošo, biće kako si izabrao.
Ali mi ne zaboravljamo da su se Ranihini propeli tebi u počast. Ukoliko postoji ma kakva
usluga koju možemo da učinimo, samo je obznani. Možeš nam narediti bilo koji stvar
koja ne dira Ranihine."
"Ima jedna stvar", reče on, zagledan u kamenu tavanicu pećine. "Pružite dom Lauri i
Pietenu."
Kada je bacio pogled na Litu, video je da se ova smeje. Oštro zareža: "Ona je jedan od
Časnika Vitog Drvograda. A on je samo dete. Dovoljno su toga preturili preko glave da
bi zasluživali malo ljubaznosti."
Mhoram se blago umeša: "Penosled je već razgovarao sa grivenarima. Složili su se da
se staraju o Lauri i Pietenu."
Lita klimnu. "Takve naredbe su lake. Kada Ranihini ne bi od nas tražili više, većinu
dana bismo provodili u snu." Još se smešeći, ostavila je Kovenanta i otkaskala napolje na
sunce.
I Mhoram se smešio. "Izgledaš - bolje, prapoglavare. Jesi li dobro?"
Kovenant vrati pažnju kladenici. "Kvan me je pitao istu stvar. Otkud znam? Pola
vremena ovih dana ne mogu da se setim ni kako se zovem. Spreman sam za putovanje,
ako si na to ciljao."
"Dobro je. Moramo da pođemo što je pre moguće. Prijatno je odmarati se ovde, na
bezbednom. Ali moramo napred ako želimo da očuvamo takva bezbedna mesta. Reći ću
Kvanu i Tuvoru da izvrše pripreme."
Ali pre nego što je poglavar mogao da ode, Kovenant reče: "Reci mi nešto. Zašto smo
tačno došli ovde? Dobio si Ranihina - ali smo izgubili četiri ili pet dana. Mogli smo
izbeći Morinmos."
"Želiš li da porazgovaramo o taktici? Verujemo da smo stekli prednost time što smo
otišli tamo gde nas Drul ne očekuje i što smo mu dali vremena da reaguje na poraz kod
Vitog Drvograda. Nadamo se da će poslati vojsku. Ukoliko bismo stigli prebrzo, armija
bi mogla još biti u Planini Groma."
Kovenant se opirao uverljivosti ove zamisli. "Planirali ste da dođemo ovamo znatno
pre no što smo napadnuti kod Vitog Drvograda. Planirali ste to sve vreme. Želim da znam
zašto."
Mhoram direktno odgovori na Kovenantovo pitanje, ali mu se lice zateže kao da
očekuje da se Kovenantu neće dopasti njegov odgovor. "Kada smo donosili planove u
Veselkamenu, video sam da će ovo da proizađe na dobro."
"Video si?"
"Ja sam vidovnjak. Vidim stvari - povremeno."
"I?"
"I dobro sam video."
Kovenant nije bio spreman da gura to pitanje dalje. "Mora da je to mnogo zabavno."
Ali u tonu mu je bilo malo sarkazma i Mhoram se nasmeja. Smeh je naglašavao dobrotu
koja mu se ocrtavala u usnama. Trenutak kasnije, bio je u stanju da kaže bez gorčine:
"Radije bih video više takvog dobra. Tako ga je malo ovih dana."
Kada je poglavar otišao da pripremi družinu, Penosled reče: "Prijatelju moj, ima nade
za tebe."
"Stvarno", isceri se Kovenant. "Džine, kada bih bio velik i jak kao ti, za mene bi uvek
bilo nade."
"Zašto? Veruješ li da je nada čedo jačine?"
 "Zar nije? Odakle crpiš nadu ako ne iz moći? Ako grešim - do đavola! Ima puno
gubavaca koji zbunjeni jurcaju svetom."
"Kako se procenjuje snaga?" upita Penosled uz ozbiljnost koju Kovenant nije
očekivao.
"Šta?"
"Ne dopada mi se način na koji govoriš o gubavcima. U čemu je vrednost tvoje snage
ako ti je neprijatelj jači?"
"Pretpostavljaš da postoji nekakav neprijatelj. Mislim da je to malo previše lako. Ništa
mi se ne bi više dopadalo nego... nego da mogu da optužim nekog drugog... nekog
neprijatelja koji me je napao. Ali to je samo još jedan način za samoubistvo. Odricanje od
odgovornosti da držim sebe u životu."
"Ah, u životu", usprotivi se Penosled. "Ne, razmišljaj dalje, Kovenante. Šta ti uopšte
vredi moć ako to nije moć da nadvladaš smrt? Ukoliko polažeš nade u bilo šta manje,
onda se može desiti da te nada navede na pogrešan put."
"Pa?"
"Ali moć da nadvladaš smrt je odluka. Ne može biti života bez smrti."
Kovenant shvati da je to činjenica. Ali takav argument nije očekivao od džina. Nagnao
ga je da poželi da iziđe iz pećine na sunce. "Penoslede", progunđa on i diže se iz kreveta,
"opet si razmišljao." Ali osećao je napregnutost Penosledovog pogleda. "Dobro. Dakle, u
pravu si. Reci mi, gde onda, do đavola, crpeš nadu?"
Lagano, džin se podiže na noge. Uzdizao se nad Kovenantom sve dok mu glava nije
gotovo dotakla tavanicu. "Iz vere."
"Suviše dugo se bakćeš sa ljudima - postaješ previše žustar. 'Vera' je prekratka reč. Na
šta si mislio?"
Penosled poče da bira put između cvetova. "Mislio sam na poglavare. Razmisli,
Kovenante. Vera je način života. Oni su se u potpunosti posvetili služenju Domaji. I
zakleli su se zavetom mira - posvetili se služenju velikih ciljeva života na sasvim
određeni način, rešeni da radije izaberu smrt nego da se predaju razornoj moći strasti koja
je zaslepila vrhovnog poglavara Kevina i donela Obesvećenje. Hajde - veruješ li da bi
poglavar Mhoram ikada mogao da očajava? To je suština zaveta mira. Nikada neće
očajavati, nikada neće učiniti ono što očaj zahteva - ubijati, skrnaviti, uništavati. I nikada
neće pokleknuti, jer će ga održati njegovo poglavarstvo, njegova služba Domaji. Služba
obezbeđuje službu."
"To nije isto što i nada." Sa džinom, Kovenant iziđe iz Ljudoma, obrevši se na
osunčanoj zaravni. Blistavo svetlo natera ga da pogne glavu, a kada je to učinio on
ponovo primeti mahovinom umrljanu odoru. Naglo se okrenuo prema pećini. Zelenilo je
bilo raspoređeno među kandilicama tako da podseća na mahovinaste linije po beloj svili.
Prigušio je ječanje. Kao da izražava načelo, rekao je: "Najvažnije od svega je
izbegavanje nepopravljive gluposti ili neograničene tvrdoglavosti."
"Ne", bio je uporan Penosled. "Poglavari nisu glupi. Pogledaj Domaju." Napravio je
širok pokret rukom, kao da očekuje od Kovenanta da sagleda čitavu zemlju, od jedne
međe do druge.
Kovenantov pogled nije otišao toliko daleko. Ali žmirkavo se zagledao iza zelene
zaravni prema Ravnicama. Čuo je udaljeno zviždanje krvnih gardista koji du dozivali
Ranihine i njihov njištavi odgovor. Primetio je ponosito divljenje sunačara koji su izišli iz
pećine jer su bili previše željni da dočekaju pojavljivanje Ranihina da bi ostali unutra.
Trenutak potom on nastavi: "Drugim rečima, nada potiče iz moći onoga čemu služiš, a ne
od tebe. Vatru mu paklenu, džine - zaboravljaš ko sam ja."
"Zar?"
"Uostalom, šta te čini tolikim stručnjakom za nadu? Ne primećujem da imaš išta oko
čega bi trebalo očajavati."
"Ne?" usne džina se nasmešiše, ali oči su mu bile tvrde ispod isturenih obrva, a ožiljak
na čelu živo je blistao. "Zar zaboravljaš da sam naučio da mrzim? Da li... ali pustimo to.
Šta ako kažem da služim tebe? Ja, Srdosolja Penosled, džin Primorac, izaslanik svoga
naroda?"
Kovenant je u tom pitanju razabrao odjeke, poput udaljenog sudaranja debala, jedva
primetnog kroz visoki, tihi vetar, i trgao se. "Ne pričaj kao neki prokleti mistik. Reci
nešto što mogu da razumem."
Penosled se saže da dodirne Kovenantove grudi teškim prstom, kao da označava neko
mesto na njegovoj kartografisanoj odori. "Neverniče, ti držiš sudbinu Domaje u rukama.
Dušomor je krenuo protiv poglavara u isto ono vreme kada su se naši snovi o Domu
obnovili. Moram li ti objašnjavati da imaš moć da nas spaseš ili učiniš da postanemo
siročad sve dok nas ne zadesi ona sudba koja čeka Domaju, kakva god bila?"
"Vatru mu paklenu!" prasnu Kovenant. "Koliko puta sam ti rekao da sam gubavac.
Sve je to greška. Kletnik se igra prljavih igara sa nama."
Džin odvrati jednostavno i tiho: "Zašto si onda iznenađen otkrićem da sam razmišljao
o nadi?"
Kovenant srete Penosledov pogled ispod brazgotinom obeleženog ispusta njegovog
čela. Džin ga je gledao kao da je nada Bezemljaša brod koji tone i Kovenanta zapeče
njegova sopstvena nesposobnost da spase tu nadu. Ali onda Penosled reče, kao da dolazi
da izbavi Kovenanta: "Nemoj da se brineš, prijatelju moj. Ova pripovest je još prekratka
za ma koga od nas da bismo mogli da joj pogodimo svršetak. Kao što kažeš, proveo sam
previše vremena sa žurnim ljudima. Moj narod bi mi se silno smejao - džin koji nema
dovoljno strpljenja za dugu priču. A poglavari poseduju mnogo toga što bi još moglo da
iznenadi Dušomora. Neka ti je lako srce. Može biti da smo ti i ja već dobili svoj udeo u
strašnom toku ovih vremena."
Hrapavo, Kovenant reče: "Džine, previše pričaš." Penosledova sposobnost za blagost
prevazilazila je njegovu moć poimanja. Mrmljajući za svoj račun: vatru mu paklenu -
okrenuo se i pošao u potragu za svojim štapom i nožem. Iza zaravni mogao je da čuje
zvuke pripreme; a u naselju sunačari su bili zauzeti pakovanjem hrane u jahaće vreće.
Družina se pripremala, a on nije želeo da kasni. Našao je štap i nož položene sa hrpom
njegove odeće na kamenoj ploči usred cveća, kao na izložbi. Onda je pozvao jednu
rumenu, užurbanu sunačarku da mu donese vode, sapuna i ogledalo. Osećao je da duguje
sebi jedno brijanje.
Ali kada je postavio ogledalo tako da može da ga koristi, otkrio je kako pred njim stoji
Pieten sa ozbiljnim izrazom na licu; a u ogledalu je iza sebe video Lauru. Pieten je piljio
u njega kao da je Nevernik neopipljiv poput pramena dima. A Laurino lice je delovalo
napregnuto, kao da prisiljava sebe da učini nešto što joj se ne dopada. Nesrećno je
provukla ruku kroz kosu, a onda rekla: "Ti si tražio od Ranjana da nam ovde daju dom."
Slegao je ramenima. "Isto kao i Penosled."
"Zašto?"
 Njegov sluh razabra čitave govore različitih značenja iza njenog pitanja. Držala je
njegov pogled u ogledalu i on joj u očima vide sećanja na drvo u plamenu. Pitao je
pažljivo: "Da li stvarno misliš da će ti se pružiti prilika da uzvratiš udarac Kletniku? Ili da
ćeš moći da je iskoristiš ako ti se i pruži?" Spustio je pogled na Pietena. "Prepusti to
Mhoramu i Prothalu. U njih možeš da imaš poverenja."
"Naravno." Njen ton je rečito govorio da nije u stanju da ne veruje u poglavare.
"Onda se prihvati posla koji već imaš. Tu je Pieten. Pomisli šta će mu se dogoditi - a
još više na to kroz šta ste već prošli. Neophodna mu je pomoć."
Pieten zevnu kao da je ostao budan posle uobičajenog vremena za spavanje i reče:
"Oni te mrze." Zvučao je trezveno poput dželata.
"Kako?" uzvrati Laura prkosno. "Jesi li ga posmatrao? Jesi li video kako sedi noću
budan? Jesi li video kako očima proždire mesec? Jesi li video kako uživa u ukusu krvi?
On više nije dete." Govorila je kao da Pieten nije tu da je sluša, a Pieten je slušao kao da
to ona deklamuje neku formulu bez ikakvog značenja. "On je izdajstvo prerušeno u oblik
deteta. Kako ja mogu da mu pomognem?"
Kovenant navlaži lice i poče da nanosi sapun. Mogao je da oseti kako se Laurino
prisustvo upija u pozadinu njegovog vrata dok je utrljavao sapunicu u bradu. Najzad
progunđa: "Probaj sa Ranihinima. On ih voli."
Kada je posegla preko njega da dohvati Pietenovu ruku i odvede dete, Kovenant
uzdahnu i prinese nož bradi. Ruka mu je bila nemirna; živo je predstavljao sebi kako se
seče. Ali nož je klizio preko njegove kože glatko kao da se seća da je Atiaran odbila da
ga povredi.
Do trenutka kada je završio, družina se već prikupila pokraj Ljudoma. Požurio je da se
pridruži jahačima, kao da se plaši da bi pohod mogao da se nastavi bez njega.
Upravo je trajalo poslednje podešavanje sedala i jahaćih vreća i Kovenant se ubrzo
nađe pokraj Dure. Stanje konja ga je iznenadilo. Svi su blistali od valjanog timarenja i
delovali su uhranjeno i odmorno, kao da se Ranjani staraju o njima već polovinu proleća.
Neki od atova eovoda koji su bili najiscrpljeniji sada su kopali kopitom zemlju i radosno
tresli grive.
Kao da je čitava družina zaboravila kuda ide. Ratnici su se zajedno smejali. Stari
Birinair je kvocao i grdio zbog načina na koji su Ranjani rukovali njegovim lillianrill
štapovima. Odnosio se prema Ranjanima kao prema razmaženoj deci i činilo se da malo
previše uživa da bi mogao to da sakrije iza maske dostojanstva. Mhoram je sa osmehom
sedeo na Hinarilu. A vrhovni poglavar Prothal je opušteno stajao kraj ata kao da se
otresao godina brige. Samo su krvni gardisti, koji su već uzjahali i sada su čekali na
leđima Ranihina, ostali ozbiljni.
Dobro raspoloženje družine uznemiri Kovenanta poput skrivene pretnje. Shvatao je da
ono delom potiče od odmora i povratka samopouzdanja. Ali bio je siguran da je
nadahnuto i njegovim susretom sa Ranihinima. Kao i na Ranjane, na ratnike je to ostavilo
dubok utisak; njihova želja da u njemu vide novog Bereka bila je obrisana. Nosilac belog
zlata je pokazao da je on lično čovek koji nešto predstavlja.
Ranihini su bili prestravljeni! - prasnu on u sebi. Videli su Kletnikov zahvat nada
mnom i bili su prestravljeni. Ali nije se pobunio naglas. Dao je obećanje da će se
uzdržavati u zamenu za preživljavanje. I pored prećutnog nepoštenja zbog toga što je
dozvoljavao drugovima da veruju o njemu ono šta žele, ćutao je.
 Dok su se jahači smejali i šalili, grivenarka Lita dođe pred njega, a sledilo ju je još
nekoliko grivenara i velika grupa uzlara. Kada je privukla pažnju družine, ona reče:
"Poglavari su zatražili pomoć u borbi protiv Zuboše Rastrgača. Ranjani služe Ranihine.
Mi ne napuštamo Ravnice Ra. To je život i dobro je što je tako - ništa drugo nećemo
tražiti sve do samog kraja, kada čitava Zemlja postane Andelejn, a ljudi i Ranihini počnu
da žive u miru bez vukova i gladi. Ali moramo pomoći protivnicima Zuboše kako god
umemo. To ćemo i učiniti. Poći ću sa vama. Moji uzlari će nam se pridružiti ako tako
odaberu. Putem ćemo se starati o vašim konjima. A kada ih ostavite da biste našli
skrovište Zuboše pod zemljom, mi ćemo ih čuvati. Poglavari, prihvatite tu uslugu kao
počast među prijateljima i odanost među saveznicima."
Uzlari Hurn, Žilan, Dobrana i Rusta odmah kročiše napred i izraziše želju da krenu
gde god ih grivenarka Lita povede.
Prothal se nakloni Liti na ranjanski način. "Vrednost tvoje ponude je velika. Znamo da
su vaša srca sa Ranihinima. Kao prijatelji odbili bismo tu počast kada naša potreba kao
saveznika ne bi bila toliko velika. Usud ovih vremena sili nas da ne odbijemo nikakvu
pomoć niti podršku. Vaša lovačka veština silno će smanjiti tegobe našeg puta. Nadamo se
da ćemo vam odati uzvratnu počast - ako preživimo pohod."
"Ubijte Zubošu", reče Lita. "To će nam pružiti dovoljno počasti do kraja naših dana."
Uzvratila je Prothalov naklon, a svi prikupljeni Ranjani joj se pridružiše.
Onda se vrhovni poglavar nakratko obrati sadruzima. Trenutak potom, učesnici
potrage za žezlom zakona bili su u sedlima i spremni za jahanje. Predvođena
grivenarkom Litom i njenim uzlarima, družina otkaska od Ljudoma kao da su u naselju
Ranjana našli obilje hrabrosti.

21. PODLAČEVA KLISURA

Prelazili su Ravnice prema severu puni samopouzdanja i dobrog raspoloženja. Duž

puta nije se pojavila nikakva opasnost niti nagoveštaj opasnosti. A Ranihini su jurili
travnatim predelima poput oživelih grbova, otelotvorenih izazova. Penosled je
pripovedao vesele priče, kao da želi da pokaže da je došao do kraja prolaznih tegoba.
Kvan i njegovi ratnici uzvraćali su pošalicama i kalamburima. A Ranjani su ih zabavljali
predstavama lovačkog umeća. Družina je jahala do kasno u prvu noć, prkoseći
nespokojnom mesecu. A druge noći ulogorili su se na obali gaza preko Lunjinstana.
Rano sledećeg dana pređoše gaz i okrenuše severoistočno uz širok prolaz između
Lunjinstana i Morinmosa. Do sredine popodneva stigli su do istočne granice šume.
Odatle je Lunjinstan, severna granica Ravnica, zaokretao više prema istoku, a družina
produži prema severoistoku, udaljavajući se i od Morinmosa i od Ravnica Ra. Te noći,
spavali su na ivici oštre, neprijateljske ravnice u kojoj ljudi nisu živeli a retki su preko nje
putovali svojom voljom. Čitava oblast severno od njih bila je isečena, izbrazdana i
pocrnela poput drevnog bojišta, ogromno polje koga je uništilo preobilno prolivanje krvi.
Kržljava trava, sitno drveće i pokoja rasuta aliantha tek su slabašno zahvatali
nepopustljivu pustaru. Družina se nalazila južno od Planine Groma.
Kako je pohod zaokretao severozapadno preko te zemlje, Mhoram je pričao
Kovenantu deo njene istorije. Ona se pružala istočno do Domajinog Sunovrata i
obrazovala prirodni front napada vojski poglavara Kletnika u drevnim ratovima. Od
Oborine na reci Zemljospust sve do Planine Groma bio je otvoren teren duž velike litice
Domajinog Sunovrata. Horde koje su polazile sa Kletnikovog Tabora mogle su se uspeti
na dvadesetinama mesta da bi donele bitku Gornjoj Zemlji. I tako su se prve velike bitke
u svim ratovima Domaje protiv Opakog odigravale na toj pustošnoj ravnici. Vekovima i
vekovima, branitelji su se upinjali da zaustave poglavara Kletnika na Domajinom
Sunovratu i doživljavali neuspeh jer nisu mogli da zatvore sve puteve sa Ubojnih Zaravni
i Sarangravske Ravnice. Onda su vojske poglavara Kletnika odlazile prema zapadu duž
Mithila i zadirale duboko u Središnje Zaravni. U poslednjem ratu, pre nego što je Kevin
Zemljogub bio konačno primoran da prizove obred Obesvećenja, poglavar Kletnik se
probio kroz srce Središnjih Zaravni i okrenuo prema severu da prisili poglavare da stupe
u odlučujuću bitku na Kuraš Plenetoru, sada nazvanom Trotgard.
U prisustvu tolikih starih smrti jahači nisu putovali glasno. Ali tokom prvih nekoliko
dana pevali su pesme, a nekoliko puta su se vraćali na predanje koje je pripovedalo o
Bereku i ognjenim lavovima sa Planine Groma. U toj pustari se borio Berek, patio zbog
smrti prijatelja i pretrpeo gubitak prstiju u boju. Ovde je dokučio očajanje i pobegao na
litice Gravin Trendora, Vrhunac ognjenih lavova. A tu je otkrio i zemljorodstvo i zemnu
moć. Bila je to smirujuća pesma, a jahači su zajedno pevali njen refren kao da pokušavaju
da ga ostvare za sebe:

Bereče! Zemljorode! - pomozi, prikloni

Bojnu pomoć protiv mrskog gada!
Zemlja daje i klicanju Moći zvoni,
Odzvanja, Zemljorode! Pomozi i pokloni
Domaju očisti od krvave smrti i jada.

Bila im je neophodna njena uteha. Oštro, pustošno i unakaženo ratište kao da im je

govorilo da je Berekova pobeda bila iluzija - da se sve njegovo zemljorodstvo, njegovo
žezlo zakona i linija poglavara, njegova moćna dela i dela njegovih naslednika svode na
šačicu kržljave trave, sprženog stenja i prašine - da je prava istorija Domaje ispisana
ovde, po ogolelom zemljištu i kamenju što je počivalo poput ostataka grobnica između
Ravnica Ra i Planine Groma, od Andelejna do Domajinog Sunovrata.
Atmosfera oblasti uzbudila je Penosleda. Gazio je pokraj Kovenanta sa izrazom
prikrivene hitnje, kao da potiskuje želju da pređe u trk. A govorio je neprekidno, upinjao
se da popravi raspoloženje neprekidnim dotokom priča, predanja i pesama. Najpre su
njegovi napori prijali jahačima, smirivali njihovu sve dublju, gladnu turobnost poput
blagovnjača zabave. Ali učesnici pohoda bili su na putu prema sumornom, crnom izgledu
Drula Stenotočca što se poput kobi nasadio u katakombama Planine Groma. Do četvrtog
dana posle gaza preko Lunjinstana Kovenant oseti da se davi u pričanju džina; a kada bi
zapevali, glasovi ratnika su zvučali više molećivo nego samouvereno - poput zviždanja
pred neizbežnom noći.
Uz pomoć Ranjana Prothal je nalazio brze prolaze preko neravnog terena. Dugo posle
zalaska sunca četvrtog dana - kada je sve puniji mesec stajao visok i zlokoban na noćnom
nebu - pohod podiže umorni logor na rubu Domajinog Sunovrata.
Sledećeg dana Kovenant se odupre iskušenju da ode i pogleda preko velike litice.
Želeo je da baci pogled na Donju Zemlju, na Ubojne Zaravni i Sarangravsku Ravnicu -
oblasti kojih je pričanje džina tokom poslednjih dana bilo prepuno. Ali nije imao nameru
da se izloži napadu vrtoglavice. Krhka postojanost njegove nagodbe nije pokrivala
nepotrebne rizike. I zato je ostao u logoru kada je većina njegovih drugova otišla da
pogleda preko Domajinog Sunovrata. Ali kasnije, dok je družina jahala prema severu na
dobačaj kamenom od ruba, zatražio je od poglavara Mhorama da mu priča o velikoj litici.
"Ah, Domajin Sunovrat", odvrati Mhoram tiho. "Postoji priča, o kojoj nema
nagoveštaja ni u najstarijim predanjima, da je rascep Domajinog Sunovrata izazvalo
skrnavljenje koje je zakopalo neizmerne kobi pod korenom Planine Groma. U kataklizmi
koja joj je potresla čak i samo srce, Zemlja se sa gađenjem grčila pred zlom koje je bila
primorana da drži u sebi. A silina te pobune otcepi Gornju Zemlju od Donje, podiže je
prema nebu. Tako da ova litica zadire duboko u venac Južnik-planina, pokraj Oborine
reke Zemljospust, kroz srce Planine Groma, najmanje pet stotina milja u besplodnu zimu
Visova Severnika. Visina joj se menja od mesta do mesta. Ali pruža se preko čitave
Domaje i ne dopušta nam da zaboravimo."
Hrapavi glas poglavara samo je pojačao Kovenantov nemir. Dok je družina jahala,
pogled mu je bio uperen prema zapadu, poveravao se pustari da mu pruži utočište pred
njegovim nagonskim strahom od visina.
Pre nego što dođe podne, vreme se promeni. Bez upozorenja, sa severa udari oštar
vetar, sav narogušen od mračnih, natprirodnih nagoveštaja. Za samo nekoliko trenutaka
crni oblaci su vrveli nebom. Munje procepiše vazduh; grmljavina je tutnjala poput
obrušavanja stenja. A onda, pravo iz rasrđenog neba, prosu se kiša poput vrhunca besa -
šibala je divljačkom snagom sve dok ta silina nije počelo da izaziva bol. Konji pognuše
glave kao da uplašeno uzmiču. Bujice su šibale jahače, natapale ih, oslepljivale.
Grivenarka Lita posla uzlare napred u izviđanje da spreče da družina padne preko
Domajinog Sunovrata. Prothal podiže žezlo sa blistavim ognjem na vrhu da pomogne
družini da se ne pogubi. Skupili su se u gomilu, a krvna garda je razmestila Ranihine oko
njih da preuzmu silinu napada.
U belim razotkrivanjima munja Prothalov oganj delovao je tanano i slabašno, a
grmljavina je silovito odjekivala nad njim kao da eksplodira na dodir ludila. Kovenant se
pogrbio na Durinim leđima, trzao se pred grmljavinom kao da je nebo od kamena koji
grmljavina razbija. Nije mogao da vidi uzlare, nije znao šta se dešava oko njega;
neprekidno se plašio da će ga sledeći Durin korak odneti preko ruba litice. Prikovao je
pogled na Prothalov oganj kao da ovaj može da ga zadrži da se ne izgubi.
Veština i jednostavna izdržljivost Ranjana čuvali su družinu, držali je na putu prema
Planini Groma. Ali putovanje je podsećalo na put u rušenje samog neba. Jahači su mogli
da budu sigurni u pravac samo zbog toga što su bili prisiljeni da idu pravo u lice oluje.
Vetar im je šibao lica kišom sve dok im se nije činilo da su im oči prosečene, a obrazi u
dronjcima. A hladna, vlažna krutost udova lagano ih je paralisala poput samrtnog grča.
Ali oni su nastavljali kao da čelima pokušavaju da obore kameni zid.
Puna dva dana probijali su se napred - osećajući kao da se raspadaju pod naletima
kiše. Ali nisu znali ni za dan ni za noć, nisu znali ni za šta osim neprekidne, silovite,
mračne, divljačke, neumoljive oluje. Jahali su sve do iznemoglosti - odmarali se na
nogama do kolena u vodi i blatu, držeći konje za uzde - jeli raskvašene zalogaje hrane
podgrejane na vatri lillianrilla koju je Birinair sa naporom održavao makar napola živu -
prebrojavali se da provere da niko nije izgubljen - i ponovo jahali dok ih iscrpljenost ne
bi ponovo zaustavila. Povremeno su osećali da ih održava još jedino plavi Prothalov
oganj. Onda je poglavar Mhoram krenuo po družini. U užasnom sevanju, lice mu je
delovalo kao da ga je voda sprala sve dok nije ostavila samo bezobličnu olupinu; ali
prišao je svakom učesniku pohoda i vikao kroz urlike vetra i kiše, kroz razornu
grmljavinu: "Drul - oluju - na nas! Ali on - pogrešio! Glavna silina - otišla - zapadno.
Hrabro! Predskazanja - za nas!"
Kovenant je bio previše iscrpljen i bilo mu je odveć hladno da bi odvratio. Ali čuo je
velikodušnu hrabrost u pozadini Mhoramovih reči. Kada je družina ponovo krenula
napred, žmirkao je prema Prothalovom plamenu kao da zaviruje u kakvu misteriju.
Borba se nastavljala, produžavala daleko iza tačke nepodnošljivosti. Tokom vremena,
čak i samo izdržavanje postalo je apstraktno - čista zamisao, previše neopipljiva da bi
nosila ubeđenje. Šibanje i divljanje oluje sveli su jahače na bolno, drhtavo meso jedva
sposobno da se drži svojih atova. Ali Prothalova vatra i dalje je plamtela. Sa svakim
novim bleskom i udarcem, Kovenant se trzao u sedlu. Ništa drugo nije želeo od života
osim prilike da legne u blato. Ali Prothalova vatra i dalje je gorela. Bila je poput vezova,
zarobljavala je jahače, vukla ih napred. U ludilu bujice od koje nije bilo bega Kovenant je
naprezao pogled kao da su mu ti vezovi prava dragocenost.
Onda prođoše granicu. Bila je nagla, kao da se zid o koji su se bacali iznenada raspao
u blato. Za deset teturavih udara srca kraj oluje prođe preko njih i oni se obreše zadihani
u podnevu blistavom od sunca. Mogli su da čuju nepogodu kako tutnji dok slepo hita iza
njih. Oko njih su bili ostaci potopa - razbacane lokve, potoci i baruštine, gusto blato,
nalik ostacima bojnog polja. A pred njima je stajala ogromna, unakažena glava Planine
Groma: Gravin Trendor, Vrhunac ognjenih lavova.
Jedan dugi trenutak držao ih je poput čuvara tišine - turoban, mračan i dostojanstven,
sličan ispustu srca Zemlje. Vrh se nalazio prema severu i malo prema zapadu od njih.
Viši nego Kevinov Vidikovac nad Gornjom Zemljom, činilo se da kleči na rubu
Sarangrava, sa laktovima oslonjenim na visoravan i glavom visoko iznad litice, suočen sa
nebom u čudnom položaju ponosa i molitve; uzdizao se na dvanaest hiljada stopa iznad
Putnikovog Tesnaca, koji se prostirao istočno od njegovog podnožja. Padine su mu, od
razrovanog podnožja sve do uglačanog stenja vrha bile gole, neogrnute i nezaštićene ma
kakvim drvetom ili travom pred olujama, snegovima, opsadom vremena, noseći umesto
toga gole litice isklesane poput faceta, neke crne poput opsidijana, a druge sive poput
pepela granitne vatre - kao da je kamen Planine previše gust, previše nabijen silom da
zadrži ma kakvu nežnu vrstu života.
Tamo, duboko u nedrima džinovske planine, nalazilo se odredište pohoda: Kiril
Trendor, Srce Groma.
Još su bili deset milja od vrhunca, ali rastojanje je bilo varljivo. Već je to izbrazdano
lice dominiralo severnim obzorjem; suočavalo se sa njima preko ivice Domajinog
Sunorvata poput zahteva koji se ne može odbiti. Planina Groma! Tu je Berek Troprst
došao do velikog otkrovenja. Tu se pohod za žezlom zakona nadao da će povratiti
budućnost Domaje. I tu je Tomas Kovenant tragao za oslobađanjem od nemogućih snova.
Družina je piljila prema okomitom stenju kao da joj ono pretražuje srca, postavlja joj
pitanja na koja nije sposobna da odgovore.
Onda se Kvan mrgodno nasmeši i reče: "Sada smo bar dovoljno oprani za ovakav
posao."
Ta neskladnost prekide trans koji je držao jahače. Nekoliko ratnika prsnu u smeh kao
da se otresa napora od prethodna dva dana, a većina ostalih se zakikota, kao da izaziva
Drula ili ma kog neprijatelja da poveruje da ih je oluja oslabila. Iako su se gotovo rušili
od napora nalaženja puta kroz bujicu na sopstvenim nogama, i Ranjani su se smejali,
deleći humor koji nisu u potpunosti razumeli.
Samo Penosled nije odvratio. Oči su mu bile prikovane za Planinu Groma, a obrve su
mu se nadnosile nad pogled kao da ga štite od nečega previše sjajnog ili vrelog da bi se u
njega gledalao direktno.
Učesnici pohoda nađoše srazmerno suvo brdašce na kome su mogli da otpočinu, jedu i
nahrane atove; a Penosled je odsutno pošao sa njima. Dok se družina smeštala što je
moguće udobnije za to vreme, on je stajao po strani i piljio u planinu kao da čita tajne po
njenim brojnim procepima i liticama. Blago je počeo da peva za sebe:

Sada smo Bezemljaši,

lišeni korena, roda i poroda.
Iz drugih tajanstava zadovoljstva
raširismo jedra da vratimo se svojim putem,
ali vetrovi života nisu duvali kako smo hteli
i zemlja iza mora beše izgubljena.

Vrhovni poglavar Prothal pustio je družinu da se odmara koliko god je to smeo na

otvorenoj ravnici. Onda je opet krenuo u pozno po podne, držeći se ruba Domajinog
Sunovrata kao da mu je to jedina nada. Pre oluje, Kovenant je saznao da jedini poznat
ulaz u katakombe Planine Groma vodi kroz zapadni ponor Opčarnice - Podlačevu klisuru,
stenovitu gubicu koja je gutala reku samo da bi je ispljunula istočno na Donjoj Zemlji, u
Putnikov Tesnac, preobraženu skrivenim, uzburkanim dubinama, struju sivu od izmeta i
otpada jamnika. I zato je Prothalova nada počivala u prilazu sa jugoistoka. Verovao je da
bi dolaskom do Planine Groma sa juga i odlaskom do Podlačeve klisure sa istoka družina
mogla neprimećena i neočekivana stići do zapadnog otvora klisure. Ali nije želeo da
preduzima nepotrebne rizike. Gravin Trendor počivao je opasno veliki na nebu i činilo se
da se već uzdiže prema družini kao da je sam vrhunac povijen prema obliku Drulove
opakosti. Prothal je požurivao umorne Ranjane da daju sve od sebe u biranju puta duž
Domajinog Sunovrata; a jahači su išli i posle zalaska sunca.
Ali sve vreme dok je jahao bio je starački pogrbljen u sedlu, sa glavom sagnutom kao
da priprema vrat za udarac sekire. Činilo se da je utrošio svu snagu u vođenje sadruga
kroz oluju. Kad god bi progovorio, njegove duge godine čegrtale su mu u vratu.
Sledećeg jutra sunce se pojavi poput rane u pepeljavom nebu. Sivi oblaci visili su nad
zemljom, a drhtavi vetar se slivao poput ječanja sa padina Planine Groma. Po pustari,
lokve kišne vode počinjale su da smrde, kao da zemlja odbija da upije vlagu i ostavlja je
umesto toga da truli. A dok su se pripremali za jahanje, učesnici pohoda začuše nisku
tutnjavu poput marševskih doboša duboko u steni. Mogli su da osete njeno titranje u
stopama, u zglobovima kolena.
Bio je to ritam rata koji se prikupljao.
Vrhovni poglavar odgovori kao da je to izazov."Melenkurion!" reče razgovetno.
"Dignite se, prvaci Domaje! Čujem bubnjanje Zemlje! Eto velikog poduhvata naših
dana!" Vinuo se na konja dok mu je plava odora lepršala.
Stožernik Kvan uzvrati poklikom: "Živeo, vrhovni poglavare Prothale! Ponosni smo
da te sledimo!"
 Prothalova ramena se ispraviše. Njegov konj naćulji uši, diže glavu, napravi nekoliko
skakutavih koraka, veličanstveno poput Ranihina. Ranihini raspoloženo zanjištaše na taj
prizor i družina ponosito pojaha za Prothalom, kao da su sa njima duhovi drevnih
poglavara.
Probijali su se prema padinama Planine Groma kroz neprekidnu skrivenu tutnjavu
doboša. Kada su našli stazu preko sve debljeg sloja otpadaka koji su okruživali planinu,
tutnjavi podzemni zov pratio ih je poput izdisaja Opačije. Ali kada su pošli uz prvu
izubijanu padinu Vrhunca, zaboravili su bubnjeve; morali su da se usredsrede na uspon.
Podnožja su bila poput čvornovatog kamenog ogrtača koji je Planina Groma stresla sa
ramena u neko davno prošlo doba, a zapadni put preko padina bio je težak. Svakog časa
jahači su bili prisiljeni da sjašu i da vode atove niz varljiva brda ili preko sivih hrpa
ispreturanog, pepeljavog kamena. Teškoće koje je stvarao teren usporavale su
napredovanje i pored svega što su Ranjani činili da pronađu najlakše staze. Vrhunac kao
da se mrgodno uzdizao nad njima da bi posmatrao njihovu beznačajnu borbu. A sa litica
koje su se nadnosile povrh njih dolazio je ledeni vetar, hladan poput zime.
U podne, Prothal se zaustavi u dubokom useku koji se pružao planinskom padinom
poput posekotine. Tamo je družina počinula i jela. Dok se nisu kretali, mogli su jasno da
čuju bubnjanje, a hladni vetar kao da ih je udarao sa litica nad njima. Sedeli su
neposredno obasjani suncem i tresli se - neki od hladnoće, drugi zbog bubnjeva.
Tokom stanke, Mhoram priđe Kovenantu i predloži mu da se zajedno uspnu malo
dalje uz usek. Kovenant klimnu; bilo mu je drago što može nečim da se zaokupi. Sledio
je poglavara uz izobličenu kičmu useka sve dok nisu došli do procepa u njegovom
zapadnom zidu. Mhoram zađe u pukotinu; a kada je Kovenant zakoračio u nju iza
poglavara, pred njim se ukazao široki, nagli vidik prema Andelejnu.
Sa visine pukotine - između kamenitih zidova - osećao se kao da gleda Andelejn sa
kakvog prozora u padini Planine Groma. Bregovi su bogato počivali preko čitavog
zapadnog obzorja, a njihova lepota oduzela mu je dah. Gladno je piljio sa osećajem
zastoja vremena, savršene stanke u grudima, poput brzog zahvata večnosti. Bujno, čisto
zdravlje Andelejna blistalo je poput zvezdane zemlje i pored sivog neba i potmule
borbene tutnjave. Osetio se čudnovato nevoljno da diše, da raskine trans, ali trenutak
potom pluća počeše da ga bole, tražeći vazduh.
"Evo Domaje", prošapta Mhoram. "Mračna, moćna Planina Groma nad nama.
Najmračnije kobi i tajne Zemlje u katakombama podno naših nogu. Bojno polje za nama.
Sarangravska ravnica ispod nas. A ovde - dragoceni Andelejn, lepota života. Da. Ovo je
srce Domaje." Stajao je strasno, kao da oseća da je u prisustvu nečeg svetog.
Kovenant ga pogleda. "Znači, doveo si me ovamo da me ubediš da se vredi boriti za
ovo." Usta mu se iskriviše od gorkog ukusa srama. "Želiš nešto od mene - neku izjavu
savezništva. Pre nego što budeš morao da se suočiš sa Drulom." Jamnici koje je pobio
počivali su neprijatno i hladno u njegovom sećanju.
"Razume se", odvrati poglavar. "Ali to te sama Domaja moli za savezništvo." Onda
reče sa naglom strašću: "Pogledaj, Tomase Kovenante. Upotrebi oči. Pogledaj sve to.
Pogledaj i oslušni - čuj bubnjeve. I poslušaj mene. Ovo je srce Domaje. Nije to dom
Opakog. Nema tu mesta za njega. Oh, želi on moć kobi, ali njegov dom je na
Kletnikovom Taboru - ne ovde. Nema dovoljno dubine, dostojanstva, niti lepote za ovo
mesto, a i kada dela ovde, to je preko pragrdana ili jamnika. Vidiš li to?"
 "Vidim." Kovenant ravnodušno otrpe poglavarev pogled. "Već sam napravio pogudbu
- sklopio 'mir', ako želiš tako da ga zoveš. Više nikada neću ubijati."
"Tvoj 'mir'?" ponovi Mhoram složenim tonom. Lagano, opasnost se zatamni u
njegovim očima. "Pa, moraćeš da me izvineš. U vreme nevolja, neki poglavari se čudno
ponašaju." Prošao je kraj Kovenanta i pošao nazad niz usek.
Kovenant je ostao još jedan trenutak na prozoru, gledajući Mhorama kako ide. Nije
mu promaklo posredno poglavarevo pominjanje Kevina; ali pitao se kakvo je srodstvo
Mhoram video između njega i Zemljoguba. Da li je poglavar verovao da je on sposoban
za takvu vrstu očajanja?
Gunđajući u sebi, Kovenant se vrati do družine. Video je da ga ratnici odmeravaju
pogledima; pokušavali su da pogode šta se odigralo između njega i poglavara Mhorama.
Ali nije mario za to kakva zloslutna predskazanja čitaju u njemu. Kada je družina
produžila, poveo je Duru uz rub useka, ne obraćajući pažnju na pokretni šljunak koji ga je
više puta oborio na ruke i kolena, ostavljao mu opasne ogrebotine i modrice. Razmišljao
je o Svetkovini proleća, o boju kod Vitog Drvograda, o deci, Lauri, Pietenu, Atiaran,
bezimenom Neomeđenom, Leni, Trioku i ratnici koja je umrla da bi ga zaštitila - upinjući
se pri tom da dokaže sebi kako je pogodba bezbedna, kako nije dovoljno besan da ponovo
rizikuje borbu.
Tog popodneva, družina se sa mukom probijala preko teškog terena, lagano se penjući
dok se kretala prema zapadu. Nisu mogli ni pogled da bace na svoje odredište. Čak i kada
se sunce nisko spustilo na nebu, a urlanje vode postalo udaljena pratnja udaranju
podzemnih bubnjeva, još nisu bili u stanju da vide Klisuru. Ali onda su zašli u golu,
zaklonjenu guduru u planinskoj padini. Iz te gudure se jedan procep, preuzak za konje,
odvajao pod uglom u stenje, a kroz njega su mogli da čuju riku bujice. U toj guduri jahači
ostaviše atove u rukama uzlara. Pošli su peške niz procep dok je ovaj zaokretao uplaninu
i onda izbili na liticu ne više od stotinu stopa iznad Podlačeve Klisure.
Više nisu mogli da čuju bubnjeve; rečna bujica gušila je svaki zvuk izuzev sopstvenih
polupovika. Zidovi ponora bili su visoki i goli i zatvarali su obzorje sa obe strane. Ali
kroz vodeni prah koji ih je prekrivao poput izmaglice videli su samo ždrelo ponora - uski
kameniti kanal koji je stezao reku sve dok se nije činilo da ova počinje da vrišti, a divlje,
bele vode obojene sunčevim zalaskom šibale su kao da se bore protiv sopstvene mahnite
žurbe. Sa bezmalo čitave milje prema zapadu reka se, uvijajući se, spuštala niz Klisuru i
žurila ispod družine u utrobu planine kao da je usisava bezdan. Iznad Klisure, zalazeće
sunce visilo je nad obzorjem poput lopte krvi na olovnom nebu; njegova svetlost davala
je boju vatre nekolicini žilavih stabala koja su se upila u rubove ponora kao da su tu
ukorenjena po dužnosti. Ali unutar Podlačeve Klisure nije bilo ničeg izuzev vodenog
praha, golih kamenih zidova i izmučene vode.
Rika je preplavila Kovenantove uši, a stenje ovlaženo izmaglicom kao da je klizalo
ispod njegovih nogu. Jedan trenutak, litice su se ljuljale; mogao je da oseti kako se ždrelo
Planine Groma razjapilo da ga proguta. Onda se žustro povukao nazad u procep i ostao
naslonjen leđima o stenu, dograbivši se za grudi i upinjući se da ne dahće.
Oko njega se nešto odigravalo. Čuo je povike iznenađenja i straha koje su ispuštali
ratnici na kraju procepa, razabrao je Penosledov prigušeni urlik. Ali nije se pokrenuo.
Pripio se uz stenu u izmaglici i urlanju reke sve dok mu se kolena nisu primirila, a vrisak
klizanja nestao mu iz nogu. Tek je tada pošao da vidi šta je izazvalo nepriliku njegovih
drugova. Jednu ruku je držao na zidu, a drugom išao od ramena do ramena članova
družine dok je napredovao.
Između Kovenanta i litice Penosled se borio. Dvojica krvnih gardista držala su ga za
ruke, a on ih je udarao o zidove procepa i užagreno siktao: "Puštajte me! Puštajte me...!
Hoću ih!" kao da želi da se baci u ponor.
"Ne!" Naglo, Prothal se obre pred džinom. Odraženo svetlo zalaska sunca zamračilo
mu je lice dok je stajao ocrtavajući se u odsjaju širom razmaknutih ruku i visoko
podignutog žezla. Bio je star i dostizao je samo polovinu visine džina. Ali narandžasto-
crvena vatra kao da ga je širila, povišavala, popunjavala ga autoritetom. "Kamenbrate!
Saberi se! Sedmice mu! Jesi li besomučan?"
Na to, Penosled odbaci krvne gardiste. Dograbio je prednji kraj Prothalove odore,
digao vrhovnog poglavara u vazduh, pribio ga uza zid. U njegovo lice, džin prosikta kao
da se guši od besa: "Besomučan? Da li me to optužuješ?"
Krvni gardisti skočiše prema Penosledu. Ali Mhoramov povik ih zaustavi. Prothal je
visio pribijen uz kamen poput pregršti starih krpa, ali oči mu nisu zatitrale. Ponovio je:
"Jesi li besomučan?"
Jedan užasni trenutak Penosled je držao vrhovnog poglavara kao da namerava da ga
ubije jednim moćnim stiskom pesnice. Kovenant pokuša da smisli nešto da kaže, neki
način da se umeša, ali nije mogao. Nije imao predstavu o tome šta se desilo Penosledu.
Onda iza Kovenanta međnik Tuvor reče razgovetno: "Besomuk? U jednom džinu
Primorcu? Nemoguće."
Kao da ga je probola Tuvorova tvrdnja, Penosled poče grčevito da kašlje. Silovitost
reakcije presamiti njegovu čvornovatu priliku. On spusti Prothala, a onda se sruši
poleđuške, uz snažan udar pade na suprotni zid. Lagano, njegov napad pređe u tihi kikot
poput radosti histerije.
Kada je čuo taj zvuk kroz ječanje reke, Kovenant oseti da mu kožom prolaze trnci
poput sluzavog milovanja. Nije mogao da izdrži. Gonjen željom da sazna šta je to
zadesilo Penosleda, pošao je napred da pogleda u Klisuru.
A tamo, sav napregnut pred svojom vrtoglavicom i bujicom urlanja reke, video je šta
je upalilo Penosleda. Ah, džine! - zaječao je. Da ubija...! Ispod njega i jedva na dvadeset
stopa iznad nivoa reke nalazio se uski prolaz poput terase u južnom zidu Klisure. A duž
te staze, uz ritam bubnjeva koji se nisu mogli čuti, iz Planine Groma marširala je armija
jamnika. Predvođena klinom pragrdana, kolona za kolonom neskladnih stvorenja teturala
se iz planine i nespretno gazila terasom sa bleskom požude u očima boje lave. Hiljade su
već napustile Jazbinište; a iza njih kolone su se nastavljale kao da Planina Groma bljuje
prema nebranjenoj Zemlji sve horde pošasti koja su je nastanjivala.
Penoslede!
Jedan trenutak, Kovenantovo srce je tuklo ritmom džinovog bola. Nije mogao da
podnese pomisao da bi Penosled i njegov narod mogli izgubiti nadu za Dom zbog
ovakvih stvorenja.
Da li je ubijanje jedini odgovor?
Obamrlo, poluslepo, počeo je da traži način na koji je Penosled mislio da dospe do
terase i do jamnika.
Našao ga je sasvim lako: delovao je jednostavno za svakog ko se ne plaši visine. U
kamen južnog zida bilo je urezano grubo, klizavo stepenište, od procepa sve do staze.
Nasuprot staze stajale su stepenice koje su išle od procepa sve do vrha Klisure. Bile su
sive, pohabane vodenim prahom i stare poput žive stene.
Poglavar Mhoram priđe Kovenantu s leđa. Glas mu se jedva čuo kroz urlanje reke.
"Ovo je drevno Oko Podlačeve Klisure. Onaj deo prvog Kruga koji govori o ovom mestu
lako je razumljiv. Napravljen je radi držanja straže i skrivanja od izdajnika. Jer ovde, na
Podlačevoj klisuri, poglavar Kletnik Opaki otkrio je pravo lice vrhovnom poglavaru
Kevinu. Ovde je zadat prvi udarac otvorenog rata koji se okončao obredom Obesvećenja.
Pre tog vremena Kevin Zemljogub je sumnjao u poglavara Kletnika i ne znajući zbog
čega - jer Opaki nije počinio nikakvo zlo koje je Kevin mogao otkriti - i ukazivao je
poverenje poglavaru Kletniku iz stida zbog nedostojne sumnje. A onda, kroz spletke
Opakog, do Veća poglavara dođe poruka iz Demonije u Planini Groma. Poruka je tražila
od poglavara da dođu u Znanstvorod Demonije, u kripte za plodnju gde su stvarani
pragrdani, da se sretnu sa meštrima znanstva, koji su tvrdili da su došli do dokučivanja
tajne moći.
Očevidno, poglavar Kletnik je nameravao da navede Kevina da ode na Planinu
Groma. Ali vrhovni poglavar je sumnjao i nije pošao. Onda se postideo zbog sumnje i
umesto da sam pođe poslao je neke od svojih najiskrenijih prijatelja i najjačih saveznika.
I tako je velika družina drevnih poglavara pošla splavom, kao što je bio običaj, niz
Opčarnicu kroz Andelejn do Planine Groma. A tu, u grmljavini, prskanju i zlu Podlačeve
Klisure, iz zasede su ih napali pragrdani. Pobili su ih, a tela su im pobacana u bezdan
planine. Onda su iz katakombi izmarširale armije poput ove i Domaja je nespremna
gurnuta u rat.
Taj dugi sukob se produžavao kroz bitke i bitke pretrpane smrću. Vrhovni poglavar
Kevin hrabro se borio. Ali on je poslao prijatelje u zasedu. Uskoro je počeo ponoćne
susrete sa očajanjem - i nije bilo nade."
Zavodljiva, vrtoglava žurba reke izvukla je iz Kovenanta sav otpor. Vodeni prah mu je
prekrio lice poput znoja.
Penosled je želeo da učini istu stvar - da skoči u krivudavi mamac Klisure - da se sruči
na jamnike iz zasede.
Uz napor koji ga je naterao da zaječi kroz stisnute zube, Kovenant se povuče od Oka.
Dok se pribijao uza zid, on upita bez očevidnih osećanja: "Da li se još smeje?"
Činilo se da je Mhoram shvatio. "Ne. Sada sedi, tiho peva pesmu Bezemljaša i ne daje
od sebe nikakav znak."
Penoslede! - zaječa u sebi Kovenant. "Zbog čega si zaustavio krvne gardiste? Mogao
je da povredi Prothala."
Poglavar se okrenuo od Podlačeve Klisure da se suoči sa Kovenantom. "Srdosolja
Penosled je moj prijatelj. Kako sam mogao da mu naudim?" Trenutak kasnije je dodao:
"Vrhovni poglavar nije bez ikakve odbrane."
Kovenant je bio uporan. "Možda Besomuk..."
"Ne." Mhoramovo ravno uverenje nije obznanjivalo nikakvu sumnju. "Tuvor je
govorio istinu. Nijedan Besomuk nema dovoljnu moć da ovlada džinom."
"Ali nešto..." Kovenant je tražio pravi izraz, "...nešto mu zadaje bol. On... on ne veruje
u te predznake. On veruje da će... Drul... ili nešto drugo... da spreči džinove da odu do
Doma."
Mhoramov odgovor bio je tako tih da je Kovenant morao da ga očita sa njegovih
krivih usana. "I ja verujem."
 Penoslede!
Kovenant spusti pogled niz usek na džina. U tami, džin je sedeo poput hrpe šljunka uz
jedan zid i tiho pevušio, zagledan u nevidljive predele kamena pred sobom. Ovaj prizor
izazva u Kovenantu navalu saosećajnog besa, ali ga on potisnu, steže svoju nagodbu.
Zidovi useka su se nadnosili nad njim, poput zagušljivog straha, mračnih krila. Probio se
pored džina prema guduri.
Nedugo potom, družina se tu okupila radi večere. Jeli su uz svetlost jedne čkiljave
lilllianrill baklje; a kada je sa obrokom bilo gotovo, pokušali su da malo odspavaju.
Kovenant je osećao da je odmor nemoguć; osećao je kako se armije jamnika valjaju
poput čunka koji plete smrt Domaje. Ali beskrajni urlik reke uljuljkao ga je dok se nije
opustio na golom tlu. Lako je zadremao, dok su bubnjevi rata odzvanjali u steni pod njim.
Kasnije, zateče sebe potpuno razbuđenog. Crveni mesec je prošao preko ruba Planine
Groma i sada se upiljio pravo prema guduri. Zaključio je da je već prošla ponoć. Najpre
je pomislio da ga je Mesec probudio gotovo punim pogledom. Ali onda je shvatio da su
vibracije bubnjeva nestale iz stene. Obazro se i video da se Tuvor došaptava sa vrhovnim
poglavarom Prothalom. Sledećeg trenutka, Tuvor poče da budi spavače.
Uskoro su ratnici bili budni i spremni. Kovenant je zatakao nož za pojas odore, a štap
uzeo u šaku. Birinair je podigao u vazduh štap sa malim, titravim plamenom na vrhu, a u
tom nesigurno svetlu Mhoram i Prothal su stajali sa grivenarkom Litom, stožernikom
Kvanom i međnikom. Mračne senke preletale su poput straha i odlučnosti Prothalovim
licem. Glas mu je zvučao slabašno od starosti dok je govorio: "Ovo nam je poslednji sat
pod otvorenim nebom. Isticanje Drulove armije okončalo se. Oni među nama koji to hoće
moraju ući u katakombe Planine Groma. Moramo iskoristiti ovu priliku za ulazak, dok je
Drulova pažnja još okrenuta njegovoj armiji - pre nego što shvati da nismo tamo gde
misli da jesmo.
Sada je trenutak za one koji žele da se ostave pohoda. U Jazbiništu ne može biti ni
povlačenja, niti bekstva posle greške. Pohod je već hrabro poslužen. Nijedan od onih koji
ga sada napuste ne treba da se stidi zbog toga."
Pažljivo, Kvan reče: "Da li se ti okrećeš nazad, vrhovni poglavaru?"
"Ah, ne", uzdahnu Prothal. "Ruka ovih vremena počiva na meni. Ne smem da
uzmaknem."
Onda Kvan odvrati: "Može li se eovod ratovnije Poglavarevog Konaka povući kada
vrhovni poglavar vodi? Nikad!"
A eovod ponovi kao jeka: "Nikad!"
Kovenant se upita gde je Penosled, šta će džin učiniti. Za sebe, intuitivno je osećao da
nema izbora, da će ga njegov san osloboditi samo putem žezla zakona. Ili kroz smrt.
Sledećeg trenutka grivenarka Lita progovori Prothalu. Glava joj je bila zabačena, a
vitka prilika napeta kao da se priprema da eksplodira. "Dala sam reč. Vaši konji će biti
negovani. Uzlari će paziti na njih u nadi da ćete se vratiti. Ali ja..." Zavrtela je vezanom
kosom kao da prkosi samoj sebi. "Ja ću poći sa vama. Pod zemlju." Zaustavila je
Prothalov protest oštrim pokretom. "Daješ primer koji moram slediti. Kako bih mogla
ponovo stati pred Ranihina, ako sam toliko prešla samo da bih se okrenula kada opasnost
postane najveća? A osećam još nešto osim toga. Ranjani znaju nebo, otvorenu zemlju.
Znamo vazduh i travu. Ne gubimo se u tami - Ranihini su nas naučili kako da budemo
sigurni. Osećam da ću uvek znati put - prema napolje. Možda ću vam biti potrebna, iako
sam daleko od Ravnica Ra i od same sebe."
 Senke na Prothalovom licu uobličiše se u grimasu, ali on tiho odvrati: "Zahvaljujem ti,
grivenarko. Ranjani su hrabri prijatelji Domaje." Bacivši pogled preko čitave družine,
rekao je: "Pođite onda. Ishod našeg pohoda čeka na nas. Šta god da nas zadesi - sve dok
ima ljudi koji će da pevaju, oni će pevati da je u ovom mračnom času Domaja bila dobro
vođena. Sada budite što jeste do poslednejg trenutka." Ne čekajući odgovor, pošao je sa
okrvavljene mesečine u usek.
Ratnici su pustili Kovenanta da sledi dvojicu poglavara kao da mu daju počasni
položaj. Prothal i Mhoram su išli rame uz rame; a kada su se primakli Oku, Kovenant
ugleda između njih Penosleda kako stoji na rubu padine. Džin se oslonio dlanovima o oba
zida. Leđa su mu bila okrenuta poglavarima; piljio je u turobno, krvlju obojeno
komešanje reke. Njegovo ogromno obličje bilo je tamno naspram ljubičastog neba.
Kada su mu se poglavari primakli, on im reče kao da govori sa gudure: "Ja ostajem
ovde. Moja straža. Čuvaću vas. Drulova armija vas neće zarobiti u Planini Groma dok
sam živ." Trenutak kasnije, dodao je kao da prepoznaje granicu: "Odavde neću osećati
zadah Jazbiništa." Ali njegove sledeće reči nosile su odjek starog humora džinova.
"Katakombe nisu pravljene da prime stvorenja veličine džinova."
"Dobro odabiraš", promrmlja Prothal. "Biće nam potrebna tvoja zaštita. Ali ne ostaj tu
posle punog meseca. Ukoliko se do tada ne vratimo, izgubljeni smo i ti moraš otići da
upozoriš ljude."
Penosled odgovori kao da uzvraća nekom drugom glasu: "Setite se zaveta mira. U
lavirintu u koji ste se zaputli to je linija vaših života. Čuva vas pred naumima Dušomora,
skrivenim i divljim. Setite se zaveta. Može biti da nada navodi na greške. Ali mržnja -
mržnja izopačuje. Bio sam previše žustar sa mržnjom. Postao sam nalik onima koji mi se
gade."
"Imaj malo poštovanja prema istini", prasnu Mhoram. Nagla oštrina njegovog glasa
prenerazi Kovenanta. "Ti si Srdosolja Penosled od džinova Primoraca, Kamenbrat ljudi
Domaje. To ime ne može ti biti oduzeto."
Ali Kovenant nije razabrao samosažaljenje u rečima džina - samo prepoznavanje i
tugu. Penosled nije ponovo progovorio. Stajao je nepomično poput zidova o koje se
oslonio - stajao poput kipa isklesanog da popuni Oko.
Poglavari nisu proveli više ni trenutka sa njim. Noć se već bližila kraju, a oni su želeli
da zađu u planinu pre dnevnog svetla.
Učesnici pohoda zauzeše mesta. Prothal, Birinair i dvojica krvnih gardista sledili su
međnika Tuvora. Zatim su išli Mhoram, Lita, Banor, Kovenant i Korik. Potom su stupali
stožernik Kvan, njegovih četrnaest ratnika i, najzad, četvorica krvnih gardista.
Bilo ih je samo dvadeset devetorica pred čitavom neznanom moći Drula Stenotočca.
Razapeli su konopac od prijanjka od Tuvora do poslednjeg krvnog gardiste. U koloni
po jedan, pošli su klizavim stepeništem u ždrelo Podlačeve Klisure.

22. KATAKOMBE PLANINE GROMA

Drulov Mesec zagorčavao je noć poput ispijanja žuči. Pod njime, reka se bacala i
urlala po Podlačevoj Klisuri kao da je neko drobi. Vodeni prah i klizava i raskvašena
mahovina činili su da stepenište sa Oka postane varljivo poput živog blata.
Kovenant se sav narogušio od zlih slutnji. Najpre, kada je na njega došao red za
spuštanje, užas ga je paralisao. Ali kada se Banor ponudio da ga prenese, našao je u sebi
ponosa da sam krene. Kao dodatak konopcu od prijanjka, Banor i Korik držali su njegov
štap kao ogradu za njega. Pošao je mučno u Klisuru kao da se upinje da prilikom svakog
koraka zabravi stopala za kamen.
Stepenište se nepravilno spuštalo sa litice prema zidu Klisure. Uskoro je družina
puzala ka bučnom ponoru, a vodilo ju je samo svetlo Birinairove baklje. Grimizna pena
reke kao da je skakala na njih poput gladne pošasti dok su se približavali prolazu. Svaki
korak bio je klizaviji od prethodnog. Iza sebe, Kovenant začu prigušeni povik kada se
jedan ratnik okliznuo. Slabašni krik prenosio je užas poput tetive luka. Ali ukotvljenje
konopca koje su pružali krvni gardisti bilo je sigurno; ratnik brzo povrati oslonac.
Spust se vukao dalje. Kovenant oseti kako članci počinju da ga bole od sve veće
nesigurnosti nogu. Pokušao je da upije mislima pete u stenu, da ih učini delom kamena
pomoću čiste usredsređenosti. A štap je grabio sve dok mu dlanovi nisu bili toliko klizavi
od znoja da mu se činilo da mu se drvo otrže iz stiska. Kolena stadoše da mu klecaju.
Ali Banor i Korik su ga držali. Rastojanje do prolaza bivalo je sve manje. Posle
nekoliko dugih, gadnih trenutaka, pretnja panike se povuče.
Onda je stigao do srazmerne bezbednosti terase. Stajao je u sredini družine između
zida Klisure i kanala reke. Iznad njega, procep neba počeo je da sivi, ali to osvetljenje
samo je naglašavalo tminu Klisure. Birinairova usamljena baklja treptala je kao da je
izgubljena u bespuću.
Učesnici pohoda morali su da viču da bi se sporazumeli u huci reke. Kvan oštro dade
eovodu naredbu za marširanje. Ratnici proveriše oružje. Sa nekoliko gestova i uz jedno ili
dva blaga klimanja glavom Tuvor obavi poslednje dogovore sa krvnom gardom.
Kovenant dograbi štap i proveri da je poneo kamendolski nož - Atiaranin nož. Imao je
nejasan osećaj da je nešto zaboravio. Ali pre nego što je stigao da se priseti šta je to,
pažnju su mu odvukli povici.
Stari Birinair vikao je na vrhovnog poglavara Prothala. Jedan jedini put, činilo se da
srdočnik ne mari za svoje mrgodno dostojanstvo. Nasuprot rici reke, isturio je naborano i
drhtavo lice prema Prothalu i kevtao: "Ne smeš! Rizik!"
Prothal je odrečno vrteo glavom.
"Ne možeš voditi! Dopusti meni!"
Prothal ponovo nemo odbi.
"Naravno!" povika Birinair, napevši se da prenese odlučnost preko zavijanja vode.
"Ne smeš! Ja znam! Poznajem načine! Naravno! Jesi li dovoljno star da proučavaš? Znam
stare mape. Nisam budala, znaš - makar izgledam star i...", na trenutak je zastao, "...i
beskoristan. Moraš dopustiti meni!"
Prothal se napinjao da viče, a da ne zazvuči ljutito. "Vreme je kratko! Ne smemo
odugovlačiti, Birinaire, stari prijatelju, a ja ne mogu preneti rizik ovog pohoda na drugog.
To je moje mesto."
"Budalo!" frknu Birinair, usuđujući se na bilo kakvu drskost da bi dokazao svoj stav.
"Kako ćeš videti?"
"Videti?"
"Naravno!" Srdočnik je drhtao od sarkazma. "Ići ćeš napred. Reskirati sve! Osvetliti
put ognjem poglavara! Budalo! Drul će te spaziti pre nego što stigneš do Jazbinmosta!"
Prothal najzad shvati. "Ah, to je istina." Pogurio se, kao da ga je to uviđanje povredilo.
"Tvoje svetlo je tiše od moga. Drul bi sigurno osetio naš dolazak ako bih upotrebio
žezlo." Naglo se okrenu na jednu stranu, sada gnevan. "Tuvore!" naredi on. "Srdočni
Birinair vodi! Osvetljavaće nam put umesto mene. Dobro ga pazi, Tuvore! Ne dozvoli da
taj stari prijatelj ispašta meni namenjene opasnosti."
Birinair se sabra, nanovo otkrivši dostojanstvo u odgovornosti. Ugasio je štap koji je
nosio i dao jednom ratniku da ga spakuje sa njegovim ostalim štapovima. Onda je
kresnuo jedan kraj žezla i na njemu iskoči plamen. Odsečnim pokretom poziva digao je
plamen i ukočeno pošao niz put prema ždrelu Planine Groma.
Terel i Korik smesta zaobiđoše žezlonošu i zauzeše istureni položaj na dvadeset stopa
ispred njega. Druga dva krvna gardista stadoše odmah iza njega; a za njima su išli
zajedno Mhoram i Prothal, zatim još dvojica krvnih gardista koje su sledili u koloni po
jedan grivenarka Lita, Kovenant i Banor. Sledeći je marširao Kvan sa eovodom u koloni
po troje, ostavljajući poslednju dvojicu krvnih gardista da drže začelje. U toj formaciji,
družina pođe prema ulazu u katakombe.
Kovenant se nakratko osvrnu da bi uhvatio poslednji pogled na Penosleda u Oku. Ali
nije video džina; Klisura je bila odveć puna tame. A put je zahtevao svu njegovu pažnju.
Ušao je u stenu ispod Penosleda, ne mahnuvši mu niti mu uputivši neki znak u znak
oproštaja.
I tako se družina zaputila sa dnevnog svetla - sa sunca, neba, otvorenog vazduha, trave
i mogućnosti povlačenja - i nastavila pohod u ždrelo Planine Groma.
Kovenant zađe u to područje noći kao da stupa u kakvu moru. Nije se napregao pred
ulazom u katakombe. Približio im se bez straha; olakšanje što je preživo spuštanje sa Oka
trenutno je izazvalo u njemu imunost na paniku. Nije rekao zbogom Penosledu; nešto je
zaboravio; ali ti trzaji unutar njega bili su rasuti osećajem iščekivanja, osećajem da će ga
njegova pogodba izneti iz tog sna sa netaknutim osećajem da izdrži.
No, nebo nad glavom - otvorenost koje jedva da je bio svestan - bila je odrezana kao
sekirom, a zamenila ju je divovska, kamenita težina planine, tako silna da je već i njen
oreol sve drobio pod sobom. U njegovim ušima njena masa kao da je tutnjala poput
udaljene grmljavine. Urlanje reke pojačavalo se u ždrelu pećine, postajalo senovito kao
da je stegnuti bol struje još jednom stegnut u još oštriji i glasniji bol. Vodeni prah je bio
gust poput kiše; pred družinom, Birinairov plamen goreo je slab i polutaman, a vlažni
vazduh gotovo ga je gasio. A površina puta bila je opasna, prepuna rupa i krupnijeg i
sitnijeg kamenja. Kovenant je napregao pažnju kao da osluškuje ne bi li čuo prizvuk
razuma u bulažnjenju svoga iskustva, a pod tom napetošću nosio je poput kakvog štita
nadu da će pobeći.
Na više različitih načina osećao je da mu je to jedina zaštita. Družina je delovala
patetično slabo, bez ikakve odbrane pred jamnicima što nastanjuju mrak i pragrdanima.
Dok se teturao kroz tamu koju je narušavala samo usamljena tačka Birinairove vatre,
slutio je da će družina biti uskoro otkrivena. Onda će biti javljeno Drulu, a skrivene snage
Jazbiništa pokuljaće napolje i armija će biti pozvana da se vrati - kakve je izglede imao
Penosled protiv tolikih hiljada jamnika? - i družina će biti zgažena popu šačice drskih
mrava. A u tom trenutku razrešenja ili smrti doći će njegovo sopstveno spasenje ili poraz.
Nije mogao da predstavi sebi nikakav drugi izlaz.
Uz te misli, koračao je kao da osluškuje ne bi li čuo grmljavinu lavine.
Posle izvesnog rastojanja shvatio je da se zvuk reke menja. Put se pružao prema
unutrašnjosti gotovo vodoravno, ali je reka padala u dubine stene. Struja se pretvarala u
vodopad, survavanje u bezdan poput skoka u smrt. Zvuk se lagano povlačio dok je reka
treskala sve dalje i dalje od ruba provalije.
 Sada je u vazduhu bilo manje vodenih kapljica da pomračuju Birinairovu vatru. Sa
manje vlage da ga pomuti, kameni zid je pokazivao više osnovnog granita. Između zida i
provalije Kovenant se držao umirujućeg prisustva puta. Kada bi oštro spustio nogu,
mogao je da oseti kako mu čvrstina terase skače od pete sve do osnove kičme.
Oko njega, pećina je postala nalik na tunel, osim provalije sa leve strane. Borio se
protiv bojazni usredsređivanjem na sopstvene noge i žezlonošin štap. Reka se
bespomoćno sunovraćala, a njena rika nestajala je poput prstiju koji grebu u potrazi za
izgubljenom svrhom. Uskoro je mogao da čuje zvukove kretanja družine. Okrenuo se da
bi video otvor prema Klisuri, ali ili je put lagano skretao, ili se otvor izgubio zbog
rastojanja; nije video ništa iza sebe osim noći isto tako nepomućene kao i crnilo ispred
njih.
No, posle izvesnog vremena osetio je da tama koja se nadnosila nad njima počinje da
gubi oštrinu. Piljio je ispred sebe, pokušavao da izoštri taj osećaj. Niko nije govorio;
družina je prigrlila tišinu kao da se plaši da su sami zidovi sposobni da čuju.
Ali ubrzo potom Birinair se zaustavi. Kovenant, Lita i poglavari se brzo pridružiše
starom žezlonoši. Sa njim je stajao Terel.
"Jazbinmost je pred nama", reče krvni gardista. "Korik nadgleda. Ima stražara."
Govorio je tiho, ali posle dugog ćutanja zvučalo je kao da njegov glas ne mari ni za kakve
rizike.
"Ah, plašio sam se toga", prošapta Prothal. "Možemo li im prići?"
"Kamena svetlost baca tamne senke. Stražari stoje na mostu. Možemo se primaći na
domet strele."
Mhoram tiho pozva Kvana, dok je Prothal pitao: "Koliko stražara?"
Terel odvrati: "Dva."
"Samo dva?"
Krvni gardista neprimetno sleže ramenima. "Dovoljni su. Između njih se pruža jedini
ulaz u Jazbinište."
Ali Prothal ponovo dahnu: "Samo dvojica?" Činilo se da se trudi da prepozna opasnost
koju ne može da vidi.
Dok je vrhovni poglavar razmišljao, Mhoram je brzo govorio sa Kvanom. Stožernik se
smesta okrete eovodu i ubrzo su kraj Terela stajala dva ratnika i skidala lukove. Bili su to
visoki, vitki Drvograđani, a u bledoj svetlosti njihovi udovi jedva da su delovali dovoljno
snažno da napnu krute lukove.
Prothal je oklevao još samo jedan trenutak, gladeći bradu kao da pokušava da izvuče
nejasne utiske u svest. Ali onda je potisnuo nemir i oštro klimnuo Terelu. Žustrim
pokretima, krvni gardista povede dvojicu ratnika prema oslabljenoj noći pred njima.
Prothal napeto prošapta družini: "Pazite se. Ne rizikujte bez moje naredbe. Srce mi
govori da nas ovde čeka neka opasnost - neka čudna opasnost koju Kevinovo Znanstvo
pominje - ali sada ne mogu da je se setim. Ah, pamćenje! To znanje je tako mračno i
izdvojeno od svega što smo saznali posle Obesvećenja. Razmislite, svi vi. Silno pazite."
Laganim hodom otišao je napred do Birinaira, a družina ga je sledila.
Sada je svetlo ravnomerno postajalo jasnije - narandžasto crveni, kameniti odsjaj koji
je Kovenant video davno tokom kratkog susreta sa Drulom u Kiril Trendoru. Uskoro su
učesnici pohoda videli da pećina posle nekoliko stotina jardi oštro skreće udesno, a da se
istovremeno tavanica tunela podiže kao da se iza okuke nalazi neka ogromna dvorana.
 Pre nego što su prešli polovinu rastojanja, Korik im se pridruži da ih odvede do
bezbedne tačke. Putem je pokazao prema položaju Terela i dvojice ratnika. Oni su se
popeli jednim delom uz desni zid i sada su klečali na ispustu na uglu okuke.
Korik povede družinu bliže procepu reke sve dok nisu stigli do golog kamenog zida.
Činilo se da ih provalija napušta - da nestaje pravo u steni koja je okretala put prema noći
- ali svetlost je sjala i preko te stene kao i kroz provaliju. Stena nije predstavljala zid, već
zapravo ogromni kamen koji je stajao poput odškrinutih vrata pred ulazom u ogromnu
odaju. Terel je odveo dvojicu ratnika na položaj odakle su mogli da odapnu strele preko
tog kamena.
Korik povede Prothala, Mhorama i Kovenanta preko senke koju je bacao kamen sve
dok nisu mogli da provire na levo iza njegove ivice. Kovenant zateče sebe kako gleda u
visoku pećinu ravnog poda. Procep reke skretao je iza kamena i išao pod pravim uglom u
odnosu na prethodni pravac pravo kroz središte dvorane, a onda je nestajao u daljem zidu.
I tako put više nije išao uz reku. Ali nije bilo više nikakvih otvora u drugoj polovini
pećine.
Na toj tački, procep je bio širok najmanje pedeset stopa. Jedini put preko njega vodio
je preko masivnog mosta od žive stene koji je ispunjavao središte dvorane.
Pažljivo, Mhoram prošapta. "Samo dvojica. Dovoljni su. Molite se za sigurno
nišanjenje. Neće biti druge prilike."
Najpre, Kovenant nije video stražare. Oči su mu se prikovale za dva stuba treptave,
vilinske, kamene svetlosti koji su poput stražara stajali sa obe strane uzvišenja mosta. Ali
on nagna sebe da pomnije osmotri most i ubrzo je razaznao dve crne prilike na samom
mostu, po jednu kraj svakog stuba. U tolikoj blizini kamene svetlosti bile su gotovo
nevidljive.
"Pragrdani", promrmlja vrhovni poglavar. "Sedmice mu! Moram se setiti! Zašto nisu
jamnici? Zbog čega Drul traći pragrdane na takvu dužnost?"
Kovenant jedva da je slušao Prothalove nespokojne reči. Kamena svetlost potpuno mu
je vezivala pažnju; činilo se da ga privlači na načine koje nije mogao ni da nasluti.
Nekom naopakom logikom svog treptanja naterala ga je da postane svestan burme.
Drulovski, moćni sjaj nagnao mu je šaku da ga zasvrbi oko prstena kao podsećanje da mu
je obećanje bdenja doživelo neuspeh. Mrgodno je stegao pesnicu.
Prothal se sabra i teško reče Koriku: "Pokušaj. Samo možemo da ne uspemo."
Bez reči, Korik klimnu Terelu.
Zajedno, dve tetive tiho zabrujaše.
Sledećeg trenutka, pragrdana nije bilo. Kovenant ih krajičkom pogleda uhvati kako
padaju u procep poput crnih oblutaka.
Vrhovni poglavar uzdahom izrazi olakšanje. Mhoram okrenu leđa dvorani, uputi
pokret čestitanja dvojici strelaca, a onda požuri do ostatka družine da da objašnjenja i
naredbe. Od eovoda dopre tihi žamor veselja i šumovi olakšanja borbene napetosti.
"Ne popuštajte odbranu!" siknu Prothal. "Opasnost nije minula. Osećam to."
Kovenant je stajao na mestu gde se zatekao, zagledan u kamenu svetlost, stežući
pesnicu. Dešavalo se nešto što nije shvatao.
"Prapoglavaru", reče Prothal tiho, "šta vidiš?"
"Moć." Prekidanje ga je nerviralo. Glas mu je hrapavo grebao grlo. "Drul je ima
dovoljno da uz njega delujete luckasto." Digao je levu pesnicu. "Napolju je dan." Prsten
mu je blistao krvavo crveno, pulsirao ritmom kamene svetlosti.
 Prothal se namrgodi na prsten i silovito se usredsredi. Usne su mu bile zategnute preko
zuba dok je mrmljao: "To nije u redu. Moram da se setim. Kamena svetlost ne može to da
učini."
Mhoram se približi i reče pre nego što je video šta se odigrava između Kovenanta i
Prothala: "Terel nam se ponovo pridružio. Spremni smo za prelazak." Prothal klimnu, ne
obraćajući pažnju. Onda Mhoram primeti prsten. Kovenant začu zvuk kao da Mhoram
škripi zubima. Poglavar posegnu i stegnu šakom Kovenantovu pesnicu.
Trenutak kasnije, okrenuo se i dao znak družini. Kvan povede eovod sa krvnim
gardistima. Prothal je delovao rasejano, ali je pošao sa Birinairom u dvoranu.
Automatski, Kovenant stade da ih sledi prema Jazbinmostu.
Tuvor i još jedan krvni gardista pođoše ispred vrhovnog poglavara. Prišli su mostu,
proveravajući da li je prelaz zaista bezbedan pre nego što poglavari pređu.
Kovenant je hodao napred kao u transu. Njegova opčinjenost kamenom svetlošću je
rasla. Prsten mu postade vruć. Morao je da uloži priličan napor svesti da se upita zbog
čega mu je prsten krvav, a ne narandžasto crven kao svetleći stubovi. Ali nije imao
odgovora. Osećao je da ga zahvata promena kojoj nije mogao da se odupire, niti je
mogao da je odmeri ili makar da je podvrgne analizi. Kao da mu je prsten mutio čula,
okretao ih oko njihove ose da bi zavirila u neznane dimenzije.
Tuvor i njegov drug krenuše uz most. Prothal zadrža družinu, i pored opasnosti od
ostajanja na otvorenoj svetlosti. Piljio je za Tuvorom i povlačio bradu rukom koja se
tresla od starosti.
Kovenant oseti kako opčinjenost ovladava njime. Pećina je počinjala da se menja. Na
pojedinim mestima kameni zidovi su delovali tanje, kao da samo što ne postanu prozirni.
Kvan, Lita i ratnici su isto tako postajali prozirni, približavali su se nematerijalnosti
utvara. Prothal i Mhoram su delovali čvršće, ali je Prothal treperio tamo gde je Mhoram
bio nepromenljiv. Samo krvni gardisti nisu davali nikakav znak da se rastaču, da gube
suštinu u izmaglici - krvni gardisti i prsten. Kovenantovo sopstveno telo sada je delovalo
toliko neodređeno da se plašio da će prsten propasti kroz njega na kamen. Na njegov
drhtaj, Banor se podiže - čvrst, neumoljiv i opasan, kao da bi najobičniji dodir krvnog
gardiste mogao u vetar rasuti njegovo biće pretvoreno u oblak.

Prelazio je u nepostojanje. Pokušao je da dograbi sebe, ali mu prsti ostadoše prazni.

Tuvor je stigao do najvišeg dela prelaza. Činilo se da će se most srušiti pod njim - on
je delovao mnogo čvršće od kamena.
Onda je Kovenant ugleda - petlju titravog vazduha koja je obilazila središte mosta,
pružala se preko čitavog puta i zaokretala oko prolaza i ispod njega da bi se ponovo
vratila. Nije shvatao o čemu je reč, ništa nije shvatao u vezi sa njom, osim da je moćna.
Tuvor samo što nije zakoračio u nju.
Sa naporom poput grča, Kovenant stade da se bori, da se odupire začaranosti. Neka
intuicija mu je govorila da će Tuvor poginuti. Čak i gubavac! - preklinjao je sebe. Ovo
nije bilo deo njegove pogodbe; nije obećao da će stajati ćutke i gledati čoveka kako gine.
Vatru mu paklenu! Onda, sa nanovo otkrivenim besom, ponovo je viknuo u sebi: vatru
mu paklenu!
"Stoj!" jeknu on. "Zar ne vidiš?"
Prothal smesta viknu: "Tuvore! Ne mrdaj!" Okrenuvši se Kovenantu, upitao je: "Šta je
to? Šta vidiš?"
 Silovitost besa vrati deo čvrstine njegovom pogledu. Ali Prothal je još delovao opasno
nematerijalno. Kovenant trže svoj prsten, frknu: "Vrati ih ovamo. Jesi li slep? Nije to
kamena svetlost. Tamo ima još nešto."
Mhoram pozva Tuvora i njegovog pratioca. Ali Prothal je jedan dugi trenutak samo
piljio u Kovenanta u praznom strahu. Onda, naglo, udari žezlom o kamen i izbaci:
"Pragrdani! A kamena svetlost upravo tamo - kao sidro! Ah, slep sam, slep! Oni
održavaju silu!"
U neverici, Mhoram prošapta: "Reč opomene?"
"Da!"
"Da li je moguće? Da li je Drul u potpunosti ovladao žezlom? Može li da prizove
toliku moć?"
Prothal se već zaputio prema mostu. Preko ramena je odvratio: "Ima poglavara
Kletnika da ga poduči. Mi nemamo takvu pomoć." Trenutak kasnije, krupnim koracima
je išao uz most sa Tuvorom odmah iza njega.
Začaranost ponovo zahvati Kovenanta. Ali sada ju je bolje poznavao i držao ju je gde
joj je mesto uz pomoć psovki. Još je mogao da vidi titravu petlju Reči kada joj se Prothal
primakao.
Vrhovni poglavar se polako približio i najzad stao na korak ispred Reči. Dohvativši
žezlo levom rukom, digao je desnicu sa dlanom napred poput gesta prepoznavanja. Uz
čegrtavi kašalj, počeo je da peva. Neprekidno ponavljajući isti motiv, pevao je
tajanstveno na jeziku koji Kovenant nije razumeo - jeziku toliko starom da je zvučao sivo
i posedelo. Prothal je pevao blago, blisko, kao da zalazi u privatni odnos sa Rečju
opomene.
Postepeno, nejasno, poput nadolazeće magle, Reč postade vidljiva za družinu. U
vazduhu nasuprot Prothalovom dlanu pojavila se nejasna traka crvenila, zgušnjavala se,
poput dela neprimećene tapiserije. Bledo, obešeno crvenilo širilo se sve dok se veliki,
grubi krug nije nalazio naspram njegovog dlana. Uz izuzetnu pažnju - sve vreme pevajući
- digao je ruku da odmeri visinu Reči, kretao se postrance da prosudi njen oblik. Tako je,
deo po deo, družina videla barijeru koja im se isprečila. A kako je Kovenant sve više
dovodio sebe u saglasje sa krutim besom, njegovo sopstveno viđenje Reči je bledelo, sve
dok nije video samo onoliki njen deo koliko su videli i ostali.
Najzad, Prothal spusti ruku i prekide pesmu. Traka nestade. Napeto je sišao sa mosta
kao da se drži uspravno samo zahvaljujući jednostavnoj snazi odlučnosti. Ali pogled mu
je bio pun shvatanja i odmeravanja rizika.
"Reč opomene", ozbiljno je ponovio, "koju je ovde postavila moć žezla zakona da
obavesti Drula ukoliko mu linija odbrane bude narušena - i da na prvi dodir sruši
Jazbinmost." Njegov ton navodio je pogled da se obruši u procep. "To je delo silne moći.
Nijedan poglavar posle Obesvećenja nije bio u stanju za takav poduhvat. A čak i kada
bismo imali moć da je raščinimo, ne bismo ništa time dobili, jer bi Drul bio upozoren. Pa
ipak, postoji jedan znak u našu korist. Takva Reč se ne može održavati bez neprekidne
pažnje. Mora se održavati, inače se raspada - iako ne dovoljno brzo za našu svrhu. To što
je Drul postavio pragrdane kao stražare možda pokazuje da su mu misli negde drugde."
Divno! - zarežao Kovenant otrovno u sebi. Sjajno! Ruke su ga svrbele jakom željom
da nekoga zadavi.
Prothal nastavi: "Ukoliko su Drulove oči okrenute na drugu stranu, moglo bi značiti da
možemo da povijemo, Reč a da je ne prekinemo." Duboko je udahnuo, a onda ustvrdio:
"Verujem da se to može učiniti. Ova Reč nije tako čista i opasna kao što bi mogla biti."
Okrenuo se. "Ali se plašim za tebe, prapoglavare."
"Za mene?" Kovenant je reagovao kao da ga je vrhovni poglavar optužio za nešto.
"Zašto?"
"Plašim se da bi prosta blizina tvog prstena mogla raščiniti Reč. Zato moraš proći
poslednji. A čak i tada bi se moglo desiti da budemo zarobljeni u katakombama, bez
mosta preko koga bismo izašli napolje."
Poslednji? Iznenada je imao predstavu kako ostaje zaboravljen ili zarobljen na tom
mestu, kako mu taj duboki procep sprečava bekstvo koje mu je bilo neophodno. Želeo je
da se pobuni: pustite me da ja idem prvi. Ako ja mogu, svi mogu. Ali uvideo je ludost
takvog argumenta. Obuzdaj se, ubeđivao je sebe. Ispuni pogodbu. Od straha je zvučao
gorko kada je zarežao: "Krenite najzad s tim. Jednog dana će poslati ovamo nekog novog
stražara."
Prothal klimnu. Poslednji put odmerivši Kovenanta pogledom, okrenuo se. On i
Mhoram pođoše uz most da se pobrinu za Reč.
Tuvor i Terel su ih sledili sa namotajima prijanjka koje su opasali poglavarima oko
struka i slepili ih za podnožje mosta. Na taj način osigurani od rušenja mosta, Prothal i
Mhoram su se pažljivo uspinjali sve dok nisu bili na dohvat ruke od Reči. Onda su
zajedno klekli i počeli da pevaju.
Kada je dno Reči postalo vidljivo u grimizu, oni postaviše žezla uporedo sa njom na
kamen ispred nje. Onda, uz mučnu pažnju, otkotrljaše žezla pravo ispod svetlucave sile.
Jedan bolni trenutak ostali su nepokretni u položaju molitve kao da zaklinju drvo da ne
prekine struju koja je tekla kraj njihovih lica. Titraj od koga srce trne odazva se iz crvenih
velova. Ali poglavari su nastavili da pevaju - i uskoro se Reč primirila.
Napevši se, počeli su najteži deo posla. Stali su da dižu unutrašnje krajeve žezla.
Sa brzim uzdahom čuđenja i divljenja, družina vide kako se donja ivica Reči povija,
ostavljajući ispod sebe niski procep nalik ulazu u šator.
Kada je vrh procepa bio na više od stopu visine, poglavari se slediše u tom položaju.
Banor i još dvojica krvnih gardista smesta potrčaše uz most, razmotavajući konopac dok
su to činili. Jedan po jedan, otpuzali su ispod procepa i odneli kraj konopca na bezbedno
tlo sa druge strane mosta.
Čim je Banor prikačio svoj kraj konopca, Mhoram uhvati Prothalovo žezlo. Vrhovni
poglavar otpuza ispod procepa, a onda je držao žezla za Mhorama. Do trenutka kada je
Mhoram ponovo zauzeo položaj kraj Prothala, stari Birinair je već bio tu, spreman da
prođe. Iza njega u hitroj koloni po jedan prošao je eovod, koga su sledili Kvan i Lita.
Na smenu, Tuvor i Terel skliznuše ispod Reči i pričvrstiše konopce za dvojicu
poglavara iza procepa. Onda, krećući se trkom, poslednje krvne gardiste obaviše središnji
spasilački konopac oko Kovenanta i probiše se ispod procepa.
Ostao je sam.
U hladnom znoju besa i straha pošao je uz most. Imao je utisak da ga dva stuba
kamene svetlosti pažljivo zagledaju. Silovito je pošao uz most, psujući Kletnika i psujući
sebe zbog straha. Nije bacio nijedan pogled prema ponoru. Zagledan u procep ispod Reči,
usredsredio je gnev i primakao se titravoj tapiseriji moći. Dok se približavao, prsten mu
je pekao ruku. Činilo se da most postaje tanji, kao da se rastapa ispod njega. Reč postade
oštrija, sve je više preovlađivala njegovim vidnim poljem.
 Ali on se i dalje držao besa. Čak i gubavac! Stigao je do procepa, kleknuo ispred njega
i na trenutak pogledao kroz titranje prema poglavarima. Sa lica im se slivao znoj, a
glasovi su im podrhtavali u pesmi. Stegao je ruke oko Baradakasovog štapa i otpuzao u
procep.
Dok je prolazio ispod Reči, začuo je na trenutak visoko pištanje poput zavijanja
otpora. Tokom tog trenutka hladni crveni plamen izbi iz njegovog prstena.
Onda je bio na drugoj strani, a most i Reč ostali su nedirnuti.
Oteturao se niz prelaz, skidajući sa sebe konopac od prijanjka. Kada je bio na
bezbednom, stajao je okrenut dovoljno dugo da vidi Prothala i Mhorama kako sklanjaju
žezla ispod Reči. Onda je pošao iz dvorane Jazbinmosta u mračni tunel prolaza. Gotovo
smesta osetio je Banorovo prisustvo kraj ramena, ali nije zastao sve dok tama nasuprot
koje se gurao nije bila dovoljno gusta da deluje neprobojno.
Osujećeno i sa nagomilanim strahom, zaječao je: "Hoću da budem sam. Zašto me ne
ostaviš na miru?"
Sa potisnutim napevnim prizvukom naglaska Haručaija, Banor odvrati: "Ti si
prapoglavar Tomas Kovenant. Mi smo krvna garda. Tvoj život nam je poveren."
Kovenant je piljio u neprozirnu tminu oko sebe i razmišljao o neprirodnoj čvrstini
krvnih gardista. Kakvo im je to načelo vezivanja činilo put manje smrtnom od žive stene
u podnožju Planine Groma? Kratak pogled prema prstenu pokazao mu je da je njegov
okrvavljeni odsjaj gotovo u potpunosti nestao. Otkrio je da je ljubomoran na Banorovu
ravnodušnost; njegova sopstvena neprekidna povodljivost ga je vređala. Gonjen porivom
opake intuicije, on odvrati: "To nije dovoljno."
Mogao je da predstavi sebi Banorovo neprimetno, rečito sleganje ramenima, a da ga
ne vidi. U tami je prkosno čekao sve dok ga družina nije stigla.
Ali kada je ponovo stao da maršira na svom mestu u koloni - kada ga je zaobišao bledi
Birinairov plamen i kada je počeo da hoda kao opčinjen njegovim vođstvom po
nevidljivim smerovima puta - noć katakombi stuštila se prema njemu poput nebrojenih
žudnih posmatrača, nestrpljivih da počnu sa prolivanjem krvi, i on poče da trpi reakciju
na napetost. Ramena počeše da mu drhte, kao da predugo visi na rukama, a hladna
okamina spusti mu se preko misli.
Reč opomene je otkrivala da ih je poglavar Kletnik očekivao, da je znao da neće pasti
kao žrtve Drulove armije. Drul nije mogao da obrazuje Reč, a još manje da je učini tako
osetljivom na belo zlato. Prema tome, služila je namerama Opakog, a ne Drula. Možda je
bila neka vrsta probe - mera snage i dovitljivosti poglavara, pokazatelj Kovenantove
ranjivosti. Ali šta god bila, predstavljala je delo Opakog. Kovenant je bio siguran da je
Opaki znao sve - da je planirao, sređivao, činio neizbežnim ono što se događalo sa
pohodom, svaki čin i odluku. Drul je bio neznalica, lud, manipulisan; jamnik verovatno
nije mogao da shvati ni pola od onoga što je postigao pod Kletnikovom rukom.
Ali u svojim kostima Kovenant je znao sve te stvari od samog početka. Nisu ga
iznenadile; pre ih je video kao znakove druge, više suštinske pretnje. Ta središnja
opasnost - opasnost koja mu je tako ledila um da se činilo da samo njegovo meso može
da reguje drhtanjem - imala je veze sa njegovim prstenom od belog zlata. Jasno je video
opasnost zbog toga što je bio previše otupeo da bi se sakrio od nje. Čitava funkcija
kompromisa, nagodbe sa Ranihinima, bila je da drži nemogućnost i stvarnost Domaje
razdvojene, jedno nasuprot drugom - nazad! Pustite me na miru! - da ih spreči da se
sudaraju jedno s drugim i da razaraju njegov neizvesni zahvat na životu. Ali poglavar
Kletnik je koristio njegov prsten da sa silovitim udarcem sukobi suprotna ludila koja je
tako očajnički morao da izbegava.
Razmislio je da li da baci prsten. Ali znao je da to ne bi mogao da učini. Burma je bila
previše otežala upamćenom izgubljenom ljubavi, čašću i uzajamnim poštovanjem da bi je
tek tako odbacio. A stari prosjak...
Ukoliko bi njegova pogodba doživela neuspeh, ne bi mu preostalo ništa čime bi
mogao da se odbrani od tame - nikakva moć plodnosti ili doslednosti - ništa izuzev
njegove sopstvene sposobnosti za tamu, njegovog nasilja, kadrosti da ubija. Ta
sposobnost je vodila - bio je previše obamro da bi se odupirao zaključku - sigurno poput
gubavosti do uništenja Domaje.
Tu je njegova obamrlost izgleda postajala potpuna. Nije mogao da bolje od toga
odmeri situaciju. Mogao je samo da ide tragom Birinairovog plamena i da ponavlja
poricanja poput kakvog očajnog crkvenog đaka, beznadno željnog vere, dok pokušava da
prizove sopstvenu samostalnost.
Usredsredio se na to kuda gazi, kao da to predstavlja napor, a da je kamen nesiguran -
kao da bi Birinair mogao da ga povede preko ruba bezdana.
Postepeno se karakter njihovog noćnog putovanja menjao. Najpre se izmenio osećaj
okolnog tunela. Iza tame, zidovi kao da su se s vremena na vreme otvarali prema drugim
tunelima, a u jednoj tački noć poprimi neizmernu dubinu, kao da družina prolazi dnom
amfiteatra. Po tom slepom otvorenom prostoru Birinair je tragao za putem. Kada je
osećaj širokog praznog prostora nestao, on povede drugove u kameni hodnik toliko nizak
da je njegov plamen gotovo dodirivao tavanicu i toliko uzan da su morali da prolaze
jedan po jedan.
Onda ih stari srdočnik povede zbunjujućim nizom zaokreta pravca, terena i dubine. Iz
niskog tunela oštro su skrenuli i pošli niz dugački, strmi nagib bez ikakvih zidova koji su
se mogli razaznati. Dok su se spuštali, skrećući levo i desno kod međaša koje je izgleda
samo Birinair mogao da vidi, crni vazduh postade hladniji i nekako jeziviji, kao da nosi
jeku pragrdana. Hladnoća je nailazila u naglim naletima i džepovima, duvala je preko
ponora i tunela koji su se otvarali neviđeni sa obe strane prema skloniština, jamama,
prolazima i velikim jamničkim dvoranama, sve to nevidljivo osim odjeka, naglog osećaja
prostora koji se javljao u tami.
Još niže, nagli naleti promaje iznenada počeše da smrde. Vazduh dubina kao da je
tekao nad stolećima nakupljene prljavštine, ogromnim hordama nesahranjenih mrtvaca,
davno napuštenih laboratorija po kojima su se stvarale kobi. Na trenutke, zadah je
postajao tako gust da je Kovenant mogao da ga vidi u vazduhu. A iz obližnjih otvora
dopirali su hladni, udaljeni zvuci - čegrtanje kamičaka dok padaju u neizmerne provalije;
povremeno tiho ječanje napregnutosti; nežni, kristalni, zveckavi zvuci poput kuckanja
gvozdenih čekića; prigušene zagrobne detonacije; i dugi, umorni uzdasi, iscrpljeno
izdisanje drevnih temelja planine. Kao da je sama tmina mrmljala dok je družina
prolazila.
Ali na kraju su stigli do izuvijanog stepeništa uklesanog u kameni zid, sa
neosvetljenim, gladnim ponorima ispod njih. A posle toga, išli su kroz zavojite tunele,
dnom useka, preko oštrih kamenih grebena nalik obroncima u unutrašnjosti planine, oko
jama sa ječanjem vode i zadahom raspadanja u njihovim dubinama, ispod dveri nalik
ulazima u groteskne svečane dvorane - skretali su, penjali se i tražili smer u tami kao da
je reč o opasnom limbu, neprolaznom i smrtonosnom, gde se menjala samo vrsta i jačina
opasnosti. Da bi našao dokaz o sopstvenoj stvarnosti, Kovenant se kretao sa prstima leve
ruke stegnutim preko srca u unutrašnjosti odore.
Tri puta se, na širokim, ravnim mestima koja su mogla biti dvorane, ispusti ili zaravni
na vrhuncima okružene provalijama, družina zaustavila i obedovala hladnu hranu pod
svetlošću Birinairovog žezla. Svaki obrok predstavljao je pomoć; prizor drugih lica oko
plamena, uzimanje opipljivih namirnica delovali su kao potvrda i ojačanje sposobnosti
družine da izdrži. Jednom Kvan nagna sebe da oproba neku šalu, ali mu je glas zvučao
tako šuplje u večitoj ponoći da niko nije imao srca da odvrati. Posle svakog odmora
učesnici pohoda bi se ponovo odvažno dali na put. I svaki put bi njihova prikupljena
čvrstina još brže isparila, kao da je tmina udiše sa sve većom proždrljivošću.
Kasnije ih stari Birinair izvede iz hladnih i provetrenim prolaza u zatvorene,
memljive, vrele tunele daleko od glavnine Jazbiništa. Da bi smanjio opasnost od
otkrivanja, birao je put po delovima pećina više mrtvim od ostalih - tihim i napuštenim,
sa malo preostalog svežeg vazduha. Ali atmosfera je samo podizala napetost družine.
Kretali su se kao da vrište bez glasa u predviđanju neke slepe nesreće.
Išli su i išli, sve dok Kovenant nije znao samo to da ne marširaju danima jer prsten još
nije počeo da mu svetli zbog izlaska Meseca. Ali posle izvesnog vremena njegovo belo
zlato stade da blista poput grimiznog proročanstva. I daje su napredovali kroz ono za šta
je sada znao da predstavlja noć. Nisu mogli sebi da dozvole san ili duže odmore. Vrhunac
Drulove trenutne moći bio je samo jedan dan daleko.
Sledili su tunel sa zidovima koji kao da su stajali nadohvat Birinairove titrave vatre.
Terel se naglo vrati sa isturenog položaja, izbivši iz tame da bi se pojavio pred starim
žezlonošom. Prothal i Mhoram, sa Litom i Kovenantom iza sebe, žurno dođoše do
Birinaira. Terelov glas sadržavao je prizvuk hitnje dok je govorio: "Pragrdani prilaze -
možda njih pedeset. Videli su plamen."
Prothal zaječa; Mhoram siknu psovku. Grivenarka Lita uz siktanje uvuče vazduh i
poput biča izvuče konopac iz kose kao da se sprema za susret sa tvari od koje su sazdane
ranjanske more.
Ali pre nego što je iko mogao da dela, stari Birinair kao da se prelomi poput suve
grančice. Povikavši: "Za mnom!" okrenuo se na desno i odjurio u tamu.
Dvojica krvnih gardista smesta potrčaše za njim. Jedan trenutak poglavari su oklevali.
Onda Prothal povika: "Melenkurion!" i pohita za Birinairom. Mhoram poče da dovikuje
naredbe; družina skoči u borbenu gotovost.
Kovenant je trčao za Birinairovom skakutavom vatrom. Žezlonošin povik nije zvučao
poput panike. Taj krik: "Za mnom!" gonio je Kovenanta napred. Držao je oči na
Birinairovom svetlu, sledio ga u niski, gotovo bezvazdušni tunel.
Birinair je trčao niz tunel, i dalje korak ili dva ispred krvnih gardista.
Iznenada se zaori vreli zvuk poput praska munje; bez ikakve opomene, pokrov plave
vatre obujmi žezlonošu. Zaslepljujući, blistav, pregradio je tunel od vrha do dna. Huktao
je poput peći. A Birinair je visio u njemu, raširenih udova, sleđen, crta izobličenih u
agoniji. Pokraj njega, žezlo mu usplamte i pretvori se u pepeo.
Bez oklevanja, dvojica krvnih gardista se baciše na vatru. Ona ih obori nazad kao da
su naleteli na kameni zid. Oni skupa skočiše na Birinaira, pokušavajući da ga izvuku iz
plamenog prekrivača. Ali to nije imalo nikakvog dejstva; Birinair je visio tamo gde se
zatekao, spržena žrtva u paučini plave vatre.
 Krvni gardisti se pripremiše da još jednom skoče kada ih stiže vrhovni poglavar.
Morao je da viče da bi se čuo nad praskanjem sile. "Moje mesto!" vikao je, gotovo
vrištao. "Umreće! Pomozite Mhoramu!"
Činilo se da je prešao ivicu svesti. Lice mu je imalo izraz haosa. Raširenih ruku,
prišao je napred i pokušao da obgrli Birinaira.
Vatra ga divljački odbi. On pade i jedan dugi trenutak osta da leži licem prema
kamenu.
Iza njih, bitka je jačala. Pragrdani su obrazovali klin; čak i uz svu pomoć krvne garde i
ratnika Mhoram jedva da je uspevao da se održi. Prvi nalet napada potisnuo je družinu;
Mhoram se povukao nekoliko jardi u tunel u kome je visio Birinair. Onda se tamo
ukopao. I pored Prothalovih krikova i urlanja vatre iza njega, držao je lice okrenuto
prema pragrdanima.
Prothal se tegobno podiže. Glava mu je drhtala na starom vratu. Ali oči mu više nisu
bile divlje.
Bio mu je potreban jedan trenutak da se sabere, jer je znao da već previše kasni. A
onda, odmeravajući snagu, zavitlao je žezlom prema plavom sjaju.
Drvo nalete na njega uz zaslepljujući blesak. Jedan prazni trenutak, Kovenant nije
ništa video. Kada mu se vid raščistio, on otkri da žezlo zakona visi u plamenom pokrovu.
Birinair je ležao u tunelu iza vatre.
"Birinaire!" povika vrhovni poglavar. "Prijatelju moj!" Činilo se da veruje da bi
mogao da pomogne žezlonoši ako bi stigao do njega na vreme. Ponovo se bacio na
plamen i bio odbačen.
Pragrdani se opako dadoše u napad u gladnoj tišini. Dvojica iz Kvanovog eovoda
padoše dok se družina povlačila u tunel, a još jedan pogibe sa gvozdenim kopljem u srcu.
Jedna žena je zamahnula preblizu klina i ruka joj bi odsečena. Mhoram se borio protiv
meštra znanstva sa sve većim očajem. Oko njega, krvna garda se borila vešto, ali su
mogli da nađu malo otvora u klinu.
Kovenant je virio kroz plavu prekrivku prema Birinairu. Na licu žezlonoše nije bilo
nikakvih tragova, ali je na njemu počivao razrogačeni pogled agonije, kao da je ostao živ
jedan trenutak pošto mu je duša spržena. Ostaci ogrtača visili su oko njega u spaljenim
dronjcima.
Za mnom!
To nije bila panika. Birinair je imao neku ideju. Njegov povik je odjekivao i silio.
Ogrtač je visio oko njega.
Za mnom!
Kovenant je zaboravio nešto - nešto važno. Divlje, on krenu napred.
Mhoram se upinjao da udari jače. Snaga mu je igrala poput munje niz žezlo dok je
zadavao meštru znanstva udarac za udarcem. Oslabljen gubicima, klin poče da se povlači.
Kovenant se zaustavi na nekoliko palaca od zida sile. Prothalov štap visio je okomito
u njemu poput međaša. Vatra kao da je više upijala toplotu nego što ju je odavala.
Kovenant oseti kako se hladi i obamire. U zaslepljujućoj plavoj sili video je priliku za
žrtvovanje, bekstvo.
Iznenada, pragrdanski meštar znanstva ispusti kevtavi povik i formacija se rasturi.
Provukla se oko Mhorama i jurnula u tunel prema vatri, prema vrhovnom poglavaru na
kolenima. Mhoramove oči opasno blesnuše, ali se nije okrenuo od borbe. Viknuo je
naredbu Kvanu i navalio na pragrdane još silnijom snagom.
 Kvan skoči iz borbe. Pohitao je da skine luk, namesti strelu i odapne je pre nego što
meštar znanstva stigne do Prothala.
Kovenant nejasno začu kako vrhovni poglavar ječi naspram mrtvog vazduha:
"Prapoglavaru! Čuvaj se!" Ali nije slušao. Burma mu je blistala kao da je ugroženi mesec
bio poput kamene svetlosti na Jazbinmostu - Reč opomene.
Posegao je levom rukom, oklevao na trenutak, a onda je dograbio žezlo vrhovnog
poglavara.
Sila pokulja. Krvava vatra briznu iz njegovog prstena prema blistavoj plaveti. Urlik
vatre uskovitla se iznad nivoa čujnosti. Onda dođe siloviti udar, nema eksplozija. Tle
tunela poskoči kao da mu je kobilica naletela na greben.
Plava pregrada raspade se u dronjke.
Kvan je zakasnio da spase Prothala. Ali pragrdan nije napao vrhovnog poglavara.
Skočio je preko njega prema Kovenantu. Svom snagom, Kvan nape luk i odape ga u leđa
stvorenja.
Jedan trenutak, Kovenant je nepomično stajao, suludo osluškujući na jednu stranu, u
užasu zagledan u naglu tminu. Nejasna, narandžasta vatra plamtela mu je na šaci i ruci,
ali blistave plaveti je nestalo. Vatra mu nije zadavala bol, iako se najpre upila u njega kao
da je od suvog drveta. Bila je hladna i prazna i zamrla je u neravnomernim titrajima, kao
da ipak nije sadržao dovoljno topline da je nahrani.
Onda meštar znanstvam sa Kvanovom strelom posred ramena nalete na njega i baci ga
na kamen.
Ubrzo potom, digao je pogled sa glavom punom izmaglice. Jedino svetlo u tunelu
poticalo je od Mhoramovog poglavarskog ognja dok je potiskivao pragrdane. Onda se i to
svetlo ugasi; pragrdani su bili razbijeni. Tuvor i krvna garda pođoše za njima da ih spreče
da dojave Drulu, ali Mhoram povika: "Pustite ih! Već smo se razotkrili. Sada javljanje
pragrdana više nije važno." Glasovi su ječali i cvileli u tami; uskoro dva ili tri ratnika
upališe baklje. Plamenovi su bacali neobične, nejasne senke po zidovima. Družina se
prikupi oko poglavara Mhorama i pođe tamo gde je Prothal klečao.
Vrhovni poglavar držao je Birinairovo sprženo obličje u rukama. Ali on odbaci
saosećanje i bol družine. "Produžite", reče slabim glasom. "Otkrijte šta je to nameravao.
Ja ću uskoro svršiti opraštanje." Kao da objašnjava, dodao je: "Držao je moje mesto."
Mhoram metnu ruku punu saučešća na rame vrhovnog poglavara. Ali opasnost
njihovog položaja nije dozvoljavala da ostanu gde jesu. Drul je gotovo sigurno znao gde
se nalaze; energija koju su oslobodili ukazaće na njih poput optužujućeg prsta. "Zašto?"
pitao se Mhoram glasno. "Zašto je ovde bila tolika sila? To nije Drulovo delo." Noseći
jednu baklju, on pođe niz tunel.
Iz svog ležećeg položaja na kamenu, Kovenant odvrati grotesknim, potresenim
glasom. Ali odgovarao je na neko drugo pitanje: "Zaboravio sam odeću - ostavio je
napolju."
Mhoram se naže nad njega. Osvetlivši mu lice bakljom, poglavar upita: "Jesi li
povređen? Ne shvatam. Zašto je bitna tvoja stara odeća?"
Pitanje kao da je zahtevalo čitav svet objašnjenja, ali Kovenant odvrati lako,
govorljivošću svoje otupelosti i izmaglice.
"Razume se da sam povređen. Čitav moj život je jedna povreda." Jedva da je slušao
šta govori. "Zar ne shvataš? Kada se budem probudio i kada se nađem odeven u staru
odeću, a ne u ovu odoru umrljanu mahovinom i sve ostalo - to će biti dokaz da sam
stvarno sanjao. Da sve nije toliko smirujuće, bio bih prestravljen."
"Ovladao si silnim moćima", promrmlja Mhoram.
"Bila je to slučajnost. Samo se desilo. Pokušavao sam... pokušavao sam da pobegnem.
Da se spalim."
Onda ga napor obrva. Spustio je glavu na kamen i zaspao.
Nije dugo počivao; vazduh u tunelu bio je previše neprijatan, a u družini je bilo
isuviše živosti. Kada je otvorio oči, ugleda Litu i nekoliko ratnika kako pripremaju obrok
nad niskom vatrom. Sa drhtavom opesmom na usnama i suzama koje su mu se slivale sa
očiju, Prothal je koristio plavu vatru da namesti patrljak ruke povređene žene.
Kovenant je gledao dok je ona trpela bol; tek kada joj je zglavak bio čvrsto zavijen
dozvolila je sebi da se onesvesti. Posle toga okrenuo se na drugu stranu, uz mučninu od
zajedničkog bola. Digao se na noge, zateturao kao da ne može da pronađe oslonac i
oslonio se o zid. Tamo je stajao povijen nad bolnim stomakom sve dok se Mhoram nije
vratio, praćen Kvanom, Korikom i još dvojicom krvnih gardista.
Stožernik je nosio mali gvozdeni kovčeg.
Kada Mhoram stiže do vatre, govorio je u tihom čudu. "Sila je bila odbrana koju je
ovde postavio vrhovni poglavar Kevin. Iza ovog tunela počiva jedna odaja. U njoj smo
našli drugi krug Kevinovog Znanstva - drugi od sedam."
Lice vrhovnog poglavara Prothala ozari se nadom.

23. KIRIL TRENDOR

Prothal zadivljeno uze kovčežić. Prsti su mu petljali po bravicama. Kada je podigao

poklopac, bledi, sedefni odsjaj poput neukaljane mesečine zablista iz kovčega. Blistanje
je dalo njegovom licu izgled lepote dok je spuštao ruku u kovčežić da izvadi drevni
svitak. Kada ga je podigao, družina vide da to svitak sija.
Kvan i eovod kleknuše na jedno koleno ispred Kruga i nakloniše glave. Mhoram i
Prothal su uspravno stajali kao da se susreću sa ispitivačkim pogledom gospodara svojih
života. Posle trenutka zapanjenosti Lita se pridruži ratnicima. Samo Kovenant i krvna
garda nisu pokazivali nikakve znakove poštovanja. Tuvorovi drugovi stajali su u položaju
prividno nehajnog opreza, a Kovenant je bio neudobno naslonjen na zid i pokušavao da
uspostavi kontrolu nad nemirnim stomakom.
Ali nije bio slep na važnost svitka. Potajna nada borila se protiv njegove mučnine.
Prišao joj je izdaleka. "Da li je Birinair znao - šta ćete naći? Da li je to razlog?"
"Zašto je potrčao tamo?" Mhoram je govorio odsutno; celo njegovo biće, izuzev glasa,
bilo je posvećeno svitku koji je Prothal držao poput moćnog talismana. "Možda je to
moguće. Znao je stare mape. Nema sumnje da su nam date u okviru prvog Kruga da
bismo, kada dođe vreme, našli put ovamo. Može biti da je njegovo srce videlo ono što
naše oči nisu."
Kovenant zastade, a onda upita, ponovo izdaleka: "Zašto si pustio pragrdane da
pobegnu?"
Ovoga puta, činilo se da su poglavari razabrali koliko je ozbiljan. Uputivši mu
prodoran pogled, Prothal vrati svitak u kovčežić. Kada je poklopac zatvoren, Mhoram
kruto odvrati: "Nepotrebna smrt, Neverniče. Nismo došli ovde da ubijamo pragrdane.
Više bismo povredili sebe nepotrebnim ubijanjem nego što bismo se izložili riziku ako
još nekoliko neprijatelja ostane u životu. Borimo se kada je to neophodno, a ne iz
zadovoljstva ili besa. Zavet mira ne sme se prekršiti."
Ali to nije bio odgovor na Kovenantovo pitanje. Uz napor, izneo je nade neposredno:
"Nije bitno. Taj drugi Krug - on vam udvostručava moć. Mogli biste da me pošaljete
nazad."
Mhoramovo lice omekša, suočeno sa potrebom za smirenjem, za utehom pred
nemogućim zahtevima u tom pitanju. Ali njegov odgovor Kovenantu bio je odrečan. "Ah,
prijatelju moj, ti zaboravljaš. Nismo još ovladali ni prvim Krugom - ni posle pokolenja
proučavanja. Najbolji u Znanstvigoru nisu uspeli da razotkriju središnje misterije. Sada
ništa ne možemo učiniti sa tim novim Krugom. Možda ćemo, ukoliko preživimo pohod,
nešto naučiti iz drugog u godinama koje dolaze."
Onda je zastao. Na licu je imao izraz kao da bi želeo i dalje da govori, ali više nije
pričao, dok Prothal ne uzdahnu: "Reci mu sve. Sada ne smemo dopustiti nikakve opsene."
"Vrlo dobro", uzvrati Mhoram žurno. "Zapravo, naše posedovanje drugog Kruga u
ova vremena je opasno. Jasno je iz prvog da je vrhovni poglavar Kevin pripremao
Sedmicu pažljivim redosledom. Njegova namera bila je da drugi Krug ostane skriven sve
dok ne bude sasvim ovladano prvim. Očevidno, neki vidovi njegovog Znanstva nose
veliki rizik po one koji nisu najpre ovladali nekim drugim vidovima. I zato je sakrio
Krugove i zaštitio ih silama koje se ne mogu probiti dok se ne ovlada ranijim Znanstvom.
Sada je njegova namera prekršena. Sve dok potpuno ne ovladamo prvim, mnogo ćemo
rizikovati ako pokušamo da upotrebimo drugi."
Isprsio se i duboko udahnuo vazduh. "Ne žalimo se. I pored sve opasnosti, ovo otkriće
bi moglo predstavljati veliki trenutak našeg doba. Ali možda neće u potpunosti biti
blagoslov za nas."
Tihim glasom, Prothal dodade: "Ništa ne optužujemo niti sumnjamo u bilo šta. Kako
je iko mogao znati šta ćemo naći? Ali usud Domaje sada dvostruko počiva nad našim
glavama. Ukoliko na kraju treba da porazimo poglavara Kletnika, moramo ovladati
silama za koje nismo spremni. I tako nas isti izvor uči nadi i nevolji. Nemoj nas pogrešno
shvatiti - rado se prihvatamo tog rizika. Ovladavanje Kevinovim Znanstvom je glavna
svrha naših života. Ali moramo jasno staviti do znanja da postoji rizik. Vidim nadu za
Domaju, ali vrlo malo za sebe."
"Čak i taj vidik je mračan", dodade Mhoram napregnuto. "Može biti da nas je
poglavar Kletnik naveo ovamo da bi nas izdale moći kojima ne umemo da upravljamo."
Na to, Prothal oštro pogleda Mhorama. A onda, lagano, vrhovni poglavar klimnu da se
slaže. Ali lice mu nije izgubilo izraz opuštanja, olakšanja njegovog bremena, koje mu je
pružio prvi pogled na Krug. Pod njegovim dejstvom, činilo se da je dorastao teškoćama
svog vremena. Sada će vreme vrhovnog poglavara Prothala, sina Dvilijanovog, biti
valjano upamćeno - ukoliko družina preživi pohod. Njegova odlučnost gledala je napred
dok je zatvarao kovčežić drugog Kruga; pokreti su mu bili oštri i odlučni. Dao je
kovčežić Koriku, koji ga veza za gola leđa trakama prijanjka i pokri ga tunikom.
Ali Kovenant je gledao na ostatke kratkovečnog ustrojstva svoje nade, srušene poput
dečije kućice za lutke, i nije imao čvrstog tla na kome je mogao da ih sahrani. Bio je
praviše slab i umoran da bi mislio o tome. Dugo je stajao naslonjen tamo gde se zatekao,
glave pognute kao da pokušava da dešifruje mapu na odori.
I pored opasnosti, družina se odmorila i jela u tunelu. Prothal je procenio da je
ostajanje na mestu gde su se našli bilo podjednako neizvesno kao i bilo šta drugo što su
mogli da učine; i zato je, dok su krvni gardisti držali stražu, hrabrio drugove da otpočinu.
Onda je i sam legao, namestio glavu na ruke i činilo se da je smesta pao u dubok san,
tako silno miran i tih da je više delovao kao priprema, a ne odmor. Sledeći njegov primer,
najveći deo družine sklopio je oči, iako su usnuli tek plitkim snom. Ali Mhoram i Lita
ostadoše budni. On je gledao u nisku vatru kao da traga za vizijom, a ona je sedela
nasuprot njemu sa ramenima pogrbljenim pod tegobnom masom planine - nemoćna da se
odmori u podzemlju kao da nedostatak otvorenog neba i travnjaka vređa njenu ranjansku
krv. Oslonjen o zid, Kovenant ih je posmatrao, a onda je malo spavao dok napetost
njegovog prstena nije počela da slabi sa zalaskom Meseca.
Posle toga Prothal se prenu, budan i oprezan, i podiže družinu na noge. Čim su svi
ponovo jeli, on ugasi logorsku vatru. Namesto nje, upalio je jednu od lillianrillskih baklji.
Ova se opasno lelujala i poskakivala u gustom vazduhu, ali je on radije koristio nju nego
štap da obasjava tunel. Uskoro su učesnici pohoda ponovo marširali. Nemoćni da učine
drugačije, ostavili su mrtve da leže na kamenu odaje sa Krugom. Bila je to jedina počast
koju su mogli odati Birinairu i pobijenim ratnicima.
Ponovo su krenuli u tamu, a vodio ih je vrhovni poglavar kroz beskonačne, crne
lavirinte prolaza u dubini stenja Planine Groma. Vazduh je postao gušći, vreliji,
pogubniji. I pored povremenih uspona, njihov glavni smer vodio je naniže, prema
bezdanim temeljima planine, svakom neviđenom, nemerenom miljom sve bliže silnim,
sahranjenim, usnulim, tegobnim zlima, užasnim kostima Zemlje. Koračali su dalje i dalje
kao da su ih začarali tmina i neprobojna noć. Probijali su se u teškoj tišini, kao da su im
usne ukočene od potisnutog ječanja. Nisu mogli ništa videti. To ih je pogađalo poput
najveće nesreće.
Kada su se primakli živom srcu Jazbiništa, određeni zvuci postadoše glasniji,
razgovetniji - udaranje nakovanja, brektanje peći, bolno ječanje. S vremena na vreme
prošli bi kroz udar vrelog, vlažnog vazduha, nalik na silom istisnuti dah iz masovnih
grobnica. A do njihove svesti se probi i novi šum - zvuk bezdanog ključanja. Dugo su se
primicali tom dubokom klokotanju, ne mogavši ni da naslute šta bi to moglo biti.
Kasnije su prošli pored njegovog izvora. Put ih je vodio po rubu ogromne pećine.
Zidovi su joj bili teskobno osvetljeni uzavrelim narandžastim morem kamene svetlosti.
Duboko ispod njih počivalo je jezero istopljenog kamena.
Posle duge tame njihovog putovanja, blistava svetlost vređala im je oči. Rastuća,
razjedajuća vrelina jezera grabila ih je kao da pokušava da ih skine sa njihovog visokog
položaja. Duboki zvuk ključanja brektao je u vazduhu. Ogromni mlazevi magme brizgali
su prema tavanici, a zatim padali u jezero poput tornjeva koji se ruše.
Nejasno, Kovenant začu kako neko govori: "Demonija je u danima vrhovnog
poglavara Lorika ovde odbacivala svoje neuspešne pokušaje u rasplođavanju. Govori se
da je gnusoba Demonije - i grdana koji su je opsluživali - prelazila sve granice. Navela ih
je na rasplođavanje koje je stvorilo i pragrdane i Putnime. I naterala ih je da pobacaju sve
slabe i nepotpune u ponore poput ovog - toliko su se silno grozili neviđenog nepostojanja
očiju."
Uz groktanje, on okrenu lice zidu i provuče se iz pećine do prolaza iza nje. Kada je
spustio ruke sa oslonca kamena, prsti su mu se trzali uz bokove kao da proverava stranice
kovčežića.
Prothal odluči da tu otpočinu, odmah iza pećine kamene svetlosti. Družina je pojela
brzi, hladni obrok, a zatim nastavila u tamu. Posle tog prolaza, dvaput su skrenuli, pošli
uz dugi nagib i posle dužeg vremena zatekli se na ispustu iznad neke raseline. Njen usek
se spuštao na njihovu levu stranu. Kovenant se probijao odsutno, vrteći glavom u naporu
da razbistri misli. Pragrdani su mu se kovitlali po mislima poput slika mržnje prema
samom sebi, poput zlih slutnji. Da li je osuđen da vidi sebe čak i u takvim stvorenjima?
Ne. Stegao je zube. Ne. U svetlosti upamćenog brizganja lave, počeo je da se plaši da je
već propustio priliku - priliku da padne...
Posle izvesnog vremena iscrpljenost ga ponovo zahvati. Prothal naredi pauzu radi
odmora na samom ispustu, a Kovenant iznenadi samoga sebe time što je gotovo zaspao
toliko blizu provalije. Ali vrhovni poglavar je sada hitao prema cilju i nije dozvolio
družini da se dugo odmara. Sa treptavom bakljom, ponovo je poveo učesnike pohoda
napred, kroz tamu prema tami.
Kako se putovanje vuklo dalje, njihova pomna pažnja poče da popušta. Pun mesec je
dolazio, a negde ispred Drul se pripremao za njih. Prothal se kretao kao da je željan
poslednje kušnje, vodeći ih ispustom brzim koracima. Kao ishod toga, usamljeni
pragrdan sve ih je iznenadio.
Sakrio se u uskoj napuklini u zidu procepa. Kada je Kovenant prošao tuda, on skoči na
njega, baci se svom težinom na njegove grudi. Njegovo tamno, bezoko lice bilo je prazno
od opakosti. Još dok je bio u letu, on se maši za Kovenantovu levicu.
Silina napada obori Kovenanta unatraške prema procepu. Jedan titraj vremena nije bio
svestan te opasnosti. Pragrdan mu je zaokupio svu pažnju. Privukao je ruke blizu lica,
vlažno mu njuškajući oko prstiju kao da nešto traži, a zatim je pokušao da zabije
Kovenantovu šaku sa prstenom u krecava usta.
Kovenant se zatetura još jedan korak; noga mu promaši ispust. U tom trenutku, on
shvati da je ispod njega gladni ponor. Nagonski, zatvorio je pesnicu pred pragrdanom i
nije obraćao pažnju na njega. Uhvativši se za štap svom snagom polušake, on gurnu
njegov kraj prema Banoru. Krvni gardista je već posezao za njime.
Banor dohvati štap.
Delić sekunde Kovenant se držao.
Ali na njegovoj levici počivala je puna težina pragrdana. Štap mu se otrže iz zahvata.
Dok se stvorenje upinjalo da mu odgrize prsten, sunovratio se u procep.
Pre nego što je stigao da vrisne od užasa, tresnu ga sila poput stene, izbi mu vazduh iz
pluća, ostavi ga da mučno dahće dok se premetao. Stegnutih grudi i grčeći se kao da će
povratiti, nemoćan da vikne, izgubio je svest.
Kada se digao posle udarca, borio se za vazduh sa licem u hrpi prljavštine. Ležao je na
strmoj padini od škriljca, gline i kamenčića, a obrušavanje izazvano njegovim padom
pokrilo mu je lice. Jedan dugi trenutak nije mogao da se pokreće osim da se grči i kašlje.
Ti napori su ga potresali, ne oslobađajući ga.
A onda, sa drhtavim naporom, on se preturi, podiže glavu. Iskašljao je prljavštinu i
otkrio da može da diše. Ali još nije uspevao da vidi. Bio je potreban dugi trenutak da mu
ta činjenica prodre do svesti. Proverio je lice, otkrio da su mu oči nepokrivene i otvorene.
Ali nisu primale ništa izuzev potpune i očajne tame. Bilo je to kao da je oslepeo od
panike - kao da su mu optički živci obamrli od užasa.
Neko vreme zaista ga je uhvatila panika. Bez vida, osećao je kao da ga prazni vazduh
usisava, kao da se davi u živom pesku. Noć je tukla oko njega golim krilima poput
lešinara koji su se oborili na njegovo mrtvo meso.
 Srce mu je udarima označavalo teške trzaje straha. Drhtao je, počivajući na kolenima,
napušten, lišen očiju, svetlosti i razuma krajnjošću užasa, a dah mu je grcao u grlu. Ali
kada prvi nalet panike minu, prepoznao ga je. Strah - bilo je to osećanje koje je poznavao,
deo uslova njegovog postojanja. A srce mu je i dalje kucalo. Uz zastajkivanje, kao da je
ranjeno, još mu je održavalo život.
Iznenada, grčevito, digao je pesnice i počeo da udara po kamenju sa obe strane glave,
treskao u ritmu bila kao da udarcima pokušava da istera racionalnost iz prljavštine. Ne!
Ne! Moram da preživim!
Ta tvrdnja ga primiri. Preživi! Bio je gubavac, priviknut na strah. Znao je kako da se
snađe sa njim. Disciplina - disciplina.
Pritisnuo je rukama kapke; obojene tačke se pojaviše na crnilu. Nije bio slep. Video je
tamu. Pao je daleko od jedinog svetla u katakombama; razume se da nije mogao da vidi.
Pakla mu i krvi.
Nagonski je protrljao ruke, lecajući se na modrice koje je naneo sebi.
Disciplina.
Bio je sam - sam - bez svetla, negde u podnožju ispusta, na procepu mnogo milja
udaljenim od najbližeg otvorenog neba. Bez pomoći, prijatelja, spasa, za njega je
spoljašnjost planine bila nedostižna kao da je prestala da postoji. Sam beg je bio
nedostižan osim ako...
Disciplina.
...osim ako ne nađe neki način da umre.
Vatru mu paklenu!
Žeđ. Glad. Povreda - gubitak krvi. Nabrajao je mogućnosti kao da prolazi kroz VPE.
Mogao bi da padne kao žrtva neke gnusobe rasplođene u tom mraku. Ludilo, da. Bilo bi
to lako poput gubavosti.
Ponoćna krila tukla su mu oko ušiju, vrtoglavo se kovitlala preko njegovog slepog
pejsaža noći. Ruke su mu nesvesno grabile oko glave, trgale za nekim načinom da ga
odbrane.
Prokletstvo!
Ništa od svega ovoga mi se ne dešava.
Disciplina!
Obuze ga detinjasta ideja. Dograbio ju je obema rukama kao da je reč o viziji. Da!
Brzo je promenio položaj, tako da je sedeo na škriljčanom obronku. Petljao je po pojasu
sve dok nije našao Atiaranin nož. Pažljivo ga obuhvativši zahvatom bez polovine prstiju,
počeo je da se brije.
Bez vode ili ogledala, bio je opasno blizu toga da prereže sebi vrat, a suvoća brade mu
je zadavala bol kao da koristi nož da izdelje lice u novi oblik. Ali rizik i bol bili su deo
njega; u vezi sa njima nije bilo ničeg nemogućeg. Ukoliko se poseče, prljavština njegove
kože izazvaće infekciju skoro trenutno. To ga je smirivalo poput iskazivanja njegove
ličnosti.
Na taj način, naterao je tamu da se povuče, da ukloni zube.
Kada je završio, ovladao je odlučnošću dovoljno da ispita svoj položaj. Želeo je da
zna na kakvom se mestu našao. Pažljivo, ispitivački, počeo je da pretražuje okolnu
padinu na rukama i nogama.
 Pre nego što je prešao tri stope preko ravnog kamena, našao je telo. Meso mu je bilo
meko kao da nije dugo mrtvo, ali grudi su mu bile hadne i klizave, a ruka mu se vratila
nazad, vlažna i zaudarajući na trulu krv.
Trgao se prema padini, napregao se da ostane nepokretan dok su mu pluća teško
disala, a kolena drhtala. Pragrdan - pragrdan koji ga je napao. Slomio je vrat prilikom
pada. Šok tog otkrića sledio ga je poput naglog otvaranja opasnih vrata; osećao je da je
okružen opasnostima koje nije mogao imenovati. Kako je to stvorenje znalo da napadne
baš njega? Da li je moglo stvarno da namiriše belo zlato?
Onda prsten poče da mu blista. Krvavo zračenje preobrazilo ga je u traku mutne vatre
na njegovom domalom prstu, grimiznu lentu. Ali nije bacao svetlost - nije mu
omogućavao čak ni da vidi prst na kome je stajao. Zlokobno je blistao pred njim, izložen
očima skrivenim u tami, ali mu nije pružao ništa izuzev užasa.
Nije mogao zaboraviti šta to znači. Drulov okrvavljeni Mesec dizao se pun nad
Domajom.
To ga natera da uzdrhti na škriljčanoj padini. U vratu je imao osećaj da će povratiti,
kao da mu je stomak nakljukan užasom. Čak mu se činilo da ga i nekontrolisano šištanje
vlastitog disanja označava kao metu za napad kandžama i zubima tako nevidljivim u tami
da nije mogao ni da ih predstavi sebi. Bio je sam, bespomoćan, odbačen.
Ukoliko ne pronađe neki način da upotrebi moć prstena.
Trgao se od te misli u gađenju istog trenutka kada mu je pala na um. Ne! Nikad! Bio
je gubavac; njegova sposobnost da preživi zavisila je od potpunog prepoznavanja,
prihvatanja njegove suštinske nemoći. Ništa ne bi moglo biti tako kobno za njega - ništa
mu ne bi tako bolno uništilo telo i um - kao opsena moći. Moć u snu. A pre nego što umre
postao bi isto onako smrdljiv i deformisan kao onaj čovek u leprozarijumu.
Ne!
Bolje da se smesta ubije. Sve bi bilo bolje od toga.
Nije znao koliko se vremena pijano vrzmao po tami pre no što je začuo slabašni zvuk -
udaljen, klizav i zloslutan, kao da je ponoć koja ga je okruživala počela tiho da diše kroz
zube. Ošamutila ga je poput udarca po srcu. Prezajući se u slepom strahu, pokuša da je
odagna. Lagano, postajala je jasnija - tihi, sipljivi zvuk, slično prigušenom izdisanju
mnogih grla. Zagadio je vazduh poput pošasti, naterao mu kožu da se naježi.
Dolazili su po njega. Znali su gde je zbog njegovog prstena i dolazili su po njega.
Pred očima mu se pojavio hitri prizor Putnima sa gvozdenim šiljkom u srcu. Zatvorio
je prsten u desnu ruku. Ali čim je to učinio znao je koliko je to uzaludno. Mahnito je
počeo da pretražuje škriljac ne bi li našao neko oružje. Onda se setio noža. Činio mu se
previše lagan da bi mu mogao pomoći. Ali on ga dograbi i pođe, uzmahujući njime
desnom rukom, jedva svestan toga što traži.
Jedan trenutak petljao je oko sebe, ne obraćajući pažnju na buku koju je pravio. Onda
mu prsti pronađoše štap. Banor mora da ga je bacio i on je pao kraj njega.
Sipljivi zvuk se primicao. Bio je to šum mnogih bosih nogu koje se kližu preko
kamena. Dolazili su po njega.
Štap! - bio je to štap žezlonoše. Baradakas mu ga je dao. U času tame, seti se
Žezlonošinog štapa. Kada bi mogao da ga pripali...
Ali kako?
Crni vazduh bio je prepun neprijatelja. Njihovi koraci kao da su klizili ka njemu
odozgo.
 Kako? - očajnički je povikao u sebi, pokušavajući da natera štap da se upali čistom
snagom volje. Baradakase!
Stopala su se i dalje primicala. Mogao je da čuje hrapavo disanje iza njihovog
siktavog prilaska.
Goreo je za njega tokom Svetkovine proleća. Tresući se od hitnje, on pritisnu kraj
štapa uz okrvavljeni ugarak svoga prstena. Crveni plamen se smesta rascveta na drvetu,
postade bledonarandžast i žut, blistavo sinu. Nagla svetlost ga je zaslepila, ali on skoči na
noge i podiže štap iznad glave.
Stajao je na dnu dugačke padine koja je ispunjavala polovinu dna procepa. Taj labavo
nagomilani škriljac spasao mu je život, jer je popustio pod udarom njegovog pada i
skotrljao ga naniže umesto da ga zadrži tamo gde je tresnuo. Ispred i iza njega, obronci
procepa dizali su se u visinu daleko izvan domašaja njegovog plamena. U blizini,
pragrdan je ležao iskrivljen na leđima, crna koža mu je bila nakvašena krvlju.
Prema njemu se po dnu procepa usredsređeno tiskala nespretna družina jamnika.
Još su bili trideset jardi daleko, ali čak i na tom rastojanju iznenadio ga je njihov
izgled. Nisu delovali kao drugi jamnici koje je video. Razlika nije bila samo u odeći, iako
su ova stvorenja bila nakinđureno i drečavo nagizdana poput kraljevske garde, elitne i
opscene. Bili su fizički drugačiji. Bili su stari - prerano, neprirodno ostareli. Oči su im
bile upale, a dugački udovi povijeni kao da su im kosti iskrivljene za kratko vreme. Glave
su im visile na vratovima koji su još delovali dovoljno debelo da budu jaki i uspravni.
Njihove teške, zadebljane ruke drhtale su kao paralisane. Svi skupa su zaudarali na zlo,
na žrtvovanje. Ali primicali su se napregnutom odlučnošću, kao da im je obećano mirenje
sa smrću kada budu obavili taj poslednji zadatak.
Otresajući se iznenađenja, on preteći izmahnu štapom. "Ne dirajte me!" prosiktao je
kroz zube. "Nazad! Pogodio sam se...!"
Jamnici nisu davali znak da su ga čuli. Ali ga nisu napali. Kada su mu bili gotovo na
dohvat ruke, raširili su se na obe strane, nespretno ga okružili. A onda, otvorivši put na
jednu stranu i zatvorivši ga na drugu, poterali su ga u smeru iz koga su došli.
Čim je shvatio da nameravaju da ga odvedu negde bez borbe, počeo je da sarađuje.
Intuitivno je znao kuda su krenuli. Zbog toga se uz njihovo mučno gonjenje lagano
zaputio duž pocepa sve dok nije stigao do stepeništa u kamenom zidu. Bio je to
primitivan put, grubo isklesan u kamenu, ali je bio dovoljno širok da se nekoliko jamnika
penje uz njega rame uz rame. Mogao je da zauzda vrtoglavicu hodajući blizu zida, daleko
od procepa.
Peli su se nekoliko stotina stopa pre nego što su stigli do otvora u zidu. Iako se
stepenište nastavljalo naviše, jamnici ga poteraše kroz taj otvor. Našao se u uskom tunelu
na čijem je kraju blistala kamena svetlost. Stvorenja su ga sada brže gonila, kao da žure
da stignu sa njime do gubilišta.
A onda ga zapljusnu nalet vreline i zadah sumpora. Kročio je iz tunela u Kiril Trendor.
Prepoznao je uglačani kameni sjaj facetovanih zidova, vlažni zadah poput sumpora
koji guta trulo meso, nekoliko ulaza, usplamtelu igru svetlosti po nakupljenim
stalaktitima visoko gore. Slika je bila živa u njemu kao da je upravo prevedena iz more.
Jamnici su ga uterali u odaju, a zatim stali iza njega da zatvore ulaz.
Po drugi put, sreo se sa Drulom Stenotočcem.
Drul je čučao na niskom prestolu u središtu pećine. Stezao je Žezlo zakona u obe
ogromne šake, a Kovenant ga je najpre prepoznao tek po Žezlu. Drul se izmenio.
Zahvatila ga je neka bolest. Kada je opazio Kovenanta, počeo je piskavo da se smeje. Ali
glas mu je bio slabašan, a smeh mu je imao prizvuk histerije. Nije se dugo smejao; činilo
se da je suviše iscrpljen da bi to izdržao. Poput jamnika koji su doterali Kovenanta, bio je
ostareo.
Ali šta god da im je naudilo, njemu je nanelo još više štete. Udovi su mu bili toliko
iskrivljeni da je jedva stajao; pljuvačka mu se nekontrolisano slivala niz mlohave usne; a
znojio se obilno, kao da više ne može da izdrži vrelinu sopstvenog staništa. Stezao je
Žezlo zakona na način koji je izražavao silovitu posesivnost i očaj. Samo mu se oči nisu
izmenile. Sjale su crveno, bez dužica i zenica, i činilo se da previru poput zlokobne lave,
željne proždiranja.
Kovenant oseti neobičnu mešavinu samilosti i gađenja. Ali imao je samo trenutak
vremena da se pita šta se desilo sa Drulom. Onda je morao da se pripremi. Vrhovni
jamnik poče bolno da se tetura prema njemu.
Ječeći od bola u udovima, Drul zastade na nekoliko koraka od Kovenanta. Odvojio je
jednu ruku sa Žezla ukrašenog prefinjenim runama da bi uperio prst u Kovenantovu
burmu. Kada je progovorio, neprekidno se drhtavo obazirao preko ramena, kao da se
obraća nekom nevidljivom posmatraču. Glas mu je bio izvitoperen i uništen kao i ruke i
noge.
"Moj!" zahroptao je. "Obećao si. Moj. Poglavar Drul, Žezlo i prsten. Obećao si. Učini
ovo, rekao si. Učini ono. Nemoj zdrobiti. Čekaj sada." Opako je otpljunuo. "Ubij kasnije.
Obećao si. Prsten ako učinim što si rekao. Rekao si." Zvučao je poput bolesnog deteta.
"Drul, poglavar Drul! Moć! Sada moja!"
Obilno slineći, posegao je za Kovenantovim prstenom.
Kovenant je reagovao u trenutnom gađenju. Plamtećim štapom, zadao je brzi udarac,
odbio Drulovu ruku.
Pri udarcu, njegov štap se razlete u cepke kao da je Drulova put od usijanog železa.
Ali Drul ispusti hroptavi urlik besa i tresnu krajem Žezla zakona o pod. Kamen
poskoči pod Kovenantovim nogama; on se zatetura unazad i tresnu uz udar od koga mu
se učini da mu je stalo srce.
Ležao je ošamućen i bespomoćan. Kroz potmulu huku u ušima, čuo je Drulov vrisak:
"Ubijte ga! Dajte prsten!" On se otkotrlja u stranu. Znoj mu zamuti vid; nejasno, vide da
su se jamnici ustremili na njega. Osećao je da mu je srce paralisano u grudima i nije
mogao da se digne na noge. Hropćući da dođe do vazduha, on pokuša da otpuzi van
njihovog domašaja.
Prvi jamnik ga uhvati za vrat, a onda naglo zaječa i preturi se na bok. Još jedan jamnik
pade; ostali se zbunjeno povukoše. Jedan od njih preplašeno vrisnu: "Krvna garda!
Poglavare Drule, pomozi!"
"Budalo!" uzvrati Drul uz kašalj kao da su mu pluća u dronjcima. "Kukavico! Ja sam
moć! Ubij ih!"
Kovenant se uspentra na noge, obrisa znoj sa očiju i otkri da kraj njega stoji Banor.
Odora krvnog gardiste visila mu je rastrgana sa ramena, a velika modrica iznad obrve
zatvorila mu je oko. Ali ruke su mu bile napete, spremne. Stajao je na vrhovima prstiju,
spreman da skoči u svakom pravcu. Ravne oči sadržavale su mu potmuli odblesak bitke.
Kovenant oseti silan nalet olakšanja, tako da mu je došlo da zagrli Banora. Posle duge,
mračne kušnje, osećao je da je naglo spasen, gotovo iskupljen. Ali njegov mrgodni glas
nije sadržavao osećanja: "Gde si, kog vraga, toliko dugo?"
 Jamnici su prilazili napred lagano, preplašeni, i opkolili Kovenanta i Banora. Drul je
besneo na njih uz hrapavo dahtanje.
Nad njima, stalaktiti su veselo plesali.
Sa zapanjujućom ravnodušnošću, Banor odgovori da je nezgodno pao pošto je ubio
pragrdana i da je izgubio svest. Onda nije mogao da nađe Kovenanta u tami. Gonjen
vrištavim Drulovim naredbama, jedan jamnik napade Kovenanta sa leđa. Ali Banor se
okrete sa lakoćom i udarcem noge obori stvorenje. "Plamen tvog štapa te je otkrio",
nastavi on. "Odabrao sam da te sledim." Zastao je da bi skočio na dva najbliža napadača.
Oni se žurno povukoše. Kada je ponovo progovorio, njegov strani haručaijevski ton
sadržavao je prizvuk konačne iskrenosti. "Uzdržao sam se od pomoći, čekajući dokaz da
nisi neprijatelj poglavara."
Nešto u ravnodušnom licu bez svojeg ja, kojim se Banor okretao prema smrti, probi se
do Kovenanta. On odgovori bez jeda: "Izabrao si zgodno vreme da me proveravaš."
"Krvna garda zna za sumnju. Mi zahtevamo da budemo sigurni."
Drul prikupi snagu da besomučno vrisne: "Budale! Crvi! Uplašeni od samo dvojice!"
Otpljunuo je. "Hodite! Gledajte! Poglavar Drul ubija."
Jamnici se ukloniše, a Drul bolno pođe napred. Držao je Žezlo zakona ispred sebe
poput sekire.
Banor poskoči, zadavši munjevito udarac nogom u Drulovo lice.
Ali i pored obogaljenog stanja, Drul Stenotočac bio je pun sile. Činilo se da nije ni
osetio Banorov napad. U nespretnom besu, digao je Žezlo da zada udarac koji će spržiti
Banora i Kovenanta tamo gde stoje. Protiv te vrste moći koju je on nosio bili su
bespomoćni.
Pa ipak, Banor se postavio ispred Kovenanta da primi udarac na sebe. Lecajući se,
Kovenant je čekao na bol koji će ga osloboditi.
Ali Drul je već previše zakasnio. Propustio je priliku, zanemario druge opasnosti. Još
dok je dizao Žezlo, družina pohoda, koju su vodili međnik Tuvor i vrhovni poglavar
Prothal, probi se u Kiril Trendor.
Delovali su izubijano, kao da su upravo prošli kroz okršaj sa Drulovim spoljnjim
odbranama, ali su bili čitavi i čvrstih ruku, a u odaju su uleteli poput odlučnog talasa.
Prothal zaustavi Drulov udarac povikom punim autoriteta. Pre nego što su jamnici uspeli
da se priberu, eovod se obori na njih, potera ih iz pećine. U trenutku, Drul je bio okružen
širokim prstenom ratnika i krvnih gardista.
Povlačio se lagano, sa zbunjenim izrazom, sve dok se nije našao u polučučnju na
svome prestolu. Obazreo se po krugu kao da ne može da shvati šta se dogodilo. Ali
njegove čvornovate šake držale su Žezlo stiskom turobnim poput smrti.
A onda, groteskno, njegove oči boje lave poprimiše prepreden izraz. Trzavo klimajući
glavom preko ramena, prosiktao je bolnim glasom: "Hej - ovo je u redu. U redu. Bolje od
obećanja. Svi oni - ovde. Svi mali poglavari i beznačajna krvna garda - ljudska bića.
Spremni da ih zdrobim." Počeo je da se smeje, ali se zacenio od napada kašlja. "Da
zdrobim!" siknuo je kada je ponovo uspostavio kontrolu nad sobom. "Da zdrobim svojom
moći." Iz vrata su mu dopirali zvuci poput lomljenja kostiju. "Moć. Mali poglavari.
Moćni Drul. Bolje od obećanja."
Prothal se suoči ravno sa jamnikom. Pružio je žezlo Mhoramu i kročio prema prestolu
sa Tuvorom pokraj sebe. Stajao je uspravno; držanje mu je bilo smireno i čisto.
Održavane godinama samoporicanja, oči mu nisu ni titrale niti plamtele. Kao suprotnost,
Drulove crvene duplje bile su ispijene iskustvom nebrojenih zasićenja - halapljivom
navikom na moć. Kada je vrhovni poglavar progovorio, čak je i čegrtanje njegovog
starog glasa zračilo autoritet i odlučnost. Tiho je rekao: "Predaj se. Drule Stenotočče,
počuj me. Žezlo zakona nije tvoje. Nije namenjeno tebi. Njegova snaga se mora koristiti
samo za zdravlje Domaje. Daj ga meni."
Kovenant se pokrenu da bi stao blizu vrhovnog poglavara. Osećao je da mora da bude
blizu Žezla.
Ali Drul samo promrmlja: "Moć? Da je predam? Nikad." Usne su mu se i dalje
kretale, kao da se dogovara o nekim tajnim planovima.
Prothal je ponovo stao da ga nagovara: "Predaj ga. Radi sebe samog. Zar si slep za
samog sebe? Zar ne vidiš šta ti se dešava? Ta moć nije namenjena tebi. Ona te uništava.
Koristio si Žezlo na pogrešan način. Koristio si kamen Zlozemlja. Takve sile su
smrtonosne. Poglavar Kletnik te je izdao. Daj Žezlo meni. Trudiću se da ti pomognem."
Ali ta pomisao uvredi Drula. "Da pomogneš?" zakašljao se. "Budalo! Ja sam poglavar
Drul! Gospodar! Mesec je moj. Moć je moja. Vi ste moji. Mogu da zdrobim! Starac -
mali poglavar. Puštam te da živiš da me zasmeješ. Pomoć? Ne, igraj. Igraj za poglavara
Drula." Preteći je izmahnuo Žezlom. "Zasmej me. Pustiću te da živiš."
Prothal se sabra i reče tonom naredbe: "Drole Stenotočče, pusti Žezlo." Napravio je
jedan korak napred.
Uz trzaj poput grča histerije, Drul podiže Žezlo da udari.
Prothal pojuri napred, pokuša da ga zaustavi. Ali Tuvor stiže do jamnika prvi.
Dohvatio je kraj Žezla.
Drhteći od besa, Drul udari okovanim krajem Žezla u Tuvorovo telo. Krvava svetlost
blesnu. U tom trenutku meso međnika postade prozirno; družina je mogla da vidi kako
mu kosti plamte poput suvih grančica. Onda je pao, zateturavši se unazad, da bi se sručio
u Kovenantovo naručje.
Njegova težina bila je prevelika da bi je Nevernik zadržao; Kovenant pade na kamen
pod njom. Držeći Tuvora u rukama, posmatrao je vrhovnog poglavara.
Prothal se uhvatio ukoštac sa Drulom. Zgrabio je Žezlo obema rukama da bi sprečio
Drula da ga udari. Hrvali su se da bi zadobili vlast nad njim.
Činilo se da je borba nemoguća za Prothala. I pored oronulosti, Drul je zadržao nešto
od snage jamnika. I bio je pun moći. A Prothal je bio star.
Sa Tuvorom u naručju, Kovenant nije mogao ništa da učini. "Pomozi mu!" povika on
Mhoramu. "Poginuće!"
Ali Mhoram okrenu leđa Prothalu. Klekao je pored Kovenanta da vidi može li da
pomogne Tuvoru. Dok je pregledao međnika, rekao je hrapavo: "Drul pokušava da
ovlada Žezlom uz pomoć zlobe. Vrhovni poglavar ume da peva jače pesme nego što je
ta."
Zgrožen, Kovenant povika: "Poginuće! Moraš mu pomoći!"
"Da mu pomognem?" Mhoramove oči opasno blesnuše. Bol i napeto uzdržavanje
izoštrili su mu glas kada je rekao: "Ne bi dočekao moju pomoć sa dobrodošlicom. On je
vrhovni poglavar. I pored mog zaveta..." Na trenutak se zagrcnuo sa grlom punim strasti,
"...zdrobio bih Drula." Upotrebio je Drulovu reč, zdrobiti, takvom silovitošću da je to
ućutkalo Kovenanta.
Teško dišući, Kovenant stade da posmatra borbu vrhovnog poglavara. Bio je
prestravljen opasnošću, cenom koju su oba poglavara bila spremna da plate.
 Onda bitka izbi oko njega poput erupcije. Jamnici su napadali Kiril Trendor iz
nekoliko smerova. Očigledno, Drul je uspeo da pošalje nečujni poziv; njegovi stražari su
se odazvali. Prve sile koje su stigle do odaje nisu bile velike, ali ih je bilo dovoljno da
uposle čitavu družinu. Samo se Mhoram nije uključio u borbu. Klečao je pokraj
Kovenanta i gladio lice međnika, kao da ga je sledilo Tuvorovo umiranje.
Oštro vičući da nadjača zveckanje oružja, Kvan je naređivao ratnicima da naprave
odbrambeni prsten oko prestola i poglavara. Gubici i iscrpljenost uzeli su danak od
eovoda, ali nepokolebljivi Kvan vodio je ljude kao da ga je nevolja poglavara učinila
neosetljivim na slabost. Izmešani sa krvnim gardistama, ljudi njegovog eovoda su
uzvraćali, napadali, borili se, podsticani njegovim povicima.
Od sve veće opasnosti Kovenantu se zavrte u glavi. Prothal i Drul su se žestoko borili
nad njim. Borba oko njega svakim trenutkom bivala je sve žustrija i mahnitija. Tuvor mu
je izdisao u naručju. A on nije mogao da učini ništa oko svega toga, nije mogao da
pomogne nikome od njih. Uskoro će im odstupnica biti odsečena i svi njihovi napori
ispašće uzaludni.
Nije predvideo takav ishod pogodbe.
Drul je lagano potiskivao Prothala. "Igraj!" besneo je.
Tuvor uzdrhta; oči mu se otvoriše. Kovenant spusti pogled sa Prothala. Tuvorove usne
se pokrenuše, ali nije izišao nikakav zvuk.
Mhoram pokuša da mu ublaži muke. "Me boj se. Ovo zlo će biti prevladano - nalazi se
u rukama vrhovnog poglavara. A tvoje ime će biti upamćeno sa najvišim počastima gde
god je na ceni poverenje."
Ali Tuvorov pogled bio je prikovan za Kovenanta i on uspe da prošapće jednu reč:
"Istina?" Čitavo telo mu se napelo od napora, ali Kovenant nije znao da li je tražio
obećanje ili presudu.
Pa ipak, Nevernik odgovori. Nije mogao da odbije krvnog gardistu, nije mogao da
porekne zahtev takve silne vernosti. Reč mu se zaglavila u grlu, ali je on prisili da iziđe
napolje. "Da."
Tuvor ponovo zadrhta i izdahnu uz kratki roptaj, kao da se tetiva njegovog zaveta
otkinula. Kovenant ga dograbi za ramena, prodrma; nije bilo odgovora.
Na prestolu, Drul je prisilio Prothala da se spusti na kolena i sada je povijao vrhovnog
poglavara unazad da ga prelomi. U osujećenosti i besu, Kovenant zaurla: "Mhorame!"
Poglavar klimnu, skoči na noge. Ali nije napao Drula. Podigavši žezlo iznad glave,
gromko je povikao glasom koji se probio kroz jeku bitke: "Melenkurion abatha! Minas
mill khabaal!" S kraja na kraj, iz njegovog žezla briznu blistava vatra.
Sila reči trže Drula, odbaci ga unazad jedan korak. Prothal ponovo stade na noge.
Novi jamnici nadirali su u Kiril Trendor. Kvan i njegov eovod bili su potisnuti nazad
prema prestolu. Najzad, Mhoram im priskoči u pomoć. Žezlo mu je mahnito plamtelo
kada je napao. Oko njega, krvni gardisti su se borili poput vihora, skakali su i udarali
jamnike takvom brzinom da su se stvorenja sudarala jedna s drugim kada bi pokušala da
uzvrate udarce.
Ali Drulovi branitelji i dalje su nadolazili, slivali se u pećinu. Družina poče da se davi
u rastućem pokolju.
Onda Prothal povika preko odaje: "Imam ga! Mesec je slobodan!"
 Stajao je slavodobitno na prestolu, sa Žezlom zakona u rukama. Drul je ležao podno
njegovih nogu, jecav, poput odlomka stene. Između grčeva bola, stvorenje je stenjalo:
"Daj ga nazad. Hoću ga."
Prizor utera jamnicima strah u kosti. Trgli su se, pribili uza zidove odaje.
Oslobođeni bitke, Kvan i njegovi ratnici se okrenuše Prothalu i ispustiše umorni
poklič radosti. Glasovi su im bili hrapavi i iscrpljeni, ali su slavili pobedu vrhovnog
poglavara kao da je upravo izvojevao budućnost Domaje.
Pa ipak, nad njihovim glavama razigrana svetla Kiril Trendora nastavljala su svoje
vrtoglavo putovanje.
Kovenant baci pogled na prsten. Njegovo srebro i dalje je plamtelo krvlju. Možda je
Mesec i bio slobodan; on nije.
Pre nego što je jeka pokliča zamrla - pre no što je iko stigao da se pokrene - novi zvuk
zaori se nad njima. Počeo je blago, a zatim se širio dok nije ispunio odaju poput
obrušavanja tavanice. Bio je to smeh - smeh poglavara Kletnika, sav treptav od radosti i
neizrecive mržnje. Njegova ponižavajuća težina dominirala je nad svima, sahranjivala ih
u njihovoj bespomoćnosti; paralisala ih je, naizgled ih odsecala od sopstvenog daha i
otkucaja srca. Dok se prikupljala nad njima, bili su izgubljeni.
Čak je i Prothal zastao. I pored pobede, delovao je starački i nemoćno, a oči su mu
imale neusredsređen pogled, kao da se zagledao u sopstveni kovčeg. A Kovenant, koji je
poznavao taj smeh, nije mu se mogao odupreti.
Ali poglavar Mhoram se pokrenu. Skočivši na presto, on zavitla Žezlom oko glave sve
dok vazduh nije zapištao, a plavo sevanje odskočilo naviše prema nakupljenim
stalaktitima. "Onda se pokaži, Opaki!" povikao je. "Ako si toliko siguran, suoči se sada sa
nama! Da li se plašiš da oprobaš sudbu sa nama?"
Smeh poglavara Kletnika rasprsnu se još silovitijim prezirom. Ali Mhoramov prkos
razbio je njegove čini. Prothal dodirnu Mhoramovo rame. Ratnici dohvatiše mačeve,
postaviše se u mrgodnoj spremnosti iza poglavara.
Novi jamnici ulazili su u odaju, iako nisu napadali. Kada ih je ugledao, Drul se diže na
obogaljene ruke. Njegove krvave oči još su ključale, držale se mahnitosti i zlobe do
samog kraja. Uz kašalj, kao da će povratiti sopstveno srce, on zabrekta: "Žezlo. Vi ne
znate. Ne umete da ga upotrebite. Budale. Nema spasa. Nikome. Ja imam armije. Imam
kamen." Divljačkim naporom, nadjačao je smeh. "Kamen Zlozemlja. Moći i moći.
Zdrobiću. Zdrobiti." Mahnuvši slabašnom rukom prema stražarima, on vrisnu napregnutu
naredbu: "Zdrobi!"
Podigavši oružje, jamnici pokuljaše napred.

24. PRIZIVANJE LAVOVA

Došli su u masi crvenih očiju mračnih od prazne odlučnosti. Ali činilo se da ih

bestelesni smeh poglavara Kletnika usporava. Gazili su kroz njega kao po živom blatu i
taj teški prilaz pružio je družini vremena da reaguje. Na Kvanovu naredbu, ratnici
okružiše Mhorama i Prothala. Dvojica krvnih gardista zauzeše borbeni položaj sa
eovodom.
Mhoram pozva Kovenanta.
 Lagano, Kovenant podiže glavu. Pogledao je drugove i učinilo mu se da su bedno
malobrojni. Pokušao je da se digne na noge. Ali Tuvor je bio pretežak za njega. Čak i u
smrti, masivna posvećenost međnika prevazilazila je njegovu snagu.
Čuo je grivenarku Litu kako viče: "Ovuda! Znam put!" Izmicala je između jamnika
prema jednom od izlaza. Gledao ju je kako ide kao da je se već odrekao. Nije mogao da
digne Tuvora zato što nije mogao da ga dobro uhvati desnom rukom; dva prsta nisu bila
dovoljna.
Onda ga Banor iščupa ispod palog međnika i gurnu ga prema zaštitničkom prstenu
eovoda. Kovennant se opirao: "Ne možeš ga ostaviti!" - ali Banor ga je gurao između
ratnika. "Šta to radiš?" bunio se on. "Moramo ga poneti. Ako ga ne pošalješ nazad, neće
biti zamenjen." Okrenuo se da preklinje poglavare. "Ne možete ga ostaviti!"
Mhoramove usne se zategoše preko zuba. "Moramo."
Sa ulaza u tunel koji je odabrala Lita povika: "Ovde!" Zategla je konopac oko vrata
jednog jamnika i koristila telo stvorenja da se zaštiti od napada. "Izlaz je ovamo!" No,
drugi jamnici se oboriše na nju, nateraše je da se povuče.
U znak odgovora, Prothal upali staro žezlo, zamahnu njime i povede napad prema
njoj. Uz Mhoramovu pomoć, progoreo je prolaz za drugove kroz zid jamnika.
Blistavi poglavarski oganj strašio je stvorenja. Ali pre nego što je družina stigla do
tunela koji je odabrala Lita, klin pragrdana ulete uz urlanje u odaju sa obližnjeg ulaza.
Predvodio ih je moćni meštar znanstva, crn poput katakombi, mašući gvozdenim
buzdovanom koji je delovao vlažno od moći ili krvi.
Prothal povika: "Trčite!" Učesnici pohoda pohitaše niz tunel.
Pragrdani pojuriše da ih stignu.
Družina je bila brža. Prothal i Mhoram stigoše do prolaza i razdvojiše se da propuste
ostale.
Ali jedan ratnik odluči da pomogne drugovima da pobegnu. Iznenada se izdvojio iz
eovoda. Silovito vitlajući mačem, bacio se na klin pragrdana.
Mhoram viknu i pohita nazad u odaju da mu pomogne. Ali meštar znanstva odbaci
ratnika udarcem buzdovana i ovaj ničice pade. Tamna vlaga ga pokri od glave do pete;
počeo je da vrišti kao da je natopljen kiselinom. Mhoram jedva i sam izbeže udarac
buzdovana i onda se povuče do Prothala na ulazu u prolaz.
Tamo su pokušali da naprave uporište. Suprotstavili su blistavi plavi plamen
pragrdanima. Meštar znanstva je udarao i udarao na njih; svaki udarac su zaustavljali
žezlima; mlazevi plamteće tečnosti, na početku plavi, da bi zatim brzo pocrneli, prštali su
na sve strane pri svakom sudaru. Ali klin se borio sa divljaštvom koje je potiskivalo
poglavare korak po korak u tunel.
Kvan pokuša da se suprotstavi tako što je naredio najjačim strelcima da odapnu strele
na meštra znanstva. Ali strele su bile beskorisne. Zapalile bi se u crnoj sili pragrdana i
sagorele u pepeo.
Iza družine, Liti je nagon ka dnevnoj svetlosti pokazivao put uzmaka. Dozivala je
poglavare da krenu za njom. Ali oni to nisu mogli; nisu se usuđivali da okrenu leđa klinu.
Svaki udarac ih je potiskivao. I pored sve hrabrosti i odlučnosti, bili su gotovo
iscrpljeni, a novi naleti buzdovana meštra znanstva još više su ih oslabljivali. Sada je
njihov oganj imao manje žestok blesak, a plamteći mlazevi su brže crneli. Bilo je jasno
da neće moći da izdrže borbu. A niko u družini je nije mogao preuzeti umesto njih.
 Mhoram naglo povika: "Nazad! Mesta!" Njegova hitnja nije dopuštala odbijanje; čak
je i krvna garda poslušala.
"Kovenante!" povika Mhoram.
Kovenant pođe napred sve dok se nije našao nadomak usplamtele bitke.
"Digni prsten!"
Gonjen Mhoramovom žestinom, Nevernik podiže levu ruku. Grimizni odsjaj je još
kaljao srce njegove burme.
Meštar znanstva primeti prsten, kao da je iznenada namirisao njegovo prisustvo.
Prepoznao je belo zlato i stao da okleva. Klin se zaustavi, iako meštar znanstva nije
odustao od borbe.
"Melenkurion abatha!" naredi Mhoram. "Spali ih!"
Napola intuitivno, Kovenant shvati. On zamahnu na meštra znanstva kao da će ispaliti
munju.
Kevćući u naglom strahu, čitav klin se trže.
U tom trenutku, poglavari se pokrenuše. Uzviknuvši: "Minas mill khabaal!" različitom
visinom u napola vrištećem saglasju, vatrom su ocrtali jedno X koje je pregradilo tunel
od vrha do dna. Plamen toga X ostao je načas da visi u vazduhu; pre nego što je zamro,
Prothal ubaci žezlo uspravno u njega. Odjednom, zid plave vatre zablista u prolazu.
Urlajući od besa zbog Mhoramove varke, pragrdani skočiše napred. Meštar znanstva
silovito izmahnu buzdovanom prema plamenu. Vatreni zid se zatalasa i zaigra - ali nije
propustio klin.
Prothalu i Mhoramu bio je potreban samo trenutak da vide kako se njihova sila drži.
Onda su se okrenuli i potrčali niz tunel.
Upirući se da dođe do daha, Mhoram reče družini: "Stavili smo odbojnicu preko
tunela! Ali ona neće dugo izdržati. Nismo dovoljno jaki - žezlo vrhovnog poglavara bilo
je neophodno da bi se uopšte napravila ma kakva odbojnica. A pragrdani su divlji. Drul
ih izluđuje kamenom Zlozemlja." I pored hitnje, njegovim glasom prođe drhtaj. "Sada
moramo trčati. Moramo pobeći - moramo! Sve što smo učinili neće vredeti ništa ako ne
odnesemo u bezbednost i Žezlo i Krug."
"Dođite!" odvrati grivenarka. "Ja poznajem trave i nebo. Mogu vas voditi."
Prothal klimnu da se slaže, ali pokreti su mu bili spori i pored potrebe za hitnjom. Bio
je iscrpljen, odagnat daleko preko normalnih granica svoje izdržljivosti. Dok mu je dah
čegrtao duboko u grudima, kao da se guši u ispljuvku starosti, teško se naslonio na Žezlo
zakona. "Pođite!" zadahta on. "Trčite!"
Dvojica krvnih gardista ga uzeše za ruke i među njima on se zatetura sporim trkom niz
prolaz. Okupljena oko njega, družina pođe za Litom.
Najpre su išli lako. Tunel se retko granao; na svakom raskršću, činilo se da Lita
nepogrešivo zna koji smer sadrži najveće obećanje dnevne svetlosti. Osvetljena otpozadi
Mhoramovim žezlom, hitala je napred kao da sledi sveži trag slobode.
Posle napora bitke prsa u prsa, družina nađe olakšanje u prostom trčanju bez
razmišljanja. Ono im je dopuštalo da usredsrede i očuvaju snagu. Osim toga, izlazili su,
kao da se lagano oslobađaju, iz područja smeha poglavara Kletnika. Uskoro za leđima
nisu mogli čuti ni porugu, niti pretnju pogibije. Bar jednom, tišina im je bila prijatelj.
Žurili su napred gotovo punu milju. Počeli su da prelaze deo katakombi koji je bio
prepun malih pećina, prolaza i skretanja, ali koji, čini se, nije sadržavao velike dvorane,
raseline, radionice jamnika. Kroz sve te mnogostruke hodnike, Lita nije oklevala.
Nekoliko puta je pošla putevima koji su lagano vodili naviše.
Ali kako su se složeni tuneli otvarali u šire i crnje puteve, gde Mhoramov plamen nije
osvetljavao zidove ni tavanice pećina, katakombe postadoše neprijateljskije. Postepeno se
tišina menjala - izgubila je boju olakšanja i poprimila ćutljivost zasede. Činilo se da se
tama oko Mhoramovog svetla sve više i više zgrušnjava. Na skretanjima i raskršćima,
noć je postajala sve dublja u njihovim izborima, zamračivala je Litin nagon. Ona poče da
okleva.
Iza nje, Prothal je bio sve manje sposoban da drži korak. Njegov hrapavi, šištavi dah
postao je sve teži; čak i najumorniji učesnici pohoda mogli su da čuju njegovo teško
disanje iza vlastitog dahtanja. Krvni gardisti sada su ga gotovo gotovo nosili.
Ipak, napredovali su kroz sumornu ponoć. Nosili su Žezlo zakona i drugi Krug i nisu
mogli dozvoliti sebi da se predaju.
Onda su stigli do visoke pećine u kojoj je nekoliko tunela obrazovalo raskršće. Opšti
pravac koga su se držali od Kiril Trendora nastavljao se jednim prolazom preko pećine.
Ali Lita zastade u središtu raskršća kao da joj je neko povukao uzde da se zaustavi.
Tragala je oko sebe nesigurno, zbunjena brojnošću mogućnosti - i nekim intuitivnim
odbijanjem jedinog očiglednog izbora. Vrteći glavom kao da se opire, ona zaječa: "Ah,
poglavari. Ne znam."
Mhoram siknu: "Moraš! Nemamo druge prilike. Stare mape ne prikazuju ove puteve.
Odvela si nas daleko od onoga što nam je poznato." Dograbio ju je za ramena kao da
namerava da silom istisne odluku iz nje. Ali sledećeg trenutka pažnju mu je privukao
Prothal. Uz oštro zacenjivanje od kašlja, vrhovni poglavar se sruši na pod.
Jedan krvni gardista hitro ga diže u sedeći položaj, a Mhoram kleknu pored njega i
zagleda sa uz napetu brigu u njegovo staro lice. "Odmori se malo", promumla Mhoram.
"Naša odbojnica je davno probijena. Ne smemo gubiti vreme."
Između naleta kašlja, vrhovni poglavar odvrati: "Ostavi me. Uzmi žezlo i idi. Sa
mnom je gotovo."
Njegove reči preneraziše družinu. Kovenant i ratnici zaustaviše dah da čuju
Mhoramov odgovor. Vazduh je iznenada bio napet od straha da će Mhoram prihvatiti
Prothalovu žrtvu.
Ali Mhoram nije rekao ništa.
"Ostavi me", ponovi Prothal. "Daj mi žezlo i ja ću braniti vaš uzmak koliko mogu. Idi,
rekoh. Star sam. Imao sam svoj trenutak trijumfa. Ništa ne gubim. Uzmi Žezlo i idi."
Kako poglavar i dalje nije ništa uzvraćao, on začegrta preklinjućim glasom: "Mhorame,
poslušaj me. Nemoj da moje stare kosti unište ovaj važni pohod."
"Čujem te." Mhoramov glas je zvučao zadebljalo i bolno. On kleknu pognute glave.
Ali trenutak kasnije digao se na noge, zabacio glavu i počeo da se smeje. Bio je to
miran smeh - bez ikakve grozničavosti i prisile - smeh opuštanja i nepostojanja očaja.
Družina je načas izgledala pometena, sve dok nije shvatila da nije posredi histerija. A
onda, i ne znajući zbog čega, svi se nasmejaše u znak odgovor na to. Veselje im poteče
srcima poput čistog vetra.
Kovenant samo što ne opsova naglas zbog toga što nije mogao da podeli tu radost.
Kada su prešli u blago kikotanje, Mhoram reče vrhovnom poglavaru: "Ah, Prothale,
sine Dvilijanov. Baš dobro što si star. Da te ostavim? Kako bih mogao da uživam
pričajući Ozondrei o tvojim velikim poduhvatima bez tebe da se buniš protiv mog
preterivanja?" Ponovo se veselo nasmejao. A onda, kao da se pribrao, vratio se tamo gde
je Lita zbunjeno stajala na središtu pećine.
"Grivenarko", reče blago, "dobro si učinila. Tvoj nagon je ispravan - prizovi ga se
sada. Odbaci sve sumnje. Ne plašimo se da te sledimo tamo gde te srce vodi."
Kovenant primeti da se ni ona nije pridružila smehu družine. Oči su joj bile nemirne;
naslutio je da je njena žustra krv bila uvređena Mhoramovom ranijom oštrinom. Ali sada
je sa ozbiljnim izrazom klimnula poglavaru. "To je dobro. Ali moje misli ne veruju mom
srcu."
"Kako to?"
"Misli mi kažu da moramo produžiti kao što smo stigli. Ali srce želi da pođemo
onuda." Pokazala je tunel iza njih, gotovo u pravcu iz koga su stigli. "Ne znam", zaključi
ona jednostavno. "Ovo je novo za mene."
Ali u Mhoramovom odgovoru nije bilo oklevanja. "Ti si grivenarka Lita od Ranjana.
Ti služiš Ranihine. Poznaješ travu i nebo. Veruj srcu."
Oklevajući samo trenutak, Lita posluša njegov savet.
Dvojica krvnih gardista pomogoše Prothalu da stane na noge. Držeći ga između sebe,
pridružili su se družini i pošli za Litinim nagonom u tunel.
Prolaz je uskoro počeo lagano da se spušta i oni pođoše dobrom brzinom niz njega.
Održavala ih je nada da njihovi gonioci neće pogoditi kuda su krenuli, tako da neće moći
ni da ih odseku niti da ih neposredno slede. Ali u sveopštoj tmini i tišini nisu imali
nikakvog smirujućeg nagoveštaja. Put im se nije granao, ali je išao tamo-amo kao da sledi
neku venu unutar planine. Najzad se otvorio prema prostranom prividu otvorenog
prostora i počeo da se uspinje uz strmu, izbrazdanu, stenovitu padinu preko niza
skretanja. Sada je družina morala da se s mukom uspinje.
Teškoće uspona usporavale su ih isto koliko i penjanje. Što su više išli, vazduh je
postajao hladniji i sve se više činilo da pokraj njih u mraku duva vetar. Ali hladnoća i
vetar samo su naglašavali znoj koji je kapao sa njih i iscrpljenost njihovog disanja. Jedino
je krvna garda delovala neiznureno dugim danima naprezanja; stameno su gazili uz uspon
kao da je reč o samo još jednoj neznatnoj izmeni njihove posvećenosti bez počinka. Ali
sadruzi su im bili više smrtni. Ratnici i Kovenant počeše da se teturaju u usponu poput
bogalja.
Konačno Mhoram naredi zaustavljanje. Kovenant se sruči u sedeći položaj sa leđima
uz stenu, licem prema zacrnjenoj, bezmernoj pećini. Činilo mu se da mu se znoj ledi na
licu. Poslednji ostaci hrane i pića pošli su od čoveka do čoveka, ali na tom sahranjenom
mestu i jedno i drugo kao da je izgubilo sposobnost da osveži - kao da je najzad čak i
samo preživljavanje osetilo strah u tmini katakombi. Kovenant je otupelo jeo i pio. Onda
je zatvorio oči da bi bar za neko vreme odsekao prazno crnilo. Ali video ga je bilo da su
mu oči zatvorene ili otvorene.
Neko vreme potom - Kovenant više nije odmeravao trajanje - poglavar Mhoram reče
jetkim šapatom: "Čujem ih."
Korikov odgovor zvučao je šuplje poput uzdaha iz grobnice. "Da. Slede nas. Ima ih
silno mnogo."
Poskočivši kao gromom ošinuti, učesnici pohoda ponovo počeše da se penju, sileći se
preko granica izdržljivosti. Otežali su od osećaja promašenosti, kao da se kreću samo
zbog toga što ih Mhoramov plavi plamen vuče naviše, sili ih, preklinje, laska im,
nagovara ih, nadahnjuje, odbija da prihvati išta drugo osim izdržljivosti i samo
izdržljivosti. Odbacujući svaku potrebu osim neophodnosti bega, nastavili su da se penju.
Onda vetar poče da zavija oko njih i put im se izmeni. Pukotina se naglo suzi; nađoše
se na uskom, zavojitom stepeništu urezanom u zid okomitog tunela. Širina grubih
stepenica primorala ih je da se uspinju jedan po jedan. A vetar je vrištao uz tunel kao da
beži iz katakombi u oštrom užasu. Kovenant zaječa kada je shvatio da će morati da
rizikuje još jednu opasnu visinu, ali nalet vetra bio je toliko silovit da se činilo da je pad
nemoguć. Povodeći se dok mu se u glavi vrtelo, on se nape da ide uz stepenice.
Tunel se nastavljao pravo naviše, a vetar je zavijao u bolu; družina se uspinjala kao da
je vazduh povlači za sobom. Ali kako se tunel sužavao, silina vetra je rasla; vazduh poče
da struji kraj njih previše brzo da bi ga mogli udisati. Dok su dahtali naviše, obuze ih
vrtoglavica od koje kao da im je sve lebdelo u glavama. Činilo se da se tunel opasno njiše
tamo-amo. Kovenant poče da ide na rukama i nogama.
Uskoro je čitava družina puzala.
Posle bezvazdušnog bola koji se beskočano prostirao oko njega, Kovenant se samo
opruži preko stepenica. Nije se kretao. Nejasno je čuo glasove koji su pokušavali da
nadviču urlanje vetra. Ali nije uspevao da ih sluša. Osećao je da je došao do ruba gušenja
i samo je želeo da plače. Jedva da je mogao da razabere šta ga sprečava da čak i u tom
trenutku ne iskaže svoju bedu.
Ruke ga dograbiše za ramena, podigoše na ravni kamen. Vukle su ga deset ili petnaest
stopa dnom uskog procepa. Onda vetar oslabi.
Čuo je kako Kvan ispušta zagušeni, dahtavi poklik radosti. Uz napor, digao je glavu.
Ležao je u procepu tamo gde se ovaj otvarao na jednoj od istočnih padina Planine Groma.
Iza ravnog, sivog prostranstva daleko ispod njega, dizalo se crveno Sunce.
U njegovim ošamućenim ušima i sami poklici zvučali su poput jecaja. Pojačavali su se
kako su se ratnici jedan po jedan peli kraj njega u zoru. Lita je već skočila nekoliko stopa
od procepa i na kolenima je ljubila zemlju. Daleko, iza Sarangrava, iza svetlucave linije
Putnikovog Tesnaca i Velike Močvare Sunce je kraljevski stajalo, ovenčano crvenim
blistavilom.
Kovenant se diže u sedeći položaj i osmotri poglavare da vidi njihovu pobedu.
Nisu delovali slavodobitno. Vrhovni poglavar sedeo je pogrbljen poput vreće starih
kostiju, sa Žezlom zakona preko kolena. Glava mu je bila pognuta i prekrivao je lice
obema šakama. Pokraj njega, Mhoram je stajao nepokretan i mrgodan, a oči su mu bile
turobne poput pustare.
Kovenant nije shvatao.
Onda Banor reče: "Možemo se odbraniti ovde."
Mhoramov odgovor bio je mek i silovit. "Kako? Drul zna mnoge puteve. Ako ga
zaustavimo ovde, napašće nas odozdo - odozgo. Može da navali na nas sa hiljadama."
"Onda zatvorite ovaj otvor da ih zadržite."
Mhoramov glas postade još mekši. "Vrhovni poglavar nema žezlo. Ja ne mogu sam
staviti odbojnicu na otvor - nemam dovoljno moći. Veruješ li da sam dovoljno jak da
srušim zidove ovog procepa? Ne - čak i kada bih bio voljan da povredim Zemlju na taj
način. Moramo pobeći. Tamo..." Pokazao je niz planinsku padinu drhtavom rukom.
Kovenant spusti pogled. Procep se otvarao u dno urvine koja se pružala pravo niz
padinu Planine Groma poput rane od noža. Po kičmi tog proseka bile su razbacane i
ispreturane ogromne stene - pale gromade, komadi viših litica poput mrtvih odlomaka
planine. A zidovi su bili goli, na njih se nije moglo popeti. Učesnici pohoda bili bi
prisiljeni da se pola milje mučno probijaju po dnu useka. Onda su se zidovi razdvajali i
urvina se svaljivala preko litice. Kada družina stigne do litice, tada će morati da pokuša
da se probija po planinskim padinama dok ne nađe drugi spust.
Kovenant još nije shvatao. Zaječao je zbog tegobnosti urvine, ali bio je to put za
bekstvo. Mogao je da oseti sunčevu svetlost na licu. Podigavši se na noge, promumlao je:
"Pođimo."
Mhoram mu uputi pogled otežao od potisnutog bola. Ali nije ga glasno izrekao.
Umesto toga, kruto se obratio Kvanu i Koriku. Posle nekoliko trenutaka učesnici pohoda
pođoše niz usek.
Napredovanje im je bilo smrtno sporo. Da bi se probili, morali su da se penju od stene
do stene, da se provlače između nepravilnih gromada, da se tiskaju na rukama i nogama
kroz uske procepe između ogromnih kamenih pesnica. A bili su slabi. Najjačim ratnicima
sve vreme je bila potrebna pomoć krvne garde. Prothala su morali gotovo potpuno da
nose. On je stegao žezlo i lomno pipao po usponima. Kad god bi skočio sa stene, pao bi
na kolena; uskoro je prednja strana njegove odore bila isprskana krvlju.
Ubrzo Kovenant poče da shvata opasnost. Njihova brzina mogla je biti kobna.
Ukoliko je Drul znao druge pristupe padini, njegove sile bi mogle stići do kraja useka pre
družine.
Nije bio jedini u toj bojazni. Posle prvobitnog olakšanja, ratnici poprimiše progonjen
izraz. Uskoro su teško hodali, pentrali se, upinjali oborenih glava i pognutih leđa kao da
im je težina svega što su ikada znali vezana oko vratova. Sunčeva svetlost im nije
dozvoljavala da zaborave na opasnost.
Poput proročanstva, strahovanja su im bila ispunjena pre nego što je družina prešla i
pola puta niz usek. Jedan od ljudi eovoda ispusti slomljeni povik i pokaza nazad uz
planinu. Tamo su ugledali hordu pragrdana kako istrčava iz otvora kroz koji su oni
nedavno izišli.
Pokušali su da pohitaju niz zakrčani usek. Ali pragrdani su se slivali za njima poput
crne poplave. Stvorenja kao da su skakala sa stene na stenu bez ikakve opasnosti ili
pogrešnog koraka, kao da ih nosi nalet divljaštva. Stizali su družinu mučnom brzinom.
A pragrdani nisu bili sami. U blizini kraja urvine iznenada se pojaviše jamnici na vrhu
jednog zida. Čim su opazili učesnike pohoda, počeli su da bacaju užad preko ruba i da se
suljaju niz zid.
Družina je bila uhvaćena poput skupine crvića u hvataljkama Drulove moći.
Zastali su tamo gde su se zatekli, paralisani šokom. Jedan trenutak, Kvanov osećaj
odgovornosti za eovod popusti; stao je da se prazno obazire oko sebe i nije se pokrenuo.
Kovenant spuznu uz jednu gromadu. Želeo je da vrisne na planinu da to nije pošteno. Već
je toliko preživeo, toliko pretrpeo, toliko toga izgubio. Gde je bio njegov izlaz za beg?
Zar je ovo bila cena pogodbe, njegovog uzdržavanja? Bilo je to previše veliko. Bio je
gubav, nije bio stvoren za takve kušnje. Glas mu se nekontrolisano tresao - pun
beskorisnog besa. "Nikakvo čudo - što nas je pustio da uzmemo žezlo. Da bi sada gore
bolelo. Znao je da nećemo pobeći s njim."
Ali Mhoram povika naredbe tonom koji se useče u opštu preneraženost. Nakratko je
potrčao niz usek i uspentrao se na visoku, ravnu stenu, višu od ostalih u njenoj okolini.
"Evo mesta za nas! Dođite!" naredi on. "Ovde ćemo okončati!"
 Lagano, ratnici došepaše do stene kao da su preopterećeni porazom. Mhoram i krvna
garda su im pomagali. Vrhovni poglavar Prothal popeo se poslednji, dignut između
dvojice krvnih gardista. Mrmljao je: "Ne. Ne." Ali nije se odupirao Mhoramovim
naredbama.
Kada su se svi našli na steni, Kvanov eovod i krvna garda stadoše na njene ivice. Lita
im se pridruži, konopca zategnutog u rukama, ostavivši Prothala, Mhorama i Kovenanta u
prstenu poslednje odbrane družine.
Sada su pragrdani prešli polovinu rastojanja do stene na kojoj je stajala družina. Iza
njih su stizale stotine jamnika, kuljali su iz otvora i hitali niz usek. A još toliko ih se pelo
sa mesta na kome su ušli u usek.
Odmeravajući Drulove trupe, Mhoram reče blago: "Hrabro, prijatelji moji. Dobro ste
se poneli. Hajde sada da okončamo tako hrabro da to upamte čak i naši neprijatelji. Ne
očajavajte. Mnoge su prilike između početka rata i pobede. Hajde da naučimo poglavara
Kletnika da nikada neće doživeti pobedu dok i poslednji prijatelj Domaje ne bude mrtav."
Ali Prothal prošapta: "Ne. Ne." Lica okrenutog prema vrhu Planine Groma, ukopao je
noge i zatvorio oči. Sa laganom odlučnošću, digao je žezlo zakona i visinu srca i
dograbio ga u obe pesnice. "Mora biti moguće", jeknu on. "Sedmice mu! Mora." Zglavci
mu pobeleše na tajnoj, prekrštenim runama prekrivenoj površini žezla. "Melenkurione
Nebozore, pomozi mi. Ne prihvatam ovaj kraj." Obrve mu se lagano namrgodiše nad
sklopljenim, upalim očima, a glava mu se saginjala sve dok mu brada ne dodirnu srce.
Između njegovih bledih usana dopre šaptava pesma bez reči. Ali glas mu je tako sipljivo
čegrtao da mu je pesma više ličila na žalopojku nego na prizivanje.
Drulove sile su se nezaustavljivo slivale odozdo i kuljale naviše ka družini. Mhoram
ih je gledao sa grčem bespomoćnosti na usnama punim čovečnosti.
Iznenada, očajnička prilika blesnu mu u očima. Okrenu se, prostreli Kovenanta
užagrenim pogledom, prošapta: "Postoji način! Prothal pokušava da prizove ognjene
lavove. Ne može da uspe - moć žezla je zatvorena, a mi nemamo znanja da je odbravimo.
Ali belo zlato može osloboditi tu silu. To se može učiniti!"
Kovenant se lecnu kao da ga je Mhoram izdao. Ne! - jeknu on u sebi. Pogodio sam
se...!
A onda, uz mučni, vrtoglavi zaokret uviđanja, on nazre plan poglavara Kletnika za
njega, nazre šta mu je Opaki pripremao. Ovde je počivao ubilački udarac skriven iza svih
mahinacija, svih izgovora.
Pakla mu i krvi!
Ovde je bila udarna tačka njegovih suprotstavljenih ludila. Ukoliko pokuša da
upotrebi divlju magiju... ukoliko njegov prsten ima moć... Ali ako nema moć... Lecnuo se
pred zamahom i udarcem mračnih vizija... družina pobijena... žezlo uništeno... hiljade
stvorenja mrtvo, sva ta krv na njegovoj duši, na njegovoj duši.
"Ne", jeknu ogrubelim glasom. "Ne traži to od mene. Obećao sam da više neću ubijati.
Ne znaš šta sam učinio... Atiarani... i... pogodio sam se da više ne bih morao da ubijam."
Pragrdani i jamnici sada gotovo da su došli na domet luka. Strele eovoda bile su
nameštene i spremne. Drulove horde usporiše, počeše da se pripremaju za poslednji skok
napada.
Ali Mhoramove oči nisu ostavljale Kovenanta. "Biće još više ubijanja ako to ne
učiniš. Veruješ li da će se poglavar Kletnik zadovoljiti našom smrću? Nikad! Ponovo će
ubijati, sve dok sav život bez izuzetka ne pripadne njemu da ga izopači ili uništi. Sav
život, čuješ li? Neće biti pošteđena čak ni ta stvorenja koja mu sada služe."
"Ne", ponovo zaječa Kovenant. "Zar ne vidiš? On upravo to želi. Žezlo će biti
uništeno... ili će Drul biti uništen... ili mi... šta god se dogodi, on će pobediti. Biće
slobodan. Radiš upravo ono što želi."
"Svejedno!" odvrati Mhoram grozničavo. "Mrtvi su mrtvi... samo se živi mogu nadati
da se suprotstave Opačiji."
Vatru mu paklenu! Kovenant je tražio odgovore poput čoveka nesposobnog da istrpi
sopstvenu nevolju. Ali nije našao nijedan. Nikakva pogodba niti kompromis nisu
zadovoljavali njegovu potrebu. U svom bolu, divlje je vikao, bunio se, preklinjao:
"Mhorame! To je samoubistvo! Tražiš od mene da poludim!"
Opasnost u Mhoramovim očima nije se pokolebala. "Ne, Neverniče. Ne moraš da
izgubiš um. Postoje i drugi odgovori - druge pesme. Možeš ih naći. Zašto da Domaja
bude uništena zbog tvog bola? Spasi ili prokuni! Uzmi žezlo!"
"Prokletstvo!" Mahnito petljajući oko prstena, Kovenant povika: "Učini to sam!"
Strgao je burmu sa prsta i pokušao da je baci na Mhorama. Ali ludački se tresao; prsti mu
se omakoše. Prsten pade na kamen, otkotrlja se.
Zabatrgao se za njim. Činilo se da nema dovoljno prstiju da ga dohvati; ovaj skliznu
pokraj Prothalovih nogu. On se ponovo baci za njim - onda mu se noga omače, on pade i
tresnu čelom o kamen.
Kao iz daljine, čuo je odapinjanje lukova; bitka je počela. Ali on nije obraćao pažnju.
Imao je utisak da mu je lobanja pukla. Kada je digao glavu, otkri da mu se vid poremetio;
video je dvostruko.
Mahovinom nanesena mapa na njegovoj odori nečitljivo se razmazala u njegovim
očima. Sada je izgubio i ono malo izgleda koje je imao da je pročita, da odgonetne
tajanstvene poruke Morinmosa. Video je dvojicu Mhorama dok je poglavar podizao
njegov prsten. Video je dvojicu Prothala nad sobom kako grabe žezlo i pokušavaju da
poslednjim naporom životne sile podvrgnu njegovu moć svojoj volji. Dvojica Banora
okrenuše se od bitke prema poglavarima.
Onda se Mhoram naže nad Kovenanta. Poglavar izmahnu kao bičem, dograbi mu
desni zglavak. Zahvat je bio tako silovit da on oseti kako mu kosti krckaju, tarući se jedna
o drugu. On ga natera da otvori ruku, a kada su dva prsta bila raširena i ranjiva, Mhoram
mu zabi prsten na kažiprst. Ovaj se zaglavi iza prvog članka. "Ne mogu uzurpirati tvoje
mesto", zareža dvostruki poglavar. Ustao je i grubo povukao Kovenanta u stojeći stav.
Uneo je dvostruko lice u Nevernikovo i prosiktao: "Sedmice mu! Ti se više plašiš moći
nego slabosti."
Da! - ječao je u sebi Kovenant na bol u zglavku i glavi. Da! Hoću da preživim!
Sada je odapinjanje lukova dolazilo onoliko često koliko su brzo ratnici mogli da
pripremaju strele. Ali zaliha strela im je bila ograničena. A pragrdani u jamnici su se
držali podalje, izlažići se samo toliko da privuku vatru ratnika. Drulovoj sili se nije
žurilo. Naročito se činilo da su pragrdani spremni da uživaju u laganom pogubljenju
družine.
Ali Kovenant nije mogao da usredsredi pažnju na takve stvari. Piljio je u agoniji u
Mhorama. Činilo se da poglavar ima dvoje usta - usne zategnute preko umnogostručenih
zuba - i četvore oči, svako usplamtelo od strasti. Kako nije uspeo da smisli drugačiju
molbu, on posegnu slobodnom rukom za pojas, izvadi Atiaranin nož i pruži ga Mhoramu.
Kroz zube je preklinjao: "Bilo bi bolje da me ubiješ."
Lagano, Mhoramov stisak popusti. Usne mu omekšaše; vatre u njegovim očima
nestade. Činilo se da mu se pogled okreće ka unutra, a onda se lecnuo na ono što je
ugledao. Kada je progovorio, glas mu je bio poput praha. "Ah, Kovenante... oprosti mi.
Zaboravio sam se. Penosled... Penosled je ovo shvatao. Trebalo je da ga pažljivije
slušam. Greška je tražiti više nego što si spreman da slobodno daš. Na taj način,
postajemo nalik onima koje mrzimo." Pustio je Kovenantov zglavak i napravio korak
unazad. "Prijatelju moj, ovo nije na tvojoj duši. Breme je naše i mi ćemo ga nositi do
kraja. Oprosti mi."
Kovenant nije mogao da odgovori. Stajao je iskrivljenog lica kao da će zaurlati. Oči su
ga bolele od dvostrukosti vida. Mhoramova milost ga je pogodila više od ijednog
argumenta ili zahteva. Bedno se okrenuo Prothalu. Zar nije mogao negde naći snage za
taj rizik? Možda je u tom pravcu počivao put bega... možda je užas divlje magije bio cena
koju je morao platiti za slobodu. Nije želeo da ga ubiju pragrdani. Ali kada je digao ruku,
nije znao koja je od tih šaka njegova, koje od ta dva Žezla je pravo.
A onda, uz ravni zvuk, i poslednja strela je otišla. Jamnici ispustiše gromoglasni povik
zlobe i veselja. Na naredbu pragrdana, počeše da se približavaju. Ratnici izvukoše
mačeve, pripremiše se za beskorisni kraj. Krvna garda je balansirala na vrhovima prstiju.
Drhtavo, Kovenant pokuša da dohvati žezlo. Ali u glavi mu se vrtelo, a kovitlac tame
vrtoglavo je poskočio na njega. Nije mogao da prevaziđe strah; bio je užasnut osvetom
koju će gubavost oboriti na njegovu glavu zbog takve drskosti. Ruka mu pređe polovinu
rastojanja i stade, u besprstoj nemoći zgrabi prazni vazduh.
Ah! izgubljeno je jeknuo u sebi. Pomozite mi!
"Mi smo krvna garda." Banorov glas bio je gotovo nečujan u bučnoj pohoti jamnika.
"Ne možemo dozvoliti takav kraj."
On čvrsto uze Kovenanta za ruku i smesti je na Žezlo zakona, na pola puta između
Prothalovih napregnutih zglavaka.
Činilo se da je moć eksplodirala u Kovenantovim grudima. Bezvučni udar, šok jači od
sluha, udari usek poput grča planine. Udarac obori učesnike pohoda sa nogu i razbaca sve
pragrdane i jamnike između kamenih gromada. Samo se vrhovni poglavar održao na
nogama. Glava mu se trgla unazad, a Žezlo blesnu u njegovim rukama.
Jedan trenutak, u useku je vladala tišina - mir tako silovit da se činilo da je udar
ogluveo sve borce. A u tom trenutku, čitavo nebo nad Gravin Trendorom pocrne od
neprobojnih olujnih oblaka.
Onda dođe buka - duboku zvučni udar, kao da samo stenje planine vrišti - a sledili su
ga dugi talasi vrelog, siktavog klokotanja. Oblaci se spustiše sve dok nisu pokrili vrh
Planine Groma.
Ogromni, žuti ognjevi počeše da plamte na okruženom vrhu.
Neko vreme, družina i njeni napadači ležali su u useku kao da se plaše da se pokrenu.
Svi su piljili u vatre i olujne oblake.
Iznenada, plamenovi izbiše kao erupcija. Uz riku kao da sam vazduh bukti, ognjevi
počeše da jure poput ogromnih, gladnih zveri niz svaku padinu i obronak planine.
Vrišteći od straha, jamnici skočiše i stadoše da beže. Njih nekolicina se ludački baci o
zidove useka. Ali većina je obišla stenu družine i bežala naniže, pokušavajući da
prestigne ognjene lavove.
 Pragrdani pođoše drugim putem. Mahnitom hitnjom, pentrali su se uz usek prema
ulazu u katakombe.
Ali pre nego što su mogli da dospeju do bezbednog mesta, Drul se pojavi iz pukotine
nad njima. jamnik je puzao, previše obogaljen da bi stajao. Ali u pesnici je držao zeleni
kamen koji je zračio silovitim zlom kroz crnilo oblaka. Njegov vrisak nadjača urlik
lavova:
"Zdrobi! Zdrobi!"
Pragrdani zastadoše, uhvaćeni između dva straha.
Dok su stvorenja oklevala, družina pođe niz usek. Prothal i Kovenant bili su previše
iscrpljeni da se drže na nogama, i zato ih je krvna garda nosila, bacala ih od čoveka do
čoveka preko gromada, vukla preko ispreturanog dna urvine.
Ispred njih, jamnici počeše da stižu do kraja useka. Neki od njih su trčali tako slepo da
su padali preko ruba litice; drugi se rasuše u oba smera po grebenu, vrišteći u nastojanju
da umaknu.
Ali iza družine pragrdani obrazovaše klin i ponovo krenuše naniže. Učesnici pohoda
jedva su bili u stanju da održavaju razmak u odnosu na klin.
Urlik vatrenog vazduha postade oštriji, žešći. Oslobođene silom Vrhunca, gromade
počeše da se kotrljaju sa litica. Ognjeni lavovi su se kretali poput rastopljenog kamenja,
skakali su niz padine kao da su rođeni u srcu pakla. Daleko uz usek, činilo se da se
sveobuhvatno zavijanje njihove moći udvostručuje i utrostručuje sa svakim skokom
naniže. Udar spaljenog vazduha nasrnu preko njih poput glasnika, trubeći o nadiranju
vatre i vulkanske gladi. Gravin Trendor se tresao iz samog temelja.
Kretanje niz usek postade lakše kada se družina primakla donjem kraju i Kovenant
poče da se kreće sam. Gonjen pogrešnim viđenjem, zaglušenim sluhom, poterom koja ih
je stizala, on se otrese krvne garde. Krećući se ukočenih kolena poput lutke, posrtao je u
teturavoj, tvrdoglavoj pravoj liniji prema litici.
Ostali učesnici pohoda skrenuše prema jugu po ivici useka. Ali on je išao pravo prema
litici. Kada je stigao do nje, noge jedva da su mu imale dovoljno snage da ga zadrže.
Slabašno se njišući, pogledao je u provaliju. Bila je duboka bar dve hiljade stopa, a litica
je bila široka najmanje pola milje.
Nije bilo uzmaka. Lavovi će stići družinu pre nego što ova dođe u bilo kakvu priliku
da se spusti sa druge strane litice - znatno pre.
Ljudi su vikali na njega, beskorisno ga opominjali; jedva da je mogao da ih čuje kroz
urlajući vazduh. Nije obraćao pažnju. I nije se plašio ponora; nije ga video dovoljno jasno
da bi se plašio.
Morao je da učini nešto.
Zastao je na trenutak, prikupljao hrabrost. Onda je shvatio da će neki krvni gardista
verovatno pokušati da ga spase. Želeo je da ostvari nameru dok je to još moguće.
Bio mu je potreban odgovor na smrt.
Skinuvši prsten, čvrsto ga je stegao u ruci bez polovine prstiju, a onda zamahnuo da ga
baci preko ruba litice.
Oči mu pođoše za prstenom kada je izmahnuo rukom i on naglo stade, prožet udarom
stida. Metal je bio čist. Pogled mu je i dalje video dva prstena, ali oba su bila srebrna;
obojenost je nestala iz njih.
Okrenuo se od litice i stao da traga uz usek za Drulom.
 Čuo je Mhorama kako viče: "Banore! To je njegov izbor!" Krvni gardista hitao je ka
njemu. Na Mhoramovu naredbu ovaj se zaustavi na deset jardi od njega, i pored svog
zaveta. No, sledećeg trenutka, on odbaci naredbu i ponovo krenu ka Kovenantu.
Kovenant nije mogao da usredsredi pogled. Nazreo je plamene lavove kako skaču
prema useku visoko gore po urvini. Ali njegovo vidno polje ispunjavao je klin pragrdana.
Nalazio se na samo tri koraka od njega. Meštar znanstva već je podizao buzdovan da
udari.
Nagonski, Kovenant pokuša da se pokrene. Ali bio je previše spor. Još se naginjao
kada Banor nalete na njega, odbaci ga sa puta.
Uz ludački, slavodobitni kevtaj, kao da su iznenada ugledali nekakvu viziju, pragrdani
skočiše poput jednog i poleteše preko ruba litice. Dok su padali, povici su im se orili
opakim trijumom.
Banor diže Kovenanta na noge. Krvni gardista ga je gurao prema ostatku družine, ali
se on oslobodi i zatetura nekoliko koraka uz padinu, naprežući pogled prema procepu.
"Drul! Šta se desilo sa Drulom?" Oči su ga izdavale. On zastade, nesigurno se zanjiha,
stade da besni: "Ne mogu da vidim!"
Mhoram žurno stiže do njega, a Kovenant ponovi pitanje, vičući ga u poglavarevo
lice.
Mhoram blago odvrati: "Drul je tamo, u procepu. Sila kojom nije umeo da ovlada sada
ga uništava. On više ne zna šta radi. Za koji trenutak ognjeni lavovi će ga progutati."
Kovenant se upinjao da ovlada glasom tako što ga je prigušivao stezanjem čeljusti.
"Ne!" prosikta on. "On je samo žrtva kao i druge. Kletnik je ovo sve vreme planirao." I
pored stegnutih zuba, glas mu je zvučao slomljeno.
Mhoram mu dodirnu rame smirujućim pokretom. "Budi miran, Neverniče. Učinili smo
sve što smo mogli. Ne treba da optužuješ sebe."
Iznenada, Kovenant otkri da mu je besa nestalo - da se raspao prašinu. Osećao se
izudarano i uništeno i klonuo je na tlo kao da kosti više ne mogu da ga drže. Oči su mu
delovale kao dronjci, poput jedara na brodu duhova. Ne mareći više šta čini, gurnuo je
burmu na domali prst.
Ostatak družine se kretao prema njemu. Odustali su od pokušaja da se bore; zajedno
su gledali primicanje ognjenih lavova. Ponoćni oblaci zasenili su čitavu planinu, a kroz
tminu skakutave vatre su blistale i sjale poput zveri sunčevog ognja. Skakale su sa zidova
u usek, a neke od njih su se bacale naviše prema otvoru.
Poglavar Mhoram je najzad otrese začaranosti. "Pozovite Ranihine", naredi Banoru.
"Krvna garda se može spasti. Uzmite žezlo i drugi Krug. Pozovite Ranihine i bežite."
Banor je jedan dugi trenutak gledao Mhorama u oči i odmeravao poglavarevu
naredbu. Onda je odbio čvrstim glasom. "Jedan od nas će ići. Da odnese žezlo i Krug u
Poglavarev Konak. Ostali ostaju."
"Zašto? Ne možemo se spasiti. Morate živeti - da služite poglavare koji moraju
nastaviti ovaj rat."
"Možda." Banor lako sleže ramenima. "Ko zna? Vrhovni poglavar Kevin nam je
naredio da odemo i mi smo poslušali. Nećemo ponoviti istu grešku."
"Ali ova smrt je beskorisna!" povika Mhoram.
"Svejedno." Glas krvnog gardiste je bio bezličan poput železa. Onda je dodao: "Ali ti
možeš pozvati Hinarila. Učini tako, poglavaru."
 "Ne", uzdahnu Mhoram sa umornim smeškom shvatanja. "Ne mogu. Kako mogu da
ostavim toliko ljudi da umre?"
Kovenant je samo napola slušao. Osećao se poput olupine i tražio je put između
ostataka osećanja, u potrazi za nečim vrednim spasavanja. A onda je jedan njegov deo
shvatio. Prineo je dva prsta desne ruke usnama i ispustio oštar, prodoran zvižduk.
Čitava družina upilji se u njega. Činilo se da Kvan misli da je Nevernik izgubio
razum; Mhoramove oči su u skokovima donosile divlja nagađanja. Ali griverarka Lita
zabaci konopac visoko u vazduh i povika: "Ranihini! Griva sveta! On ih poziva!"
"Kako?" pobuni se Kvan. "Odbio ih je."
"Propeli su mu se u počast!" odvrati ona sa rzavim smehom. "Doći će."
Kovenant potpuno prestade da sluša. Nešto mu se dešavalo i on se uspe na noge da to
dočeka uspravan. Razmere njegovog položaja su se menjale. U zamućenom pogledu,
njegovi prijatelji iz družine lagano su postajali čvršći i materijalniji - poprimali su
ustrojstvo žive stene. A sama planina sve je više postajala poput dijamanta. Činila se
nepromenljiva poput kamena temeljca čitavog sveta. Osećao je kako velovi spadaju sa
njegovog vida; video je nezaklonjenu stvarnost Gravin Trendora u njenoj svekolikoj,
neumoljivoj moći. Bledeo je uz nju; meso mu se tanjilo, postajalo prozračno. Vazduh
gust poput dima duvao je kroz njega, ledio mu kosti. Grlo duše zgrči mu se u nemom
bolu. "Šta mi se dešava?"
Oko ruba litice, prema jugu, Ranihini su stizali galopom. Poput plamena nade,
prestizali su spuštanje lavova. Odjednom, grubi kliktaj se prolomi od ratnika. "Spaseni
smo!" povika Mhoram. "Ima dovoljno vremena!" Sa ostatkom družine pohitao je da
sretne žustri nailazak Ranihina.
Kovenant oseti da je napušten. "Šta mi se dešava?" nejasno je ponavljao prema tvrdoj
planini.
Ali Prothal je još bio uz njega. Kovenant začu vrhovnog poglavara kako govori
blagim glasom koji je ipak zvučao gromko poput grmljavine: "Drul je mrtav. On je te
prizvao i sa njegovom smrću poziv se okončava. Tako deluju takve sile.
Zbogom, Neverniče! Budi što jesi! Silno si nam pomogao. Ranihini će nas spasti. A sa
žezlom zakona i drugim Krugom, nećemo biti nemoćni da se odbranimo od zla Opakog.
Samo hrabro. Očaj i gorčina nisu jedine pesme na svetu."
Ali Kovenant je ječao u nemom bolu. Sve oko njega - Prothal, družina, Ranihini,
ognjeni lavovi i planine - postajali su previše materijalni. Preplavili su mu čula, prevazišli
njegove osećaje i postali siva izmaglica. Pokušao je da ih dograbi, ali nije osetio ništa.
Nije mogao da vidi; Domaja napusti opseg njegovih očiju. Bila je previše za njega i on je
izgubi.

25. PREŽIVELI

Siva magla kovitlala se oko njega jedan dugi, grčeviti trenutak. Onda je počela da se
rastače i on uskoro izgubi i nju. Vid mu se zamuti, kao da ga je neki surovi bog rastrljao
prstom. Oštro je zatreptao, pokušao da posegne nagore da bi protrljao oči; ali nešto meko
mu je držalo ruku. Oči su mu videle belinu.
Budio se, iako se više osećao kao da zapada u pijanstvo.
Postepeno je postajao sposoban da razazna gde je. Ležao je na krevetu sa cevastim
zaštitnim šipkama sa strane. Beli čaršavi pokrivali su ga do grla. Sive zavese odvajale su
ga od ostalih pacijenata u sobi. Fluorescentna svetiljka prazno je zurila u njega sa
tavanice. Vazduh se slabo osećao na etar i sredstva za dezinfekciju. Dugme za pozive
visilo je kraj uzglavlja kreveta.
Nije osećao nijedan prst na rukama i nogama.
Nervi se ne regenerišu, razume se da ne, oni se ne...
To je bilo važno - znao je da je važno - ali iz nekog razloga za njega nije predstavljalo
ništa. Srce mu je bilo previše uzavrelo od drugih osećanja da bi osetilo taj led.
Jedino mu je bilo važno da su Prothal, Mhoram i učesnici pohoda preživeli. Držao se
toga kao da je to dokaz normalnosti - dokaz da ono što mu se desilo, ono što je učinio,
nije proizvod ludila, samouništenja. Preživeo je; njegova pogodba sa Ranihinima postigla
je bar to. Učinili su tačno ono što je poglavar Kletnik zatražio od njih - ali su preživeli.
Bar nije bio kriv i za njihove pogibije. Njegova nesposobnost da koristi prsten, da
poveruje u prsten, nije od njih napravila druge utvare. To mu je bila jedina uteha za ono
što je izgubio.
Onda je razaznao dve prilike koje su stajale u podnožju kreveta. Jedna od njih bila je
žena u belom - medicinska sestra. Dok je pokušavao da usredsredi pogled na nju, ona
reče: "Doktore... vraća mu se svest."
Doktor je bio sredovečni čovek u smeđem odelu. Put ispod njegovih očiju je bila
mlohava, kao da je umoran od sveg ljudskog bola, ali usne ispod posedelih brkova bile su
blage. On priđe Kovenantu pored kreveta, dodirnu na trenutak Kovenantovo čelo, a onda
povuče Kovenantove kapke i osvetli mu zenice malom svetiljkom.
Uz naporom, Kovenant usredsredi pogled na svetlost.
Doktor klimnu i skloni lampu. "Gospodine Kovenante?"
Kovenant proguta pljuvačku osušenim grlom.
"Gospodine Kovenante." Doktor prinese lice blizu njegovog i progovori tiho, smireno.
"Nalazite se u bolnici. Doneli su vas ovamo pošto su na vas naletela policijska kola. Bili
ste bez svesti otprilike četiri časa."
Kovenant podiže glavu i klimnu da pokaže da je shvatio.
"Dobro", reče doktor. "Drago mi je što dolazite k sebi. A sada mi dopustite da na
trenutak porazgovaram sa vama.
Gospodine Kovenante, policajac koji je vozio ona kola kaže da vas nije udario. Tvrdi
da se zaustavio na vreme - vi ste naprosto pali ispred njega. Prema pregledu koji sam
izvršio, bio bih sklon tome da se složim sa njim. Ruke su vam malo izgrebane, a na čelu
imate modricu - ali te stvari su se mogle dogoditi kada ste pali." Oklevao je na trenutak, a
onda je pitao: "Da li vas je udario?"
Smeteno, Kovenant zavrte glavom. Pitanje mu se činilo nebitno.
"Pa, pretpostavljam da ste se mogli onesvestiti od udarca u pločnik. Ali zašto ste
pali?"
Ni to nije izgledalo bitno. On odbaci pitanje, mahnuvši rukom. Onda je pokušao da se
digne u sedeći položaj u krevetu.
Uspeo je pre nego što je doktor stigao da mu pomogne ili da ga spreči; nije bio tako
slab kao što se plašio. Obamrlosti njegovih prstiju na rukama i nogama još kao da je
nedostajala uverljivost, kao da će se oporaviti čim se cirkulacija povrati.
Nervi se ne...
Trenutak potom glas mu se vrati i on zatraži odeću.
 Doktor ga je proučavao iz bliza. "Gospodine Kovenante", reče on, "pustiću vas kući
ako to hoćete. Pretpostavljam da bi trebalo da vas zadržim dan ili dva na posmatranju. Ali
stvarno nisam bio u stanju da pronađem da nešto nije u redu sa vama. A vi bolje znate
kako se treba starati o gubavosti nego ja." Kovenantu nije promakao izraz gađenja koji
prelete sestrinim licem. "I, da budem savršeno iskren...", doktorov ton naglo postade
otrovan, "...ne želim da se borim protiv osoblja da bih bio siguran da ste dobili pristojnu
negu. Mislite li da ste sposobni za odlazak?"
U znak odgovora, Kovenant poče da petlja nespretnim prstima po turobnoj, beloj,
bolničkoj odeći koju je nosio.
Naglo, doktor priđe ormariću i vrati se sa Kovenantovom odećom.
Kovenant je podvrgnu nekoj vrsti VPE. Bila je izgužvana i prašnjava od njegovog
pada na ulici; pa ipak, izgledala je tačno onako kao kada ju je poslednji put nosio, tokom
prvih dana pohoda.
Tačno kao da se ništa od svega nije nikada desilo.
Kada se obukao, potpisao je otpusnu listu. Ruka mu je bila tako hladna da je jedva
uspeo da napiše ime.
Ali učesnici pohoda su preživeli. Njegova pogodba je vredela bar za to.
Onda ga doktor odveze u invalidskim kolicima sve do izlaza za otpust bolesnika.
Izvan zgrade, doktor poče da govori kao da na neki posredni način pokušava da se izvini
zbog toga što nije zadržao Kovenanta u bolnici. "Mora biti da je pravi pakao kad si
gubav", rekao je žustro. "Pokušavam da shvatim. To je kao... studirao sam u Hajdelbergu,
pre dosta godina, i za to vreme video sam mnogo srednjovekovne umetnosti. Naročito
religijske umetnosti. Gubavost me podseća na statue raspeća napravljene u srednjem
veku. Tamo je prikazan Hrist na krstu, a njegove crte - njegovo telo, čak i lice -
predstavljene su tako nejasno da bi to mogao biti bilo ko, muškarac ili žena. Ali rane...
ekseri u šakama i stopalima, koplje u boku, kruna od trnja... isklesane su i čak obojene u
neverovatno živim pojedinostima. Pomislili biste da je umetnik razapeo model da bi
dobio tu vrstu realizma.
Mora da je tako kad si gubav."
Kovenant oseti doktorovo saosećanje, ali nije mogao da uzvrati na njega. Nije znao
kako.
Posle nekoliko minuta dođoše ambulantna kola i odbaciše ga nazad na farmu Utočište.
Preživeo je.
Stao je da koračao je dugim prilazom do svoje kuće kao da mu je to jedina nada.

REČNIK

Ahamkara: Hoerkin, "Dveri"

Ahana: slikarka, kćerka Hane
Alem-vino: napitak džinova
Aliantha: blagovnjače
Amanibhavam: trava za lečenje konja, otrovna za čoveka
Amatin: poglavarka, kćerka Matinova
Amok: tajanstveni vodič i sluga drevnog Znanstva
Amorin: prvi stožernik, kasnije balčaklija
Anundivian yajna: "izgubljena" ranjanska veština vajanja kostiju
Asensa: Kamendolka, sestra Atiaran
Asuraka: Žezlonoša iz Znanstvigora
Atiaran, družbenica Trelova: Kamendolka, majka Lene
Aussat Befylam: jheherrin u liku deteta

Balčaklija: drugi po rangu zapovednik ratovnije

Banas Nimoram: Svetkovina proleća
Ban: Krvni gardista, dodeljen poglavaru Trevoru
Banor: Krvni gardista, dodeljen Tomasu Kovenantu
Baradakas: Žezlonoša Vitog Drvograda
Berek Troprst: Srdomil, osnivač reda poglavara, prvi drevni poglavar
Besomuci: tri drevne sluge poglavara Kletnika
Bezemljaši: džinovi
Bhrathair: narod sa kojim su se sretali Džinovi lutalice
Birinair: Žezlonoša; kasnije srdočnik Poglavarevog Konaka
Blagovnjača: aliantha, hranljivi plod koji se može naći po čitavoj Domaji
Borilar: Zubljonoša i srdočnik Poglavarevog Konaka
Braba: Ranihin, Korikov at

Cerin: Krvni gardista, dodeljen poglavarki Šetri

Časnik: vođa Drvograđana

Činitelj: jheherrinsko ime za poglavara Kletnika
Činiteljev Tron: Kletnikov Tabor

Damelon Džinoljub: Drevni vrhovni poglavar, sin Bereka Troprsta

Davilja: Velika močvara
Demonija: Plodište pragrdana i Putnima
Dharmakshetra: "Nadmašiti neprijatelja hrabrošću", putnimsko ime
Doar: krvni gardista
Dobrana: ranjanska uzlarka
Dolina Vešala: mesto za pogubljenja u Garotinom Čestaru
Dolina dve reke: sedište Veselkamena
Dom: prvobitna otadžbina džinova
Domaja: uopšte uzev, oblast označena na Mapi
Donja zemlja: zemlja istočno od Domajinog Sunovrata
Drevni poglavari: poglavari pre obreda Obesvećenja
Drini: Ranihin, at poglavara Mhorama, ždrebac Hinarila
Drinišok: starac-mačevnik Znanstvigora
Drul Stenotočac: jamnik, kasnije vođa jamnika, nalazač žezla zakona
Drvograd: naselje na drvetu
Drvograđanin: stanovnik naselja na drvetu
Dukkha: "žrtva", putnimsko ime
Dura Bokovila: mustang, at Tomasa Kovenanta
Dušomor: ime koje su džinovi nadenuli poglavaru Kletniku
Džinovi: Bezemljaši, drevni prijatelji poglavara
Džinov sabor: savetovanje džinova

Elena: vrhovna poglavarka tokom prvog napada poglavara Kletnika; kćerka Lene
Elohim: narod sa kojim su se sretali džinovi lutalice
Eovod: dvadeset ratnika sa stožernikom
Eovojna: dvadeset eovoda sa vojevnikom

Fael Befylam: jheherrin u obliku zmije

Faer: družbenica Kalindrila

Gart: vrhovnik ratovnije Poglavarevog Konaka

Glina vidarka: blato koje isceljuje
Gorak Krembal: Uboj Plampepel
Gornja zemlja: zemlja zapadno od Domajinog Sunovrata
Gravin Trendor: Planina Groma
Grdani: tvorci Demonije
Grifon: krilata zver nalik lavu
Griva: Ranihin
Grivenanje: ceremonija proglašenja za grivenara
Grivenar: najviši čin Ranjana

Hail Troj: vrhovnik ratovnije vrhovne poglavarke Elene

Haručai: rasa od koje vodi poreklo krvna garda
Herem: Besomuk, Koljidrug, turiya
Hirim: poglavar, sin Hula
Hoerkin: stožernik
Hovor: krvni gardista, dodeljen poglavaru Loeriji
Hurin: Ranihin, Terelov at
Hurn: ranjanski uzlar

Imoiran, družbenica Tomalova: Kamendolka

Irin: ratnik treće ratovnijske eovojne
Iscelitelj: lekar
Izopačenje: ime koje su Krvni gardisti dali poglavaru Kletniku

Jadin-Kamen: oblast Trotgarda pre obnavljanja

Jadinka: grivenarka, nekada po imenu Veselica
Jain: ranjanski grivenar
Jamnici: zla stvorenja koja prebivaju pod Planinom Groma
Jazbinište: dom jamnika pod Planinom Groma
Jazbinmost: ulaz u katakombe ispod Planine Groma
Jedina Šuma: drevna šuma koja je pokrivala najveći deo Domaje
Jedino Drvo: mistično drvo od koga je napravljeno žezlo zakona
Jedrana Vilokosa: žena-džin,žena Mlatišake Brodograda, majka trojki
Jehanum: Besomuk, Ljudoseča, moksha
 Jerkin: Kamendolac, Triokov pratilac
Jheherrin: Meki; živi nusproizvod Kletnikovih naopakih oblikovanja
Jolenida: kćerka Loerije

Kaamora: sud tuge Džinova uz pomoć vatre

Kaer-Kaveral: učenik za šumnika u šumi Morinmos
Kaeroil Divogornik: šumnik Garotinog čestara
Kalindril, družbenik Faerin: poglavar
Kam: ranjanski grivenar
Kamen Zlozemlja: kamen pronađen pod Planinom Groma, izvor sile zla
Kamenbrat, Kamensestra: imena od milja između ljudi i džinova
Kamendol: kameno naselje
Kamendolac: onaj ko živi u kamenom naselju
Kelenbhrabanal: otac konja u legendama Ranihina
Kevin Zemljogub: sin Lorika Zloupokojitelja, poslednji vrhovni poglavar loze drevnih
poglavara
Kevinovo Znanstvo: učenje o moći koje je ostavio Kevin u sedam
Krugova
Kiril Trendor: odaja moći duboko pod Planinom Groma, Srce Groma
Kladenica: blago, osvežavajuće piće
Kletnikov Tabor: dom Opakog
Kolos: drevna kamena figura koja čuva Gornju Domaju
Koljidrug: džin-Besomuk, Herem, turiya
Koral: krvni gardista, dodeljen poglavarki Amatin
Korik: krvni gardista, zapovednik prvobitne vojske Haručaija.
Korimini: Najstariji Znanstvigora
Kresh: divlji, džinovski žuti vukovi
Kril: začarani mač Lorika, tajna za nove poglavare, probuđen dejstvom moći Tomasa
Kovenanta
Krol: krvni gardista
Krug: jedinica Kevinovog znanstva
Krug staraca: vođe Kamendola
Krvna garda: branitelji poglavara
Kuraš Kvelenir: Lomnik-Bregovi
Kuraš Plenetor: oblast nekada zvana Jadin-kamen, a kasnije Trotgard
Kvan: stožernik trećeg eovoda ratovnije, kasnije balčaklija, pa vrhovnik
Kvirel: Kamendolac, Triokov pratilac

Lal: ranjanski uzlar

Laura: Časnik iz Vitog Drvograda
Lelej: Koerkri, grad džinova
Lena: Kamendolka, kćerka Atiaran i Trela; majka Elene
Lillianrill: znanstvo drveta ili meštri znanstva drveta
Lita: ranjanski grivenar
Loerija družbenica Trevorova: poglavarka
Lomillialor: vrhovno drvo, drvo moći
 Lor-liarill: zlatanika

Ljudoseča: džin-Besomuk, Jehanum, mokša

Ljudom: osnovno obitavalište Ranjana

Mač: ogranak Kevinovog znanstva koji se proučava u Znanstvigoru

Maliner: drvogradski Časnik, sin Veinina
Marni: Ranihin, Tuvorov at
Međnik: komandir krvne garde
Melenkurion abatha: fraza prizivanja moći
Meril: Ranihin, at Haila Troja
Meštar znanstva: vođa pragrdana
Mhoram: poglavar, kasnije vrhovni poglavar, sin Variola
Moksha: Besomuk, Jehanum, Ljudoseča
Mira: Ranihin, Elenin at
Mlatišaka Brodograd: džin, otac trojki
Morin: međnik krvne garde, zapovednik u prvobitnoj vojsci Haručaija
Moril: krvni gardista, dodeljen poglavarki Kalindril
Murin, Odonin družbenik: Kamendolac

Neomeđeni: proučavaoci znanstva oslobođeni uobičajenih odgovornosti

Nevernik: Tomas Kovenant

Oblučak: oganj-kamenovi koji se znanstvom kamena mogu naterati da sjaje

Oblučar: meštar znanstva kamena
Odaja drvensrca: drvograđansko mesto za susrete
Odbojnica: snaga koja odbija, zid sile
Odona, družbenica Murinova: Kamendolka
Ognjeni lavovi: vatreni tok Planine Groma
Oganj-kamenovi: oblučak
Omurnil: drvogradska časnica, kćerka Murnile
Opaki: poglavar Kletnik
Opačija: sila zla
Opustošenje: era uništenja u Domaji, posle Rituala Obesvećenja
Orkrest: kamen moći
Ozondrea: poglavarka, kasnije vrhovna poglavarka, kćerka Zondreje

Padrias: drvogradski Časnik, sin Milov

Peščane gorgone: čudovišta koja opisuju džinovi
Pieten: drvogradsko dete koga je povredila služinčad poglavara Kletnika, sin
Soranalov
Ples utvara: Svetkovina proleća
"Pobeda poglavara Mhorama": Ahanina slika
Pobrđe: zaravan iznad Veselkamena
Poglavar: meštar Kevinovog znanstva žezla i mača
Poglavar Kletnik: neprijatelj Domaje
 Poglavar-rodilac: Berek Troprst
Poglavarev Konak: Veselkamen
Poglavarev oganj: vatra sa žezla koju koriste poglavari
Pohod: potraga za izbavljenjem žezla zakona
Porib: krvni gardista
Prapoglavar: titula data Tomasu Kovenantu
Pragrdani: Demonijski nakot, zla stvorenja obdarena moćima
Pren: krvni gardista
Prianjak: lepljiva koža
Proba istine: provera iskrenosti lomillialorom ili orkrestom
Prothal: vrhovni poglavar, sin Dviliana
Prstenoša: ranjansko ime za Tomasa Kovenanta
Prvi krug Kevinovog znanstva: osnovno znanje koje je za sobom ostavio poglavar
Kevin
Prvi stožernik: treći po rangu zapovednik ratovnije
Pul: ranjanski uzlar
Putnim: staratelji putevnika, demonijski soj, ali protivnici pragrdana

Ranjani: narod koji služi Ranihine

Ranihini: veliki, slobodni konji zaravni Ra
Ratno znanstvo: znanje o "Maču" u Kevinovom znanstvu
Ratovnija: vojska Poglavarevog Konaka
Reč opomene: moćna, razorna odbojnica
Rhadhamaerl: znanstvo kamena ili meštri znanstva kamena
Riddžek Tome: Kletnikov Tabor
Rillinlure: lekovita drvena prašina
Ritual neomeđenja: ceremonija proglašenja za Neomeđenog
Ritual Obesvećenja: čin očajanja kojim je vrhovni poglavar Kevin uništio drevne
poglavare i razrušio najveći deo Domaje
Roge Befylam: jheherrin u vidu jamnika
Ruel: krvni gardista dodeljen Hailu Troju
Runik: krvni gardista
Rusta: ranjanski uzlar

Samadhi: Besomuk, Šeol, Sotonpest

Sedam Krugova: riznica znanja koju je stavio poglavar Kevin
Sedam Reči: reči moći
Sil: krvni gardista, dodeljen poglavaru Hirimu
Sila zapovedi: sedmi Krug Kevinovog znanstva
Sivi Krvnik: ravničarsko ime za poglavara Kletnika
Slen, družbenik Terasin: Kamendolac
Soranal: drvogradski Časnik, sin Tilera
Sotonpest: džin-Besomuk, Šeol, samadhi
Sotonsrce Dušomor: ime koje su džinovi dali poglavaru Kletniku
Srce Groma: pećina-izvor moći u Planini Groma
Srdomil: Berek Troprst
 Srdosolja Penosled: džin, prijatelj Tomasa Kovenanta
Srdočnik Poglavarevog Konaka: poslužitelj zadužen za svetlost, toplinu i
gostoljubivost
Starac-mačevnik: glavni znanstvozornik Mača u Znanstvigoru
Steg-vodopad: vodopad kod Veselkamena
Steg-oganj: vatra upozorenja kod Veselkamena
Steg vrhovnog poglavara: zastava vrhovnog poglavara
Stožernik: zapovednik eovoda
Sunačar: najniži ranjanski čin
Suru-pa-maerl: veština rada sa kamenom
Sveti Opklon: Dvorana za večernju službu u Veselkamenu
Svetkovina proleća: Ples utvara Andelejna za vreme mladog Meseca u središnjoj noći
proleća

Šeol: Besomuk, Sotonpest, samadhi

Šetra, družbenica Verementova: poglavarka
Šul: krvni gardista
Šumnik: zaštitnik šuma Domaje

Tamaranta, družbenica Variolova: poglavarka, kćerka Eneste

Teras, družbenica Slenova: članica Kruga staraca Kamendola Mithil, kćerka Anorije
Terel: krvni gardista, dodeljen poglavaru Mhoramu, zapovednik prvobitne vojske
Haručaija
Tomal: kamendolski meštar
Tomin: krvni gardista, dodeljen poglavaru Verementu
Torm: oblučar i srdočnik Poglavarevog Konaka
Trel, družbenik Atiaranin: oblučar Kamendola Mithil, otac Lene
Trevor, družbenik Loerijin: poglavar
Triok: Kamendolac, sin Tulerov
Tul: krvni gardista
Turiyya: Besomuk, Herem, Koljidrug
Tuvor: međnik krvne garde, zapovednik u prvobitnoj vojsci Haručaija
Tvorac: legendarni poglavar vremena i gospar Domaje, neprija telj poglavara Kletnika

Ukoštavanje: vajanje kostiju

Utvare Andelejna: stvorenja od žive svetlosti koja izvode Ples na Svetkovini proleća
Uzlar: drugi čin kod Ranjana
Uzlanje: ceremonija proglašenja za uzlara

Vajanje kostiju: drevna veština Ranjana, ukoštavanje

Van: ranjanski uzlar
Variol Vidovnjak, družbenik Tamarantin: poglavar, kasnije vrhovni poglavar, sin
Pentila, otac Mhoramov
Vejl: krvni gardista
Velant: nekadašnji vrhovni poglavar
Vrhovno drvo: lomillialor, potiče od Jedinog Drveta
Verement, družbenik Šetrin: poglavar
Veselica: ranjanska sunačarka
Veseldrvo: sedište Znanstvigora
Veselkamen: Poglavarev Konak, planinski grad poglavara
Viancome: mesto za susrete u Veselkamenu
Vojevnik: zapovednik eovojne
Vrh Ognjenih lavova: Planina Groma
Vrhovni poglavar: vođa Veća poglavara
Vrhovnik: zapovednik ratovnije

Zabran: sala za većanje u Poglavarevom Konaku

Zakon smrti: odvajanje živih i mrtvih
Zavet: zakletva službe poglavarima koju su dali krvni gardisti
Zavet mira: zakletva naroda Domaje protiv nepotrebnog nasilja
Zemljorod: titula data najpre Bereku Troprstu
Zemna moć: izvor sve moći u Domaji
Zlatan: drvo nalik na javor, zlatnih listova
Zlatanika: drvena građa koja sadrži silu, pravi se od stabala zlatana
Zlatosinj: jezero na pobrđu iznad Veselkamena
Znanstvigor: trotgardska škola u Veseldrvu gde se proučava Kevinovo Znanstvo
Znanstvorod: demonijska laboratorija sila
Znanstvozornik: učitelj u Znanstvigoru
Zubljonoša: meštar znanstva drveta
Zuboša Rastrgač: ranjansko ime za poglavara Kletnika

Žezlo: ogranak Kevinovog znanstva koji se proučava u Znanstvigoru

Žezlo zakona: načinio ga je Kevin od Jedinog Drveta
Žilan: ranjanski uzlar