Dijego Velaskez

Dijego Velaskez (6. jun 1599 — 6. avgust 1660), bio je španski barokni slikar, koji zajedno sa El
Grekom i Fransiskom Gojom čini sam vrh španskog slikarstva.Velaskez je rođen u Sevilji, i bio je
najstariji od šestoro dece. Oba njegova roditelja su bila iz nižih društvenih slojeva. Između 1611. i
1617. Velaskez je radio kao šegrt Fransiska Paćeka, seviljskog slikara manirističkog stila, koji je bio
autor rasprave „Umeće slikanja“ iz 1649, i koji je postao Velaskezov kum. Tokom svojih studentskih
dana Velaskez je usvojio najpopularniji način savremenog slikarstva, usvojenog delimično od strane
flamanskih i italijanskih realista.

Putuje u Italiju, a radi i u Sevilji iMadridu (njegov umetnički život se deli na dva perioda: prvi je u
Sevilji, a drugi u Madridu - na dvoru). U Seviljskom periodu on slika prirodu, žanr scene iz
svakodnevnog života i mrtve prirode. Ovaj period karakteriše tvrda modelacija forme i oštra kontura
(vidi se da u mladosti radi pod uticajem Karavađa). U tom prvom periodu je ovekovečio život naroda.
Dvadesetih godina XVII veka njegov talenat je zapažen i pozivaju ga na Madridski dvor, gde postaje
dvorski slikar, tako njegova dela dobijaju novu tematiku i novo bogatstvo boja (scene sa dvora) .

Spada u red tzv. "bezličnih" umetnika, tj. onih umetnika koji kroz svoja dela ne čine svoje lične
ispovesti. Takvi umetnici po svojoj prirodi predodređeni su za portretnu umetnost.Velaskez, koji je
uvek radio po modelu, postigao je svoju najveću slavu kao portretista. Iako nikada nije radio bez
modela (jer kao bezličan umetnik nije stvarao maštom), ipak je jedan od najsamostalnijih figura u
slikarstvu.

On je umetnik na kome se ponajmanje primećuje tuđi uticaj, koji nije činio direktne pozajmice i
kome je tuđa umetnost poslužila ne za ugledanje,već samo kao primer, na osnovu koga je pronalazio
svoje formule.

Bio je slikar po narudžbini. Kao službeni dvorski slikar na Španskom apsolutističkom dvoru. On slika
istinsku hroniku jedne kraljevske kuće,poklanjajuši pri tom istu objektivnu pažnju vladaocu,
anemičnim infantkinjama i neveselim dvorskim budalam. Velazquez je u tim portretima tražio
likovnu vrednost.

To njegovo slikarstvo je prožeto poimanjem ljudske prirode – portrete kraljevske porodice pretvara
u žive likove sa osobenim pečatom i ne prikazuje ih idealizovano. Te realne likove je uspešno uvlačio
u svoju kompoziciju. Njegovi karakteri su veoma jaki i iz toga se vidi snaga njegovog realizma (samo
u portretima, ne i u npr. prikazivanju prirode).

Velaskez ima dva tipa portreta: 1. oficijelni, paradni, aristokratski (vidi se sposobnost da izvuče
karakter osobe koju portretiše) ,2. ljude sa dvora, kepece, koji su mu bili prijatelji - na tim portretima
se oseća tuga, jer on saoseća sa njima (zbog svojih fizičkih nedostataka morali su da uveseljavaju
druge).
Portret pesnika Don Luisa de Gongore je naslikan 1622. godine, u ulju. Velaskez je bio pod uticajem
Karavađa, posebno u svojoj kiaroskuro tehnici (odnos svetla i senke), ali prikazuje i sve sposobnosti
koje je naučio u Italiji, kao što je bogata paleta Ticijana. Slika se sada nalazi u Muzeju lepih umetnosti
u Bostonu.

Svoju reprodukciju sam slikala počev od pozadine, a zatim sam lazurno srednje tamnom bojom
(sivkasto-zelenkasta) podslikala većinu portreta i iscrtala glavne konture portreta. Baš kao što je
Velaskez koristio kiaroskuro po tom principu sam odmah u podslikavanju ispoštovala pravila
svetla i senke. Nakon islikanog portreta sve jednom bojom, počela sam polako da ubacujem
kolorit, pažljivo i lazurno kao pri podslikavanju. Pozadina mi ostaje i dalje prilično lazurna da ne
bih zagušila celu sliku. U daljem razvoju slike planiram da meko modelujem oblike mrljama
svetlosti i boje. Trudiću se da slikam što širim i slobodnijim potezima četke kako bih dostigla što
veću sličnost u slikanju i pretapanje svetlosti i senke.