Pisma iz prastare budućnosti

Bratislav R. Milanović

Knjiga Bratislava Milanovića Pisma iz prastare budućnosti zrači odista novom svetlošću u
poetskom sazvežđu na književnom nebu Srbije.

Ovaj zapis o Batinoj knjizi sam namerno započeo ovako barokno kitnjastom rečeniocom. Od
sredine XX veka, pod izgovorom traganja za novom poetikom, čini se da se zaboravilo da
pesma mora da bude i lepa. Mišlju, zvukom, formom.

Svu tu lepotu reči, odnosno misli, sklada ritma, odnosno zvuka, a nadasve lepotu forme -
imamo u knjizi Pisma iz prastare budućnosti.

Ali, najpre, valja odgovoriti na pitanje šta su Pisma iz prastare budućnosti. Zbirka pesama,
knjiga pesama, pesma, poema? Osim termina zbirka, sve ostalo je to. Dakle, knjiga je
koncipirana kao skup od 40 pesama, sličnih motiva ali sa vlastitom unutrašnjim strukturom
svake od njih, ali i svih njih zajedno, svrstanih u četiri poglavlja. Knjiga se, dakle, može uzeti i
kao poema od četiri pevanja sa po deset delova. Napokon, cela knjiga je jedna velika pesma.
Može se s pravom nazvati knjigom-pesmom.

Ono što objedinjuje unutrašnju i spoljašnju strukturu i „drži“ knjigu jesete majstorstvo forme.
Od svih Batinih knjiga Pisma iz prastare budućnosti su, u zanatskom pogledu (pri čemu reč
zanat upotrebljavam u njenom najplemenitijem vidu), sa najvišim dometom u pogledu forme,
skoro savršena. Da ne navodim, odnosno opisujem formu, to su književni kritičari od imena i
zanata već učinili, pomenuću samo stih-poentu kao crvenu nit knjige. Pri tom nisam siguran da
je sintagma stih poenta, ili pak polusloženica stih-poenta najadekvatnija, ali nisam umeo da
smislim drugu, bolju. O čemu je reč?

Knjiga ima četiri celine (ja ih, uslovno, nazivam pevanjima): O povratku, O nespokoju, O
snovima i Bruj. Prve tri su jednobrazne po formi, svaka celina ima po deset pesama, a svaka
pesma je sastavljena iz pet katrena i, posle četvrtog katrena, iz jednog samostalnog stiha, dakle
iz 21 stiha. Taj samostalni stih sam nazvao stihom-poentom. Njih je, tih stihova, trideset. Oni se
kao crvena nit provlače i ističu kroz prva tri, da bi svoju punu funkciju imali u četvrtom
pevanju. Ovo pevanje je naslovljeno Bruj i komponovano iz deset pesama, a svaka pesma se
sastoji iz tri kvinta (petostiha) gde je peti stih obavezno, redom, naveden stih-poenta iz
prethodnih pesama. Dosta složen poetski postupak, doveden skoro do perfekcije. Ne, nije
preterano. Ne znam da je neko u novijoj srpskoj književnosti, posle Ivana V. Lalića, toliko radio
na formi, kao Bata u ovoj knjizi.
Negde sam pročitao da ovu Batinu knjigu porede sa Lamentom nad Beogradom Miloša
Crnjanskog. Gledano kao knjiga-pesma ili poema, kako god je prihvatili, sličnost postoji. Ali,
tematski i sadržajno, čini mi se i neka mi bude oprošteno ako grešim, Lament i Pisma se teško
mogu porediti. Ali, tu vrstu analize ostavljam kompetentnijima od sebe, kritičarima od zanata.

Vraćam se na reči lepo i lepota s početka ovog osvrta. Tema svih pesama (ili delova knjige) je,
u novijoj poeziji čak izbegavana, ljubav. U srži svih pesama je - ljubav, bliže rečeno obraćanje
ženi, dragoj ženi, na jedinoj adresi oktobar 1976... U tom obraćanju, ili kroz to obraćanje,
pesnik će iznedriti skoro sav svoj svet, svoje poimanje vremena, trajanja i prolaznosti, svoju
filozofiju života. Od optimizma i vedrine mladosti...:

„Izdvajam te iz ovog vremena u kome se

sve ujednačava: neka se vedrina istakne
kao mlade dojke pod haljinom,
neka se bulka orosi u opštoj pustinjni:
tu, u nevinoj prošlosti, san je još uvek san.“

...do tužnih verlenovskih violina jeseni:

„Izdvajam te iz jeseni sa kojom si se slila,

Jer meni je dato da na ulicama osluškujem
Les sanglots longs/ Des violons/ De l’automne
- ti živiš, već dugo, na razmaku dva doba:
tamo, kod tebe, večnost je još uvek večnost.“

U ovoj knjizi, a naročito u četvrtom pevanju, u Bruju, sublimisani su sadržaji i pesnikov odnos
prema nekim temama iz njegovih prethodnih knjiga ali ovde dati u novom, drugačijem,
usuđujem se reći, sadržajnijem obliku.

Možda se u ovom osvrtu previše insistiralo na formi. Razlog tome je što se ona, forma, odmah
uočava, čak i kad se knjiga samo površno pregleda. I, s pravom se može reći, pravo majstorstvo.
Ako smo autentično novu knjigu ovog pesnika čekali pet godina, isplatilo se. Dobili smo dar za
poetske sladokusce

Časlav Vasiljević
2