Aldin Zenović

Kako funkcionišu niskobudžetne avio kompanije

Januar 2017. godine

1
 Kako funkcionišu niskobudžetne avio kompanije

Ryanair, jedna od najpoznatijih niskobužetnih avio-kompanija Foto : Keith Gaskell

U toku 2015.godine neke od najpoznatijih svetskih niskobudžetnih avio kompanija poput

Southwest Airlines, Ryanair, Easy Jet, Wizz Air i Eurowings ostvarile su ukupan profit u
vrednosti većoj od 3o milijardi dolara, prevezavši više desetina miliona putnika u datom
periodu. Navedene avio kompanije ilustrativne su za analizu tematike kojom se ovde
bavimo. Šta su to niskobudžetne avio kompanije i na koji način one funkcionišu?

Niskobudžetne avio kompanije (low-cost airlines, low cost carriers, budget airlines) su
avio kompanije čije cene karata su često mnogo manje od drugih avio kompanija, ali takve
kompanije nude i manji nivo komfora u toku putovanja. Da bi povećale umanjeni profit
usled smanjenih cena karata takve kompanije često pribegavaju dodatnom naplaćivanju
za usluge poput posluživanja hrane i pića tokom leta, ukrcavanja, rezervacije mesta,
prevoza prtljaga itd. Termin potiče iz same avio industrije i odnosi se na kompanije koje
imaju niže cene poslovanja u odnosu na konkurenciju. Dok se termin primenjuje na bilo
koju avio kompaniju sa niskim cenama karata i ograničenim uslugama bez obzira na
njihove modele poslovanja, niskobudžetne avio kompanije ne treba mešati sa regionalnim
avio kompanijama koje nude kraće letove bez servisa ili sa avio kompanijama koje nude
pune usluge uz smanjene cene karata.

2
Iako se počeci niskobudžetnih avio kompanija vezuju za američkog avio prevoznika
Pacific Southwest Airlines, islandsku avio kompaniju Loftleiðir, britansku Laker Airways i
još neke druge avio kompanije iz vremena 1950-ih, 1960-ih i 1970-ih godina, pravi uspon
niskobudžetnih avio kompanija usledio je od 1980-ih godina naovamo. Kontinuirano
povećanje broja putnika u vazdušnom saobraćaju, otvaranje novih avio linija i proširivanje
posla vodili su ka smanjenju cena avio karata što je letenje učinilo dostupnim sve većem i
većem broju ljudi. Takvi uslovi vodili su nastanku avio kompanija poput Ryanair, Easy Jet,
Norwegian Air Shuttle i mnogih drugih avio prevoznika sličnog profila. Takve avio
kompanije počele su zauzimati sve više rastući deo tržišta, ciljajući na onaj deo populacije
putnika kojima je najvažnije da mogu leteti uz najmanje cene avio karata, dok su drugi
aspekti letenja poput nivoa usluga, tačnosti i komfora u drugom planu. Na takvo nešto
putnici se najčešće odlučuju ukoliko se leti na kraćim i osrednje dugačkim destinacijama,
poput regionalnih i kontinentalnih linija gde dužina leta u proseku nije veća od 2-4 sata i
na kojima se putnici mogu zadovoljiti smanjenim nivoom komfora i usluge.

Dostupnost letenja do brojnih destinacija uz najniže cene karata glavna je usluga koju pružaju
niskobudžetne avio kompanije Foto : Aviation Enthusiast

Dotični segment tržišta pokazuje dugoročnu tendenciju sve većeg rasta, a na taj način
jedan broj niskobudžetnih avio kompanija beleži sve veće profite i dramatičan porast
obima poslovanja u okviru poslovnog modela koji im je omogućio veliki uspeh na tržištu.

3
Modeli poslovanja niskobudžetnih avio kompanija variraju široko. Pojedini modeli su
zajednički za neke regione, dok su neki drugi univerzalni. Zajednička karakteristika svih
niskobudžetnih avio kompanija je nastojanje da se smanje troškovi poslovanja kao i
generalno smanjenje cena karata u poređenju sa drugim avio kompanijama. Tradicionalne
avio kompanije su smanjile cene svog poslovanja koristeći pojedine poslovne modele
niskobudžetnih avio kompanija.

Ono što je zajedničko u poslovnim modelima gotovo svih niskobudžetnih avio kompanija
jeste par karakteristika poput korišćenja jednog tipa putničkih aviona, baziranje na više
aerodroma, jednostavnost u poslovanju, prihodi nevezani za cene karata i ograničavanje
troškova vezanih za osoblje zaposleno u kompaniji.

Većina niskobudžetnih avio kompanija koristi letelice konfigurisane u samo jednoj

putničkoj klasi (najčešće je to ekonomska klasa) i većina koristi jedan tip putničkog aviona
iz razloga što se na taj način smanjuju troškovi obuke posada i osoblja za tehničko
održavanje jer se obučavaju za samo jedan tip aviona. Ovakve avio kompanije uglavnom
koriste uskotrupne putničke avione (narrow-body aircraft) za kratke i srednje dugačke
linije. Širokotrupni putnički avioni za dugačke interkontinentalne linije (wide-body
aircraft) su najčešće preskupi za kupovinu od strane niskobudžetnih avio kompanija i
retko kada predstavljaju njihov izbor. U prošlosti niskobudžetne avio kompanije su
koristile polovne avione poput ranije korišćenih DC-9 i starijih modela Boeing-737
kupljenih od drugih avio kompanija. Od 2000.godine naovamo flote niskobudžetnih avio
kompanija uglavnom se sastoje od modernih, novoproizvedenih aviona poput Airbus A-
320 i Boeing-737 Next Generation. Iako je kupovina novih letelica skuplja u odnosu na
polovne, dugoročno je njihovo korišćenje jeftinije iz razloga što su takve letelice štedljive u
pogledu potrošnje goriva, obuke, održavanja i cene po prevezenom putniku.

Švajcarski avio-portal ch-aviation objavio je 2013.godine studiju prema kojoj

niskobudžetne avio kompanije koje naručuju nove letelice u velikim brojevima dobijaju
velike popuste u pogledu cene. Nakon toga, ovakve kompanije preprodaju svoje avione
nakon samo par godina upotrebe i to po visokim cenama što im donosi dodatni profit i
smanjuje troškove korišćenja. Avioni se često koriste sa minimalnim setom dodatne
opreme smanjujući cene kupovine i održavanja, a istovremeno se težina letelica održava
na niskom nivou čime se štedi i na potrošnji goriva. Sedišta u avionima kompanije Ryanair
se ne mogu zavaljivati unazad i nemaju zadnje odeljke da bi se smanjili troškovi čišćenja.
Mogu biti isključeni iz paketa i uređaji poput ACARS (Aircraft Communication
Addressing and Reporting System), najčešće nisu dostupni ni sistemi za zabavu putnika
(in-flight entertainment), umesto toga sve je češća pojava da se instaliraju LCD monitori
na kojima se prikazuju reklame uz tradicionalne informacije poput rute, visine i brzine
leta. Mnoge takve avio kompanije ne nude rezervisana sedišta da bi se putnici naterali da
se ukrcavaju rano i brzo kako bi se smanjilo vreme čekanja pred poletanje.

Kao i mnoge velike avio kompanije i niskobudžetne avio kompanije se baziraju na više
aerodroma kako bi povećale broj destinacija koje pokrivaju i kako bi zadržale svoje tržište.

4
Southwest Airlines je po veličini flote najveća niskobudžetna avio kompanija na svetu. Flota ove
kompanije sastoji se od ukupno 722 letelice istog tipa (Boeing-737-700 na slici), ali u različitim
verzijama ove letelice (Boeing-737-300/700/800) Foto : John Nguyen/Airline Reporter

Mnoge niskobudžetne avio kompanije ne lete sa čvornih aerodroma (hubs), već se

fokusiraju na gradove ka kojima lete (focus cities).

Niskobudžetne avio kompanije često naplaćuju karte po jednostavnom sistemu, poput

naplaćivanja karte u jednom pravcu u pola cene od povratne karte. Tipično, karte
poskupljuju kako se mesta u avionu popunjavaju tako da se preporučuju rane rezervacije.
U Evropi u slučaju niskobudžetnih avio kompanija prtljag se ne prebacuje sa leta na let
čak i ako su oba leta u okviru iste kompanije, čime se smanjuju troškovi i ohrabruju
putnici da putuju direktnim linijama. Niskobudžetne avio kompanije često imaju
proređen raspored letova poput jednog leta dnevno na istoj ruti pa je teško pronaći drugi
let u okviru istog dana. Karte se ne prodaju u okviru transfera, pa tako avio kompanije ne
preuzimaju odgovornost za odlaganja u letovima. Često niskobudžetne avio kompanije
lete ka manjim, sekundarnim aerodromima koji nisu mnogo zasićeni saobraćajem ili u
satima kada je manja frekventnost letova da bi se izbegla odlaganja letova i profitiralo od
nižih aerodromskih taksi. Ovakve avio kompanije nastoje da isprazne, servisiraju i ponovo
napune avion u što manjim vremenskim periodima čime se omogućava maksimalno
iskorišćenje upotrebljiv0sti aviona.

5
Niskobudžetne avio kompanije ostvaruju pomoćne prihode na razne načine. Neke od tih
kompanija dodatno naplaćuju korišćenje ručnog prtljaga koji se unosi u avion (u koji
mogu spadati ćebe, jastuk ili druge stvari). U Evropi je uobičajeno da niskobudžetne avio
kompanije dodatno naplaćuju ekstra usluge.

Niskobudžetne avio kompanije nastoje da u što većoj meri smanje troškove osoblja. Često
jedno te isto osoblje obavlja više zadataka. U nekim niskobudžetnim avio kompanijama
stjuardese osim posluživanja putnika tokom leta takođe pomažu putnicima prilikom
ukrcavanja u avion (gate agents) a obavljaju i druge uloge. Kupovina karata preko
interneta postaje sve popularnija, a sve u cilju smanjenja troškova osoblja. Često takve
kompanije ne nude nadoknade ili transfer na druge letove u slučaju propuštanja
rezervisanog leta. Ukoliko putnik zakasni na avion mora kupiti novu kartu za naredni let.

Niskobudžetne avio kompanije često zapošljavaju novo osoblje sa nižim zaradama u

poređenju sa tradicionalnim avio kompanijama. Ovakve avio kompanije nastoje da smanje
brojno stanje zaposlenog osoblja gde god je takvo nešto moguće (jedan od tih primera je i
uvođenje u upotrebu mašina za registraciju putnika na aerodromima čime se eliminiše
potreba za osobljem koje je ranije obavljalo takve zadatke, pa se time smanjuju troškovi
koji bi išli na plate takvom osoblju, u ovakvoj praksi niskobudžetne avio kompanije su
počele da slede i pojedine velike tradicionalne avio kompanije). Mnoge avio kompanije su
ograničene odlukama koje donose njihovi matični aerodromi. Kompanija Ryanair je
specifična po tome što manje više poseduje sopstvene aerodrome i u stanju je da
izdejstvuje velika smanjenja aerodromskih taksi i sklopi povoljne poslovne aranžmane sa
takvim aerodromima.

Prema Međunarodnoj asocijaciji za vazdušni saobraćaj (International Air Transport

Association – IATA), niskobudžetne avio kompanije su one koje uključuju sledeće
karakteristike, makar do određenog stepena :

- Direktni letovi od tačke A do tačke B

- Kratke linije, uglavnom na regionalnim destinacijama i između sekundarnih
aerodroma
- Jak fokus na letenje sa niskim cenama karata, posebno na putnike sa slobodnim
vremenom
- Tipično jedna klasa u avionu (uglavnom ekonomska) bez dodatnih programa
vezanih za mušterije (customer loyalty programmes)
- Ograničene usluge putnicima uz posebno naplaćivanje svih dodatnih usluga (poput
usluživanja hrane i pića tokom leta)
- U proseku niske cene karata uz fokus na konkurentnost drugim avio kompanijama
na tom polju
- Ponuda različitih cena karata u zavisnosti od ispunjenosti rezervacija i vremena
preostalog do dotičnog leta
- Veliki broj rezervacija napravljenih preko interneta
- Veliki procenat upotrebljivosti letelica uz kratke periode pripreme između dva leta

6
 - Flota sastavljena od samo jednog ili dva tipa aviona
- Kompanije iz privatnog sektora
- Jednostavna struktura rukovodstva kompanije sa jasnim ulogama u donošenju
odluka od strateškog značaja

Dok se niskobudžetne kompanije razlikuju prema ponudi svojih usluga, one uglavnom
prema definiciji uključuju sledeće :

- Standardizovana flota (što omogućava smanjene troškove obuke pilota, tehničkog i

drugog osoblja kao i održavanja uz kupovanje aviona u velikim brojevima što dalje
dovodi do dobijanja popusta na ukupnu cenu kupovine novih letelica)
- Odsustvo nepotrebnih usluga (sedišta koja se mogu naginjati unazad, programi
vezani za česte korisnike, frequent flyer programi)
- Korišćenje sekundarnih aerodroma zbog manjih aerodromskih taksi i marketinške
podrške
- Izbegavanje aerodroma koji naplaćuju visoke takse
- Brza priprema aviona za let (turnaround time) uz što manje vremena provedenog
na zemlji sa servisiranjem, a što više vremena u vazduhu u toku jednog radnog
dana
- Prodavanje karata preko interneta kako bi se izbegli troškovi zapošljavanja osoblja
koje je zaduženo za takve poslove
- Čekiranje avio karte preko interneta
- Naplaćivanje prijavljenog prtljaga kako bi se nadoknadili troškovi prevoza prtljaga i
rukovanja istim
- Ukrcavanje putnika preko stepenica umesto preko tunela radi smanjenja troškova
korišćenja (aerodrom Stansted kod Londona koji je glavni aerodrom koji koristi
kompanija Ryanair koristi tunel jer je to obavezno za sve velike aerodrome, ali u
slučaju niskobudžetnih avio kompanija ovo je jedan od retkih izuzetaka)
- Korišćenje istog osoblja za obavljanje višestrukih zadataka (posada takođe
proverava karte na terminalima, čisti avion nakon leta i obavlja druge dužnosti)
- Smanjenje cene goriva (kupovanje goriva unapred, onda kada je jeftinije)
- Naplaćivanje svih usluga (usluge u toku leta, rezervisanje sedišta i dodatni prtljag)
- Ne koriste se rezervisana sedišta (to usporava ukrcavanje putnika) ili se korišćenje
rezervisanih sedišta dodatno naplaćuje
- Direktan let od početne do krajnje destinacije (prebacivanje putnika na druge
letove nije predviđeno niti ima kompenzacije za propuštene letove)
- Korišćenje male količine dodatnog goriva (čime se smanjuje ukupna težina letelice)
- Instaliranje modifikacija koje smanjuju cenu i poboljšavaju aerodinamičke odlike
poput zakošenih ivica na krilima (winglets)
- Planiranje letne rute pre nego što avion stigne na aerodrom (čime se smanjuje
vreme provedeno na zemlji u servisiranju i pripremi za let)
- Ponuda usluga poput smeštaja u hotelima i vozila za iznajmljivanje radi dodatnog
povećanja profita od strane ovakvih avio kompanija

7
Wizz Air, mađarska niskobužetna avio kompanija, jedna od najpoznatijih avio kompanija takvog
profila u našem regionu ali i na evropskom nivou Foto : planes-international.com

Neke avio kompanije pribegavaju veoma inovativnim modelima. Malezijska kompanija

AirAsia razvila je jeftine terminale čijom upotrebom se smanjuju troškovi i avio kompanija
i mušterija. Neke druge prakse kojima se smanjuju troškovi uključuju korišćenje
bespilotnih letelica (dronova) za nadgledanje aerodroma, tablet kompjutera umesto
papirne dokumentacije u toku leta, pametne naočari za pilote (smartglasses) itd.

Pojava i širenje poslovanja niskobudžetnih avio kompanija imaju značajne pozitivne

efekte na dostupnost letenja većem broju putnika, jer sa veoma malim cenama karata
putovanje avionom postaje dostupno i onima kojima je ranije bilo nedostupno zbog
visokih cena karata, a i kada se otvore niskobudžetne avio linije prema pojedinim
destinacijama takva mesta dospevaju na svetsku turističku mapu. To znači da se uz sve
veću dostupnost letenja po niskim cenama pospešuje i razvoj turizma, što doprinosi
ubrzanom ekonomskom razvoju brojnih zemalja i destinacija obuhvaćenih ponudama
niskobudžetnih i drugih avio kompanija.

8
9