Đavo Želi Slavu Đavo Nosi Pradu PDF

avada kedavra & meteori
ĐAVO
ŽELI
SLAVU
Lorin Vajsberger
Naziv originala: Lauren Weisberger
LAST NIGHT AT CHATEAU MARMONT
www.bosnaunited.net
www.crowarez.org
2
Za Dejnu, moju sestru i najbolju,

doživotnu prijateljicu
3
1.
Čovek za klavirom
KADA se metro, škripeći, konačno zaustavio u Frenklinovoj ulici,

Bruk je gotovo pozlilo od brige. Pogledala je na sat, po ko zna koji put u
poslednjih desetak minuta, pokušavajući da ubedi sebe da nije smak
sveta. Njena će joj najbolja prijateljica, Nola, oprostiti, moraće da joj
oprosti, čak i ako je zaista mnogo kasnila. Progurala se prema vratima
kroz strašnu popodnevnu gužvu, nesvesno zadržavajući dah među svim
tim telima, i dopustila da je odvuku ka stepeništu. Kao po komandi, svi
izvadiše mobilne telefone iz tašni i džepova, ćutke formiraše red i poput
zombija krenuše desnom stranom betonskih stepenica. Marširali su
ujednačeno kao vojnici, prazno zureći u majušne ekrane na dlanovima.
„Sranje!” začu kako uzvikuje punija žena pravo ispred nje, a kroz
nekoliko trenutaka shvatila je i zašto. Čim je izašla napolje, sručila se
kiša, snažno i bez upozorenja. Ono što je do pre samo dvadeset minuta
bilo sveže, ali prijatno martovsko veče, pretvorilo se u ledeni očaj s
grmljavinom; vetar i kiša šibali su kao ludi, tako da je uskoro bila
potpuno mokra.
„Do đavola!”, pridružila se horu psovki koje su dopirale sa svih
strana, dok su se ljudi izvlačili kišobrane iz torbi ili se štitili novinama.
Pošto je s posla trknula kući da se presvuče, nije imala ništa sem male (i
nepobitno ljupke) srebrne tašne da se zakloni od nevremena. Zbogom,
frizuro, pomisli i potrča ka restoranu, udaljenom tri bloka. Nedostajaćeš
mi, šminko. Bilo je lepo družiti se s vama, prelepe nove antilopske čizme sa
štiklom, za koje sam dala pola nedeljne plate.
Bila je skroz mokra dok je stigla do Sotoa, skromnog i prijatnog me-
stašceta gde su se ona i Nola sastajale dvaput ili triput mesečno. Pasta
nije bila najbolja u gradu - verovatno čak ni u bloku - niti je ambijent bio
nešto posebno, ali Soto je posedovao druge, važnije draži: razumnu cenu
za pun bokal vina, ubistveni tiramisu i pravog, zgodnog italijanskog šefa
sale, koji je njima dvema, kao starim mušterijama, uvek ostavljao
najskriveniji sto, u dnu restorana.
4
„Hej, Luka!”, pozdravi Bruk vlasnika, skidajući vuneni kaputić i

nastojeći da ne otresa vodu. „Je li stigla?”
Luka spusti ruku na telefonsku slušalicu i pokaza olovkom preko
ramena. „Po običaju. Koji je razlog za seksi haljinu, cara mia7. Želiš li
prvo da se osušiš?”
Ispravila je pripijenu crnu haljinu obema rukama, moleći se da je
Luka u pravu, da joj je odeća seksi i da dobro izgleda. O tom komadu
garderobe počela je da razmišlja kao o radnoj uniformi. Kombinujući je
sa štiklama, sandalama ili čizmama, u zavisnosti od vremenskih prilika,
nosila ju je skoro na svakom Džulijanovom nastupu.
„Već prilično kasnim. Je li poludela?”, upitala je, gužvajući kosu, u
očajničkom pokušaju da spreči predstojeći napad kovrdžanja.
„Popila je pola bokala i još nije spustila mobilni. Bolje da odeš tamo.”
Poljubiše se triput u obraz, čemu se Bruk isprva protivila, ali je Luka
insistirao.
Duboko je udahnula i uputila se ka stolu. Nola je sedela zavaljena u
separe. Sako joj je bio prebačen preko naslona, a mornarsko plav
kašmirski pulover isticao lepo oblikovane ruke, u kontrastu s pre-
divnom maslinastom kožom. Stepenasta kosa do ramena delovala je
otmeno i seksi, plavi pramenovi sijali su na mekom svetlu, a šminka joj
je bila vlažna i sveža. Niko ne bi rekao da je upravo provela dvanaest
sati na berzi, vrišteći u mikrofon.
Njih dve se nisu poznavale sve do drugog semestra završne godine
na Kornelu, mada je Bruk, kao i ostali studenti, čula za Nolu. Plašila je se
i divila joj se u jednakoj meri. U poređenju s ostalim devojkama, koje su
nosile ravne antilop čizme i dukseve s kapuljačom, manekenski vitka
Nola forsirala je cipele s potpeticom i blejzere. Osim toga, nikada, ali
nikada nije vezivala kosu u konjski rep. Pohađala je elitne škole u
Njujorku, Londonu, Hongkongu i Dubaiju, gde joj je radio otac,
investicioni bankar, i uživala u slobodi koja pripada jedincima i
jedinicama izuzetno zaposlenih roditelja.
Svi su se pitali kako je završila na Kornelu umesto na Kembridžu,
Džordžtaunu ili Sorboni, ali se i bez mnogo pronicljivosti videlo da nije
bila naročito impresionirana. Dok su se ostali bavili aktivnostima u
studentskim organizacijama, ručavanjem u Ajvi rumu i napijanjem po
barovima u univerzitetskom gradu, Nola se držala po strani. O njenom
životu ipak se ponešto znalo: čuvena veza s profesorom arheologije,
česti dolasci misterioznih seksepilnih muškaraca u univerzitetsko
5
dvorište, koji bi ubrzo zatim nestajali. Ipak, Nola je uglavnom pohađala

nastavu i bila bolja od ostalih u svemu čega se dohvati. Zatim bi, čim
dođe petak po podne, odjurila nazad na Menhetn. Upoznale su se na
završnoj godini, na seminaru lepog pisanja kao izbornog predmeta.
Trebalo je da jedna drugoj prokomentarišu kratke priče; Bruk se toliko
uplašila da nije mogla ni da govori. Kao i obično, Nola nije delovala ni
naročito zadovoljno niti uzrujano, ali komentar prve priče koju joj je
Bruk prethodne nedelje dala - o ženskom liku koji se bori s izazovima u
mirovnim snagama u Kongu bio je pun misaonih, pronicljivih
primedaba i sugestija kakve Bruk nije mogla ni da zamisli. A onda, na
poslednjoj strani, nakon niza dugačkih i ozbiljnih rečenica, Nola je na-
žvrljala: „P. S. Da razmotriš scenu seksa u Kongu?” Bruk se toliko za-
smejala, da je morala da se izvini i napusti učionicu kako bi se smirila.
Posle časa Nola ju je pozvala u kafić u podrumu univerzitetske
zgrade, tamo gde niko od njenih prijatelja nikada nije išao. Nekoliko
nedelja kasnije, Bruk je tokom vikenda počela da odlazi s Nolom u
Njujork. Čak i nakon svih tih godina, Nola je bila previše neverovatna
da bi se to moglo iskazati rečima, ali je Bruk bilo drago to što zna da
njena prijateljica jeca dok na vestima govore o vojnicima koji se vraćaju
kući iz rata, da je u potaji opsednuta željom da jednog dana živi u
predgrađu sa savršeno belim ogradama, uprkos otvorenom ruganju
takvom životu, i da se patološki plaši malih i žustrih pasa (izuzimajući
Brukinog Voltera).
„Sjajno, savršeno. Ne, nemam ništa protiv sedenja za šankom”, reče
Nola u slušalicu, zakolutavši očima prema Bruk. „Ne, nema potrebe da
tražiš rezervaciju za večeru, hajde da ništa ne planiramo. OK, dobro
zvuči. Vidimo se.” Prekinula je vezu i zgrabila bokal, sipajući sebi pre
nego što se setila da bi mogla da natoči i Bruk.
„Mrziš li me?” upita Bruk, spuštajući kaput na stolicu. Otpila je dug,
veliki gutljaj, uživajući u aromi vina koje joj je klizilo niz jezik.
„Zašto? Samo zbog toga što pola sata sedim ovde sama?”
„Znam, znam. Stvarno mi je žao. Imala sam paklen dan. Dvoje nu-
tricionista s punim radnim vremenom javilo je da im je loše što, ako
mene pitaš, zvuči sumnjivo i mi ostali morali smo da im pokrivamo
smene. Naravno, mogle bismo nekad da se sastanemo negde bliže meni.
Onda bih možda i stigla na vreme...”
Nola je uhvati za ruku. „Slažem se. Stvarno cenim to što dolaziš čak
ovamo. Šta ćeš, večera u Midtaun vestu jednostavno mi ne zvuči
privlačno.”
6
„S kim si to pričala? S Danijelom?”

„Danijelom?” Načas se zbunila. Zagledala se u plafon, pokušavajući
da se seti. „Danijel, Danijel... Oh! Ma ne, s njim sam završila. Prošle
nedelje sam ga stavila na probu i bio mi je čudan. Neverovatno
nespretan. Ne, ovo je dogovor za sutrašnji sastanak s likom sa neta.
Drugi ove nedelje. Kako sam postala tako patetična?” Uzdahnula je.
„Ma, daj. Nisi.”
„Ne, stvarno. Patetično je to što mi je skoro trideset, a o dečku iz
srednje još uvek mislim kao o jedinoj 'pravoj vezi'. Isto tako je patetično
što sam član nekoliko onlajn agencija za pronalaženje partnera i što
izlazim sa svim tim muškarcima. Ali najpatetičnije, što se graniči s
neoprostivim, jeste što o tome pričam svakome ko hoće da me sluša.”
Bruk otpi još jedan gutljaj. „Teško da sam ja svako.”
„Znaš na šta mislim”, uzvrati Nola. „Da si jedina koja zna za moje
poniženje, ni po jada. Ali toliko sam se srodila...”
„Lepo rečeno.”
„Hvala. Bila je jutros na kalendaru reči dana. Dakle, stvarno, toliko
sam se srodila s tim poniženjem da više nemam kočnica. Juče sam
dobrih petnaest minuta jednom od Goldmanovih najstarijih potpred-
sednika objašnjavala razliku medu muškarcima na Meču i na Nervu1. To
je neoprostivo.”
„I, kakva je priča s tim frajerom sutra?” upita Bruk, nastojeći da
promeni temu. Bilo je nemoguće pratiti Noline veze iz nedelje u nede-
lju. Pitanje nije bilo samo s kim je, što je već izazov za sebe, nego da li
očajnički želi muškarca uz kojeg bi se skrasila ili se gnuša posvećenosti i
samo hoće da bude sama i uspešna, uživajući u vezama za jednu noć. To
se menjalo brzo i bez upozorenja; Bruk nikad nije bila sigurna da li je
ovonedeljni frajer „tako divan” ili „potpuni fijasko”.
Nola obori trepavice i napući sjajne usne, kao da kaže: „krhka sam”,
„slatka sam”, i „uzmi me”, sve u isto vreme. Očito je na ovo pitanje
planirala dugačak odgovor.
Bruk se nasmeja. „Sačuvaj to za muškarce, na mene ne deluje”,
slagala je. Nola nije bila klasično lepa, ali to nije imalo nikakvog značaja.
1
Misli se na vebsajtove koji se bave bračnim posredovanjem. (Prim.
prev.)
7
Umela je da se dotera i zračila je takvim poverenjem, da je očaravala i

muškarce i žene.
„Ovaj zvuči obećavajuće”, rekla je čežnjivo. „Sigurna sam da je samo
pitanje vremena kad će otkriti neki kolosalni nedostatak, ali dotle ću ga
smatrati savršenim.”
„Pa, kakav je?” navaljivala je Bruk.
„Mmm, da vidimo. Na koledžu je bio u skijaško-trkačkom timu, zbog
čega sam isprva i kliknula na njega, a dve sezone je radio kao instruktor,
prvo u Park sitiju, a zatim u Zermatu2.”
„Dosad je savršen.”
Nola klimnu. „Jeste. Ima oko metar osamdeset, dobro je građen - ili
bar tako kaže - peščanoplavu kosu i zelene oči. Nedavno se doselio u
grad i nema mnogo prijatelja.”
„Ti ćeš to promeniti.”
„Da, pretpostavljam...” Odjedanput se nadurila. „Ali...”
„U čemu je problem?” Bruk je dolila vino u čaše i potvrdila
uobičajenu porudžbinu.
„Vidiš, radi se o poslu. Naveo je da je umetnik.” Izgovorila je to kao
kaže: „Bavi se pornografijom.”
„Pa?”
„Pa? Pa šta to, do đavola, znači? Umetnik?”
„Hm, može da znači mnogo toga. Slikar, vajar, muzičar, glumac,
pis...”
Nola podiže ruku. „Molim te. Može da znači samo jednu stvar i obe
znamo šta: da je nezaposlen.”
„Danas su svi nezaposleni. To je jednostavno šik.”
„Ma, daj. Prihvatam da je neko nezaposlen zbog recesije. Ali
umetnik? To ne mogu da svarim.”
„Ne budi smešna, Nola! Gomile njih, hiljade, verovatno milioni
izdržavaju se svojom umetnošću. Pogledaj Džulijana, on je muzičar. Zar
bi zato trebalo da ne budem s njim?”
Nola zausti, ali se predomislila. Usledio je trenutak neprijatne tišine.
„Šta si htela da kažeš?”, upita Bruk.
2
Oba mesta su odmarališta odnosno ski-centri, jedno u Juti, SAD, a
drugo u Švajcarskoj. (Prim. prev.)
8
„Ništa, zaista. U pravu si.”

„Ne, stvarno. Šta si htela da kažeš? Reci mi.”
Nola je vrtela stopu vinske čaše, delujući kao da bi radije bila negde
drugde. „Ne kažem da Džulijan nije talentovan, ali...”
„Ali šta?” Bruk se toliko nagnula da je Nola morala da je pogleda u
oči.
„Ali nisam sigurna da bih ga nazvala muzičarem. Kada si ga
upoznala, bio je nečiji asistent. Sad ga ti izdržavaš.”
„Da, bio je stažista kad smo se sreli”, reče Bruk, gotovo i ne skrivajući
nervozu. „Bio je na obuci u Soniju kako bi se upoznao s muzičkom
industrijom i shvatio kako stvari funkcionišu. I znaš šta? Samo
zahvaljujući vezama koje je stvorio, neko mu je uopšte i posvetio pažnju.
Da nije bio tamo svaki dan, pokušavajući da bude od koristi, misliš li da
bi direktor A&R3 izdvojio dva sata da gleda njegov nastup?”
„Znam, samo...”
„Kako možeš da kažeš da on ništa ne radi? Da li to stvarno misliš?
Ne znam da li shvataš, ali poslednjih osam meseci proveo je u studiju i
snimao album. I to ne neki isprazni projekat. Soni ga je evidentirao kao
umetnika - opet ta reč - i platio mu unapred. Ako misliš da to nije
pristojno zanimanje, stvarno ne znam šta da ti kažem.”
Nola podiže ruke i spusti glavu, braneći se. „Jeste, naravno, u pravu
si.”
„Ne zvučiš mi ubeđeno.” Bruk je postajala sve nervoznija.
Opuštenost od vina odavno je nestala.
Nola je viljuškom gurala salatu, a zatim je spustila i pogledala
prijateljicu. „Pa zar oni ne daju, na primer, gomile ugovora za snimanje
svakom ko pokaže iole nadarenosti, računajući da samo jedan veliki hit
isplaćuje sve neuspele numere?”
Bruk je bila iznenađena Nolinim poznavanjem muzičke industrije.
Džulijan je govorio isto to, potcenjujući svoj okvirni sporazum i
pokušavajući, kako je rekao, „da upravlja očekivanjima” u pogledu toga
šta taj ugovor zaista znači. Ipak, iz Nolinih usta to je zvučalo nekako
poražavajuće.
3
A&R (Artists and repertoire) - ogranak muzičke produkcije (radi pod
okriljem više izdavačkih kuća, među kojima je i Sony) koji se bavi lovom
na talente i praćenjem rada poznatih umetnika. (Prim. prev.)
9
„Osrednji talenat?” Uspevala je samo da šapuće. „To misliš o

njemu?”
„Naravno da ne, Bruk. Ne primaj to toliko lično. Samo mi je teško,
kao prijateljici, da te gledam kako se ubijaš od rada da bi ga sve ove
godine izdržavala, posebno kad su šanse da će iz toga išta proizaći toliko
male.”
„Cenim tvoju brigu, ali treba da znaš da je prihvatanje dopunskog
posla u privatnoj školi bio moj izbor, da bismo bolje živeli. Ne radim to
iz milosrđa, već zato što stvarno verujem u njega i njegov dar i znam,
čak i ako niko drugi u to ne veruje, da je pred njim sjajna karijera.”
Bila je neizrecivo oduševljena, možda i više od Džulijana, kad joj je
pre osam meseci saopštio Sonijevu početnu ponudu. Dvesta pedeset
hiljada dolara bilo je više nego što su u proteklih pet godina zajedno
stekli, a Džulijan je novac mogao da upotrebi kako hoće. Kako je uopšte
mogla da zna da će ih toliki priliv gotovine baciti u još veće dugove? Od
tog avansa morao je da zakupi studio, angažuje dobre i skupe
producente i tonce, pokrije sve troškove opreme i putovanja i plati
studijske muzičare. Novac se istopio za nekoliko kratkih meseci, mnogo
pre nego što su ijedan dolar potrošili za rentu, komunalije ili makar
slavljeničku večeru. A kad su već svi fondovi iskorišćeni da bi Džulijan
stekao slavu, nije imalo smisla odustajati. Potrošili su i svojih trideset
hiljada - ušteđevinu koju su čuvali za kaparisanje stana, i svakodnevno
upadali u sve veće dugove. Najstrašnije od svega bilo je ono što je Nola
izrekla tako okrutno i jasno: šanse da Džulijan ikada povrati sve to
vreme i novac, čak i ako Soni stane iza njega, bile su gotovo jednake nuli.
„Samo se nadam da zna koliko je srećan što ima ženu kao što si ti”,
reče Nola, malo mekše. „Mogu ti reći da se ja sigurno ne bih tako
ponašala, zbog čega mi je verovatno suđeno da zauvek ostanem sama...”
Utom je, na sreću, stigla pasta i razgovor je spontano skrenuo na
bezbednije teme: koliko goji sos od mesa, da li Nola treba da zatraži
povišicu ili ne, koliko Bruk ne voli Džulijanovu porodicu. Kada je mah-
nula konobaru, tražeći račun, bez naručivanja tiramisua ili makar kafe,
Nolin se zabrinu.
„Nisi ljuta na mene, zar ne?”, upita, spuštajući kreditnu karticu na
kožnu fasciklu.
„Nisam”, slaga Bruk. „Samo sam imala naporan dan.”
„Kuda si sada krenula? Nećemo popiti piće posle večere?”
10
„Džulijan, u stvari, ima... Nastup”, odvrati Bruk, predomislivši se u

poslednjem trenutku. Radije ne bi ni pominjala njegovu svirku, ali bilo
joj je neugodno da laže Nolu.
„Oh, to je zabavno!”, reče ova vedro, iskapivši ostatak vina. „Da ti
pravim društvo?”
Obe su znale da nije zaista želela da ide, što je bilo u redu, jer ni Bruk
to nije htela. Njena prijateljica i njen muž lepo su se slagali i to je bilo
dovoljno. Cenila je Nolin zaštitnički stav, znajući da to radi iz najboljih
namera, ali teško joj je padalo saznanje da njena najbolja prijateljica
stalno prosuđuje njenog muža, uvek na njegovu štetu.
„Trent je u gradu” reče Bruk. „Ovde je na nekakvoj zameni, pa ću se
naći tamo s njim.”
„Ah, dobri stari Trent. Kako mu se dopada medicinski fakultet?”
„Završio je, sada stažira. Džulijan kaže da mu se dopada Los Anđe-
les, što je nemoguće. Rođenim Njujorčanima Los Anđeles jednostavno
ne može da se dopadne.”
Nola ustade i obuče sako. „Izlazi li s nekim? Ako se dobro sećam,
dosadan je do besvesti, ali je mnogo sladak...”
„Samo što se verio. S koleginicom gastroenterologom, takode sta-
žistkinjom, po imenu Fern; stažistkinja Fern, gastroenterolog. Prođu me
trnci kad pomislim o čemu razgovaraju.”
Nolino lice zgrči se od gađenja. „Hvala ti na opisu. Kad bolje
razmislim, mogao je biti samo tvoj...”
„Hm.”
„Samo hoću da vidim da li se još uvek ceni to što sam te upoznala s
mužem. Da onomad nisi izašla s Trentom, još bi bila Džulijanova grupi
devojka.”
Bruk se nasmeja i poljubi prijateljicu u obraz. Izvadila je deset i
dvadeset dolara iz novčanika i pružila ih Noli. „Moram da požurim.
Ako u narednih trideset sekundi ne stignem na metro, zakasniću.
Čujemo se sutra?” Zgrabila je kaput, mahnula Luki i projurila kroz
vrata.
Čak i posle svih ovih godina, Bruk bi se stresla pri pomisli na to
koliko je malo nedostajalo da se Džulijan i ona nikada ne nađu. Bio je jun
2001, samo mesec dana nakon što je diplomirala, i teško se privikavala
na sedamdesetočasovnu radnu nedelju. Bila je podjednako rastrzana
između pisanja seminarskog rada iz nutricionizma, stažiranja i rada u
jednom neuglednom kafeu, kako bi sastavila kraj s krajem.
11
Znala je koliko je teško raditi dvanaest sati dnevno za dvadeset dve

hiljade dolara - ili je bar mislila da zna. Nije mogla da predvidi umor od
dugih radnih dana, nedovoljnu platu, premalo sna i strategiju deljenja
nepunih pedeset šest kvadrata na Mari hilu s Nolom i još jednom
prijateljicom. Kad ju je Nola jedne subote zamolila da krene s njom na
neku živu svirku, glatko ju je odbila.
„Hajde, Bruki, moraš da izađeš iz ta četiri zida”, ubeđivala ju je
prijateljica, navlačeći tesnu crnu majicu bez rukava. „Nastupa neki džez
kvartet i trebalo bi da su stvarno dobri, a Beni i Kerolajn su nam sačuvali
mesta. Pet dolara ulaz i dva dolara piće. Šta tu može da ti se ne svidi?”
„Samo sam preumorna”, uzdahnu Bruk, bezvoljno menjajući kanale
na sofi. „Moram da pišem rad, a za jedanaest sati moram da budem na
poslu.”
„Hajde ne drami, Bruki. Imaš dvadeset dve, za ime boga. Trgni se i
oblači. Krećemo za deset minuta.”
„Pada kiša...”
„Deset minuta i ni sekundu duže! Ili mi više nisi prijateljica.”
Kad su stigle do bara Ru bis u Ist vilidžu i smestile se za premali sto s
prijateljima iz škole, Bruk je već zažalila zbog sopstvene slabosti. Zašto
se uvek povinovala Noli? Šta je, zaboga, tražila u prepunom i
zadimljenom baru, pijući razvodnjenu tonik-votku i čekajući džez
kvartet za koji nikad nije čula? Nije nešto ni volela džez. Ili, kad smo već
kod toga, nije volela nastupe uživo, osim ako bi se radilo o koncertu
Dejva Metjuza ili Brusa Springstina, gde je mogla da veselo otpeva sve
pesme. Ovo, naravno, nije bilo takvo veče i zato je osećala mešavinu
kajanja i ljutnje, a zatim i olakšanja, kad je dugonoga plavokosa
šankerica zvecnula kašičicom o čašu.
„Hej, momci! Hej, svi, mogu li da vas zamolim za minut pažnje?”
Obrisala je slobodnu ruku o farmerice i strpljivo sačekala da se gomila
utiša.
„Znam da jedva čekate da čujete Trajbsmene, ali upravo smo dobili
vest da su uleteli u zastoj na autoputu Long ajlend i neće stići na vreme.”
Začulo se glasno zviždanje i ruganje.
„Znam, znam, skroz bez veze. Prevrnula se traktorska prikolica,
potpuni zastoj, bla, bla, bla.”
„Može li besplatna tura umesto izvinjenja?” doviknuo je iz pozadine
neki sredovečni čovek, podižući čašu.
12
Ona se nasmeja. „Žalim. Ali ako neko želi da se popne ovamo i

zabavi nas...” Gledala je pravo u njega, ali on odmahnu glavom.
„Ozbiljno, imamo odličan klavir. Zna li neko da svira?”
Svi su se osvrtali u tišini.
„Hej, Bruk, zar ti ne sviraš?”, prošapta Nola, dovoljno glasno da je
čuju ostali za stolom.
Bruk prevrnu očima. „Izbacili su me iz benda u šestom razredu, jer
nisam mogla da savladam čitanje nota. Koga još izbacuju iz
srednjoškolskog benda?”
Šankerica se nije lako predavala. „Hajde, narode! Napolju jezivo
pljušti i svi smo raspoloženi za malo muzike. Častim turu ako nas neko
zabavi na par minuta.”
,Ja pomalo sviram.”
Bruk pogleda neurednog momka, koji je sedeo sam za šankom. Nosio
je farmerice, običnu belu majicu i pletenu kapu, uprkos tome što je bilo
leto. Ranije ga nije zapazila, ali pomisli da bi možda mogao da bude
privlačan, kad bi se istuširao, obrijao i skinuo kapu.
„Pa onda, u svakom slučaju...” Šankerica ispruži ruke prema klaviru.
„Kako se zoveš?”
„Džulijan.”
„Dobro, Džulijane, izvoli.” Vratila se iza bara dok se Džulijan sme-
štao na klavirsku klupu. Odsvirao je nekoliko nota, usklađujući vreme i
ritam, a publika je prilično brzo izgubila interesovanje i vratila se
razgovoru. Čak i pošto je tiho odsvirao celu pesmu (neku sporiju, koju
nije prepoznala), muzika je više podsećala na buku u pozadini. Ali, deset
minuta kasnije, začule su se uvodne note pesme Aleluja i on poče da
peva iznenađujuće čistim, jakim glasom. U baru zavlada muk.
I ranije je čula tu stvar, pošto je nakratko bila opsednuta Leonardom
Koenom. Međutim, jeza koja joj je prošla kroz telo bila je sasvim nova.
Pogledala je oko sebe. Da li su se i drugi tako osećali? Džulijanove ruke
lako su prelazile preko dirki, a svaka reč bila je ispunjena snažnim ose-
ćanjima. Tek kada je prošaputao poslednje aleluja, masa je odreagovala:
pljeskala, zviždala, vrištala i složno poskakala s mesta. On je izgledao
zbunjeno i pospano; nakon skoro neprimetnog naklona, povukao se do
svoje stolice za šankom.
„Prokletstvo, dobar je”, rekla je neka klinka svom momku za stolom
odmah iza njihovog, a oči su joj bile su prikovane za muzičara.
13
„Bis!” viknula je jedna zgodna žena, stiskajući muževljevu ruku. Muž

klimnu i ponovi njen uzvik. Ovacije su se za tren oka udvostručile i svi
su tražili još jednu pesmu.
Šankerica ščepa Džulijana za ruku i povuče ga ka mikrofonu. „Kakvo
iznenađenje, zar ne, momci?” viknula je, sijajući od ponosa zbog svog
otkrića. „Da ubedimo ovog Džulijana da nam odsvira još nešto?”
Bruk se okrenu Noli, uzbuđena kao što dugo nije bila. „Misliš li da će
odsvirati nešto drugo? Da li bi ikad poverovala da neki anonimus, koji
sedi u nekom slučajnom baru, neke slučajne subotnje večeri, momak koji
je došao da čuje tuđi nastup, ume tako da peva?”
Nola joj se osmehnula i nagnula se da je bolje čuje. „Stvarno je
apsurdno talentovan. Šteta što tako izgleda.”
Bruk je ovo doživela kao ličnu uvredu. „Kako to izgleda?
Meni se dopada taj imidž. A s takvim glasom, mislim da će jednog
dana postati zvezda.”
„Nema šanse. Jeste nadaren, ali kao i milion drugih, koji su mnogo
prijatniji i izgledaju daleko bolje.”
„Sladak je”, reče Bruk, pomalo ozlojeđeno.
„Sladak je kao tezgaroš s Ist vilidža. Ne kao rok zvezda.”
Pre nego što je skočila da ga brani, Džulijan se vratio na klupu i
ponovo zasvirao. Ovog puta radilo se o obradi pesme Let's Get It On i
nekako je opet uspeo da zvuči bolje nego izvorni izvođač - glas mu je bio
dublji i seksepilniji, ritam malo sporiji, a lice odavalo duboku
koncentraciju. Bruk je toliko potonula u muziku da gotovo nije pri-
metila kako su se njeni prijatelji vratili ćaskanju i da je stigla obećana
besplatna tura. Pili su i ćaskali, ali ona nije mogla da odvoji pogled od
razbarušenog momka za klavirom. Dvadeset minuta kasnije, kada je
izlazio iz bara, klimajući zahvalnoj publici s najmanjim nagoveštajem
osmeha, ozbiljno je razmišljala da ga prati. U životu nije učinila ništa
slično, ali je osećala da bi to bilo u redu.
„Da li da odem i predstavim mu se?”, upitala je prijatelje, prekidajući
razgovor.
„Kome?” upita Nola.
„Džulijanu!” Ovo je bilo razdražujuće. Zar niko drugi nije shvatao da
je već zakoračio napolje i da će uskoro zauvek nestati?
„Džulijanu, onom za klavirom?”, upita Beni.
14
Nola zakoluta očima i otpi dobar gutljaj piva. „Šta planiraš? Da ga

stigneš i kažeš mu kako možeš da tolerišeš njegovo potencijalno be-
skućništvo, sve dok budete nežno vodili ljubav na klaviru?”
Beni poče da peva. „Devet je sati u su... Nedelju uveče, stalna publika
već pristiže...”
„Neki neugledni lik je do mene i ljubaka se s dragom nam Bruk”,
dovrši Nola, smejući se. Zatim se kucnuše kriglama.
„Vi ste odlepili”, reče Bruk, listajući.
„Nema šanse! Nećeš ga valjda pratiti? Beni, idi s njom. Čovek za
klavirom mogao bi da bude serijski ubica”, reče Nola.
„Neću da idem za njim”, uzvrati Bruk. Ipak se probila do šanka; za-
rivši nokte u dlanove i predomislivši pet puta, skupila je hrabrost da pita
devojku za barom zna li bilo šta o tajanstvenom izvođaču.
Žena je mešala nekoliko mohita, ne podižući pogled. „Viđala sam ga
ovde i pre, obično kad sviraju bluz i rok sastavi, ali nikad ni sa kim ne
priča. Uvek je sam, ako me to pitaš...”
„Ne, ne, ja, uh... Ne, uopšte se ne radi o tome. Samo sam radoznala”,
zamuckivala je, osećajući se kao idiot.
Krenula je nazad ka stolu, kad joj je šankerica doviknula: „Reče mi da
ima stalnu tezgu na Aper ist sajdu. Lokal se zove Triks ili Riks, tako
nekako. Utorkom. Nadam se da će ti to pomoći.”
Na prste jedne ruke mogla je da izbroji koliko je puta bila na živim
svirkama. Nikad nije uhodila niti pratila nepoznatog muškarca i, s
izuzetkom čekanja na prijatelja ili dečka deset ili petnaest minuta, nikad
nije sedela sama u nekom baru. Međutim, ništa od toga je nije sprečilo
da okrene nekoliko telefonskih brojeva kako bi pronašla to mesto i, posle
tri nedelje kidanja nerava, jednog veoma vrelog julskog utorka zaista se
našla u metrou; malo zatim, ušla je u lokal po imenu Niks bar end laundž.
Kad je sela za sto, našavši jedno od poslednjih mesta u najzabače-
nijem ćošku, znala je da je vredelo truda. Lokal se nije razlikovao od
stotinu drugih, načičkanih duž Druge avenije, ali su gosti bili neobično
izmešani. Umesto uobičajene gomile diplomaca s Aper ist sajda, koji su
uživali u ispijanju piva nakon što bi olabavili nove novcate bruks braders
kravate, publiku je te večeri činila skoro egzotična mešavina studenata
Njujorškog univerziteta iz donjeg dela grada, parova u tridesetim, koji
su pijuckali martini i držali se za ruke i horde pomodara odevenih u
Konvers, koji su se retko viđali u tolikom broju van Ist vilidža ili Bru-
klina. Uskoro je lokal bio krcat. Sva mesta su bila popunjena, a pedeset
15
do šezdeset ljudi stajalo je iza stolova: okupili su se iz jednog jedinog

razloga. Bruk je bila šokirana saznanjem da ono što je iskusila kad je pre
mesec dana čula Džulijana kako svira u Ru bisu - osećanje da je upravo
otkrila nešto nesvakidašnje - nije bilo ni izdaleka usamljeno. Desetine
ljudi već je znalo za njega i bili su spremni da putuju iz svih delova
grada da ga čuju.
Kada je zauzeo svoje mesto za klavirom i započeo provere da li je sve
podešeno kako treba, gomila je brujala u iščekivanju. Onda je počeo, a
prostor kao da se uljuljkao u ritam. Neki su se jedva primetno njihali,
neki zatvorili oči; svi su se naginjali ka pozornici. Bruk dotle nije
razumela šta znači izgubiti se u muzici, ali sada je osetila kako joj se celo
telo opušta. Bilo da se radilo o uticaju crnog vina, erotičnog pevanja ili o
potpuno nepoznatom osećaju bivanja u gomili potpunih stranaca, bila je
omadijana.
Do kraja leta, odlazila je u Niks svakog utorka. Nikad nije zvala
nekoga da joj se pridruži; kad su cimerke navalili da im kaže gde se to
izgubi jednom nedeljno, izmislila je veoma uverljivu priču o književnom
klubu s prijateljima iz škole. Samo to što je bila tamo, posmatrala ga i
slušala muziku, stvorilo joj je utisak da ga poznaje. Do tada joj je muzika
bila sporedna stvar, razbibriga na napornom poslu, vesela pesma za ples
na zabavi, način da se prekrati vreme tokom dugih vožnji. Ali ovo? Ovo
je bilo neverovatno. Bez ijedne reči, Džulijanova muzika mogla je da joj
poboljša raspoloženje, promeni stav i učini da oseti ono što nije mogla u
svakodnevici.
Do ovih solo večeri u Niksu, njene nedelje bile su jednake: prvo
posao, zatim veseli sati s istom grupom kolega i istim bučnim
cimerkama. Bila je srećna, ali ju je sve to ponekad gušilo. Sada je
Džulijan bio samo njen, a to što nikad nisu razmenili ni pogled nije je ni
najmanje mučilo.
Bila joj je sasvim dovoljno što može da ga posmatra. On bi se, kako joj
je izgledalo, posle svakog izvođenja pomalo nevoljno promuvao okolo,
rukovao se s ljudima i skromno prihvatao pohvale kojima su ga
obasipali, ali nijednom nije ni pomislila da mu priđe.
Dve nedelje posle 11. septembra 2001. Nola ju je ubedila da izađe
naslepo s tipom koga je upoznala na poslu. Svi njihovi prijatelji su po-
begli iz Njujorka da posete porodice ili obnove veze sa bivšima, a grad je
još uvek bio obavijen oštrim dimom i ogromnom tugom. Nola se skrasila
s nekim novim frajerom, provodeći skoro svaku noć u njegovom stanu, a
Bruk je bila uznemirena i usamljena.
16
„Sastanak naslepo? Stvarno?”, upitala je, jedva podižući pogled s

kompjutera.
„On je zlatan”, rekla je Nola jedne večeri, dok su sedele na kauču i
gledale SNL4. „Nećeš se udati za njega, ali je mnogo fin, i dovoljno
sladak, i odvešće te na neko dobro mesto. Ako prestaneš da se ponašaš
kao frigidna kučka, možda će se čak i zakačiti za tebe.”
„Nola!”
„Samo kažem. Mogla bi to da iskoristiš, znaš. I kad smo već kod toga,
ni tuš ni manikir ne bi te ubili.”
Bruk ispruži ruke i prvi put primeti izgrizene nokte i hrapave
zanoktice. Zaista su loše izgledale. „Ko je on, jedan od onih koje si izgu-
stirala?” upita.
Nola frknu.
„Jeste! Bila si s njim i sad ga prosleduješ meni. To je odvratno. Ne. I
moram da kažem, iznenađena sam. Čak ni ti obično nisi toliko loša.”
„Prekini, molim te”, reče Nola i prevrnu očima. „Upoznala sam ga
pre nekoliko nedelja na nekom prikupljanju priloga. Bio je tamo s jednim
mojim kolegom.”
„Znači, bila si s njim.”
„Nisam! Možda je s kolegom bilo nešto...”
Bruk zastenja i pokri oči.
„Ali to nije važno. Sećam se da mu je drug sladak i sam. Student
medicine, mislim, ali iskreno, još nisi u poziciji da praviš pitanje oko tih
stvari. Dokle god diše...”
„Hvala, drugarice.”
„Dakle, ići ćeš?”
Bruk se ponovo maši za daljinski. „Ako smesta zaćutiš, razmisliću.”
Četiri dana kasnije, sedela je u bašti italijanskog kafea u ulici Makdu-
gal. Trent je bio, kao što je Nola obećala, savršeno sladak. Veoma drag,
izuzetno ljubazan, lepo odeven i strahovito dosadan. Razgovor je bio
mlak poput lingvini paste s paradajzom i bosiljkom koju je poručio za
oboje, a njegova ozbiljnost budila je u njoj neodoljivu želju da zarije sebi
4
Saturday Night Live - popularna televizijska skeč-komedija koja ide
uživo i prikazuje se kasno noću. (Prim. prev.)
17
viljušku u oko. Ipak, kad je predložio da predu u obližnji bar, pristala je,
ni sama ne znajući zašto.
„Stvarno?” upitao je, a bio je podjednako iznenađen kao i ona.
„Da, zašto da ne?” I zaista, pomislila je - zašto da ne? Nije imala
druge planove, a nije ni očekivala da će kasnije s Nolom gledati film.
Sutradan će morati da krene sa sastavljanjem teza za seminarski rad od
petnaest strana, koji treba da bude gotov za dve nedelje; osim toga, njeni
najuzbudljiviji planovi uključivali su pranje veša, teretanu i če-
tvoročasovnu smenu u kafeu. Čemu je žurila da se vrati?
„Sjajno, znam jedno odlično mestašce.” Trent je vrlo slatko insistirao
da plati račun i konačno su izašli napolje.
Prošli su samo dva bloka, kada je stao i otvorio vrata čuvenog i
bučnog njujorškog bara. To je verovatno bilo poslednje mesto u donjem
delu Menhetna gde bi neko izveo partnerku koju nije hteo da maltretira,
ali je Bruk bila zadovoljna što zbog galame neće moći da razgovaraju.
Popiće pivo ili dva, slušati dobru muziku iz osamdesetih i do ponoći biti
pod pokrivačima, sama.
Nekoliko trenutaka privikavala je oči, mada je odmah prepoznala
Džulijanov glas.
Kada je konačno mogla da vidi binu, zurila je u neverici: sedeo je, kao
i obično, za klavirom, prsti su mu preletali preko dirki, a usne je
priljubio uz mikrofon, pevajući njenu omiljenu pesmu iz svog ličnog
repertoara: Žena sedi sama u sobi / U kući nalik na tihu grobnicu / Muškarac
broji dragulje u kruni / Što se ne da spasti, može se meriti. Nije mogla da
proceni koliko dugo je stajala kao ukopana na ulaznim vratima, trenutno
i potpuno uvučena u njegovu muziku, ali bilo je dovoljno da Trent
prokomentariše.
„Sjajan je, zar ne? Hajde, video sam par mesta tamo.”
Uzeo ju je za ruku i Bruk je dopustila da je odvuče kroz gužvu. Sme-
stila se na stolicu i tek što je spustila tašnu na sto, pesma se završila i
Džulijan je najavio pauzu. Bila je nejasno svesna da joj se Trent obraća,
ali između buke u lokalu i budnog praćenja Džulijanovog kretanja nije
razabirala šta je govorio.
Desilo se tako brzo da je jedva uspela da shvati. U jednom trenutku
skidao je harmoniku s postolja na klaviru, a sledećeg je stajao pored
njihovog stola, osmehujući se. Kao i obično, nosio je belu majicu s
kratkim rukavima, farmerice i pletenu kapu, ovog puta ljubičastu. Lice i
podlaktice sijali su mu se od znoja.
18
„Hej, drugar, drago mi je da si došao”, reče, potapšavši Trenta po

ramenu.
„Da, i meni. Izgleda da smo propustili prvi blok.” Neko je upravo
ustao sa stolice za stolom do njihovog i Trent je privuče za Džulijana.
„Sedi, odmori.”
Džulijan je oklevao, zatim uz smešak pogledao Bruk i seo. „Džulijan
Alter”, reče, pružajući ruku.
Bruk je zaustila da uzvrati, kada je Trent preteče: „Bože, kakav sam ja
idiot! Zaboravio sam na manire! Džulijane, ovo je moja... Uh, ovo je
Bruk. Bruk...”
„Grin”, reče ona, zadovoljna što je Trent pokazao koliko se malo
znaju.
Rukovali su se, što je u prepunom koledž baru delovalo nespretno,
ali Bruk je osećala samo ushićenost. Proučavala ga je dok je s Trentom
razmenjivao šale o nekom zajedničkom poznaniku. Bio je verovatno
samo nekoliko godina stariji od nje, ali je izgledao zrelije, iskusnije,
mada nije mogla da odredi zbog čega. Nos mu je bio previše istaknut,
brada jedva primetno uvučena, a bled ten još izraženiji sada, pred kraj
leta, kad su svi ostali uskladištili sezonsku zalihu vitamina D. Zelene oči
bile su mu sasvim obične, pa čak i mračne, s finim linijama koje su se
skupljale kada se osmehivao. Da ga nije toliko puta čula kako peva i
gledala kako zabacuje glavu, izgovarajući stihove bogatim glasom
punim značenja, da je naletela na njega tek tako, s tom pletenom kapom
i pivom u bučnom, nepoznatom lokalu, ne bi ga dvaput pogledala, niti
pomislila da je iole privlačan. Ali večeras, večeras jedva da je mogla da
diše.
Njih dvojica su ćaskali nekoliko minuta, a Bruk se udobno zavalila i
posmatrala. Džulijan, a ne Trent, primetio je da ona nema piće.
„Mogu li da vam naručim pivo?”, upitao je, tražeći pogledom
konobaricu.
Trent je istog trena ustao. „Ja ću ga doneti. Samo što smo stigli i niko
nam još nije prišao. Bruk, šta ćeš da popiješ?”
Promrmljala je prvo što joj je palo na pamet, a Džulijan je podigao
praznu čašu. „Možeš li da mi doneseš sprajt?”
Kada se Trent udaljio, osetila je nalet panike. O čemu će, zaboga, da
pričaju? O bilo čemu, seti se, sem o tome da ga je pratila po celom gradu.
Džulijan joj se nasmeši.
„Trent je dobar momak, zar ne?”
19
Bruk slegnu ramenima. „Da, deluje fino. Upoznali smo se večeras.

Jedva da ga uopšte znam.”
„Ah, čari sastanka naslepo. Hoćeš li opet izaći s njim?”
„Ne”, odvrati Bruk bez ikakvih emocija. Sigurno je bila u šoku - jedva
da je znala šta govori.
Džulijan se nasmeja, a i ona s njim. „Zašto?” upita je.
Slegnula je ramenima. „Nema nekog posebnog razloga. On deluje
savršeno prijatno. Samo je malo dosadan.” Nije nameravala to da kaže,
ali nije mogla jasno da razmišlja.
Džulijanovo lice raširi se u veliki osmeh, tako vedar i sjajan da Bruk
zaboravi da se postidi. „Dosadan ti je moj rođak”, nasmeja se on.
„O, bože, nisam tako mislila. On je stvarno super. Izletelo mi je.” Što
je više zamuckivala, on se, izgleda, sve više zabavljao.
„Molim te.” Prekinuo ju je, položivši široku i toplu šaku na njenu
podlakticu. „Apsolutno si u pravu. On je stvarno sjajan momak - u
stvari, divan, ali niko ga nikad nije nazvao zvezdom večeri.”
Usledila je kratka pauza, dok je Bruk preturala po glavi, tragajući za
nečim prikladnim što bi mogla da kaže. Nije bilo važno šta će reći, dokle
god je uspevala da prikrije svoj status obožavateljke.
„Viđala sam te i ranije kad si svirao”, reče, a zatim stavi ruku na usta,
u refleksnom šoku.
Zagledao se u nju. „Stvarno? Gde?”
„Svakog utorka uveče u Niksu.” Mogućnost da ne ostavi utisak pro-
goniteljke jednostavno je pala u vodu.
„Zaista?” Delovao je zbunjeno, ali zadovoljno.
Klimnula je.
„Zašto?”
Brzo je razmotrila moguće laži. Mogla je da mu kaže da joj najbolja
prijateljica stanuje u blizini ili da je svake nedelje odlazila tamo s
društvom.
Ni sama nije shvatala zbog čega, ali bila je potpuno i poražavajuće
iskrena. „Bila sam u Ru bisu one večeri kad je džez kvartet otkazao
nastup, a ti izveo onaj improvizovani performans. Pomislila sam da si,
uh... Mislila sam da si bio fenomenalan, pa sam pitala devojku za
šankom kako se zoveš i saznala da imaš stalne nastupe. Sada nastojim
da dođem kad god mogu.” Prisilila se da podigne pogled, ubedena da će
20
biti užasnut, možda isprepadan, ali mu lice ništa nije otkrivalo, a ćuta-
nje ju je samo podstaklo da nastavi.
„Zbog toga je bilo tako čudno što me je Trent večeras doveo ovamo...
Kakva uvrnuta slučajnost...” Pustila je da joj se reči neprijatno izgube i
istog trenutka zažalila zbog svega što je rekla.
Kad je skupila hrabrost da ga ponovo pogleda u oči, odmahivao je
glavom.
„Sigurno ti je neprijatno”, reče, nervozno se smejući. „Obećavam da
se nikad neću pojaviti u tvom stanu ili na tvom dnevnom poslu. Mislim,
ne kažem da znam gde ti je stan i da li čak imaš dnevni posao. Naravno,
sigurna sam da je tvoj posao muzika, tvoj pravi posao, kao što i treba da
bude.”
Ruka mu se ponovo našla na njenoj podlaktici i on je pogleda u oči.
„Viđam te tamo svake nedelje”, reče.
„Stvarno?” upitala je.
Klimnuo je i ponovo se osmehnuo, ovog puta odmahujući glavom,
kao da kaže: Ne mogu da verujem da priznajem to. „Da. Uvek sediš u
najdaljem ćošku, do bilijarskog stola, i uvek si sama. Prošle nedelje
nosila si plavu haljinu s belim cvetićima ili nečim našivenim pri dnu.
Čitala si časopis, ali si ga odložila čim sam počeo da sviram.”
Bruk se setila letnje haljine koju joj je majka poklonila za diplomski
ručak. Pre samo četiri meseca delovala je tako šik, ali to što ju je nosila
uveče u gradu sada joj se činilo detinjastim i priprostim. Plava boja
isticala je vatrenost njene crvene kose i to je bilo dobro, ali nije pristajala
njenim kukovima, kojima nije bilo potrebno naglašavanje. Bila je toliko
okupirana nastojanjem da se seti kako je te večeri izgledala, da nije
primetila Trentov povratak, sve dok joj nije dodao flašu bad lajta.
„Šta sam propustio?” upita, gotovo graciozno skliznuvši na svoje
mesto. „Večeras je krcato. Džulijane, momčino, ti baš znaš kako da ih
privučeš.”
Džulijan nazdravi s Trentom i otpi dug gutljaj. „Hvala ti, Trente.
Odužiću ti se posle nastupa.” Klimnuo je Bruk, uputivši joj pogled za
koji je mogla da se zakune, za koji se molila da je značajan, a zatim se
vratio na binu.
Tada nije znala da će pitati Trenta za dopuštenje da je pozove, niti da
će njihov prvi telefonski razgovor učiniti da maltene poleti, a ni to da će
njihov prvi sastanak biti presudna noć u njenom životu. Ni u snu nije
mogla da pretpostavi da će završiti u krevetu samo tri nedelje kasnije,
21
nakon maratonskih sastanaka za koje nikako nije želela da se završe, niti

da će skoro godinu dana štedeti da bi zajedno proputovali zemlju uzduž
i popreko; da će se veriti slušajući živi nastup u neuglednom malom
lokalu u Vest vilidžu, s običnim zlatnim prstenjem koje je on platio, ni da
će se venčati u Hemptonsu, u domu njegovih roditelja na prelepoj obali,
jer zašto bi odbili takvo mesto? Sve što je te večeri znala bilo je da
očajnički želi da ga ponovo vidi, da će prekosutra biti u Niksu, makar se
nebo rušilo i da, uprkos svom trudu, ne može da skine osmeh s lica.
22
2.
Kad jedan pati, ispaštaju svi
IZAŠLA je u hodnik Odeljenja za majke u Medicinskom centru Nju-

jorškog univerziteta i navukla zavese. Osam pregledano, još tri.
Pregledala je preostale dosijee: trudna tinejdžerka, trudnica s
gestacionim dijabetesom i prvorotka koja pokušava da doji blizance.
Proverila je koliko je sati i napravila nekoliko proračuna: ako sve bude
teklo kao što je očekivala, mogla bi da krene kući u pristojno vreme.
„Gospođo Alter”, začuo se glas pacijentkinje s druge strane zavese.
Bruk uđe.
„Reci, Ališa.” Obmotala je beli mantil čvršće preko grudi, zapitavši se
kako to da ova žena ne drhti u bolničkoj spavaćici, tankoj kao papir.
Ališa stisnu ruke, zureći u krilo preko koga je bio prebačen čaršav i
reče: „Sećate se kad ste rekli koliko su važni prenatalni vitamini? Čak i
ako ih nisam uzimala od početka?”
Bruk klimnu. „Znam da je teško sagledati dobru stranu ozbiljnog
gripa”, reče prilazeći devojčinom krevetu, „ali te je on makar doveo
ovamo, pruživši nam priliku da te navedemo da počneš da uzimaš
vitamine i napravimo plan za ostatak trudnoće.”
„Da, i u vezi s tim... Postoje li, hm, neki uzorci koje biste mogli da mi
date?” Ališa nije htela da je pogleda u oči.
„Oh, mislim da to neće biti problem”, reče Bruk, osmehujući se paci-
jentkinji, ali ljuta na sebe što je zanemarila mogućnost da Ališa možda ne
može da priušti preparate. „Da vidimo, ostalo ti je još šesnaest nedelja...
Savršeno. Ostaviću ti celu količinu kod sestara, važi?” Ališi laknu.
„Hvala”, rekla je tiho.
Bruk stisnu devojčinu podlakticu i vrati se iza zavese. Pošto je dala
Ališi vitamine, napola je otrčala na peti sprat, do turobne dijetetičarske
sobe za odmor. Bila je to kvadratna prostorija bez prozora, sa stolom za
četvoro od plastičnog laminata, mini frižiderom i nizom ormarića. Ako
požuri, moći će da pojede nekoliko zalogaja, popije kafu i vrati se na
odeljenje, na vreme za sledeću konsultaciju. S olakšanjem što u sobi nije
23
bilo nikoga i što je bokal za kafu pun, Bruk izvadi Taperverovu plastičnu
posudu s kriškama jabuke iz ormara i poče da ih premazuje prirodnim
buterom od kikirikija iz malih paketa za putovanje. Baš kada su joj usta
bila puna, zazvonio joj je mobilni.
„Je li sve u redu?” upita, ne rekavši ni zdravo. Reči su joj zvučale
prigušeno zbog hrane.
Njena majka zastade. „Naravno, dušo. Zašto ne bi bilo?”
„Zato, mama, što je ovde prilična gužva, a znaš da mrzim da
razgovaram na poslu.” Razglas ju je prekinuo na pola rečenice.
„Šta je to bilo? Nisam te čula.”
Bruk uzdahnu. „Ništa, nije važno. Šta ima novo?” Zamislila je majku
u njenim kaki pantalonama i mokasinama, koje je nosila čitavog života,
kako hoda kroz brodsku kuhinju svog malog stana u Filadelfiji. Uprkos
tome što su joj dani bili ispunjeni neprestanim obilascima književnih i
pozorišnih klubova i volonterskim radom, izgledalo je da ipak ima
previše vremena, koje je uglavnom koristila da zivka svoju decu i pita ih
zašto joj ne uzvraćaju pozive. Iako je bilo divno što konačno uživa u
penziji, imala je mnogo pasivniji odnos sa Bruk kada je svakog dana
predavala od sedam do tri.
„Sačekaj trenutak...” Majčin glas se izgubi, a istog časa ga zameni
Oprin, koji se takode naglo prekide. „Tako.”
„Vau, isključila si Opru5. Mora da je nešto važno.”
„Ponovo intervjuiše Dženifer Aniston. Ne mogu to više da slušam.
Prebolela je Breda. Uzbuđena je što ima četrdeset - super. Nikad se nije
bolje osećala. Kapiramo. Zašto moramo da pričamo o tome?”
Bruk se nasmejala. „Slušaj, mama, mogu li da te nazovem kasnije
večeras? Imam još samo petnaest minuta pauze.”
„Naravno, dušo. Onda me podseti da ti kažem nešto za brata.”
„Nešto nije u redu s Rendijem?”
„Sve je u redu - nešto je konačno kako treba. Ali sada si zauzeta, pa
čemo se čuti posle.” „Mama...”
„Bilo je nepromišljeno da te zovem usred smene. Nisam čak...”
Bruk je glasno uzdahnula i osmehnula se u sebi. „Hoćeš li da te
molim?”
5
The Oprah Winfrey Show, američki tok šou koji vodi popularna Opra
Vinfri, američka voditeljka, glumica, producent i filantrop. (Prim. prev.)
24
„Srce, ako nije pravo vreme, onda nije pravo vreme. Razgovaraćemo
kad ne budeš toliko zauzeta.”
„Dobro, mama, preklinjem te da mi ispričaš za Rendija. Bukvalno te
molim. Molim te, reci mi šta ima kod njega. Molim te.”
„Pa, kad toliko navaljuješ... Dobro, reći ću ti. Rendi i Mišel su trudni.
Eto, izvukla si mi to.”
„Oni su šta?”
„Trudni, dušo. Očekuju bebu. Trudnoća je još sasvim rana - svega
sedam nedelja, mislim - ali njihov lekar kaže da je sve dobro. Nije li to
prosto divno?”
Bruk je opet začula televizor u pozadini, ovog puta tiše, ali je još uvek
mogla da razabere Oprin prepoznatljivi smeh.
„Divno?”, upita Bruk, spuštajući plastični nož. „Nisam sigurna da je
to prava reč. Zabavljaju se samo šest meseci. Nisu venčani. Čak i ne žive
zajedno.”
„Od kada si ti tako fina, draga moja?” upita gospođa Grin, cokćući.
„Da mi je neko rekao da će moja obrazovana, urbana tridesetogodišnja
kći biti takav konzervativac, ne bih mu poverovala.”
„Majko, nisam sigurna da je konzervativno očekivati od ljudi da
pokušaju da ograniče pravljenje dece na ozvaničene veze.”
„Oh, Bruk, opusti se malo. Ne može svako, niti treba, da se venčava u
dvadeset petoj. Rendiju je trideset osam, a Mišel skoro četrdeset. Da li
stvarno misliš da bilo ko mari za neki mali pravni dokument? Dosad
bismo svi i te kako dobro morali da znamo da on ne znači gotovo ništa.”
Bruk su kroz glavu proletele mnoge stvari: razvod roditelja pre skoro
deset godina, kada je otac napustio majku zbog medicinske sestre u
srednjoj školi gde su oboje predavali; način na koji ju je majka postavila
pred sebe pošto se verila s Džulijanom, rekavši joj da bi žene danas
mogle da budu savršeno srećne bez stupanja u brak; o majčinoj vatrenoj
želji da Bruk sačeka s osnivanjem porodice dok ne izgradi karijeru.
Zanimljivo je da za Rendija očigledno važi potpuno drugačiji paket
instrukcija.
„Znaš šta mi je stvarno zabavno?” upitala je majka, ne gubeći nit.
„Pomisao da će možda, samo možda, tvoj otac i Sintija takode imati
bebu. Znaš, kad uzmeš u obzir koliko je ona mlada. Onda ćeš imati brata
i oca koji očekuju decu. Stvarno, Bruk, koliko devojaka može time da se
pohvali?”
„Mama...”
25
„Ozbiljno, dušo, ne misliš li da je to prilično ironično - pa, ne znam

baš da li je to prava reč, ali radi se o velikoj slučajnosti - žena tvog oca je
godinu dana mlada od Mišel?”
„Mama! Molim te, prekini. Znaš da tata i Sintija neće imati decu -
njemu je skoro šezdeset pet, za boga miloga, a ona čak i ne želi dete.”
Bruk zastade, osmehnu se i odmahnu glavom. „Možda si u pravu da
će se tata i Sintija pridružiti uspešnima. Onda će Rendi i on moći da se
usklađuju oko rasporeda hranjenja i vremena za spavanje. Baš slatko.”
Čekala je reakciju i nije se razočarala.
Majka je frknula. „Molim te. Najbliže što je taj čovek prišao pelenama
kad ste vas dvoje bili bebe bilo je da gleda reklame za pampers. Muškarci
se ne menjaju, Bruk. Tvoj otac neće imati ništa s tim detetom dok ne
bude dovoljno odraslo da izrazi svoja politička uverenja. Ali, verujem da
za tvog brata ima nade.”
„Da, dobro, nadajmo se. Pozvaću ga večeras da mu čestitam, ali
moram da...”
„Ne!”, vrisnu gospođa Grin. „Nikad nismo vodile ovaj razgovor.
Obećala sam da ti neću reći, pa se iznenadi kad te pozove.”
Bruk uzdahnu i nasmeši se. „Kakva lojalnost, majko. Da li to znači da
sve kažeš Rendiju, čak i kad mi obećaš da nećeš?”
„Naravno da ne. Govorim mu samo ono što je zanimljivo.”
„Hvala, mama.”
„Volim te, zlato. I zapamti, zadrži ovo za sebe.” „Obećavam. Imaš
moju reč.”
„Želim ti lep dan na poslu, Bruk, i zagrli Džulijana umesto mene.”
Bruk prekide vezu i pogleda na sat: pet do pet. Četiri minuta da
stigne na sledeću konsultaciju. Znala je da ne treba da zove baš tada, ali
jednostavno nije mogla da čeka.
Čim je okrenula broj, setila se da Rendi možda ostaje da trenira
fudbalski tim posle škole, ali se javio čim je zazvonilo. „Hej, Bruk! Šta
ima novo?”
„Šta ima novo kod mene? Ama baš ništa. Mnogo je važnije pitanje -
šta ima kod tebe?”
„Bože! Rekao sam joj pre osam minuta i zaklela se da će me pustiti da
ti sam kažem.”
„Pa dobro, i ja sam se zaklela da ti neću reći da mi je rekla, pa šta.
Čestitam, veliki brate!”
26
„Hvala. Oboje smo prilično uzbuđeni. Malo smo isprepadani, jer se

desilo mnogo brže nego što je ijedno od nas očekivalo, ali smo ushićeni.”
Bruk oseti da gubi vazduh. „Kako to misliš - brže? Vi ste to
planirali?”
Rendi se nasmeja. Čula je kako kaže nekom u pozadini: „Daj mi
minut”, verovatno učeniku, a zatim kako zatvara vrata kancelarije.
Nastavio je: „Da, prestala je s pilulama prošlog meseca. Lekar je rekao
da će trebati najmanje nekoliko meseci da joj se ciklus reguliše pre nego
što uopšte možemo da razmatramo ostajanje u drugom stanju, zbog
njenih godina. Nismo ni pomislili da će se desiti tako brzo...”
Bilo je neverovatno slušati starijeg brata, okorelog neženju koji je
kuću ukrasio fudbalskim trofejima, posvetivši mnogo veći prostor stolu
za bilijar nego kuhinji, kako govori o redovnom ciklusu, kontroli začeća i
mišljenju lekara. Posebno zato što su Džulijan i Bruk bili verovatniji
kandidati za objavljivanje velike novosti.
„Vau. Šta drugo da kažem? Vau.” Stvarno je samo to mogla da izusti.
Bojala se da će Rendi čuti kako se bori za dah i da će to pogrešno
protumačiti.
Bila je toliko ushićena da joj je u grlu zastala knedla. Sasvim se lepo
starao o sebi i uvek je delovao srećno, ali Bruk je oduvek brinula zato što
je sam. Živeo je u predgrađu, okružen porodicama i svi njegovi drugari s
fakulteta odavno su već imali decu. Nisu bili toliko bliski da bi o tome
razgovarali, ali se ona stalno pitala da li je čeznuo za tim ili je bio
zadovoljan momačkim životom. Čuvši koliko je uzbuđen, uvidela je da
je zaista želeo porodični život; pomislila je da će zaplakati.
„Da, to je sjajno. Možeš li da me zamisliš kako učim malenog da igra
fudbal? Odmah ću mu nabaviti pravu dečju fudbalsku loptu, kožnu, ne
neku bezveznu gumenu, i dok malo poraste, već će biti spreman za
pravu stvar.”
Bruk se nasmeja. „Dakle, zaista nisi razmotrio eventualnu mogućnost
da dobiješ devojčicu, ha?”
„U školi imamo još tri trudne nastavnice i sve nose dečake”,
odgovori on.
„Zanimljivo. Ipak, svestan si da, iako delite isto radno okruženje,
tvoje dete i njihova buduća deca po pravnim i fizičkim zakonima ne
moraju da budu istog pola, zar ne?”
„Nisam baš siguran...”
27
Ponovo se nasmejala. „Hoćete li vas dvoje saznati pol? Ili je još

prerano da pitate? Stvarno ne znam mnogo o tim stvarima.”
„Vidi, pošto ja znam da ćemo dobiti dečaka, čini mi se da to nije od
značaja, ali Mišel želi da se iznenadi. Prema tome, čekaćemo.”
„Au, pa to je super. Kada maleni treba da se rodi?”
„Dvadeset petog oktobra, na Noć veštica. Mislim da je to dobar
znak”
„I ja”, reče Bruk. „Upravo beležim taj dan u kalendar. Dvadeset peti
oktobar: postaću tetka.”
„Hej, Bruki, a šta je s vama dvoma? Bilo bi baš lepo da nećaci budu
približnog uzrasta. Ima li neke šanse?”
Znala je da je Rendiju teško da joj postavi tako lično pitanje, pa je
pazila da mu ne skoči za oči, ali ju je pogodio u živac. Kada su se ona i
Džulijan venčali, u dobi od dvadeset pet i dvadeset sedam godina,
računala je da će dobiti bebu negde oko tridesetog rođendana. Sada su
već prešli tu granicu, a još ni izbliza nisu počeli da rade na tome. Dva-tri
puta je sa Džulijanom započinjala tu temu, kao usput, kako ne bi vršila
pritisak, ali su njegovi odgovori uvek bili podjednako nemarni. Smatrao
je da će dolazak deteta „jednog dana” biti fenomenalan, ali da zasad
rade pravu stvar, koncentrišući se na karijere. I tako, premda je bebu
želela više od svega, a posebno sada, kad je saznala za Rendijevu
prinovu, prihvatila je Džulijanovu odluku.
„Jednog dana svakako”, reče, trudeći se da zvuči ležerno, suprotno
onome što je osećala. „Ipak, sada nije pravo vreme. Usredsredeni smo na
posao, shvataš?”
„Naravno”, odvrati Rendi i Bruk se zapita da li je znao istinu. „Treba
da radite ono što je najbolje za vas.”
„Da, eto... Čuj, izvini što žurim, ali istekla mi je pauza i kasnim na
savetovanje.”
„Bez brige, Bruki. Hvala što si pozvala i što se raduješ.”
„Je l' me ti to zavitlavaš? Hvala tebi na neverovatnoj novosti. Ulepšao
si mi čitav dan - u stvari, mesec. Čestitam još jednom, Rendi. Presrećna
sam zbog vas dvoje! Nazvaču kasnije večeras da čestitam Mišel, važi?”
Završili su razgovor i Bruk je krenula nazad. Neverovatno, ali nije
mogla da prestane da vrti glavom. Verovatno je izgledala kao luda, ali to
bi u bolnici teško privuklo bilo čiju pažnju. Rendi otac!
28
Želela je da zovne Džulijana i saopšti mu vest, ali je ranije zvučao

prilično napeto, a zaista nije imala vremena pre sledećeg savetovanja.
Jedan nutricionista je bio na odmoru, a tog je jutra bilo mnogo porođaja,
skoro dvaput više nego inače, pa joj se dan odvijao nezamislivim
tempom. To je bilo dobro: što se više kretala, manje je obraćala pažnju na
sopstvenu iscrpljenost. Osim toga, bilo je uzbudljivo i izazovno kada se
desi ovakva navala i, mada se Džulijanu i majci često žalila, potajno je
uživala u tome: mnogo pacijenata svih statusa i zanimanja, iz veoma
različitih razloga u bolnici, ali svi s potrebom da im neko odredi dijetu
za njihova specifična stanja.
Kofein je delovao kao što je i predvidela; odradila je tri zakazana
pregleda brzo i efikasno. Upravo se presvukla iz mantila u farmerice i
blejzer, kad joj Rebeka, jedna od koleginica, u sobi za pauzu reče da
načelnica želi da je vidi.
„Sada?”, upita Bruk, već videvši kako joj se slobodno veče rasplinjuje
i nestaje.
Utorak i četvrtak bili su svetinja: jedini dani kad nije morala da iz
bolnice nastavi u gornji deo grada, na drugi posao. Radila je kao
gostujući nutricionista za akademiju Hantli, jednu od najprestižnijih
privatnih škola za devojke na Aper ist sajdu. Roditelji jedne učenice, koja
je umrla od anoreksije u svojim dvadesetim, osnovali su u toj školi fond
za finansiranje eksperimentalnog programa, tako da je nutricionista bio
dostupan devojkama dvadeset sati nedeljno, dajući savete o zdravoj
ishrani i predstavi o sopstvenom izgledu. Bruk je bila druga osoba an-
gažovana na tom novom programu i, mada je na početku prihvatila tu
poziciju jedino kao način da dodatno zaradi za sebe i Džulijana, otkrila
je da se s vremenom sve više vezuje za neke devojke. Svakako, ljutnja,
smetenost i beskrajna opsednutost hranom ponekad su je iscrpljivale,
iako se trudila da nikad ne smetne s uma da ove mlade pacijentkinje ne
znaju za bolje. Uz to, posao je bio dobar i stoga što je sticala iskustvo u
radu s adolescentima, koje joj je inače nedostajalo.
Dakle, svakog utorka i četvrtka radila je samo na univerzitetu, od
devet do šest. Ostala tri dana u nedelji smene su joj se završavale ranije,
kako bi uspela da stigne i na drugi posao: na univerzitetu je bila od
sedam ujutru do tri po podne, a zatim menjala dva metroa i gradski
autobus da se preveze do Hantlija u gornjem delu grada, gde se sastajala
s učenicama i, ponekad, s njihovim roditeljima, ostajući do sedam uveče.
Bez obzira na to koliko bi rano otišla na spavanje i koliko bi kafa popila
kad ustane, uvek se osećala premoreno. Ovakav način života bio je
29
krajnje naporan, ali je procenila da joj je potrebno još samo godinu dana
takvog rada da stekne kvalifikacije i dovoljno iskustva kako bi otvorila
sopstvenu nutricionističku ordinaciju za prenatalnu i postnatalnu brigu
o ženama, o čemu je sanjala još od prvog dana postdiplomskih studija
i na čemu je od onda marljivo radila.
Rebeka saosećajno klimnu. „Pitala je možeš li da navratiš pre nego
što odeš.”
Brzo je spakovala stvari i ponovo se uputila na peti sprat.
Margaret?”, pozvala je, pokucavši na vrata. „Rebeka mi reče da si
htela da me vidiš.”
„Uđi, uđi”, odvrati načelnica, premeštajući papire na stolu. „Izvini
što te zadržavam, ali pretpostavljam da se uvek nađe vremena za dobre
vesti.”
Bruk je utonula u fotelju preko puta Margaret i čekala.
„Ovako. Završili smo procenu evaluacije svih pacijenata i drago mi je
što mogu da te obavestim da si dobila najviše ocene od svih dijetetičara.”
„Stvarno?”, upita Bruk, jedva u stanju da poveruje da je prva od
sedmoro.
„Niko ti nije ni blizu.” Margaret odsutno stavi ruž, coknu usnama i
vrati pogled na papire. „Devedeset jedan procenat tvojih pacijenata
ocenilo je savete koje si davala kao odlične, a preostalih devet označilo ih
je kao dobre. Sledeći iza tebe dobio je ocenu odličan od osamdeset dva
odsto pacijenata.”
„Auh”, izusti Bruk, svesna da bi trebalo da pokaže malo skromnosti,
ali nije mogla da prestane da se osmehuje. „Sjajne vesti. Tako sam srećna
što to čujem.”
„I mi smo, Bruk. Izuzetno smo zadovoljni i htela sam da znaš da
tvoje zalaganje ne prolazi neprimećeno. I dalje ćeš raditi na odeljenju za
intenzivnu negu, ali ćemo već od sledeće nedelje sve tvoje smene na
psihologiji zameniti isključivo radom na neonatalnom. Pretpostavljam
da se slažeš?”
„Kako da ne, oduševljena sam!”, odgovori Bruk.
„Kao što znaš, po starosti si tek treća medu zaposlenima, ali niko
nema tvoje znanje i iskustvo. Mislim da će ti savršeno odgovarati.”
Bruk je bukvalno sijala. Konačno se isplatila godina obuke u radu sa
decom, adolescentima i odojčadi na postdiplomskim studijama, zajedno
sa dopunskim stažom na pedijatriji. „Margaret, nemam reči kojima bih
30
mogla da ti dovoljno zahvalim na svemu. Ovo je, jednostavno, najbolja

vest do sada.”
Šefica se nasmeja. „Želim ti prijatno veče, pa se vidimo sutra.”
Dok je išla ka podzemnoj železnici, u sebi se zahvalila za poluuna-
predenje koje je dobila, i još više za to što te večeri nije morala da menja
tri prevoza do Hantlija.
Izletela je iz metroa na Tajms skveru, brzo se provukla kroz gomile
ljudi u podzemnoj i, shodno staroj strategiji, izašla na ulicu stepenicama
u Dvadeset trećoj, što je imalo dvostruku prednost - bilo je najbliže
njenom stanu i mogla je da izbegne gomilu, s kojom bi se inače sudarala
duž Četrdeset druge. Nije prošao ni dan, a da nije čeznula za njihovim
starim stanom u Bruklinu. Volela je skoro sve na Bruklin hajtsu i mrzela
skoro sve u Midtaun vestu, mada je morala da prizna da su oboje sada
lakše stizali do posla.
Iznenadila se što Volter, njen trobojni španijel s crnim krugom nalik
gusarskom povezu preko oka, nije zalajao kada je ubacila ključ u bravu.
Niti je dotrčao da je pozdravi.
„Voltere Altere! Gde si?” Dozivala ga je praveći zvuke poljubaca i
čekala. Iz stana se čula muzika.
„Mi smo u dnevnoj sobi”, odazvao se Džulijan. Odgovor mu je bio
isprekidan Volterovim frenetičnim, piskavim lajanjem.
Bruk spusti torbu kraj vrata, zbaci cipele sa štiklom i vide da je
kuhinja mnogo čistija nego kad je otišla.
„Hej! Nisam znala da ćeš večeras doći ranije”, reče, sedajući na kauč
pored Džulijana. Sagla se da ga poljubi, ali ju je Volter predupredio,
liznuvši joj usta.
„Mmm, hvala ti, Voltere. Osećam se baš dobrodošlom.”
Džulijan isključi ton na televizoru i okrenu se prema njoj. „Znaš, i ja
bih bio srećan da ti liznem lice. Jezik verovatno ne može da mi se meri sa
psećim, ali spreman sam da pokušam.” Nasmešio se; Bruk se čudila
uzbuđenju koje je osećala kad joj se tako osmehivao, čak i posle svih
ovih godina.
„Primamljivo, moram priznati.” Brzo je zaobišla Voltera i uspela da
poljubi Džulijanove usne s tragovima vina. „Kad smo se čuli, zvučao si
zabrinuto, pa sam zaključila da nećeš doći do kasno. Da li je sve u
redu?”
31
Otišao je u kuhinju i doneo još jednu čašu, napunio je i dodao Bruk.

„Jeste. Posle današnjeg razgovora shvatio sam da skoro nedelju dana
nismo zajedno proveli veče. Sada ćemo to da ispravimo.”
„Hoćemo li? Zaista?” I ona je danima razmišljala o tome, ali nije htela
da se žali, sad kada je bio na kritičnoj tački u procesu produkcije.
Klimnuo je. „Nedostaješ mi, Ruk.”
Obavila mu je ruke oko vrata i ponovo ga poljubila. „I ti meni. Tako
mi je drago što si poranio. Hoćeš li da izađemo na neku testeninu?”
Dogovorili su se da zbog budžeta kuvaju kad god je moguće, ali
jeftin restorančić s testeninama na uglu nije mogao da se ubroji u obe-
dovanje napolju.
„Ne smeta ti da ostanemo kod kuće? Radovao sam se tihoj večeri s
tobom.” Otpio je još malo vina.
„Važi, što da ne. Imam jedan predlog...” „O, ne, sad ćeš da počneš...”
„Idem da robujem pored šporeta i da ti spremim ukusan i hranljiv
obrok, ako pristaneš da mi pola sata masiraš stopala i leđa.”
„Da robuješ pored šporeta? Možeš da spremiš piletinu s povrćem za
oko dva minuta. To nije fer.”
Bruk slegnu ramenima. „Dobro. Žitarice su u ostavi, mada mislim da
nema mleka. Uvek možeš da ispržiš kokice.”
Džulijan se okrenu Volteru i reče: „Ne znaš koliko dobro prolaziš,
dečko. Tebe ne tera da radiš u zamenu za granule.”
„Cena je upravo skočila na pola sata.”
„Već je bila toliko”, zacvile Džulijan.
„Bilo je ukupno pola sata. Sada je toliko za stopala i još toliko za
leđa.” Džulijan se pretvarao da premišlja. „Četrdeset pet minuta i ja
ću...”
„Svaki pokušaj cenkanja samo dodaje vreme na postojeće.”
Podigao je dlanove. „Bojim se da nema dogovora.”
„Stvarno?” upita ona. „Večeras ćeš se sam starati o sebi?”, pitala je s
osmehom. Džulijan je bio ravnopravni partner u čišćenju, plaćanju
računa i brizi o psu, ali je kuhinji bio beskoristan, i znao je to.
„Zapravo, hoću. U stvari, pobrinuću se za oboje. Spremio sam ti
večeru.”
„Šta si uradio?”
32
„Čula si me.” U kuhinji je zapištao tajmer. „I ovog časa je gotova.

Molim te, izvoli sesti”, reče pompezno, s lošim britanskim naglaskom.
„Sela sam”, uzvrati Bruk, uvaljujući se sofu i dižući noge na stočić.
„To je to”, veselo viknu Džulijan iz minijaturne kuhinje. „Vidim da si
našla put do trpezarijskog prostora. Savršeno.”
„Da ti pomognem?”
Vratio se s vatrostalnom činijom između dve rukavice za rernu.
„Zapečena pasta za moju ljubav...” Hteo je da spusti činiju na golo drvo,
ali je Bruk ciknula i skočila po podmetač. Džulijan stade da zahvata
pastu koja se pušila.
Mogla je samo da gleda. „Da li je ovo trenutak kada ćeš mi reći da si
tokom našeg braka imao vezu s drugom i zatražiti mi oproštaj?”
Džulijan se osmehnu. „Umukni i jedi.”
Sela je i poslužila se salatom, dok joj je on stavljao pastu na tanjir.
„Mili, ovo izgleda neverovatno. Gde si to naučio? I zašto to ne radiš
svako veče?”
Pogledao ju je sa šašavim osmehom. „Možda sam danas kupio te-
steninu u radnji i samo je podgrejao u rerni. Moguće. Ali kupljena je i
podgrejana s ljubavlju.”
Bruk je podigla čašu i čekala da nazdrave. „Savršeno”, rekla je, a to je
i mislila. „Apsolutno, neverovatno savršeno.”
Dok su jeli, ispričala mu je za Rendija i Mišel; bila je zadovoljna što ga
je ta vest obradovala. Čak joj je predložio da se odvezu u Pensilvaniju i
čuvaju svoju prvu nećaku ili nećaka. Pričao joj je o daljim Sonijevim
planovima, sada kad je album bio skoro završen i da je, na agentovu
preporuku, unajmio novog menadžera.
„Izgleda da je najbolji od najboljih. Bije ga glas da je pomalo
agresivan, ali pretpostavljam da je to ono što se od takvih ljudi traži.”
„I, kako ti je delovao dok si razgovarao s njim?”
Džulijan malo razmisli. „Nisam siguran da je razgovor prava reč. Pre
će biti da je on meni izložio čitav plan. Kaže da smo upravo na
prekretnici i da je vreme da otpočnemo pravo orkestriranje akcije.”
„Jedva čekam da ga upoznam”, reče Bruk.
„Da, on je nesumnjivo u onom sladunjavom holivudskom fazonu -
znaš to, uvek će da nađe način da ti ugodi? - ali mi se sviđa što je toliko
poverljiv.”
33
Podelio je ostatak vina iz flaše i ponovo seo. „Šta se dešava u bolnici?

Bila je ludnica?”
„Jeste, ali znaš šta? Dobila sam najbolje ocene od pacijenata u odnosu
na ostale i dodeliće mi još nekoliko smena na pedijatriji.” Otpila je još
vina; biće vredno jutarnje glavobolje.
Džulijanovim licem raširi se veliki osmeh. „To su divne vesti, Ruk.
Nimalo iznenađujuće - pacijenti moraju da te vole, ali je stvarno sjajno.
Toliko se ponosim tobom.” Nagnuo se preko stola i poljubio je.
Bruk je oprala sudove, a zatim se okupala dok je Džulijan završavao
nešto na svom novom vebsajtu. Našli su se ponovo na kauču, oboje u
donjim delovima flanelskih pižama i majicama s kratkim rukavima.
Džulijan im je raširio ćebe preko nogu i dohvatio daljinski.
„Film?” upitao je.
Pogledala je koliko je sati na DVD-u: deset i petnaest. „Mislim da je
već kasno da počnemo, ali možemo da pustimo Uvod u anatomiju.”
Prestravljeno ju je pogledao. „Ozbiljno? Možeš li, mirne savesti, da
me teraš da to gledam nakon što sam ti spremio večeru?”
Osmehnula se i odmahnula glavom. „Ne bih rekla da je to tačna reč,
ali u pravu si. Večeras ti biraš.”
Prešao je preko liste snimaka i kliknuo na noviju epizodu Mesta
zločina. „Dođi ovamo, masiraću ti stopala dok gledamo.”
Bruk se okrenu i podiže mu noge na krilo. Mogla je da prede od
sreće. Detektivi su na televiziji pregledali unakaženo telo prostitutke,
ostavljeno na deponiji van Vegasa i Džulijan je gledao s punom
pažnjom. Nije volela priče o misterioznim ubistvima s puno tehničkih
detalja kao on - po celu noć je mogao da gleda kako pomoću skenera,
lasera i ostalih naprava za praćenje traže ubice, ali joj to večeras uopšte
nije smetalo. Bila je srećna što tiho sedi pored svog muža, fokusirajući se
na predivan osećaj gnječenja stopala.
„Volim te” reče, oslanjajući se na rukohvat i sklapajući oči. „Volim i
ja tebe, Bruk. Sada ćuti i pusti me da gledam.” Ali ona je već utonula u
san.
Kad je Džulijan ušao u spavaću sobu, upravo se obukla. Uprkos tome
što je bila nedelja, delovao je nervozno.
„Moramo odmah da pođemo ili ćemo zakasniti”, reče, dograbivši
patike iz ormara. „Znaš koliko moja majka voli kašnjenje.”
34
„Znam. Odmah ću”, odgovorila je, nastojeći da zanemari to što se još

uvek znojila posle pretrčanih pet kilometara, sat vremena ranije. Izvukla
je Džulijana iz sobe, prihvatila od njega vuneni kaput i izašla na ulicu.
„Još mi nije jasno otkud tvoj otac i Sintija danas u gradu”, reče on dok
su žurili ka stanici metroa na Tajms skveru.
„Danas im je godišnjica”, odgovorila je, stresavši se. Bilo je neobično
hladno za martovsko jutro i ona je očajnički želela solju čaja u malom
lokalu na uglu, ali nisu imali ni sekundu za gubljenje.
„Pa su rešili da dođu ovamo? Po ledenom martovskom danu?”
Bruk uzdahnu. „Valjda je uzbudljivije od Filadelfije. Sintija nikad nije
gledala Kralja lavova, pa je tata pomislio da bi to bio dobar izgovor da
nas posete. Radujem se što ćeš moći lično da im saopštiš novosti...”
Potajno je pogledala Džulijana, primetivši da se blago osmehuje. I
treba da bude ponosan na sebe, mislila je. Upravo je dobio odlične vesti
o svojoj karijeri i zaslužio je to.
„Da, dobro. Smem da kažem da se moji roditelji neće oduševiti, ali će
tvoji možda razumeti”, reče.
„Tata već priča svima koji hoće da slušaju kako imaš Dilanov talenat
za pisanje pesama i glas koji će ih rasplakati”, uzvratila je kroz smeh.
„Biće oduševljen, garantovano.”
Džulijan joj stegnu ruku. Njegova ushićenost bila je gotovo opipljiva.
Bruk se slabašno osmehnu.
„Šta ti je?” upita je.
„Oh, ništa, sve je u redu. Toliko sam uzbuđena što ćeš sve da im
ispričaš da jedva mogu da izdržim. Samo sam malo uplašena što treba
da se nosimo s našim roditeljima u istoj prostoriji.”
Džulijan je ščepa za ruku, sprečavajući je da prede ulicu na crveno,
na uglu Sedamdeset četvrte i Parka. „Stvarno misliš da će biti toliko
loše? Sretali su se i ranije.”
Bruk uzdahnu. „Znam, ali samo u velikim grupama: na našem ven-
čanju, za vreme praznika, nikad jedan na jedan kao sada. Sve o čemu
tata želi da razgovara jeste kako će Iglsi6 proći sledeće sezone. Sintija je
uzbuđena što će gledati Kralja lavova, zaboga, i misli da putovanje u grad
nije zaokruženo bez ručka u Ruskoj čajdžinici. Zatim imamo tvoje
roditelje: najžešće i najstrašnije Njujorčane koje znam i koji verovatno
misle da je NFL neka francuska neprofitna grupa, koji još od šezdesetih
6
Filadelfijski ragbi tim. (Prim. prev.)
35
nisu pogledali mjuzikl i neće ništa jesti, osim ako im ne sprema kuvar
neke slavne ličnosti. Sad mi reci: o čemu će oni razgovarati?”
Džulijan je stiskao potiljak. „To je o doručak, dušo. Šolja kafe, par
đevreka i odlazimo. Ja baš mislim da će biti fino.”
„Ma sigurno, dok tata i Sintija budu bez prestanka blebetali na svoj
manijakalno srećan način, a tvoji sedeli kao kipovi i ćutke ih procenji-
vali. Zvuči kao predivno nedeljno jutro.”
„Sintija može da priča s mojima o poslu”, predloži Džulijan blago.
Lice mu je govorilo: Ni ja u to ne verujem, i Bruk poče da se smeje.
„Reci mi da nisam dobro čula”, reče, dok su joj se oči punile suzama
od smeha.
„Pa, to je tako!”
„Divan si, znaš li to?” upita Bruk i pruži se da ga poljubi u obraz.
„Sintija je medicinska sestra. Bavi se streptokokama u grlu i daje ibupro-
fen za grčeve. Ništa ne zna o botoksu ili restilanu, koji se preporučuju za
naročito duboke bore oko usana. Ne znam u čemu se njihova
profesionalna iskustva poklapaju.”
Džulijan je glumio da se brani. „Čini mi se da zaboravljaš da su
mamu proglasili jednom od najboljih stručnjaka za uklanjanje proširenih
vena u zemlji”, reče s osmehom. „Znaš koliko je to krupna stvar.”
„Da, naravno.”
„Dobro, znam šta govoriš. Ali moj otac može da priča sa svima.
Uopšte nije naporan. Dopašće se Sintiji.”
„On je sjajan čovek”, složila se Bruk. Uzela ga je za ruku dok su se
približavali zgradi Alterovih. „Ipak, on je svetski priznati hirurg za
uvećanje grudi. Sasvim je prirodno da žena pretpostavi kako procenjuje
njene i zaključuje da su male.”
„Bruk, to je glupost. Misliš da svi zubari koje sretneš na društvenim
dešavanjima gledaju tvoje zube?”
„Da.”
„Ili da te svaki psiholog koga vidiš na zabavi analizira?” „Apsolutno,
sto posto, bez sumnje.” „To je stvarno apsurdno.”
„Tvoj otac ispituje, pregleda i procenjuje grudi osam sati dnevno. Ne
govorim da je perverznjak, već da ih instinktivno odmerava. Žene to
mogu da osete, to je sve što hoću da kažem.”
„Pa, to onda zahteva postavljanje veoma očiglednog pitanja.”
36
„Da?” upitala je, bacajući pogled na sat, dok se na vidiku ukazivala

nadstrešnica.
„Osećaš li da ti odmerava grudi kada te vidi?” Izgledao je toliko
skrhano na sam pomen tako nečega da je poželela da ga zagrli.
„Ne, dragi, naravno da ne”, prošaptala je i prislonila se uz njegovu
ruku. „Barem ne posle svih ovih godina. Zna situaciju i da nikad neće
spustiti ruke na njih. Verujem da je to konačno preboleo.”
„Savršene su, Bruk. Jednostavno savršene”, reče Džulijan istog časa.
„Znam. Zato mi je ponudio da ih operiše po nižoj ceni, kad smo se
verili.”
„Ponudio je da to uradi njegov partner, i ne zato što je mislio da ti je
operacija potrebna...”
„Zašto onda, zato što si ti mislio da mi treba?” Znala je da se uopšte
ne radi o tome - pretresli su temu stotinama puta i verovala je da je
doktor Alter ponudio svoje usluge onako kako bi krojač ponudio sako
na sniženju, ali ju je sve to još uvek iritiralo.
„Bruk...”
„Izvini. Samo sam gladna. I nervozna.” „Neće biti ni izbliza loše kao
što misliš.”
Vratar pozdravi Džulijana, potapšavši ga po leđima. Ispratio ih je do
lifta; krenuli su na osamnaesti sprat. Tek tada se setila da ništa nije
ponela.
„Mislim da bi trebalo da se vratimo i kupimo neke kolače, ili cveće, ili
tako nešto”, reče i brzo trže Džulijana za ruku.
„Hajde, Bruk, to nije važno. Oni su moji roditelji. Stvarno ne mare za
to.”
„Uh. Ako misliš da tvoja majka neće primetiti da smo došli praznih
ruku, varaš se.”
„Donosimo sebe. Jedino to se računa.”
„U redu. Samo nastavi da se zavaravaš.”
Džulijan pokuca i vrata se širom otvoriše. S praga im se smešila
Karmen, dadilja i domaćica Alterovih već trideset godina. U jednom
posebno intimnom momentu s početka njihove veze, Džulijan joj je
priznao da je Karmen zvao „mamice” i posle svog petog rođendana, ne
shvatajući pravo stanje stvari. Smesta ga je zagrlila.
„Kako je moja bebica?” upita ga, pošto se osmehnula Bruk i uštinula
je za obraz. „Da li te žena dovoljno hrani?”
37
Bruk stisnu Karmeninu ruku, pitajući se po hiljaditi put zašto ona

nije Džulijanova majka. „Da li ti izgleda kao da gladuje, Karmen?
Ponekad moram da mu otimam viljušku iz ruku.”
„To je moj dečko”, odvrati ona, gledajući ga s ponosom.
Iz dnevne sobe začuo se piskav glas.
„Karmen, draga, molim te, pošalji decu ovamo. I ne zaboravi da
podrežeš stabljike pre nego što staviš cveće u vazu. U onaj novi majkl
aram, molim te.”
Karmen je pogledom tražila cveće, ali Bruk pruži prazne ruke.
Okrenula se ka Džulijanu i značajno ga pogledala.
„Nemoj to da kažeš”, promuca on, provlačeći ruku kroz kosu.
„Dobro. Neću reći da sam to rekla zato što te volim.”
Džulijan je povede u dnevnu sobu. Nadala se da će izbeći taj deo i
odmah preći u trpezariju, ali su oba para roditelja sedela jedan naspram
drugog, na identičnim niskim, ultramodernim sofama.
„Bruk, Džulijane.” Džulijanova majka se smešila, ali nije ustala.
„Drago nam je što ste nam se pridružili.”
Bruk je ovo smesta protumačila kao ukor zbog kašnjenja. „Žao nam je
što kasnimo, Elizabet. Podzemna je prosto bila tako...”
„Pa, bar ste sada tu”, ubaci se doktor Alter, držeći bokastu čašu s
]đusom obema rukama, gotovo ženstveno, tačno onako kako je
zamišljala da pridržava ženske grudi.
„Bruki! Džulijane! Šta ima novo?” Njen otac poskoči i uhvati ih u
veliki, medveđi zagrljaj. Ponašao se priprosto u društvu rafiniranih Al-
terovih, ali nije mogla da ga krivi.
„Zdravo, tata”, rekla je grleći ga. Prišla je Sintiji, koja je ostala na
kauču, u klopci zbog gužve koja se stvorila, i nespretno je zagrlila. „Hej,
Sintija. Drago mi je što te vidim.”
„I ja tebe, Bruk. Tako smo uzbuđeni što smo ovde! Tvoj otac i ja baš
smo pričali kako se jedva sećamo kad smo poslednji put bili u
Njujorku.”
Tek tada je postala svesna Sintijinog izgleda. Nosila je vatreno crvene
pantalone i sako, verovatno od poliestera, belu bluzu i crne kožne moka-
sine s kopčom. Oko vrata je triput obmotala ogrlicu od lažnih bisera i,
kao vrhunac, visoko podigla ukovrdžanu i lakom učvršćenu kosu.
Izgledala je kao da prenosi godišnje obraćanje Hilari Klinton
Kongresu, odlučna da se izdvoji iz mora tamnih odela. Bruk je znala da
38
samo pokušava da se uklopi u predstavu o tome kako se oblače bogate

žene Menhetna, ali su joj proračuni bili pogrešni, posebno usred
luksuznog stana Alterovih, uređenog u azijskom duhu. Džulijanova
majka, iako dvadeset godina starija od Sintije, izgledala je deceniju
mlada u tesnim, tamnim farmericama i s laganim kašmirskim šalom
preko rastegljive tunike bez rukava. Nosila je prefinjene baletanke s
diskretnim logom Šanela, a od nakita jednostavnu zlatnu narukvicu i
svoj masivni dijamantski prsten. Imala je zdrav, blistav ten i laku
šminku, a kosa joj je slobodno padala niz leda. Bruk se odmah osetila
krivom: znala je koliko je Sintija uplašena - naposletku, i ona se tako
osećala u svekrvinom prisustvu, ali joj je verovatno bilo neprijatno i
zbog pogrešne procene. Čak je i otac delovao napeto, svestan
neprikladnosti svoje žutomrke košulje i kravate u poređenju s polo
majicom gospodina Altera.
„Džulijane, mili, znam da želiš bladi meri. Bruk, hoćeš li mimozu?.”,
pitala je Elizabet Alter. Jednostavno pitanje, ali je, kao i svako drugo koje
bi postavila, podsećalo na zamku.
„Zapravo, i ja bih bladi meri.”
„Naravno.” Elizabet skupi usne, kao da nekako ne odobrava njen
izbor. Do dana današnjeg Bruk nije mogla da razluči da li antipatija koju
je njena svekrva gajila prema njoj ima veze s tim što je podržavala
Džulijanove muzičke ambicije ili s njom samom.
Bruk i Džulijan nisu imali drugog izbora nego da zauzmu dve
preostale stolice, s pravim naslonima, drvene i neudobne, jedna naspram
druge, uglavljene između kauča. Osećajući se ranjivo i neprijatno,
pokušala je da nastavi razgovor.
„Pa, šta ste radili u poslednje vreme?”, upitala je Alterove, osmeh-
nuvši se Karmen i prihvatajući visoku čašu s koktelom, ukrašenu
kriškom limuna i štapićem celera. To je jedino moglo da je spreči da ne
iskapi celo piće u jednom gutljaju. „Zauzeti, kao i uvek?”
„Da, ja prosto ne mogu ni da zamislim kako oboje izlazite na kraj s
takvim rasporedom!”, reče Sintija preglasno. „Bruk mi je pričala koliko
procedura obavite u danu, što može da iscrpi svakoga! Cim nastupi
epidemija streptokoka, ja kolabiram, ali vas dvoje! Užas, to mora da je
ludnica.”
Elizabet Alter osmehnu se izuzetno ljubazno. „Tako je, uspeva nam
da budemo stalno zauzeti. Ipak, to je strašno dosadno! Volela bih da
čujem šta rade naša deca. Bruk, Džulijane?”
39
Sintija se povuče, ponižena i propisno ukorena. Jadna žena se kretala

kroz minsko polje, nesposobna da upravlja situacijom. Odsutno je trljala
čelo i odjednom izgledala veoma umorno. „Da, naravno. Kako ste vas
dvoje?”
Bruk je imala dovoljno iskustva da izbegne iznošenje detalja o svom
poslu. Iako je njena svekrva bila jedna od onih koji su joj pomogli da ode
na razgovor u Hantli, postupila je tako tek pošto se uverila da Bruk ne
želi karijeru u časopisima, modi, aukcijskim kućama ili odnosima s
javnošću. Ako je baš morala da koristi svoju diplomu nutricioniste, nije
mogla da shvati zašto neće da bude kolumnista u Vogu ili privatni
savetnik vojsci prijatelja s Aper ist sajda - bilo šta malo glamuroznije od,
po njenim rečima, „prljave prakse s beskućnicima i pijanicama.”
Džulijan je to takode znao i zato je uskočio da je spase. „Ovako, ja
zapravo imam nešto da objavim”, reče, nakašljavši se.
Iznenada, iako je bila toliko ushićena zbog Džulijana, Bruk nije mogla
da obuzda talas panike. Uhvatila je sebe kako se moli da im ne kaže za
nastup, jer će, bez sumnje, biti razočaran njihovom reakcijom, a nije
mogla da gleda kako prolazi kroz to.
Niko nije budio takav zaštitnički instinkt u njoj kao Džulijanovi
roditelji. Sama pomisao na to šta će da kažu stvarala je kod nje želju da
ga ušuška i odvede pravo kući, gde će biti zaklonjen od njihove zlobe i,
još gore, ravnodušnosti.
Sačekali su da Karmen unese bokal sveže iscedenog soka od
grejpfruta, a zatim se ponovo okretoše ka Džulijanu.
„Moj novi menadžer, Leo, upravo mi je saopštio da Soni želi da me
predstavi ove nedelje. Zapravo, u četvrtak.”
U tišini koja je nastala, svako je očekivao da neko drugi nešto kaže.
Njen otac progovori prvi. „Možda ne znam šta to predstavljanje tačno
znači, ali sigurno zvuči kao dobra vest. Čestitam, sine!”, reče i pruži se
preko Sintije da ga potapše po ramenu.
Doktor Alter, koga je, izgleda, nervirala upotreba reči sin, zagleda se
mrko u svoju kafu, a onda se okrete Džulijanu. „Zašto nama, običnim
smrtnicima, ne objasniš šta to znači?” pitao je.
„Da, da li to znači da će neko konačno čuti tvoju muziku?”,
nadovezala se Džulijanova majka i podvukla noge pod sebe kao
devojka, smešeći se sinu. Svi su zajedljivo ignorisali akcenat koji je
stavila na to konačno - osim Džulijana, na čijem se licu videla reakcija, i
Bruk, koja je sve to pratila.
40
Posle toliko godina potpuno se navikla da od njegovih roditelja čuje

grozne stvari, ali ih nije manje mrzela zbog toga. Kada su ona i Džulijan
počeli da izlaze, postepeno joj je otkrivao koliko ga, zapravo, roditelji iz
osnove nisu prihvatali, kao ni život koji je odabrao. Za vreme veridbe
primetila je da su protiv običnog zlatnog prstena, koji je Džulijan uporno
hteo da joj pokloni, umesto jednog od „porodičnih komada Alterovih”
na kome je insistirala njegova majka. Čak i kada su odlučili da se
venčaju u njihovom domu u Hemptonsu, Alterovi su bili užasnuti zbog
insistiranja na malom i skromnom venčanju, van sezone. Naposletku,
posle svadbe i tokom godina koje su usledile, kada su se malo oslobodili
pred njom, na bezbrojnim večerama, ručkovima i o mnogim praznicima,
uvidela je koliko otrovni mogu da budu.
„U osnovi to znači da shvataju da se snimanje albuma primaklo kraju
i da im se zaista dopada. Organizovaće privatni nastup za ljude iz
muzičke industrije, gde će me upoznati s njima i zatim proceniti njihovu
reakciju.” Obično je bio toliko skroman da čak ni Bruk ne bi rekao da je
imao dobar dan u studiju, ali sad nije mogao a da ne sija od ponosa.
Poželela je da ga poljubi tu, na licu mesta.
„Možda ne poznajem muzičku industriju, ali meni to zvuči kao da
imaju ogromno poverenje u tebe”, reče njen otac i podiže čašu.
Džulijan se sve vreme osmehivao. „To je, za sada, verovatno najbolji
scenario. I nadam se...”
Začuo se telefon, a njegova majka odmah poče da traži slušalicu.
„Oh, gde li je prokleti telefon? Mora biti da zovu iz L'Olivjea da potvrde
vreme za sutra. Zapamti gde si stao, dragi. Ako ne rezervišem sada,
neću imati cveće za sutrašnju zabavu.” Ustala je s kauča i nestala u
kuhinji.
„Znaš tvoju majku i njeno cveće”, reče doktor Alter. Srkao je kafu i
nije bilo jasno da li je uopšte čuo šta Džulijan priča. „Sutra nam dolaze
na večeru Benetovi i Kejmenovi i sva je uzbuđena zbog priprema. Bože,
pomislio bi čovek da je odluka između punjenih i kuvanih rebara pitanje
nacionalne bezbednosti. A tek cveće! Mora da je prošlog vikenda s onim
devojčicama provela pola popodneva, i još se dvoumi. Rekao sam joj
hiljadu puta: nikog nije briga za cveće, niko ga neće ni primetiti.
Ozbiljno, kada ste poslednji put na nekom događaju zagledali cveće? Svi
se rasipaju na bogata venčanja, trošeći hiljade dolara na planine orhideja
ili nečega što je tih dana u modi, a ko ikada gleda te proklete stvari? To
je strahovito traćenje, ako mene pitate.
41
Treba trošiti na prvoklasnu hranu i piće, to je ono u čemu ljudi zaista

uživaju.” Otpio je još jedan gutljaj, osvrnuo se po sobi i zaškiljio. „O
čemu smo ono pričali?”
Sintija se velikodušno uključila, ublaživši napetost. „Nije li to upravo
jedna od najboljih novosti koje smo u poslednje vreme čuli!” reče s
preteranim entuzijazmom. Otac uzbuđeno klimnu. „Gde će se to tačno
održati? Koliko ljudi je pozvano? Da li si već odlučio šta ćeš da sviraš?”
Zatrpavala ga je pitanjima, i ovog puta to nije nerviralo Bruk. Trebalo je
da ta pitanja postave Džulijanovi roditelji, ali znala je da nikad neće, a on
je bio presrećan što je predmet takvog zanimanja.
„Biće u malom, intimnom lokalu u donjem gradu. Agent mi je rekao
da će pozvati pedesetak ljudi iz branše - televizijske i radio promotere,
muzičke izvršioce, neke ljude s MTV-a, tako nekako. Najverovatnije neće
biti ništa naročito, ali je dobar znak to što su u Soniju zadovoljni
albumom.”
„Oni to retko čine za debitante”, objasni Bruk s ponosom. „Džulijan
je, u stvari, preskroman - to je velika stvar.”
„Eto, barem je to dobra vest”, reče njegova majka, vraćajući se na
kauč.
Džulijan stisnu usta i pesnice uz bokove. „Mama, oni mi već me-
secima pružaju podršku oko albuma. Naravno, stariji izvršioci su
insistirali da se više pažnje posveti gitari, ali su i tada bili divni. Zato ne
znam zašto moraš tako da kažeš.”
Elizabet Alter pogleda u sina i u trenutku se zbuni. „Oh, zlato,
govorila sam o L'Olivjeu. Dobra je vest da imaju dovoljno belih kala koje
sam želela i da je dizajner koji mi se najviše sviđa u mogućnosti da dođe
ovamo i aranžira ih. Nemoj da si toliko osetljiv.”
Gospodin Grin pogleda je s izrazom koji je govorio: Ko je ova žena?
Bruk se stresla. Kao i Džulijan, prihvatila je da se njegovi roditelji
nikad neće promeniti. Zbog toga je u potpunosti bila na njegovoj strani
kad je odbio njihovu ponudu da im, tek venčanima, kupe stan blizu
njihovog, na Aper ist sajdu. Zbog toga je izabrala da radi dva posla, pre
nego da prihvati „novčanu pomoć” koju su jednom ponudili, shvatajući
sve zamke koje bi uz to išle.
Do trenutka kada je Karmen javila da je ručak spreman, Džulijan je
sasvim ućutao i promenio se - zavukao se u oklop kao kornjača, kako je
Bruk govorila, a Sintija je u svom poliesterskom odelu delovala
izgužvano i iscrpljeno. Čak je i njen otac, koji je još uvek hrabro tražio
42
temu za neutralan razgovor („Možete li da poverujete kakvu smo oštru

zimu imali ove godine?” i „Interesuje li te bejzbol, Vilijame? Jenkiji su
očigledni favoriti, ali znam da tim nije uvek određen poreklom svojih
članova...”) delovao poraženo. Pod normalnim okolnostima Bruk bi se
osećala odgovornom za tuđe neraspoloženje - naposletku, svi su bili tu
zbog nje i Džulijana, zar ne? - ali je tog dana odustala od svega. Kad jedan
pati, ispaštaju svi, mislila je. Izvinila se i otišla u toalet, pravo kroz
kuhinju.
„Kako vam je tamo, ljubavi?” upitala je Karmen, sipajući džem od
kajsija u skupocenu srebrnu činiju.
Bruk pokaza svoju praznu čašu za koktel i molećivo je pogleda.
„Toliko je loše?”, nasmejala se dadilja i pokazala Bruk da izvadi
votku iz leda, dok je pripremala sok od paradajza i tabasko sos. „Kako se
tvoji drže? Sintija deluje kao stvarno fina dama.”
„Divna je. Odrasli su ljudi, a napravili su idiotski izbor da dođu u
posetu. Džulijan je taj za koga se brinem.”
„Ništa što već nije video, ljubavi. Niko se s njima ne nosi bolje nego
on.”
Bruk uzdahnu. „Znam. Samo što posle danima bude depresivan.”
Karmen zabode štapić celera u gusti bladi meri i dodade ga Bruk.
„Pojačanje”, obznani i poljubi je u čelo. „Sad se vraćaj tamo i brani svog
ćoveka.”
Obed nije bio ni upola toliko loš kao koktel. Džulijanova majka
dodala je malo mlevenog keksa preko fila za palačinke (iako su svi ostali
voleli čokoladni preliv koji je Karmen pravila, Elizabet je smatrala da bi
on bio pretežak čak i za pravi obrok). Doktor Alter je nestao u svojoj
radnoj sobi. Posledica je bila da nijedno od njih više od sat vremena nije
uvredilo sina. Opraštanje je bilo bezbolno, ali kad su ona i Džulijan
smestili oca i Sintiju u taksi, već je videla njegovu utučenost i tugu.
„Jesi li dobro, dušo? Moj tata i Sintija baš su se obradovali. A ja jedva
mogu da...”
„Ne bih da pričamo o tome, važi?”
Nekoliko minuta koračali su ćutke.
„Hej, slobodni smo do kraja dana. Nemamo ama baš ništa da radimo.
Hoćeš li da odemo u muzej?” upitala ga je. Uzela ga je za ruku i nežno
mu se naslonila na mišicu, dok su išli ka stanici metroa.
„Ne bih, nisam spreman za nedeljnu gužvu.”
43
Malo je razmišljala. „Već neko vreme želiš da pogledaš onaj Aimek-

sov 3D film. Ne bi mi smetalo da idem s tobom”, slagala je. Trenuci očaja
zahtevaju očajničke mere.
„Dobro sam, Bruk. Stvarno”, reče Džulijan tiho, nameštajući šal.
Znala je da sada on laže.
„Mogu li da pozovem Nolu na tvoju prezentaciju? Zvuči
fenomenalno, a znaš da ona ne propušta ništa takvo.”
„Valjda, ali Leo je rekao da će prostor biti mali. Već sam pozvao
Trenta. U Njujorku je, par nedelja na zameni, i satire se od posla. Mislio
sam da bi mogao malo da izađe.”
Razgovarali su o događaju, raspravljali šta će da obuče, koje pesme
planira da odsvira i kojim redosledom. Bila je srećna što može da ga
oraspoloži; kad su stigli do stana, skoro da je sasvim ličio na sebe.
„Jesam li ti rekla koliko sam ponosna na tebe?” upita ga Bruk kad su
se našli u liftu, oboje zadovoljni što su kod kuće.
„Jesi”, reče Džulijan s osmehom.
„Onda ulazi unutra, mili”, uzvrati ona, vodeći ga za ruku niz hodnik.
„Mislim da je vreme da ti to i pokažem.”
44
3.
Kad Džon Mejer izgleda kao amater
„GDE smo?” promrmlja Bruk, izlazeći iz taksija i osvrćući se po

mračnoj i pustoj sporednoj ulici u Vest Čelsiju. Visoke, crne čizme na
navlačenje koje je kupila na sezonskoj rasprodaji stalno su joj klizile niz
helanke.
„U srcu galerijske četvrti, Bruk. Avenija i klub 1 OAK su odmah iza
ćoška.”
„Trebalo bi da to znam, zar ne?”
Nola samo odmahnu glavom. „Pa, barem dobro izgledaš. Džulijan će
biti ponosan što mu je žena večeras tako izazovna.”
Znala je da je njena prijateljica samo ljubazna. Kao i uvek, Nola je bila
ta koja je izgledala zapanjujuće. Nagurala je sako i ženstvene lakirane
cipele u preveliku luj viton torbu, zamenivši ih masivnom, bogatom
ogrlicom i parom vrtoglavo visokih štikli s potpisom Kristijana
Lubotena, nešto između čizmica i sandala - stil koji je moglo da nosi
otprilike šest žena na planeti, a da ih ne pobrkaju s profesionalnim do-
minama. Stvari koje bi na svakom drugom izgledale zaista loše - sker-
letni ruž, mrežaste čarape u boji kože i grudnjak od crne čipke, koji je
provirivao ispod tesne majice na bretele, na Noli su delovale
provokativno i razigrano. Uzana suknja, koja je, kao deo skupog odela,
bila dovoljno pristojna za jedno od najkonzervativnijih radnih okruženja
na Vol stritu, sada je pokazivala Nolinu zaobljenu pozadinu i savršene
noge. Da je bila bilo koja druga žena na svetu, Bruk bi je strahovito
mrzela.
Pogledala je svoj blekberi telefon. „Između Desete i Jedanaeste.
Upravo smo tu, zar ne? Gde je to mesto?” Spazila je kako joj u uglu
vidnog polja promiče senka i zacvilela.
„Oh, opusti se, Bruk. Više se on uplašio tebe nego ti njega.” Nola
pokaza prema pacovu i odmahnu rukom, koju je krasio koktel prsten.
45
Bruk požuri da pređe ulicu, videvši da su parni brojevi na suprotnoj

strani. „Lako je tebi. Tom štiklom bi mogla da mu probodeš srce. Mene
ove nezgrapne, ravne čizme dovode u pravu opasnost.”
Nola se nasmeja i gracioznim hodom požuri da je stigne. „Evo,
mislim da je to to”, reče, pokazujući jedinu zgradu u bloku koja nije
izgledala odbojno.
Sišle su niz male stepenice, do podruma bez prozora. Džulijan je
objasnio da se ovakvi nastupi uvek dešavaju na različitim mestima, u
nekom otmenom lokalu kako bi se privukla pažnja, ali je ipak zamišljala
da će mesto biti nalik umanjenoj verziji Džoovog paba. Šta je ovo? Nigde
linije koja se proteže do trotoara. Nigde nadstrešnice na kojoj bi bila
najava talenta večeri. Nije bilo ni namrgođene devojke sa spiskom u
ruci, koja svakome mrzovoljno dobacuje da se odmakne i pričeka da
dođe na red.
Osetila je mali talas zebnje dok je povlačila vrata nalik trezorskim.
Zakoračila je unutra, u toplu polutamu. Čuo se prigušen smeh; u vaz-
duhu se jedva osećao miris marihuane. Lokal nije bio veći od prostrane
dnevne sobe, a sve unutra - zidovi, sofe, čak i mali ugaoni bar, bilo je
presvučeno plišem u boji crnog vina. Na klaviru je stajala jedna jedina
lampa, bacajući meku svetlost na praznu stolicu. Stotine svećica
odražavale su se u ogledalima na stolovima i tavanici, što je ambijentu
davalo utisak neverovatne erotičnosti, uz daleko podsećanje na
osamdesete.
Gomila je izgledala kao da ju je neko pokupio s koktel partija pored
bazena u Santa Barbari i spustio u Njujork. Četrdesetak uglavnom
mladih ljudi muvalo se okolo, pijuckajući iz jednostavnih, blago
zaobljenih čaša i izbacujući oblačiće duvanskog dima u dugim, blagim
talasima. Skoro svi muškarci bili su u farmerkama, a oni koji su još uvek
imali odela razvezali su kravate i otkopčali gornju dugmad. Gotovo da
nijedna žena nije nosila stileto štikle niti kratke, pripijene crne koktel
haljine, koje su na Menhetnu bile uniforma; sve su bile u predivnim
tunikama sa štampom, dugačkim zveckavim mindušama i u tako
savršeno izbledelom džinsu da je Bruk istog trena poželela da skine crnu
pletenu haljinu. Neke su na čelu nosile hipi trake, a prelepa kosa padala
im je do struka. Niko nije delovao ni zbunjeno ni nervozno, što takode
nikako nije ličilo na Menhetn; Bruk se još više uznemirila. Veoma su se
razlikovali od Džulijanove uobičajene publike. Ko su bili ovi ljudi i zašto
je svako izgledao hiljadu puta bolje od nje? „Diši”, prošapta joj Nola u
uvo.
46
„Ako sam ja ovoliko nervozna, mogu misliti kako je Džulijanu.”

„Ma daj, hajde da popijemo nešto.” Nola zabaci plavu kosu preko
ramena i pruži joj ruku, ali pre nego što su uspele da podu kroz gužvu,
Bruk začu poznat glas.
„Crno, belo ili nešto jače?” pitao je Trent, stvorivši se kraj njih kao
magijom. Bio je jedan od malobrojnih u odelu i delovao je napeto. Ovo
mu je verovatno bio prvi izlazak iz bolnice u prethodnih nekoliko
nedelja.
„Hej, ti!”, reče Bruk i zagrli ga oko vrata. „Sećaš se Nole, zar ne?”
Trent se osmehnu. „Naravno.” Poljubio ju je u obraz. Njegov ton je
govorio: Naravno da te se sećam, jer si te noći nasumice otišla kući s mojim
prijateljem, a on je bio podjednako oduševljen tvojom spremnošću i tvojom
maštovitošću u spavaćoj sobi. Ipak, bio je previše diskretan da bi se šalio s
tim, čak i posle svih tih godina.
To nije važilo i za Nolu. „Kako je Lijam? Bože, bio je zabavan”, reče
ona uz veliki osmeh. „Mislim, stvarno zabavan.”
Trent i Nola razmeniše značajne poglede i oboje se nasmejaše.
Bruk podiže ruku. „Dobro, onda. Trente, čestitam na veridbi! Kada
ćemo je upoznati?” Nije mogla da se natera da izgovori Fernino ime7, jer
nije bila sigurna da neće prasnuti u smeh. Kakvo je to ime - Fern?
„Budući da nikad nismo u bolnici u isto vreme, verovatno ne pre
venčanja.”
Barmen je mahnuo Trentu, koji se okrenuo devojkama.
„Crno, molim”, rekoše one istovremeno. Posmatrali su barmena kako
sipa kalifornijski kaberne. Trent im dodade čaše i sruči svoje vino u dva
brza gutljaja.
Okrenuo se ka Bruk sa smetenim izrazom lica. „Ne izlazim često.”
Nola se izvini i ode da se promuva okolo.
Bruk se osmehnu Trentu. „Pričaj mi o njoj. Gde će biti venčanje?”
„Fern je iz Tenesija i ima ogromnu porodicu, tako da ćemo se naj-
verovatnije venčati kod njenih roditelja. Sledećeg februara, mislim.”
„Vau, vi baš ne gubite vreme. To je fenomenalna vest.”
„Da, jedini način da živimo zajedno jeste da se venčamo.”
„Dakle, oboje nastavljate s gastroenterologijom?” Da li se tako kaže?
Kao da je govorila neki strani jezik.
7
Fern na engleskom znači paprat. (Prim. prev.)
47
„Da, takav je plan. Ja se više zanimam za područje primene i

ispitivanja - u poslednje vreme ima neverovatnih tehničkih inovacija, a
Fern se interesuje za Kronovu bolest i celijakiju.” Zaćutao je, a onda se
široko osmehnuo. „Ona je divna devojka. Ubeđen sam da će ti se
svideti.”
„Hej, drugar!” reče Džulijan, pljesnuvši ga po leđima. „Naravno da
će nam se dopasti. Biće tvoja žena! Ludo, zar ne?” Sagnuo se i poljubio
Bruk u usta. Ukus na njegovim usnama bio je izvrstan, nešto poput
čokolade i mente. Čim se pojavio, ponovo se osetila sigurnom.
Trent se nasmejao. „Ni upola kao činjenica da je moj društveno
zakržljali rođak već pet godina oženjen, ali tako je.”
Samo što su nazdravili - Džulijan je pio samo vodu, i pripremali se da
pričaju o Fern, kad se jedan od najzgodnijih tipova koga je Bruk ikada
videla nekim čudom stvorio kraj nje. Bio je najmanje petnaest
centimetara viši od nje, zbog čega se istog trenutka osetila nežnom i
krhkom poput šiparice. Ko zna koliko je puta poželela da je Džulijan
visok kao taj neznanac, ali je izbacila tu pomisao iz glave. I Džulijan je
verovatno želeo da joj telo bude kao Nolino, prema tome, kakvo je pravo
imala? Momak je obavio ruku oko njenih leđa i stisnuo joj levo rame
tako prisno, da je mogla da oseti njegov parfem. Muževan, prefinjen i
skup. Pocrvenela je.
„Ti si sigurno supruga”, reče, sagnuvši se da je poljubi u glavu, što je
bio čudno intiman i istovremeno bezličan gest. Glas mu nije bio ni
izbliza dubok kao što se moglo očekivati od nekoga njegove visine i,
očito, izvanredne forme.
„Leo, ovo je Bruk”, reče Džulijan. „Bruk, ovo je Leo, novi i nevero-
vatni menadžer.”
U tom trenutku prelepa Azijka prođe je kraj njih i oboje videše kako
joj Leo namiguje. Gde je, do đavola, bila Nola? Morala je da je ubedljivo i
blagovremeno upozori da je Leo zabranjena zona. To neće biti lako, jer je
ovaj bio upravo njen tip. Ružičasta košulja bila mu je otkopčana za jedno
dugme više nego što bi se većina muškaraca usudila, ističući savršen ten
- dovoljno taman, ali bez trunke krema i sprejova. Pantalone su mu bile
plitke i uske, u evropskom maniru. Uz takav stil odevanja išla bi kosa
zalizana teškim preparatima, ali on je mudro pustio da mu teške, crne
lokne slobodno padaju preko lica. Jedina mana koju je uspela da otkrije
bio je ožiljak koji mu je jednom glatkom linijom delio desnu obrvu, ali
mu je zapravo bio od koristi, jer je isključivao svaki nagoveštaj ženski
preteranog lickanja ili savršenstva. Na celom telu nije imao ni gram sala.
48
„Drago mi je da sam te upoznala, Leo”, reče Bruk. „Toliko toga sam

čula o tebi.”
Kao da je nije čuo. „U redu, slušaj”, reče, okrećući se ka Džulijanu.
„Upravo sam čuo da nastupaš na kraju. Jedan je završio, sad će još jedan,
pa ti.” Dok je govorio, usredsredeno je gledao preko Džulijanovog
ramena.
„Je li to dobra vest?” upita Bruk učtivo. Džulijan joj je već rekao da
mu nijedan od ostalih muzičara koji te večeri nastupaju nije bio stvarna
konkurencija. Jedan je bio iz R&B grupe8 i svi su smatrali da je zvučao
poput modernih Boyz II Men, a druga je zapravo bila veoma istetovi-
rana kantri pevačica, u kitnjastoj haljini i s pletenicama.
Liju je pogled ponovo lutao. Sledila ga je, videvši da gleda pravo u
Nolu. Ili, tačnije, u njenu stražnjicu, utegnutu u tesnu suknju. Telepatski
je uputila Noli upozorenje da mu ne prilazi, da je ne bi prognala ili
učinila nešto još gore.
Leo pročisti grlo i otpi dobar gutljaj viskija. „Cura je već završila i
bila je solidna. Ne sjajna, ali srednje zabavna. Mislim...”
Prekinuli su ga glasovi koji su se raspevavali. Nije bilo klasične bine,
ali je ispred klavira postojao čist prostor, gde su stajala četvorica mladića
afričko-američkog porekla, naginjući se ka centralnom mikrofonu.
Na trenutak su zvučali kao stvarno dobar vokalni školski sastav, ali
potom su se trojica povukla, ostavivši glavnog pevača da tiho peva o
svom detinjstvu na Haitiju. Publici se dopalo; s odobravanjem se njihala.
„Hej, dušo.” Džulijan je obišao gomilu i prišao joj s leda. Poljubio ju
je u potiljak; umalo nije glasno zastenjala. Bio je u uniformi, koju nije
promenio ni posle svih tih godina: bela majica s kratkim rukavima, le-
viske i pletena kapa. Stil nije mogao biti običniji, ali je za Bruk počeo da
simbolizuje čistu zavodljivost. Kapica je bila Džulijanov potpis, nešto
najbliže imidžu, ali samo je ona znala da je i više od toga. Baš prošle
godine doživeo je nervni slom, otkrivši najmanju ogoljenu tačku u isto-
riji gubitka kose. Pokušala je da ga uveri da se jedva primećuje, ali nije
hteo ni da čuje. Istini za volju, možda je postala malčice veća od kad ju je
pokazao prvi put, mada mu to nikad nije rekla.
8
R&B upućuje na ritam i bluz, žanr popularne afričko-američke
muzike nastale tokom 1940-ih. Boyz II Men jedna je od najpoznatijih R&B
vokalnih grupa svih vremena. (Prim. prev.)
49
Niko ko je video te preslatke tamne lokne kako izviruju ispod kape

ne bi pogodio šta Džulijan pokušava da sakrije, a za Bruk je to samo
doprinelo njegovoj privlačnosti, čineći ga ranjivijim i pristupačnijim.
Potajno je uživala što je jedina koja ga je ikada videla bez kapice, kad bi
je kod kuće bez straha skinuo i protresao kovrdžama samo za nju. Da joj
je neko, nekoliko godina ranije, rekao da će rastuća ćelavost njenog
tridesetdvogodišnjeg muža predstavljati njegovu najprivlačniju osobinu,
nasmejala bi se s nevericom, ali dogodilo se upravo to.
„Kako se osećaš? jesi li nervozan?” upitala ga je, pokušavajući da
proceni kako se drži. Cele nedelje je bio loše - jedva da je jeo, nije spavao,
čak je tog popodneva povraćao, ali kada je probala da razgovara s njim,
potpuno se zatvarao. Te večeri je želela da ga isprati do lokala, ali je on
insistirao da ide s Nolom. Rekao je da treba još nešto da pretrese s Leom,
da stigne ranije i proveri da li je sve spremno.
Nešto mora da je delovalo, jer je izgledao malo opuštenije.
„Spreman sam”, rekao je, odlučno klimnuvši. „Dobro sam.”
Bruk ga poljubi u obraz, znajući da je tanak sa živcima, ali ponosna
što ih drži pod kontrolom. „Lepo izgledaš. Spremno. Večeras ćeš biti
fantastičan.”
„Misliš?” Pijuckao je sodu, a Bruk vide da su mu zglobovi pobeleli.
Znala je da umire za nečim jačim, ali nikada nije pio pred nastup.
„Znam. Kada sediš za klavirom, misliš samo na muziku. Večeras nije
ništa drugačije od tezgarenja u Niksu. Publika te je uvek volela, dušo.
Zapamti to. Samo budi ono što jesi i voleće te i ovde.”
„Slušaj svoju ženu”, ubaci se Leo, završivši razgovor s ljudima iza
sebe. „Samo zaboravi gde se nalaziš i zbog čega si ovde, i radi to što
znaš. Shvataš?”
Džulijan klimnu i lupnu nogom. „Shvatam.”
Leo se uputi ka zadnjem delu prostorije. „Hajde da te smestimo.”
Bruk se podiže na prste i poljubi Džulijana u usta. Stisnula mu je
ruku i rekla: „Biću tu sve vreme, ali zaboravi na sve nas. Samo sklopi oči
i sviraj iz srca.”
Zahvalno ju je pogledao, ali ništa nije mogao da izusti. Leo ga je
odveo i, pre nego što je popila vino, jedan od ljudi iz produkcije već ga je
najavio.
Bruk ponovo potraži Nolu, videvši da razgovara s grupom ljudi pred
šankom. Ta devojka je poznavala svakoga. Srećna što ima Trenta, pustila
je da je povede do malog srebrnastog odeljka s kanabeom. Spustila se na
50
kraj somotske sofe i nervozno uplela kosu. Preturala je po torbi, tražeći

gumicu, ali nije mogla da je nađe.
„Evo”, reče prelepa Azijka kojoj je Leo namignuo.
Skinula je sa zgloba smeđu gumicu i pružila je Bruk „Imam ih
milion.”
Bruk je zastala na minut, ne znajući šta da radi, a devojka se na-
smešila. „Stvarno, u redu je. Ništa ne može više da nervira nego kad ne
možeš da skloniš kosu s lica. Mada, da imam takvu kosu, nikad je ne bih
vezivala.”
„Hvala”, odvrati Bruk, prihvativši gumicu i smesta podiže konjski
rep. Htela je da doda još nešto, možda kako nikome ne bi poželela da
bude riđokos, ali je u tom trenutku Džulijan seo za klavir. Čula je kako,
pomalo drhtavim glasom, zahvaljuje svima što su došli.
Devojka otpi iz pivske flaše i upita: „Jesi li ga slušala ranije?”
Uspela je samo da klimne, moleći se da devojka prestane da priča.
Nije želela da propusti nijedan sekund i bila je preokupirana pitanjem
da li i drugi čuju neznatno kolebanje u Džulijanovom glasu.
„Ako nisi, imaćeš šta da čuješ. On je najseksepilniji pevač koga sam
ikad videia.”
Ovo joj skrete pažnju. „Molim?” upitala je, okrenuvši se ka devojci.
„Džulijan Alter”, reče ova, pokazujući prema klaviru. „Čula sam ga
nekoliko puta, na više mesta po gradu. Ima par stalnih nastupa. I kažem
ti, neverovatno je dobar. U poredenju s njim, Džon Mejer deluje kao
amater.”
Džulijan poče da svira Za onog koga nema, dirljivu pesmu o dečaku
koji je izgubio starijeg brata. Osetila je Trentov pogled na sebi - osim nje,
on je verovatno jedini u prostoriji znao šta je inspiracija za pesmu.
Džulijan je bio jedinac, ali je Bruk bila svesna da često razmišlja o bratu
koji je umro od sindroma iznenadne smrti odojčadi, pre nego što je on
rođen. Alterovi nikada nisu razgovarali o Džemsu, ali je Džulijan prošao
kroz fazu kada se pitao, ponekad opsesivno, kako bi Džems sada
izgledao i koliko bi mu se život razlikovao da je imao starijeg brata.
Ruke su mu klizile preko klavirskih dirki, stvarajući prve zavodljive
note, koje će naposletku prerasti u moćni vrhunac, ali Bruk nije mogla da
se usredsredi ni na šta osim Azijke pored sebe. Istovremeno je želela da
je zagrli i da je ošamari. Bilo je uznemirujuće čuti neverovatno privlačnu
devojku kako govori o Džulijanovom seksepilu. Bez obzira na to koliko
51
su dugo bili zajedno, nikad se nije privikla na taj aspekt, ali je bila
retkost čuti sasvim iskreno i direktno mišljenje.
„Misliš?” upita Bruk, iznenada očajnički želeći da se devojka složi.
„Oh, definitivno. Pokušala sam da kažem šefu, bar deset puta, ali ga
se Sorti prvi dokopao.” Kako je Džulijanov glas jačao, devojčina pažnja je
slabila; kada je zabacio glavu i pevao punim glasom, bila je usresre-đena
samo na njega. Bruk se pitala da li je kroz izmaglicu obožavanja
primetila burmu na njegovoj ruci.
Okrenula se da ga gleda i to je bilo sve što je mogla, da ne bi i sama
zapevala. Svaku reč je znala napamet.
Kažu, Teksas je obećana zemlja, U prašini autoputa postaješ čovek.
Slepom i tužnom, usamljenom u ljubavi, Rane na tvojim dlanovima otvorilo
je nebo.
On je bio majčin san, bio je šaka peska, Brate moj, skliznuo si tek tako, Kao
paralelne linije koje se nikad ne ukrste Za onog koga nema, za onog koga nema
Žena sedi sama u sobi, U kući nalik na tihu grobnicu, Muškarac broji
dragulje u kruni, Što se ne da spasti, može da se meri.
On je bio očev san, bio je šaka peska, Brate moj, skliznuo si tek tako, Kao
paralelne linije koje se nikad ne ukrste, Za onog koga nema, za onog koga nema
U mojim snovima glasovi što dopiru iza vrata Sećam se da govore da više
nećeš doći, Ne bi verovao kako je sve tiho, Mračno srce puni se stidom
On je bio bratovljev san, bio je šaka peska, Brate moj, skliznuo si tek tako,
Kao paralelne linije koje se nikad ne ukrste, Za onog koga nema, za onog koga
nema
Završio je pesmu uz snažan aplauz - iskren aplauz oduševljenja - i
bez napora prešao na drugu. Ušao je u svoj ritam i više nije pokazivao ni
najmanji znak nervoze. Video se samo onaj poznati sjaj na podlakticama
i brazde usled koncentracije na čelu, dok je pevao reči na koje je potrošio
mesece, a možda i godine. Druga pesma se završila munjevito, a usledila
je treća. Pre nego što je shvatila šta se dešava, publika je ekstatično
klicala i tražila bis. Džulijan je izgledao zadovoljno i pomalo zbunjeno -
instrukcije da odsvira tri pesme za dvanaest minuta nisu mogle biti
jasnije, ali mora da je dobio zeleno svetio od nekog iza scene, jer se
osmehnuo, klimnuo i neusiljeno prešao na jednu od svojih najveselijih
pesama. Publikom je prostrujalo oduševljeno brujanje.
Kada je vratio stolicu na mesto i skromno se naklonio, atmosfera u
prostoriji već se promenila. Više od glasnog pozdravljanja, pljeskanja i
zvižduka osećalo se naelektrisanje usled prisustvovanja važnom
52
događaju. Bruk je ustala, sa svih strana okružena obožavaocima svog

muža, kada joj je prišao Leo. Bahato je pozdravio devojku koja joj je dala
gumicu - zvala se Umi, ali ona samo prevrnu očima i ode.
Pre nego što je Bruk registrovala, Leo ju je snažno zgrabio za ruku i
nagnuo se tako blizu da je u deliću sekunde pomislila da će je poljubiti.
„Pripremi se, Bruk. Pripremi se za prokleto luđačku vožnju. Večeras
je tek početak, a biće potpuno ludo.”
53
4.
Zdravica za zgodne riđokose
„KAJLI, srce, ne znam šta još da ti kažem. Ne treba da smršaš.

Pogledaj svoje podatke; vidi ovu tabelu. Savršena si baš takva kakva si.”
„Ovde niko ne izgleda kao ja”, reče Kajli, oborivši pogled. Odsutno je
uvrtala meku smeđu kosu oko kažiprsta, metodično je namotavajuči i
puštajući. Lice joj je odavalo uznemirenost.
„Kako to misliš?”, upita Bruk, iako je znala na šta Kajli cilja.
„Nisam... Nikad se nisam osećala debelom dok nisam došla ovamo.
U državnoj školi bila sam potpuno normalna, možda čak i mršava! A
onda me ove godine upišu na ovo uvrnuto mesto, jer se smatra
modernim i posebnim, i odjednom postanem gojazna.” Devojčin glas
napukao je pri poslednjoj reči i Bruk je jedino mogla da je zagrli.
„Oh, dušo, nisi debela! Dođi, pogledaj ovu tabelu. Pedeset šest
kilograma na tvoju visinu je unutar zdravog opsega.” Držala je fasciklu s
tabelom koja je pokazivala ogroman raspon normalnih težina, ali Kajli
jedva da ju je pogledala.
Znala je da to nije naročito utešno u poređenju sa zapanjujuće
mršavim devojkama iz Kajlinog odeljenja devetog razreda.
Kajli je bila stipendirani đak iz Bronksa, kćer majstora za klima-ure-
đaje koji ju je sam odgajio, pošto joj je majka stradala u saobraćajnoj
nesreći. Otac je nesumnjivo radio tačno ono što treba, kada se uzmu u
obzir njen odličan uspeh u srednjoj školi, postignuća u hokejaškom timu
i, što je Bruk čula od drugih nastavnika, sviranje violine daleko bolje od
vršnjaka. Pa ipak je pred sobom videla samo lepu i doteranu devojku,
koja se nikako nije uklapala u sredinu.
Kajli je povlačila rub svoje karirane suknje, zategnute na snažnim i
mišićavim, ali ni izbliza debelim bedrima. „Pretpostavljam da su u
pitanju loši geni. Moja mama je bila stvarno gojazna.”
„Da li ti nedostaje?” upita Bruk, a Kajli samo klimnu, jer su joj se oči
napunile suzama.
54
„Uvek mi je govorila da sam savršena takva kakva sam, ali se pitam

šta bi rekla da može da vidi ove devojke ovde. One jesu savršene. Kosa
im je savršena, šminka im je savršena, tela su im savršena i uprkos tome
što sve imamo uniforme, čak je i način na koji ih nose savršen.”
Radilo se o aspektu posla koji je najmanje očekivala, ali koji je počela
da ceni više nego što je rečima mogla da izrazi. Bilo je to preklapanje
odgovornosti nutricioniste i nekoga kome se deca poveravaju. Na
fakultetu, na predavanjima iz nutricionizma za decu i adolescente, učili
su ih da svako ko je u stalnom dodiru s tinejdžerima i ko je spreman da
ih sluša može da odigra važnu ulogu, kao mentor koji se uključuje u
njihove probleme. Ipak, nije znala šta se pod tim podrazumeva sve dok
nije počela da radi u Hantliju.
Još nekoliko minuta je objašnjavala Kajli da se njena težina nalazi
unutar granica zdrave, iako joj se možda ne čini tako. Bio je to klimav
argument, pogotovo zato što je devojčino mišićavo, atletsko telo bilo
krupnije od tela njenih drugarica iz razreda, ali je Bruk ipak pokušala.
Kada bih samo mogla da je brzo proguram kroz četiri godine srednje i odmah je
pošaljem na fakultet, razmišljala je. Tada bi shvatila da ove gluposti ništa ne
znače na duge staze.
Međutim, iz iskustva je znala da to nije moguće. I ona je, isto tako, s
punom svesnošću bila na onom daljem kraju normale tokom cele srednje
škole i Kornela, sve do fakulteta, kad je držala strogu dijetu i izgubila
skoro devet kilograma. Nije uspela da održi kilažu, pa je sedam skoro
odmah povratila. Sada, uprkos najzdravijoj mogućoj ishrani i trčanju,
bila je na gornjoj granici zdrave težine za svoju visinu i, baš kao i Kajli,
svesna te činjenice. Osećala se kao licemer dok joj je govorila da ne brine,
a sama je svakodnevno mislila o tome.
„Ti si savršena, Kajli. Znam da ne izgleda uvek tako, naročito kada si
okružena devojkama koje imaju tolike prednosti, ali veruj mi kad ti
kažem da si lepa. Steći ćeš ovde prijatelje, naći devojke s kojima ćeš se
povezati i osećaćeš se prijatnije. A onda, pre nego što toga budeš svesna,
položićeš testove, ostavićeš nekog tupavog dečka iz Daltona i odjuriti na
neki fantastičan koledž, gde je svako savršen na svoj način, upravo
onako kako izabere. I to će ti se svideti. Ovo ti najiskrenije obećavam.”
Telefon je zazvonio melodijom koja je zvučala kao klavir, dodeljena
isključivo Džulijanovom broju. Nikad je nije zvao dok je bila na poslu,
jer je znao da možda neće moći da se javi; čak su mu i poruke bile
kratke. Odmah je znala da nešto nije kako treba.
55
„Izvini, Kalji. Samo minut.” Okrenula se u stolici najviše što je mogla

kako bi u maloj kancelariji dobila malo privatnosti. „Zdravo. Da li je sve
u redu? Imam pacijenta.”
„Bruk, nećeš verovati, ali...” Zastao je i duboko, dramatično
udahnuo.
„Džulijane, ozbiljno, ako nije hitno, nazvaću te.”
„Leo je sad zvao. Jedan od glavnih menadžera iz Lenoa bio je sinoć na
svirki. Žele da nastupim u emisiji!”
„Nemoguće!”
„Istina je! Stvar je sigurna sto posto, narednog utorka uveče. Snima se
u pet. Imaću nastup, verovatno odmah posle intervjua. Možeš li da
veruješ?”
„O, bože!”
„Bruk, reci nešto drugo.”
Na trenutak je zaboravila gde se nalazi. „Ne mogu da verujem. Hoću
reći, naravno da mogu, ali je to jednostavno neverovatno.” Čula je kako
se Džulijan smeje i pomislila koliko dugo nije imala tu priliku. „Kada
dolaziš večeras? Moramo da proslavimo. Imam nešto na umu...”
„Da li to uključuje moju omiljenu mrežastu stvar?”
Bruk se osmehnu u telefon. „Pre sam mislila na onaj dom perinjon koji
smo dobili na poklon, a nikako da nešto opravda njegovo otvaranje.”
„Mreža. Ovo večeras zaslužuje šampanjac i mrežu. Vidimo se kod
kuće u osam. Ja ću se pobrinuti za večeru.”
„Ne moraš. Pusti da nešto kupim. Ili bismo mogli da izađemo! Zašto
ne odemo negde i stvarno ne proslavimo?”
„Ja ću se pobrinuti za to”, ponovi Džulijan. „Molim te. Setio sam se
nečega.”
Srce joj je tuklo. Skoro je sigurno da će ubuduće provoditi manje
vremena u studiju, a više kod kuće, s njom. Osetila je poznate žmarce
usled uzbuđenja i očekivanja, kao ranije tokom braka, pre nego što se
sve pretvorilo u naviku. „Naravno. Vidimo se u osam. I, Džulijane, jedva
čekam.”
„I ja.” Poljubio je slušalicu, što godinama nije uradio. Zatim je
prekinuo vezu. Prvi put u celih pet minuta Bruk se prisetila gde je.
„Vau, zvuči kao nešto žestoko”, reče Kajli s osmehom. „Važan
sastanak večeras?”
56
Bruk nikad nije prestalo da iznenađuje koliko su ove devojke, u

stvari, mlade, uprkos samouverenom, drskom ponašanju i uznemira-
vajućem poznavanju svega i svačega, od ekstremnih dijeta do najboljih
tehnika oralnog seksa (pročitala je detaljna uputstva o tome kad je jedna
devojka zaboravila svesku - zapravo, toliko detaljna da je nakratko
razmatrala ideju da zabeleži par instrukcija za sebe, shvatajući, na kraju,
da je primanje saveta u vezi sa seksom od jedne srednjoškolke na mnogo
ravni zastrašujuće).
„Veliki sastanak s mojim suprugom”, ispravi je Bruk, u pokušaju da
spase barem malo profesionalnosti. „Izvini zbog ovog prekida. Vratimo
se na tebe.”
„Zvučalo je prilično uzbudljivo”, reče Kajli. Prestala je da uvrće kosu,
da bi prešla na grickanje zanoktica na kažiprstu desne ruke. „Šta se
desilo?”
Bila je toliko srećna što se devojka osmehuje da je rekla: „Da, u stvari
je veoma uzbudljivo. Moj muž je muzičar. Upravo su zvali ljudi s
televizije; pozvali su ga da učestvuje u emisiji kod Lenoa.” Čula je kako
joj glas podrhtava od ponosa i, mada je znala da je to što deli ovu vest s
pacijentkinjom tinejdžerkom ujedno i neprofesionalno i smešno, bila je
previše srećna da bi marila.
Kajli podiže glavu. „Biće u njegovoj emisiji?”
Bruk je klimnula i stala da premešta papire na stolu, u bezuspešnom
nastojanju da prikrije zadovoljstvo.
„To je najsjajnija jebena stvar koju sam ikad čula!” uzviknu devojka, a
konjski rep joj se njihao kao da podvlači to što je rekla.
„Kajli!”
„Žao mi je, ali jeste! Kako se on zove i kad je emitovanje? Hoću da
budem sigurna da ću gledati.”
„Sledećeg utorka uveče. Zove se Džulijan Alter.”
„To je tako jebeno neverovatno kul. Čestitam, gospođo A. Vaš muž
mora da je mnogo dobar kad ga Leno želi. Ići ćete s njim u Los Anđeles,
zar ne?”
„Šta?” upita Bruk. Nije imala ni minut da razmišlja o logistici, a ni
Džulijan nije to pomenuo.
„Zar Leno nije u Los Andelesu? Mislim, vi morate da idete s njim.”
57
„Naravno da ću ići”, odgovori Bruk automatski, iako je u stomaku

imala uznemirujući i neprijatan osećaj da to što je Džulijan preskočio da
je pozove nije bio samo detalj koji se izgubio u uzbuđenju.
Ostalo joj je još deset minuta s Kajli, a zatim čitav sat s jednom gi-
mnastičarkom čiji je trener imao takve zahteve po pitanju težine da se to
drastično odrazilo na devojčino samopoštovanje. Ipak, znala je da više
neće biti u stanju da se usredsredi ni na sekundu. Svesna da se već
nepropisno ponela, poveravajući se pacijentkinji i koristeći vreme
terapije za razgovor o ličnom životu, Bruk se ponovo okrenula ka Kajli.
„Žao mi je što ovo radim, draga, ali ovog popodneva moramo da
prekinemo ranije. Nastavićemo u četvrtak, a tvog nastavnika ću oba-
vestiti da nismo imale prilike da završimo, kako bismo za taj dan za-
kazale ceo sat. Slažeš li se?”
Kajli nije imala ništa protiv. „Do đavola, naravno, gospođo A. Ovo je
velika stvar za vas. Čestitajte mužu umesto mene, važi?”
Bruk se nasmeši. „Hoću, hvala. Kajli, Nastavićemo razgovor. Ne
mogu da ignorišem to što gubiš na težini, ali ako želiš da popričamo o
zdravijoj ishrani, rado ću te posavetovati. Šta misliš o tome?”
Kajli klimnu i Bruk se učini da se čak malo i nasmešila pre nego što je
izašla iz kancelarije. Iako nije delovala ni najmanje pometeno zbog
skraćivanja razgovora, Bruk je bila preplavljena krivicom. Ove devojke
nije bilo lako navesti da se otvore, a osećala je da je s Kajli bila na
dobrom putu.
Obećavši sebi da će sve nadoknaditi u četvrtak, poslala je kratak mejl
direktorki Rondi, s opravdanjem da joj je iznenada pozlilo, potrpala
stvari u torbu i uskočila pravo na zadnje sedište slobodnog taksija. Do
vraga, ako Leno nije dovoljan razlog za razmetanje, ništa nije.
Uprkos tome što je bio špic, saobraćaj na raskrsnici Park avenije i
Osamdeset šeste bio je podnošljiv, a autoputem Vest sajd kretali su se
brzinom od tridesetak kilometara na sat (što je za to doba dana bilo
zaista lepo).
Bila je presrećna što se do pola sedam našla u svom stanu. Sela je na
pod i pustila da je Volter nekoliko minuta liže po licu, a zatim se nežno
izmakla i ponudila mu debelo upletene štapiće za glodanje neverovat-
nog mirisa - njegove omiljene. Natočila je čašu pino griđa iz otvorene
flaše u frižideru i otpila dobar gutljaj. Poigravala se idejom da postavi
novost na Džulijanovom statusu na Fejsbuku, ali je brzo odustala; nije
htela ništa da objavljuje pre nego što on to ne uradi sam.
58
Prvi osveženi status na njenoj stranici bio je Leov, što joj nije bilo
prijatno. Očigledno je tek otkrio kako da poveže svoj nalog na Tviteru sa
stranicom na Fejsbuku i, uprkos činjenici da obično nije imao da ponudi
bilo šta zanimljivo, maksimalno je koristio mogućnost stalnog
ažuriranja.
Leo Moreti... PUN ELANA DŽULIJAN ALTER NAPRAVIĆE BUM U
EMISIJI KOD LENOA SLEDEĆEG UTORKA. LOS ANĐELESE, MI
DOLAZIMO...
Podsećanje na muža nije joj bilo ugodno, kao potvrda da Džulijan
definitivno planira put za Los Andeles, da će Leo sigurno ići s njim i da
jedino ona još uvek nije dobila poziv.
Istuširala se, izbrijala, očešljala, uradila piling i istrijala se peškirom.
Da li je trebalo da pretpostavi da će pratiti Džulijana na snimanje u Los
Andeles? Nije imala pojma da li on želi da ga ona tamo podržava ili to
smatra poslovnim putovanjem, na koje će ići sa svojim menadžerom, a
ne sa ženom.
Dok je na tek obrijane noge nanosila hidrantnu kremu bez mirisa,
koja se Džulijanu sviđala jer nije podnosio miris parfema, posmatrala je
Voltera. „Da li je tatica loše postupio što je unajmio Lija?” pitala ga je
piskavim glasom.
Volter podiže glavu sa čupave prostirke u kupatilu, zbog koje mu je
krzno uvek mirisalo na plesan, mahnu repom i zalaja.
„Da li to znači ne?”
Volter ponovo lanu.
„Ili da?”
Još jedan lavež.
„Hvala ti na proceni, Voltere. Sigurno ću je uzeti u obzir.”
Liznuo joj je članak i ponovo utonuo u prostirku.
Brz pogled na sat otkrio je da je deset do osam, pa je nakon minut -
dva, koliko joj je trebalo da se psihički sredi, izvukla zgužvanu hrpu iz
fioke s donjim vešom. Poslednji put ju je nosila pre godinu dana, kad je
Džulijana optužila da više nije zainteresovan za seks, a on otišao pravo
do fioke, izvukao taj bodi i rekao: „Zločin je imati ovo, a ne oblačiti.” To
je odmah prekinulo napetost; Bruk ga je obukla i zaigrala preteranim
striptizerskim pokretima, uz Džulijanovo glasno odobravanje i
zviždanje.
59
Tokom vremena taj je bodi počeo da simbolizuje njihov seksualni

život. Kupila ga je prve ili druge godine braka, kada joj je Džulijan
priznao, kao da se radilo o nekoj skandaloznoj i sramotnoj tajni, da mu
se sviđaju žene u tesnom crnom donjem rublju... I da možda ne voli
svetle bokserice i majice na bretele koje je Bruk nosila svake večeri i za
koje je mogla da se zakune da su bile seksi kad je bila tinejdžerka. Iako
uopšte nije mogla da ga priušti, Bruk je požurila da kupi veš i u roku od
dva dana nabavila najmekši crni kombinezon s tankim bretelama iz
Blumingdejla, lepršavu crnu spavaćicu u bebi dol stilu iz Viktorijas sikreta
i kratku crnu spavaćicu od pamuka, s natpisom Sočni snovi preko
stražnjice. Svaka stvarčica bila je propraćena mlakim odobravanjem i
komentarima poput Mmm, to je slatko, a onda bi se Džulijan vratio
čitanju časopisa. Kada ni bebi dol nije probudio ni tračak interesovanja,
Bruk je narednog jutra nazvala Nolu.
„Otkaži sve za subotu po podne”, rekla joj je prijateljica. „Idemo u
kupovinu.”
„Već sam potrošila bogatstvo”, prostenjala je Bruk, preturajući po
računima kao da će je ujesti.
„Možemo li na tren da se vratimo unazad, molim te? Tvoj muž kaže
da želi da te vidi u seksi crnom vešu, a ti dolaziš kući s pamučnom spa-
vaćicom? Je l' ti to ozbiljno?”
„Molim? Nije bio baš izričit. Rekao je da voli crno, a ne svetle boje.
Sve je crno, kratko i tesno. Ta spavaćica ima čak svetlucavi natpis. Šta
tome fali?”
„Ništa... Ako si studentkinja druge godine i spremna da budeš ljupka
kad prvi put da prespavaš u njegovom bratstvu. A sviđalo ti se to ili ne,
sada si odrasla. Ono što Džulijan pokušava da ti kaže jeste da želi da
izgledaš kao žena. Vrela, seksi žena.”
Bruk uzdahnu. „U redu, u tvojim sam rukama. Kad u subotu?”
„U podne, na uglu Springa i Mersera. Idemo u Kiki d'Monparnas, La
Perlu i Ažen provokater. Akcija će trajati manje od sata i imaćeš tačno ono
što ti treba. Vidimo se.”
Iako se cele nedelje radovala šoping ekspediciji, bio je to bedni ne-
uspeh. Zaneta sopstvenom bankarskom platom i bonusima, Nola nije
napomenula da što je komad donjeg veša manji, to više košta. Bruk je
otkrila da veš francuske proizvodnje, za koji je Nola navijala u Kikiju,
košta 650 dolara, a obična crna spavaćica - skoro ista kao njena - 375.
Gde je ona, diplomirani student, pošla kada su najobičnije tange od crne
60
čipke stajale 115 dolara (135, ako je želela one s otvorom na među-
nožju)? Nakon dve ili tri radnje, odlučno je rekla Noli da od kupovine
tog popodneva nema ništa, iako ceni njenu pomoć. Tek sledeće nedelje,
obrevši se u odeljku odvojenom zavesom u radnji Rikis, kupujući poklon
za devojačko veče kod jedne druge prijateljice, sinulo joj je rešenje.
U prostoriji koja je od poda do plafona bila ispunjena kartonskim
kvadratićima sa slikama vibratora i penisa, jedan zid je bio pokriven
policama punim pojedinačno zapakovane „opreme iz mašte.” I premda
su stvari bile u pakovanjima nalik kovertama koje su je podsećale na
hulahopke, slike na prednjoj strani prikazivale su lepe žene u raznim
seksi kostimima: francuske sobarice, učenice, žene vatrogasca,
zatvorenice, vode navijačica, pastirice, a bila tu je i čitava gomila
netematskih kostima; skoro svi su bili kratki, tesni i crni. Najbolje od
svega, najskuplji je koštao 39,99 dolara, a većina kutijica imala je cenu
manju od 25 dolara. Počela je da gleda slike, nastojeći da pogodi šta bi se
Džulijanu najviše svidelo, kad plavokosi prodavač s ajlajnerom oko očiju
razmaknu zavesu od perli i priđe joj.
„Mogu li da vam pomognem?” upita.
Bruk brzo preusmeri pažnju na slamčice u obliku penisa i odmahnu
glavom.
„Bilo bi mi zadovoljstvo da vam nešto preporučim”, protepa
prodavač. „Opremu, seksi igračke, bilo šta. Mogu da vam kažem šta se
najbolje prodaje.”
„Hvala, ali kupujem samo neke gluposti za devojačko veče”,
odgovori Bruk brzo, besna na sebe što joj je neprijatno. „Pa dobro, ako
nešto treba, samo recite.”
Otišao je u glavni deo prodavnice i Bruk smesta krenu u akciju.
Znajući da će izgubiti strpljenje ako se on vrati ili ako naiđe bilo ko
drugi, zgrabila je prvi netematski kostim i ubacila ga u korpu. Praktično
je otrčala do kase, dodavši usput flašicu šampona, pakovanje vlažnih
maramica za lice i brijače sa zamenljivim žiletima, samo da zatrpa ka-
sirku. Sve dok se nije našla u metrou, u poslednjem vagonu i čudesno
izolovana od drugih, nije dopustila sebi da zaviri u torbu.
Nalepnica je prikazivala ridokosu ženu koja se nije mnogo
razlikovala od Bruk, osim veoma dugačkih nogu. Nosila je bodi s
visokim okovratnikom i dugačkim rukavima, ceo od čipke. Žena je
provokativno izbacila kuk i gledala u objektiv, ali uprkos dramatičnoj
pozi, uspela je da izgleda seksi i samouvereno, a ne nepristojno i jeftino.
61
Ovo mogu da izvedem, rekla je sebi i te večeri, kad je izašla iz kupatila u

bodiju i na visokim štiklama, Džulijan umalo nije pao s kreveta.
Godinama je oblačila ovaj čuveni bodi za Džulijanov rođendan,
godišnjice i povremene letnje odmore, ali kasnije je, kao poslednji trag
iscrpljujućeg seksualnog života, bio gurnut u kraj fioke. Raširila je
tkaninu preko nogu i uvukla najpre kukove, pa ruke. Znala je da će to
poslati jasnu i glasnu poruku: Toliko sam ponosna na tebe zbog ovog
fenomenalnog postignuća. A sad dolazi ovamo da ti to i pokažem. Bez obzira
na to što joj se bodi univerzalne veličine urezivao u bedra i stvarao
čudan osećaj u nadlakticama, osećala se privlačnom. Rastresla kosu,
dotle vezanu u konjski rep, i zavalila se na jastuke kada je zazvonio
fiksni telefon. Ubedena da Džulijan zove da kaže da je na putu kući,
odmah se javila.
„Ruk? Dušo, da li me čuješ?” Glas njene majke odzvanjao je iz
slušalice.
Bruk duboko udahnu i zapita se zašto ta žena ima neverovatan tale-
nat da zove u najgorem mogućem trenutku. „Zdravo, mama. Čujem te.”
„Oh, dobro. Nadala sam se da ću te naći. Slušaj, uzmi kalendar i
odredi neki datum za mene. Znam da mrziš da planiraš unapred, ali
pokušavam da napravim neke dogovore.”
„Mama! Izvini što te prekidam, ali nije pravi trenutak. Džulijan će
stići svake sekunde, a ja kasnim sa spremanjem”, slagala je.
„Izaći ćete da proslavite? Kakva zapanjujuća novost. Mora da ste
oboje srećni.”
Bruk zinu da kaže nešto, a zatim se seti da majci još ništa nije saop-
štila. „Kako si znala?”, upitala je.
„Od Rendija, dušo. Video je na Džulijanovoj stranici za obožavatelje -
je l' to tako zovete? Volela bih da mogu da kažem da me je kći nazvala
da mi sama ispriča, ali se, srećom, Rendi setio svoje drage stare mame.”
„Dobro. Fejsbuk. Skoro sam zaboravila. Dakle, da, oboje smo stvarno
ushićeni.”
„I kako ćete večeras da proslavite? Idete na večeru?”
Bruk baci pogled na sopstveno telo prekriveno mrežom. Razgovor s
majkom činio se naročito apsurdnim dok je nosila mrežasti bodi s
otvorom u predelu medunožja, a jedna bradavica virila joj je kroz čipku.
„Uh, mislim da Džulijan donosi večeru kući. Već imamo bocu dobrog
šampanjca, pa ćemo verovatno uživati u tome.”
62
„Divno zvuči. Poljubi ga umesto mene. I čim nađeš malo vremena,

stvarno bih htela da odredim datum.”
„Važi, mama. Nazvaću te sutra.”
„Zato što će stvarno oduzeti sekundu.”
„Mama...”
„Dobro, razumem. Zovi me sutra. Volim te, Ruki.” „I ja tebe, mama.”
Baš kada je spustila slušalicu, čula je kako se otvaraju vrata.
Znala je da će on najpre skinuti sako i pozdraviti Voltera, što joj je
davalo dovoljno vremena da zguli omotač i odvije žičanu korpicu oko
čepa. Donela je dve visoke čaše i stavila ih na noćni stočić kraj svog
uzglavlja, a onda se, poput mačke, ispružila preko nameštenog kreveta.
Bila je nervozna samo sekund, dok Džulijan nije otvorio vrata.
„Pogodi ko odseda u Šato Marmonu?, reče on s najširim osmehom.
„Ko?” Uspravila se u sedeći položaj, momentalno zaboravivši na
sopstveni izgled.
„Ja”, odgovori on i Bruk odmah oseti talas uznemirenosti.
„Nema šanse.” Duboko je disala. To je bilo sve što je mogla da kaže.
„O, da. U apartmanu. Odatle će me pokupiti limuzina i odvesti me
do studija En-Bi-Sija, na snimanje za emisiju.”
Prisilila se da se usredsredi na dobre vesti, podsećajući se da to nema
nikakve veze s njom. „Vau, Džulijane, pa to je sjajno! To mesto se stalno
pominje u Last najtu, Ju-Es vikliju i sličnim časopisima. Kejt Hadson je
skoro održala celovečernji parti u bungalovima. Džej Lo i Mark Entoni
naleteli su na Bena Afleka pored bazena i Mark je, izgleda, napravio
scenu. Beluši se tamo predozirao, za boga miloga. To mesto je apsolutno
legendarno.”
„I pogodi šta još?” reče Džulijan, sedajući kraj nje na krevet i
prelazeći joj rukom preko butine prekrivene mrežom.
„Šta?”
„Moja izuzetno privlačna supruga praviće mi društvo, ako obeća da
će poneti ovaj mrežasti bodi sa sobom”, reče, naginjući se da je poljubi.
„Prestani!” vrisnula je. „Naravno, samo ako ona to želi.” „Šališ se!”
„Ne. Razgovarao sam sa Samarom, mojim novim portparolom”,
podigao je obrve i osmehnuo joj se, „i ona kaže da je to u redu, ako mi
platimo tvoju avionsku kartu. Leo je mislio da je bolje da idem sam, ali
sam mu rekao da nikad ne bih postigao nešto tako veliko bez tebe. I, šta
kažeš?”
63
Ignorisala je deo s Leom. „Mislim da je to neverovatno sjajno!”

odgovori, zagrlivši ga oko vrata. „Mislim da jedva čekam da koketiram s
tobom za šankom i provedem se na zabavi u bungalovima.”
„Je l' to stvarno tako dobro?” pitao je Džulijan, gurajući je nazad na
jastuke i ležući preko nje, još uvek potpuno obučen.
„Prokletstvo, jeste. Iz svega što sam čula, možemo da očekujemo
bazene s kristalno čistom vodom, čitave planine kokaina, poznate
ličnosti usred preljube, više nego u najboljoj agenciji za poslovnu pratnju
i dovoljno tračeva da se za sat vremena ispuni jedan tabloid. Oh, i orgije.
To nikad nisam pročitala, ali sam sigurna da ih ima. Verovatno u samom
restoranu.”
Volter skoči na krevet, podiže njušku i poče da zavija.
„To je stvarno impresivno, zar ne, Voltere?” upita Džulijan, ljubeći je
po vratu.
Pas je zavijao u znak saglasnosti, a Bruk se smejala.
Džulijan zamoči prst u čašu sa šampanjcem, prede preko njenih
usana i ponovo je poljubi.
„Šta kažeš na to da malo vežbamo?” upita je.
Bruk uzvrati poljubac i skide mu košulju, a srce joj poskoči na samu
pomisao. „Rekla bih da je to najbolja prokleta ideja koju sam čula u
poslednjih sto godina.”
„Želite li još jednu dijetalnu koka-kolu?”, sladunjavo ju je upitao
konobar u bermudama, stojeći kraj njene barske stolice i zaklanjajući joj
sunce. Na direktnoj svetlosti bilo je dovoljno toplo, ali iako je smatrala
da je dvadesetak stepeni ipak isuviše hladno za bikini, ostale devojke na
bazenu očito nisu tako mislile.
Pogledala je nekolicinu ljudi koji su pijuckali koktele fantastičnog
izgleda, podsetila sebe da se radi o posebnom odmoru i, uprkos tome što
je bio utorak, rano popodne, rekla: „Želela bih jedan bladi meri. Prilično
začinjen i sa dva štapića celera.”
Visoka, vitka devojka koja je, sudeći po zadivljujućoj figuri, sigurno
bila model, elegantno je skliznula u vodu. Bruk je gledala kako prepli-
vava bazen ljupkim psećim stilom, kočeći vrat kako ne bi pokvasila
kosu, a zatim je svom pratiocu doviknula nešto na španskom. Ne
podižući pogled s ajpoda, muškarac joj je odgovorio na francuskom.
Devojka se nadurila, muškarac je gunđao i nakon trideset sekundi
krenuo je ka bazenu s velikim Šanelovim naočarima za sunce.
Bruk je mogla da se zakune da mu se zahvalila na ruskom.
64
Zazvonio joj je telefon. „Halo?” rekla je tiho, mada niko nije obraćao
pažnju na nju.
„Ruki? Kako je tamo?”
„Ćao, tata. Bez preterivanja, sve je stvarno fantastično.” „Da li je
Džulijan već svirao?”
„On i Leo samo što su otišli, pa pretpostavljam da će uskoro biti u
Burbenku. Mislim da snimanje ne počinje pre pet ili pola šest. Zvučalo je
kao da će to biti dugo popodne, tako da ih ja čekam u hotelu.”
Konobar se vratio s njenim pićem - koktelom u čaši visokoj i tankoj
poput losanđeleskih žena, koje je sada iz potaje posmatrala. Spustio ga je
na stočić, zajedno s trodelnom posudicom s grickalicama: mariniranim
maslinama, mešavinom orašastih plodova i čipsom od povrća. Bruk je
dobila želju da ga poljubi.
„Kakav je hotel? Prilično luksuzan, kladim se.”
Otpila je prvo mali, a zatim veliki gutljaj. Uh, ovo je bilo dobro. „Da,
stvarno jeste. Treba da vidiš ljude koji sede kraj bazena. Ne zna se ko je
lepši.”
„Znaš li da je Džim Morison tamo hteo da se baci s krova? I da su
članovi Led Cepelina vozili motocikle kroz hol? Po onome što sam načuo,
to je pravo mesto za muzičare koji se loše ponašaju.”
„Gde skupljaš informacije, tata? Na Guglu?”, smejala se Bruk.
„Bruk, molim te! Ne vredaj me takvim insinuacijama.”
„Ili na Vikipedij?.”
Pauza. „Možda.”
Ćaskali su još koji minut, a Bruk je pažljivo posmatrala predivnu
devojku u bazenu. Vriskala je poput deteta kada je njen momak uskočio
i pokušao da je isprska. Otac je želeo da joj ispriča sve o rođendanskoj
proslavi i iznenađenju koje više nije bilo iznenađenje, a koje je Sintija
planirala nekoliko meseci; bila je odlučna da obeleži njegov šezdeset peti
rođendan, jer je to, ujedno, bila i godina njegovog odlaska u penziju.
Bruk nije bilo lako da se koncentriše. Naposletku, kada je žena-devojčica
izašla iz vode, nije bila jedina koja je primetila da se njen beli bikini
sasvim providi kad je mokar. Bacila je pogled na svoju pamučnu
trenerku i pomislila šta bi sve dala da tako dobro izgleda u bikiniju,
makar i na jedan sat. Uvukla je stomak i nastavila da gleda.
Drugi bladi meri skliznuo je glatko kao i prvi, i uskoro je bila toliko
pripita i opuštena da isprva nije prepoznala Benisija del Toroa, kad je
65
izašao iz bungalova i sručio se u ležaljku, tačno preko puta nje. Nažalost,

nije skinuo ni majicu ni farmerice, ali je bila zadovoljna što ga netremice
posmatra kroz sasvim zatamnjene naočare. Okolina nije bila ništa
posebno. U običnim domovima u predgrađu viđala je mnogo veće
bazene, ali ovo je imalo izvesnu diskretnu, tihu, pomalo neuhvatljivu
privlačnost. Uprkos tome što se hotel nalazio svega šezdesetak metara
iznad bulevara Sanset, sve je delovalo skriveno, izdubljeno u zapletenoj
džungli visokog drveća, sa svih strana ograđeno biljkama u ogromnim
zemljanim saksijama i suncobranima s crno-belim prugama.
Mogla je da sedi kraj tog bazena i da ispija koktele celo popodne.
Ipak, posto se sunce spuštalo, a vazduh hladio, uzela je knjigu i ajpod i
krenula u sobu. U predvorju, na putu do lifta, videla je Li En Rajms u
farmericama, kako pije piće s nekom starijom, dobro odevenom ženom.
Jedva se obuzdala da ne izvuče telefon i ne pošalje sliku Noli.
Vrativši se u sobu, odnosno apartman u glavnoj zgradi, s jednom
spavaćom sobom i prelepim pogledom na padine, obradovala se velikoj
poklon-korpi s porukom koja je glasila: Dobro došao, Džulijane! Od tvojih
prijatelja iz Sonija. Tu su bile boce šampanjca vev kliko i tekile patron,
kutija malih, neobično obojenih čokoladnih bombona, gomila
energetskih slatkiša i grickalica, dovoljno flašica s vitaminiziranom
vodom da se snabde prodavnica i desetak minjona.
Rasula je sve te đakonije po stočiću za kafu, fotografisala i poslala
sliku Džulijanu, uz poruku: Oni te vole. Zatim je nasrnula na njih,
pokidavši korpice od crvenog somota za manje od deset sekundi.
Probudio ju je hotelski telefon.
„Bruk? Jesi li živa?” Džulijanov glas odzvanjao je kroz bežični
telefon.
„Jesam”, uspela je da kaže, osvrćući se oko sebe. Otkrila je da leži
pod pokrivačima samo u donjem vešu i da je u sobi potpuno mračno.
Mrvice kolača bile su svuda oko jastuka.
„Zovem te na mobilni već pola sata. Gde si? Je li sve u redu?”
Uspravila se i pogledala na sat. Pola osam. Spavala je skoro tri sata.
„Mora da je zbog druge čaše bladi merija”, promrmljala je za sebe, ali je
Džulijan počeo da se smeje.
„Jedno popodne te ostavim samu i ti se napiješ?”
„Nije tako! Ali, zaboravi na to. Kako je prošlo snimanje? Kako je
bilo?”
66
Džulijan je ćutao, a Bruk u magnovenju prolete kroz glavu šta je sve

moglo da krene naopako. Međutim, ponovo se nasmejao. Bilo je to više
od smeha - zvučao je zaista poletno.
„Ruk, bilo je neverovatno! Uspeo sam, stvarno sam uspeo, a prateći
bend je bio mnogo bolji nego što sam očekivao posle tako malo uvež-
bavanja.” Mogla je da čuje tuđe glasove u kolima, a Džulijan poče da
šapuće. „Džej mi je prišao čim se pesma završila, zagrlio me, okrenuo
prema kameri i rekao da sam bio izvanredan i da bi voleo da dolazim
svako veče.”
„Nije valjda!”
„Jeste! Publika je aplaudirala kao luda i onda, kad je pljeskanje
prestalo i kad smo sve priveli kraju, Džej mi je čak zahvalio i rekao da
jedva čeka da čuje ceo album!”
„Džulijane, to je neverovatno. Čestitam! Ovo je stvarno velika stvar!”
„Znam, tako mi je laknulo. Slušaj, stižemo u hotel za, recimo,
dvadesetak minuta. Hoćeš li da se nađemo na terasi i popijemo po
piće?”
Od pomisli na alkohol u glavi joj je još jače udaralo - kada je po-
slednji put bila mamurna u vreme večere? Ipak, odmah se pridigla.
„Moram da se presvučem. Silazim čim se sredim”, rekla je, ali se veza
već prekinula.
Ustajanje iz toplih, mekih čaršava nije bilo lako, ali su tri analgetika i
jak tuš učinili svoje. Brzo je navukla tanke farmerice s elastinom,
pripijenu svilenu majicu bez rukava i blejzer, ali je detaljnije zagledanje
pokazalo da je farmerke previše stežu u predelu zadnjice. Bilo je teško
navući prokletu stvar, ali je pokušaj svlačenja bio pravi pakao. Skoro da
je licem dodirnula pod, nastojeći da ih oljušti s nogu, centimetar po
centimetar. Stomak joj se okretao, ritala se kao mahnita, ali pantalone
jedva da su se pomakle. Da li je devojka u belom bikiniju morala da trpi
ovakva poniženja? Zgađena, bacila je farmerice preko sobe. Jedino što joj
je preostalo u koferu bila je letnja haljina. Bilo je previše hladno, ali uz
blejzer, pamučnu maramu i par ravnih čizama nekako će se provući.
Nije strašno, pomislila je dok se ogledala poslednji put. Kosa joj je bila
skoro suva, i morala je da prizna da izgleda fantastično, bez imalo
uloženog truda. Nanela je malo maškare, nekoliko tačkica sjajnog tečnog
ruža koji joj je Nola pre nekoliko nedelja tutnula u ruke, ljubazno
insistirajući da ga upotrebi. Dohvatila je torbu i telefon i izjurila. Sjaj za
usne razmazala je u liftu. Prolazeći hodnikom, zavrnula je rukave blej-
67
zera. Poslednji put je protresla i razbarušila kosu. Osećala se svežom i

lepom kad je spazila Džulijana za prvim stolom u bašti, u centru pažnje.
„Bruk!” Ustao je i mahnuo.
Njegov osmeh s petnaest metara razdaljine učinio je da joj nestane i
poslednji delić samosvesti. Gotovo je potrčala ka njemu. „Čestitam!”
uzviknula je, bacivši mu se oko vrata.
„Hvala, dušo”, prošaputao joj je na uvo. A zatim glasnije reče: „Dođi
i pozdravi se. Mislim da još nikog nisi upoznala.”
„Ćao!” otpevušila je, mahnuvši svima za stolom. „Ja sam Bruk.”
Grupa se okupila oko jednostavnog okruglog stola, skoro domaćinski
ušuškanog ispod krošnji rascvetalog drveća. Mali separei bili su rasuti
po raskošnoj bašti, a većinu su zauzimali preplanuli, nasmejani ljudi.
Prostor je odisao mirom i ležernošću. U mraku su plamsale male baklje.
Svećice su svakog očaravale. Čulo se zveckanje visokih bokastih čaša, a
iz zvučnika skrivenih u krošnjama dopirala je lagana muzika.
Ravnomerni šum Sanset bulevara kao da je poticao iz velike daljine i
mogao se čuti samo uz naprezanje. Iako nikad nije bila u Toskani, Bruk
je zamišljala da bi upravo tako mogao da izgleda seoski restoran u
Kjantiju.
Na leđima je osetila Džulijanovu ruku. Nežno ju je usmerio ka stolici
koju je izmakao. Izgubljena u magiji noćne bašte, gotovo da je zaboravila
zašto je tu. Brzim pogledom snimila je Lija, kako je gleda neobično
zlovoljno; ženu od trideset i nešto - ili četrdeset i nešto pomoću
veličanstvenog botoksa, predivne maslinaste kože i kose crne kao noć,
koja je verovatno bila Džulijanov novi portparol, Samara, te momka koji
je delovao poznato, ali nije baš mogla da odredi odakle... O, bože, da li je
to... Da li je moguće...
„Lija već znaš”, govorio je Džulijan, a ovaj se arogantno smeškao. „ A
ovo je ljupka Samara. Svi su mi već rekli da je najbolja, a sada mogu da
kažem da je to nesumnjivo tačno.”
Samara se osmehnu i pruži ruku Bruk. „Drago mi je”, reče nekako
grubo, kako se Bruk učinilo, mada joj je osmeh bio topao.
„Mnogo sam čula o tebi”, uzvrati Bruk rukujući se i pokušavajući da
se usredsredi na nju, a ne na četvrtu osobu. „Zaista. Kad je Džulijan
saznao da ćeš ga ti predstavljati, bio je tako uzbuđen. Rekao je da svi
kažu da si najbolja.”
„Baš lepo od tebe”, reče Samara, prezrivo odmahnuvši rukom. „On
mi olakšava posao. Danas je bio pravi profesionalac.”
68
„Zapamtite gde ste stale”, reče Džulijan; znala je da je zadovoljan.

„Bruk, voleo bih da te upoznam s Džonom. Džone, ovo je moja supruga
Bruk.”
Dobri Bože. To jeste bio on. Nije imala ideju zašto i kako se to
dogodilo, ali bio je tamo, za stolom njenog muža, s pivom u ruci i sasvim
opušten - Džon Bon Žovi. Šta je trebalo da kaže? Ili da uradi? Gde je, do
đavola, Nola, sad kad joj je potrebna? Panično je preturala po glavi. Sve
dok ne kaže nešto grozno, kao: „Tvoj sam veliki obožavalac” ili „Sviđa
mi se i poštujem to što si u braku s istom ženom tolike godine”,
verovatno će biti dobro, ali nije baš svaki dan bila u društvu
superzvezda...
„Hej”, reče Džon, klimnuvši joj. „Mnogo ti je dobra kosa. Je l' to
prirodna boja?”
Ruka joj se istog časa podiže do talasastih pramenova; nije sumnjala
da joj se i ten uklapa s kosom. Njen pigment je bio toliko čist i intenzivan
da su se ljudi ili oduševljavali njime ili ga neskriveno mrzeli. Njoj se
dopadao. Kao i Džulijanu. A sada, očigledno, i Bon Žoviju. Nola! -
viknula je u sebi. Treba smesta da čuješ ovo!
„Da, prirodna je”, odgovorila je, ležerno zakolutavši očima. „Povod
za mnoge surove dečje šale, ali navikneš se na to.” Krajičkom oka je
primetila da joj se Džulijan osmehuje; nadala se da jedino on zna u kojoj
je meri ova skromnost lažna.
„Pa, meni deluje jebeno sjajno”, izjavi Džon i podiže visoku, kupastu
pivsku čašu. „Zdravica za vatreno međuno...” Zastao je u pola reči, a
licem mu prede neodoljivo blentav izraz. Poželela je da mu kaže da
može da je zove „vatreno međunožje” kad god hoće.
„Zdravica za riđokose i za debi u emisiji kod Lenoa. Čestitam, čo-
veče. To mnogo znači.” Podigao je čašu i svi su nazdravili. Njena čaša za
šampanjac bila je poslednja na redu; pitala se da li postoji način da je
prokrijumčari kući.
„Živeli!” uzviknuli su svi. „Čestitamo!”
„Pa, kako je bilo?” upita Bruk Džulijana, srećna što mu pruža priliku
da još jednom zablista pred svim tim ljudima. „Ispričaj mi sve.”
„Bio je savršen”, izjavi Samara izvežbanim, profesionalnim glasom.
„Nastupao je nakon razgovora s bitnim gostima.” Zastala je i okrenula
se ka Džulijanu. „Mislim da je Hju Džekmen bio prekrasan. A ti?”
„Da, bio je dobar. Kao i ona cura iz Savremene porodice”, dodade
Džulijan, klimnuvši glavom.
69
„Imali smo sreće - dva zaista zanimljiva i poznata gosta, nijedno dete
izvođač, a nije bilo ni mađioničara ili dresera životinja”, reče Samara.
„Veruj mi, nema ničeg goreg od studija punog šimpanzi.”
Svi se nasmejaše. Konobar priđe stolu i Leo poručio piće za sve, ne
pitajući šta će da popiju. Bruk je, inače, mrzela takve postupke, ali nije
mogla da se buni protiv onog što je izabrao: još jednu bocu šampanjca,
turu tekila gimleta i čitavo brdo grickalica, počevši od mini brusketa do
mocarele di bufala i rukole. Kad je stigla prva činija s pogačicama od
krabe u sosu od avokada, Bruk je ponovo otkrila pređašnju srećnu
ustreptalost; skoro da je bila euforična. Džulijan, njen Džulijan, onaj koji
je svake noći spavao u čarapama, upravo je izveo Večerašnji šou. Odseli
su u divnom apartmanu u poznatom Šato Marmonu, jeli i pili kao
vrhunske rok zvezde. Jedan od najpoznatijih muzičara dvadesetog veka
rekao je da mu se dopada njena kosa. Naravno, najbolji dan u njenom
životu bilo je venčanje (kao što se i očekivalo), ali ovo je bilo nešto
najpribližnije.
Iz torbe na patosu začuo se mobilni - prodoran alarm nalik
vatrogasnoj sireni, koji je podesila da se nakon popodnevnog odmora ne
uspava ponovo.
„Javi se”, reče Džulijan s punim ustima, dok je zurila u ekran. Nije
že-lela da odgovori, ali se brinula da se nešto nije desilo. Kod kuće je
prošla ponoć.
„Zdravo, mama”, rekla je što je tiše mogla. „Na večeri smo. Da li je
sve u redu?”
„Bruk! Džulijan je upravo na televiziji i neverovatan je! Izgleda pre-
lepo i bend svira savršeno. I, bože dragi, prosto ti dođe da ga pojedeš.
Mislim da nikad nije bio bolji.” Reči su sustizale jedna drugu, a Bruk je
pokušavala da ih poveže.
Pogledala je na sat. Pola deset po kalifornijskom vremenu, što je
značilo da se na Istočnoj obali Večerašnji šou upravo emitovao. „Stvarno?
Dobro izgleda?”, pitala je.
Ovo je privuklo pažnju.
„Naravno. Sada se emituje na Istočnoj obali”, reče Samara, uzimajući
svoj blekberi. Vibrirao je kao veš-mašina.
„Zadivljujuće”, govorila je njena majka kroz slušalicu. „On izgleda
apsolutno zadivljujuće. A Džej ga je baš lepo predstavio. Čekaj, upravo
završava pesmu.”
„Mama, nazvaću te kasnije, važi? Sada sam već nepristojna.”
70
„U redu, dušo. Ovde je kasno, zato me nazovi ujutru. I čestitaj

Džulijanu umesto mene.”
Pritisla je dugme za prekid veze, ali je telefon istog časa ponovo
zazvonio. Nola. Videla je da za stolom svi osim Džona, koji je otišao da
se pozdravi s nekim poznanicima, takode razgovaraju telefonom.
„Hej, da te pozovem kasnije? Upravo večeramo.” „On je apsurdno
dobar!” vrištala je Nola.
Bruk se osmehnu. Nola nikada do sada nije bila toliko oduševljena
Džulijanovim nastupom, čak ni približno. „Jeste, zar ne?”
„Auh, Bruk, na ivici sam stolice. Kad se zaista unese i otpeva tu po-
slednju strofu ili kako god je zovete, kad zatvori oči i tako zabaci glavu,
dobri bože, sva se naježim.”
„To ti govorim. On je pun pogodak.”
Prečula je Džulijanovo zahvaljivanje uz smeten, ali ponosan osmeh.
Leo je vikao nešto o tome kako je Džulijan „prokleto sjajan”, a Samara
govorila da će proveriti njegov raspored i odgovoriti ujutru. Bruk se
činilo da će joj telefon eksplodirati od silnih poruka i mejlova, a mala
obaveštenja iskakala su na ekranu čak i dok je razgovarala s Nolom.
„Vidi, moram da prekinem, ovde se dešavaju lude stvari. Da te
pozovem kasnije?” Spustila je glas do jedva čujnog šapata. „Na večeri
sam u Šatou s Džonom Bon Žovijem. I očito voli riđokose.”
„Umukni. Samo ćuti!” Nola je siktala u telefon. „Kao prvo, od kada je
to moja najbolja prijateljica postala tako poznata? Večera u Šatou? Je l' ti
to mene zavitlavaš? A drugo... Moram da prekinem ove sekunde da bih
rezervisala let i ofarbala se u crveno.”
Bruk se nasmeja.
„Ozbiljno, Bruk. Nemoj da se iznenadiš ako se ujutru pojavim tamo
riđokosa i sručim ti se na krevet. Smatraj da si upozorena.” „Volim te,
No. Zvaću te uskoro.”
Prekinula je vezu, ali nije bilo svrhe. Telefoni su neprekidno zvonili,
zujali i pevali i svi su se javljali, željni još jedne ture pohvala i ulagivanja.
Mejl večeri stigao je od Džulijanove majke, upućen oboma, koji je
jednostavno glasio: Tvoj otac i ja gledali smo te večeras u emisiji kod Lenoa.
Nismo bili oduševljeni ostalim gostima koje je intervjuisao, ali smatramo da je
tvoj nastup bio veoma dobar. Naravno, uz mogućnosti i podršku koju si imao od
malih nogu, znali smo da je sve moguće. Čestitamo ti na uspehu! Bruk i
Džulijan pročitali su pismo istovremeno na različitim uređajima; od
smeha dugo nisu mogli da prozbore ni reč.
71
Bio je potreban čitav sat da se stvari smire i razgovor ponovo

uspostavi, a dotle im se Džon vratio. Samara je zakazala još dva nastupa
za Džulijana, a Leo naručio treću bocu šampanjca. Džulijan je samo
sedeo, zapanjen i ushićen.
„Mnogo vam hvala, svima”, konačno je rekao, podižući čašu i
klimnuvši svakom ponaosob. „Ne mogu da nađem odgovarajuće reči,
ali ovo - ovo je najneverovatnije veče u mom životu.”
Leo pročisti grlo i podiže čašu. „Izvini, drugar, ali mislim da grešiš”,
reče i namignu ostalima. „Ovo veče je tek početak.”
72
5.
Pašće u nesvest zbog tebe
NIJE bilo još ni pola jedanaest tog poznog majskog jutra, a teksaška
vrelina već je bila nepodnošljiva. Džulijan se znojio u majici kratkih
rukava, a Bruk ispijala litre vode, ubedena da će oboje dehidrirati. Ranije
je pokušala da trči, ali je nakon deset minuta odustala, istovremeno
osetivši slabost, glad i mučninu. Kada je Džulijan, verovatno prvi put za
pet godina braka, predložio da nekoliko sati provedu u kupovini, bila je
presrećna što ulazi u ružna zelena kola. Kupovina je značila boravak u
prostorijama s klimom; zato je pristala.
Prvo su se vozili kroz stambene četvrti oko hotela, zatim autoputem
i, posle skoro dvadeset minuta, krivudavim seoskim drumom. Deli-
mično je bio asfaltiran, a na ostalim deonicama prašnjav i posut
šljunkom. Sve vreme je preklinjala Džulijana da joj kaže kuda idu. Svaki
put bi dobijala sve širi osmeh, ali ne i odgovor.
„Da li bi ikada rekao da se ovako nešto nalazi na samo deset minuta
od Ostina?”, upitala je kada su prošli kraj polja obraslog divljim cvećem
i ruinirane seoske kuće s druge strane.
„Nikada. Ovo je slika ruralnog gradića u zapadnom Teksasu, nikako
predgrađe glavnog kosmopolitskog centra. Pretpostavljam da baš zato
ovde snimaju filmove.”
„Da, niko na poslu nije verovao da su ovde snimali seriju Frajdej najt
lajts.”
Džulijan je pogleda. „Da li je na poslu sve kako treba? U poslednje
vreme nisi mnogo pričala o tome.”
„Uglavnom jeste. Imam pacijentkinju u Hantliju, brucoškinju, koja je
ubedena da je debela, iako je vrlo blizu normalnoj težini. Stipendirani
đak, potpuno drugačijeg porekla od većine tamošnjih devojaka.
Verovatno oseća da se ne uklapa ni na koji način, ali joj kilaža najteže
pada.”
„Šta možeš da učiniš za nju?”
73
Uzdahnula je. „Pa vidiš, ne mnogo. Osim što je slušam i razuvera-

vam, moram da pazim na nju i motrim da nešto ne propustim. Sigurna
sam da se ne radi o ozbiljnom poremećaju ishrane, ali je zastrašujuće kad
je neko u toj meri opsednut težinom, a naročito ako je devojčica u
pubertetu.”
„A kako je u bolnici?”
„Dobro. Margaret nije bila oduševljena što sam uzela ova dva
slobodna dana, ali šta da se radi.”
„Zar su dva dana stvarno tako strašna stvar?”
„Ne sama po sebi, ali uzela sam tri dana za Los Andeles i Lenoa, onih
pola dana za tvoje intervjue u Njujorku i jedan za snimanje naslovne
strane albuma. I sve to u poslednjih šest meseci. Od tada te jedva i
viđam - ne bih ovo propustila ni za šta na svetu.”
„Ruk, mislim da nije pošteno da kažeš kako smo se jedva viđali. Bilo
je naprosto iscrpljujuće. Ali na dobar način.”
Ne bi se složila. Ne mogu se viđanjem nazvati kratki sporadični
susreti, kada je Džulijan proletao kroz stan svakih nekoliko dana ili, čak,
nedelja. Ipak, nije nameravala da zvuči toliko kritično.
„Nisam to htela da kažem, kunem se”, rekla je što je staloženije
mogla. „Sada smo zajedno i hajde da uživamo, važi?”
Nekoliko minuta su sedeli ćutke, a onda je stavila prste na čelo i
rekla: „Prosto ne mogu da verujem da ću upoznati Tima Ridžinsa.”
„Koji je taj?”
„Oh, molim te, samo ćuti.”
„Trener? Ili bek? Zbunio sam se”, reče Džulijan sa osmehom. Kao da
niko ne zna Tima Ridžinsa.
„Uh, svejedno. Kad se večeras pojavi na zabavi i sve žene u prostoriji
popadaju u nesvest od požude, znaćeš. Veruj mi.”
Džulijan udari po volanu, glumeći bes. „Zar ne treba da se onesveste
zbog mene? Mislim, ja ću biti rok zvezda.”
Bruk se pružila ka njemu i poljubila ga u obraz. „Naravno da će se
onesvestiti zbog tebe, dušo. Ako uspeju da odvoje pogled od Ridžinsa
toliko da stignu da te primete, padaće u nesvest kao lude.”
„Sad ti stvarno neću reći gde idemo”, odgovori Džulijan.
Skupio je obrve, nastojeći da izbegne rupe na svakih nekoliko metara.
Bile su pune vode posle oluje prethodne noći. Njen muž jednostavno nije
navikao da vozi. Bruk se nakratko uspaničila, pomislivši da možda idu
74
na planinarenje, šetnju po prirodi ili pak na rafting ili pecanje. Utešila ju

je pomisao da je Džulijan rođeni Njujorčanin i da je njegova predstava o
zbližavanju s prirodom podrazumevala zalivanje bonsaj drveta na
noćnom stočiću jednom nedeljno; nekim čudom, uspeo je da ga održi u
životu sedam godina. Njegovo poznavanje života u divljini bilo je
ograničeno: umeo je da razlikuje malog pacova od velikog miša na
svakoj stanici metroa i izgleda da je posedovao instinktivni osećaj koja je
mačka iz skladišta prijateljski nastrojena, a koja bi mogla da se
nakostreši i ogrebe ga.
S druge strane, voleo je da mu cipele budu čiste, da spava pod
krovom i usudio bi se da provede noć napolju - recimo, u Central parku,
za vreme letnje pozornice, ili u Bout bejsinu, kad prijatelji organizuju
žurke, samo naoružan gomilom antihistaminika i mobilnim telefonom s
punom baterijom. Mrzeo je kad ga je Bruk nazivala gradskim princem,
ali nikad nije mogao da pobije tu optužbu.
Nakošen, ružni kompleks kao da se uzdizao direktno iz raskrčene
šikare, s blistavom neonskom reklamom na kojoj je stajalo Loun star
vestern ver. Sastojao se od dve zgrade, ne baš pripojene, ali koje su delile
neasfaltirani parking s nekoliko parkiranih kola.
„Stigli smo”, reče Džulijan, skrenuvši s jednog prašnjavog puta na
drugi.
„Šališ se. Reci mi da se šališ.”
„Molim? Šoping, kao što sam rekao.”
Bruk je gledala ka nezgrapnim zgradama i skupini pik-ap kamioneta
ispred njih, koje su očito vozili ljudi s ogromnim kaubojskim šeširima.
Džulijan izađe iz auta, pređe na suvozačku stranu i ispruži ruku da
pomogne Bruk da u japankama preskoči baru punu mulja.
„Kada si pomenuo šoping, imala sam na umu nešto kao Najmans.”
Prvo što je primetila posle udara hladne struje iz klima-uređaja bila je
lepa devojka u tesnim farmericama, kariranoj košulji s kratkim rukavima
i kaubojskim čizmama. Odmah im je prišla i rekla: „'Bro jutro! Samo
kaž'te ako vam zatreba pomoć!”
Bruk se osmehnula i klimnula. Džulijan se nasmešio, a Bruk ga
uštinu za ruku. Iz zvučnika na tavanici dopirao je vibrirajući zvuk gitare.
„U stvari, trebala bi nam mala pomoć”, reče Džulijan plavuši.
Ona pljesnu rukama, a onda obgrli Džulijana i Bruk. „Pa, dobro
onda, da počnemo. Šta danas želimo?”
„Da, šta želimo?”, nadovezala se Bruk.
75
„Tražimo, uh, kostim u vestern stilu koji će moja žena nositi večeras
na zabavi”, odgovori Džulijan, izbegavajući da je pogleda u oči.
Prodavačica se osmehnu i reče: „To je sjajno. Tačno znam šta vam
treba!”
„Džulijane, već sam pripremila kombinaciju za večeras. Znaš onu
crnu haljinu koju sam probala za tebe. Uz slatku tašnicu koju su mi
Rendi i Mišel poklonili za rođendan. Sećaš se?”
Upleo je ruke. „Znam... Ali, jutros sam rano ustao i proveravao
poštu. Napokon sam stigao da otvorim prilog s pozivnicom za
večerašnju žurku i video da je naznačeno da se obuče nešto što se zove
kaubojska moda.”
„Blagi bože.”
„Bez panike! Vidiš, znao sam da ćeš da paničiš.”
„Donela sam haljinu bez bretela i zlatne sandale!” Bruk je vikala
toliko glasno da se nekoliko kupaca osvrnulo da je pogleda.
„Znam, Bruk, znam. Zato sam smesta poslao mejl Samari i pitao da li
može da nam smisli nešto. Što je i uradila, prilično detaljno.”
„Stvarno?” Podigla je glavu, iznenađena, ali malčice smirenija.
„Jeste.” Džulijan izvadi ajpod i zavrte nešto pre nego što je dotakao
ekran i počeo da čita: „Zdravo, dušo - tako se svima obraća - ljudi koji rade
u Frajdej najt lajtsu isplanirali su kostimiranu žurku, da ostanu verni svojim
teksaškim korenima. Slobodno se pojavite u tom stilu - večeras će svi nositi
kaubojske šešire, čizme, kožne navlake preko pantalona i neke veoma tesne, seksi
farmerice. Reci Bruk da joj treba kratak teksas šorts. Trener Tejlor lično će
izabrati pobednika, prema tome, potrudite se! Jedva čekam da...” Glas mu
utihnu kad je prestao da čita. „Ostalo je o nekim dosadnim obavezama.
To je bilo važno. Dakle... Zbog toga smo ovde. Zar nisi srećna?”
„Pa, drago mi je da si saznao pre nego što smo se pojavili tamo...”
Zapazila je njegovu uznemirenost i želju da pokaže makar malo
zahvalnosti. „Mnogo sam ti zahvalna što si me spasao blamiranja. Hvala
ti što se trudiš zbog mene.”
„Nije mi teško”, reče Džulijan. Videlo se koliko mu je laknulo.
„Trebalo bi danas da vežbaš.”
„Ima još vremena, zato smo i došli rano. Srećan sam što si uopšte
ovde sa mnom.” Poljubio ju je, podigao ruku i mahnuo prodavačici.
Dojurila je, sva nasmejana.
„Jesmo li spremni?”, upitala je.
76
„Jesmo”, rekli su istovremeno.

Kada su konačno, posle skoro sat vremena, izašli odatle, Bruk je
gorela od uzbuđenja. Kupovina je prošla hiljadu puta bolje nego što je
očekivala, u veseloj kombinaciji uživanja u Džulijanovom odobravanju
dok je probala kratke šortseve, tesne topove i seksi čizme, i čiste deti-
njaste zabave u igri presvlačenja. Prodavačica Mendi stručno je spro-
vela Bruk do kostima za savršenu zabavu: presečenih teksas suknjica
kada se Bruk osetila previše izloženom u šortsevima; kariranih košulja
identičnih onoj koju je sama nosila, privlačno zavezanu u čvor iznad
pupka (ali, u Brukinom slučaju, košulja će biti uparena s belom majicom
na bretele, kako ne bi morala da otkriva mekani deo stomaka); masivne
mesingane kopče za kaiš u obliku šerifove zvezde, kaubojskog šešira s
podvijenim bočnim stranama i naušnica s resama do brade; te do para
najveselijih kaubojskih čizama do kolena koje je Bruk ikad videla. Mendi
joj je predložila da nosi niske pletenice i dodala crvenu maramu oko
vrata. „I ne zaboravi da staviš debeo sloj maskare”, rekla je, preteći
prstom. „Kaubojke vole smoky eyes.” Iako Džulijan nije hteo da obuče
kompletan kostim za nastup, Mendi mu je pokazala kako da spakuje
paklicu cigareta u rukav majice i opremila ga odgovarajućom muškom
verzijom kaubojskog šešira.
Smejali su se celim putem na povratku do hotela. Kad se Džulijan
savio preko prednjeg sedišta da je poljubi, rekavši da će se vratiti u šest
da se istušira, poželela je da ga zamoli da ostane, ali je ipak samo
pokupila kese s novim stvarima i uzvratila mu poljubac. „Srećno”, rekla
mu je. „Sjajno sam se provela danas.” I nije mogla da prestane da se
smeši kad je on rekao isto.
Kasno se vratio u sobu; morao je da požuri s tuširanjem i oblačenjem.
Kad su ušli u kola, mogla je da oseti kako postaje razdražljiv. „Nervozan
si?”, upitala je, s rukom na njegovom bedru. „Da, malo, pretpostavljam.”
„Samo se seti: od svih pesama u univerzumu, oni su izabrali tvoju.
Svakog bogovetnog puta kad se neko uključi u epizodu, čuće tvoju
pesmu. To je neverovatno, mili. Stvarno jeste.”
Džulijan položi ruku preko njene. „Mislim da ćemo se odlično
provesti. A ti izgledaš kao model. Kamere će odlepiti.”
Bruk jedva da je izustila: „Kakve kamere?” pre nego što su se kola
zaustavila pred ulazom Hula hata, čuvenog lokala za koji se pričalo da
ima najbolji keso9 severno od granice. Dočekalo ih je desetak paparaca.
9
Na španskom, queso je sir. (Prim. prev.)
77
„Oh, bože, hoće li da nas slikaju?” pitala je Bruk, odjednom

preplašena mogućnošću koju je potpuno zaboravila da razmotri. Podigla
je pogled i spazila dugačku stazu sa dezenom kravlje kože, za šta je
pretpostavila da je teksaška verzija crvenog tepiha. Nekoliko metara
niže, između ulice i vrata restorana, ugledala je glumce kako poziraju
pred kamerama.
„Sačekaj tu, otvoriću ti vrata”, reče Džulijan, izlazeći iz kola i
obilazeći ih. Otvorio je i nagnuo se da joj pruži ruku. „Ne brini. Ne mare
mnogo za nas.”
Laknulo joj je kad je shvatila da je potpuno u pravu. Fotoreporteri su
isprva krenuli ka njima, da vide da li se radi o nekom važnom, a onda
iščeznuli u pozadini, brzo kao što su se i pojavili. Samo ih je jedan pitao
da li bi mogli da poziraju ispred velike crne pozadine za slikanje,
ukrašene natpisom Frajdej najt lajts i En-Bi-Si blizu vrata. Pošto je bez
entuzijazma napravio par snimaka, zamolio ih je da odspeluju svoja
imena u diktafon i potom otišao. Stigli su do vrata. Bruk je stiskala
Džulijanovu ruku, kad je u dnu prostorije ugledala Samaru. Bacila je
pogled na devojčinu elegantnu svilenu haljinu, rimljanke i zveckave
dugačke naušnice i osetila se smešno. Zašto je ona bila odevena za ka-
dril, kad je ova devojka izgledala kao da je upravo sišla s piste? Šta ako
je došlo do neke zabune, pa večeras bude jedina u kostimu? Osetila je da
joj se disanje usporava i da je preplavljuje talas panike.
Tek onda se osmelila da osmotri ostale. Na sve strane, dokle god je
pogled sezao, bili su kratki šortsevi i ogromni šeširi.
S poslužavnika u prolazu uzela je koktel koji je ličio na voćni i srećno
zaplovila kroz naredni sat upoznavanja i ćaskanja s ljudima, pića i
smeha. Bila je to jedna od onih retkih zabava gde su svi izgledali iskreno
uzbuđeni što su tu, ne samo glumci i radnici koji su se očigledno
međusobno dobro poznavali i divno slagali, već i njihovi supružnici i
prijatelji, kao i mali broj slavnih ličnosti s kojima su se neki od glumaca
zabavljali ili koje su menadžeri doveli radi većeg publiciteta. Spazila je
Dereka Džitera10 kako obigrava oko prepunog ovala s načosima i
pokušala da se seti s kojom je devojkom iz Frajdej najt lajtsa veren, a
Džulijan je izvestio da je video polugolu Tejlor Svift11 kako na terasi vodi
glavnu reč. Ipak, to je uglavnom bila bučna i zanimljiva gomila u
kariranim košuljama, kaubojskim pantalonama i šortsevima, koja je pila
10
Američki bejzbol igrač iz prve lige. (Prim. prev.)
11
Taylor Swift - američka kantri pevačica i kantautorka. (Prim. prev.)
78
pivo, jela keso i đuskala uz muziku osamdesetih. Za Bruk je to

predstavljalo najveće opuštanje na svim Džulijanovim svirkama do sada.
Zabavljala se, uživajući u retkom osećaju poleta, ljupkosti i, naprosto,
dobrog raspoloženja. Kada su Džulijan i njegov bend krenuli na binu,
Bruk je već bila deo bande. Gomila scenarista nagovorila ju je na
isprobavanje na brzinu pripremljenih margarita. Tek tada joj je sinulo
da, osim gledanja snimka gostovanja kod Lenoa, još nije videla
Džulijana kako svira s novim pratećim bendom.
Proučavala ih je dok su se peli na pozornicu, da postave i provere
instrumente. Bila je nekako iznenađena što izgledaju manje kao rok
sastav, a više kao grupa dvadesetogodišnjaka koji su bili najbolji drugovi
u elitnom internatu u Novoj Engleskoj. Bubnjar po imenu Ves imao je
dugačku kosu, tipičnu za bubnjare, samo što mu nije padala u masnim
pramenovima oko lica. Plave kovrdže bile su mu guste i bujne, kakve
samo devojka zaslužuje. Nosio je zelenu polo majicu, čiste, ispeglane
farmerice i obične sive nju balans patike. Izgledao je poput momka koji je
tokom letnjeg raspusta u srednjoj školi radio kao kedi12, ne da bi zaradio
novac, već da „izgradi karakter”, a potom opet nije radio, sve dok nije
došlo vreme da se angažuje u očevoj advokatskoj kancelariji. Vodeći
gitarista bio je najstariji u grupi, verovatno u ranim tridesetim i ne
sasvim u duhu nekadašnjeg studenta pripremne škole kao Ves. Njegove
izlizane pantalone od kepera, crne konvers patike i majica sa štampom
Tust do it! teško da su odražavali buntovništvo. Za razliku od bubnjara,
Nejt se nije uklapao ni u jedan stereotip. Naime, nije bio mršav, čak je
možda za koji kilogram puniji. Imao je stidljiv osmeh i oboren pogled
nepopularnog člana benda... I to ne ovakvog benda. Bruk je pamtila
Džulijanovu šokiranost kad je na audiciji čuo Nejta, nakon što ga je
odmerio na sceni. „Ovaj momak se popne na binu i odmah znaš da se
radi o klincu koga su celog života maltretirali. Kao da se plaši i
sopstvene senke. A onda počne da svira i, čoveče, jednostavno cepa. Kao
da nije s ove planete.” Trio je zaokruživao Zak, basista koji je više ličio
na muzičara nego njegove kolege, ali su sjajna, oštra kosa, lanac za
novčanik i prefinjena linija ajlajnera činili da deluje pozerski. Bio je jedini
član benda koga Džulijan nije voleo, ali su u Soniju smatrali da bi njegov
prvi izbor basiste, neka devojka, mogla da ga baci u zasenak, a Džulijan
12
Caddie, u značenju šegrt ili potrčko, je dečko koga igrači golfa
unajmljuju da im nosi štapove, asistira kod zastavice, proverava
vremensku prognozu i slično (Prim. prev.)
79
nije želeo da se raspravlja. Bila je to neobična grupa koja se na prvi

pogled nije uklapala, ali niko nije mogao reći da ne deluje intrigantno.
Bruk se osvrnula po prostoriji i videla da su se svi utišali.
Džulijan nije predstavio ni sebe ni pesmu, kako je to obično činio, već
je samo klimnuo bendu i počeo da peva svoju verziju pesme Achy Breaky
Heart. Bila je to rizična odluka, ali i izvanredna procena. Izabrao je
stereotipnu, otrcanu pesmu, izmenjenu tako da zvuči ozbiljno, skoro
duboko, i završio s potpuno novom verzijom, koja je bila zaverenički
hladna i ironična. Govorila je: Očekivali ste od nas da se popnemo na binu i
otpevamo ozbiljnu obradu pesme koju ste odabrali za uvod u vašu emisiju ili,
možda, nešto s predstojećeg albuma, ali mi nismo ovde da bismo shvatili sebe
preozbiljno. Publika se smejala, pozdravljala i pevala, a kada se pesma
završila, odjeknuo je gromoglasan aplauz.
Bruk je pljeskala zajedno s ostalima i uživala u komentarima da je
Džulijan „sjajan”, „fantastičan” i „talentovan”, te da bi mogli da ga
slušaju čitavu noć. Ni najmanje je nije iznenađivalo tuđe oduševljenje -
zar je bilo moguće drugačije? To baš nikada ne zastareva. Sada kada je
Džulijan prišao mikrofonu i svima uputio širok i neodoljiv osmeh,
mogla je da oseti kako mu publika uzvraća na isti način.
„Hej, narode”, reče i prenaglašenim pokretom dotače vrh svog
kaubojskog šešira. „Hvala što ste ovom Jenkiju poželeli dobrodošlicu u
grad.”
Publika je vikala i pljeskala. Bruk je ugledala Tima Ridžinsa kako
podiže flašu ka Džulijanu i uzdržava se da ne viče. Derek Džiter stavio
je dlanove na usta. Nekoliko pisaca, žena, s kojima je Bruk probala
margarite, obrazovale su liniju ispred bine i zviždale bendu. Džulijan ih
je sve nagradio još jednim neodoljivim osmehom.
„Verujem da govorim u svačije ime, kad kažem koliko sam ponosan i
počastvovan što ste moju pesmu učinili vašom.” Usledilo je još pozdrava
i zviždanja, ali je Džulijan podigao ruku. „I jedva čekam da je večeras
otpevam zajedno sa svima vama, ali se nadam da mi nećete zameriti što
ću najpre nekoliko minuta ugađati sebi, pre nego što odsviram Za onog
koga nema. Sada bih želeo da otpevam nešto za moju divnu suprugu
Bruk. Ona se u poslednje vreme stvarno pokazala kao pravi ortak -
verujte mi, stvarno - a prošlo je prilično vremena od kad sam joj se
poslednji put zahvalio. Ruki, ova je za tebe.”
Čim je izgovorio njen nadimak, Bruk je osetila da crveni i u deliću
sekunde se iznenadila što ju je tako nazvao u javnosti. Ali pre nego što je
stigla da razmisli o tome, čula je uvodne note Van Morisonove pesme
80
Crazy Love, prve uz koju su plesali na venčanju. Na sekund je bila

paralisana njegovim izvođenjem. Džulijan je gledao pravo u nju dok je
pesma napredovala i jačala, a kada je dostigao vrhunac i zabacio glavu
da izvuče reči koje su Bruk trgle iz sanjarenja o njihovim intimnim
doživljajima, primetila je da doslovno svi gledaju u nju. U stvari, ne.
Muškarci su se premeštali s noge na nogu, pili pivo i posmatrali momke
kako sviraju, a žene su zapravo bile te koje su netremice zurile u nju, s
nepatvorenom zavišću i divljenjem. Bio je to nestvaran osećaj. Ona je
proživljavala njegovu slavu na mnogobrojnim svirkama, ali nikada
ranije pažnja nije bila tako direktno usmerena na nju. Osmehivala se,
pomalo igrala i gledala u Džulijana dok joj je pevao serenadu; doživela
je te trenutke kao najintimnije koje su ikada podelili, uprkos činjenici da
su tome prisustvovale stotine ljudi. Bio je to jedan od najlepših
momenata kojih je mogla da se seti.
Kada je Džulijan napokon prešao na pesmu Za onog koga nema, Bruk
je bila sigurna da su svi zaljubljeni u njega. Energija se mogla opipati, ali
negde na pola pesme osetila je još jači drhtaj uzbuđenja. Ljudi su počeli
da se vrzmaju naokolo, okreću se, zgledaju, šapuću. Neki su istegli
vratove. Jedan je čak uperio prstom. Nešto se dešavalo, ali Bruk od ljudi
nije mogla da vidi šta, sve dok... Čekaj... Da li je to zaista...
Lejla Losen? Da, bila je to ona. Bruk nije mogla da shvati šta ona radi
na partiju u čast sezonske premijere Frajdej najt lajtsa, ali je jednostavno
bila tu i izgledala sjajno. Zbog cvetne letnje haljine i kaubojskih čizama
Bruk nije mogla da utvrdi nosi li kostim ili ne, ali nije bilo sumnje da ta
devojka izgleda sređeno, srećno i vrlo, vrlo slavno. Svi su je gledali dok
je ljubila Samaru u obraz, a zatim se probila kroz publiku, maltene do
same bine, gde je stajala i Bruk.
Dogodilo se pre nego što je bilo ko, uključujući Džulijana, uopšte
shvatio šta se zbiva. Samo nekoliko sekundi pošto su završili pesmu i
bili nagrađeni ogromnim aplauzom, Lejla se odlučno popela na
pozornicu bočnim stepenicama, samouvereno došla do Džulijana i
čvrsto ga zagrlila. Osmehnula se, poljubila ga u obraz i obavila obe ruke
oko njegove mišice, a onda se okrenula prema publici. Bukvalno se
okačila o njega i netremice ga gledala s blistavim, belim osmehom i
pogledom punim čistog obožavanja. Do tog časa Džulijan je bio zaleđen
od neverice, ali mora da mu je nešto kliknulo, jer joj je za samo nekoliko
trenutaka uzvratio pogled u, kome se takođe očitavalo obožavanje, i više
od toga.
81
Nagla se prema mikrofonu kao da je njen i viknula: „Što je vatren, šta

kažete? Da čujemo to za Džulijana!”
Masa je poludela. Fotoreporteri, koji su ih ranije ignorisali, sada su
takode poludeli. Gurali su se za poziciju, pravili snimke jedan za
drugim, a blicevi su sevali kao na dodeli Oskara. Završilo se brzo kao što
je i počelo; Lejla je šapnula nešto Džulijanu na uvo i odmah zatim sišla s
bine. Bruk je pretpostavljala da će ostati da popije piće ili dva, ali se
starleta uputila direktno ka izlazu.
Deset minuta kasnije, Džulijan je ponovo bio kraj nje, sav drag i
nasmejan, a njegovo uobičajeno sijanje posle nastupa pojačalo se usled
opšte ushićenosti. Poljubio ju je i pogledao, kao da kaže: Jedva čekam da o
ovome pričam s tobom. Čvrsto joj je stisnuo ruku, dok je s dobroćudnim
smehom primao čestitke i tapšanja po leđima.
Nisu ostali sami nijedne sekunde do skoro jedan sat po ponoći, kada
su se Samara i Leo pozdravili s njima i otišli u svoje hotelske sobe (Leo,
naravno, u društvu nove prijateljice, koju je upoznao na žurki). Čim su
se vrata za njima zatvorila, Džulijan se okrenuo ka njoj i rekao: „Veruješ
li da je Lejla Losen bila sa mnom na bini?”
„Da nisam videla rođenim očima, nikad ne bih poverovala. Čak ni
sada nisam sigurna u to.” Bruk je skinula čizme i pala na krevet.
„Prokleta Lejla Losen. Nestvarno. Otkud, zaboga, ona tamo?”
„Nemam pojma, ali znaš šta: ta cura zna da se kreće. Jesi li video
kako je igrala pored tebe, kako je uvijala kukovima? Bilo je očaravajuće.
Kao da onog trena kad joj neko stavi mikrofon u ruke više ne može da se
obuzda.”
Na vratima se začulo kucanje.
Džulijan pogleda Bruk, a ona slegnu ramenima. Otišao je da otvori i
Leo upade bez poziva. Bruk se zamalo nije glasno nasmejala: košulja mu
je bila raskopčana do bradavica, a na unutrašnjoj strani kragne imao je
mrlju od karmina.
„Čao, slušaj”, reče Džulijanu bez pozdrava ili izvinjenja što je tako
uleteo. „Znam da je ovo u poslednji čas, ali Samara mi je upravo rekla da
je za tebe organizovala gomilu stvari u Los Anđelesu. Ona scena s
Lejlom bila je genijalna i ljudi su prosto poludeli. Krećemo na aerodrom
u devet, važi?”
„Sutra?” uspeo je Džulijan da kaže, izgledajući podjednako
iznenađeno kao što se Bruk osećala.
82
„Tačno u devet, u holu. Karte su nam rezervisane. Verovatno ćemo te

vratiti u Njujork kroz tri, četiri dana. Bilo je sjajno, momčino. Vidimo se
ujutru”, reče i izjuri napolje. Bruk se nemo zahvali devojci koja ga je
čekala u krevetu, ma ko ona bila.
„Pa”, reče kada su se vrata za Leom zalupila.
„Izgleda da sutra idem u Los Anđeles.”
„U redu”, uzvrati Bruk, jer nije znala šta bi drugo rekla. Moraće da
otkaže sve planove u vezi sa sutrašnjom večerom sa Džulijanovim
kolegama s koledža. Neće moći da ide s njom na zabavu u muzeju, na
koju ih je Nola pozvala i gde je ona bila član juniorskog odbora, a karte
su ih koštale čitavo bogatstvo.
Neko je ponovo zakucao na vrata.
Bruk zastenja. „Šta je sad?”
Ovog puta, bila je to Samara, vedrija nego ikada. I ona je umarširala u
sobu bez zdravo, pogledala u kožom obložen prenosni računar i rekla:
„Dakle, prilika da se naprave fotografije Losenove ispala je bolje nego
što sam se nadala. Svi su to zabeležili. Svi.”
I Džulijan i Bruk zurili su u nju.
„Već sam primila stotinu poziva za intervjuisanje i fotorgrafisanje.
Bruk, razmatram predlog da ti ispričaš jednu priču, nešto poput Ko je
gospodin Džulijan Alter?, pa budi u pripravnosti. Džulijane, sledeće
nedelje bićeš prilično zauzet. Ovo je sjajna vest, rezultati su apsolutno
fenomenalni, a sada ću ti reći da su svi u Soniju uzbuđeni.”
„Vau”, reče Džulijan.
„Sjajno”, dodade Bruk slabašno.
„Paparaci su zapravo već zakrčili lobi, pa budi spreman da se sutra
ujutru suočiš s njima. Mogu da ti dam neke preporuke u vezi s ljudima s
kojima možeš da se posavetuješ oko privatnosti i bezbednosti, a svi su
stvarno divni.”
„Oh, mislim da to neće biti potrebno”, reče Bruk.
„Obavesti me. U međuvremenu, predlažem da oboje počnete da se
prijavljujete u hotele pod drugim imenima i da dobro pazite šta bilo
kome pišete u mejlovima.”
„Uh, je l' to stvarno...”
Samara prekide Džulijana i zatvori računar. Sastanak zvanično
okončan. „Bruk, Džulijane”, izgovorila je polako i uz osmeh od koga se
Bruk naježila, „dobro došli u ludilo.”
83
6.
Mogao je biti lekar
„ŽELITE li da ovo stavim iza postojećih zavesa ili da prvo spustim

one druge?” upita instalater, pokazujući iza sebe, prema Džulijanovoj i
njenoj spavaćoj sobi.
Nije se radilo o naročito važnoj odluci, ali Bruk je ljutilo što mora da
je donese sama. Džulijan je bio negde na severozapadnom delu pa-
cifičke obale - tih dana je bilo teško ući mu u trag - i u poslednje vreme
nije joj mnogo pomagao oko kućnih pitanja.
„Ne znam, šta radi većina?”
Momak slegnu ramenima. Izraz njegovog lica je govorio: Uopšte me
nije briga, samo se odluči, da mogu da se izgubim odavde i uživam u suboti.
Tačno je znala kako mu je.
„Uh, recimo da ih staviš iza drugih zavesa? Ove ionako izgledaju
lepše.”
Progundao je nešto i nestao, a Volter ga je izdajnički sledio. Vratila se
knjizi, ali joj je laknulo kad je začula telefon.
„Hej, tata, šta ima?” Imala je osećaj kao da vekovima nisu
razgovarali, a kada jesu, želeo je da priča samo o Džulijanu.
„Oh, Bruk? Ćao, Sintija je.”
„Zdravo, Sintija! Videla sam tatinu identifikaciju na telefonu. Kako
si? Ima li neke šanse da dođete u Njujork?”
Sintija pokuša da se nasmeje. „Verovatno ne uskoro. Prošli put je
bilo... Iscrpljujuće. Ti si ovde uvek dobrodošla, to znaš.”
„Da, znam.” Zvučalo je grublje nego što je nameravala, mada je bilo
ponižavajuće što je zove u posetu vlastitom ocu, u kuću gde je provela
detinjstvo. Sintija mora da je to primetila, jer se brzo izvinila. To je kod
Bruk momentalno izazvalo osećaj krivice zato što je nepotrebno ispala
zla.
„I meni je žao”, reče, uzdahnuvši. „Ovde su stvari samo malo van
kontrole.”
84
„Ne mogu ni da zamislim! Slušaj, znam da to verovatno nije izvod-

ljivo, ali da moram da te pitam. U pitanju je dobar cilj, znaš?”
Bruk je udahnula i zadržala vazduh. Evo i tog potpuno
nepredviđenog aspekta bliskosti s nekim ko je odskora poznat (on je
sada poznat, zar ne?) - deo na koji je niko nije upozorio.
„Ne znam da li ti je poznato, ali ja sam jedna od predsednica
Ženskog upravnog odbora hrama Bet Šaloma.”
Bruk je čekala, ali Sintija nije nastavila.
„Uh... Mislim da sam znala za to”, reče Bruk, nastojeći da pokaže što
je manje moguće oduševljenja.
„Ovako, za nekoliko nedelja održavamo godišnje prikupljanje
sredstava za fond tokom Ručka govornika, a govornik koji je trebalo da
nastupi upravo nam je otkazao. Radi se o onoj ženi koja piše košer
kuvare. U stvari, ne mislim da su strogo košer, samo su u tom duhu.
Napisala je jedan za Pashu, drugi za Hanuku i još jedan, samo za decu.”
„Hm.”
„Bilo kako bilo, ispalo je da sledeće nedelje navodno treba da operiše
kurje oko, pa neko vreme neće moći da hoda, mada se, ako mene pitaš,
verovatno radi o liposukciji.”
Bruk je prisilila sebe na strpljenje. Sintija je bila dobra žena i samo je
pokušavala da prikupi novac za one manje srećne od sebe.
Udahnula je duboko i sporo, pazeći da je maćeha ne čuje.
„Možda je stvarno zbog kurjeg oka. Ili joj se možda jednostavno ne
putuje iz Šejker Hajtsa u Filadelfiju, ne znam. Uostalom, ko sam ja da
sudim o tome? Kad bi neko naišao i ponudio mi besplatno zatezanje
stomaka, verovatno bih žrtvovala i rođenu majku.” Pauza. „Bože, ovo je
zvučalo grozno, zar ne?”
Bruk je poželela da počupa kosu s glave. Umesto toga se prisilila na
smeh. „Sigurna sam da nisi jedina, ali ti to nije potrebno. Izgledaš
sjajno.”
„Oh, tako si draga!”
Čekala nekoliko trenutaka da se Sintija priseti zašto je zvala. „Oh!
Dakle, znam da je Džulijan verovatno ludo zauzet ovih dana, ali ako ima
nekih izgleda da se pojavi na tom ručku, to bi bilo fantastično.”
„Da se pojavi?”
„Da, dobro, i da nešto odsvira, stvarno, šta god bude hteo da radi.
Možda da otpeva tu pesmu po kojoj je poznat? Ručak počinje u
85
jedanaest, tihom aukcijom i lakim aperitivima, a onda se svi premeštamo

u glavnu salu, gde ćemo Gledis i ja govoriti o radu Ženskog upravnog
odbora tokom ove godine i opštem stanju članstva u Bet Šalomu, izneti
neke podatke o predstojećim...”
„Shvatam, u redu. Dakle, želiš da on nastupi? Na ženskom ručku?
Znaš da pesma govori o njegovom mrtvom bratu, zar ne? Misliš li da će
se to svima dopasti?”
Na sreću, Sintiju se nije uvrediia. „Tako? Oh, Bruk, mislim da će im
se svideti.”
Da joj je pre dva meseca neko rekao da će voditi ovaj razgovor, ne bi
mu verovala; sada, pošto su joj već prišli direktor Hantlija, jedan prijatelj
iz srednje škole, bivši saradnik i ne jedan, nego dvojica nećaka - a svi su
od Džulijana želeli da peva, da nešto potpiše ili im pošalje, Bruk ništa
nije iznenađivalo. Od svega nabrojanog, ovo je verovatno bilo najbolje.
Pokušala je da zamisli Džulijana kako peva akustičnu verziju Za onog
koga nema na propovedaonici hrama Bet Šalom, grupi od pet stotina
jevrejskih majki i baka, nakon što su ga ponosno predstavili rabin i
predsednik odbora. Kasnije će se žene okrenuti jedna ka drugoj i početi
priču: „Pa, nije lekar, ali makar može od toga da živi” i „Čula sam da je
studirao, ali se nikad time nije bavio. Kakva šteta.” Onda će se sjatiti oko
njega i, kad primete njegovu burmu, poželeće da saznaju sve o njegovoj
ženi. Da li je i ona fina jevrejska devojka? Imaju li decu? Nemaju, a
zašto? I, što je još važnije, kada nameravaju da počnu s pokušajima?
Kokodakaće o tome kako bi se sigurno bolje slagao s njihovom ćerkom,
nećakom ili ćerkom njihove prijateljice. Uprkos činjenici što žive na Mejn
Lajnu u Filadelfiji, a Džulijan je odrastao na Menhetnu, najmanje desetak
žena pronaći će rodbinske veze s njegovim roditeljima ili bakama i
dekama, ili i s jednima i s drugima. Džulijan će se te večeri vratiti kući
krvav i iscrpljen, veteran iz rata koji razumeju samo malobrojni, a neće
postojati ništa što bi Bruk mogla da kaže ili uradi da ga uteši.
„Dobro, popričaću s njim. Znam da će biti počastvovan što si ga
imala u vidu i sigurna sam da bi voleo to da učini, ali sam prilično ube-
dena da je u narednih nekoliko nedelja beskrajno zauzet.”
„Pa, ako stvarno misliš da bi voleo, mogla bih da porazgovaram s
drugim članovima Odbora o pomeranju datuma. Možda bismo mogli...”
„Oh, ne bi trebalo”, reče Bruk što je brže mogla. Do sada nije bila
svesna ove Sintijine strane i nije baš bila sigurna šta da radi s njom.
„Neverovatno je nepredvidiv ovih dana. Stalno se obavezuje, a onda
86
mora da otkazuje. Mrzi to, ali njegovo vreme jednostavno više nije
njegovo, razumeš?”
„Naravno”, promrmlja Sintija, a Bruk pokuša da ne misli o tome
koliko je bilo ironično što za Sintiju koristi isti izgovor koji je Džulijan
koristio za nju.
Negde u pozadini začulo se zvono. Sintija se izvinila, a Bruk se
telepatski zahvalila posetiocu. Pročitala je naredna dva poglavlja knjige,
dokumentarnog zapisa o kidnapovanju Etana Paca13, što ju je uverilo da
je svaki čovek jezivog izgleda potencijalni pedofil, a potom je ispratila
montera zastora koje su naručili da se zaštite od paparaca.
Počinjala je da se privikava na samoću. Budući da je Džulijan često
bio odsutan, šalila se da se oseća kao nekada kada je bila sama, samo što
je daleko manje društvena. Išla je Devetom avenijom. Prolazeći pored
italijanske pekare na uglu, s rukom ispisanim znakom pasticceria i
zavesama iz domaće radinosti, nije bilo načina da se uzdrži i ne uđe. Bilo
je to neodoljivo mesto, u duhu evropskih kafe-barova, gde su ljudi
ujutru naručivali kapučino, a tokom dana espreso, i pili ih stojeći.
Ispitivala je ogromnu vitrinu s pecivom; mogla je da proba kolačiće s
buterom, kroasane punjene džemom i pitu od sira sa šumskim voćem
odozgo. Naravno, nije se postavljalo pitanje šta bi izabrala da mora da se
opredeli samo za jedno: delikatesne prepunjene šaumrolne u grešno
hrskavim omotima. Prvo bi polizala šlag s vrha, a zatim bi, kad bi sprala
nepce gutljajem kafe, dopustila sebi pun zalogaj s drugog kraja,
zaustavljajući se da ih omiriše.
„Dimi!”, reče majka, Italijanka, prekidajući njeno fantaziranje o hrani.
„Molim vas jednu veliku kafu bez kofeina s obranim mlekom i jedan
od ovih”, reče Bruk s uzdahom, pokazujući na suvi kolač bez sladoleda i
filova, koji se, neukrašen i tužan, odmarao na poslužavniku pored kase.
Znala je da će biskvit s bademom biti svež, ukusan i taman dovoljno
hrskav, ali je bio jadna zamena za šaumrolnu. Ipak, nije imala mnogo
izbora. Posle vikenda u Ostinu dobila je skoro kilogram, a sama pomisao
na to budila joj je želju da vrišti. Na prosečnoj ženi taj višak bi bio skoro
neuočljiv, ali na njoj, koja više nije bila samo nutricionista, već
nutricionista u braku s poznatom ličnošću, bio je potpuno neprihvatljiv.
Po povratku iz Ostina smesta je otpočela s vođenjem dnevnika ishrane i
Etan Patz, šestogodišnji dečak koji je 25. maja 1979. godine nestao u
13
donjem Menhetnu. On je ujedno najpoznatije nestalo dete u Njujorku i

prvo čija se slika pojavila na poleđini tetrapaka za mleko. (Prim. prev.)
87
uvela rigoroznu dijetu od 1.300 kilokalorija dnevno. Ništa od toga još

uvek nije imalo neki impresivni učinak, ali je bila odlučna.
Platila je i samo što nije skrenula za ugao, kada je čula da je neko
zove po imenu.
„Bruk! Hej, ovamo.”
Ponovo se obazrela oko sebe i ugledala Heder, jednu od savetnica u
Hantliju. Njihove kancelarije bile su razdvojene hodnikom; povremeno
su se sretale da razgovaraju o učenicama koje su im bile zajedničke
pacijentkinje, a zbog Kajline situacije u poslednje vreme viđale su se
češće nego obično. Heder je prva primetila Kajlinu opsednutost težinom,
predloživši joj da ode na razgovor kod Bruk, tako da su sada obe brinule
za tu devojku. Ipak, ma koliko često da su se poslednjih meseci viđale u
školi, nisu bile prijateljice i Bruk oseti nelagodnost kad je videla
koleginicu, stisnutu na tesnom sedištu u uglu.
„Hej!” reče Bruk i skliznu na malu drvenu stolicu pored Heder.
„Nisam te videla. Kako si?”
Heder se osmehnu. „Dobro! Srećna što je vikend, toliko ću ti reći.
Možeš li da veruješ da nas čeka još dve nedelje škole pre tromesečnog
odmora?”
„Znam, jedva čekam”, uzvrati Bruk, ne pominjući da će ipak raditi
puno radno vreme u bolnici.
Heder se ionako setila. „Da, ja ću ovog leta davati dosta privatnih
časova, ali makar mogu sama da organizujem to vreme. Ne znam da li je
u pitanju užasna zima ili sam ja iscrpljena, ali jedva čekam.”
„Znam”, reče Bruk, kojoj je bilo neprijatno što nemaju nijednu drugu
temu za razgovor.
Heder kao da joj je čitala misli. „Neobično je što se vidimo van škole,
zar ne?”
„Jeste! Ja sam stalno u paranoji da ne naletim na neku od devojaka na
ulici ili u restoranu. Sećaš se kako je nama bilo kad smo bile klinke, pa
natrčimo na nastavnike u tržnom centru, a zatim sa zaprepašćenjem
shvatimo da i oni imaju život van učionice?”
Heder se nasmejala. „To je istina. Sreća pa se ne krećemo u istim
krugovima.”
Bruk uzdahnu. „Šašavo, zar ne?” A zatim dodade: „Imala sam zaista
produktivan sastanak s Kajli krajem prošle sedmice. Još uvek joj ne bih
odobrila da gubi na težini, ali se složila s tim da bismo mogle da
88
počnemo da je pratimo i vidimo kako bi joj išlo kad bi jela zdraviju,

integralnu hranu. Izgledala je zadovoljna predlogom.”
„Drago mi je što to čujem. Obe znamo da kilogrami nisu njen
problem, već veoma mutan osećaj neuklapanja sa ostalima iz razreda,
koji potiču iz sasvim drugog socioekonomskog univerzuma. Nažalost, to
često viđamo kod srednjoškolaca, ali oni gotovo uvek nađu svoj pravac.”
Bruk se nije u potpunosti slagala - radila je s priličnim brojem
tinejdžerki i, po njenom mišljenju, Kajli je bila opasno opsednuta
kilažom, ali nije želela da započinje priču. Umesto toga, osmehnula se i
rekla: „Vidi šta radimo! Razgovaramo o poslu u subotu. Treba da se
stidimo!”
Heder je pijuckala kafu. „Znam, samo o tome mogu da mislim.
Zapravo, razmišljam o vraćanju u niže razrede sledeće godine, ili one
tamo. Više mi odgovara. Šta je s tobom? Misliš li o tome koliko ćeš
ostati?”
Bruk je ispitivala Hederino lice, tražeći neki znak indirektnog
raspitivanja o Džulijanu. Da li je na neki način implicirala da bi Bruk
mogla da da otkaz, sada kad Džulijan zarađuje kao muzičar? Da li joj je
Bruk ikada rekla da je zbog toga i prihvatila posao? Zaključila je da je
preterala s paranojom jer, ako ona nije govorila o njemu na uobičajen i
normalan način, kako može da očekuje to od drugih?
„Ne znam, zapravo. Stvari trenutno vise u vazduhu.” Heder ju je
saosećajno pogledala, ali je bila dovoljno ljubazna da je ne pritiska.
Bruk shvati da je ovo bio prvi put za tri ili četiri nedelje da je neko,
ma ko, nije odmah pitao za Džulijana. Bila je zahvalna Heder i željna da
upravi razgovor ka nečemu manje neprijatnom. Pogledala je naokolo
dok je tražila temu, a onda se setila. „I šta ti danas planiraš?” Brzo uze
zalogaj kolača, kako narednih nekoliko trenutaka ne bi morala da priča.
„Ne mnogo toga, zaista. Dečko mi je ovog vikenda otišao negde s
porodicom, pa sam prepuštena sama sebi. Pretpostavljam da ću prosto
da ubijam vreme.”
„Lepo. Volim takve vikende”, slagala je. Uspela je da se obuzda i ne
obelodani da je ubrzano postajala neprikosnoveni stručnjak za vikende
bez druge polovine. „Šta čitaš?”
„Oh, ovo?”, reče Heder, pokazavši časopis kraj svog lakta, okrenut
licem ka stolu, a da ga nije podigla. „Ništa. Neke glupe tračeve. Ništa
zanimljivo.”
89
Bruk je odmah znala da se radilo o onoj temi u Last najtu. Pitala se

zna li Heder da je u problemima.
„Ah”, reče s izveštačenim odobravanjem, za koje je znala da nije
uverljivo. „Ona bedna fotografija.”
Heder sklopi ruke i zagleda se u svoje krilo, kao da je upravo
uhvaćena u nekoj užasnoj laži. Zinula je da nešto kaže, razmislila, a onda
rekla: „Da, ta slika je nekako čudna.”
„Čudna? Kako to misliš?”
„Oh, nisam ništa time mislila. Džulijan izgleda sjajno!”
„Ne, znam šta hoćeš da kažeš. Ima nešto neobično u vezi s njom.”
Bruk nije bila sigurna zašto je mučila devojku koju je jedva poznavala,
ali joj je iznenada bilo od ključnog značaja da sazna šta Heder misli.
„Nije to. Mislim da je verovatno fotografisano u nekom blesavom
deliću sekunde, kad ju je tako gledao.”
Dakle, o tome se radilo. I drugi su slično komentarisali. Reči poput
oduševljen i prepun obožavanja mogle su se svuda čuti, ali je sve bilo
krajnje besmisleno.
„Da, moj muž misli da je Lejla Losen privlačna. Što ga čini sasvim
sličnim ostatku američke muške populacije.” Bruk se nasmejala, dajući
sve od sebe da deluje opušteno, što je, u stvari, i bila, samo nije bila
sigurna zašto se Heder ponaša tako čudno.
„Apsolutno!”, klimnu Heder, složivši se s njom s previše
entuzijazma. „Kladim se da je to sjajno za njegovu karijeru, u smislu
izgrađivanja njegovog profila.”
Bruk se osmehnula. „Sasvim sigurno. Za jednu jedinu noć ta
fotografija je promenila sve.”
Heder je delovala umireno ovim priznanjem. Pogledala je Bruk i
rekla: „Znam da je sve veoma uzbudljivo, ali ne mogu ni da zamislim
koliko je tebi teško. Kladim se da je to sve o čemu ma ko može da priča.
Svaka sekunda svakog dana mora da se tiče Džulijana.”
Bila je uhvaćena u momentu bez pripremljene odbrane. Niko, ni
Rendi ni njeni roditelji, pa čak ni Nola, nisu pretpostavljali da
Džulijanova novonastala slava može biti bilo šta drugo osim apsolutno
divna. Pogledala je Heder sa zahvalnošću: „Da, ali verujem da će sve to
proći. Slegnuće se kroz nekoliko nedelja, znaš? Ubrzo ćemo preći na
nešto novo.”
90
„Moraš biti nemilosrdna u pogledu vaše privatnosti i samopošto-

vanja. Moja prijateljica s koledža, Ember, imala je pristojno venčanje u
crkvi. Udala se za svoju ljubav iz srednje škole, a manje od godinu dana
kasnije njen muž je pobedio u Američkom idolu. To je bio potpuni životni
preokret.”
„Da li je tvoja prijateljica udata za Tomija? Pobedio je u nekom od
ranijih serijala?”
Heder je klimnula.
Bruk zviznu. „Vau, nisam čak ni znala da je oženjen.”
„Naravno da nisi. Bukvalno svake nedelje ima novu devojku, od
dana kad je pobedio. Sirota Ember je bila premlada, imala je samo
dvadeset dve, i toliko naivna da nije htela da ga ostavi, bez obzira na to s
koliko je riba bio. Mislila je da će se on skrasiti ako mu da vremena i da
će se sve vratiti na staro.”
„I šta se desilo?”
„Uh, bilo je užasno. On je nastavio da švrlja, postajući sve razmet-
ljiviji. Sećaš li se onih slika na kojima pliva nag s onom manekenkom,
onih na kojima su im genitalije zamagljene, ali se sve drugo vidi?”
Bruk potvrdi. Čak i medu stalno pristižućim fotografijama paparaca,
sećala ih se kao posebno skandaloznih.
„Pa, išlo je tako više od godinu dana, bez naznaka da će prestati.
Došlo je dotle da je njen otac odleteo da pronađe Tomija na turneji, gde
god to bilo, i pojavio se u njegovoj hotelskoj sobi. Rekao mu je da ima
dvadeset četiri sata da pripremi papire za razvod ili šta već. Znao je da
Ember sama to nikad ne bi učinila, jer je bila dobra devojka koja je po-
sećivala crkvu i još uvek nije mogla da shvati šta se dešava, pa je Tomi to
i uradio. Ne mogu da tvrdim da je bio izuzetno karakteran momak pre
nego što je postao slavan, ali je sada bez sumnje neverovatan kreten.”
Bruk je nastojala da zadrži neutralan izgled, ali je želela da se pruži
prema Heder i ošamari je. „Zašto mi to govoriš?” pitala je smireno
koliko je mogla. „Džulijan nije ni nalik njemu.”
Heder stavi ruku na usta. „Nisam htela da nabacim da je Džulijan
nalik Tomiju. Naravno da nije. Razlog što sam počela celu tu priču
odnosi se na ono što se dešavalo posle. Nakon razvoda, Ember je poslala
mejlove svim svojim prijateljima i porodici, zahtevajući da prestanu da
putem Interneta šalju njene slike, linkove i klipove i da joj šalju novosti o
Tomiju. Sećam se da sam tada mislila kako je to pomalo čudno. Mislim,
zar joj je toliko ljudi stvarno slalo intervjue koje su čitali o njenom
91
bivšem mužu? Ali, nakon što mi je jednog dana pokazala sanduče,

shvatila sam je u potpunosti. Niko nije želeo da je povredi, ali su svi bili
veoma neosetljivi. Zbog nečega su verovali da ona želi da zna. Ipak, od
tada je uspela da povrati svoj stari život i verovatno bolje od svih drugih
razume koliko slava može da optereti.”
„Da, taj deo nije sjajan.” Bruk iscedi poslednju kap kafe i obrisa penu
od mleka s usana. „Verovatno ti ne bih verovala da si mi to ispričala pre
nekoliko nedelja, ali... Upravo sam provela jutro organizujući
postavljanje tamnih zastora. Pre nekoliko večeri prošetala sam iz
kupatila do frižidera uvijena samo u peškir i odjednom su blesnuli bli-
cevi. Na krovu kola pod našim prozorom sedeo je fotograf, očigledno u
nadi da će uslikati Džulijana. Iskreno, bilo je to najjezivije što sam ikad
videla.”
„Oh, grozno! Šta si uradila?”
„Nazvala sam policijsku stanicu i rekla da je pred kućom neki čovek
koji hoće da me fotografiše nagu. Rekli su mi nešto tipa dobro došli u
Njujork i posavetovali me da spustim roletne.” Namerno je izostavila da
je prvo nazvala Džulijana, samo da bi joj on odgovorio da preteruje i da
mora da se nosi s tim stvarima, a ne da ga „stalno” i zbog „svega” zove.
Heder se stresla. „To je bilo jezivo. Nadam se da imaš alarm ili nešto
slično?”
„To je definitivno sledeći korak.” Potajno se nadala da će se preseliti
pre nego što dotle dođe. Baš je prethodne noći Džulijan izokola
pomenuo nešto o preseljenju u novi stan, ali nije bila ubedena da će se to
zaista desiti.
„Izvini me na trenutak. Moram do toaleta”, reče Heder i uze torbicu
okačenu o naslon stolice.
Gledala je kako nestaje iza vrata. U trenutku kada je čula da je ključ
škljocnuo u bravi, dograbila je časopis. Prošlo je sat vremena ili možda
manje od kada je poslednji put videla tu fotografiju, ali nije mogla da se
obuzda da smesta ne otvori petnaestu stranu. Oči su joj se automatski
spustile prema donjem levom uglu, gde je slika bila nevino ubačena
između fotografije Eštona kako hvata Demi za čvrstu i uzdignutu
zadnjicu i još jedne, na kojoj se Suri naslanja na Tomovo rame, dok Keti i
Poš gledaju.
Bruk raširi časopis na stolu i nagnu ga ka sebi da bolje vidi.
Fotografija je bila jednako uznemirujuća kao i šezdeset minuta ranije. Da
ju je samo brzo pogledala i da se nije radilo o njenom suprugu i svetski
92
poznatoj plavuši, ne bi našla ništa vredno pomena. U donjem delu

okvira mogle su se videti podignute ruke prvih nekoliko redova.
Džulijanova desna ruka bila je pobedonosno podignuta uvis, a u šaci je
stezao mikrofon kao da je sablja s posebnim moćima. Bruk su prolazili
trnci svaki put kad bi ugledala Džulijana u toj pozi i jedva je verovala
koliko liči na pravu rok zvezdu.
Lejla je nosila šokantno kratku letnju haljinu na cvetove, možda
kombinezon, i par ukrašenih belih kaubojki. Bila je preplanula,
našminkana, doterana i ubistveno zgodna, a lice joj je odavalo čistu
radost dok je gledala u Džulijana. To je bilo mučno, ali ju je mnogo više
uznemiravao njegov izraz. Divljenje, obožavanje, kao da kaže: O, bože, ti
si najdivnije stvorenje koje sam ikada video, bili su nepobitni, razliveni preko
njegovog lica u blistavim bojama, zahvaljujući profesionalnom nikonu.
Bila je to ona vrsta pogleda za koji se supruga nada da će ga videti
nekoliko puta u životu, na dan venčanja i možda pri rođenju prvog
deteta.
Bio je to tačno onaj pogled za koji nijedna žena ne bi volela da suprug
uputi drugoj, na stranicama nacionalnog magazina.
Iza zatvorenih vrata čula je česmu. Brzo je zatvorila Last najt i
položila ga naslovnicom nadole ispred Hederine stolice. Kada se vratila,
ona je pogledala u Bruk, zatim u časopis, a oči su joj rekle: Verovatno nije
trebalo da ga ostavim tu. Bruk je želela da joj kaže da je u redu, da se
polako navikava na sve, ali naravno, nije rekla ništa. Umesto toga je, da
ublaži napetost, izvalila prvo što joj je palo na pamet.
„Bilo je divno videti te. Stvarno je šteta što tolike sate provodimo u
školi, a nikad se ne sretnemo van posla. Moraćemo da poradimo na
tome! Možda da se dogovorimo za ručak za vikend, ili čak za večeru...”
„To zvuči sjajno. Lepo se provedi večeras, važi?” Heder joj je mah-
nula dok je izlazila. „Vidimo se sledeće nedelje u Hantliju.”
Bruk uzvrati pozdrav, ali Heder je već iskoračila na pločnik. I sama
se spremala da krene, nastojeći da se ne pita da li je rekla previše ili
premalo, da li je učinila nešto što je isprepadalo koleginicu, kad joj
zazvoni telefon. Identifikacija je ukazivala na Nejhu, prijateljicu s
fakulteta.
„Hej!” reče Bruk, spusti nekoliko dolara na kasu i izađe na ulicu.
„Kako si?”
„Bruk! Samo sam htela da te pozdravim. Čini se da je prošla večnost
od kad smo se čule.”
93
„Stvarno jeste. Kako je u Bostonu? Dopada li ti se klinika za koju

radiš? I kad ćeš, do đavola, doći u poseru?”
Verovatno je prošlo šest meseci otkad su se poslednji put videle, kada
su Nejha i njen muž bili u Njujorku za Božić. Na fakultetu su bile bliske
prijateljice, u Bruklinu stanovale nekoliko blokova jedna od druge, ali je
postalo teže održavati kontakt otkad su se Nejha i Rohan pre dve godine
odselili u Boston.
„Da, klinika mi se sviđa. U stvari, bolja je nego što sam očekivala, ali
sam spremna da se vratim u Njujork. Boston je lep, ali nije isto.”
„Stvarno razmišljaš o povratku? Kada? Ispričaj mi sve!”
Nejha se nasmeja. „Verovatno ne još neko vreme. Oboje moramo da
nađemo posao, a meni će biti lakše nego Rohanu. Ali, dolazimo u posetu
za Dan zahvalnosti, jer oboje imamo slobodne dane. Hoćete li ti i
Džulijan biti tu?”
„Obično idemo kod mog oca u Pensilvaniju, ali je on pominjao da
ove godine razmišljaju o poseti porodici moje maćehe, tako da postoji
šansa da ostanemo u Njujorku. Ako bude tako, hoćete li doći? Molim
vas!” Znala je da im porodice žive u Indiji i da nijedno od njih ne slavi
Dan zahvalnosti, ali bi njihov dolazak razbio monotoniju porodičnih
okupljanja.
„Naravno da hoćemo! Ali hajde da zastanemo na časak, molim te.
Možeš li uopšte da veruješ šta ti se trenutno dešava u životu? Da li se
štipaš svaki dan? To je najluđa stvar na svetu. Kako je to imati poznatog
muža?”
Bruk duboko udahnu. Razmišljala je da bude iskrena s Nejhom i
ispriča joj u kojoj meri je ona slika preokrenula njen svet i koliko je bila
ambivalentna u odnosu na sve što se događalo, ali joj se to odjednom
učinilo previše iscrpljujućim. Ne znajući tačno kako s tim da se nosi,
samo se na tren nasmejala i slagala.
„Neverovatno je, Nejha. To je naprosto najbolja stvar na svetu.”
Nije bilo ničeg goreg nego raditi nedeljom. Kao jedna od najstarijih
nutricionista u ekipi, godinama nije imala redovne smene nedeljom, ali
nije zaboravila koliko su bedne. Bilo je savršeno jutro poznog juna i svi
koje je poznavala jeli su napolju, išli na izlete u Central park ili džogirali
po Hadson riveru. Grupa tinejdžerki u teksas šortsevima i letnjim
haljinicama sedela je, čavrljala i pijuckala pića u kafeu blizu bolnice i
Bruk se jedva uzdržavala da ne strgne mantil, zbaci klompe i pridruži
94
im se na palačinkama. Samo što nije ušla u bolnicu, kad joj je zazvonio

mobilni.
Zurila je u ekran i premišljala da li da se javi na nepoznati pozivni
broj 718, koji je ukazivao na inostranstvo, ali mora biti da je predugo
oklevala, jer se aktivirala govorna pošta. Pošto osoba koja je pozvala nije
ostavila poruku već je pozvala još jednom, Bruk se zabrinula.
„Zdravo, ovde Bruk”, rekla je, u trenutku sigurna da je pogrešila i da
je tajanstvena osoba reporter.
„Gospođo Alter?” začuo se bojažljivi glas. „Ja sam, Kajli Daglas. Iz
Hantlija.”
„Kajli! Kako si? Da li je sve u redu?”
Samo nekoliko nedelja ranije, na poslednjoj konsultaciji pre školskog
raspusta, izgledalo je da se Kajlino stanje pogoršava. Prestala je da vodi
dnevnik ishrane koji je do tada vrlo uredno popunjavala i izjavila da je
odlučila da provede leto na kažnjavajućem režimu treninga i brzinskim
dijetama. Činilo se da nijedan pokušaj odgovaranja nije dao rezultate.
Uspela je jedino da rasplače devojku i da od nje čuje kako „niko ne
razume kako je to biti siromašan i debeo tamo gde su svi bogati i lepi.”
Bruk se toliko zabrinula da je dala Kajli broj svog mobilnog i insistirala
da je pozove bilo kad tokom leta, bilo da stvari krenu loše ili dobro.
Sasvim sigurno je tako i mislila, ali je ipak bila iznenađena što čuje svoju
mladu pacijentkinju. „Da, dobro sam...”
„Šta se dešava? Kako su prošle prve nedelje raspusta?”
Devojka poče da plače. Teško disanje i gutanje bilo je prekidano
povremenim izvinjavanjem.
„Kajli! Pričaj sa mnom. Reci mi šta nije u redu.”
„Oh, gospođo A, sve je takva katastrofa! Radim u Tako belu i dobijam
besplatan obrok u svakoj smeni, a moj otac kaže da moram da jedem
besplatnu hranu, pa tako i radim. Ali onda dođem kući, a moja baka
napravi svu tu hranu koja goji i ja odem kod mojih drugarica iz stare
škole, i tamo se jede pržena piletina, i punjene tortilje, i kolači, i ja sve to
jedem samo zato što sam mnogo gladna. Ne idem u školu nekoliko
nedelja i već sam dobila tri kilograma!”
Tri kilograma za tri sedmice zvučalo je alarmantno, ali Bruk je
zadržala umirujući ton. „Sigurna sam da nisi, dušo. Samo treba da se
setiš o čemu smo razgovarale: porcije mesa veličine tvog dlana, onoliko
salate i povrća koliko želiš, dokle god paziš na prelive i umereno
konzumiranje kolača. Trenutno nisam kod kuće, ali mogu da proverim
95
jelovnik u Tako belu i ponudim ti neke zdravije alternative, ako hoćeš.

Važno je da ne paničiš. Mlada si i zdrava. Idi prošetaj s drugaricama ili
šutiraj loptu po parku. Nije kraj sveta, Kajli, tvrdim ti.”
„Ne mogu sledeće godine da se vratim u školu ako budem ovako
izgledala. Sada sam prešla granicu! Ranije sam bila samo na gornjoj
granici normale, a i to je bilo dovoljno loše, ali sada sam zvanično
debela!” Zvučala je gotovo histerično.
„Kajli, nisi ni blizu debelom”, reče Bruk. „I ove jeseni čeka te divna
školska godina. Čuj, večeras ću uraditi malo istraživanje i nazvaću te s
informacijama, u redu? Molim te, ne brini toliko, draga.”
Kajli je šmrcala. „Izvinite što sam vam dosađivala” reče tiho.
„Uopšte mi nisi dosađivala! Dala sam ti moj broj i srećna sam što si
nazvala. Čini da se osećam popularnom.” Bruk se nasmešila.
Prekinule su vezu i Bruk posla sebi na mejl podsetnik da proveri nu-
tricionističke informacije o restoranima brze hrane i prosledi ih Kajli.
Kasnila je nekoliko minuta dok se pela stepenicama do bolničke sobe za
odmor. Kad je stigla, unutra je bila samo Rebeka.
„Šta ti danas radiš ovde?” upita je.
„Oh, nadoknađujem nekoliko propuštenih smena. Nažalost, moram
da odradim tri smene za duplu u nedelju.”
„Auh. Nezgodni uslovi. Da li je makar vredno truda?”
Bruk se tužno nasmeja. „Da, mislim da ću poginuti, ali videti ga kako
svira u Bonaruu s hiljadu drugih u publici bilo je stvarno super.”
Smestila je torbu i spakovani ručak u ormarić, a zatim pošla za Rebekom
u hodnik. „Znaš li da li je Margaret danas tu?”
„Ovde sam!” Veseo glas zatreperio je iza njih.
Njena šefica nosila je crne pantalone, svetloplavu bluzu i crne cipele s
malom, širokom petom, sve upareno sa savršeno uštirkanim i ispe-
glanim radnim mantilom, na kome su bili izvezeni njeno ime i titula.
„Zdravo, Margaret”, rekoše Rebeka i Bruk uglas, pre nego što je
Rebeka zbrisala, rekavši da kasni u posetu prvom pacijentu.
„Bruk, zašto mi se ne pridružiš u kancelariji na minut? Tamo
možemo da porazgovaramo.”
Noćna mora. Trebalo je da se seti da se Margaret skoro uvek
pojavljivala nedeljom ujutru, da bi se uverila da sve teče kako treba.
„Oh, sve je u redu”, promuca. „Samo sam žeiela da te pozdravim.”
96
Šefica je već krenula niz dugačak hodnik ka kancelariji. „Hajde sad”,

pozva Bruk, koja nije imala drugog izbora nego da je sledi.
Kancelarija se nalazila u dnu mračnog hodnika, odmah do malog
skladišta, na istom spratu kao i trudničko i porodiljsko odeljenje, što je
značilo da će razgovor biti prekidan vriskom i stenjanjem. Jedina
prednost bila je mogućnost osmatranja Odeljenja za bebe u prolazu.
Možda će kasnije imati nekoliko trenutaka da ude tamo i pridrži neku
bebicu...
„Uđi”, reče Margaret, širom otvarajući vrata i paleći svetio. „Uhvatila
si me u savršenom trenutku.”
Bruk je nesigurno išla iza nje, sačekavši da raščisti hrpu papira sa
stolice za goste.
„Čemu dugujem ovu čast?”, osmehnula se Margaret, ali je Bruk čitala
između redova. Uvek su imale lagan i neusiljen odnos, ali je u poslednje
vreme počela da oseća izvesnu tenziju.
Naterala se na osmeh i molila da to nije nepovoljan početak
razgovora, koji je morao dobro da protekne. „Teško da je čast, veruj mi.
Samo sam htela da popričamo o...”
Margaret se osmehnu. „Jeste mala čast, kad se uzme u obzir da te
nisam mnogo viđala u poslednje vreme. Drago mi je što si ovde, jer treba
da razgovaram s tobom.”
Bruk duboko udahnu i reče sebi da ostane mirna.
„Bruk, ti znaš koliko si mi draga i podrazumeva se da sam bila
izuzetno zadovoljna tvojim radom sve ove godine. To važi i za tvoje
pacijente, što su potvrdile sjajne ocene pre nekoliko meseci.”
„Hvala”, reče Bruk, dvoumeći se kako da odgovori, ali sigurna da
ovo ne vodi ničemu dobrom.
„Zato me i uznemirava to što si od drugog najboljeg rezultata spala
na drugi najgori u čitavom programu, u pogledu prisustva u bolnici.
Samo je Peri gora od tebe.”
Nije morala da završi. Naposletku su bili obavešteni šta se dešavalo s
Peri i svima je laknulo što se nije radilo o nečem gorem. Očigledno je pre
šest meseci imala spontani pobačaj, zbog čega je odsustvovala s posla.
Sada, budući ponovo trudna, bila je na bolovanju, održavajući trudnoću.
To je značilo da pet punih smena moraju da pokrivaju ostali zaposleni,
što, zbog okolnosti, nikome nije smetalo. Bruk je preduzimala sve što je
mogla da odradi dodatni radni dan svake nedelje, kao i dežurstva
vikendom, sada ne svakog šestog, već svakog petog, ali je pokušaj da se
97
uklopi u Džulijanov raspored putovanja i podeli s njim uzbuđenje bio

pravi pakao.
Ne objašnjavaj i ne izvinjavaj se, samo je ubedi da će biti bolje, reče sebi.
Prijateljica psiholog jednom joj je rekla da se žene osećaju primorane da
daju dugačka objašnjenja i izvinjenja kad god treba da prenesu loše
vesti, te da je daleko efikasnije reći sve bez izvinjenja ili pravdanja. Bruk
je često radila na tome, ali s malo uspeha.
„Strašno mi je žao!”, izlete joj pre nego što je uspela da se savlada. „U
poslednje vreme imala sam dosta porodičnih problema i dajem sve od
sebe da ih rešim. Iskreno se nadam da će se stvari uskoro srediti.”
Margaret podiže obrvu i zagleda se u Bruk. „Misliš li da nisam sve-
sna šta se događa?” upita je.
„Zašto? Ne, naravno da ne. Samo, ima toliko...”
„Trebalo bi da živim u pećini pa da ne znam.” Osmehnula se i Bruk
se oseti bolje. „Ali, moram da rukovodim osobljem i počinjem da
brinem. U poslednjih šest meseci uzela si sedam slobodnih dana, u šta ni
ne ubrajam tri dana bolovanja s početka godine, a pretpostavljam da si
ovde da zatražiš još. Jesam li u pravu?”
Bruk brzo razmotri opcije. Shvativši da ih nema, klimnu glavom.
„Kada i koliko?”
„Samo sledeće subote. Znam da po rasporedu radim za vikend, ali će
me Rebeka zameniti, a ja ću pokriti njen vikend za tri nedelje. Tako da je
to, tehnički gledano, samo jedan dan.”
„Samo jedan dan.”
„Da. Radi se o važnom porodičnom događaju, inače ne bih ni pitala.”
Potrudila se da zapamti da treba još pažljivije izbegavati kamere na
rođendanskoj zabavi Kristen Stjuart u Majamiju, sledećeg vikenda, gde
je Džulijan pozvan da izvede četiri pesme. Odbio je da se pojavi na
rođendanskoj žurki mlade starlete, ali Leo ga je ubedivao i molio.
Osećala se povredeno zbog Džulijana i najmanje što je mogla da učini
bilo je da bude tamo i podrži ga.
Margaret je otvorila usta da nešto kaže, a onda se predomislila.
Prislonila je olovku na ispucalu gornju usnu i zagledala se u Bruk.
„Shvataš li da time koristiš poslednji dan odmora za ovu godinu, a tek je
jun?”
Bruk klimnu.
98
Margaret je lupkala olovkom po stolu. Tap-tap-tap, što se slagalo s

njenom pulsirajućom glavoboljom.
„I ne moram da te opominjem da se pozivanje na bolest da bi
prisustvovala zabavama sa mužem više ne ponavlja, u redu?
Žao mi je, Bruk, ali ne mogu da pravim izuzetke.”
Auh. Do sada je samo jednom to uradila i bila je sigurna da Margaret
ne zna, ali je definitivno planirala da iskoristi preostalih deset dana
bolovanja kada joj istekne odmor. Sada to, sasvim jasno, nije mogla da
izvede. Dala je sve od sebe da ne deluje iznenađeno i rekla: „Naravno da
ne.”
„Onda dobro. Subota je tvoja. Ima li još nešto?”
„Ništa više. Hvala na razumevanju.” Vratila je stopala u klompe pod
Margaretinim stolom i ustala. Mahnula je i nestala kroz vrata kancelarije
pre nego što je Margaret stigla još nešto da kaže.
99
7.
Gomila dečurlije
BRUK ušeta u salon Laki nejl dizajn na Devetoj aveniji i vide svoju
majku gde već sedi i čita primerak Last najta. Pošto Džulijana često nije
bilo, dobrovoljno je dolazila u grad, vodila Bruk kod manikira i pedikira
posle radnog vremena, naručivala suši za večeru i noćila kod nje pre
povratka u Filadelfiju.
„Ćao”, reče Bruk, saginjući se da je poljubi. „Izvini što kasnim. Danas
je metro bio neobično spor.”
„Ne brini, dušo. Samo što sam stigla i uzela da pogledam tračeve.”
Ispružila je primerak Last najta. „Nema ničeg o tebi i Džulijanu, zato ne
brini.”
„Hvala, ali već sam pročitala”, odgovori i potopi stopala u toplu
vodu sa sapunicom. „Stiže nam poštom dan ranije nego što se pojavi u
prodaji. Mislim da možeš zvanično da me nazoveš ekspertom u toj
oblasti.”
Majka se nasmejala. „Možda, ako si takav stručnjak, možeš da mi
kažeš kako da držim korak sa svim ovim zvezdama rijaliti emisija.
Stalno ih brkam.”
Gospođa Grin uzdahnu i okrenu stranicu, otkrivajući duplericu s
tinejdžerskim glumcima iz poslednjeg filma o vampirima. „Nedostaju
mi stari dani, kada sam mogla da se pouzdam u Paris Hilton, da će
sevnuti gaćicama i u Džordža Klunija, da će opet biti s nekom
konobaricom na koktel partiju. Imam osećaj kao da me zavitlava gomila
dečurlije.”
Bruk zazvoni telefon. Pomislila je da pusti govornu poštu, ali za
slučaj da je Džulijan, izvadila ga je iz torbe.
„Hej! Nadala sam se da si ti. Koliko je tamo sati?” Pogledala je na
svoj sat. „Zašto me zoveš u četiri? Zar se ne pripremaš za večeras?”
Iako mu je ovo bio peti ili šesti samostalni odlazak u Los Anđeles od
one zabave za Frajdej najt lajts, još uvek se nije snalazila s vremenskom
razlikom. Kada je Džulijan na Zapadnoj obali ustajao, završavala joj se
100
pauza za ručak i ona se vraćala na posao do kraja popodneva. Zvala ga

je uveče kad stigne kući, a on je tada obično bio usred nekog sastanka.
Potom je on išao na večeru, a ona odlazila na spavanje i nije mogla da
izusti ništa više od „laku noć”, dok su tamo zveckale čaše i čuo se smeh.
Radilo se o svega tri sata razlike, ali s obzirom na oprečne rasporede,
mogla je biti i razlika između kontinenata. Pokušavala je da bude
strpljiva, ali je samo prošle nedelje prošlo tri večeri a da nisu progovorili
više od nekoliko rečenica i brzog nazvaću te kasnije.
„Bruk, ovo je ludo. Ovde se dešavaju svakakve stvari.” Zvučao je
veoma uzbuđeno, kao da je danima u euforiji.
„Dobre, nadam se?”
„Više od toga! Hteo sam sinoć da te zovem, ali dok sam se vratio u
hotel, kod tebe je već bilo četiri ujutru.”
Pedikirka je završila s podsecanjem zanoktica i stavila joj desno
stopalo na krilo. Poprskala je svetlozeleni sapun na kamen plovućac i
grubo trljala sredinu - najosetljiviji deo tabana. Bruk je cičala.
„O! Pa, volim da čujem dobre vesti. Šta ima novo?”
„Ovo je zvanično: idem na turneju.”
„Šta? Ne! Zar nisi rekao da su šanse da se to desi pre pojavljivanja
albuma ravne nuli? Da ih produkcijske kuće više ne finansiraju?”
Nastao je muk. Zatim je Džulijan iznervirano rekao: „Znam da sam
to rekao, ali ovo je drugačije. Biću povezan s grupom Marun 5 usred
njihove turneje. Vodeći vokal koji započinje koncert doživeo je nekakav
slom, pa je Leo stupio u kontakt s nekim njegovim ljudima iz Lajv nej-
šena14 I, pogodi koje dobio angažman? Recimo da ima šanse da budem
drugi izvođač ako bend bude išao na turneju zasebno, ali čak i da se to
ne desi, reklama koja dolazi od Maruna 5 je neverovatna.”
„Oh, Džulijane, čestitam!” Nastojala da namontira glas tako da zvuči
uzbuđeno, a ne razočarano. Po čudnom pogledu svoje majke bilo je
teško reći da li joj je uspevalo.
„Da, prilično van pameti. Ove nedelje imaćemo probe, a zatim
krećemo na put. Album će izaći za nekoliko nedelja, što je fantastično
vremenski uklopljeno. I, Ruk, priča se o stvarnom novcu.”
„Zaista?”
Live Nation je kalifornijska kompanija koja se bavi promovisanjem

14
koncerata. (Prim. prev.)

101
„O stvarnom novcu. Procentu od prodatih ulaznica. Što bi bilo još

više ako sredimo to s drugim izvođačem. Kad uzmeš u obzir da Marim 5
prodaje mesta kao MSG... To je suluda količina keša. I uvrnuto je”, glas
mu postade tiši - „kao da ljudi stalno gledaju u mene. Prepoznaju me.”
Pedikirka je nanela toplu kremu i počela da joj masira listove. U tom
trenutku Bruk nije želela ništa drugo sem da prekine razgovor, spusti
naslon i uživa u trljanju stopala. Nije osećala ništa sem uznemirenosti.
Znala je da bi trebalo da ga pita za obožavaoce i medije, ali sve što je
uspela da kaže bilo je: „Znači, probe počinju ove nedelje? Zar ne dolaziš
večeras kući, nekim kasnim letom? Mislila sam da ću te videti ujutru,
pre polaska na posao.”
„Bruk.”
„Reci?”
„Molim te, nemoj.”
„Šta? Da te pitam kad dolaziš kući?”
„Molim te, nemoj ovo da mi pokvariš. Stvarno sam ushićen ovom
vešću - to je verovatno najznačajniji događaj od ugovora o snimanju
albuma prošle godine. Možda i važniji. U celokupnoj šemi moje karijere,
da li još šest ili sedam dana zaista igra toliku ulogu?”
Šest ili sedam dana dok možda ne dođe kući, ali šta je s odlaskom na
turneju? Sama pomisao na to probudila je u njoj paničan strah. Kako će
se nositi s tim? Mogu li? Ali, istovremeno se setila jedne noći pre
nekoliko godina u Šipshed beju, kada se pojavilo samo četvoro ljudi i kad
je Džulijan jedva obuzdavao suze. Da ne pominje sve one sate koje su
već proveli razdvojeni zbog iscrpljujućih radnih rasporeda, sve
nerviranje zbog novca i vremena i hipotetička pitanja koja su postavljali
kad bi se jedno od njih osećalo posebno loše. Sva ta žrtva bila je za ovo,
za ovo što se upravo sada dešavalo.
Stari Džulijan bi pitao za Kajli i zanimao se za to šta ona radi. Kada
mu je ispričala sve o devojčinom histeričnom telefonskom pozivu pre
mesec dana i o tome kako je istraživala alternative u vezi s brzom
hranom, pa rezultate mejlom prosledila svojoj mladoj pacijentkinji,
Džulijan ju je zagrlio i rekao joj koliko se ponosi njome. Baš joj je
prethodne nedelje Bruk poslala mejl da proveri kako je i zabrinula se što
nije bilo odgovora. Pokušala je ponovo sledećeg dana i Kajli je
odgovorila da je otpočela neku detoksikaciju o kojoj je čitala u magazinu
i da je sigurna da je pronašla rešenje. Bruk je htela da se baci kroz
monitor.
102
Te proklete detoksikacije! Bile opasne i za normalne odrasle, ali su za

generaciju tinejdžera, koji su još bili u razvoju i nasedali na ispovesti
slavnih ličnosti i obećanja o postizanju brzih i čudesnih rezultata
predstavljale pravu katastrofu. Smesta je nazvala Kajli da je odlučno
upozori - do sada je već uvežbala govor, jer su sredstva za čišćenje,
postovi i dijete sa sokovima bili omiljena metoda u Hantliju, i svanulo joj
je kad je otkrila da je Kajli, za razliku od većine drugarica iz razreda,
zapravo prijemčiva za ono što je imala da joj kaže. Zarekla se da će je
proveravati jednom nedeljno do kraja leta i nadala se da će zaista moći
da joj pomogne kada budu nastavile s redovnim konsultacijama.
Ipak, Džulijan nije pitao za nju, niti za njen posao u bolnici, niti za
Rendija, pa čak ni za Voltera, a Bruk je držala jezik za zubima. Odlučila
je da ga ne podseća da je u poslednje dve nedelje samo nekoliko noći bio
kod kuće, a da je većinu tog vremena proveo na telefonu ili u studiju, u
naizgled beskrajnim razgovorima s Leom ili Samarom. Najveći izazov
bilo je to što je primorala sebe da ga ne pita za datume turneje, niti
koliko bi dugo mogao da ostane na putu.
Gotovo se gušeći usled napora koji je sve to iziskivalo, jednostavno je
rekla: „Ne, Džulijane. Važno je da ovo uradiš kako treba. To je zaista
sjajna vest.”
„Hvala, dušo. Nazvaću te kasnije, čim saznam više detalja, važi?
Volim te, Ruki”, reče s više nežnosti nego što je nedeljama čula. Kad
malo bolje razmisli, prošlo je izvesno vreme od kad ju je tako nazvao.
Kad su krenuli da se viđaju zvao ju je „Ruk”, pa je to prirodno prešlo u
„Ruki”. Prijatelji i porodica počeli su da koriste taj nadimak čuvši ga od
Džulijana, i mada je često kolutala očima ili se pravila da joj to ne pri-
činjava zadovoljstvo, bila mu je beskrajno zahvalna što joj je nadenuo
tako nežno ime. Pokušala je da se fokusira na to, a ne na činjenicu da je
prekinuo vezu, ne pitavši kako je i šta radi.
Manikirka je upravo namazala prvi sloj laka i Bruk je pomislila da je
boja previše sjajna. Htela je da stavi neku primedbu, ali je odlučila da
nije vredno truda.
Majka je na nožnim prstima imala savršenu nijansu rozikasto-bele,
istovremeno šik i prirodne.
„Izgleda da Džulijan imao neke lepe vesti?” pitala je gospođa Grin,
spuštajući časopis u krilo.
„Bez sumnje”, uzvrati Bruk, u nadi da joj glas zvuči vedrije nego što
se oseća. „Soni ga šalje na turneju za zagrevanje. Ove nedelje imaju
103
probe u Los Anđelesu, a onda će biti predgrupa Marunu 5, što će im

pružiti priliku da vežbaju pred publikom, pre nego što krenu na sop-
stvenu turneju. To će umnogome doprineti njihovom samopouzdanju.”
„Ali to znači da će još manje biti tu.”
„Znam. Ostaje tamo do kraja nedelje, da vežba sa bendom. Onda će
možda doći kući na par dana, pa opet otići.”
„Kako se ti osećaš zbog toga?”
„To su najbolje vesti koje je mogao da čuje.”
Majka se osmehnula, obuvajući papirne japanke koje je salon obez-
bedivao klijentima nakon tretmana. „Nisi mi odgovorila na pitanje.”
Telefon je zvrcnuo. „Zvonko Spasić”, reče Bruk veselo.
Bila je to poruka od Džulijana. Pisalo je: „Zaboravih da ti kažem:
hoće da nakupujem novu odeću! Kažu da mi imidž nije dobar. Potpuni
košmar!”
Bruk se glasno nasmeja.
„Šta je bilo?” upita majka.
„Možda naposletku ima pravde. Pretpostavljam da portparol ili ljudi
iz marketinga kažu da mu izgled ne valja. Traže od njega da nabavi
novu odeću.”
„Pa u čemu ga žele? Ne vidim baš Džulijana u vojničkim jaknama
Majkla Džeksona niti u pantalonama Em Si Hamera.” Bila je ponosna što
zna neke pop izvođače.
„Mora da se šališ! Udata sam za njega pet godina i na prste mogu da
izbrojim koliko puta sam ga videla u nečem drugom osim farmerki i
belih majica s kratkim rukavima. S ovim će se boriti. I to žestoko.”
„Hajde onda da mu pomognemo!” reče mama. Pružila je tri
novčanice od dvadeset dolara ženi koja joj je ispostavila račun. Bruk je
probala da dohvati svoj novčanik, ali joj majka pokaza da se skloni.
„Veruj mi, na ovom svetu nema načina da se Džulijan složi s novim
imidžom. Pre bi umro nego što bi otišao u kupovinu i više je vezan za
svoju uniformu nego što su neki ljudi za decu. Mislim da u Soniju ne
znaju s čim se hvataju u koštac, ali ga sasvim sigurno neće ubediti da
počne da se oblači kao Džastin Timberlejk.”
„Bruk, srce, to može da bude zabavno. Pošto Džulijan nikad neće
otići da sebi nešto kupi, hajde da mi obavimo tu kupovinu za njega.”
Bruk je sledila majku i kad su izašle, zatekle su se na stepenicama ka
104
podzemnoj železnici. „Kupićemo mu stvari kakve već ima, samo lepše.

Imam genijalnu ideju.”
Dva metroa i dve stanice kasnije, nađoše se u Pedeset devetoj ulici i
uđoše u Blumingdejls iz podrumskog nivoa. Majka je samouvereno išla
pravo ka odeljku za muškarce.
Podigla je jedne klasične isprane farmerice, dugačke do potpetica, ni
pretamne ni presvetle, izbledele taman koliko treba i bez dosadnih
zakrpa, rajsferšlusa, rupa, poderotina ili neobičnih džepova. Bruk je
opipala materijal. Bio je iznenađujuće lagan i mekan, moguće i mekši od
Džulijanovih omiljenih leviski.
„Vau”, reče Bruk, uzimajući ih od majke. „Mislim da će mu se ove
baš svideti. Kako si to izvela?”
Žena se osmehnu. „Vas decu sam oblačila prilično lepo.
Pretpostavljam da još uvek imam osećaj za to.”
Tek tada je Bruk zapazila cenu. „Dve stotine pedeset dolara? Džuli-
janove leviske su četrdeset. Ne mogu da mu kupim ove.”
Majka joj istrže pantalone iz ruke. „Oh, da, možeš. I hoćeš. Kupićeš
mu ove i još jedne, koje ćemo sad da nađemo. Onda ćemo preći u drugi
odeljak i kupićemo mu najmekše, najlepše skrojene bele majice s kratkim
rukavima koje možemo da nađemo, a one će verovatno koštati
sedamdeset dolara i to je u redu. Ja ću ti pomoći da pokriješ troškove.”
Bruk je u čudu zurila u majku, ali gospođa Grin samo klimnu. „Ovo
je važno. Iz svakakvih razloga, ali naročito zato što mislim da je sada od
ključnog značaja da budeš uz njega i podržiš ga.”
Prodavač koji se dosađivao naposletku je krenuo ka njima, ali mu
majka rukom pokaza da nije potreban.
„Da li ti to govoriš da ga ne podržavam? Da mu ne pomažem? Zbog
čega već četiri godine radim dva posla, ako ne stojim u potpunosti iza
njega? Kakve veze imaju dva para farmerica s tim?” Čula je kako joj glas
postaje skoro histeričan, ali ništa nije mogla.
„Dođi ovamo”, reče joj majka, raširivši ruke. „Dođi i daj da te
zagrlim.”
Da li zbog saosećajnog pogleda ili stranog osećaja koji je zagrljaj
proizveo, onog časa kad je osetila majčine ruke oko sebe Bruk poče da
jeca. Nije bila sigurna zašto plače. Van toga što je Džulijan javio da ne
dolazi kući još nedelju dana, ništa nije bilo toliko tragično; naprotiv, sve
je bilo sjajno, ali kad je počela, nije mogla da se zaustavi. Majka ju je
105
zagrlila jače i gladila joj kosu, mrmljajući nekakve utešne besmislice,

onako kako je činila kad je Bruk bila mala.
„Dolazi do mnogo promena”, rekla je.
„Ali su sve nabolje.”
„To ne znači da nisu zastrašujuće, Bruk, dušo. Znam da nije potrebno
da ti objašnjavam, ali Džulijan je na putu da postane nacionalno poznati
muzičar. Kad taj album bude izašao, život će vam se okrenuti
naglavačke. Sve ovo do sada je samo zagrevanje.”
„Ali, ka tome smo išli tolike godine.”
„Naravno.” Gospoda Grin najpre potapša ćerkinu ruku, a zatim joj
obuhvati. „Ipak, to ne znači da nije naporno. On je već sada dosta
odsutan od kuće. Tvoja organizacija vremena pretvara se u haos, a
pojavila se gomila svakakvih novih likova koji donose procene, iznose
svoja mišljenja, mešaju ti se u život. To će se verovatno i pojačati - i
dobre i loše stvari, i volela bih da se pripremiš na to.”
Bruk se osmehnula i podiže farmerice. „A to činim tako što mu
kupujem farmerke skuplje od onih koje ja nosim? Stvarno?” Majka je
oduvek više polagala na garderobu od nje, ali čak ni ona nije trošila
nemarno i preterano.
„Upravo tako. U mnogim stvarima narednih nekoliko meseci nećeš
učestvovati, zbog toga što da će on puno putovati, a ti moraš da radiš.
Verovatno neće imati bogzna kakvu kontrolu nad svojim životom, kao
ni ti. Biće teško. Ali, ja te poznajem, Ruk, a poznajem i Džulijana. Vi ćete
proći kroz ovo i kad se jednom sve bude sredilo, kad se malo priviknete,
bićete dobro. Molim te da mi oprostiš što ti se petljam u brak - teško da
sam stručnjak u toj sferi, kao što svi znamo, ali dok ovaj ludi period ne
prođe, možeš sebi da olakšaš tako što ćeš se, koliko god možeš, uključiti
u razne druge stvari. Pomozi mu da dođe do novih ideja u vezi s
marketingom. Probudi se usred noći kad on pozove, bez obzira na to
koliko si umorna - zvaće češće ako zna da želiš da ga čuješ. Kupi mu
novu, modernu odeću kad mu je već rečeno da mu treba, a ne zna
odakle da počne. Ne obraćaj pažnju na cene! Ako se ovaj album bude
prodavao kao što svi svi predviđaju, malo preterivanja s kupovinom
biće sasvim neprimetno.”
„Trebalo je da ga čuješ kad je pričao koliko će zaraditi na ovoj turneji.
Nisam neki matematičar, ali mislim da govori o šestocifrenom iznosu.”
Majka se nasmešila. „Vas dvoje to zaslužujete, znaš? Oboje ste dugo
ulagali veliki trud. Trošićete na neke sasvim apsurdne stvari, kupovati
106
svakakve luksuzne ludorije za koje niste ni znali da postoje i uživati u

svakom trenutku. Ja se ovim posebno prijavljujem da ti se dobrovoljno
pridružim u svim velikim potrošačkim izletima, kao zvanični nosač
kreditne kartice i kesa. Biće mnogo problema između sadašnjeg i tog
budućeg trenutka, bez sumnje. Ipak, ti si sposobna za to, dušo. Znam da
jesi.”
Kad su sat i po kasnije konačno izašle iz robne kuće, morale su
zajedno da nose odeću do kuće. Odabrale su četiri para plavih farmerica
i jedne izbledele crne, plus nekoliko tesnih somotskih pantalona nalik
trapericama, za koje je gospođa Grin ubedila Bruk da su dovoljno slične
džinsu da bi kod Džulijana mogle da prođu. Zavlačile su prste u
naslaganu gomilu belih markiranih majica s kratkim rukavima, upo-
ređujući mekoću trikoa s egipatskim pamukom i raspravljajući da li je
neka providna ili previše široka, pre nego što su se odlučile za desetak
komada različitih stilova i materijala. Razdvojile su se kad su stigle do
glavnog sprata i kad je majka otišla da kupi Džulijanu nešto od Kilsove
kozmetike za muškarce, koju je nekad uzimala za svog muža, tvrdeći da
nikad nije upoznala muškarca koji nije obožavao njihovu kremu za
brijanje i losion. Bruk je ipak sumnjala da će koristiti išta drugo sem stare
dobre Žiletove pene u tankoj limenci, koja se prodavala za dva dolara u
Dven ridu, ali je bila zahvalna na majčinom entuzijazmu. Otišla je do
odeljenja sa dodatnom opremom i pažljivo odabrala pet pletenih kapica
u pastelnim bojama, a jedna je bila s radom i na crnoj osnovi imala
diskretne crne trake. Svaku je trljala o lice, da se uveri da nisu pretople i
ne izazivaju svrab.
Ukupan iznos njihovog šopinga dospeo je do zapanjujućih 2.260
dolara, najveće pojedinačne sume koju je u životu platila, uključujući i
kupovinu nameštaja. Kad je pomislila na ispisivanje čeka za taj račun na
kreditnoj kartici, zastao joj je dah, ali se prisilila da ostane usredsređena
na ono što je važno: on je bio na ivici najvećeg proboja u karijeri i ona je
oboma dugovala da svim srcem stoji iza njega. Osim toga, bila je
zadovoljna i zato što je ostala verna njegovom ličnom imidžu i ispo-
štovala njegov večiti džins, belu majicu i pletenu kapu, bez pokušaja da
mu nameće bilo šta novo. Slagala bi ako bi rekla da to nije bilo jedno od
najuzbudljivijih popodneva za dugo, dugo vremena. Čak i ako ta odeća
nije bila za nju, biranje i kupovina nisu bili ništa manje zabavni.
Sve dok je Džulijan nije sledeće nedelje pozvao, da kaže da se nalazi
u taksiju, na putu kući s aerodroma, bila je van sebe od uzbuđenja. Prvo
je povadila sve nove stvari i rasprostrla ih po dnevnoj sobi, prekrivajući
107
kauč farmericama, a stolice u trpezariji majicama, dok je pletene kape

okačila na lampe i police za knjige, kao da ukrašava jelku, ali se svega
nekoliko minuta pre nego što će on stići predomislila i sve pokupila.
Brzo je složila stvari i vratila ih u originalne kese, koje je ćušnula u
zadnji ugao zajedničkog ormara, zamišljajući koliko će im oboma biti
zanimljivije da otkrivaju jedan po jedan komad. Kad je začula otvaranje
ulaznih vrata i Voltera kako laje, istrčala je iz spavaće sobe i zagrlila
Džulijana.
„Dušo”, mrmljao je, zaronivši lice u njen vrat i duboko dišući. „Blagi
bože, nedostajala si mi.”
Izgledao je mršavije, ispijenije nego inače. Bio je teži od nje dobrih
devet kilograma, ali nikad joj nije bilo jasno kako. Bili su potpuno iste
visine, a uvek joj se činilo da je krupnija i da ga gnječi. Odmeravala ga je
od glave do pete, nadvila se nad njim i pritisla svoje usne na njegove. „Ti
si meni toliko nedostajao! Kako je prošao let? A vožnja taksijem? Jesi li
gladan? Mogu da podgrejem neku pastu.”
Volter je lajao tako glasno da su se jedva čuli. Nije nameravao da
ućuti dok se propisno ne pozdravi s njim, pa je Džulijan pao na kauč i
pokazao mu da se popne do njega, ali je pas skočio na njegove grudi i
stao da mu liže čitavo lice.
„Hej, polako, dečko”, reče Džulijan kroz smeh. „Vau, imaš grozan
pseći zadah. Zar ti niko ne pere zube, stari moj Volte?”
„Čeka svog taticu”, doviknu Bruk iz kuhinje, gde je sipala vino.
Kad se vratila u dnevnu sobu, Džulijan je bio u kupatilu. Vrata su
bila odškrinuta i mogla je da ga vidi kako stoji ispred toaleta. Volter mu
je stajao pored nogu i fascinirano posmatrao kako piški.
„Imam iznenađenje za tebe”, otpevuši Bruk. „Nešto što će ti se
jednostavno svideti.”
Džulijan zatvori rajsferšlus, bez mnogo elana stavi ruke pod česmu i
pridruži joj se na krevetu. „I ja imam iznenađenje za tebe”, reče. „I
mislim da ćeš se oduševiti.”
„Stvarno? Doneo si mi poklon!” Bila je svesna da zvuči kao dete, ali
ko ne voli poklone?
Džulijan se osmehnu. „Pa, recimo. Pretpostavljam da se to može
nazvati poklonom. To je nešto za nas oboje, ali mislim da će se tebi
dopasti i više nego meni. Prvo ti. Koje je tvoje iznenađenje?”
„Ne, prvo ti.” Nije htela da rizikuje da njeno pokazivanje garderobe
padne u zasenak. Htela je punu pažnju.
108
Džulijan je pogleda i sav se ozari. Ustao je, otišao u predsoblje i vratio

se s koferom na točkice, koji joj je bio nepoznat. Bio je crn, marke Tumi i
jednostavno ogroman. Dovukao ga je tačno pred nju i mahnuo rukom.
„Doneo si mi kofer?”, upita ona, pomalo zbunjena. Bio je nepobitno
prelep, ali ne ono što je očekivala. Sem toga, bio je toliko nabijen
stvarima da je izgledalo da će se svakog časa otvoriti.
„Otvori ga”, reče Džulijan.
Ona se saže, oklevajući malo, a zatim polako povuče rajsferšlus. Nije
se mrdnuo. Povukla je malo snažnije, ali i dalje nije bilo rezultata.
„Ovako”, reče on, okrenu masivni predmet na bok i otvori ga. Gornja
strana odskoči i ukazaše se gomile uredno spakovane odeće. Bruk se
nikada nije toliko zbunila.
„Izgleda kao garderoba”, reče ona, pitajući se zašto Džulijan izgleda
toliko srećno.
„Tako je, ali to nije bilo koja garderoba. Draga moja Ruki, gledaš u
nov i poboljšan imidž svog muža, obezbeđen od strane njegovog sasvim
novog i poznatog stiliste. Šta kažeš, koliko je to moćno?”
Gledao ju je pun iščekivanja, ali je njoj trebalo vremena da shvati šta
je pričao. „Kažeš da ti je stilista kupio nove stvari?”
Džulijan klimnu. „Potpuno nove - svež i totalno jedinstven izgled, eto
kako je ta cura to opisala. I Ruk, da ti kažem nešto: ta devojka je znala šta
radi. Trebalo joj je samo nekoliko sati, a ja nisam morao ništa da radim,
sem da sedim u velikoj privatnoj svlačionici u Barniju. Sve te devojke i
gej mladići bez prestanka su donosili vešalice pune stvari. Razdvojili su
opremu i komade odeće i pokazali mi šta sa čim da nosim. Popili smo
nekoliko piva i ja sam isprobao sve te blesave stvari, a svi su iznosili
svoje stavove o tome šta može, a šta ne može da prođe. Kad je sve
rečeno i završeno, izašao sam sa svim ovim prnjama.” Pokazao je na
kofer. „Samo pogledaj, žestoke su.”
Zavukao je ruku u gomilu, izvukao pregršt stvari i bacio ih na kauč
između njih. Bruk je poželela da vrisne da se prema toj garderobi odnosi
pažljivije, da pazi na to kako je složena, ali je čak i ona shvatala koliko je
sve to apsurdno. Nagla se i podigla kašmirsku duksericu s kapuljačom
boje mahovine. Bila je pletena i mekana poput dečjeg ćebenceta. Na
etiketi je pisalo 495 dolara.
„Vidi kako je simpatična”, reče Džulijan s onom vrstom ushićenosti
koju je u normalnim prilikama čuvao samo za muzičke instrumente ili
nove električne uređaje.
109
„Ti nikad ne nosiš dukserice s kapuljačom”, bilo je sve što je uspela

da kaže.
„Da, ali ima li boljeg trenutka da počnem?”, reče on uz još jedan
osmeh. „Mislim da bih mogao da se naviknem na duksericu s
kapuljačom od pet stotina dolara. Osećaš li koliko je mekana? Hajde,
uzmi ovo.” Bacio joj je mekanu crnu kožnu jaknu i crne kožne čizme
Džon Varvatos, nešto između motociklističkih i kaubojskih. Nije bila
sasvim sigurna šta su, ali joj je bilo jasno da su sjajne. „Šta kažeš na
njih?”
Ponovo je klimnula. U strahu da će početi da plače ako nešto ne
uradi, Bruk se naže nad kofer i izvadi još jednu gomilu stvari. Bile su tu
hrpe dizajniranih i klasičnih majica u svim mogućim bojama. Zapazila je
par mokasina - onih s ravnim đonom i bez istaknutog loga, te par belih
Pradinih patika. Bilo je tu šešira, toliko šešira! - oblih pletenih kapa poput
onih koje je uvek nosio, ali i kašmirskih, pa panama džeks i belih mekih
šešira. Sveukupno, oko osam ili deset šešira različitih stilova i u
različitim bojama, jedinstvenih i modernih. Bilo je mnogo tankih
kašmirskih dukseva sa V izrezom, uskih i kratkih italijanskih blejzera
koji su plenili jednostavnošću i farmerica, veliki broj farmerica svih
mogućih krojeva, boja i stepena ispranosti, koje je Džulijan verovatno
mogao da nosi dve nedelje, a da ne obuče iste dvaput. Primorala je sebe
da svake odmota i pogleda sve dok nije našla, kao što je znala da hoće,
iste onakve kakve je njena majka prvo izabrala onog dana u
Blumingdejlu, one za koje je mislila da će za početak biti savršene.
Pokušala je da promrmlja „Vau”, ali joj je iz grla izašlo samo
krkljanje.
„Zar nije neverovatno?”, upitao je Džulijan, a glas mu je postao još
ustreptaliji dok je kopao po odeći. „Jesi li srećna, draga? Konačno ću se
oblačiti kao odrasla osoba. Imaš li predstavu koliko ih je sve ovo
koštalo? Hajde, pogađaj.”
Nije morala. Po kvalitetu i samoj količini robe koju je Soni nabavio,
nije moglo biti manje od deset hiljada dolara. Ipak, nije htela da mu
pokvari oduševljenje.
„Ne znam. Dve hiljade? Možda tri? Ovo je ludilo!” rekla je sa svom
radošću koju je mogla da prikupi.
Nasmejao se. „Znam, toliko bih i ja verovatno rekao. Osamnaest
hiljada. Možeš li da poveruješ? Jebenih osamnaest hiljada za odeću.”
110
Protrljala je jedan od kašmirskih džempera medu dlanovima. „Ipak,

slažeš li se s promenom imidža? Da li ti smeta što ćeš nositi nešto sasvim
drugačije?”
Zadržavala je dah dok je on razmišljao.
„Ne, ne mogu da budem takav”, reče. „Vreme je da krenem dalje,
znaš? Ona stara uniforma služila je neko vreme, ali počinjem iz početka.
Moram da prigrlim novi imidž, a uz to, nadam se, i novu karijeru.
Moram da priznam da sam i sam iznenađen, ali sam to potpuno
prihvatio.” Vragolasto se osmehnuo. „Osim toga, ako moraš to da učiniš,
učini kako treba, znaš? Dakle, da čujem - jesi li srećna?”
Ona se još jednom prisili na osmeh. „Presrećna. Fantastično je što su
spremni da na ovaj način ulažu u tebe.”
Bacio je svoju staru, otrcanu kapu i stavio beli šešir s upletenom
trakom. Skočio je da se vidi u ogledalu u hodniku i napravio par okreta,
diveći se sam sebi iz različitih uglova. „Dakle, šta ima novo?”, viknuo je.
„Ako se dobro sećam, nisam jedini koji večeras ima iznenađenje.”
Osmehnula se za sebe, tužno, uprkos tome što niko nije mogao da je
vidi. „Zaboravi”, uzvratila je, nadajući se da joj glas zvuči veselije nego
što se oseća.
„Ma hajde, bilo je nešto što si htela da mi pokažeš, zar ne?”
Stisnula je ruke u krilu i zurila u prepun kofer. „Ništa ni prići ovome,
mili. Uživajmo u ovom sada, a ja ću sačuvati moje iznenađenje za neko
drugo veče.”
Prišao joj je sa šeširom na glavi i poljubio je u obraz. „To dobro zvuči,
Ruk. Raspakovaću svoj plen. Hoćeš li da mi pomogneš?” Počeo je da
vuče stvari u spavaću sobu.
„Dolazim za minut”, doviknula je, moleći se da ne primeti kese u
ormaru.
Vratio se u dnevnu sobu trenutak kasnije i seo kraj nje na kauč.
„Sigurna si da je sve u redu, dušo?”
Ponovo se nasmešila i odmahnula glavom, želeći da knedla u njenom
grlu nestane. „Sve je super”, slagala je i stegla ga za ruku. „Sve je u
savršenom redu.”
111
8.
Moje slabo srce ne bi podnelo još jednu
trojku
„Da li je loše što imam tremu?” upita Bruk dok su skretali u

Rendijevu i Mišelinu ulicu.
„Stvarno ih dugo nismo videli”, progunđa Džulijan, besno kuckajući
po telefonu.
„Ne, imam tremu od zabave. Plašim se žurke, svih tih ljudi iz mog
detinjstva koji će nas ispitivati o životima i ispričati mi sve o svojoj deci,
a sa svom sam se družila, s tim što su me sva nadmašila u svakom
smislu.”
„Garantujem ti da nijedno od njihove dece nije u tako dobrom braku
kao što si ti.”
Uglom očiju primetila je da se smeši.
„Ha! Možda bih se složila s tobom pre nego što sam u gradu naletela
na majku Saše Filips, pre šest meseci. Saša je bila glavna u šestom
razredu, ona koja je mogla da ti smesti batine samo da zvecne
narukvicom i koja je, slučajno, imala najnagužvanije dokolenice i
najsnežnije bele patike.”
„Ima li ta priča poentu?”
„I tako, pre nego što sam stigla da se sakrijem, ugledam Sašinu majku
u Senčuri 21, na odeljku sa stvarima za domaćinstvo.” „Bruk...”
„Saterala me je u ćošak, tačno između zavesa za tuš-kabine i
prostirki, i počela da se hvali kako je Saša udata za momka za koga se
tvrdilo da je veoma uticajan u dobro poznatoj italijanskoj 'poslovnoj
porodici', a pri tom mi je nekoliko puta namignula. Kako je taj momak,
pravi ulov, mogao da ima bilo koju ženu na planeti, a porazila ga je
njena predivna Saša, koja je sada, uzgred budi rečeno, maćeha njegovo
četvoro dece. Ona se hvali! Ta žena je bila toliko vešta da sam se zapravo
112
osećala loše što ti nisi član mafije i što nemaš gomilu dečurlije iz
prethodnog braka.”
Nasmejao se. „Nikad mi to nisi ispričala.”
„Nisam želela da ti dovodim život u opasnost.”
„Proći ćemo kroz ovo zajedno. Aperitiv, zatim večera, pa zdravica i
odlazimo. Važi?”
„Ako ti tako kažeš.” Parkirala je kola na prilazu Rendijevoj zgradi, na
broju 88 i odmah videla da nigde nema njegovog voljenog Nisanovog
dvoseda 350Z. Spremala se da to kaže Džulijanu, ali mu je telefon po
hiljaditi put zazvonio i već je izašao iz kola.
„Vratiću se po naše torbe, važi?” doviknula mu je, ali on je bio na
kraju prilaza, sa slušalicom pritisnutom na uvo, i besno klimao glavom.
„Dobro, sjajno”, promrmljala je za sebe i krenula ka ulaznim vratima.
Htela je da se popne uza stepenice, kad Rendi širom otvori vrata, izlete
napolje i čvrsto je zagrli. „Hej, Ruki! Tako mi je milo što ste došli. Mišel
stiže. Gde je Džulijan?”
„Na telefonu. Da ti kažem - u Ti mobajlu neće biti srećni što su mu
ponudili neograničene pozive kad mu budu videli račun.”
Osmehnuo se, stavio telefon u džep i otišao do njihovog otvorenog
gepeka.
„Treba li ti pomoć oko stvari?” viknuo je Rendi.
„Ne, snaći ću se”, odgovori Džulijan i s lakoćom prebaci obe torbe
preko ramena. „Dobro izgledaš, čoveče. Smršao si?”
Rendi se potapša po oblom, sad možda malo manje oblom stomaku.
„Stare dame su me stavile na strogu dijetu”, reče s očiglednim ponosom.
Bruk ne bi u to poverovala pre godinu dana, ali Rendi je bio vidljivo
uzbuđen zbog svoje zrele vezoe, sređene kuće i bebe na putu.
„Možda želiš još strožu”, reče Bruk, istovremeno se provukavši
pored njega da je ne bi zgnječio.
„Mnogo pričate. Priznajem, treba da izgubim neki kilogram, ali ti si
nutricionista - koji je tvoj izgovor? Zar ne bi trebalo da budeš skroz
anoreksična?” Rendi je dograbi preko pločnika i razbaruši joj kosu.
„Vau, primedba na težinu i vređanje moje profesije, sve u istom
dahu. Danas si baš raspoložen.”
„Ma daj, znaš da se samo šalim. Izgledaš divno.”
113
„Uh. Možda bi i ja trebalo malo da smršam, ali Mišel će morati da se

potrudi više od pripremanja ribe na roštilju da bi ti skinuo taj stomak”,
odgovori mu s osmehom.
„Veruj mi, radim na tome”, dobaci Mišel, dok je oprezno silazila niza
stepenice. Stomak kao da joj je odskočio dva metra ispred, uprkos
činjenici da je do porođaja ostalo još sedam nedelja, a lice joj se na
strašnoj avgustovskoj vrućini momentalno oblilo znojem. I pored svega,
izgledala je srećno, gotovo ushićeno. Bruk je oduvek smatrala da je sve
to naklapanje o tome kako žena u trudnoći zablista mit, ali se nije moglo
poreći da se Mišel uklapala u to.
„I ja radim na Bruk”, rekao je Džulijan, ljubeći Mišel u obraz.
„Bruk je divna baš takva kakva je”, smesta odgovori Mišel, a po
izrazu lica videlo se da ju je to pogodilo.
Bruk se okrenula ka Džulijanu, zaboravljajući u tom trenutku da ih
Mišel i Rendi gledaju.
„Šta si to rekao?”
On slegnu ramenima. „Ništa, Ruk. Samo sam se našalio.”
„Ti radiš na meni? Je l' tako? Kao, pokušavaš da držiš moju stravičnu
debljinu pod kontrolom?”
„Bruk, možemo li o tome neki drugi put? Znaš da se uvek
zafrkavam.”
„Ne, hoću da o tome pričamo baš sada. Šta si tačno time mislio?”
Džulijan se odmah stvorio kraj nje, u nastupu kajanja. „Ruki, to je
bila samo šala. Znaš da mi se dopada kako izgledaš i da to ništa ne bi
promenilo. Samo ne želim da ti bude neprijatno.”
Rendi dohvati Mišelinu ruku i reče: „Idemo unutra da pripremimo
sve. Evo, poneću ove torbe. Uđite kad god budete spremni.”
Bruk je sačekala da se vrate u kuću i zatvorila mrežasta vrata. „Zašto
bi meni bilo neprijatno? Nisam supermodel i znam to, ali ko jeste?”
„Ma ne. Znam, samo se radi o tome da...” Udario je u stepenicu
konvers patikom, a onda seo.
„O čemu?”
„Ništa. Znaš da mislim da si sjajna. Ali Leo misli da bi moglo da ti
bude nelagodno u smislu publiciteta i, eto, takvih nekih stvari.”
Gledao ju je u iščekivanju reakcije, ali je ona bila previše zapanjena
da progovori.
„Bruk.”
114
Izvadila je iz tašne žvakaću gumu i netremice gledala u zemlju.

„Ruki, dođi. Hriste, nije trebalo da to kažem. Uopšte nisam tako mislio.”
Gutala je i čekala da objasni šta jeste, ali on ništa nije rekao.
„Hajde, uđimo unutra”, reče ona, pokušavajući da ne zaplače. Na
neki način, bilo je lakše ne znati šta zaista misli.
„Ne, sačekaj minut. Dodi ovamo”, rekao je i povukao je da sedne kraj
njega na stepenice, a zatim uzeo njene ruke u svoje.
„Dušo, žao mi je što sam to rekao. Leo i ja ne sedimo i ne pričamo o
tebi i znam da sve to sranje oko mog 'imidža' nije ništa više od toga, ali
trenutno ludim zbog svega toga i za sada moram da ga slušam. Album
je upravo izašao i pokušavam da ne mislim o tome, ali na koji god način
da razmišljam, prestravljen sam: ako upali i album postane hit - to je
zastrašujuće. Ako se, što je verovatnije, ispostavi da je sve ovo do sada
bilo samo lepa iluzija i da ništa od svega neće biti - još strašnije. Do juče
sam sedeo u svom malom, bezbednom studiju za snimanje, svirao
muziku koju volim, potpuno sposoban da se pretvaram da smo tu samo
klavir i ja, i niko više, a onda su se iznenada pojavile sve te druge stvari:
nastupi na televiziji, večere s producentima, intervjui. Prosto nisam
spreman za ovo. I ako to znači da sam u poslednje vreme bio kreten,
stvarno, ali stvarno mi je žao.”
Bilo je milion stvari koje je Bruk želela da kaže: koliko joj nedostaje
sad kad je tako često odsutan, koliko su je njihove skorašnje svađe činile
nervoznom - konstantni usponi i padovi, kao na rolerkosteru, koliko joj
je značilo to što se zapravo malo otvorio i pustio je unutra, ali umesto da
ga još više pritiska postavljanjem bezbroj pitanja i pokazivanjem
osećanja, prisilila se na to da poštuje taj mali korak koji je upravo
napravio.
Stegla mu je ruku i poljubila ga u obraz. „Hvala ti”, rekla je tiho,
pogledavši ga u oči prvi put tokom celog dana.
„Hvala tebi”, odgovorio je i takođe je poljubio u obraz.
I premda je mnogo toga ostalo nedorečeno, a ona se i dalje osećala
napeto, uzela je svog muža za ruku i dopustila da je podigne i isprati u
kuću. Dala bi sve od sebe da može da zaboravi primedbu koju je stavio
na njenu kilažu.
Rendi i Mišel su ih čekali u kuhinji, gde je Mišel pripremala oval s
hranom, za sendviče koje će gosti sami praviti. Bilo je tu režnjeva ćure-
tine, pečene govedine, ražanog hleba, ruske salate, paradajza, zelene
salate i salamure, te konzervi Dr Braunove mineralne vode s ukusom
115
crne višnje, kao i ceo litar kisele vode s ukusom limuna. Mišel je svima
dala po papirni tanjirić i pokazala im da se posluže.
„Dakle, u koliko sati počinje slavlje?”, upita Bruk, služeći se
komadima ćuretine bez hleba. Nadala se da će i Rendi i Džulijan to
primetiti, i da će osetiti krivicu.
„Zabava kreće u sedam, ali je Sintija rekla da bi volela da dođemo u
restoran u šest i pomognemo oko priprema.” Mišel se kretala s
iznenađujućom gracioznošću, s obzirom na svoju veličinu.
„Misliš da će se iznenaditi?” upita Bruk.
„Ne mogu da verujem da vaš otac puni šezdeset i pet.” Džulijan je
mazao rusku salatu na hleb.
„A ja da se konačno penzionisao”, dodade Rendi. „To je uvrnuto, ali
ovaj septembar će biti prvi u skoro petnaest godina da nećemo početi sa
školom zajedno.”
Bruk je ispratila sve u dnevnu sobu i spustila tanjir i konzervu
mineralne vode pored brata. „Au, nedostajaće ti, zar ne? S kim ćeš da
ručaš?”
Džulijanov telefon je zazvonio i on se izvinio svima, a zatim se javio.
„Deluje relativno smireno, s obzirom da je album tek izašao”, reče
Rendi, uzimajući ogroman zalogaj džinovskog sendviča.
„Možda tako izgleda, ali nije. Telefon mu neprekidno zvrči i bez
prestanka razgovara s ljudima, ali još uvek niko ni u šta nije siguran.
Možda će biti kasnije u toku dana, ili sutra? Kaže da se svi nadaju da će
biti u prvih dvadeset, ali se to valjda nikad ne zna”, reče Bruk.
„Neverovatno”, ubaci se Mišel, gricnuvši komad ražanog hleba.
„Hoću da kažem, da li si ikad pomislila da ćeš reći kako će njegov album
debitovati u prvih dvadeset? Ljudi to pokušavaju da ostvare čitav život,
a ovo mu je tek prvi...”
Bruk proguta vodu i obrisa usta. „To se još nije desilo... Ne bih da
baksuziram. Ali, da, to je prosto najluđa stvar.”
„Zapravo nije”, reče Džulijan, vrativši se u sobu s prepoznatljivim
osmehom. Smešio se tako široko da je Bruk zaboravila prethodnu
napetost.
Mišel podiže ruku. „Ne budi toliko skroman, Džulijane. Objektivno
govoreći, to što će tvoj prvi album biti na listi od dvadeset najboljih jeste
najluđa stvar do sada.”
116
„Zapravo je najluđe kad ti debitantski album dospe na mesto broj

četiri”, reče tiho, pre nego što se ozario sledećim neodoljivim osmehom.
„Molim?”, upita Bruk, a usta joj se širom otvoriše.
„To je bio Leo. Kaže da nije zvanično, ali je na putu da dospe na
četvrto mesto. Četvrto! Ne mogu da poverujem.”
Bruk skliznu sa stolice, pravo u njegov zagrljaj. „O bože, o bože, o
bože”, ponavljala je bez prestanka. Mišel ciknu i nakon što je zagrlila i
Bruk i Džulijana, otišla je da donese specijalnu bocu viskija da nazdrave.
Rendi se vratio s tri visoke čaše sa smeđom tečnošću i jednom u kojoj
je bio đus za Mišel. „Za Džulijana”, rekao je i podigao čašu. Svi su se
kucnuli i otpili. Bruk se namršti i spusti čašu, ali Rendi i Džulijan
iskapiše svoje u jednom gutljaju.
Rendi potapša Džulijana po leđima. „Znaš, srećan sam zbog tebe i
tvog uspeha, bla, bla, bla, ali, čoveče, moram da ti kažem da je prilično
dobra stvar imati u porodici rok zvezdu.”
„Ma dajte, narode, to je samo...”
Bruk ga udari po ramenu. „U pravu su, dušo. Ti jesi zvezda. Koliko
njih može da kaže da je debitovalo s četvrtim mestom na tabeli? Petoro?
Desetoro? Mislim, Bitlsi i Madona i Bijonse i... Džulijan Alter? Potpuno
ludilo!”
Slavili su, razgovarali i zatrpavali Džulijana pitanjima narednih
četrdeset pet minuta, a onda je Mišel objavila da je vreme da se spreme,
jer kreću u restoran za jedan sat. Čim im je dodala hrpu peškira i
zatvorila vrata gostinske sobe za njima,
Bruk zagrli Džulijana tako snažno da su oboje pali preko kreveta.
„Dušo, ostvaruje se. Zaista i nepobitno se dešava”, reče ona, ljubeći
mu čelo, a zatim kapke, obraze i usne.
On joj je uzvraćao poljupce, a zatim se ispravio na laktove. „Znaš li
šta to još znači?”
„Da si sada i zvanično slavna ličnost?” Ljubila mu je vrat.
„Znači da konačno možeš da daš otkaz u Hantliju. Do đavola, možeš
da napustiš oba posla, ako hoćeš.”
Povukla se unazad i pogledala ga. „Zašto bih to uradila?”
„Pa, za početak, radila si kao luda poslednjih nekoliko godina i
mislim da zaslužuješ odmor. A stvari konačno počinju da se finansijski
uklapaju. Između procenta koji dobijam od turneje Maruna 5, privatnih
117
zabava koje je Leo zakazao i zarade od ovog albuma, naprosto mislim da

treba da se opustiš i da malo uživaš.”
Sve što je rekao bilo je savršeno logično, ali iz razloga koje nije mogla
da odredi, Bruk se nakostrešila. „Ja to ne radim zbog novca, to znaš.
Potrebna sam devojkama.”
„Sada je idealno vreme, Bruk. Školska godina počinje tek za dve
nedelje i siguran sam da mogu da nađu zamenu. Onda, čak i ako odlučiš
da ostaneš u bolnici, možeš da se nadaš nekom slobodnom vremenu.”
„Ako odlučim da ostanem u bolnici? Džulijane, to je moja karijera. Za
to sam išla na fakultet, pa čak i ako to nije važno kao debitovanje na
četvrtom mestu, slučajno to volim.”
„Znam da voliš. Samo sam pomislio da ćeš možda poželeti da na
neko vreme voliš taj posao izdaleka.” Gurnuo ju je i osmehnuo se.
Zurila je u njega. „Šta hoćeš da kažeš?”
Pokušao je da je ponovo privuče k sebi, ali se izvila.
Uzdahnuo je. „Ne predlažem ništa strašno, Bruk. Možda bi, da nisi
toliko napeta zbog svog vremena i rasporeda, uživala što možeš da
uzmeš malo slobodnih dana. Možda bi putovala sa mnom, posećivala
žurke?”
Gutala je.
„Jesi li ljuta?” pitao je, uzimajući je za ruku.
„Nisam”, slagala je. „Osećam kao da za tebe činim ogromne napore,
da nalazim ravnotežu između posla i svega što se dešava s tobom. Išli
smo zajedno kod Lenoa i na zabavu Frajdej najt lajtsa, pa na
rođendansku zabavu Kristen Stjuart u Majami. Svraćam u studio noću
kad radiš do kasno. Ne znam šta još mogu da učinim, ali sam prilično
sigurna da odgovor nije da odustanem od svoje karijere i pratim te
naokolo.
Ne mislim da bi bio oduševljen, bez obzira kako zabavno to trenutno
zvučalo, a iskreno, mislim i da ne bih mnogo poštovala sebe kad bih to
uradila.”
„Samo razmisli o tome”, rekao je skidajući košulju i upućujući se
prema kupatilu. „Obećaj mi da hoćeš.”
Zvuk vode iz tuša sprao je njen odgovor. Rešila je da odloži to pitanje
za sutra. Nisu morali ništa da odluče i nije značilo da nešto medu njima
ne valja samo zato što se nisu složili oko toga.
Bruk skide odeću, povuče zavesu tuš-kabine i ude u nju.
118
„Čemu dugujem ovu čast?” upita Džulijan stisnutih kapaka. Lice mu

je bilo prekriveno sapunicom.
„Činjenici da imamo manje od pola sata da se spremimo”, odgovori
ona, odvrnuvši toplu vodu do kraja.
Džulijan viknu: „Milost!”
Kliznula je pored njega, uživajući u dodiru njegovih nasapunjanih
grudi na svojima i odmah smanjila topli mlaz. „Aaah. To je sjajno.”
Odglumio je ljutnju i sklonio se u suprotan ćošak kade. Bruk se
nasmeja. „Dolazi ovamo”, reče, iako je znala da ne trpi ništa toplije od
mlake vode.
„Ima više nego dovoljno za oboje.”
Istisnula je malo šampona na dlan, promenila temperaturu vode
vrativši je na mlaku i poljubila ga u obraz. „Evo, dragi.” Još jednom se
naslonila na njega i osmehnula se kad je oprezno stao pod tuš. Nasapu-
njala je kosu i posmatrala Džulijana kako uživa u gotovo hladnoj vodi.
Postojale su stotine, ako ne i hiljade malenih detalja koje parovi znaju
jedno o drugom i Bruk je uvek bila srećna zbog toga. Volela je da misli
da je jedina osoba na planeti koja zna da Džulijan mrzi vruću vodu, bilo
da se radilo o kupkama, tušu, dakuziju ili toplim izvorima i da ih je sve
izbegavao, ali je zato mogao da podnese mlake i ledene temperature bez
kukanja; da je sam sebe prozvao „gutačem vrućih napitaka”, ako neko
pred njega stavi šolju vrele kafe ili supu koja se puši, mogao je da izruči
sadržaj niz grlo, prethodno ga ni ne probavši; da je imao zadivljujuću
toleranciju na bol, što je dokazao onda kad je slomio članak i odreagovao
samo kratkim do đavola!, ali je vrištao i pokušavao da se izmigolji svaki
put kad je probala da mu iščupa neku neposlušnu dlaku iz obrva. Čak i
sada, dok se sapunjao, znala je da je zahvalan na običnom sapunu
umesto tečne kupke za telo i da bi sve dok nije mirisao na lavandu ili, još
gore, grejpfrut, upotrebio bilo šta što mu se nađe pri ruci.
Nagnula se da ga poljubi u neobrijani obraz i dobila mlaz vode
direktno u oči.
„Dobro će ti doći”, reče on i potapša je po butini. „To će te naučiti da
se ne petljaš s umetnikom pod brojem četiri.”
„Šta gospodin Broj Četiri misli o jednom seksu na brzaka?”
Džulijan je poljubi u vrat, a onda iskorači iz kade. „Neću da
objašnjavam tvom ocu da kasnimo na zabavu zato što me je njegova
ćerka zaskočila pod tušem.”
Bruk se nasmeja. „Kakav si ti slabić.”
119
Kad su stigli, Sintija je već bila u restoranu i jurcala po zasebnom

odeljku za privatna slavlja, u kovitlacu energije i naređenja. Bili su u
Ponzu, koji je, prema Sintijinom mišljenju, spadao u među najmodernije
u jugoistočnoj Pensilvaniji. Prema Rendijevoj oceni, mesto je imalo
takozvanu azijsku fuziju, što je opisivalo preambiciozni pokušaj da
pripreme suši ili terijaki jela iz Japana, prolećne rolnice inspirisane
vijetnamskom kuhinjom, pad tai koji bi Tajlandanin jedva prepoznao i
„karakterističnu” piletinu s brokolijem, koja se nije razlikovala od jeftine
kineske brze hrane. Izgleda da nikome nije smetao nedostatak pravih
jela, koja su predstavljala mešavinu azijske i drugih kuhinja, pa su sve
četvoro držali jezik za zubima i smesta se bacili na posao.
Momci su okačili dva masivna staniolska znaka na kojima je pisalo:
SREĆAN ŠEZDESET PETI! i ČESTITKE ZA ODLAZAK U PENZIJU,
dok su Bruk i Mišel uređivale cveće koje je Sintija donela u staklenim
restoranskim vazama, dovoljno za po dva aranžmana na svakom stolu.
Tek što su završile s prvom gomilom, Mišel reče: „Jeste li razmišljali šta
ćete da radite sa svim tim novcem?”
Bruk zamalo da ispusti makaze od iznenađenja. Ona i Mišel nisu
nikad razgovarale ma o čemu ličnom i priča o Džulijanovim finansij-
skim mogućnostima delovala je sasvim neprilično.
„Oh, znaš, još uvek imamo tone studentskih kredita i sve vrste
računa za plaćanje. Nije tako privlačno kao što izgleda.” Slegnula je
ramenima.
Mišel izvadi jednu ružu, zameni je božurom i nakrivi glavu da pro-
ceni učinak. „Ma daj, Bruk, ne zavaravaj se. Valjaćete se u parama!”
Nije imala pojma šta da kaže, pa se samo nelagodno nasmejala.
Prijatelji njenog oca i Sintije pojavili su se tačno u šest i služili se
aperitivima i vinom. Kada je otac došao na ono što je mislio da je
rođendanska večera udvoje, gomila je izgledala poprilično zagrejana. To
se pokazalo kad je razvodnik ispratio gospodina Grina u pozadinsku
prostoriju i kad su svi povikali: „Iznenađenje!” i „čestitamo!” a otac
pokazao sve uobičajene reakcije ljudi koji se pretvaraju da su iznenađeni
unapred poznatim zabavama u njihovu čast. Uzeo je čašu crnog vina
koju mu je Sintija dodala i ispraznio je, u odlučnom naporu da uživa u
zabavi, mada je Bruk znala da bi radije bio kod kuće i spremao se za
predsezonsku igru u nedelju.
Na sreću, Sintija je tokom sata za koktele nameravala da drži
zdravice. Bruk je bila nervozna pred publikom i nije želela da provede
120
celo veče plašeći se svoja dva minuta. Jedna i po tonik-votka malo je

olakšala stvar; uspela je da izloži pripremljeni govor bez zapinjanja.
Publici se, izgleda, najviše dopala priča o njenoj i Rendijevoj prvoj poseti
ocu posle razvoda. Zatekli su ga jednog jutra u kuhinji, kako u rernu
trpa gomile starih časopisa i plaćenih računa, pošto nije imao skladišteni
prostor, a nije želeo da rerna ostane neiskorišćena. Rendi i Sintija sledili
su njen primer I, osim što je Sintija nespretno pomenula „momentalnu
povezanost koju su osetili pri prvom susretu”, što je bilo dok je otac još
bio u braku s majkom - sve je prošlo glatko.
„Hej, narode, mogu li na trenutak dobiti vašu pažnju?”, pitao je
gospodin Grin, podigavši se sa svog mesta na sredini dugačkog stola za
banket.
Žamor se utišao.
„Želim da se svima mnogo zahvalim što ste došli. Posebno želim da
zahvalim svojoj divnoj ženi zato što je organizovala ovu proslavu u
subotu, a ne u nedelju - konačno je uvidela razliku između školskog i
profesionalnog fudbala - i da zahvalim svoj mojoj deci, a večeras je tu
četvoro: zbog vas je sve ovo vredno truda.”
Svi zapljeskaše. Bruk je pocrvenela, a Rendi zakolutao očima. Kada je
pogledala u Džulijana, on je užurbano kucao poruku pod stolom.
„Još samo ovo. Neki od vas možda već znaju da u porodici imamo
jednu zvezdu u usponu...”
Ovo je privuklo Džulijanovu pažnju.
„Pa, uzbuđen sam što mogu da obznanim da će Džulijanov album
debitovati na četvrtom mestu Bilbordove top-liste sledeće nedelje!” Ljudi
su pozdravljali i tapšali. „Molim vas da podignete čaše za mog zeta,
Džulijana Altera, jer je postigao skoro nemoguće. Znam da govorim u
ime svih, kad kažem da smo ponosni na tebe.”
Bruk je gledala oca kako prilazi i grli njenog iznenađenog, ali
nedvosmisleno oduševljenog supruga i oseti nalet zahvalnosti. To je bilo
tačno ono što je Džulijan celog života očekivao od sopstvenog oca i kad
već neće to čuti od njega, bila je srećna što čuje od njene porodice. On se
zahvali gospodinu Grinu i brzo sede na mesto. Mada je očigledno bio
postiđen što je u centru pažnje, jasno je videla koliko je zadovoljan. Ona
mu stisnu ruku, a on joj uzvrati duplo jačim stiskom.
Konobari su tek počeli da odnose aperitive kad se Džulijan naže ka
Bruk i upita je mogu li na časak da odu do glavne sale i porazgovaraju
nasamo.
121
„Da li je to tvoj način da me uvučeš u kupatilo?” prošaptala je dok ga

je sledila. „Možeš li da zamisliš taj skandal? Nadam se da će nas na delu
uhvatiti Sašina majka...”
Džulijan je odvede u hol, gde su bili toaleti i Bruk mu se okači o ruku.
„Samo sam se šalila, stvarno.”
„Rik. Upravo me je zvao Leo”, reče on, naslanjajući se na klupu.
„Oh, stvarno?”
„Sada je u Los Anđelesu i pretpostavljam da u moje ime vodi gomilu
sastanaka.” Izgledalo je kao da bi hteo još nešto da kaže, ali je zastao. „I?
Ima li nešto uzbudljivo?”
Džulijan više nije mogao da se suzdrži. Veliki osmeh razli mu se
licem i, premda je Bruk odmah u stomaku osetila da to što je uzbudljivo
neće da joj se dopadne, i sama se osmehnula.
„Šta? Šta je?” upitala je.
„Pa, zapravo...” Glas mu se utišao, a veliki osmeh ozario lice. „Rekao
je da Veniti fer želi da me priključi grupi novih mladih umetnika, koje će
slikati za oktobarsku ili novembarsku naslovnu stranu. Za naslovnicu,
možeš li da veruješ?”
Bruk ga zagrli.
Džulijan brzo dotače njene usne svojima i prvi se povuče. „I pogodi
šta? Slikaće me Eni Libovic.” „Šališ se!”
Osmehnuo se. „Ne. Na fotografiji ću biti ja s još četvoricom umetnika.
Iz različitih sfera, mislim. Leo misli da će verovatno izabrati jednog
muzičara, jednog slikara, jednog pisca, tako nekako. A pogodi gde će da
fotografišu? U Šatou, naravno.”
„Naravno. Bićemo stalni gosti!” Već je počela da se preračunava kako
da minimalno izostane s posla, a da mu se ipak pridruži. Takode se
postavljalo pitanje šta poneti.
„Bruk.” Glas mu nije ništa odavao, ali lice bilo napeto.
„Šta nije u redu?”
„Žao mi je što ti ovo radim, ali moram odmah da krenem. Leo mi je
rezervisao kartu za let u šest s Kenedija sutra ujutru, a moram pre toga da
stignem u Njujork i pokupim neke stvari iz studija.”
„Odlaziš sada?” promumlala je, shvatajući da je Džulijanova karta
već rezervisana i da nije mogao da sakrije ushićenje, iako je davao sve od
sebe da izgleda strogo poslovno.
122
Umesto toga, obavio je ruke oko nje i počešao tačku između njenih
ramena. „Znam da je bez veze, dušo. Žao mi je što je ovo iskrslo u po-
slednjem trenutku i što moram da odem usred proslave tvog tate, ali...”
„Pre.”
„Molim?”
„Ne odlaziš usred zabave, odlaziš pre jela.”
Ćutao je. Na trenutak se pitala hoće li joj reći da je sve to bila samo
velika šala, da ne mora nigde da ide.
„Kako ćeš da stigneš do kuće?” konačno je upitala, a glas joj je
odzvanjao od rezigniranosti.
Privukao ju je u zagrljaj. „Pozvao sam taksi do železničke, tako da
niko ne mora da me prati. Tebi će ostati kola, da možeš sutra da se
vratiš. Može li tako?”
„Naravno.”
„Bruk! Volim te, dušo. Izvešću te da sve proslavimo čim se vratim.
Ovo je sve dobro, znaš li?”
Njemu za ljubav, prisilila se na osmeh. „Znam i uzbuđena sam zbog
tebe.”
„Mislim da ću se vratiti u utorak, ali nisam sasvim siguran”, reče i
nežno joj poljubi usne. „Meni prepusti planiranje, važi? Voleo bih zbog
nas da uradim nešto posebno.”
„I ja bih to volela.”
„Hoćeš li me sačekati?” upitao je. „Samo ću da utrčim nazad i
pozdravim se s tvojim ocem. Ne želim da privučem svu pažnju na
sebe...”
„Iskreno, mislim da bi bilo bolje da jednostavno odeš”, reče Bruk i
vide da mu je laknulo. „Objasniću šta se desilo. Razumeće.”
„Hvala ti.”
Klimnula je. „Hajde. Ispratiću te.”
Sišli su zajedno niza stepenice, držeći se za ruke i uspevši da pobe-
gnu na parking, ne naletevši ni na jednog gosta niti na člana porodice.
Bruk je još jednom uverila Džulijana da je tako ipak najbolje, da će ona
tati i Sintiji sve objasniti, da će zahvaliti Rendiju i Mišel na
gostoprimstvu i da je to daleko bolje od pravljenja velike oproštajne
scene, gde bi morao da objašnjava jedno te isto stotinu puta. On je
nastojao da deluje uzdržano dok ju je ljubio na rastanku i šaputao joj
koliko je voli, ali u času kada se taksi ukazao na vidiku, nagrnuo je ka
123
njemu poput uzbuđenog zlatnog retrivera koji juri tenisku lopticu. Bruk
se setila da treba da mu pruži širok osmeh i veselo mahne, ali je taksi
krenuo pre nego što je mogao da se osvrne i uzvrati pozdrav. Vratila se
unutra, sama.
Bacila je pogled na sat i zapitala se da li će imati vremena za trčanje
između poslednjeg zakazanog pregleda i odlaska kod Nole. Obećala je
sebi da hoće, ali se setila da je napolju 33 stepena i da bi samo lud čovek
dobrovoljno trčao po takvoj vrućini.
Neko je pokucao na vrata. Ovo je bio njen prvi razgovor s Kajli od
kad je počela nova školska godina i jedva je čekala da je vidi. Njeni mej-
lovi zvučali su sve pozitivnije i Bruk je verovala da je na dobrom putu
da se privikne na školu. Ali, kada su se vrata otvorila, bila je to Heder.
„Hej, šta ima novo? Hvala još jednom za jutrošnju kafu.”
„Oh, bilo mi je zadovoljstvo. Slušaj, samo sam htela da te obavestim
da Kajli danas neće doći na razgovor. Kod kuće je, dobila je stomačni
grip.”
Bruk pogleda listu odsutnih za taj dan na stolu. „Zaista? Zato što
danas nije na listi.”
„Da, znam. Bila je ranije u toku dana kod mene u kancelariji i
izgledala je užasno, pa sam je poslala kod medicinske sestre, a ova ju je
pustila kuci. Sigurna sam da nije ništa ozbiljno, ali sam ipak htela da te
obavestim.”
„Hvala ti.”
Heder se okrenu da pođe, ali joj Bruk doviknu: „Kako ti je delovala?
Osim što je bolesna.”
„Znaš, teško je reći. Bio je to naš prvi susret ove godine i nije se baš
otvorila. Čula sam neke glasine od drugih devojaka, da se sprijateljila s
Vitni Vajs, što me je iz očiglednih razloga navelo na razmišljanje, ali Kajli
to nije spomenula. Reći ću tek toliko da je evidentno izgubila veliki broj
kilograma.”
Bruk se trgla. „Koliko je to otprilike?”
„Ne znam... Devet, možda jedanaest. Izgledala je sjajno, zapravo.
Delovala je stvarno zadovoljna sobom.” Heder zapazi da Bruk izgleda
zabrinuto. „Zašto? Da li je to loše?”
„Ne obavezno, ali je to strašan gubitak kilaže za kratko vreme. Zatim,
druženje s Vitni? Hajde da lepo kažemo - to je već razlog za uzbunu.”
124
Heder klimnu. „Pa, mislim da ćeš je ti videti pre mene, ali me oba-
veštavaj, važi?”
Bruk se pozdravila s Heder i ponovo zavalila u stolicu. Jedanaest
kilograma je, u stvari, predstavljalo ogroman gubitak težine za dva i po
meseca; naročito je zabrinjavalo to što Kajli nije trebalo toliko da smrša, a
ni povezanost s Vitni nije bila utešna. Vitni je bila izuzetno mršava
devojka koja je dobila dva-tri kilograma kad je godinu dana ranije
prestala da trenira hokej. Njena neuhranjena majka odmah je došla u
kancelariju kod Bruk i zahtevala ime uglednog „kampa debelih”, kako
se izrazila. Nijedan njen žestok u cilju objašnjavanja da je to normalna,
pa čak i dobrodošla težina za četrnaestogodišnju devojku koja raste nije
urodio plodom, tako da su Vitni poslali u neki ekskluzivni kamp na
severu da se „otarasi viška”. Kao što se dalo pretpostaviti, od tog
perioda devojka je počela da pokazuje znake nekontrolisanog prejedanja
i čišćenja, čemu Kajli, sasvim sigurno, nije trebalo da se izlaže. Dala je
sebi u zadatak da nazove Kajlinog oca posle prvog susreta s njom i
proveri da li je primetio bilo šta neobično u vezi s njenim ponašanjem.
Napravila je nekoliko beležaka o ranijim sastancima i potom otišla, a
zagušljiva septembarska vlaga isprečila se pred njom poput zida, kad su
sve pomisli na vožnju podzemnom železnicom otišle do đavola. Kao da
joj je neki anđeo odozgo pročitao misli ili je, što je verovatnije, taksista iz
Bangladeša spazio njeno frenetično mahanje, taksi se zaustavio tačno
ispred ulaza u školu i Bruk se sručila na zadnje sedište kola s klima-
uređajem.
„Ugao Dvajna i Hadsona, molim”, rekla je dok je pomerala noge bliže
hladnoj struji iz otvora. Tokom čitave vožnje bila je naslonjena na sedište
i držala oči sklopljene. Baš pre nego što je taksista zaustavio vozilo
pored Noline zgrade, stigla je poruka od Džulijana.
Upravo sam dobio mejl od Džona Travolte! Kaže da mu se sviđa novi album
i da mi čestita na njemu.
Bruk je mogla da oseti njegovo ushićenje preko ekrana. Džon Tra-
volta?! otkucala je odgovor. Nema šanse! Fenomenalno.
Napisao je to svom agentu, a ovaj je to prosledio Liju, uzvrati Džulijan.
Čestitam! Stvarno super. Ovo se pamti, napisa, a zatim dodade: Sad sam
kod Nole. Pozovi kad možeš. Grlim te i ljubim.
Nolin jednosoban stan nalazio se na samom kraju dugačkog hodnika.
Imao je pogled na moderan kafe sa stolovima u bašti. Bruk prođe pravo
kroz potkočena vrata, baci torbu i izu cipele, i uputi se pravo ka kuhinji.
125
„Tu sam!” viknula je dok se služila konzervom dijetalne koka-kola iz

frižidera. Bilo je to njeno omiljeno grešno zadovoljstvo, koje je sebi
dopuštala samo kod Nole u stanu.
„Imaš dijetalnu koka-kolu u frižideru. Donesi i meni jednu!”, viknu
Nola iz spavaće sobe. „Završavam s pakovanjem. Odmah dolazim.”
Bruk otvori obe konzerve i vrati se da da jednu Noli, koja je sedela na
ogromnoj gomili odeće, obuće, kozmetike, elektronike i vodiča.
„Kako uopšte misle da strpam sve ovo u ranac?”, prasnula je,
pokušavajući da ugura okruglu četku u prednji džep torbe i, kad joj to
nije pošlo za rukom, zavrljači je preko sobe. „O čemu sam mislila kad
sam se prijavljivala za ovo?”
„Pojma nemam”, reče Bruk, ispitujući haos. „Ja se to pitam skoro dve
nedelje.”
„Ovo se dešava kad ne možeš da plaćaš na odloženo i kad nemaš
dečka - donosiš ovakve odluke. Šesnaest dana s jedanaest stranaca u
jugoistočnoj Aziji? Ozbiljno, Bruk, tebe krivim za ovo.”
Bruk se nasmeja. „Lep pokušaj. Rekla sam ti da je to najgora ideja
koju sam ikad čula, još onda kad si mi je iznela, ali si bila vrlo odlučna.”
Nola ustade, otpi koka-kolu i uputi se ka dnevnoj sobi. „Trebalo bi da
služim kao upozorenje svim neudatim ženama. Bez impulsivnih odluka
i grupnih putovanja u zadnji čas. Vijetnam neće nikud pobeći - čemu
ovolika žurba?”
„Oh, ma daj, biće zabavno. Osim toga, možda će se u tvojoj grupi
naći neki zgodan frajer.”
„Uh. Sigurno hoće. Definitivno neću upasti u gomilu sredovečnih
parova iz Nemačke ili hipika koji imitiraju budiste ili, moguće, lezbijki.
Ne! Biće to grupa sačinjena od divnih, poželjnih muškaraca starosti od
trideset do trideset pet.”
„Sviđa mi se tvoj pozitivan stav!” reče Bruk s osmehom.
Nešto je privuklo Nolinu pažnju i ona priđe prozoru. Bruk letimice
pogleda, ali nije videla ništa neobično.
„Za prvim stolom skroz s leve strane? Natali Portman! Nosi onaj mali
kačket i naočare za sunce da se maskira, kao da ono što je čini Natali
Portman ne izbija kroz sve to”, reče Nola.
Bruk pogleda još jednom, ovog puta primećujući devojku s kačke-
tom koja je pijuckala vino i smejala se nečemu što joj je partner govorio.
„Mmm, da, pretpostavljam da je to ona.”
126
„Naravno da jeste! I izgleda zaista fantastično. Ne shvatam zašto je

ne mrzim. Trebalo bi, ali nije tako.” Nola nakrivi glavu, ali i dalje nije
skidala pogled s prozora.
„Zašto bi je mrzela?” upita Bruk „Ona, zapravo, ostavlja utisak jedne
od normalnih.”
„To je razlog više da je mrziš. Ne samo da je privlačna van svake
pameti - čak i kada je potpuno bez kose - već je diplomirala na Har-
vardu, govori oko petnaest jezika, proputovala je svet, ohrabrujući ljude
da podrže mikrofinansiranje i toliko je zaljubljena u prirodu da odbija da
nosi kožnu obuću. Kao vrhunac svega, svi koji su ikad s njom sarađivali
ili sedeli do nje u avionu, kunu se da je najsmirenija i najrealnija osoba
na svetu. Sada ti meni reci, molim te, kako možeš da ne mrziš nekog
takvog?”
Nola se konačno odmače od prozora i Bruk pode za njom u malu
dnevnu sobu. Sele su na dvosed i okrenule se jedna prema drugoj.
Bruk uze gutljaj i strese se, razmišljajući o fotografu ispred njihovog
stana. „Što je, pretpostavljam, dobro za Natali Portman?”
Nola polako odmahnu glavom. „Bože moj, ti si pravo čudo.”
„Šta sam rekla? Ne razumem. Da li treba da budem opsednuta
njome? Ljubomorna na nju? Ona čak nije ni stvarna.”
„Naravno da jeste! Sedi preko puta i izgleda fenomenalno.”
Bruk pokri rukom čelo i zastenja. „I mi je sada uhodimo, zbog čega se
ne osećam dobro. Pustimo je da živi.”
„Osetljiva si na njenu privatnost?” upita Nola mekše.
„Jesam, valjda. To je neobično; deo mene koji je godinama čitao one
časopise i gledao svaki film u kome je igrala, koji može da nabroji svaku
haljinu koju je nosila prilikom dodele nagrada, tera me da sedim pored
tog prozora i piljim u nju čitavo veče. A onda, tu je i deo mene...”
Nola uperi daljinski ka televizoru i krenu da menja kanale, sve dok
nije naišla na alternativnu rok stanicu. Uspravi se na lakat. „Slušam te.
Šta se još dešava? Zašto si u tako groznom raspoloženju?”
Bruk uzdahnu. „Morala sam da tražim još jedan slobodan dan zbog
narednog vikenda u Majamiju i recimo da Margaret nije bila
oduševljena.”
„Ne može da očekuje od svog osoblja da nema lični život.”
Bruk frknu. „Verovatno nije nekorektno s njene strane da očekuje od
nas da se s vremena na vreme pojavimo.”
127
„Prestroga si prema sebi. Mogu li da promenim temu i predem na

nešto interesantnije? Bez uvrede.”
„Šta te zanima? Zabava ovog vikenda, zar ne?”
„Jesam li pozvana?” Nola se osmehnu. „Mogu da ti budem pratilac.”
„Šališ se? Volela bih, ali nisam to uzela u razmatranje.”
„Molim? Da li bi pre trebalo da budem u Njujorku i pijem s nekim
gubitnikom, kad mogu da jedem kavijar sa ženom novopečene rok
zvezde?”
„Sređeno. Sigurna sam da će Džulijan biti oduševljen što neće morati
da obigrava oko mene celo veče.” Telefon joj zavibrira na stočiću. „Mi o
vuku...”
„Hej!”, reče Bruk u slušalicu. „Nola i ja smo upravo pričale o zabavi
za vikend.”
„Bruk! Znaš šta? Sad sam razgovarao s Leom, koji samo što se čuo sa
VP u Soniju. Kažu da su početne cifre albuma daleko premašile njihova
očekivanja.”
Bruk je mogla da čuje muziku i neku nedefinisanu galamu u
pozadini, ali nije mogla da se seti gde je Džulijan bio tog popodneva. U
Atlanti? Ili je trebalo da te večeri sviraju u Čarlstonu? Da, to je
definitivno bilo to. Atlanta je bila sinoć - sećala se da je pričala s Džulija-
nom kad je nazvao negde oko jedan iza ponoći i zvučao malo pijano, ali
raspoloženo. Zvao je iz Rica u Bakhedu.
„Niko ne želi ni na šta da se obavezuje, jer je nedelja praćenja na
radiju u toku, ali što se tiče prodaje, sedmica je danas navršena i izgleda
da sve ide dobro.”
Bruk je provela dva sata prethodne noći prateći uspehe drugih pe-
vača i grupa koji su objavili albume u poslednjih nekoliko nedelja, ali još
uvek nije razumela kako praćenje funkcioniše. Da li da pita? Ili bi se on
samo razljutio zbog njenog neznanja?
„Pomeram se najmanje zajedno mesto unapred, a možda i više!”
„Tako sam ponosna na tebe! Da li se dobro zabavljate u Čarlstonu, ili
Atlanti, ili gde god da ste?” upitala je vedrim tonom.
Nastala je tišina. Na trenutak se uspaničila. Zar nisu bili u Čarlstonu?
Ali on reče: „Verovala ili ne, svi se razbijamo od posla. Vežbanje,
izvođenje, slamanje, prikupljanje, boravak u drugom hotelu svako veče.
Ovde svi rade.”
128
Bruk je malo ćutala. „Nisam htela da kažem da ne radite ništa i da se

samo zabavljate.” Nekako je uspela da se uzdrži da ga ne podseti na to
da je prethodnu noć bio pijan.
Nola uhvati njen pogled i pokaza joj da će biti u drugoj sobi, ali joj
Bruk mahnu i pogledom joj reče da ne mora da ide.
„Da li je to zato što sam otišao usred proslave tvog oca? Koliko puta
treba da se izvinim zbog toga? Ne mogu da verujem da me još uvek
kažnjavaš.”
„Ne, ne radi se o tome, iako si, čisto da se zna, otišao iznenada u roku
od šest sekundi i od tada nisi dolazio kući, a to je bilo pre skoro dve
nedelje.” Malo je ublažila ton. „Pretpostavljam da sam mislila da ćeš se
vratiti kroz dan ili dva nakon snimanja, pre nego što odeš na turneju.”
„A šta je s tvojim ponašanjem?”
Ovo je bilo nalik šamaru. „Ponašanjem? Da li je zaista toliko strašno
što sam rekla da se nadam da se zabavljaš? Ili što sam pitala kada ćemo
se videti? Zamisli, stvarno sam grozna osoba.”
„Bruk, sada stvarno nemam vremena za nastupe besa.”
Način na koji je izgovorio njeno puno ime doveo je do toga da se
strese.
„Nastup besa, Džulijane? Zaista?” Nikada mu nije rekla kako se
stvarno oseća - bio je previše napet, previše zauzet, previše ometen ili
previše daleko, tako da se mnogo trudila da se ne žali. Da bude
optimistična i puna razumevanja, baš kao što joj je majka govorila, ali je
to bilo teško.
„Pa zbog čega si onda toliko uzrujana? Žao mi je što ove nedelje ne
mogu da dođem kući. Koliko puta hoćeš da se izvinim? Radim ovo za
nas, znaš. Možda bi mogla ponekad da se setiš toga.”
Bila je preplavljena lošim osećanjima. „Mislim da ne razumeš”, tiho je
rekla.
Uzdahnuo je. „Pokušaću da dođem na jednu noć pre Majamija za
vikend, u redu? Hoće li to popraviti stvari? To nije jednostavno svega
dve nedelje nakon objavljivanja albuma.”
Poželela je da mu kaže jebi se, ali je umesto toga duboko udahnula, iz-
brojala do tri i rekla: „Bilo bi divno kad bi uspeo. Volela bih da te
vidim.”
129
„Pokušaću, Ruk. Vidi, žurim, ali molim te, shvati da te volim. I da mi

nedostaješ. Zvaću te sutra, važi?” Pre nego što je stigla da progovori reč,
prekinuo je vezu.
„Spustio mi je slušalicu!” viknula je i bacila telefon na mekani kauč,
gde se odbio o jastuk i pao na pod.
„Jesi li dobro?” Nolin glas bio je blag i umirujući. Stajala je u do-
vratku dnevne sobe, držeći pregršt menija brze hrane i bocu vina. S
ekrana se začulo Za onog koga nema i obe se okrenuše ka televizoru.
On je bio bratovljev san, bio je šaka peska, Brate moj, skliznuo si tek
tako...
„Možeš li, molim te, da isključiš to?” Bruk je pala na krevet i pokrila
oči, iako nije plakala. „Šta da radim?”, jauknula je.
Nola brzo promeni kanal. „Prvo ćeš da odlučiš želiš li piletinu s
limunovom travom ili veliku porciju karija od škampa iz vijetnamskog
restorana, a zatim ćeš mi ispričati šta se s vama događa.” Najednom se
setila boce u ruci. „Zaboravi. Prvo ćemo da pijemo.”
Brzo je presekla foliju oko čepa i spremala se da izvuče plutu, kad
reče: „Mislila sam da si prevazišla onu glupu sliku s Lejlom.”
Bruk šmrknu i prihvati čašu vina, koja bi u nekom uglađenijem
društvu bila smatrana prepunjenom, ali je za tu priliku izgledala taman
kako treba. „Čekaj, misliš na onu na kojoj moj muž drži ruku na njenom
struku od 65 centimetara, s osmehom tako oduševljenim da izgleda kao
da svršava?”
Nola otpi malo vina i podiže noge na sto. „Neka glupa starleta
gledala je kako da iskoristi malo pojavljivanja u novinama zajedno sa
sledećom velikom stvari. Džulijan joj nije mogao biti manje važan.”
„To znam. I ne radi se toliko o slici koliko o... Otišao je iz Niksa i
napustio stažiranje sa skraćenim radnim vremenom da bi došao do
ovoga? Sve se promenilo preko noći, Nola. Nisam bila spremna.”
Nije imalo svrhe i dalje poricati: Džulijan Alter, njen muž, bio je
zvanično i nepobitno poznat. Na intelektualnom nivou Bruk je bila vrlo
svesna da se radilo o nemoguće dugom i teškom putu; šest godina
dnevne prakse, nastupa i pisanja pesama (ne računajući bezbrojne tezge
i sate koje je proveo svirajući pre nego što su se upoznali). Bilo je demo
snimaka, promotivnih zapisa, singlova koji su zamalo uspeli, ali nisu.
Štaviše, kada je jednom sklopio ugovor oko snimanja ploče koji ih nikud
nije odveo, nedeljama i mesecima bdeo je nad knjigama o ugovorima,
radeći s advokatima specijalizovanim za oblast zabave i kontaktirajući s
130
iskusnijim umetnicima, da bi dobio njihov savet ili mentorstvo. Zatim su

tu bili meseci provedeni u studiju, podešavanje klavijatura i vokala
stotinama, možda hiljadama puta da bi se dobio pravi zvuk, pa beskrajni
sastanci s producentima, ljudima iz A&R i zastrašujućim menadžerima
koji su znali - i koji su se ponašali u skladu s tim, da u rukama drže
zlatne ključeve nečije budućnosti. Tu je bio i Sonijev poziv za kasting za
članove novog benda, a zatim intervjuisanje i audicija; stalna putovanja
na relaciji Los Anđeles - Njujork da bi se stvari držale pod nadzorom i
sve teklo glatko; savetovanje s ljudima koji su upravljali percepcijom
publike, i instrukcije medijskih stručnjaka o tome kako se ponašati pred
kamerama. Naravno, ne treba zaboraviti ni stilistkinju zaduženu za
Džulijanov izgled.
Godinama je Bruk dobrovoljno radila dva posla zarad njih dvoje,
uprkos zbunjujućim naletima ogorčenosti koje je ponekad osećala kad je
ostajala iscrpljena i sama u stanu, kao neka studijska udovica. Imala je
svoje snove - za sada, po sopstvenom izboru, potisnute u stranu - želju
da zaista pronađe smisao za sebe u radu, češća putovanja, dete. Postojao
je finansijski pritisak, jer je trebalo ulagati i ulagati svaki dolar, makar i
poslednji, u različite oblasti Džulijanove karijere. Odvratno dugi sati u
studiju. Sve one noći daleko od kuće, kad su oboje bili u bučnim i
zadimljenim barovima zbog njegovih nastupa, umesto sklupčani na
krevetu ili negde na odmoru tokom vikenda, zajedno s drugim
parovima. A sada putovanje! Stalno, nezaustavljivo, beskrajno
putovanje. Džulijan je išao od grada do grada, od jedne do druge obale.
Oboje su se trudili, zaista jesu, ali izgleda da je postajalo sve teže i teže.
Običan neprekinut telefonski razgovor tih dana delovao je kao luksuz.
Nola im ponovo napuni čaše i podiže njen telefon. „Šta želiš?”
„Nisam gladna”, reče Bruk i iznenadi se što je to i mislila.
„Naručiću nam škampe, pile i gomilu prolećnih rolnica. Slažeš se?”
Bruk zanjiha čašu i umalo ne proli vino. Prva je popijena tako brzo.
„Lepo, dobro.” Razmislila je na trenutak i setila se da Noli radi tačno
ono što je njoj Džulijan uvek radio. „I, šta se dešava kod tebe? Ima li
nešto novo sa...”
„Druom? S njim je završeno. Imala sam malo... Razonode prošlog
vikenda, što me je podsetilo da postoje mnogo uzbudljiviji muškarci od
Drua Maknejla.”
Bruk još jednom pokri oči. „O, ne. Počinjemo.”
„Šta? Bilo je to samo zezanje.”
131
„Kad si našla vremena?”

Nola je odglumila povređenost. „Sećaš se subote posle večere kad si
htela da ideš kući, a Dru i ja smo se spremali da pođemo?”
„Oh, bože. Samo mi nemoj reći da je bila još jedna trojka. Moje
slabašno srce to ne može da podnese.”
„Bruk! Dru je otišao odmah posle tebe, ali ja sam želela da ostanem
još malo. Popila sam još jedno piće, zatim krenula potpuno sama, oko
pola dva, i izašla da zaustavim taksi.”
„Da nismo malo prestare za kasnovečernje izbacivanje noge? Da li
deca čak i danas to rade?”
Nola pokri oči. „Bože dragi, sva si na note. Samo što nisam ušla u
prvi slobodan taksi u dvadeset minuta, kad je taj momak pokušao da mi
ga preotme. Jednostavno je uskočio s druge strane.”
„Oh?”
„Jeste, i bio je mnogo sladak, pa sam mu rekla da ćemo podeliti
trošak ako prvo odbaci mene. Pre nego što sam shvatila šta se dešava,
već smo se mazili.”
„A zatim?” upita Bruk, iako je znala.
„Bilo je neverovatno.”
„Znaš li uopšte kako se zove?”
„Poštedi me”, reče Nola i zakoluta očima.
Piljila je u svoju prijateljicu, pokušavajući da se seti dana kad je bila
sama. Izlazila je s mnogima i s mnogima imala odnose, ali nikada nije
bila ovoliko slobodna. Ponekad, kada nije bila isprepadana, zavidela joj
je na samopouzdanju i drskom pristupu sopstvenoj seksualnosti. Jedan
jedini put kad je imala vezu za jednu noć, morala je da se natera na to,
upornim ponavljanjem da će biti zabavno, uzbudljivo i okrepljujuće.
Nakon kondoma koji je pukao, dvadeset četiri sata mučnine posle
uzete pilule, šest nedelja dok test na HIV nije pokazao negativan rezultat
i tačno nula poziva od njenog takozvanog ljubavnika, znala je da nije
stvorena za takav način života.
Duboko je udahnula i osetila olakšanje, kad je čula zvono koje je
oglasilo da je hrana stigla. „Nola, shvataš li da si mogla da budeš...”
„Hoćeš li me, molim te, poštedeti predavanja kako je on mogao da
bude serijski ubica?”
Podigla je ruke u odbranu. „Dobro, dobro. Vidi, drago mi je što si se
lepo provela. Možda ljubomora govori kroz mene.”
132
Nola je na to samo malo zastenjala. Podigla je kolena na kauč i

pružila se da dosegne prijateljičinu ruku, koju je brzo pljesnula.
„Zašto si to uradila?”, upita je Bruk povređeno.
„Nikad više da nisi rekla da si ljubomorna!”, odgovori Nola čvrsto,
što Bruk nije često imala prilike od nje da čuje. „Ti si lepa i nadarena i ne
možeš ni da zamisliš koliko je divan način na koji te Džulijan gleda, a što
ja, kao tvoja prijateljica, primećujem. Znam da nikad nisam bila njegov
obožavalac broj jedan, ali on te voli i to ne može da se porekne.
Shvatala ti to ili ne, vas dvoje me inspirišete. Svesna sam da vas je sve
ovo mnogo koštalo, ali se sada isplaćuje.”
Na vratima se začulo kucanje. Sagla se i zagrlila Nolu. „Volim te.
Hvala ti za ovo. Trebalo mi je da to čujem.”
Nola se osmehnu, zgrabi novčanik i uputi se ka predsoblju.
Devojke su jele brzo i Bruk, iscrpljena proteklim danom i popijenim
vinom, izvuče se čim su završile. Iz navike je prošetala jednu stanicu i
popela se na svoje omiljeno zadnje sedište, i ne setivši se, sve dok nije
već bila na pola puta do kuće, da je mogla sebi da priušti taksi. Tokom
šetnje do kuće blokirala je majčine pozive i počela da fantazira o svojim
usamljenim večernjim ritualima: čaju, toploj kupki, ledenoj sobi, piluli za
spavanje i spavanju bez snova pod debelim i mekanim jorganom. Možda
će čak isključiti telefon, da je Džulijan ne bi probudio svojim
sporadičnim pozivima, nepredvidivim u svakom pogledu, osim da će u
pozadini čuti muziku, devojke ili oboje.
Izgubljena u sanjarenju i očajna što će ući u stan i svući odeću, nije
videla cveće na otiraču dok se nije saplela o njega. Bio je to veliki
aranžman, visok do kolena. Cilindrična staklena vaza bila je visine tek
prohodalog deteta, obavijena jarkozelenim listovima banane. Bila je
prepuna kala i ljiljana, bogate purpurne i kremastobele boje, sa samo
jednom visokom stabljikom bambusa koja joj je davala čar.
I ranije je dobijala cvetne aranžmane, kao i sve žene ovim ili onim
povodom - suncokrete od roditelja po završetku prve godine studija,
uobičajene bukete od desetak ruža od raznih nemaštovitih momaka na
Dan zaljubljenih, bukete kupljene u obližnjoj radnji koje su prijatelji
donosili na dar domaćici - ali nikad u životu nije dobila nešto nalik
ovome. Skulpturu. Umetničko delo. Bruk zaviri unutra i otkinu maleni
koverat s neprimetne tačke na kojoj je bio pričvršćen. Volter je skakutao
okolo, da onjuši ovaj novi mirisni dobitak.
133
Draga Bruk,
Mnogo mi nedostaješ. Brojim dane do našeg viđenja ovog vikenda.
S ljubavlju, Dž.
Osmehnula se i sagla glavu da omiriše predivne ljiljane, a radost je

trajala tačno deset sekundi, dok nisu izbile sve njene sumnje. Zašto je
napisao Bruk, kad je skoro uvek zove Ruki, posebno kada pokušava da
bude romantičan ili prisan? Da li je ovo bio način da se izvini zato što je
bio neverovatan skot u poslednjih par nedelja i, ako jeste, zašto nije
jednostavno rekao da mu je žao? Da li bi neko ko se ponosi što ume s
rečima - jedan tekstopisac, za boga miloga - uopšte mogao da napiše
nešto tako uobičajeno? I zašto bi, na prvom mestu, izabrao da baš sada
pošalje svoj prvi cvetni aranžman, kad je Bruk znala koliko je mrzeo
ideju o prodaji cveća? Prema njegovom mišljenju, ono je bilo otrcano,
precenjeno i komercijalizovano, pomagalo za one koji nisu mogli
adekvatno da izraze emocije na kreativan ili verbalan način, a da ne po-
minjemo činjenicu da je brzo venulo, pa prema tome, kakav je to simbol
bio? Bruk je bilo svejedno god, ali je razumela odakle je Džulijan poticao
i uvek je čuvala pisma i pesme za koje mu je trebalo vremena i strpljenja
da joj ih napiše. Dakle, šta nije valjalo s ovom neviđenom glupošću koja
je glasila „brojim dane”?
Volter joj gurnu koleno i poče da žalosno zavija.
„Zašto te tatica ne prošeta?” upita Bruk dok mu je stavljala povodac i
kretala napolje. „Oh, znam zašto: zato što nikad nije tu!” Uprkos osečaju
ogromne krivice što ostavlja Voltera samog toliko dugo, povukla ga je
nazad u stan čim je obavio svoje potrebe, a onda ga počastila i duplom
večerom i naročito debelom šargarepom za dezert. Ponovo je podigla
karticu, pročitala još dvaput, a onda je nežno spustila na kantu za smeće,
pre nego što se vratila da je uzme. Možda nije bila najlepša stvar koju je
Džulijan napisao, ali je ipak predstavljala neki gest.
Okrenula je njegov broj mobilnog već smišljajući šta će da kaže, ali se
odmah uključila govorna pošta.
„Hej, ja sam. Upravo sam stigla kući i zatekla cveće. Bože, stvarno
je... Neverovatno. Prosto ne znam šta bih rekla.” Barem si bila iskrena,
pomisli. Mislila je da ga zamoli da je pozove da razgovaraju, ali joj se to
odjednom učinilo previše napornim. „U redu onda. Uh, lepo se provedi
večeras. Volim te.”
134
Napunila je kadu najvrelijom vodom koju je mogla da podnese,

dohvatila najnoviji primerak Last najta, koji samo što je stigao i polako
ušla. Trebalo joj je skoro pet minuta dok se navikla na temperaturu i
potopila celo telo u vodu. Čim joj je prešla preko ramena, s olakšanjem je
duboko udahnula. Hvala bogu što se ovaj dan primiče kraju.
U danima pre Slike ništa nije bilo bolje od smeštanja u kadu s naj-
svežijim izdanjem Last najta. Sada se uvek nejasno plašila na šta bi mogla
da nabasa, ali je bilo teško prekinuti sa starim navikama. Prelistala je
prvih nekoliko strana, zastavši na trenutak da se zapita kako je toliko
slavnih ličnosti koje su u braku voljno da iznese detalje o svom
seksualnom životu, poput: Koja je naša tajna održavanja strasti? On mi
svake nedelje donosi doručak u krevet, a ja mu onda zaista pokažem zahvalnost i
Šta da kažem? Ja sam srećković. Moja žena je stvarno vrela u spavaćoj sobi.
Stranica na kojoj su pokazivali kako zvezde obavljaju poslove
„normalnih ljudi” bila je neuobičajeno dosadna: Dakota Fening kupuje u
tržnom centru u Šerman Ouksu, Kejt Hadson čeka svog sjajnog dečka,
slika Viktorije Bekam koja podiže donji deo bikinija, Tori Speling hvata
plavokoso dete i izlazi iz salona. Bila je mlako zainteresovana za to u šta
su se pretvorile mlade zvezde osamdesetih (ko je znao da je Vini Kuper
bio matematički genije!), ali nije ostala bez daha dok nije prešla na
rubriku s karakteristikama poznatih. Tu je naišla na nekoliko stranica
pod naslovom Osećajni tekstopisci koji drmaju našim svetom, s tekstovima i
slikama o pet-šest umetnika. Očima je preletala preko stranice. Džon
Mejer, Gevin Digro, Kolbi Kalej, Džek Džonson. Ništa. Okrenula je
stranu. Bon Ajver, Ben Harper, Vilko. Opet ništa. Samo sekund! O, moj
bože. Tu, na dnu četvrte stranice, bio je žuti kvadrat. Ko je Džulijan Alter?
- vrištao je crveni naslov. Gnusna slika sa Džulijanom i Lejlom
zauzimala je gornju polovinu kvadrata, a donji je bio ispunjen tekstom.
Bože blagi, mislila je i na čudan, skoro vantelesni način uočila da joj srce
udara i da zadržava dah. Istovremeno je osečala očajničku potrebu da
pročita tekst i da on ispari, iščezne i zauvek nestane iz njene svesti. Da li
je neko već pročitao? Kao pretplatnik, znala je da dobija časopis dan pre
nego što se pojavi na štandovima, ali da li je zaista moguće da joj niko
nije rekao za ovo? Dograbila je peškir da obriše znoj sa čela i osuši ruke,
duboko udahnula i počela da čita.
Ne samo da je Džulijan Alter početkom leta podigao prašinu nevero-
vatnim nastupom u emisiji kod Lenoa i supervrelom fotografijom, već
ima i čime i da opravda: njegov prvi album debitovao je na poziciji broj 4
135
prošlonedeljne Bilbordove top-liste. Sada su se svi našli u čudu - ko je taj

seksi, strastveni momak?
Bruk se stopalima odgurnula u sedeći položaj. Bila je svesna sve jače
mučnine, okrivljujući kombinaciju previše vina i vruće vode. I ako
verujete u to, pomislila je. Dubok uzdah. Bilo je prirodno osećati se
pomalo čudno dok čitate iznenađujući članak o rođenom suprugu u
nacionalnom magazinu. Prisilila se da nastavi.
POČECI: Rođen na Menhetnu, na Aper ist sajdu 1979, pohađao je
prestižnu školu Dalton, a leta provodio u južnoj Francuskoj. Budući da je
bio izuzetan student, Alterovo zanimanje za muziku nije naišlo na
odobravanje njegovih roditelja iz visokog društva.
KARIJERA: Nakon što je 2001. diplomirao na Amherstu, Alter je
napustio medicinu da bi sledio svoje muzičke ambicije. Godine 2008,
posle dvogodišnjeg stažiranja u A&R, potpisuje ugovor sa Sonijem.
Alterov prvi album smatra se jednim od najuspešnijih debija u 2010.
STRASTI: Kad nije u studiju, Alter voli da provodi vreme sa svojim
psom, Volterom Alterom, i izlazi s prijateljima. Njegovi drugari iz
srednje škole tvrde da je u Daltonu bio prava teniska zvezda, ali više ne
igra, zato što se tenis ne „slaže s njegovim imidžom.”
LJUBAVNI ŽIVOT: Ne odustajte od svojih nadanja da ćete u skorije
vreme smuvati Lejlu Losen! Alter je već pet godina u braku sa svojom
dugogodišnjom ljubavlju Bruk, uprkos šaputanjima da je zbog Džulija-
novih novih obaveza došlo do nevolja u raju. Bruk ga je svim snagama
podržavala dok je bio nepoznat, ali veoma teško podnosi svu tu pažnju javnosti -
rekao je izvor koji poznaje Džulijana i Bruk. Par živi u skromnom
jednosobnom stanu nadomak Tajms skvera, mada prijatelji kažu da
traže nešto bolje.
Na samom dnu kvadrata bila je njena i Džulijanova fotografija, koju
je napravio jedan od profesionalnih fotoreportera na zabavi Frajdej najt
lajtsa, koju do tada nije videla. Pomamno je ispitivala, doživevši
ogromno olakšanje: nekim čudom, oboje su izgledali lepo. Džulijan se
sagnuo da joj poljubi rame, a na licu mu se video osmeh. Ona je
prebacila ruku oko njegovog vrata, a u drugoj držala margaritu svetle
boje; glava joj je bila malo zabačena i smejala se. Uprkos koktelu,
kaubojskim šeširima i paklici cigareta zamotanoj u rukav Džulijanove
košulje, što je bio sastavni deo kostima, bila je oduševljena što izgledaju
srećno i bezbrižno, a ne pijano i neuredno. Ako bi morala da izdvoji
nešto loše, verovatno bi pokazala na svoj središnji deo gde se, usled
neobičnog ugla pod kojim se izvila, senki koje u mračnoj prostoriji i
136
promaje, njena karirana košulja nadula, pa je delovalo kao da ima

zaokrugljen stomačić. Ništa preterano, samo nagoveštaj stomaka, koji u
stvarnosti nije postojao. Ipak, mogla je da se pomiri s kamerom koja
snima pod lošim uglom. Kad se sve uzme u obzir, uz bezbroj drugih
načina da se izgleda užasno, bila je prilično zadovoljna.
Ali, tu je bio taj članak. Odakle uopšte početi? Džulijan sasvim
sigurno neće biti srećan zbog pominjanja pripremne škole. Bez obzira na
to koliko ga je puta uveravala da nikog nije briga u koju je srednju školu
išao, nije mogao da podnese čak ni najblažu sugestiju da su njegova
postignuća na neki način rezultat izuzetno privilegovanog vaspitanja.
Bio je tu i deo o Džulijanovim interesovanjima, koja obuhvataju
provođenje vremena s psom - pomalo ponižavajuće za sve, kad se uzme
u obzir da nisu pomenuli koliko voli da bude sa svojom porodicom, niti
su nabrojali bilo kakve stvarne hobije. Sugestija da će devojke širom
Amerike biti uzrujane što Džulijan i Lejla neće uskoro biti zajedno bila je
laskava i uznemirujuća. A tek citat o njoj kao o nekome ko je pun
podrške, ali napet zbog medijske pažnje? To je svakako bilo tačno, pa
zašto je onda imalo prizvuk podmukle optužbe? Da li je neko od
njihovih prijatelja zaista dao tu izjavu ili ovakvi časopisi jednostavno
izmišljaju stvari, pripisujući ih anonimnim izvorima kad god im to
odgovara? Između svega napisanog, jedan red u tekstu izazvao je kod
nje posedbno burnu reakciju, a to je bio deo o tome kako ona i Džulijan
navodno traže veći stan. Džulijan je odlično znao da bi Bruk dala sve da
se vrati u Bruklin, ali nedeljama nisu ozbiljno razgovarali o preseljenju.
Bruk baci magazin na pod, polako ustade da izbegne vrtoglavicu i
izađe iz kade. Nije oprala ni telo ni kosu, ali to sada nije bilo važno.
Jedino što se računalo bilo je da dobije Nolu pre nego što isključi telefon
i ode na spavanje. S peškirom omotanim oko grudi i Volterom koji joj je
lizao kapljice vode s članaka, dohvatila je bežični telefon i izabrala Nolin
broj.
Nola odgovori posle četiri zvona, baš pre uključivanja govorne pošte.
„Molim? Zar večeras nismo dovoljno pričale?”
„Probudila sam te?”
„Nisi, ali sam legla. Šta se desilo? Ispunjena si kajanjem zbog
večerašnjeg nagoveštavanja da sam najveća kurva na svetu?” Bruk se
nasmeja. „Ni najmanje. Jesi li pročitala Last najt?” „O, ne. Šta je bilo?”
„Pretplaćena si, zar ne?” „Kaži mi šta piše.”
„Možeš li, molim te, da ustaneš i uzmeš novine?”
137
„Bruk, ne budi smešna! Bukvalno sam pod pokrivačima, stavila sam

noćnu kremu i popila sedativ. Ništa me na svetu neće ubediti da siđem
dole i uzmem poštu.”
„Postoji jedan veliki kvadrat s naslovom Ko je Džulijan Alter? i naša
fotografija na strani dvanaest.”
„Zovem te za dva minuta.”
Uprkos nervozi, Bruk se osmehnu. Imala je tek toliko vremena da
okači peškir i naga se zavuče pod jorgan, pre nego što je telefon
zazvonio.
„Jesi li videla?” zapita.
„Jesam.”
„Sada me plašiš. Da li je stvarno toliko loše?” Tišina.
„Nola! Reci nešto! Hvata me panika. Gore je nego što sam mislila, zar
ne? Hoće li me otpustiti zato što sam obrukala bolnicu? Margaret se ovo
neće svideti...”
„Ovo je najbolja stvar koju sam ikad videla.”
„Čitamo li istu stranu?”
„Ko je taj seksi, strastveni momak? Da, čitamo isti tekst. I neverovatan
je!”
„Neverovatan?” Bruk je skoro viknula. „Šta je neverovatno u tome da
neko kaže kako se naš brak ljulja? Ili da navodno gledamo stanove, a ja o
tome ne znam ništa?”
„Šššš”, reče Nola. „Udahni duboko i smiri se. Ne dam ti da ovo pre-
okreneš u nešto negativno, kao što uvek radiš. Samo zastani na sekund i
priseti se činjenice da je tvoj muž - tvoj muž - dovoljno slavan da dobije
čitav kvadrat u Last najtu, i to, po mom mišljenju, izuzetno laskav. U
osnovi se kaže da njega želi cela država, ali da je on tvoj. Razmisli malo
o tome.”
Bruk je ćutala. Zaista nije to sagledala na takav način.
„Posmatraj celu sliku. Džulijan je sada krupna riba, a ti nisi ni plitka
ni zla osoba ako si zbog toga uznemirena.”
„Valjda...”
„Znam! On je dospeo tu gde jeste velikim delom zahvaljujući tebi.
Baš kao što smo pričale ranije. Zahvaljujući tvojoj podršci, tvom
napornom radu, tvojoj ljubavi. Zato samo napred i ponosi se njime.
Dozvoli sebi da budeš uzbuđena zbog činjenice da ti je muž slavan i da
138
su mlade devojke širom zemlje sada ljubomorne na tebe. To je u redu,

stvarno jeste. Uživaj!”
Bruk je tiho upijala.
„Zato što je sve ostalo sranje. Nije stvarno važno šta pišu, već samo
da to uopšte rade. Ako misliš da je to ludo, šta će se desiti kad sledećeg
meseca dospe na naslovnicu Veniti fera? Ha? E sada, šta Džulijan misli o
tome? Kladim se da je euforičan.”
To joj je tek sad palo na pamet.
„Još se nisam ni čula s njim.”
„Pa, u tom slučaju, dozvoli da ti dam jedan savet. Pozovi ga i čestitaj
mu. Ovo je sjajno! To je prekretnica! Najjasnija indikacija da je uspeo. Ne
daj da te ophrvaju sitnice, u redu?”
„Pokušaću.”
„Uzmi taj časopis, idi u krevet i misli na to kako bi se mlade
Amerikanke u ovom trenutku menjale s tobom.”
Bruk se nasmeja. „Nisam baš sigurna u to...”
„Istina je. Dobro, sad moram da spavam. Prestani da se nerviraš i
naprosto uživaj, važi?”
„Hvala, hoću. Ljubim te.”
„I ja tebe.”
Bruk uze časopis i ponovo pogleda sliku, samo što se ovog puta
usredsredila na Džulijana. Zaista, nije se moglo poreći - u trenutku kada
je fotografija snimljena, izgledao je ispunjen ljubavlju prema njoj,
posvećen, srećan i sladak. Šta je još mogla da traži? I mada to nikad
nikom nije priznala, bilo je vrlo uzbudljivo videti sebe u nekom
magazinu poput ovog i znati za sopstvenog muža da je idol. Nola je bila
u pravu - trebalo je da se opusti i malo uživa. U tome nije bilo ničeg
lošeg.
Uzela je mobilni i brzo otkucala Džulijanu poruku: Samo što sam
prelistala Last najt - fenomenalno, ponosim se tobom. Hvala za ono cveće, volim
ga, volim te. Grim te i ljubim.
Tako. To je Džulijanu sada trebalo - malo ljubavi i podrške, bez kri-
tikovanja i strahovanja. Ponosna na sebe što se bori s panikom, Bruk
odloži telefon i uze knjigu. Ovo su bili usponi i padovi kao i u svakom
braku, rekla je sebi pre nego što je počela da čita. Njihovi su, bez sumnje,
bili malo naglašeniji zbog vanrednih okolnosti, ali uz malo posvećenosti
i napora s obe strane, sve su mogli da prevaziđu.
139
9.
Beba na putu i piće u ruci
VOLTER joj je naslonio njušku uz članak i zadovoljno uzdahnuo.

„Baš je super ovaj kauč”, reče ona, a pas žmirnu. Pružila mu je kokicu;
omirisao ju je, a zatim pažljivo izvukao iz njenih prstiju.
Bilo je tako dobro ušuškati se na krevetu, s nestrpljenjem iščekivati
Džulijanov dolazak i priliku da se provedu neki stvarni zajednički
trenuci, ali su joj se misli stalno vraćale na Kajli. Iako su tokom leta
održavale blizak kontakt, šokirala se kad je na početku školske godine
prvi put ugledala svoju pacijentkinju. Ispostavilo se da je Heder bila u
pravu: Kajli je previše smršala, toliko da je Bruk skoro zastao dah kad je
devojka prvi put kročila u njenu kancelariju. Odmah su započele iscrpan
razgovor o razlikama između odabira zdrave hrane i opasnog držanja
brzih dijeta - a razgovori tog tipa nastavili su se cele prošle nedelje, pa je
Bruk počela da se nada da je napravila stvaran pomak.
Telefon ju je vratio u stvarnost. Bila je to poruka od Džulijana, da
stiže za dvadeset minuta. Jurnula je u kupatilo, odbacujući usput odeću,
s namerom da makar ispere miris sredstva za čišćenje iz kose i s ruku
posle naročito intenzivnog i blago opsesivno-kompulsivnog čišćenja
kuće. Samo što je zakoračila pod tuš, kad je začula Volterov frenetičan
lavež, koji je mogao da znači samo jedno.
„Džulijane? Izlazim za dva minuta!”, uzalud je vikala, znajući iz
iskustva da je uopšte ne može čuti iz dnevne sobe.
Trenutak kasnije osetila je nalet hladnog vazduha, još pre nego što je
videla da se vrata otvaraju. Stvorio se iz pare gotovo odmah i uprkos
činjenici da ju je video golu hiljadama puta pre toga, Bruk je dobila
snažnu, skoro očajničku želju da se zakloni. Prozirna plastična zavesa
bila je u tom pogledu delotvorna koliko i da se tuširala nasred Junion
skvera.
„Hej, Ruk”, reče on, podižući glas kako bi mogla da ga čuje pored
vode koja je tekla i Volterovog mahnitog lajanja.
140
Najpre mu okrenu leda, a zatim prekori sebe zbog tog smešnog

ponašanja. „Hej”, uzvrati. „Skoro sam gotova. Zašto me ne sačekaš... Uh,
dok uzmeš koka-kolu, eto mene.”
On je isprva ćutao, a potom se složio i Bruk je znala da je verovatno
povređen. Opet je morala da podseti sebe da ima pravo na svoja ose-
ćanja i da ne mora zbog toga da se izvinjava ili objašnjava.
„Žao mi je”, viknula je leđima oslonjenim o vrata, iako je osećala da
je izašao. Ne izvinjavaj se! - prekorila je sebe.
Isprala se što je brže mogla i još žurnije obrisala. Džulijan, hvala
bogu, nije bio u spavaćoj sobi i ona se potajno - kao da će joj neko svakog
momenta ušetati u sobu, uvuče u farmerice i majicu s dugim rukavima.
Nije imala izbora nego da brzo pokupi vlažnu kosu u konjski rep. Bacila
je pogled u ogledalo, ponadavši se da će njeno rumeno lice bez šminke
ostaviti na Džulijana utisak zdravog i srećnog sjaja, mada je
pretpostavljala da je to malo verovatno. Uzbuđenje ju je pogodilo tek
kada ja ušla u dnevnu sobu i ugledala svog muža na sofi, kako čita
nedeljnu rubriku s nekretninama u Tajmsu, s Volterom pored sebe.
„Dobro došao kući”, rekla je, nadajući se da nije zvučalo tako teško
kao što je izgledalo. Sela je do njega na kauč. Pogledao ju je, osmehnuo
se i pružio joj mlak zagrljaj.
„Hej, dušo. Ne možeš da zamisliš koliko sam srećan što sam kod
kuće. Samo kad ne bih nikad više video nijednu hotelsku sobu...”
Posle odlaska usred proslave za njenog oca, Džulijan je došao kući na
dve noći krajem septembra. Jednu je proveo u studiju. Otišao je da
promoviše novi album, bio na putu još tri nedelje I, premda su se oboje
služili mejlovima, Skajpom i telefonom, razdvojenost je teško padala.
„Ima li nešto dobro?” upitala je. Želela je da ga poljubi, ali nije mogla
da prevaziđe napetost.
Pokazao joj je listu pod oznakom Trajbeka, luksuzna potkrovlja. Oglas je
reklamirao tri spavaće sobe, dva kupatila, radnu sobu, zajedničku terasu
na krovu, kamin na gas, vratara na usluzi dvadeset četiri sata dnevno i
umanjenje poreza za najbolju vrednost u donjem delu grada, po ceni od 2,6
miliona dolara. „Vidi ovaj. Cene padaju kao lude.”
Bruk je nastojala da shvati da li se šali ili ne. Kao i svaki drugi nju-
jorški par, često su uživali u kreiranju iluzija o nekretninama za koje su
nedeljom ujutru objavljivani oglasi, tako što su zaokruživali one koji su
astronomski premašivali njihovu platežnu sposobnost i naglas maštali
141
kako bi to bilo kad bi stvarno živeli u takvim stanovima. Ipak, nešto je

bilo drugačije.
„Da, potpuna rasprodaja. Treba da kupimo dva, pa da kombinu-
jemo. Možda tri”, nasmejala se.
„Ozbiljno, Bruk, dva zarez šest je vrlo razumna cifra za trosoban
opremljen stan na Trajbeki.”
Zurila je u osobu koja je sedela pored nje i pitala se kuda je, kog
vraga, nestao njen muž. Da li je ovo bio isti čovek koji se pre deset
meseci žestoko borio da produži zakup nad stanom na Tajms skveru,
zato što nije hteo da da dodatnih hiljadu dolara kompaniji koja vrši
selidbe?
„Znaš, Ruk”, reče, iako ona ništa nije odgovorila. „Znam da mora da
deluje nerealno kad stvarno razmisliš o tome, ali mi možemo sebi da
priuštimo ovako nešto. Sa svim što počinje da pristiže, lako bismo mogli
da založimo dvadeset procenata. A uz sve platne mogućnosti koje sam
ostvario, da ne pominjem honorare od albuma, mogli bismo neosetno da
isplaćujemo mesečne rate.”
Još jednom nije znala šta da kaže.
„Da li bi volela da živiš na takvom mestu?” pitao ju je, pokazujući
sliku ultramodernog potkrovlja s vidljivim cevima na tavanici i opštim
utiskom industrijskog trenda. „Jezivo je dobro.”
Svaki njen delić želeo je da vrisne ne. Ne, nije želela da živi u
preuređenom skladištu. Ne, nije želela da živi na udaljenoj,
hipermodernoj Trajbeki s njenim svetskim galerijama i fensi
restoranima, bez ijednog mesta da se popije kapučino ili pojede
najobičniji hamburger. Ne, da ima dva miliona dolara za stan, sasvim
sigurno ne bi izabrala takav. Imala je utisak da ovaj razgovor vodi s
nekim potpunim strancem, kada se u obzir uzme koliko su puta zajedno
maštali o kući u Bruklinu, a ako bi to bilo neostvarivo - kao što je uvek i
bilo - onda možda o prizemlju u nekoj kući, u tihoj ulici s tri trake, s
malom baštom u zadnjem dvorištu i mnogo lepih skulptura. O nečemu
toplom i udobnom, po mogućstvu predratnom, s visokim plafonima,
šarmom i karakterom.
O domu za porodicu u stvarnom susedstvu, s privatnim knjižarama
i slatkim kafeima, s nekoliko dobrih, ali jeftinih restorana, gde bi bili
stalni gosti. To je bila sušta suprotnost čelično hladnom potkrovlju sa
slike. Nije mogla a da se ne zapita kada se Džulijanov ideal tako
drastično promenio i, što je još važnije, zašto.
142
„Leo se nedavno uselio u novu zgradu u ulici Dvajn, koja ima bazen
s toplom vodom na krovu”, nastavio je. „Rekao je da u životu nije video
više lepih ljudi na jednom mestu. I otprilike triput nedeljno jede u Nob
nekst dor. Možeš li da zamisliš?”
„Hoćeš malo kafe?” brzo reče ona, želeći da promeni temu. Svaka
njegova reč sve ju je više uznemiravala.
Podigao je pogled ka njoj, kao da joj proučava lice. „Jesi li dobro?”
Okrenula mu je leda i otišla u kuhinju; sipala je kafu u filter. „Jesam”,
doviknula je.
Ajfon mu je pištao dok je slao poruke i mejlove. Preplavljena
nezamislivom tugom, savila se nad pultom i gledala kako kafa curi u
bokal, kap po kap. Kao i uvek, spremila im je šolje. On uze kafu, ali nije
podigao pogled s telefona.
„Alo?”, rekla je, bezuspešno nastojeći da prikrije iznerviranost.
„Izvini, poruka od Lija. Zamolio me je da ga odmah pozovem.”
„Naravno...” Znala je da joj ton odaje upravo suprotno.
Zurio je u nju i, po prvi put od kad je došao, odložio telefon u džep.
„Ne, sada sam ovde. Leo može da sačeka. Hoću da razgovaramo.”
Načas je zastao, kao da očekuje da ona nešto kaže. Sve je ličilo na
čudni fleš-bek iz prvih dana zabavljanja, mada se nije sećala da je medu
njima ikada postojala ovakva nelagodnost ili distanca, čak ni na samom
početku, kada su praktično bili stranci.
„Pretvorila sam se u uvo”, rekla je, želeći samo da je snažno zagrli,
izjavi joj nepobitnu ljubav i zakune se da će se njihov život istog trena
vratiti u normalu. U ono dosadno, siromašno i predvidivo. U srećno. I
dok je to bilo neverovatno - a ionako nije to želela, jer bi to bio kraj
njegove karijere, htela je da on pokrene stvarni razgovor o izazovima s
kojima su suočeni i o strategiji za njihovo prevazilaženje.
„Dodi ovamo, Ruk”, rekao je s toliko nežnosti da joj je srce na
trenutak preskočilo.
Oh, hvala bogu. Shvatio je. I on je osećao pritisak usled neviđanja i
želeo da popravi stvari. Osetila je tračak nade.
„Reci mi, o čemu razmišljaš”, rekla je nežno, u nadi da će stvoriti
otvorenu, poverljivu atmosferu. „Bile su ovo naporne nedelje, zar ne?”
„Da”, složi se Džulijan. Pogled u njegovim očima bio joj je blizak.
„Zato verujem da nam je potreban odmor.”
„Odmor?”
143
„Hajdemo u Italiju! Toliko smo pričali o tome, a oktobar je idealno

doba godine. Mogao bih da uzmem šest ili sedam slobodnih dana
početkom sledeće nedelje. Samo moram da se vratim pre emisije Tudej
šou. Ići ćemo u Rim, Firencu, Veneciju... Voziti se gondolom i uživati u
preterivanju s pastom i vinom. Samo ti i ja. Šta kažeš na to?”
„Zvuči fantastično”, odgovori Bruk, a onda se seti da će se sledećeg
meseca roditi Rendijeva i Mišelina beba.
„Znam koliko voliš dimljeno meso i sireve.” Zadirkivao ju je i ćuš-
kao. „Usoljenog mesa i kriški parmezana koliko ti duša hoće.”
„Džulijane...”
„Ako ćemo da idemo, bacimo se na stvar. Mislim da treba da letimo
prvom klasom. Beli stolnjaci, šampanjac, sedišta koja se razvlače u ležaj.
Da stvarno ugađamo sebi.”
„To bi stvarno bilo neverovatno.”
„Zašto me onda tako gledaš?” Skinuo je kapu i provukao prste kroz
kosu.
„Zato što više nemam nijedan dan odmora, a sad je sredina semestra
na Hantliju. Možda bismo mogli da otputujemo za Božić? Ako bismo
krenuli dvadeset trećeg, imali bismo skoro...”
Džulijan joj pusti ruku i zavali se na krevet, glasno izdahnuvši, s
neskrivenom osujećenošću. „Nemam predstavu šta će se dešavati u
decembru, Bruk. Znam da bih sada mogao da idem. Samo mi ne ulazi u
glavu da zbog toga propuštaš ovakvu priliku.”
Sad je na nju bio red da zuri. „To je, igrom slučaja, moj posao.
Džulijane, ove godine sam iskoristila najviše slobodnih dana od svih.
Nema načina da prosto ušetam unutra i zatražim još jednu slobodnu
nedelju. Odmah bi me otpustili.”
Pogledi su im se sreli, a njegov je bio leden. „Da li bi to stvarno bilo
toliko strašno?”
„Praviću se da nisi to rekao.”
„Ne, ozbiljan sam, Bruk. Da li bi to bila najgora stvar na svetu? Sa-
tireš se između Hantlija i bolnice. Da li je toliko strašno što sam
predložio da malo predahneš?”
Sve je izmicalo kontroli. Niko nije znao bolje od njega da mora da
izgura još jednu godinu, pre nego što otvori svoju ordinaciju. Osim toga,
vezala se za nekoliko devojaka, posebno za Kajli.
144
Duboko je udahnula. „Nije strašno, Džulijane, ali je nemoguće. Znaš

da mi je potrebno još godinu dana i onda...”
„A ako to bude samo privremeni prekid?”, navaljivao je, mašući
rukama. „Mama smatra da bi ti verovatno sačuvali radno mesto ako to
želiš, ali ne mislim da je neophodno. Kao da nikad nećeš naći drugi...”
„Tvoja mama? Otkad ti o bilo čemu razgovaraš s majkom?”
Pogledao ju je. „Ne znam. Ispričao sam im koliko je teško biti sve
vreme razdvojen, pa sam mislio da će ona doći na neku dobru zamisao.”
„A to će reći da napustim posao?”
„Ne moraš da daš otkaz, Bruk, mada bih te u potpunosti podržao ako
bi to uradila. Možda je pauza rešenje.”
Nije mogla to da zamisli. Naravno, ideja o potpunoj rasterećenosti u
pogledu rasporeda i smena, kao i prekovremenih sati, zvučala je bo-
govski - ko to ne bi poželeo? Ipak, iskreno je volela svoj poziv i radovala
se tome što će jednog dana biti sama svoj gazda. Već je smislila i naziv -
Zdrava mama i beba - i imala savršenu viziju sopstvenog vebsajta. Bilo je
tu i rešenje za logo: dva para stopala, jedan očito majčin, i ruka pružena
nadole, da dosegne ručicu mališana.
„Ne mogu, Džulijane”, reče i pode da ga uhvati za ruku, uprkos
ljutnji zbog nerazumevanja. „Dajem sve od sebe da pratim tvoju karijeru
i učestvujem u svim uzbuđenjima i ludilu, ali i ja imam svoj posao.
Shvataš?”
Kao da se zamislio, ali onda se nagnuo i poljubio je. „Sedi i razmisli,
Ruk. Italija! Nedelju dana.”
„Džulijane, ja zaista...”
„Dosta priče”, prekinu je i pritisnu joj prst na usne. „Ne idemo ako
nećeš”, ispravio se, videvši joj izraz lica - „ako nisi u mogućnosti. Če-
kaću dok ne budemo mogli da idemo zajedno, kunem se. Ali, obećaj mi
da ćeš da razmisliš.”
Sumnjajući u svoj glas, Bruk samo klimnu.
„Onda dobro. Šta misliš da večeras izađemo? Na neko tiho, lepo
mesto. Bez novinara. Bez prijatelja. Samo ti i ja. Šta kažeš?”
Računala je da će svoje prvo veče provesti zajedno kod kuće, ali što je
više o tome razmišljala, shvatala je da se ne seća kad su poslednji put
izašli negde sami. I dalje je trebalo popričati o mnogo čemu, ali su to
mogli i preko boce dobrog vina. Možda ga je samo previše pritiskala;
možda bi im oboma dobro činilo kad bi uspela da se opusti.
145
„Dogovoreno, izlazimo. Samo ću morati da prosušim kosu, da se ne

zaledi.”
Džulijan sinu i poljubi je. „Odlično. Volter i ja ćemo se malo raspitati
i naći savršeno mesto.” Poljubio je i psa. „Volti, dečko, gde da vodim
ženu?”
Bruk brzo osuši raščupanu kosu i obu najslađi par baletanki. Nanela
je malo sjaja za usne, stavila dvostruku zlatnu ogrlicu i, posle malo
premišljanja, odlučila se za dugački, meki džemper na kopčanje, a ne za
ravan sako. Izgled nije bio vrhunski, ali je bio najbolji mogući bez
kompletnog presvlačenja i kretanja od početka.
Kada se vratila u dnevnu sobu, Džulijan je bio na telefonu, ali je
smesta prekinuo i krenuo ka njoj.
„Dođi ovamo, lepotice”, promrmljao je, ljubeći je.
„Mmm, lepo mirišeš.”
„A ti još bolje izgledaš. Večeraćemo, piti vino, a onda idemo kući da
se mazimo, šta kažeš na to?”
„Kažem da”, reče Bruk, uzvraćajući poljubac. Nelagodnost koja ju je
obuzela čim je Džulijan ušao u kuću - utisak da se toliko toga dešava
velikom brzinom, a da oni ništa nisu rešili - još uvek ju je pritiskala, ali je
davala sve od sebe da je ignoriše.
Džulijan je izabrao divni mali španski restoran na Devetoj aveniji, a
vreme je još uvek bilo dovoljno toplo da mogu da sede u bašti. Popivši
prvu bocu vina, opustili su se i razgovor je ponovo tekao lagano, mnogo
prijatnije. Uskoro će se roditi Rendijevo i Mišelino dete, Džulijanovi
roditelji odlaze negde za Novu godinu, pa su im ponudili kuću u
Hemptonsu, a njena majka je nedavno pogledala neki neverovatan
komad na Brodveju i insistirala da ga i oni vide.
Nelagodnosti nije bilo dok se nisu vratili kući i svukli. Bruk je od
Džulijana očekivala da ispuni obećanje i još s vrata krene da nadoknadi
sve što su propustili; na kraju krajeva, prošlo je tri nedelje od poslednjeg
odnosa. Međutim, najpre mu je zazvonio telefon, a onda se udubio u
laptop. Kad joj se konačno pridružio u kupatilu da opere zube, već je
prošla ponoć.
„Kad ustaješ?”, upita je, vadeći kontaktna sočiva i prskajući ih
rastvorom za čišćenje.
„U pola osam moram da budem u bolnici, na kolegijumu. A ti?”
„Nalazim se sa Samarom u nekom hotelu u Sohou, zbog nekog
snimanja.”
146
„Shvatam. Dakle, da stavljam kremu sada ili posle?” pitala je

Džulijana dok je koncem čistio zube. Mrzeo je miris njene intenzivne
noćne kreme i odbijao da joj priđe kad je stavi. Ovo je, u stvari, značilo -
Hoćemo li večeras voditi ljubav?
„Premoren sam, dušo. Imam obaveza preko glave. Pripremam novi
singl.” Spustio je plastičnu kutijicu s koncem na lavabo i poljubio je u
obraz.
Bila je stvarno uvređena. Da, mogla je da razume koliko je iscrpljen
posle svih tih putovanja. I sama je bila prilično umorna, svakodnevno
ustajući u šest da izvede Voltera, ali on je bio muškarac, a prošlo je tri
nedelje.
„Kapiram”, uzvratila je i odmah uzela gustu žutu kremu, za koju su
svi stručnjaci na sajtu beauty.com tvrdili da je sto posto bez mirisa, ali se
njen muž kleo da može da je namiriše preko cele dnevne sobe.
Dobro, u redu, priznala je: i njoj je laknulo. Ne znači da nije volela
seks s njim. Volela je, još od samog početka, i to je bila jedna od najboljih
i svakako najstabilnijih stvari u njihovoj vezi. Naravno, sa dvadeset četiri
godine svakodnevni odnosi (ponekad i dvaput), kada se noćenje u
tuđem stanu još uvek čini nekako skandaloznim, i nisu neka retkost, ali
se njihov ritam nije usporio ni u vezi, ni posle venčanja. Godinama je
slušala prijateljice kako se šale na račun različitih metoda za izbe-
gavanje muževa i momaka koji su ih svake noći spopadali; smejala se
zajedno s njima, ali ih nije razumela. Zašto bi želele tako nešto?
Uvlačenje u krevet sa Džulijanom i vođenje ljubavi pre spavanja bio joj je
omiljeni deo dana; do đavola, bila je to ona dobra strana zrelosti u
posvećenoj vezi.
Pa, sada je shvatila. Ništa se među njima nije promenilo. Seks im je i
dalje bio sjajan kao i uvek, samo su bili suviše iscrpljeni. (Noć pre
odlaska zaspao je preko nje na pola odnosa; stigla je da se uvredi na
minut i po, a zatim se i sama onesvestila.) Oboje su bili stalno u pokretu,
često razdvojeni i preopterećeni. Nadala se da je to privremeno i da će
jednom, kad Džulijan bude češće kod kuće i kad ona bude imala više
vremena, ponovo otkriti jedno drugo.
Isključila je svetio u kupatilo i pošla za Džulijanom u krevet. Legao je
s primerkom Gitar plejera, dok mu se Volter uvukao u prevoj lakta.
„Pogledaj, draga. Pominju moju novu pesmu.” Pokazao joj je časopis.
Klimnula je, ali već je mislila o spavanju. Navike su joj bile vojnički
delotvorne, stvorene da donesu zapadanje u besvesno stanje u što
147
kraćem vremenu. Uključila je klima-uređaj na hlađenje, uprkos tome što

je napolju bilo prijatno sveže, svukla se gola i zavukla pod ogromni,
mekani jorgan. Popivši pilulu za kontracepciju, odmah do budilnika je
postavila čepove za uši od plave pene i omiljenu satensku masku za oči,
a zatim, zadovoljna, otvorila knjigu.
Kad je počela da drhti, Džulijan joj se primakao i stavio joj glavu na
rame. „Moja luda devojka”, progunđa, praveći se ljut. „Izgleda da nikad
neće shvatiti da joj može biti toplije kad god poželi. Treba samo malo da
uključi grejanje ili, ne daj bože, isključi klimu. Ili da, možda, obuče
majicu...”
„Nema šanse.” Svi su znali da dobri uslovi za spavanje podrazu-
mevaju hladnoću, mrak i tišinu; otuda se činilo logičnim da najbolji
podrazumevaju ledenu hladnoću, mrkli mrak i apsolutnu tišinu. Spavala
je naga još otkad je naučila da se sama svlači i nikad se nije dobro
odmorila u situacijama koje su tražile da nosi pižamu (letnji kampovi,
studentski dom u prvoj godini studiranja, noćenja kod momaka s kojima
još uvek nije imala odnose, u ranim dvadesetim).
Pokušala je da čita, ali su joj um okupirale uznemirujuće misli. Znala
je da treba samo da se sklupča uz Džulijana i zatraži da joj izmasira leđa
ili je češka po glavi, ali pre nego što je postala svesna, govorila je nešto
sasvim drugačije.
„Misliš li da imamo dovoljno seksa?” upitala je, nameštajući povez
maske.
„Dovoljno seksa?” uzvrati on pitanjem. „Prema kojim standardima?”
„Džulijane, ozbiljna sam.”
„I ja sam. S kim se poredimo?”
„Ni sa kim posebno”, reče, a uznemirenost joj se jasno osećala u
glasu. „Samo s normom.”
„Normom? Ne znam, Bruk. Mislim da smo prilično normalni. A ti?”
„Mmm.”
„Je l' to zbog noćas? Zato što smo oboje stvarno umorni? Ozbiljno,
Bruk. Nemoj da si toliko stroga prema nama.”
„Prošle su tri nedelje, Džulijane. Najduža pauza pre ovoga bila je
možda pet dana, a i to kad sam imala upalu pluća.”
On uzdahnu i nastavi da čita. „Ruk, možeš li prosto da prestaneš da
brineš za nas? Dobro smo. Veruj mi.”
148
Nekoliko trenutaka je ćutala, svesna toga da zapravo i nije želela više

seksa - ne sada, ne kad je ovoliko umorna, ali je htela da on želi.
„Jesi li zaključao ulazna vrata kad smo došli?” upita.
„Mislim da jesam”, promumlao je, ne podižući pogled. Čitao je
članak o najboljim gitarskim tehnikama u Americi. Znala je da se uopšte
ne seća da li je zaključao.
„Dakle, jesi li ili nisi?”
„Jesam, sasvim sigurno.”
„Jer ako nisi siguran, ustaću da proverim. Više volim neugodnost od
trideset sekundi nego da me neko ubije”, rekla je uz dubok, dramatičan
uzdah.
„Zaista?” Zavukao se dublje pod pokrivač. „Uopšte se ne slažem s
tim.”
„Džulijane, ne šalim se. Onaj momak s našeg sprata umro je prošle
nedelje. Zar ne bismo mogli makar da probamo da budemo malo
pažljiviji?”
„Bruk, dušo, on se napio do smrti. Nisam siguran da bi bio živ i da je
zaključao vrata.”
Znala je to, naravno - znala je sve što se u zgradi dešavalo, jer je
domar pričao bez prestanka, ali da li bi Džulijana ubilo kad bi joj
posvetio malo pažnje?
„Mislim da sam možda trudna”, izjavila je.
„Nisi”, odgovorio je automatski i nastavio da čita. „Da, ali šta ako
jesam?” „Ali nisi.”
„Kako znaš? Greške se stalno dešavaju. Mogla bih da budem. Šta
bismo onda?” Pokušala je da šmrkne.
Osmehnuo se i konačno - konačno! - spustio magazin. „Oh, draga,
dođi ovamo. Žao mi je, nisam shvatio ranije. Hoćeš da se maziš.”
Klimnula je. Bilo je to nezrelo, ali je bila očajna.
Prešao je na njenu stranu kreveta i zagrlio je. „A da li ti je ikad palo
na pamet da kažeš: Džulijane, mužu voljeni, želim da se mazim. Hoćeš li
obratiti pažnju na mene?, radije nego da provociraš svađe?”
Odrečno je odmahnula glavom.
„Naravno da nije”, rekao je, uzdahnuvši. „Da li si stvarno zabrinuta
za naš seksualni život ili je i to bio deo plana da izazoveš moju
reakciju?”
„Da, htela sam samo da odreaguješ”, slagala je. „I nisi trudna?”
149
„Nisam!” rekla je malo glasnije nego što je nameravala. „Najsigurnije

na svetu.” Opirala se porivu da ga upita da li bi bilo strašno da jeste. Na
kraju krajeva, u braku su skoro pet godina...
Poljubili su se za laku noć (istrpeo je lepljivu kremu, ali ne bez nabi-
ranja nosa i izveštačenog šmrkanja). Sačekala je deset minuta dok mu se
disanje nije ustalilo, a onda navukla ogrtač i išunjala se do kuhinje.
Proverivši da li su vrata zaključana (bila su), otišla je do kompjutera da
malo surfuje.
U ranim danima Fejsbuka ograničavala je svoje vreme na netu lovom
na bivše momke. Prvo je tražila svoje duge veze iz srednje škole i
koledža, plus onog momka iz Venecuele s kojim se nekoliko meseci
zabavljala na fakultetu, a koji je bio negde između avanture i veze (da je
samo malo bolje govorio engleski), saznavši sve što im se u
međuvremenu dogodilo. Godilo joj je to što je svako izgledao gore nego
što ga se sećala; stalno se pitala isto što i mnoge žene od dvadeset i
nešto: zašto je, zapravo, skoro svaka devojka koju je znala izgledala
daleko bolje nego na koledžu, dok je ama baš svaki frajer bio deblji,
ćelaviji i mnogo, mnogo stariji?
Prošlo je nekoliko meseci, a onda je počela da se zanima i za ono
izvan slika, skupljajući prijatelje iz svih životnih perioda: osnovne škole
u Bostonu, dok su njeni roditelji još uvek pisali diplomske radove; let-
njih kampova na Pokanosu; srednje škole u predgrađu Filadelfije;
desetine i desetine prijatelja i poznanika s Kornela i master studija u
Njujorku; kolege s oba posla u Njujorku i iz Hantlija. Iako je zaboravila
mnoge prijatelje iz ranih dana, sve dok im se imena nisu pojavila u
folderu s obaveštenjima, uvek je čeznula da ponovo uspostavi kontakt i
sazna šta im je donelo poslednjih deset ili, čak, dvadeset godina.
Ni večeras nije bilo drugačije: prihvatila je zahtev za prijateljstvo od
drugarice iz detinjstva, koja se odselila dok su bile srednjoj školi, a zatim
željno pretražila njen profil, upijajući sve detalje (neudata, diplomirala
na UC Bolderu, živi u Denveru, voli planinski biciklizam i momke sa
dugačkom kosom). Zatim joj je poslala kratku, veselu i prijatnu poruku,
znajući da će to verovatno biti početak i kraj njihovog „ponovnog
udruživanja”.
Kliknula je na dugme Home i vratila se na omiljenu rubriku s
novostima uživo, gde je brzo pregledala statuse prijatelja - obaveštenja u
vezi s igricama, novosti o deci, ideje za kostime za Noć veštica,
oduševljenje što je petak i slike koje su postavili s odmora širom sveta.
150
Tek je na dnu stranice videla Leov status, ispisan velikim slovima, koja
kao da su joj vikala u lice.
Leo Volš... SPREMAM SE ZA SUTRAŠNJI FOTO-SEŠN DŽULIJANA
ALTERA! SOHO. VRUĆI MODELI. POŠALJITE MI PORUKU AKO
ŽELITE DA NAVRATITE...
Ma da. Srećom, njeno sanduče za mejlove oglasilo se dobrodošlim
ometanjem, pre nego što je mogla da se udubi u Leovu prostačku
objavu.
Mejl je bio od Nole. Bilo je to prvo pismo (u stvari, drugo: prvo je
jednostavno glasilo: SPASITE ME IZ OVOG PAKLA!!!) od kada je otišla i
zato ga je nestrpljivo otvorila. Možda je ipak bilo neke šanse da se tamo
zabavlja? Ne, to nije bilo moguće. Ovo je jednostavno previše
neočekivano. Nolini odmori podrazumevali su skijanje u Švajcarskoj,
sunčanje u San Tropeu ili provod u letovalištu poput Kavoa. Inače su bili
česti, skupi i skoro uvek uključivali muškarca izuzetno zainteresovanog
za seks, koga je tek upoznala i koga, najverovatnije, po povratku kući
neće više videti. Bruk joj uopšte nije verovala da se prijavila za grupni
odlazak u Vijetnam, Kambodžu, Tajland i Laos... Sama. Odsedanje u
hotelima sa dve zvezdice, po krčmama i putovanje autobusom. Samo
jedan ranac za tri nedelje. Nepostojanje restorana s Mišlenovim
zvezdicama, automehaničara ili pedikira od sto dolara.
Nula šansi za žurke na jahti novog prijatelja ili obuvanje jednostavnih
salonki. Bruk je pokušala da je odvrati pokazivanjem sopstvenih
fotografija s medenog meseca u jugoistočnoj Aziji, s egzotičnim insek-
tima u gro planu, kućnim ljubimcima posluženim za večeru i kolažima
čučavaca na koje su nailazili, ali je Nola do pred sam polazak insistirala
da će sve biti dobro. Bruk je bila voljna da ne izgovori ono famozno
„rekla sam ti”, ali sudeći po pismu, stvari su se odvijale tačno onako
kako se očekivalo.
Pozdrav iz Hanoja, grada koji je toliko krcat da u poređenju s njim nju-

jorški metro u špicu izgleda kao golf igralište. Tek je peti dan i nisam sigurna da
ću izdržati do kraja. Razgledanje je sjajno, ali me ova grupa ubija. Bude se
svakog jutra sa željom da menjaju živote - nijedno putovanje autobusom nije
predugačko, nijedna pijaca nije pretrpana, niti je nedostatak klima-
uređaja nepodnošljiv za ovu ekipu. Juče sam pukla i rekla vodi grupe da sam
spremna da platim nadoknadu za sopstvenu sobu, posle pet buđenja sat i po,
ranije zbog cimerke koja insistira da pre doručka istrči deset kilometara. Jedna
od onih koji kažu da nisu sasvim svoji kad ne vežbaju. Bilo je bolesno.
151
Demorališuće. Poražavajuće po moje samopouzdanje, kao što možeš da

pretpostaviš. Tako da sam je eliminisala, što je bio najmudriji način na koji sam
ikad potrošila tri stotine dolara. Inače, nemam o čemu da te izvestim. Zemlja je,
naravno, prelepa i beskrajno interesantna, ali je, čisto da se zna, jedini
neoženjen muškarac ispod četrdesete u mojoj grupi ovde sa svojom majkom (koja
mi se, sasvim slučajno, mnogo dopada - možda bi trebalo još jednom da
razmislim???) Pitala bih te šta se tamo zbiva, ali pošto ti nije dovoljno stalo da
mi pošalješ makar jedno pismo od kad sam otputovala, ne mislim da će ovog
puta biti išta drugačije. Svejedno mi nedostaješ i nadam se da ti je makar malo,
na neki nevažan način, gore nego meni. Grlim te i ljubim.
Bruk je bilo potrebno vrlo malo vremena za odgovor.
Najdraža Nola,
Neću reći da sam ti rekla kako će biti. U stvari, zaboravi - i te kako hoću.
GOVORILA SAM TI! Šta si uopšte mislila? Zar moja škorpija jasnih boja,
veličine osam sa deset, nije ostavila nikakav utisak na tebe? Žao mi je što sam
tako lenja za pisanje pisama. Nemam ni neki dobar izgovor. Sve je kao i obično.
Nemam mnogo šta da ti prijavim. Posao mi je postao ludnica - pokrivam gomilu
smena za one koji su na odmoru, u nadi da ću moći da izaberem kasniji datum
za naše putovanje. Džulijan je na putu cele nedelje, mada mislim da to ima
efekta, jer se album prodaje neverovatno dobro. Stvari su pomalo uvrnute. On
deluje rezervisano. Predala sam se... Prokletstvo, ne znam. Gde je moja najbolja
prijateljica kad mi je potrebna analiza? Pomozite ovoj devojci! Dobro,
izlogovaću se i ugasiti naše muke. Već brojim dane do tvog povratka i izlaska na
večeru u restoran s vijetnamskom hranom. Poneću flašu mutne, tajanstvene
vode i osećaćeš se kao da si još na odmoru. To će ti biti kazna. Čuvaj se i pojedi
malo pirinča za mene. Ljubim te. P. S. Jesi li otkrila čemu služe oni veliki
otrcani saronzi koje sam ti tražila, samo da bi ih iznela iz mog stana?
P. P. S. Čisto da se zna, imaš moju veliku podršku da zavedeš tog/bilo kog
momka koji putuje s majkom.
Kliknula je na Send i čula kako joj se Džulijan približava.

„Mila, šta radiš tu?” upita je pospano, sipajući sebi vodu. „Fejsbuk će
i ujutru biti tu.”
„Nisam na Fejsbuku!” reče ona srdito. „Nisam mogla da spavam, pa
sam pisala Noli. Mislim da joj se ne dopadaju saputnici.”
„Vrati se u krevet.” Pio je vodu dok se vukao nazad u spavaću sobu.
152
„Dobro, evo me odmah”, doviknula mu je, ali je već otišao.

Probudila ju je buka u stanu. Ispravila se u krevetu, u punoj
pripravnosti, preplašena sve dok se nije setila da je te noći Džulijan kod
kuće. Nisu otputovali u Italiju: umesto toga, on je obilazio najveće ra-
dio-stanice, sastajao se sa di-džejevima, odrađivao kratke svirke u
studijima i odgovarao na pitanja slušalaca. Ponovo je bio odsutan pune
dve nedelje.
Sagla se da pogleda koliko je sati, ali ju je sprečio Volterov vreli jezik
na licu i nemogućnost da nađe naočare. Tri i devetnaest ujutru. Šta,
zaboga, radi budan kad treba rano da ustanu?
„Dobro, hajdemo”, otpevušila je Volteru, koji je vrteo repom i
skakutao u neočekivanom noćnom uzbuđenju. Umotala se u bademantil
i otišla u dnevnu sobu. Zatekla je Džulijana kako sedi u mraku i svira
klavijature, samo u boksericama, sa slušalicama i mikrofonom na glavi.
Nije izgledalo da vežba, već kao da je dekoncentrisan - pogled mu je bio
uprt u zid, a ruke su mu prelazile preko dirki bez trunke svesnosti. Da
ga nije dobro poznavala, pomislila bi da mesečari ili da je na drogama.
Sela je do njega pre nego što ju je uopšte primetio.
„Hej”, rekao je, spuštajući slušalice s mikrofonom na vrat, poput
marame. „Jesam li te probudio?”
Bruk klimnu. „Ton je isključen”, pokazale je na klavijature za koje su
bile prikačene slušalice. „Nisam sigurna šta sam čula.”
„Ovo”, odgovori Džulijan, držeći veliki broj CD-a u ruci. „Malopre
sam ih prevrnuo. Izvini.”
„U redu je.” Bruk se privi uz njega. „Jesi li dobro? Šta se dešava?”
On obavi ruke oko njenih ramena, ali je i dalje izgledao podjednako
odsutno. Namrštio se. „Mislim da sam samo mnogo nervozan. Do sada
sam dao gomilu intervjua, ali nijedan veliki poput onog koji me čeka u
emisiji Tudej.”
Bruk ga uze za ruku, stegnu je i reče: „Bićeš sjajan, dragi. Ozbiljno.
Uvek si prirodan pred kamerama.” Možda to i nije baš bila istina. U
nekoliko televizijskih intervjua koje je do sada gledala, Džulijan je bio
malo napet, ali ako je ikad bilo vreme za laganje...
„Ti to moraš da kažeš, jer si moja žena.”
„Potpuno si u pravu, moram. Ali, sasvim slučajno, to i mislim. Bićeš
fantastičan.”
„Ovo ide uživo i u pitanju je nacionalna televizija. Svakog jutra tu
emisiju gledaju milioni ljudi. To je baš zastrašujuće.”
153
Bruk pribi glavu uz njegove grudi, tako da joj ne vidi lice. „Samo ćeš
se pojaviti i obaviti to. Napolju je bina i gomila turista koji vrište, pa će ti
biti isto kao koncert na turneji. Zapravo, s malo manje ljudi.”
„Mnogo manje.”
„Šta?”
„Biće ih mnogo manje.” Slabašno se osmehnuo.
Bruk ga ćušnu. „Dakle, to dobijam za pokušaj da te utešim, ha?
Gramatičku ispravku? Hajde, idemo u krevet.”
„U čemu je svrha? Zar ne treba uskoro da ustanemo?”
Bruk baci pogled na sat na DVD plejeru. Tri i trideset pet. „Možemo
da spavamo još pedeset minuta pre nego što počnemo da se spremamo.
Kola dolaze u pet i petnaest.”
„Gospode bože. To je nehumano.”
„Zaboravi. Imamo samo četrdeset pet minuta. Nemoj da misliš da ne
moraš da prošetaš svog psa zato što si sada neka slavna ličnost.”
Džulijan zaječa. Volter zalaja.
„Dođi, biće ti bolje ako legneš, čak i ako ne budeš spavao”, reče Bruk,
tapšući ga po ruci.
Džulijan ustade i poljubi je u obraz. „Pođi, eto mene.” „Džulijane...”
Ponovo se osmehnuo, ovog puta iskreno. „Ne budi tiranin, ženo. Da
li mi treba dozvola za odlazak u kupatilo? Odmah se vraćam.”
Bruk je glumila bes. „Tiranin? Hajde, Voltere. Idemo mi nazad u
krevet, a tatica neka na miru sedi na šolji i skida aplikacije s ajfona.”
Poljubila ga je u usta i zacoktala Volteru da je sledi.
Sledeće što je čula bila je pesma All the Single Ladies s radio-budil-
nika. Uspravila se u krevetu, ubeđena da su zakasnili. Laknulo jo je kada
je videla da je pet i petnaest i nadvila se nad Džulijanovu stranu kreveta
da ga prodrma, ali su tu bili samo zgužvani prekrivač i istegnuti
španijel. Volter je ležao na leđima, sa šapama uvis i glavom na Džulija-
novom jastuku. Pogledao ju je jednim okom, kao da kaže: Mogao bih da se
naviknem na ovo, a onda ga zatvorio i zadovoljno uzdahnuo. Bruk mu se
zari licem u vrat, a zatim na vrhovima prstiju ode u dnevnu sobu,
ubeđena da će Džulijana zateći tamo gde ga je i ostavila. Umesto toga,
videla je svetlost ispod vrata malog kupatila za goste. Primakavši se,
začula je kako povraća. Jadničak, pomislila je s mešavinom saosećanja i
olakšanja što nije ona ta koja mora da da intervju. Da je situacija bila
154
obrnuta, nema sumnje da bi bila u kupatilu, povraćajući i moleći se za

neku božansku intervenciju.
Začula je puštanje vode, a onda su se vrata otvorila i otkrila joj mu-
ževljevu bledu i znojavu verziju. Prešao je rukom preko usta, pogledavši
je s izrazom između gađenja i blage zabavljenosti.
„Kako se osećaš, dušo? Hoćeš li da ti donesem nešto? Sok od đum-
bira, možda?”
Džulijan je skliznuo na stolicu za kuhinjskim stolom i provukao prste
kroz kosu. Videla je da mu kosa u poslednje vreme izgleda gušća, kao da
se poslednjih godina nije proređivala na temenu. Verovatno se radilo o
majstorstvu frizera i šminkera, koji su sigurno otkrili neki način za
kamufliranje te promene. Šta god da su radili, delovalo je. Bez kruga gde
nije bilo kose, pažnju su odmah privlačile rupice na njegovim obrazima.
„Osećam se grozno”, rekao je. „Mislim da neću moći.”
Kleknula je kraj njega, poljubila ga u obraz i uhvatila za ruke. „Dušo,
bićeš sjajan. Ovo će mnogo koristiti i tebi i albumu.”
Načas je pomislila da plače. Srećom, uzeo je bananu iz činije i polako
počeo da žvaće.
„Ubeđena sam da će intervju biti mačji kašalj. Svi znaju da si tu da bi
nastupio. Otpevaćeš Za onog koga nema, publika će poludeti, ti ćeš
zaboraviti na kamere, a oni će se onda popeti na binu i pitati te kako je to
iznenada postati zvezda ili nešto slično. Reći ćeš da voliš i obožavaš
svoje fanove, a onda će preći na vremensku prognozu. Ništa lakše,
garantujem!”
„Misliš?”
Njegov molećiv pogled podsetio je Bruk koliko je vremena prošlo od
kad ga je poslednji put umirivala kao sada, i koliko joj je to nedostajalo.
Njen muž rok zvezda još uvek je znao da bude nervozni dečko.
„Znam! Hajde, uskači pod tuš, a ja ću ispržiti jaja i napraviti tost.
Kola stižu za pola sata i ne smemo da kasnimo. Važi?”
Džulijan klimnu. Namestio joj je kosu, ustao i krenuo u kupatilo bez
ijedne reči. Bio je napet pred svaki nastup, bez obzira na to da li se radilo
o rutinskoj tezgi u baru na koledžu, maloj predstavi na nekom intimnom
skupu ili o hiljadama na stadionu Midvestern, ali Bruk ga nikad nije
videla ovakvog.
Ušla je pod tuš posle njega, razmišljajući da li da ga još malo teši, ali
je zaključila da će tišina biti bolja. Kad je izašla, Džulijan je već izveo
155
Voltera. Požurila je da pronađe nešto jednostavno i udobno, a

istovremeno lepo: tuniku preko crnih helanki, u kombinaciji s plitkim,
ravnim čizmicama. Kasno je prihvatila helanke, ali kad je otkrila i kupila
prvi rastegljivi, nezaboravni par, povratka više nije bilo. Nakon toliko
godina borbe da se uvuče u tanke, tesne i plitke farmerice, pripijene
suknje i pantalone koje su je uvek stezale oko struka, helanke su bile
božje izvinjenje ženama širom sveta. Prvi put je nešto moderno savršeno
odgovaralo njenoj figuri, prikrivajući ne baš idealan stomak i pozadinu,
istovremeno joj ističući lepo oblikovane noge. Svaki put kad bi ih
obukla, nemo bi se zahvalila onome ko ih je izmislio, uz molitvu da
makar još neko vreme ostanu u trendu.
Vožnja do Rokfeler centra kratko je trajala. U tim ranim jutarnjim
časovima nije bilo saobraćaja; čulo se samo Džulijanovo lupkanje po
drvenom naslonu. Leo je zvao da kaže da ih čeka u studiju, ali osim
toga, niko nije rekao ni reči. Kada su se kola zaustavila ispred ulaza za
talente, Džulijan je ščepa za ruku, stisnuvši je toliko jako da je morala da
stavi šaku na usta da ne vrisne.
„Bićeš sjajan”, šapnula mu je, dok ih je mladić u uniformi i sa
slušalicama vodio u pripremnu sobu.
„Ovo je uživo i na nacionalnom nivou”, odgovori Džulijan, gledajući
pravo preda se. Bio je još bledi nego pre i Bruk se molila da opet ne
povrati.
Izvadila je pakovanje pepermint bombona iz tašne, diskretno
odmotala dve i pritisnula ih na njegov dlan. „Žvaći”, reče mu tiho.
Prošli su pored nekoliko studija, a iz svakog je izbijao leden vazduh,
koji je hladio spikere pod užarenim reflektorima. Džulijan pojača stisak.
Skrenuli su, prošli pored prostorije koja je ličila na privremeni salon, gde
su tri žene popravljale frizure i šminku. Sačekali su u sobi s nekoliko
fotelja, dva dvoseda i malim bifeom za doručak. Nikada ranije nije bila u
zvaničnoj sobi za pripreme15 i, mada je na vratima tako pisalo, sve je bilo
u prelivima bež i boje sleza. Samo je Džulijan bio zelen.
„Evo ga!” bučno se javio Leo, a glas mu je zvučao najmanje za
trideset decibela snažnije nego što je bilo potrebno.
15
Greenroom, soba za pripremu ili odmor glumaca, muzičara ili
drugih javnih izvođača, na engleskom bukvalno znači zelena soba.
(Prim. prev.)
156
„Vratiću se da vas odvedem na friziranje i šminkanje čim stigne

ostatak benda”, reče momak, koji je delovao kao da mu je nelagodno.
„Poslužite se kafom.” Brzo je nestao.
„Džulijane! Kako smo jutros? Jesi li spreman? Ne izgledaš spremno,
čoveče. Dobro si?”
Džulijan klimnu. Nije bio srećan što vidi Lija, kao ni Bruk. „Jesam”,
promumlao je.
Leo ga udari po leđima, a zatim izvuče u hodnik da mu kaže nešto
nasamo. Bruk je sipala sebi šolju kafe i sela u najudaljeniji ugao.
Pokušavala je da pogodi ko su ostali gosti tog jutra: devojčica koja je,
sudeći po načinu na koji je držala violinu i arogantnom stavu,
najverovatnije bila vunderkind; urednik muškog časopisa koji se
preslišavao o deset saveta za mršavljenje o kojima je planirao da priča;
poznata spisateljica, koja je u jednoj ruci držala svoj najnoviji roman, a u
drugoj mobilni telefon i očigledno se nasmrt dosađivala, pretražujući
listu poziva.
U narednih petnaest minuta pristigli su ostali članovi benda, a svi su
izgledali istovremeno iscrpljeno i uzbuđeno. Pili su kafu i redom odlazili
u šminkernicu.
Pre nego što je stigla da proceni kako se Džulijan drži, odjurili su na
scenu da pozdrave slušaoce i poslednji put provere zvuk. Bilo je sveže
jesenje jutro i publike je bilo mnogo. Kad su otpočeli nastup, tačno u
osam, slušalo ih je preko hiljadu ljudi, najviše devojčica između
dvanaest i petnaest godina. Sticao se utisak da sve vrište Džulijanovo
ime. Bruk je piljila u monitor u pripremnoj sobi, pokušavajući da shvati
da je Džulijan, upravo u tom trenutku, na televiziji širom Amerike, kad
je naišao onaj momak i pitao je da li bi gledala intervjuisanje iz samog
studija.
Skočila je i zaputila se za njim niza stepenice, do poznate sofe i
fotelja. Godinama je gledala tu emisiju. Ledeni vazduh ošinuo ju je
poput biča.
„Vau, divan set. Mislila sam da će ga intervjuisati napolju, pred
publikom.”
Momak je pridržao slušalice i klimnuo. Okrenuo se ka Bruk, ali kao
da je nije stvarno video. „Obično je tako, ali je vetar danas jak i stvara
šum u mikrofonima.”
„Shvatam”, reče Bruk.
157
„Možete da sednete ovde”, pokazao joj je stolicu na rasklapanje

između dve velike kamere. „Još malo, pa program kreće.” Proverio je
štopericu na uzici oko vrata i dodao: „Za manje od dva minuta. Isključili
ste mobilni, zar ne?”
„Da, ostavila sam ga na spratu. Oh, ovo je prosto sjajno!”, rekla je pre
nego što je mogla da se zaustavi. Nikada ranije nije prisustvovala
snimanju za televiziju, i to za tako poznatu emisiju. Bilo je očaravajuće
samo sedeti i posmatrati kamermane, tehničare i producente sa
slušalicama i mikrofonima, kako jure naokolo i pripremaju program.
Posmatrala je kako neko zamenjuje ogromne jastuke kauča manjim i
čvršćim, zarad više prostora i udobnosti.
Utom u studio uđe desetak ljudi. Ugledala je Džulijana, pored koga
su s bili Met Lauer i Meredit Vijera16. Izgledao je malčice nesigurno, sa
sićušnom kapljicom znoja na gornjoj usni, ali se smejao i vrteo glavom.
„Minut i trideset sekundi!” objavio je ženski glas iz zvučnika.
Grupa je prošla tačno ispred nje i načas je samo piljila u poznata lica
voditelja. Onda joj Džulijan uhvati pogled i nervozno joj se osmehnu.
Rekao joj je nešto, ali ga nije razumela. Smesta mu je prišlo dvoje ljudi.
Jedan mu je pokazao kako da na kragnu prikači mikrofon, a drugi mu je
stavljao puder u prahu. Met Louer mu je nešto došapnuo, pa se Džulijan
nasmejao, a onda sišao s bine. Meredit je sela preko puta i, iako nije
mogla da čuje šta su govorili, činilo se da je Džulijan opušten s njom.
Probala je da zamisli koliko mora da je nervozan, koliko isprepadan i
koliko mu sve deluje nestvarno, a već je i sama pomisao bila dovoljno
neprijatna. Zarila je nokte u dlanove i molila se da sve prođe dobro.
„Još četrdeset pet sekundi!”
Činilo se da je prošlo samo pet, a onda je nastala duboka tišina i Bruk
na monitorima ugleda reklamu za Tajlenolove farmaceutske proizvode.
Trajale su tridesetak sekundi, a onda se začuše uvodni akordi špice. Glas
iz zvučnika poče da odbrojava. Sve se smirilo, sem Meredit koja je
pregledala beleške, prelazeći jezikom preko zuba kako bi uklonila
tragove ruža.
„Pet. Četiri. Tri. Dva. Idemo u etar!” Na prelazu između poslednje
dve sekunde, uključili su se ogromni studijski reflektori i čitav set bio je
okupan intenzivnom, toplom svetlošću. Meredit se široko osmehnula,
Matt Lauer je poznati američki televizijski novinar, a Meredith Vieira

16
novinarka i televizijska ličnost. (Prim. prev.)

158
okrenula prema kamerama na kojima su treptale zelene lampice i počela

da čita s telepromptera.
„Dobro došli nazad! Za one koji su nam se upravo pridružili, srećni
smo što je s nama jedna od najvećih mladih zvezda na muzičkoj sceni
današnjice, pevač i tekstopisac Džulijan Alter. Učestvovao je u turneji s
Marunom 5 pre nego što je krenuo na svoju, a njegov prvi album
debitovao je na četvrtom mestu Bilbordove top-liste.” Okrenula se ka
Džulijanu i osmeh joj postade još širi. „Upravo nam je priuštio sjajno
izvođenje svoje pesme Za onog koga nema. Bio si fenomenalan, Džulijane!
Hvala ti što si nam se danas pridružio.”
Osmehnuo se, ali je Bruk primetila izvesnu ukočenost usana, kao i
način na koji je levom rukom snažno stisnuo naslon stolice. „Hvala na
pozivu. Drago mi je što sam ovde.”
„Moram priznati da sam zaista uživala u pesmi”, reče Meredit s
velikim oduševljenjem. Bruk je bila fascinirana time što joj je šminka u
prirodi izgledala plastično i lažno, ali besprekorno i prelepo na
monitoru. „Možeš li da nam kažeš nešto o tome kako si došao na ideju
da je napišeš?”
Džulijan momentalno živnu i nagnu se napred. Dok je pričao o
inspiraciji za pesmu, kao da mu se čitavo telo opustilo.
Naredna četiri minuta prošla su munjevito. Džulijan je plovio kroz
pitanja o tome kako su ga otkrili, koliko mu je trebalo da snimi album,
da li može da poveruje u svu tu neverovatnu povratnu reakciju i pažnju
koju je privukao na sebe. Medijska obuka se definitivno isplatila:
odgovori su mu bili duhoviti i šarmantno samokritični; pri tom nisu
zvučali kao da je svaki sastavljao tim ljudi (što je sigurno bio slučaj).
Imao je dobar kontakt očima, izgledao opušteno, a da nije prelazio
granicu poštovanja i u jednom času se osmehnuo tako privlačno da se
Meredit Vijera umalo nije zakikotala, rekavši: „Vidim zašto te
obožavateljke toliko vole.” Kad je podigla neki časopis o slavnim
ličnostima, koji mora da je sve vreme ležao na stolu između njih,
okrenut naslovnicom nadole i otvorila obeleženu stranicu, Džulijan je
prestao da se osmehuje.
Bruk se sećala noći kad je Džulijan došao kući s medijske obuke i
rekao joj najvažniju stvar koju je naučio. „Nisi dužan da odgovoriš na
pitanje koje ti postave i, ako ti se ono ne dopada, odgovori na bilo koje
koje ti odgovara. Ne mora da bude u vezi s prvim. Jedino je važno da
preneseš informaciju koju želiš da podeliš. Ne dozvoli im da te
isprovociraju da kažeš nešto neprijatno ili neugodno. Samo se osmehni i
159
promeni temu. Na voditelju je da nastavi intervju, da pazi da teče glatko

i bez prekida i neće te dovesti do toga da odbiješ da odgovoriš na
pitanje. Ovo je jutarnja televizija, nema predsedničkih debata i dokle god
si nasmejan i opušten, uspećeš. Nećeš biti sateran u ćošak ili prikucan
uza zid ako odgovaraš samo na pitanja koja ti se sviđaju.”
Kao da su od te večeri prošle godine i Bruk se molila da Džulijan
prikupi dovoljno samopouzdanja. Drži se scenarija, pokušavala je da mu
prenese misli, i ne dozvoli da vidi da se preznojavaš.
Meredit presavi časopis za koji je Bruk sada videla da je Ju-Es vikli, i
pokaza stranicu Džulijanu. Bila je to fotografija u gornjem desnom uglu,
što je za Bruk bio znak da se ne radi o neslavnoj slici s Lejlom. Džulijan
se osmehivao, ali je izgledao zbunjeno.
„Ah da”, reče on samoinicijativno, budući da Meredit još uvek nije
postavila pitanje. „Moja lepa žena.”
O, ne, pomisli Bruk. Meredit je pokazivala sliku na kojoj su se njih
dvoje grlili, srećno se smešeći. Kamera je zumirala fotografiju i mogla je
da vidi detalje: svoju rezervnu pletenu haljinu, Džulijana kome kao da je
bilo neudobno u svečanim pantalonama i raskopčanoj košulji, kako
oboje drže vinske čaše... Gde su to bili? Nagnula se napred i zagledala u
najbliži monitor, a onda se setila. Proslava očevog šezdeset petog
rođendana. Fotografija mora da je snimljena odmah posle njene
zdravice, jer su stajali ispred stola za kojim su bili gosti. Ko je, zaboga, to
slikao i, što je još važnije, zašto bi ovaj časopis za to mario?
Zatim se kamera malo pomerila i spazila je da potpis ispod slike
glasi: Beba na putu i piće u ruci? Osetila je užasan, anksiozni drhtaj u
stomaku, shvativši da je novi broj Ju-Es viklija verovatno tog dana izašao
i da ga niko iz Džulijanovog tima još nije video.
„Da, pročitala sam da ste ti i tvoja žena, Bruk, u braku već koliko -
pet godina?” upita Meredit. On samo klimnuo, vidljivo nervozan zbog
pravca u kome se razgovor kretao.
Meredit mu se primače s velikim osmehom i reče: „Dakle, hoćeš li to
prvo ovde potvrditi?”
Džulijan je zurio u nju, gledajući je pravo u oči, ali je bio podjednako
zbunjen kao i Bruk. Šta da potvrdi? Znala je da još nije shvatio šta znači
dete na putu i da najverovatnije misli da ga je pitala kakav mu je brak.
„Molim?” Nije to izgovorio jasno, ali Bruk nije mogla da ga krivi. Šta
ga je, zapravo, pitala?
160
„Jednostavno, nismo mogli a da se ne zapitamo da li je izbočina koju

tvoja žena pokazuje u stvari trudnički stomačić.” Meredit se široko
osmehnula, kao da je potvrdan odgovor čista formalnost, odnosno kao
da se pitanje ni ne postavlja.
Bruk oštro udahnu. Ovo sigurno nije očekivala, a siroti Džulijan
služio se izrazom trudnički stomačić koliko i turskim jezikom. Ne treba ni
pominjati da, iako možda nije bila u najboljoj životnoj formi, sasvim
izvesno nije mislila da izgleda kao trudnica. Radilo se o još jednom
nezgodnom uglu fotografisanja, jer je slikano odozdo; oko struka, tamo
gde je haljina bila pritegnuta, uočavala se neobična nabranost tkanine.
Pa šta?
On se vrpoljio u fotelji, a uznemirenost samo je potvrđivala istinitost
pretpostavke.
„Ma hajde, možeš da nam kažeš. To bi zaista bila velika godina za
tebe - prvi album i prva beba! Verujem da bi fanovi želeli da znaju
istinu...”
Bruk u sekundi shvati da je prestala da diše. Da li se ovo stvarno
dešavalo? Šta je ona zamišljala, ko su njih dvoje? Brandželina17? Da li je
ikoga zaista bilo briga čekaju li prinovu? Šta se to koga tiče? Da li je
zaista na slici izgledala tako krupno da je jedina moguća pretpostavka
bila da je u drugom stanju? I kao šlag na torti, ako će ceo prokleti svet
misliti da je trudna, na toj foto-reportaži predstavljena je kao trudnica
koja ima problem s alkoholom. To je već bilo previše.
Džulijan je zaustio, zatim se, izgleda, setio instrukcija da se osmehne i
odgovori šta god želi, pa reče: „Mnogo volim svoju ženu. Bez njene
neverovatne podrške, ništa se od ovoga ne bi dogodilo.”
Ništa od ovoga? Bruk je poželela da vrisne. Od užasnog perioda za
ostajanje u drugom stanju, pri čemu trudnoće nije ni bilo? Od činjenice da je
njegova žena pila tokom svoje lažne trudnoće?
Nastupila je krajnje neprijatna tišina, verovatno na samo nekoliko
sekundi, ali je delovala kao večnost. Zatim se Meredit zahvalila
Džulijanu, pogledala pravo u kameru, preporučila svima da kupe
njegov novi album i prešla na reklame. Bruk je bila nejasno svesna da su
se intenzivna svetla prigušila i da je Meredit otkačila mikrofon i ustala.
Pružila je ruku Džulijanu, koji je izgledao potpuno šokirano, uputila
nekoliko reči Bruk, ali ona ih nije razabrala, i brzo napustila set. Po
Novinari tako nazivaju holivudski par koji čine Bred Pit i Andželina
17
Džoli. (Prim. prev.)

161
studiju se rastrčalo desetak ljudi, proveravajući kablove, pomerajući

kamere i razmenjujući fascikle. Džulijan je ostao da sedi, kao da ga je
neko udario lopatom po glavi.
Bruk ustade, u nameri da mu priđe, kad se Leo stvori ispred nje.
„Dečko nam je bio prilično dobar, šta ti misliš, Bruk? Malo čudan kod
poslednjeg pitanja, ali ništa bitno.”
„Mmm.” Nameravala je da dođe do Džulijana, ali je krajičkom oka
videla da su ga portparol, medijski trener i dvojica asistenata ispratili
napolje da se pripremi za sledeće snimanje. Trebalo je da otpeva još dve
pesme, jednu u petnaest do devet, a drugu u pola deset, pre nego što se
pakleno jutro konačno završi.
„Hoćeš da izađeš ili da gledaš iz pripremne sobe? Možda bi htela da
se opustiš, podigneš noge?” Leo je nepristojno piljio u nju, što je u tom
trenutku delovalo još vulgarnije nego inače.
„Misliš da sam trudna?” upitala je u neverici.
Leo zabaci glavu. „Ništa ne pitam. To je vaša stvar, znaš? Priznajem,
tajming ne bi baš bio najbolji zbog Džulijanove karijere, ali hej, deca
valjda dolaze onda kada su spremna.”
„Leo, bila bih ti stvarno zahvalna...”
Mobilni mu zazvoni i on ga izvadi iz džepa. Držao ga je kao da je
Sveto pismo. „Ovom moram da se javim”, reče i okrenu se da izađe.
Stajala je kao ukopana. Nije bila u stanju ni da počne da analizira
situaciju. Džulijan nije ničim potvrdio imaginarnu trudnoću u programu
koji je išao uživo, na nacionalnoj televiziji. Momak koji ih je tog jutra
dočekao pojavio se pored nje.
„Ćao! Mogu li da te otpratim nazad do pripremne sobe? Nameštaju
set za sledeći segment, pa je ovde malo haotično”, rekao je,
proveravajući nešto na spisku.
„Naravno, to će biti sjajno. Hvala”, odgovori Bruk zahvalno.
Ćutke ga je sledila uza stepenice i niz dugački hodnik. Otvorio joj je
vrata i ona pomisli da joj je čestitao pre nego što je otišao, ali nije bila
sigurna. Na njenom mestu sedeo je neki čovek, obučen u belo kao da je
šef kuhinje, pa ona sede na jedinu slobodnu stolicu.
Ono čudo od deteta s violinom gledalo je pravo u nju. „Znate li šta
je?”, upita, a glas joj je bio toliko piskav, da je zvučala kao da je upravo
udahnula helijum.
„Molim?”, pogledala je dete, nesigurna u ono što je čula.
162
„Pitala sam”, reče devojčica uzbuđeno, „da li već znate šta ćete
dobiti. Dečaka ili devojčicu?”
Osetila je kako joj vilica pada od šoka.
Devojčicina majka se sagnu i šapnu joj nešto na uvo, verovatno o
tome da je pitanje nepristojno ili neprikladno, ali je dete samo pogleda.
„Samo sam pitala šta nosi!” vrisnu.
Bruk je pokušala da se opusti. Možda i da se malo zabavi - bog zna
da porodica i prijatelji neće biti baš radosni zbog ovoga. Okrenula se da
proveri da je niko drugi ne sluša i nagnula se ka devojčici. „Nosim
devojčicu”, prošapta, osećajući se pomalo zlobno što laže dete. „I mogu
samo da se nadam da je ljupka poput tebe.”
Tokom vožnje do kuće počeli su da pristižu telefonski pozivi od
prijatelja i rodbine, i to se nastavilo danima. Njena majka je izjavila da je,
iako povređena zato što tako nešto saznaje preko televizije, uzbuđena
što će i njena ćerka konačno postati majka. Otac je bio oduševljen što je
slika s njegove zabave objavljena na nacionalnoj televiziji, pitajući se
kako Sintija ranije nije to primetila. Džulijanova majka prokomentarisala
je jednim očekivanim: „Oh! Sigurno se ne osećamo dovoljno starima da
postanemo baka i deka!” Rendi se ljubazno ponudio da njenog budućeg
sina uključi u mali fudbalski tim porodice Grin, koji je već stvorio u
glavi, a Mišel je predložila da dekoriše bebinu sobu. Nola je bila
ogorčena što joj se Bruk nije poverila prvoj, iako je bila spremna da joj
oprosti ako devojčicu nazove po njoj. A svi su, neki obazrivije od drugih,
prokomentarisali vino.
To što je morala da ubedi celu svoju porodicu, celu Džulijanovu
porodicu, sve svoje saradnike i prijatelje da, pod jedan, nije trudna, i da,
pod dva, nikada ne bi pila tokom hipotetičke trudnoće, za nju je bilo više
od napada. Bila je to uvreda. Čak je i posle svojih reči mogla da nanjuši
nevericu. Jedino što je imalo efekta, odnosno što je uspelo da natera
ljude da se na pola sekunde povuku, bilo je izdanje Ju-Es viklija naredne
nedelje, gde je objavljena fotografija Bruk kako pazari u obližnjoj
prodavnici. Stomak joj je bez sumnje izgledao malo ravnije, ali slika nije
bila značajna zbog toga. Videlo se da drži korpu s bananama, pakovanje
od četiri jogurta, litar flaširane vode, flašu Vindeksovog sredstva za pranje
stakala i, očigledno, pakovanje uložaka. Radilo se o superapsorbujućoj
verziji s krilcima, ako nekoga zanima, što je na slici bilo zaokruženo
debelim crnim markerom, s naslovom koji je vrištao: Alterovi nemaju
bebu, kao da je časopis, kroz neku vrstu dobro ozbiljnog detektivskog
istraživanja, došao do same suštine stvari.
163
Zahvaljujući toj vrsti novinarstva, ceo svet je saznao da nije u

drugom stanju, ali da je imala periode kad je patila od gojaznosti. Nola je
smatrala da je cela stvar urnebesno smešna; Bruk nije mogla da se
otarasi pomisli da svi, počevši od njenog dečka iz prve godine srednje
do njenog dede od devedeset i jedne godinu - a da ne pominje to što su
svaki bogovetni tinejdžer, domaćica, putnik, kupac u bakalnici, po-
setilac manikirskog salona i pretplatnik u Severnoj Americi detaljno
upoznati s njenim menstrualnim ciklusom. Nije čak ni videla
fotoreportera! Od tog dana pa nadalje, sve što je imalo veze sa seksom,
menstruacijom ili probavom naručivala je preko Interneta.
Srećom, Rendijeva i Mišelina beba, Ela, pokazala se kao najbolji
magnet za odvlačenje pažnje. Stigla je poput blagoslova, dve nedelje
nakon drame u emisiji Tudej i bila dovoljno učtiva da se rodi na Noć
veštica, što im je dalo savršen izgovor da ne prisustvuju Leovoj
kostimiranoj zabavi. Bruk je bila beskrajno zahvalna bratanici. Između
prepričavanja porođaja (da je Mišelin vodenjak pukao dok su bili na
večeri u italijanskom restoranu, da su odjurili u bolnicu da bi potom
čekali dvanaest sati, da im je vlasnik restorana ponudio da Ela
doživotno besplatno obeduje tamo), lekcija o prepovijanju i brojanju
prstiju na rukama i nogama, pažnja se pomerila s Bruk i Džulijana.
Barem u porodici.
Bili su uzorni tetka i teča. Stigli su u bolnicu i čekali dok se beba nije
rodila; setili se da ponesu dvadesetak njujorških đevreka i dovoljno
dimljenog lososa da nahrane celo Odeljenje za majke. Čak je i Džulijan
delovao zadovoljno, tepajući u Elino uvo da su joj majušne ruke kao
stvorene za sviranje klavira. Uvek će o maloj Eli misliti kao o posled-
njem divnom miru, pre nailaska paklene oluje.
164
10.
Jamice momka iz susedstva
SAMO što je unela deset kilograma tešku ćurku u stan i uspela da je

podigne na pult, zazvoni joj je mobilni.
„Halo”, reče, počinjući da raščišćava frižider od svih nepotrebnih
stvari kako bi napravila prostor za ogromnu pticu.
„Bruk? Samara je.”
Uhvaćena je nespremna. Samara je nikada do sada nije pozvala. Da li
je želela da proveri šta njih dvoje misle o naslovnici Venitifera?. Časopis
se upravo pojavio u prodaji i Bruk nije mogla da prestane da zuri u
naslovnu stranu. Prikazivala je klasičnog Džulijana u farmericama i
tesnoj beloj majici, s jednom od omiljenih pletenih kapa, kako se
osmehuje na način koji je isticao njegove zadivljujuće nežne jamice na
obrazima.
„O, ćao! Zar ne izgleda neverovatno na koricama Veniti fera? Mislim,
nisam iznenađena, ali on je tako...” „Bruk, imaš li minut vremena?”
Ovo očigledno nije bio konvencionalni poziv povodom naslovne
stranice magazina i, ako ova žena makar samo i pokuša da joj kaže da on
neće stići kući na prvi Dan zahvalnosti kad njih dvoje dočekuju goste,
ima da je ubije.
„Uh, da, samo sačekaj trenutak.” Zatvorila je frižider i sela za stočić,
što ju je podsetilo da treba da pozove i proveri šta se dešava sa stolom i
stolicama koje je iznajmila. „U redu, smestila sam se. Šta se dešava?”
„Bruk, izašao je jedan tekst i nije nimalo prijatan”, reče Samara na
svoj karakteristični kratak i odsečan način, mada je s ovakvim vestima u
tome bilo nečeg utešnog.
Bruk pokuša da to zataška smehom. „Pa, čini se da se ovih dana
stalno pišu neki članci. Hej, ja sam trudna alkoholičarka, sećaš se? Šta je
rekao Džulijan?”
Samara pročisti grlo. „Još mu nisam rekla. Pretpostavljam da će se
veoma uznemiriti, pa sam htela prvo da porazgovaram s tobom.”
165
„Oh, Isuse. Šta kažu o njemu? Rugaju li se njegovoj kosi? Ili porodici?
Ili je iz njegove prošlosti isplivala neka grozna kurva s tvrdnjama da...”
„Nije o Džulijanu, Bruk. O tebi je.”
Tišina. Bruk oseti da joj se nokti zarivaju u dlanove, ali nije mogla da
se iskontroliše.
„Šta o meni?” konačno je upitala, a glas joj se sveo na šapat.
„Radi se o zbirci uvredljivih laži”, odgovori Samara hladno. „Htela
sam da to najpre čuješ od mene. Takode želim da znaš da imamo pravni
tim koji radi na tome, opovrgavajući sve. Shvatamo ovo vrlo ozbiljno.”
Bruk nije mogla da progovori. Nije bilo sumnje da se radilo o nečemu
prilično užasnom, kad se Samara angažuje oko nekog tabloida. Konačno
reče: „Šta piše? Moram da vidim.”
„Pojaviće se u sutrašnjem izdanju Last najta, ali na Internetu možeš
odmah da pročitaš. Bruk, molim te da razumeš da su svi uz tebe i
obećavamo...”
Verovatno prvi put otkad je bila tinejdžerka i sigurno prvi put
nekome ko nije njena majka, Bruk prekinu vezu usred Samarine rečenice
i prede za kompjuter. Pronašla je stranicu za nekoliko sekundi i s neve-
ricom se zagledala u ogromnu sliku na početnoj strani, nju i Džulijana
kako večeraju u nekoj bašti. Preturala je po pamćenju, u nastojanju da se
priseti gde su to bili, pre nego što je primetila naziv ulice u pozadini.
Naravno, večera u indijskom restoranu, prvi put nakon rođendanske
proslave njenog oca kad je Džulijan bio kod kuće. Zatim poče da čita.
„Par koji deli porciju piletine u tika masala sosu, za baštenskim
stolom Hels kičena, možda izgleda kao i bilo koji drugi, ali upućeniji ih
prepoznaju kao najpopularnijeg novog pevača i kantautora Džulijana
Altera i njegovu dugogodišnju suprugu Bruk. Alterov prvi album razbio
je liste, a imidž dečaka iz susedstva s jamicama na obrazima šarmirao
obožavateljice širom Amerike. Ali, ko je žena kraj njega? I kako se nose
sa Džulijanovom sve većom slavom?
Ne baš dobro, sudeći po izvoru bliskom paru. Venčali su se vrlo, vrlo
mladi. Istina je da su izdržali pet godina, ali sada su na rubu propasti, tvrdi
ovaj izvor. Džulijan ima zahtevan raspored, a Bruk nije naročito prilagodljiva.
Upoznali su se ubrzo nakon terorističkog napada 11. septembra i
držali se se jedno drugog dok je Njujork preživljavao posledice napada.
Bruk se mesecima bukvalno prikradala Džulijanu, prateći ga po čitavom
Menhetnu i sedeći sama na njegovim svirkama, sve dok je nije primetio. Oboje
su samo bili usamljeni, kaže izvor. S tim se slaže jedan blizak prijatelj
166
porodice Alter. Džulijanovi roditelji bili su skrhani kad je objavio veridbu s

Bruk, posle samo godinu dana zabavljanja. Oboje su imali samo dvadeset četiri
godine i čemu žurba? Ipak, par se venčao na beznačajnoj maloj ceremoniji
u Hemptonsu, u domu njegovih roditelja, uprkos tome što je doktor
Alter oduvek sumnjao da Bruk, devojka iz pensilvanijske nedođije,
pokušava da se prikači uz Džulijana, koji je obećavao.
U poslednjih nekoliko godina Bruk jeste radila dva posla da bi
podržala muzičke aspiracije svog muža, ali jedan od njenih prijatelja
objašnjava da bi učinila sve što je potrebno da pomogne Džulijanu da ostvari
slavu, za kojom je uvek čeznula. Dva posla, deset poslova - nije važno, sve dok je
udata za slavnu ličnost. Majka jedne učenice koja pohađa elitnu privatnu
školu na Aper ist sajdu, gde Bruk radi kao nutricionistički savetnik,
izjavila je da ona deluje kao savršeno fina osoba, iako mi je kći rekla da često
odlazi ranije i otkazuje sastanke. Problemi s poslom ovde se ne završavaju.
Jedan kolega iz Njujorškog medicinskog centra objasnio je da je Bruk
nekad bila najbolji lekar u čitavom programu, ali da je odskora počela da posrće.
Bilo da joj pažnju odvlači muževljeva karijera ili da joj je jednostavno dosadno,
to je tužno videti.
A šta je sa glasinama o trudnoći, koje su započele u emisiji Tudej i
sledeće nedelje brzo ugušene u Ju-Es vikliju, fotografskim dokazom da
Alterovi ne očekuju prinovu? Pa, nemojte misliti da će se to u skorije
vreme promeniti. Jedan Džulijanov stari prijatelj tvrdi da Bruk navaljuje
na njega da imaju bebu od prvog dana, ali je Džulijan stalno odbija, zato što
nije siguran da je ona ta prava. A pored takvih nevolja, ko ga može kriviti?
Potpuno sam ubeđen da će Džulijan postupiti kako treba, nedavno je
izjavio njemu blizak izvor. On je neverovatan i pametan klinac. Pronaći će
pravi put.”
Nije znala kada je počela da plače, ali kad je završila s čitanjem, suze
su napravile lokvicu pored tastature i pokvasile joj obraze, bradu i usne.
Nije bilo reći koje bi opisale kako se čovek oseća kada tako nešto pročita
o sebi, znajući da se radi o očiglednim lažima, pitajući se, neminovno,
ima li u tome i poneko zrnce istine. Naravno da su priče o tome kako su
se i zašto ona i Džulijan upoznali bile apsurdne, ali da li su je njegovi
roditelji zaista mrzeli? Da li joj je ugled na oba radna mesta bio
kompromitovan zbog toga što je uzimala slobodne dane? Da li je moglo
biti iole istine u objašnjenju zašto Džulijan nije želeo bebu? To je bilo
zastrašujuće, van njene moći poimanja.
Ponovo je pročitala tekst, a zatim još jednom. Mogla je da ga čita ceo
dan, ali joj je telefon opet zazvonio. Ovog puta bio je to Džulijan.
167
„Ruk, ne mogu da ti objasnim koliko sam ljut! Jedno je ako pišu

gomilu đubreta o meni, ali kad se okome na tebe...”
„Neću da pričam o tome”, slagala je. Nije želela ništa drugo nego da
priča o tome, da ga pita, stavku po stavku, da li se slaže s uvrnutim
tvrdnjama iznetim u članku, ali nije imala snage.
„Već sam razgovarao sa Samarom i obećala mi je da će njihov pravni
tim pripremiti...”
„Džulijane, zaista neću o tome”, ponovila je. „Užasno je, puno mržnje
i kolosalno netačno - nadam se - i ne postoji ama baš ništa što bih s tim u
vezi mogla da preduzmem. Sutra nam za praznik u goste dolazi
sedmoro ljudi, ne uključujući nas dvoje i moram da počnem s
pripremama.”
„Bruk, ne želim da ni na sekund pomisliš da...”
„Dobro, znam. Još uvek važi da dolaziš sutra?” Zadržala je dah.
„Naravno! Stižem prvim letom, slećem oko osam i dolazim direktno
s Lagardije. Treba li nešto da kupim?”
Bruk zatvori mrski članak i uze spisak za kupovinu za Dan
zahvalnosti. „Mislim da imam sve... U stvari, fali još par boca vina.
Jedno crno i jedno belo.”
„Naravno, dušo. Još malo pa dolazim kući, pa ćemo zajedno ovo
rešiti, važi? Zvaću te posle.”
„Mmm. Važi.” Glas joj je zvučao hladno i distancirano i, mada nije
bila Džulijanova krivica, i dalje je bila ogorčena.
Prekinuli su vezu i prvo joj je palo na pamet da pozove Nolu, a onda
majku, ali je zaključila da jedini način da s ovim izađe na kraj jeste da se
time uopšte ne bavi. Pozvala je da proveri zakup stolova, usolila ćurku,
oprala krompir za pire koji će sutradan napraviti, skuvala sos od
brusnice i očistila špargle. Onda je na red došlo generalno čišćenje stana
i reorganizacija, uz preglasnu muziku s nekog starog hip-hop CD-a iz
srednje škole. Planirala je da ode kod manikira oko pet, ali kad je
provirila kroz prozor, na ulici su se pritajila najmanje dvojica, ako ne i
četvorica muškaraca s kamerama. Pogledala je svoje zanoktice, a onda te
ljude i zaključila da nije vredno truda.
Kad je došlo vreme da se s Volterom zavuče u krevet, uljuljkala se u
pomisao da će čitava stvar jednostavno nestati. Čak i ako je to bila prva
misao koja joj je prošla kroz glavu ujutru na Dan zahvalnosti, uspela je
da je nekako potisne. Bilo je toliko toga što je trebalo da uradi, a ljudi će
168
kroz pet sati biti tu. Kada je, malo posle devet, Džulijan stigao kući,
insistirala je da promene temu.
„Ali, Ruk, naprosto verujem da je zdravo ovo raspraviti”, rekao je,
pomažući joj da primakne sav nameštaj u dnevnoj sobi uza zidove i
napravi mesta za iznajmljeni sto.
„Džulijane, ne znam šta tu uopšte ima da se kaže. Sve je to ogromna
gomila laži i da, uznemirujuće je, to jest ponižavajuće, čitati nešto takvo
o sebi i svom braku, ali osim ako nešto od toga nije istinito, ne vidim šta
će razgovor promeniti...” Upitno ga je pogledala.
„Nijedna jedina reč nije tačna. Niti ta besmislica o mojim roditeljima,
niti to kako ja mislim da ti nisi ona prava - ništa od toga.”
„Onda hajde da se usredsredimo na današnji dan, važi? Kada si
rekao da tvoji roditelji odlaze? Neću da Nejha i Rohan dođu dok oni ne
odu. Samo mi se čini da nećemo moći sve da ih uklopimo u isto vreme.”
„Dolaze na piće u jedan i rekao sam im da moraju da odu do dva. Je
li to u redu?”
Bruk je pokupila hrpu časopisa i sakrila ih u ormar u predsoblju.
„Savršeno. Svi drugi stižu u dva. Reci mi još jednom da ne treba da
osećam krivicu što ih se rešavamo.”
Džulijan frknu. „Teško da ih izbacujemo. Idu kod Kejmanovih. Veruj
mi, neće želeti da se zadrže ni minut duže.”
Nije trebalo da brine. Alterovi su stigli tačno na vreme, složili se da
popiju samo vino koje su doneli („Oh, dečice, sačuvajte svoje flaše za
druge goste - zašto da ne popijemo nešto kvalitetno?”), izrekli samo
jedan omalovažavajući komentar o stanu („Baš je simpatičan, zar ne?
Pravo je čudo što ste vas dvoje u stanju da ovde živite toliko dugo”) i
otišli petnaest minuta ranije. Trideset sekundi nakon njihovog odlaska,
interfon se ponovo oglasio.
„Dođite gore”, viknula je u mikrofon.
Džulijan joj stisnu ruku. „Biće sjajno.”
Otvorila je vrata i njena majka upade maltene bez pozdrava. „Beba
spava”, objavila je, kao da najavljuje dolazak predsednika i prve dame.
„Gde ćemo da je smestimo, a da je ne uznemirimo?”
„Hm, da vidimo. Pošto ćemo svi jesti u dnevnoj sobi, a
pretpostavljam da ne želiš da je stavimo u kupatilo, postoji samo jedna
mogućnost. Možeš li da je spustiš na naš krevet?” upita Bruk.
169
Utom se stvoriše Rendi i Mišel, držeći Elu u nosiljci. „Još uvek je

premala da se prevrće, tako da je to verovatno u redu”, odgovori Mišel,
pružajući se da poljubi Džulijana.
„Nema šanse!” reče Rendi, noseći nešto što je podsećalo na savijeni
šator. „Eto zašto sam poneo nosiljku. Da je ne stavite na krevet.”
Mišel pogleda Bruk, kao da kaže: Pa, ko još može da se raspravlja s
brižnim laticom? i obe se nasmejaše. Rendi i gospođa Grin odnese Elu u
spavaću sobu, a Džulijan natoči vino.
„Dakle... Jesi li dobro?”, upita Mišel.
Bruk zatvori rernu, spusti viljušku i okrenu se ka njoj. „Da, dobro
sam. Zašto?”
Njena snaja se istog časa pokaja. „Oh, izvini, verovatno nije trebalo to
da pominjem, ali taj članak je bio naprosto toliko zloban.”
Bruk oštro udahnu. „Oh, da, valjda nisam razmišljala o tome da ga je
iko drugi već pročitao, pošto još nije objavljen.”
„Sigurna sam da niko i nije!” reče Mišel. „Jedna prijateljica mi ga je
prosledila u mejlu, ali ona je zaluđenik za tračerske sajtove. Niko ih ne
čita kao ona.”
„Shvatam. Hej, je P bi mogla da odneseš ovo u dnevnu sobu?”, upita
Bruk, dodajući Mišel oval sa sirom, minijaturnim činijama s pekmezom
od smokava i odabranim krekerima.
„Naravno”, odvrati Mišel. Bruk je pomislila da je razumela poruku,
ali ova načini dva koraka van kuhinje, okrenu se i reče: „Znaš, neko
stalno zove i postavlja mi pitanja o vama, ali mi ništa ne govorimo.”
„Ko to?” upita Bruk glasom punim panike, koju je dosad uspešno
potiskivala. „Seti se, oboje sam vas zamolila da reporterima ne pričate
O nama. Ni telefonom, ni lično, nikada.”
„Znamo, Bruk. I nećemo. Samo sam mislila da treba da znaš da
postoje ljudi koji vrebaju svaku priliku.”
„Da. Ipak, sudeći po tačnosti, nisu baš imali sreće s izvorima”, reče
Bruk, sipajući sebi čašu belog vina.
Glas njene majke prekinuo je neprijatnu tišinu i Mišel izjuri napolje,
noseći sir. „Šta se ovde dešava?”, upita gospođa Grin, ljubeći Bruk u
kosu. „Tako mi je laknulo što si preuzela na sebe ulogu domaćice! Baš
sam bila usamljena kad ste ti i tvoj brat svake godine odlazili kod oca.”
Bruk joj nije rekla da je jedini razlog što se ove godine prihvatila da
spremi večeru za Dan zahvalnosti bio taj što su otac i Sintija otišli u
170
Arizonu kod njenih. Osim toga, bilo je lepo osećati se kao sasvim zrela
i odrasla osoba, pa makar i na jedno popodne.
„Ma, da. Videćemo da li ćeš ostati pri tome kad budeš probala
ćurku”, reče Bruk.
Na vratima se začulo zvono i Ela zaplaka u spavaćoj sobi.
Svi se rastrčaše: Rendi i Mišel da se pobrinu za Elu, Džulijan da
otvori još jednu bocu vina, a gospođa Grin da isprati Bruk do ulaznih
vrata.
„Podseti me još jednom ko su ti vaši prijatelji”, zamolila je. „Znam da
si mi već jednom rekla, ali sad ne mogu da se setim.”
„Nejha i ja smo zajedno studirale. Ona se sada bavi prenatalnim nu-
tricionizmom u jednoj ginekološkoj ordinaciji u Bruklinu. Njen muž,
Rohan, je računovođa i njih dvoje već tri godine žive u Bostonu. Njihove
porodice su još uvek u Indiji, tako da ne slave Dan zahvalnosti, ali sam
mislila da bi bilo lepo da ih uključimo”, prošapta Bruk dok su stajale u
predsoblju.
Majka klimnu. Znala je da neće zapamtiti ni pola od toga i da će na
kraju zamoliti Nejhu i Rohana da joj ispričaju sve iz početka.
Bruk je otvorila vrata i Nejha je odmah čvrsto zagrli. „Ne mogu da
verujem koliko je vremena prošlo! Zašto se ne viđamo češće?”
Uzvratila joj je zagrljaj i propela se na prste da poljubi Rohana u
obraz. „Upadajte. Nejha, Rohane, ovo je moja mama. Mama, ovo su moji
prijatelji iz starih dana.”
Nejha se nasmeja. „Misliš, kad smo imale dvadeset godina i još bile
zgodne?”
„Da, nikom nisu bolje pristajali mantili i klompe. Hajde, dajte
kapute”, reče Bruk, uvodeći ih u stan.
Džulijan izađe iz kuhinje. „Hej, čoveče”, reče i protrese Rohanu ruku,
a zatim ga udari po ramenu. „Divno je videti vas. Kako ste?” Izgledao je
posebno neodoljivo u crnim farmericama, kašmirskom sivom džemperu
i klasičnim patikama.
Ten mu je blistao prefinjenom losanđeleskom preplanulošću; uprkos
tome što je bio iscrpljen, oči su mu bile svetle, a pogled odavao opušteno
samopouzdanje, koje je Bruk tek nedavno primetila.
Rohan baci pogled na svoje pamučne pantalone sa šavom, elegantnu
košulju i kravatu i bukvalno pocrvene. On i Džulijan nikad nisu bili
bliski prijatelji, jer je za Džulijana Rohan bio previše ćutljiv i
171
konzervativan, ali su uvek uspevali da proćaskaju u prisustvu svojih

žena. Sad je Rohan jedva mogao da pogleda Džulijana u oči,
promrmljavši: „Kod nas je sve po starom. Ničeg uzbudljivog, što bi se
merilo s vama. U stvari, videli smo te pre neki dan na bilbordu.”
Nastala je nelagodna pauza, dok nisu doneli Elu, koja je prestala da
plače. Nosila je najslađi bodi s kravicama koji je Bruk ikada videla, pa su
neko vreme svi bili razneženi i oduševljeni.
„Dakle, Nejha, kako ti se dopada Boston?” upitala je gospođa Grin.
Namazala je malo plavog sira na kreker i strpala ga u usta.
Nejha se osmehnula. „Sviđa nam se susedstvo i upoznali smo neke
fine ljude. Stan mi se mnogo dopada. U Bostonu se zaista živi vrlo
kvalitetno.”
„Hoće da kaže da je dosadno preko svake mere”, reče Bruk,
nabadajući maslinku čačkalicom.
Nejha potvrdi. „U pravu je. Slama duh.”
Gospoda Grin se zasmeja i Bruk vide da joj je majka zadovoljna.
„Zašto se onda ne biste vratili u Njujork? Znam da bi Bruk bila
presrećna.”
„Rohan će sledeće godine magistrirati poslovnu administraciju i, ako
se ja išta budem pitala, prodaćemo kola - mrzim da vozim - napustiti naš
ljupki stan i doleteti pravo ovamo, gde možemo sebi da priuštimo samo
šetnju po nikakvoj okolini, okruženi grubim i agresivnim ljudima. A ja
ću uživati u svakom minutu.”
„Nejha...” Praveći se da nije čuo, Rohan prekorno pogleda ženu.
„Ne razumem. Ne možeš od mene očekivati da živim tamo doveka.”
Okrenula se ka Bruk i gospođi Grin, spustivši glas. „I on ga mrzi kao i ja,
samo što zbog toga ima grižu savesti. Ko može da ne voli Boston,
shvatate?”
Kad su se svi okupili oko postavljenog stola, Bruk je zaboravila na
odvratni članak. Vina je bilo u izobilju, a ćurka je ispala sočna i savršeno
ispečena, i mada je pire bio pomalo redak, svi su svečano izjavljivali da
bolji nikad nisu jeli. Ćeretali su o novom filmu Hjua Granta i
predstojećem odlasku Nejhe i Rohana u Bombaj i Gou za praznike, u
posetu porodicama. Sve je, zapravo, teklo toliko opušteno, da Bruk
umalo nije ispustila viljušku kad se majka nagla prema njoj i šapatom je
upitala kako se drži.
„Pročitala si?” frknula je, netremice je gledajući.
172
„Oh, dušo, naravno da jesam. Jutros su mi četiri ženske osobe pro-

sledite taj tekst. Glasine znaju da uznemire, kakve god da su. Ne mogu
ni da zamislim koliko je ponižavajuće pročitati...”
„Mama, ne želim o tome cia pričam.”
„...Tako nešto o sebi, ali svi koji su vas ikad upoznali znaće da se radi
o potpunom, izvini na izrazu, sranju.”
Nejha je verovatno uhvatila kraj razgovora, jer se primakla i rekla:
„Najozbiljnije, Bruk, sve je obična izmišljotina. Ne misli o tome ni
sekundu.”
Kao da su je ponovo ošamarili. Zašto li je mislila da niko neće to
čitati? Kako je uspela toliko da zavara sebe, da veruje da će sve to
jednostavno nestati?
„Pokušavam da ne mislim na to”, rekla je.
Nejha klimnu i Bruk je znala da razume. Kad bi samo mogla isto da
kaže za majku!
„Jeste li videli one fotografe napolju kada ste ušli?” upita gospođa
Grin Nejhu i Rohana. „Kao lešinari.”
Džulijan je sigurno uočio grč na njenom licu, jer je pročistio grlo, ali
Bruk je želela da jednom za svagda objasni šta ima, pa da mogu da idu
dalje. „Nije toliko loše”, reče, dodajući Rendiju oval sa šparglama. „Nisu
tu sve vreme, a imamo i čitavu gomilu zastora, pa ne mogu da naprave
nijedan snimak. Pomoglo je i to što naš broj više nije u imeniku. Sigurna
sam da se radi o početnom uzbuđenju zbog albuma. Do novogodišnjih
praznika uveliko ćemo im dosaditi.”
„Nadam se da nećemo”, dodade Džulijan, uz osmeh sa jamicama.
„Leo mi je upravo saopštio da radi na mom pojavljivanju na Gremiju.
Drži da postoje prilično dobre šanse da me izaberu za izvođača.”
„Čestitam!” reče Mišel s više poleta nego što je pokazala čitav dan.
„Da li je to tajna?”
Džulijan pogleda Bruk i nakašlja se. „Pa, ne znam da li je tajna, ali pre
Nove godine neće objaviti spisak izvođača, tako da je verovatno
besmisleno išta govoriti.”
„Fenomenalno, čoveče”, reče Rendi s osmehom. „Ako ti ideš, idemo
svi. Znaš to, zar ne? Ova porodica je paket-aranžman.”
Džulijan joj je rekao za tu mogućnost preko telefona, ali kad ga je čula
kako to govori svima, sve je nekako postalo stvarnije. Jedva da je uopšte
173
mogla da pojmi tu ideju: njen muž će nastupiti na Gremiju i gledaće ga

ceo svet.
Čaroliju je razbila Ela, ciknuvši u svojoj nosiljci kraj stola. Bruk je
iskoristila to vreme da na tacne i ovale poreda sve domaće kolače: dve
pite koje je napravila njena majka, jednu od bundeve, drugu od rabar-
bare; desetak kolača s mentolom od Mišel i tanjir Nejhinog specijaliteta,
indijskih barfi kolača s kokosom, koji su pomalo podsećali na krispi
čokoladice, a imali ukus kao biskviti od sira.
„Pa, Bruk, kako je tebi na poslu?”, upitao je Rohan, s ustima punim
mentol kolača.
Ona otpi gutljaj kafe. „Dobro. Volim bolnicu, ali nadam se da ću u
narednih nekoliko godina započeti samostalan posao.”
„Ti i Nejha biste mogle da razmislite o zajedničkom poslu. U po-
slednje vreme samo o tome govori.”
Bruk pogleda prijateljicu. „Stvarno? Razmišljaš o privatnoj praksi?”
Nejha tako snažno klimnu glavom da joj je konjski rep zaigrao.
„Naravno. Roditelji su ponudili da mi pozajme deo novca za početak, ali
mi je još uvek potreban partner da bih mogla da radim. Naravno, uopšte
nisam mislila o tome dok se nismo vratili u grad...”
„Nisam imala pojma!” odgovori Bruk, a ushićenost joj je rasla iz časa
u čas.
„Ne mogu doživotno da radim u akušerstvu. Nadam se da ćemo
jednog dana imati svoju porodicu.” Način na koji je pogledala Rohana,
koji je odmah pocrveneo i spustio pogled, navelo je Bruk da pomisli na
ranu trudnoću - „i trebaće mi fleksibilnije radno vreme. Idealna bi bila
mala privatna ordinacija, okrenuta isključivo pre i postnatalnoj ishrani
za mame i bebe. Možda bih uvela i savetovanje o dojenju, nisam
sigurna.”
„Upravo o tome sam i ja razmišljala!” reče Bruk. „Potrebno mi je još
devet meseci do godine kliničkog iskustva, ali nakon toga...”
Nejha pažljivo uze zalogaj barfija i osmehnu se. Okrenula se ka
drugoj strani stola. „Hej, Džulijane, možeš li da daš nešto keša da tvoja
žena pokrene posao?” upita ga i svi se nasmejaše.
Kasnije, kada su svi otišli kući, a oni oprali sudove i sklopili stolice,
Bruk se sklupčala uz Džulijana na kauču.
„Stvarno je šašavo što Nejha planira isto što i ja, zar ne?” upitala ga je
uzbuđeno. Iako je razgovor za vreme deserta prirodno skrenuo na druge
teme, ona ni na trenutak nije prestajala da misli o tome.
174
„Zvuči savršeno”, uzvrati on i poljubi je u kosu. Telefon mu je celo

veče zvonio; mada je isključivao ton, praveći se da je sve u redu, bio je
očigledno pometen.
„I više od toga, zato što ću, čim postanem samostalna, imati daleko
više slobodnog vremena i mogućnosti da putujem s tobom. Nije li to
sjajno?”
„Mmm. Zaista je sjajno.”
„Hoću da kažem, vreme i napor potrebni da sam uđeš u takav posao,
da zanemarimo novac, su vrlo veliki, ali za nas dve bi bilo idealno da se
udružimo. Moći ćemo da pokrivamo jedna drugu, a da imamo
dvostruko više pacijenata. Doslovno rečeno, to je savršen scenario”, reče
Bruk, sva srećna.
Bile su to dobre vesti koje su joj bile potrebne. Džulijanova odsustva,
reporteri koji su njuškali, onaj užasan članak, sve ju je to još uvek
mučilo, ali nešto poput ovoga, nešto čemu može da se raduje, pomoglo
joj je da potisne i stiša sve ostalo.
Telefon mu je opet zazvonio. „Javi se već jednom”, rekla je, a glas joj
je zvučao nervoznije nego što je htela.
Džulijan je zurio u Leovu identifikaciju, a onda pritisnuo dugme.
„Hej, čoveče, srećan ti Dan zahvalnosti.” Nekoliko puta je klimnuo,
nasmejao se, a zatim rekao: „Naravno, važi. Hoću, videću s njom, ali
sam siguran da će moći. Računaj na nas. Kasnije.”
Okrenuo se i pogledao je s ogromnim osmehom. „Pogodi kuda
idemo?”
„Kuda?”
„Draga moja, ti i ja smo pozvani na Sonijev ultraekskluzivni VIP
ručak i koktele povodom praznika. Leo je rekao da će ceo svet doći
uveče na žurku u gradu, ali su samo vrhunski umetnici pozvani da se
tokom dana pridruže najpoznatijim izvođačima u nekoj ludoj kući u
Hemptonsu, koja vredi tri miliona dolara. Nastupaće gosti iznenađenja.
Mi ćemo u oba pravca ići helikopterom. O ovoj zabavi ništa se nije pisalo
ranije, zato što je tajna i ekskluzivna. A mi idemo!”
„Vau, zvuči fantastično. Kada?” upita Bruk, a u glavi je već pravila
odevne kombinacije.
Džulijan skoči i ode u kuhinju. „Petak uoči Božića. Ne znam datum.”
Zgrabila je njegov telefon i ušla u kalendar. „Dvadeseti decembar?
Džulijane, to je poslednji dan u Hantliju pre raspusta za praznike.”
175
„Pa?” Izvadio je pivo iz frižidera.

„To znači da je tada naša zabava u školi. Zamolili su me da im
isplaniram prvi zdrav jelovnik u istoriji devojačkih proslava. Takode
sam obećala Kajli da ću se upoznati s njenim ocem i bakom. Na zabavu
su pozvani roditelji i ona je bila strašno uzbuđena zbog našeg
upoznavanja. Da ne pominjem to što će joj taj dan verovatno teško pasti,
jer je nedavno ostala bez majke.”
Bila je ponosna na ogroman napredak s tom devojkom u poslednja
dva meseca. Pošto je povećala broj terapijskih sastanaka i postavila joj
veliki broj pitanja o novoj prijateljici Vitni, uspela je da utvrdi da se Kajli
poigravala s kurama čišćenja, ali je takode postala sigurna da se ne
uklapa ni u jedan kriterijum za dijagnostikovanje poodmaklog
poremećaja ishrane.
Uz mnogo priče, slušanja i dodatne pažnje, Kajli je povratila zdravu
težinu koju je tako brzo izgubila, a činilo se da razvija i više
samopouzdanja koje uz to ide. Verovatno je najvažnije od svega bilo to
da se učlanila u pozorišni klub i dobila željenu sporednu ulogu u
godišnjoj predstavi Priča sa zapadne strane. Konačno je imala drugarice.
Džulijan joj se ponovo pridružio na kauču i uključio televizor. Buka
je ispunila sobu.
„Možeš li da utišaš?”, upita ga, nastojeći da prikrije ljutnju u glasu.
Ispunio joj je želju, ali tek pošto joj je uputio čudan pogled. „Ne želim
da zvučim bezosećajno”, reče - „ali možeš li prosto da javiš da si
bolesna? Pričamo o helikopteru i susretu sa samim vrhom Sonija. Misliš
da niko drugi ne može da osmisli korpice?”
Koliko se sećala, ni jedan jedini put tokom njihovog petogodišnjeg
braka nije bio tako nabusit I dominantan. Još je gori bio način na koji je
piljio u nju, čak i ako se zanemari to koliko je odvratno i sebično zvučao.
„Znaš šta? Sigurna sam da neko drugi može da obavi moj posao - da
osmisli korpice, kako si se već glupo izrazio. Na kraju krajeva, šta je moj
smešni, beznačajni posao u poredenju s tvojim svetskim značajem, je l'
tako? Ali zaboravljaš jednu stvar. Ja, u stvari, volim to što radim.
Pomažem tim devojkama. Uložila sam mnogo vremena i truda u Kajli, i
hajde, pogađaj? Isplatilo se. Srećnija je i zdravija nego što je bila. Više ne
povreduje sebe i ne plače svaki dan. Sad, znam da to ne može da se meri
s mestom broj četiri u tvom svetu, ali u mom je to neverovatan uspeh.
Prema tome, Džulijane, neću ići s tobom na tvoju supermodernu VIP
prazničnu žurku. Zato što moram da idem na svoju.”
176
Ustala je i besno ga gledala, čekajući da se izvini ili je napadne - da

uradi bilo šta, samo ne ono što je usledilo: prazno je zurio u utišan
televizor, u neverici odmahivao glavom, s izrazom koji je govorio:
Oženjen sam ludačom.
„Pa, drago mi je da smo to rešili”, tiho je rekla i krenula ka spavaćoj
sobi. „Srećan Dan zahvalnosti i laku noć.”
Čekala je da dođe i razgovara s njom, da je zagrli i podseti je da
nikad nisu otišli ljuti na spavanje, ali kad se sat kasnije ušunjala u
dnevnu sobu, on je ležao zgrčen na sofi, pod crvenim ćebetom, i meko
hrkao. Okrenula se i vratila u krevet, sama.
177
11.
Do kolena u tekili i s
osamnaestogodišnjakinjama
DŽULIJAN se nasmejao kad je deblji jastog izbio na čelo. „Pola

kilograma težak ljuskar preuzeo je vodstvo. Samo što nisu skrenuli,
narode”, reče imitirajući sportskog novinara najbolje što je znao. „Mislim
da ću uzeti ovog.”
Njegov rival, manji jastog sa sjajnim crnim oklopom i očima za koje je
Bruk mogla da se zakune da imaju dušu, jurnuo je napred da zapreci
otvor. „Nemoj toliko brzo”, reče.
Sedeli su na kuhinjskom podu, leđima naslonjeni na šank i bodrili
svoje takmičare. Bruk je osećala izvesnu krivicu što je terala jastoga da se
utrkuje pre nego što će ga ubaciti u lonac s ključalom vodom, ali on nije
mario. Kad je Volter onjušio jednog od njih i ovaj odbio da se pomeri i za
centimetar, Bruk je intervenisala i spasla ga daljeg mučenja.
„Pobeda! Uzeću ga”, viknu Džulijan i podiže pesnicu. Palcem je
pljesnuo jastogova vezana klešta. Volter je lajao.
„Pobednik će ih staviti u lonac”, reče Bruk i pokaza posudu koju su
iskopali u ostavi Alterovih. „Mislim da ja to ne mogu.”
Džulijan ustade i pruži ruku da joj pomogne. „Ti proveri vatru, a ja
ću se pozabaviti ovim momcima.”
Uputila se u dnevnu sobu, gde ju je Džulijan pre nekoliko sati naučio
kako da založi vatru. To je bilo nešto čime su se uvek bavili tata i Rendi;
bila je oduševljena, otkrivši veliko zadovoljstvo u strateškom
raspoređivanju cepanica i upotrebi žarača. Iz sanduka za drva pored
ognjišta dohvatila je cepanicu srednje veličine i nežno je spustila,
dijagonalno preko vrha. Zatim je sela na kauč i hipnotisano posmatrala
plamenove. U drugoj sobi začula je Džulijanov telefon.
Došao je iz kuhinje s dve čaše crnog vina i seo pored nje. „Trebalo bi
da budu gotovi za petnaest minuta. Ništa nisu osetili, časna reč.”
178
„Uh. Sigurno im se svidelo. Ko je to zvao?”, upitala je.

„Neko je zvao? Oh, ne znam, a nije ni važno.”
„Živeli”, reče Bruk i kucnu njegovu čašu.
Džulijan duboko i zadovoljno uzdahnu, kao da je sve na svetu kako
treba. „Zar nije lepo?” upita je. Bio je to pravi uzdah i pravi osećaj, ali se
nešto njima Bruk učini strano. Bio je gotovo previše drag.
Nedeljama pre Sonijeve zabave, odnosi su im bili primetno napeti. I
dalje je očekivao od nje da odustane od svojih obaveza u Hantliju, a kad
je ona to odbila i kad je zaista odleteo u Hemptons bez nje, delovao je
stvarno šokiran. Deset dana posle zabave raspravili su to najbolje što su
mogli, ali nije uspela da se otrese osećaja da on još uvek ne razume njeno
gledište, tako da, uprkos herojskim naporima s obe strane da predu
preko toga i ponašaju se kao da je sve u redu, stvari još uvek nisu bile na
mestu.
Otpila je gutljaj vina, osetivši poznato toplo treperenje u stomaku,
kao prvi put. „Lepo je nekako nepotpuno. Ovo je divno”, reče, gotovo
neprijatno formalno.
„Ne razumem zašto moji roditelji nikad ne dolaze ovamo zimi. Pre-
lepo je kad pada sneg, kamin je dobar i nema nikog drugog.”
Bruk se osmehnu. „Nema nikog drugog - to je ono što ne mogu da
podnesu. U čemu je svrha jesti u restoranu Nik i Tonis, ako niko ne vidi
da si imao najbolji sto?”
„Da, naravno, Angvila18 bi trebalo da je savršena za to. Siguran sam
da uživaju u probijanju kroz prazničnu gužvu. Osim toga, sve će koštati
dvaput ili triput više nego sad, što oni obožavaju. Čini da se osećaju
posebnim. Kladim se da su najsrećniji na svetu.”
Iako nijedno od njih nije bilo voljno da prizna, oboje su bili zahvalni
što su Alterovi pre nekoliko godina kupili kuću u Ist Hemptonu.
Nikad nisu proveli vikend s njegovim roditeljima, niti su se usuđivali
da dođu tokom leta - čak je i njihovo venčanje obavljeno početkom
marta, kada je još bilo snega - ali im je to čitavih šest meseci godišnje
pružalo mogućnost besplatnog i luksuznog bekstva iz grada. Prvih
nekoliko godina često su to koristili, uživajući u prvom proleću,
obilazeći lokalne vinograde ili šetajući plažom u oktobru, kad vreme
počinje da se menja. Međutim, zbog obaveza nisu dolazili više od
18
Anguilla, naziv za ostrva u karipskom arhipelagu koja pripadaju
Velikoj Britaniji. (Prim. prev.)
179
godinu dana. Džulijanova je ideja bila da tu na miru provedu Novu

godinu i, premda je Bruk sumnjala da se više radilo o ponudi mira nego
o iskrenoj želji da budu sami, laknulo joj je kad je to predložio.
„Odoh da napravim salatu”, reče i ustade. „Želiš li nešto?”
„Pomoći ću ti.”
„Šta si uradio s mojim mužem?”
Njegov telefon opet zazvoni. Pogledao je u ekran i vratio ga u džep.
„Ko je to bio?”
„Ne znam. Skriveni broj. Nemam pojma ko bi sada mogao da zove”,
odgovorio je, prateći je u kuhinju. Pre nego što ga je zamolila, ocedio je
krompir i počeo da ga melje.
Razgovor je za vreme večere tekao neusiljenije i lakše, verovatno
zahvaljujući vinu. Izgleda da je postojao nekakav prećutni dogovor da
ne pričaju o poslu, ni njegovom ni njenom. Ćaskali su o Noli i
unapređenju koje je nedavno dobila, o tome koliko je Rendi srećan zbog
bebe i hoće li njih dvoje uspeti da se iskradu za vikend i otputuju na
neko toplije mesto, pre nego što Džulijanova turneja u novoj godini
zaista uzme maha.
Kolači koje je napravila za desert bili su lepljiviji i gušći nego što je
želela, a preliveni šlagom, sladoledom od vanile i mrvicama čokolade,
više su ličili na slatku kašu; ipak, bili su veoma ukusni. Džulijan je
obukao kompletnu opremu za sneg da izvede Voltera u poslednju šetnju
za taj dan, dok ona pospremi sudove i skuva kafu. Ponovo su se sastali
ispred kamina. Mobilni mu je zvrčao, ali ga je ponovo utišao, ni ne
pogledavši identifikaciju.
„Kako se osećaš što večeras ne sviraš? Mora da ti je neobično što si
odbio”, upita Bruk, odmarajući se u njegovom krilu.
Džulijan je pozvan da za novogodišnje veče nastupi u MTV predstavi
na Tajms skveru, a zatim da prisustvuje zabavi za slavne u čuvenom
hotelu u ulici Rivington, od ponoći pa nadalje. Početkom jeseni, kad mu
je Leo rekao za to, bio je uzbuđen, ali kako se to veče približavalo, sve je
više gubio elan. Kad je prošle nedelje napokon naložio Liju da sve
otkaže, niko nije bio zaprepašćeniji niti srećniji od Bruk. Njenoj sreći nije
bilo kraja kad se okrenuo ka njoj i pitao je hoće li mu se pridružiti u
Hemptonsu i provesti noć kod kuće s njim.
„Ne moramo o tim stvarima večeras”, reče Džulijan. Mogla je
pomisliti da je pažljiv prema njoj, da nije jasno osetila da ga nešto muči.
Možda iz prazničnog debakla naposletku i proizađe nešto dobro.
180
„Znam”, odgovorila je. „Želim samo da se uverim da se ne kaješ

zbog toga.”
On je povuče za kosu. „Jesi li luda, ženo? Između čitave one drame u
emisiji Tudej i svih putovanja, i s pogledom u budućnost koja će u
narednoj godini biti prava ludnica, jednostavno mi je bio potreban
odmor. Nama je bio potreban odmor.”
„Zaista jeste”, promrmljala je, zadovoljnija nego što je mesecima bila.
„Pretpostavljam da Leo nije najsrećniji, ali ja svakako jesam.”
„Uhvatio je prvi let za Puntu del Este19. Sigurno je do kolena u tekili,
okružen osamnaestogodišnjakinjama. Nemoj da te grize savest zbog
njega.”
Popili su vino. Džulijan je pažljivo navukao zaštitnu rešetku, a onda
zatvorio staklena vratašca kamina u kom je vatra jenjavala, pa se popeše
na sprat, ruka u ruci. Ovog puta je zazvonio fiksni telefon i pre nego što
je Džulijan stigao išta da kaže, Bruk se javila u gostinskoj sobi, u kojoj su
njih dvoje uvek spavali.
„Bruk? Samara je. Izvini što zovem večeras, ali već satima
pokušavam da dođem do Džulijana. Rekao je da će biti tamo, ali se ne
javlja na telefon.”
„Oh, ćao, Samara. Da, ovde je. Sačekaj sekundu.”
„Trenutak, Bruk! Vidi, znam da zbog posla ne možeš da prisustvuješ
Gremiju, pa sam samo htela da te uverim da će u Njujorku biti nekih
kasnijih sjajnih žurki na koje ću vas uvesti.”
Pomislila je da nije dobro čula. „Molim?”
„Gremi. Pričam o Džulijanovom nastupu.”
„Samara? Možeš li da ostaneš na vezi?” Pritisnula je dugme za
isključivanje zvuka i ušla u kupatilo, gde je Džulijan punio kadu.
„Kada si nameravao da mi kažeš za nastup na Gremiju?.”, upita ga,
dajući sve od sebe da priguši histeričan ton.
Podigao je glavu i pogledao je. „Planirao sam da sačekam do sutra.
Nisam hteo da to postane glavna, celovečernja tema, sad kad smo
zajedno i sami.”
„Ma daj, Džulijane! Ne želiš da idem, zato mi ništa nisi rekao.” Ovo
ga je, izgleda, zaista pogodilo. „Odakle ti to? Naravno da želim da ideš!”
19
Punta del Este je mondensko odmaralište na jugu Urugvaja. (Prim.
prev.)
181
„Pa, sudeći po Samarinom tonu, ne bi se reklo. Upravo mi je rekla da

sasvim razume da sam potpuno zauzeta i da ne mogu da stignem. Mora
da se šališ! Moj muž će nastupiti na Gremiju, za boga miloga, a ona misli
da ne mogu da uzmem slobodan dan za tako nešto?”
„Bruk, pretpostavljam da tako misli zato što, recimo, nisi mogla da
ostaviš posao za Sonijevu zabavu! Ali, kunem ti se da je jedini razlog
zašto ti još nisam rekao taj što sam mislio da bismo mogli provesti veče
bez razgovora o poslu. Reći ću joj da ideš.”
Bruk se okrenula i vratila u sobu. „Sama ću da joj kažem.”
Aktivirala je ton na telefonu i rekla: „Samara! Mora da je došlo do
nekog nesporazuma, jer ja definitivno nameravam da idem sa
Džulijanom.”
Posle dužeg ćutanja, Samara odgovori: „Znaš da se radi o nastupu, a
ne o nominaciji, zar ne?”
„Razumem.”
Još jedna pauza. „I sigurna si da ovog puta tvoje obaveze neće biti
problem?”
Bruk je poželela da se izvrišti na nju i kaže joj kako ništa ne shvata,
ali se prisilila da oćuti.
„Onda je u redu. Potrudićemo se da tako i bude”, reče Samara.
Bruk je probala da ignoriše ustezanje - razočaranost? - u njenom
glasu. Zašto bi ona marila za Samarino mišljenje? „U redu, sjajno. Dakle,
šta ću da obučem? Mislim, sasvim sigurno nemam ništa što je u toj meri
moderno. Smatraš li da treba nešto da iznajmim?”
„Ne! Pusti nas da sve sredimo, važi? Treba samo da se pojaviš šest
sati ranije, a mi ćemo se pobrinuti za haljinu, cipele, veš, tašnu, nakit,
frizuru i šminku. Dvadeset četiri sata pre toga nemoj sama da pereš
kosu, ne koristi sredstva za samopotamnjivanje, osim ako naš stilista ne
predloži tako nešto, uradi dobar manikir i koristi isključivo alur lak
marke esi ili babl bet od OPI-ja, kompletno izdepiliraj noge i ruke pet do
sedam dana ranije i stavi pakovanje na kosu sedamdeset dva sata pre.
Što se tiče boje, poslaću ti preporuku za salon s kojim sarađujemo u
Njujorku. Otpočećeš s pripremama za taj događaj sledeće nedelje.” „Oh,
super. Dobro, da li ti...”
„Ne brini, sve ovo ću ti poslati na mejl, pa ćemo se dogovoriti. Čuj,
znaš da će kamere biti usmerene na Džulijana i znam da je Leo pome-
nuo trenera za oboje - imaš li vremena da o tome razmisliš? - a ja ću ti
zakazati u ordinaciji gde Džulijanu sređujemo zube. Taj čovek je genije.
182
Nikad ne bi rekla da se radi o navlakama, stvarno deluju prirodno. Bićeš

fascinirana razlikom.”
„U redu. Ti ćeš mi samo reći šta...”
„Dogovorile smo se. Čućemo se uskoro, Bruk. Sve ćemo da
razradimo. Mogu li da popričam s njim? Obećavam da ću biti kratka.”
Bruk nemo klimnu, zaboravljajući da je Samara ne može videti i dade
telefon Džulijanu, koji je ušao u sobu da se svuče. Govorio je „da”, „ne”,
i „Zvuči dobro. Pozvaću te sutra”, a zatim se okrenuo ka njoj.
„Dođi u kadu, molim te!”
Oči su mu bile molećive i ona se naterala da izbaci Gremi iz glave.
Proveli su tako lepo veče, pa je odlučila da ne sme dopustiti nikakvoj
glupoj raspravi da ga pokvari. Sledila ga je u kupatilo i svukla se.
Nikada nisu spavali u krevetu Džulijanovih roditelja, jer im je bilo
nekako neprijatno, ali su voleli da koriste glavno kupatilo. Bio je to raj na
zemlji, čist luksuz. Topli podovi, velika, duboka kada I zasebne tuš-
kabinae; najlepše od svega bio je kamin na gas. Iako nije mogao da se
natera da ude u toplu vodu, Džulijan je uvek punio kadu za Bruk i,
nakon što bi se istuširao, uključivao kamin. Obmotan samo peškirom,
sedao je na ivicu kade da joj pravi društvo.
Bruk dodade još soli za kupanje s mirisom lavande i nasloni se na
frotirski jastuk. Džulijan se prisećao njihovog prvog zajedničkog
kupanja na nekom vikend putovanju, na početku veze. Pričao je o svojoj
ojađenosti vodom koja se pušila, a koju je ćutke izdržao, trudeći se da
ostavi utisak. Bruk ga je samo gledala, preplavljena osećajem potpune
opuštenosti i krajnjom malaksalošću usled boravka u vreloj vodi.
Kasnije, umotana u ogromni mekani peškir, vratila se s Džulijanom u
spavaću sobu. Zapalio je sveće na oba noćna stočića i pustio laganu
muziku. Vodili su ljubav nežno i polako, kao dvoje koji su godinama
zajedno i jedno o drugom znaju sve. Prvi put posle vrlo mnogo vremena
zaspali su isprepletenih udova.
Spavali su skoro do podneva, a kad su se probudili, napolju je
napadalo petnaestak centimetara snega, što je bio pouzdan znak da će u
Hemptonsu provesti još jednu noć. Oduševljena, Bruk je pokupila
raščupanu kosu u punđu, obula ravne čizme postavljene krznom i
navukla zimski kaput, a zatim se popela na suvozačko sedište džipa koji
su Alterovi tu ostavljali tokom cele godine. Džulijan je izgledao
neodoljivo blesavo s očevom kapom koju je pronašao u ormaru. Na vrhu
je imala kićanku, a na štitnicima za uši bile su trake koje su se vezivale
183
pod bradom. Vozio je prema Starbaks kafeu u Ist Hemptonu, kako bi

Bruk kupila Tajms, a onda su nastavili ka Golden per kafeu, pomalo
izolovanom lokalu, da tamo doručkuju.
Sklonjena u kućici, s dlanovima oko šolje s vrućom kafom, Bruk
uzdahnu, preplavljena srećom i zadovoljstvom. Da je mogla da opiše
najbolje novogodišnje veče u životu, ono bi bilo verna slika poslednja
dvadeset četiri časa. Džulijan joj je glasno čitao tekst o čoveku koji je bio
zatvoren dvadeset osam godina, a zatim oslobođen na osnovu dokaza
izvedenog analizom DNK, kad zazvoni telefon.
Podigao je pogled.
„To je Nola”, reče Bruk, gledajući u ekran. „Zar nećeš da se javiš?”
„Ne smeta ti? Želeće da mi prepriča kako joj je prošlo veče,
pretpostavljam.”
Džulijan odmahnu glavom. „Već to što sedim ovde i čitam čini me
srećnim. Stvarno nemam ništa protiv.”
„Hej, No”, reče Bruk, što je tiše mogla. Nije podnosila ljude koji viču
u mobilni.
„Bruk? Gde ste?”
„Kako to misliš gde smo? U Hemptonsu, znaš to. Čak mislim da
ćemo ostati zbog snega dok...”
„Jesi li videla internet izdanje Last najta?”, preseče je Nola.
„Last najta? Nisam, Internet u kući nije funkcionisao. Imam primerak
Tajmsa...”
„Ovo ti govorim samo zato što ne želim da čuješ od nekog drugog.
Last najt je jutros objavio užasnu kolumnu, razglabajući o svim mogućim
razlozima zašto je Džulijan otkazao novogodišnju svirku.”
„Šta?”
Džulijan diže glavu i upitno je pogleda.
„Naravno da su besmisleni. Ipak, seti se da si rekla da je Leo negde u
Južnoj Americi, tako da sam pomislila da biste hteli da znate, ako već
niste saznali.”
Bruk duboko udahnu. „Divno. Baš divno. Možeš li da mi kažeš šta
piše?”
„Proslediću ti na Džulijanov ajfon, važi? Stvarno mi je krivo što vam
kvarim jutro, ali ovde takođe piše da se vas dvoje verovatno 'skrivate' u
Hemptonsu, pa sam želela da vas upozorim da ćete možda dobiti
društvo.”
184
„O, ne”, prostenja Bruk.

„Žao mi je, draga. Javi mi ako mogu išta da učinim, važi?” Pozdravile
su se, a Bruk je posle toga shvatila da nije ni pitala Nolu kako se provela.
Pre nego što je stigla da mu sve prepriča, Džulijan je našao članak iz
Last najta na telefonu. „Evo, dobio sam ga.” „Čitaj naglas.”
Oči su mu letele preko teksta. „Vau”, promumla, povlačeći
kažiprstom po ekranu. „Odakle im ovako nešto?”
„Džulijane! Počni da čitaš ili mi daj to ovamo!”
Stidljiva mlada devojka, ne starija od šesnaest godina, pojavi se kraj
njihovog stola, noseći dva tanjira. Pogledala je Džulijana, ali Bruk nije
bila sasvim sigurna da ga je prepoznala. „Omlet od belanaca s povrćem i
pšenicom?” pitala je, skoro šapatom.
„Za mene”, odvrati Bruk, podigavši ruku.
„Pretpostavljam da to znači da je kombinovani doručak za vas?”,
obratila se Džulijanu s tako širokim osmehom da više nije bilo sumnje da
ga je prepoznala. „Francuski tost sa šećerom u prahu, dva jaja na oko i
prepečena slanina. Mogu li još nečim da vas uslužim?”
„Hvala, imamo sve”, odgovori on, smesta zabadajući viljušku u
mekani francuski tost. Ona je potpuno izgubila apetit.
Sprao je sve dobrim gutljajem kafe i ponovo podigao telefon. „Jesi li
spremna?” Bruk klimnu.
„U redu. Naslov je Gde je Džulijan Alter? i odmah pored je moja
fotografija, snimljena bogzna gde, na kojoj sam znojav i pijan.” Pokazao
joj je ekran.
Žvakala je suvi tost, žaleći što nije naručila ražani. „Znam tu sliku.
Snimljena je u bekstejdžu, tridesetak sekundi posle nastupa na proslavi
Kristen Stjuart u Majamiju. Tog dana je bilo pakleno vruće, a ti samo što
si završio s pevanjem, koje je trajalo čitav sat.”
On poče da čita. „Iako nam izvori govore da se pevač krije u kući
svojih roditelja u Ist Hemptonu, nakon što je otkazao sinoćnji nastup
povodom novogodišnje proslave MTV-a, ono što niko ne razume jeste
zašto je tako postupio. Mnogi sumnjaju na nevolje u raju kod sekse-
pilnog pevača, koji se proslavio svojim prvim albumom, Za onog koga
nema. Izvor upućen u muzičku industriju tvrdi da je sada „vreme
iskušenja”, kada tolike zvezde koje su se brzo proslavile progutaju
mamac droge. Mada nije bilo nikakvih posebnih izveštaja o zloupotrebi
narkotika, rehabilitacioni centri su prvo mesto gde potražim novog umetnika
koji je nestao s radara, kaže taj izvor.”
185
Džulijan pogleda u nju otvorenih usta, a ruka u kojoj je držao telefon

kao da je omlitavela. „Oni to sugerišu da sam na rehabilitaciji?”, upitao
je.
„Ne mislim da baš to kažu”, jedva reče Bruk. „U stvari, nisam
sigurna šta hoće da kažu. Nastavi.”
„Izvor upućen u muzičku industriju?”, ponovo pročita on. „Je li to
neka šala?”
„Nastavi.” Strpala je punu viljušku omleta u usta i nastojala da
izgleda bezbrižno.
„Drugi tvrde da Džulijan i njegova dugogodišnja žena, nutricionista
Bruk, počinju da osećaju napetost zbog popularnosti. Ne mogu da
zamislim nijedan par koji može da istraje pod takvim okolnostima, rekla je
čuvena Ajra Melnik, psihijatar s Beverli Hilsa, koja nije lično lečila
Alterove, ali ima veliko iskustvo s parovima gde je jedno popularno, a
drugo nepoznato javnosti. Ako već sada počnu da dolaze na psihijatrijska
savetovanja, nastavila je doktorka Melnik, imaće makar šansu da se bore.”
„Šansu da se bore?” vrisnu Bruk. „Ko je, kog đavola, doktorka
Melnik i zašto komentariše našu vezu, kad nas nikad nije videla?”
Džulijan samo odmahnu glavom. „I ko kaže da smo napeti zbog
slave?”, upita.
„Ne znam. Možda upućuju na onaj intervju u emisiji Tudej, to jest na
ono s trudnoćom. Čitaj dalje.”
„Vau”, reče Džulijan, očigledno pročitavši nešto u sebi. „Oduvek sam
znao da su ove tračerske gluposti sranje, ali ovo postaje sve bolje i bolje.
Dok su rehabilitacija ili bračno savetovanje najverovatniji uzrok
Džulijanovog “nestanka” - naglasio je poslednju reč s mnogo sarkazma -
„postoji i treća opcija. Prema rečima bliskog porodičnog izvora, pevača
su opčinili poznati sajentolozi, a posebno Džon Travolta. Ne znam da li se
radilo samo o prijateljskom gestu ili o regrutovanju novih pristalica, ali bez
svake sumnje mogu da tvrdim da su u kontaktu, rekao je porodični izvor. To
nas navodi da se zapitamo: da li će Džejbru20 krenuti putem Toma i Keti
i održati veru? Ostanite s nama.”
„Jesam li te dobro čula? Rekao si Džejbru?” upita Bruk, ubeđena da je
taj deo izmislio.
20
U „paparaco” novinarstvu postoji tendencija skraćivanja i spajanja
imena slavnih parova, pa Džejbru predstavlja skraćenicu imena Džulijan
i Bruk. (Prim. prev.)
186
„Scijentologija!” skoro je viknuo Džulijan, pre nego što ga Bruk

ućutka. „Misle da smo scijentolozi!”
Mozak joj se borio da sve upije. Rehabilitacija? Bračno savetovanje?
Scijentologija? Džejbru? To što su sve te stvari bile laži nije bilo toliko
uznemirujuće samo po sebi, ali šta je s malim zrnima istine? Koji je to
„porodični izvor” pomenuo nešto o Džonu Travolti, osobi koja se
obratila Džulijanu, mada ne u vezi sa scijentologijom? Ko je napomenuo,
već drugi put u ovom izdanju, da ona i Džulijan imaju probleme u vezi?
Bruk je zamalo i postavila sva ta pitanja, ali kad je na njegovom licu
primetila poniženje, primorala je sebe da zvuči raspoloženo.
„Vidi, ne znam za tebe, ali između scijentologije, svetski poznatog
psihijatra koji nas ni ne poznaje i Džejbru, potpuno si uspeo. Hoću da
kažem da, ako ovo nisu pokazatelji slave, ne znam šta jesu.” Široko se
osmehnula, ali je Džulijan i dalje delovao utučeno.
Krajičkom oka spazila je blic i u deliću sekunde pomislila kako je
čudno videti munju usred mećave. Pre nego što je mogla bilo šta da
kaže, mlada konobarica opet se stvorila kraj njihovog stola.
„Ja se, uh...”, promrmljala je, istovremeno postiđeno i uzbuđeno,
„izvinjavam zbog onih tamo fotoreportera.” Ućutala je, a Bruk se okrete i
vide četvoricu ljudi s kamerama prislonjenim uz izlog kafića. Džulijan ih
je sigurno uočio pre nje, jer je ustao, zgrabio je za ruku i rekao: „Moramo
odmah da pođemo.”
„Upravnik im je zabranio da uđu unutra, ali ne može da ih otera s
pločnika”, reče konobarica. Izgledala je kao da je sekunde dele od
traženja autograma i Bruk je znala da smesta moraju da odu.
Izvadila je dve novčanice od po dvadeset dolara iz novčanika, ćuš-
nula ih devojci i rekla: „Postoji li zadnji izlaz?” Kad je ova klimnula,
Bruk steže Džulijanovu ruku i reče: „Hajdemo. Odmah.”
Zgrabili su kapute, rukavice i šalove i krenuli ka zadnjem delu ka-
fea. Pokušala je da ne misli na to kako prosto izgleda i koliko očajno želi
da niko ne vidi njene slike u trenerci i s konjskim repom, ali je još više
želela da zaštiti Džulijana. Nekim srećnim čudom, džip im je bio
parkiran pozadi, pa su uspeli da uđu, upale motor i zaokrenu udesno s
parkinga pre nego što su ih paparaci ugledali.
„Šta ćemo?” pitao je Džulijan, više nego uspaničen. „Ne možemo
nazad do kuće, jer će nas pratiti. Okupiraće je.”
„Zar ne misliš da već znaju gde se nalazi? Zar nisu baš zbog toga
ovde?”
187
„Ne znam. Moji nisu u imeniku. Bili smo usred Ist Hempton Vilidža.
Ako tražiš nekog za koga znaš da je u Hemptonsu usred zime, to je
odlično mesto da počneš. Verujem da su samo imali sreće.” Vozio je na
istok, ka putu 27, daleko od roditeljske kuće. Pratilo ih je najmanje dvoje
kola.
„Mogli bismo da se odvezemo pravo u grad...”
Stezao je volan. „Sve su nam stvari su u kući. Osim toga, opasno je -
mogli bismo da izginemo.”
Na trenutak su ćutali, a onda Džulijan reče: „Pozovi broj lokalne
policije za slučajeve koji nisu hitni i uključi zvučnik.”
Bruk nije tačno znala kakav mu je plan, ali nije htela da ga još više
nervira. Okrenula je broj i on započe razgovor sa dispečerkom.
„Zdravo, zovem se Džulijan Alter i trenutno vozim putem 27.
Upravo sam prošao Ist Hempton Vilidž. Nekoliko kola s fotoreporterima
jure me nebezbednom brzinom. Bojim se da će, ako krenem kući, ići za
mnom i saznati gde živim. Može li neki pozornik ikako da me sačeka
pred kućom i upozori ih da vrše upad na tuđe imanje?”
Žena se složila da pošalje nekog za dvadeset minuta i pošto joj je dao
adresu roditeljske kuće, prekinuo je vezu.
„Pametno”, reče Bruk. „Kako si to smislio?”
„Nisam. Leo mi je rekao da to uradim ako se nađem bilo gde van
Menhetna i počnu da me prate. Da vidimo da li zaista deluje.”
Nastavili su da kruže punih dvadeset minuta, pre nego što je
Džulijan prešao na manji seoski put, koji je vodio preko otvorenih
poljana i gde se na dva jutra zemlje nalazila kuća Alterovih. Prednje
dvorište bilo je veliko, okruženo divnim pejzažom, ali kuća prosto nije
bila izgrađena dovoljno daleko da izmakne teleskopskim sočivima.
Oboma im je laknulo kad su na raskrsnici seoskog puta i onog koji je
pripadao imanju ugledali policijska kola. Džulijan je parkirao džip
odmah do njih i spustio prozor. Dvoja kola pretvorila su se u četvoro, i
sva su se zaustavila iza njihovih. Istog časa su čuli škljocanje aparata,
dok je policajac prilazio džipu.
„Zdravo. Ja sam Džulijan Alter, a ovo je moja žena Bruk. Samo
pokušavamo da stignemo kući na miru. Možete li nam pomoći, molim
vas?”
Policajac je bio mlad, verovatno u kasnim dvadesetim, i nije delovao
posebno ljut što mu je neko pokvario novogodišnje jutro.
188
Bruk se nemo zahvali i uhvati sebe kako se, u stvari, moli da policajac
prepozna Džulijana.
Nije je razočarao.
„Džulijan Alter, je li? Moja devojka je tvoj veliki obožavalac. Nas
nekoliko smo načuli da tvoji roditelji ovde žive, ali nismo bili baš
sigurni. Ovo je njihovo imanje?”
Džulijan pročita karticu s njegovim imenom. „Jeste, policajče
O'Mali”, reče. „Milo mi je što to čujem. Misliš li da bi volela da dobije
potpisan album?”
Škljocanje fotoaparata se nastavilo i Bruk se pitala kako li će nasloviti
te slike. Džulijan Alter uhapšen u poteri zbog posedovanja droge?
Ili: Policajac Alteru: Takve kao što ste vi ne želimo ovde. Ili najbolje,
po mišljenju svih: Alter pokušava da preobrati policajca u scijentologa.
O'Maliju se lice ozarilo. „Siguran sam da bi”, odgovorio je, duvajući
u crvene i ispucale šake. „Sigurno će biti oduševljena.”
Pre nego što je Džulijan stigao da izusti ijednu reč, Bruk je otvorila
odeljak za rukavice i dodala mu primerak albuma. Tu su sakrili novi
disk, kako bi proverili da li će ga Džulijanovi roditelji zaista slušati pre
narednog leta, ali je shvatila da će ovako biti bolje iskorišćen.
Prekopavala je po torbi i pronašla penkalo.
„Zove se Kristi”, reče policajac, pažljivo izgovarajući devojčino ime.
Džulijan pocepa plastičnu foliju sa CD-a, ukloni zaštitu i nažvrlja: Za
Kristi, s ljubavlju, Džulijan Alter.
„Hej, hvala. Biće van sebe”, reče O'Mali, pažljivo smeštajući CD u
bočni džep jakne. „A sad, šta mogu da učinim za vas?”
„Da pohapsiš ove momke”, odgovori Džulijan s poluosmehom.
„Bojim se da to ne mogu, ali mogu da im kažem da odbiju i da ih
podsetim na pravila o privatnom posedu. Vas dvoje idite. Ja ću obave -
stiti vaše prijatelje. Pozovite ako bude još nekih problema.”
„Hvala!”, rekoše Bruk i Džulijan istovremeno. Pozdravili su se s
O'Malijem, bez osvrtanja uterali kola u garažu i zatvorili vrata.
„Bio je fin” reče ona kad su ušli u hodnik i zbacili čizme.
„Ovog trenutka zovem Lija”, reče Džulijan, već na pola puta do
očeve radne sobe u zadnjem delu kuće. „Mi smo pod opsadom, a on se
izležava na nekoj plaži.”
Gledala ga je kako odlazi, a zatim krenula da navlači roletne. Rano
popodne već je postalo tamnosivo. Videla je bliceve koji su sevali
189
direktno u nju, dok se kretala od prozora do prozora. Virnula je iza za-

vese u gostinskoj sobi na drugom spratu i zamalo nije vrisnula, kad je
direktno pred sobom spazila čoveka s izbačenim objektivom veličine
fudbalske lopte, uperenim pravo u nju. Postojala je samo jedna prostorija
bez roletni na prozoru - mali toalet na trećem spratu, koji niko nikad nije
koristio, ali nije htela da rizikuje. Zalepila je crnu kesu za smeće preko
njega, a onda sišla u prizemlje, da vidi šta Džulijan radi.
„Jesi li dobro?”, upita ga, otvarajući vrata radne sobe, pošto nije
odgovorio na kucanje.
Džulijan je podigao pogled s laptopa. „Da, dobro sam. Ti? Žao mi je
zbog svega ovoga”, rekao je, ali nije mogla da odredi ton kojim je
govorio. „Znam da ovo sve kvari.”
„Ne kvari ništa”, slagala je.
Opet nije bilo odgovora. Nastavio je da zuri u monitor. „Zašto ne
odeš da nam založiš vatru, pa da gledamo film? Kako ti to zvuči?”
„Super. Dobro. Izlazim za nekoliko minuta, važi?”
„Savršeno”, reče ona, glumeći veselost. Polako je zatvorila vrata za
sobom i tiho proklela fotoreportere, onu bednu kolumnu u Last najtu i,
samo delimično, svog muža zato što je uopšte popularan. Dala bi sve od
sebe da bude jaka zbog njega, ali on je bio u pravu u vezi s jednom
stvari: njihov blaženi, tihi i toliko potreban odmor bio je završen. Niko se
nije usudio da se doveze do kuće niti da prede travnjak, ali je gužva na
putu postajala sve veća. Te noći su spavali uz udaljene zvuke razgovora
i smeha, motora koji su se pokretali i zaustavljali i, mada su se upinjali
da ih ignorišu, nije im pošlo za rukom. Kad se sutradan sneg dovoljno
otopio da mogu da krenu, dremnuli su svega sat ili dva i bili umorni kao
da su istrčali dva maratona, a na putu ka gradu jedva da su progovorili.
Sve do kuće imali su pratnju.
190
12.
Bolje ili gore od Sijeninih slika?
„HALO?” reče Bruk u slušalicu.

„Ja sam. Jesi li se obukla? Koju si izabrala?” Nola je zvučala zadihano
i nestrpljivo.
Bruk kradomice pogleda u ženu u tridesetim godinama koja je stajala
do nje i primeti da i ona nju potajno gleda. Obezbedenje u Beverli vilširu
činilo je sve što je moglo da zadrži paparace, ali gomila reportera i
fotografa zaobišla je pravila tako što je rezervisala sobe u hotelu. I ranije
je uhvatila tu ženu kako je posmatra u lobiju, kad je strcala u prizemlje
da proveri imaju li u prodavnici mentol bombone, a uvukla se u lift sa
Bruk sekundu pre nego što su se vrata zatvorila. Sudeči po izgledu -
svilenoj pripijenoj bluzi bez rukava, dobro skrojenim pantalonama,
skupim cipelama s malom štiklom i nenapadnom nakitu, Bruk je
zaključila da nije bloger, kolumnista žute štampe niti prikriveni pa-
paraco, poput momka koji je sedeo pred njihovom zgradom ili vrebao u
supermarketu. To ju je još više uplašilo: imala je posla sa stvarnim,
živim, pametnim, pronicljivim i pažljivim reporterom.
„Biču u sobi za minut. Nazvaču te.” Isključila je telefon pre nego što
je Nola mogla išta da odgovori.
Žena joj se osmehnula, otkrivši niz prelepih, bisernobelih zuba.
Bio je to dobroćudan osmeh, jedan od onih koji kažu: Razumem kako ti
je! I mene jedan prijatelj stalno uznemirava telefonom, ali Bruk je u
poslednjih nekoliko meseci do savršenstva izoštrila instinkte: uprkos
svojoj pitomoj pojavi i saosećajnosti na licu, ova žena je bila grabljivac,
uvek u potrazi za senzacijom. Ostani i bićeš pojeden. Očajnički je želela
da pobegne.
„Ovde ste zbog Gremija?”, upitala je ljubazno, kao da je i previše
dobro upoznata sa strogim procedurama pripreme za takav događaj.
„Mmm”, promrmlja Bruk, ne želeći da prizna išta više od toga.
Naprosto je znala da će žena ispaliti seriju rafalnih pitanja, jer je već vi-
dela tu taktiku - razoružaj i napadni - kod jednog naročito agresivnog
191
blogera, koji joj je prišao nakon Džulijanovog pojavljivanja u emisiji

Tudej, pretvarajući se da je nedužni obožavalac. Međutim, još uvek nije
mogla da se natera da bude preventivno gruba.
Lift se zaustavio na desetom spratu i morala je da istrpi razgovor
tipa: „Oh, vi idete gore? Dobro, jer mi ćemo dole”, između žene u liftu i
para koji je izgledao evropski (oboje su nosili kapri pantalone - njegove
su bile uže od njenih, i oboje su imali fluorescentni ranac na leđima).
Zadržala je dah, iz sve snage želeći da lift krene.
„Mora da je uzbudljivo prvi put u životu ići na Gremi, posebno zato
što se nastup vašeg supruga očekuje s velikim interesovanjem.”
Eto. Bruk je izdahnula vazduh i začudo se odmah osetila bolje. Bilo je
pravo olakšanje što su se njene sumnje potvrdile; sada niko nije morao
da se pretvara. Opsovala je u sebi što nije dozvolila Liju da joj se nađe,
ali je barem sada znala šta se od nje očekuje. Netremice se zagledala u
ploču sa dugmićima iznad vrata, pretvarajući se da nije čula nijednu
ženinu reč.
„Baš sam se pitala, Bruk”, na zvuk svog imena refleksno se trgla -
„imate li komentara na skorašnje fotografije?”
Skorašnje fotografije. O čemu ta žena priča?
Ponovo se zagledala u vrata, podsećajući se da bi ti ljudi rekli bilo šta,
samo da od nje izvuku jednu rečenicu, koju će obraditi i izokrenuti tako
da odgovara bilo kom smeću koje su upravo smislili. Molila se da ne
upadne u zamku, ali je saputnica bila uporna.
„Sigurna sam da je veoma teško istrpeti sve te grozne glasine o
rođenom mužu i drugim ženama. Ne mogu čak ni da zamislim. Mislite
li da će to uticati na uživanje u večerašnjem slavlju?”
Vrata lifta konačno su se otvorila na poslednjem spratu. Bruk se našla
u hodniku koji je vodio u trosobni apartman, trenutni centar ludila oko
priprema za Gremi. Želela je samo da zakoluta očima i kaže da, ako
Džulijan zaista spava s mnogim ženama, kako tvrde tabloidi, ne samo da
bi na svakom ćošku dobijao batine, več ne bi imao ni sekundu vremena
da izvede ijednu pesmu. Želela je da kaže da, nakon bezbroj detaljnih
izveštaja poteklih od neimenovanih izvora o tome kako njen muž ima
fetiše za sve, od istetoviranih striptizeta do debelih muškaraca, tvrdnje o
dobroj staroj preljubi teško da se uopšte daju registrovati. A najviše od
svega želela je da toj ženi kaže ono što je bez ikakve sumnje znala da je
tačno: da njen muž, uprkos izuzetnoj nadarenosti i nepobitnoj
popularnosti, još uvek povraća pred svaki nastup, znoji se kad
192
tinejdžerke vrište zbog njega i ima neobjašnjivu sklonost da seče nokte

na nogama sedeći na WC šolji. Jednostavno nije bio tip muškarca koji
vara ženu i to je bilo jasno svakome ko ga je poznavao.
Ipak, očigledno da ništa od toga nije mogla da kaže, pa kao i obično,
nije izustila ni reč. Radosno je posmatrala kako se vrata lifta zatvaraju
ženi ispred nosa.
Večeras neću da razmišljam o takvim stvarima, naređivala je sebi dok je
karticom otključavala vrata. Večeras se radi samo o Džulijanu. Ništa više,
ništa manje od toga. Bilo je to veče koje će sve napade na njihovu
privatnost, užase organizacije i karnevalski aspekt njihovih života učiniti
vrednim truda. Bez obzira na to šta će uslediti - neka nova, podla glasina
o Džulijanu i drugim ženama, ponižavajuća paparaco fotografija, zloban
komentar nekog iz Džulijanovog tima, ko pokušava da bude „od
pomoći”, bila je rešena da uživa u svakoj sekundi tako značajne večeri.
Njena majka je samo nekoliko sati ranije poetski rekla kako se takvo veče
dešava jednom u životu i da je njena obaveza da ga doživi u potpunosti.
Bruk je obećala da će upravo tako i biti.
Ušla je u apartman i osmehnula se jednom od asistenata - ko je od
njih tih dana mogao da očekuje odanost? - koji ju je bez pozdrava odveo
pravo do stolice za šminkanje. Nervoza koja je visila u sobi poput
mokrog ćebeta nije značila da veče neće biti fantastično. Nije htela da
dozvoli da je pripreme oneraspolože.
„Vremenska provera!” viknula je asistentkinja iritantno piskavim
glasom, još neprijatnijim zbog snažnog njujorškog akcenta.
„Deset posle jedan!” „Malo posle jedan!” „Jedan i deset!”
istovremeno je odgovorilo troje drugih, svi s panikom u glasu.
„U redu, ljudi, hajde da to sredimo! Imamo još sat i pedeset minuta,
što, sudeći po stanju stvari, znači”, zastala je, pretražujući sobu
pogledom i načinivši jedan prenaglašeni okret, a zatim ukrstila pogled
sa Bruk, ostvarivši pun, možda i agresivan kontakt očima dok je
završavala rečenicu - „da nismo ni blizu tome da se pojavimo u
javnosti.”
Bruk odlučno podiže ruku, pazeći da ne ometa dvoje koji su joj
šminkali oči, i mahnu asistentkinji da priđe.
„Da?” upita Natalija, ne trudeći se da prikrije nervozu.
„Kada očekujete da se Džulijan vrati? Moram nešto da...”
Natalija isturi kuk i pogleda u fasciklu. „Da vidimo. Upravo završava
relaksacionu masažu i sprema se za brijanje. Vratiće se ovamo tačno u
193
dva, ali će odmah morati da se vidi s krojačem, da bismo bili sigurni da

je problem s reverom pod kontrolom.”
Bruk se slatko osmehnu uznemirenoj devojci i odluči da primeni
drugačiju taktiku. „Sigurno jedva čekaš da se ovaj dan završi. Kako
izgleda, ni trenutak nisi prestala da jurcaš.”
„Je li to vaš način da kažete da užasno izgledam?” Natalija se cimnu
unazad, a ruka joj automatski krenu ka kosi. „Jer ako jeste, treba to da
kažete direktno.”
Bruk uzdahnu. Zašto je ovim ljudima nemoguće reći bilo šta
ispravno? Samo pre petnaest minuta, kad je smelo upitala Lija da li je u
hotelu na Beverli Hilsu gde su odseli snimali film Zgodna žena, on se
brecnuo i rekao da treba da gleda svoja posla.
„Uopšte nisam to rekla. Samo da znam da je danas lud dan i da mi se
čini da se dobro snalaziš.”
„Pa, neko mora”, reče Natalija i ode.
Bila je u iskušenju da je pozove nazad i popriča s njom na temu
obične ljubaznosti, ali je još jednom razmislila, setivši se da reporter sve
posmatra izbliza. Ovaj je, nažalost, imao odobrenje da ih sledi tokom sati
i sati priprema, u cilju istraživanja za opširan tekst o Džulijanu, koji će
biti objavljen u tom časopisu. Leo je, posle pregovora, sklopio neku vrstu
dogovora, kojim je garantovao neometan pristup Džulijanu tokom
nedelje, ako časopis Njujork obeća njegovo pojavljivanje na naslovnoj
stranici. Tako je već četiri dana, ali bez uspeha, cela Džulijanova pratnja
davala sve od sebe da održi sliku srećnog tima koji uživa u svom poslu.
Svaki put kad bi Bruk uhvatila njegov pogled, a bio je, izgleda, sasvim
fin momak, maštala je o tome da ga ubije.
Bila je neizbežno impresionirana veštinom kojom se dobar reporter
stapao s pozadinom. U danima pre Džulijana, a naročito pre nego što je
postao slavan, uvek joj je izgledalo smešno kada se par svađao pred
zaposlenima ili čak javljao na mobilni telefon u prisustvu novinara u
potrazi za tračevima, ali je sada prema svima u sličnoj situaciji osećala
samo razumevanje. Čovek iz časopisa Njujork pratio ih je u stopu
poslednja četiri dana, ali pošto se ponašao kao da je slep, gluv i nem,
delovao je preteći koliko i tapet. Znala je da je upravo to najopasnije.
Na vratima se začulo zvono, ali nije mogla da se okrene a da ne ri-
zikuje povredu. „Ima li neke šanse da je to ručak?” upitala je.
194
Jedan od šminkera frknu. „Ne verujem. Mali su izgledi da je za našu

naci-koordinatorku hrana prioritet. A sada, bez priče dok pokrivam
linije smeha.”
Jedva da je više i primećivala takve komentare. Bila je srećna što je
devojka još nije zamolila da razmisli o tretmanu za izbeljivanje pega, što
je tih dana, izgleda, bila glavna tema rasprave medu svima osim Bruk.
Pokušala je da odvuče sebi pažnju čitanjem LA Tajmsa, ali nije mogla da
se koncentriše zbog uzbuđenja koje je vladalo oko nje. Gledala je dupli
apartman od 200 kvadratnih metara na zadnjem spratu hotela, izbrojavši
dvoje šminkera, dva frizera, po jednog manikira, stilistu, publicistu,
agenta, poslovnog menadžera, reportera i krojača iz Valentina, kao i
dovoljno asistenata da opsluže Belu kuću.
To je nepobitno bilo apsurdno, ali je ipak bila ushićena celim de-
šavanjem. Bila je na Gremiju, na putu da prati muža duž crvenog tepiha,
pred očima celog sveta. Malo je reći da je delovalo nestvarno. Da li takav
događaj ikad izgleda stvarno? Od trenutka kad je prvi put čula
Džulijana kako peva u lokalu Ru bis, pre skoro osam godina, pričala je
svima koji su hteli da slušaju da će on postati zvezda. Ono što nije mogla
da zamisli bilo je ostvarenje te reči. Rok zvezda. Superstar. Njen muž,
momak koji je još uvek kupovao samo obične bokserice u pakovanju od
tri komada, voleo da jede slane štapiće u Oliv gardenu i čačkao nos kad je
mislio da ga ne gleda, bio je međunarodno priznata rok zvezda s
milionima odanih fanova, koji su ga obožavali i vrištali na njegovim
koncertima. Nije mogla da zamisli trenutak kada će, bilo sada ili u
budućnosti, uspeti da shvati tu činjenicu.
Zvonce se oglasilo po drugi put, a onda je jedan od nemoguće mladih
asistenata požurio da otvori i nešto brzo rekao piskavim glasom.
„Ko je to?” upita Bruk, u nemogućnosti da otvori oči dok ih je
šminker iscrtavao.
„Momak iz obezbeđenja iz Nil lejna”, čula je Natalijin odgovor. „Do-
neo je tvoj nakit.”
„Moj nakit?” upita Bruk. Pomislila je da će i sama početi da ciči, pa je
stavila ruku preko usta i pokušala da obuzda osmeh.
Kad je konačno došlo vreme da obuče haljinu, mislila je da će se
onesvestiti od uzbuđenja (i gladi, ali čak i pored armije pomagača, u tom
hotelskom apartmanu niko se ni izdaleka nije pobrinuo za obrok). Dve
asistentkinje držale su predivnu Valentinovu haljinu otvorenu, a treća ju
je pridržavala za ruku dok je ulazila u nju. Rajsleršlus se glatko zatvorio
195
na leđima i tkanina obgrli njene nedavno stanjene kukove i grudi

podignute specijalnim grudnjakom, kao da je za nju pravljena - što je,
naravno, i bila. Oblik morske sirene istakao joj je nekako lep struk,
potpuno prikrivajući zaobljenu stražnjicu, a majstorski oblikovan
dekolte naglašavao je liniju između grudi na pravi način. Pored boje
(duboka zlatna nijansa, ne metalik, ali nalik na savršen, sjajan i
preplanuo ten), ta je haljina predstavljala lekciju kako su divan materijal
i besprekorno šivenje miljama ispred nabora, perli, rukava, traka oko
struka, šljokica, krinolina ili kristala, ne čineći haljinu lepom, nego
apsolutno spektakularnom. I Valentinov krojač i njen vlastiti stilista
izrazili su odobravanje, a Bruk je bila ushićena što je u poslednja dva
meseca udvostručila napore da smrša. Konačno se isplatilo.
Sledeći na redu bio je nakit, a to je bilo već skoro previše za nju.
Momak iz obezbeđenja, niskog rasta i ramena širokih kao kod ragbiste,
uručio je stilistkinji tri kutije obložene somotom; ova ih je odmah
otvorila.
„Savršeno”, izjavila je, vadeći nakit iz postavljenih kutija.
„Oh, bože”, izusti Bruk, bacivši brz pogled na minđuše. Bile su to
dijamantske kapi kruškastog oblika, koje je podloga još više isticala.
Podsećale su na glamur starog Holivuda.
„Okreni se”, naredi stilistkinja. Vešto joj je prikačila naušnice na ušne
školjke i sklopila narukvice sličnog stila oko desnog zgloba.
„Predivne su”, reče Bruk, netremice gledajući gomilu caklećih
dijamanata na ruci. Okrenula se ka momku iz obezbeđenja. „Bolje me
večeras prati kad idem u kupatilo. Imam naviku da stalno gubim nakit!”
Nasmejala se da pokaže da se šalila, ali momak se nije ni osmehnuo.
„Levu ruku”, grubo reče stilistkinja.
Ispružila je ruku i pre nego što je shvatila šta se događa, žena je
skinula njen obični zlatni venčani prsten, onaj na kom je Džulijan dao da
se izgravira datum venčanja, zamenivši ga dijamantskim prstenom
veličine medenjaka.
Bruk povuče ruku čim je shvatila šta se dešava. „Ne, to neće moći,
zato što je to, znate...”
„Džulijan će razumeti”, odgovori devojka i potvrdi svoju odluku
zatvaranjem kutije s prstenom. „Doneću aparat da napravimo nekoliko
probnih snimaka i uverimo se da na filmu sve izgleda dobro. Ne
pomerajte se.”
196
Pošto je konačno ostala sama, Bruk se oprezno zavrte ispred velikog

ogledala, unetog posebno za tu priliku. Nije mogla da se seti da se ikad
u životu osećala ovoliko lepom. Šminka ju je prolepšala, ali je i dalje to
bila ona, a koža joj je blistala zdravljem i preplanulošću. Dijamanti su
svuda svetlucali, kosa joj je bila moderno, pa ipak prirodno skupljena i
umotana nisko na vratu, a haljina potpuno i krajnje savršenstvo. Sme-
šila se svom odrazu i dograbila telefon, oduševljena što će taj trenutak
podeliti s majkom.
Zazvonio je pre nego što je ukucala majčin broj i ona oseti poznatu
nelagodnost duboko u stomaku, videvši broj Njujorškog medicinskog
centra.
Zašto bi je uopšte oni zvali? Druga nutricionistkinja, Rebeka, složila
se da pokrije dve njene smene u zamenu za dve redovne, jedan praznik i
jedan vikend. Bio je to surov ustupak, ali nije imala izbora. Radilo se o
Gremiju. Druga misao koja joj je proletela kroz glavu, pre nego što je
stigla da je potisne, bila je da je to Margaret zove da joj kaže da su sve
smene na pedijatriji njene.
Bruk dopusti sebi trenutak nade pre nego što je zaključila da je to
verovatno Rebeka, kojoj treba neko razjašnjenje grafikona. Pročistila je
grlo i javila se.
„Bruk? Da li me čuješ?” Margaretin glas odjeknuo je u slušalici.
„Zdravo, Margaret. Da li je sve u redu?”, upitala je Bruk,
pokušavajući da zvuči smireno i samouvereno koliko god je mogla.
„Oh, zdravo. Sada te čujem. Slušaj, Bruk, samo sam se pitala da li je
sve u redu. Počela sam pomalo da brinem.”
„Da brineš? Zbog čega? Ovde je sve sjajno.” Da li je Margaret
pročitala neko đubre na koje je novinarka iz lifta upućivala? Molila se da
ne bude to u pitanju.
Margaret uzdahnu teško, gotovo tužno. „Vidi, Bruk. Svesna sam da
je ovo veoma važan vikend za tebe i za Džulijana. Upravo tamo i treba
da budeš i mrzim što moram sad da te zovem. Ipak, još uvek treba da
rukovodim osobljem, a to ne mogu kad nemam dovoljno ljudi.”
„Ne razumem.”
„Znam da je to verovatno poslednja stvar o kojoj razmišljaš u svetlu
svega što se dešava, ali ako ćeš propustiti smenu, imperativ je da nadeš
nekoga ko će raditi umesto tebe. Tvoja smena je počela jutros u osam, a
sada je već prošlo devet.”
197
„Oh, bože. Tako mi je žao, Margaret. Mogu ovo da sredim, samo mi

daj pet minuta. Nazvaću te.”
Nije sačekala odgovor. Prekinula je vezu i u imeniku potražila Re-
bekin broj. Molila se dok je telefon zvonio, osetivši nalet olakšanja kad se
Rebeka javila.
„Rebeka? Ćao. Ovde Bruk Alter.”
Nastupio je trenutak ustezanja. „Oh, ćao! Kako si?”
„Dobro sam, ali me je Margaret upravo zvala i pitala gde sam, a
pošto smo za danas zamenile smene...” Dopustila je da joj se glas izgubi,
u strahu da će reći nešto nepopravljivo neljubazno ako nastavi.
„Da, trebalo je da se zamenimo”, reče Rebeka vedro, slatkim i bodrim
glasom - „ali sam ti ostavila poruku da ipak neću moći.”
Osećala se kao da ju je neko upravo udario. Ćula je glas mladića, koji
je cičao od radosti u dnevnoj sobi apartmana i poželela da ga ubije, ko
god da je bio. „Ostavila si mi poruku?”
„Sasvim sigurno. Da vidimo. Danas je nedelja... Hm, ostavila sam
poruku u petak po podne.”
„U petak po podne?” Otišla je na aerodrom oko dva. Rebeka je
sigurno zvala na kuću i ostavila poruku na sekretarici. Osetila je kako joj
sve više pripada muka.
„Da, sada se tačno sećam. Bilo je oko dva i petnaest, zato što sam
taman uzela Brajdena iz obdaništa, a Bil je zvao da proveri možemo li da
dođemo kod njegovih na porodično okupljanje u nedelju. Njegovi sestra
i zet doleteli su s detetom, devojčicom iz Koreje koju su usvojili i...”
„Razumem”, prekinu je Bruk, prikupljajući poslednje atome snage da
ne plane na Rebeku. „U redu. Hvala na objašnjenju. Izvini što prekidam,
ali moram odmah da pozovem Margaret.”
Odvojila je telefon od uveta, ali ne pre nego što je iz slušalice začula
jedno „Stvarno mi je žao”, a potom prekinula vezu.
Užas. Ovo je bilo gore nego što je mislila. Prisilila se da okrene broj,
ne želeći da protraći ni sekund više od te divne večeri.
Margaret se javila čim je zazvonilo. „Halo?”
„Margaret, ne mogu dovoljno da se izvinim, ali izgleda da je došlo do
velikog nesporazuma. Uredila sam da me Rebeka danas zamenjuje i
nadam se da znaš da te nikad ne bih tek tako ostavila na cedilu, ali
izgleda da je njoj u poslednjem času nešto iskrslo i nije mogla da dođe.
Pretpostavljam da mi je ostavila poruku, ali nisam...”
198
„Bruk.” Tuga u njenom glasu bila je sasvim očita.

„Margaret, svesna sam koliku ti je neprijatnost ovo pričinilo i veoma
mi je žao zbog toga, ali moraš mi verovati.”
„Bruk, žao mi je. Rekla sam ti to i ranije, ali je budžet skresan i dahću
mi za vratom zbog izvođenja i prisustvovanja. Pregledaju kartone s
vremenom dolazaka i odlazaka i evidenciju za svakoga, bez izuzetka.”
Bruk je bilo potpuno jasno šta se dešava. Znala je da dobija otkaz i
bila je potpuno prestrašena, ali jedino što joj je prolazilo kroz glavu bilo
je: Molim te, nemoj to da kažeš! Sve dok ne izgovoriš, nije stvarno. Molim te, ne
čini to sada. Molim te! Molim te! Molim te!
Umesto toga je rekla: „Nisam sigurna da te razumem.”
„Bruk, tražim da daš otkaz. Verujem da su tvoja česta odsustvovanja
i akcenat koji si stavila na privatni život uticali na tvoju posvećenost
programu. Osećam da se više ne uklapaš.”
Knedla joj je stajala posred grla, a jedna vrela suza kliznu joj niz
obraz. Šminkerka će je zbog toga sigurno zadaviti.
„Misliš da se više ne uklapam?” reče, a glas joj je odavao da plače.
„Imala sam najviše poena u celom timu na osnovu procena slučajno
odabranih pacijenata. Diplomirala sam s drugom najvišom ocenom na
Njujorškom univerzitetu. Margaret, ja volim svoj posao i verujem da
ga dobro obavljam. Šta da radim?”
Margaret uze vazduh i Bruk na trenutak postade svesna da je ovo za
njenu šeficu skoro podjednako teško kao i za nju. „Bruk, žao mi je.
Zahvaljujući olakšavajućim okolnostima... Voljna sam da prihvatim tvoj
otkaz i budućim poslodavcima potvrdim da si otišla dobrovoljno. Znam
da te to ne teši, ali je najviše što mogu da učinim.”
Bruk se upinjala da smisli šta da kaže. Ne postoji skripta za to kako
završiti telefonski razgovor nakon što dobiješ otkaz, posebno kad ne
dopuštaš sebi da nekoliko puta zaredom vrisneš: „Jebi se!” Nastala je
malo duža, neprijatna pauza.
Margaret se prva povratila. „Bruk, jesi li još uvek tu? Zašto ne bismo
podrobnije porazgovarale kad dođeš po stvari?”
Suze su joj sada stvarno tekle, a sve na šta je mogla da misli bio je
predstojeći nastup šminkerkinog gneva. „U redu. Pretpostavljam da ću
doći sledeće nedelje.” Nije znala šta bi još rekla. „Hvala na svemu.”
Zašto li se zahvaljivala ženi koja ju je upravo otpustila?
„Čuvaj se, Bruk.”
199
Isključila je telefon i gotovo čitav minut zurila u njega, pre nego što ju
je realnost situacije osvestila.
Otpuštena prvi put u životu, uključujući mnogobrojne porodice kod
kojih je čuvala decu od svoje dvanaeste, raznosila jogurt u srednjoj školi,
konobarisala tokom leta, vodila kamp ture tri semestra na Kornelu, što je
bilo jednako satima stažiranja i prakse dok je bila diplomac. Sad je
konačno imala pravi posao, s punim radnim vremenom i platom. I bila
je bez ceremonija otpuštena. Videla je da joj se ruke tresu i zahvalno
dohvatila čašu šampanjca.
Ogorčene i nemilosrdne misli ispunile su joj um, čineći da se oseća još
gore. Da nije bilo Džulijana, ništa se od ovoga ne bi desilo. Morala je
uvek da ga prati, da mu pravi društvo, da ga podržava. Alternativa je
bila da se uopšte ne viđaju. To je bila nemoguća situacija. Osetila je
knedlu u grlu.
Ispila je čašu vode, spustila je i udahnula onoliko duboko koliko joj je
haljina dopuštala. Sledeće nedelje pojaviće se u bolnici, preklinjati, moliti
i puziti dok ih ne bude ubedila da ozbiljno shvata svoj posao, ali za sada
mora da da sve od sebe da izbaci to iz glave. Obrisala je razmazanu
maskaru toplom maramicom i zarekla se da Džulijanu neće pokazati ni
najmanji nagoveštaj da nešto nije u redu. Večeras se njegovom uspehu
odavalo priznanje i trebalo je podeliti s njim uzbuđenje i iščekivanje,
slaviti svu tu pažnju koju je dobijao. Nije smela da zaboravi da treba da
upije svaki trenutak.
Nije dugo morala da čeka. Vrata spavaće sobe ubrzo se otvoriše i na
njima se pojavi Džulijan. Delovao je izuzetno napeto i uznemireno,
verovatno zbog slabih nerava i činjenice da nosi sjajno odelo i tesnu, tek
dopola zakopčanu košulju koja je otkrivala uznemirujuće veliku
površinu njegovih grudi. Bruk prisili sebe da se osmehne. „Ćao!”
Smešila se i načinila jedan okret za njega. „Šta misliš?”
Džulijan uspe da se osmehne, stegnuto i odsutno. „Vau. Izgledaš
sjajno.”
Taman je htela da ga opomene da toliki trud zahteva daleko više
oduševljenja, kada mu je pažljivije pogledala lice. Iskrivilo se u grimasu
nalik bolu i on sede u fotelju presvučenu somotom.
„Oh, sigurno si mnogo zabrinut!” reče, prilazeći mu. Probala je da
klekne kraj njega, ali nije mogla zbog haljine, pa je samo stala pored
fotelje. „Izgledaš zavodljivo.”
Gutao je.
200
„Dođi, ljubavi”, procvrkuta, uzimajući ga za ruku. Osećala je da je

pomalo izveštačena zato što se pretvara da je sve u redu, ali je znala da
radi ispravnu stvar. „Prirodno je što si nervozan, ali večeras će biti...'
Njegov pogled zaustavio ju je usred rečenice.
„Šta je? Džulijane, o čemu se radi? Šta nije u redu?”
Provukao je prste kroz kosu i duboko udahnuo. Kad je napokon
progovorio, naježila se od samog glasa.
„Imam nešto da ti kažem”, rekao je, pogleda uprtog u pod.
„Dobro, reci mi. O čemu je reč?”
Polako je udahnuo i izdahnuo; Bruk je shvatila da to nema nikakve
veze s njegovim nervima. Misli joj se zavrteše oko svih zastrašujućih
scenarija. Bolestan je od raka ili tumora na mozgu. Bolesni su mu otac ili
majka. Desila se užasna saobraćajna nesreća. Možda se radilo o njenoj
porodici? O Eli? O njenoj majci?
„Džulijane, progovori! Plašiš me. Moraš da mi kažeš, samo mi reci.”
Konačno ju je pogledao u oči, s nekom novom rešenošću. U deliću
sekunde učinilo joj se da je trenutak minuo i da mogu nastaviti s
pripremama. Ipak, onaj izraz mu se isto tako brzo vratio i on joj pokaza
na krevet.
„Bruk, mislim da zbog ovoga treba da sedneš” reče, a ime joj je za-
zvučalo nekako zloslutno. „Ovo će biti vrlo teško čuti.”
„Jesi li dobro? A naši roditelji? Džulijane!” Bila je u panici, ubeđena
da se desilo nešto suviše strašno da bi se pojmilo.
Podigao je ruku i odmahnuo glavom. „Ne, nije ništa od toga. Ovo se
tiče nas.”
Šta? „Nas? Govori!” Da li je zaista izabrao baš taj trenutak da priča o
njihovoj vezi?
Džulijan je buljio u pod. Bruk izvuče ruku i gurnu ga u rame. „O
čemu, do vraga, govoriš? Budi jasan. Šta god da je, reci već jednom.”
„Izgleda da su isplivale neke slike.” Rekao je to tonom kojim bi sa-
opštio da mu je ostalo još tri meseca života.
„Kakve slike?” upita Bruk, ali odmah je znala na šta misli. Setila se
novinarke iz lifta, pre nekoliko sati. Videla je kako su se brzo proširile
vesti o njenoj nepostojećoj trudnoći. Mesecima je čitala o „aferi” s Lejlom
Losen.
Ali nikad dosad nije bilo stvarnih fotografija.
„Slike koje ne izgledaju dobro, ali i ne govore istinitu priču.”
201
„Džulijane.”
Uzdahnuo je. „Nisu dobre.”
„Bolje ili gore od onih Sijeninih slika?” Komentarisali su te neslavne
fotografije pre samo nekoliko nedelja. Da ironija bude veća, Džulijan je
bio taj koji ne shvata kako je oženjen čovek i otac četvoro dece mogao da
dopusti da ga fotografišu na balkonu hotelske sobe, s glumicom u
toplesu okačenom oko njegovog vrata. Bruk je iznela nekoliko savršeno
logičnih objašnjenja kako možda ništa nije onako kao što izgleda, ali se
naposletku složila da nije postojao nijedan valjan razlog zašto je Baltazar
Geti na jednoj slici držao Sijenu za grudi, a na drugoj jezikom klizio niz
njen vrat. Zašto nije ostao u hotelu dok je vodio ljubav i varao ženu?
„Otprilike su iste. Ali, Bruk, kunem ti se, nije bilo toliko strašno kako
izgleda.”
„Otprilike iste? I šta to nije bilo toliko strašno, ako pretpostavimo da
se ništa nije desilo?” Zurila je u Džulijana dok je nije pogledao u oči. Bio
je smeten.
„Pokaži mi”, reče, ispruživši ruku. Čekala je da u časopisu
zamotanom u rolnu, koji je držao u stisnutoj šaci, pronađe stranicu.
Kad je odvio magazin, videla je da se radi o Spinu. „Ne, nije ovaj.
Ovaj sam čitao pre toga. Dopusti mi da ti prvo objasnim, Bruk. Slikane
su u Šato Marmonu i znaš koliko je apsurdno...”
„Kada si bio u Šato Marmonu?”, brecnula se, a sopstveni glas zazvu-
čao joj je odvratno.
Izgledao je kao da ga je neko ošamario: oči su mu bile raširene u
neverici (ili panici), a boja mu je nestala s obraza. „Kada sam bio... Da
vidimo, bio sam tamo, pre četiri, pet... Prošlog ponedeljka uveče. Sećaš
se?
Te noći smo svirali u Solt Lejku i onda smo svi zajedno, nekim
kasnim letom, otišli za Los Anđeles, jer smo imali slobodno do srede.
Rekao sam ti to.”
„Prošle nedelje mi uopšte nisi tako predstavio”, tiho je rekla, a ruke
su opet počele da joj drhte. „Nejasno se sećam da si pominjao odlazak u
Los Anđeles da se nadeš s nekim, nisam zapamtila s kim, ali nisi po-
menuo ništa o slobodnoj večeri.”
„Uh?”
„Samo zbog toga što si se svim na svetu zarekao da ćeš uvek činiti
sve što ti je u moći da dođeš kući kad god možeš, pa makar i na jednu
noć - ali je to veče očigledno bilo izuzetak.”
202
On skoči iz fotelje i priđe joj. Pokušao je da je zagrli, ali se ona

odmakla kao plašljivi jelen. „Bruk, dođi. Nisam spavao s njom. Nije tako
kako se čini.”
„Nisi spavao s njom? Da li sad treba da sedim i nagađam šta se zaista
desilo?”
Provukao je prste kroz kosu. „Nije bilo tako.”
„Kako? Šta se, kog đavola, dogodilo, Džulijane? Nešto jeste, jer nikad
do sada nismo vodili ovakav razgovor.”
„To je strašno zamršeno.”
Osetila je da se guši. „Reci mi da se ništa nije desilo. Kaži, Bruk, slike
su nameštaljka, potpuno iskrivljene i verovaću ti.”
Pogledala ga je, a on je sklonio pogled. To je bilo dovoljno.
Ni sama nije znala zbog čega, ali osetila je kako joj sav bes u sekundi
nestaje. Nije se osećala bolje, niti na neki način utešeno, već kao da je
neko iz nje iscedio svu ljutnju i zamenio je dubokom, hladnom povre-
đenošću. Nije bila u stanju da progovori.
Sedeli su u tišini; nijedno se nije usuđivalo da progovori.
Bruk se tresla. Ruke, ramena, sve joj je drhtalo, a Džulijan je gledao u
svoje krilo. Učinilo joj se da će povratiti.
Konačno je rekla: „Dobila sam otkaz.”
Podigao je glavu. „Molim?”
„Da, upravo sada. Margaret je rekla da pretpostavljeni preispituju
moju posvećenost programu. Zato što nikad nisam tamo. Zato što sam
uzela više slobodnih dana i više puta promenila smenu u poslednjih šest
meseci nego što neki urade za deset godina. Zato što sam prezauzeta, jer
te pratim širom zemlje, odsedam u predivnim apartmanima i nosim
dijamante.”
Džulijan spusti glavu u ruke. „Nisam imao pojma.”
Neko je pokucao na vrata. Niko nije odgovorio, pa Natalija promoli
glavu. „Moramo da obavimo konačne provere s oboje i da krenemo
napolje. Za dvadeset pet minuta bićete na crvenom tepihu.”
Džulijan klimnu i ona zatvori vrata. Pogledao je Bruk. „Strašno mi je
žao, Ruk. Ne mogu da verujem da su te zaista otpustili. Bili su srećni da
te imaju i oni to znaju.”
Kucanje se ponovilo.
„Odmah izlazimo!” viknula je glasnije nego što je nameravala.
203
Vrata se ipak otvoriše i pojavi se Leo. Gledala je kako brižljivo

podešava izraz lica da ostavi utisak mirotvorca, nekog ko pomaže da se
postigne saglasnost i ko je od poverenja u teškim vremenima, i istog
trenutka došlo joj je da povrati.
„Leo, daj nam minut vremena.” Nije se trudila da sakrije koliko joj je
antipatičan.
Ušao je i zatvorio vrata za sobom, kao da je nije čuo. „Bruk, znam da
ti je teško, veruj mi, ali vas dvoje morate da budete na crvenom tepihu
za manje od pola sata, a moj je posao da se uverim da ste spremni.”
Džulijan klimnu. Bruk nije mogla ništa drugo sem da netremice
gleda.
„Jeste, svi znamo da su te slike gomila gluposti, ali dok to potpuno
ne rasvetlim i ne iznudim povlačenje”, tu je zastao da svima pokaže
svoju moć i uticaj - „hteo bih da oboje budete spremni.”
„Dobro”, reče Džulijan i pogleda Bruk. „Pretpostavljam da treba da
uvežbamo zvanične odgovore na sva pitanja koja će nam postaviti kao
paru. Da pokažemo jedinstveni front.”
Bruk je shvatila da je bes koji je na početku njihovog razgovora
osećala polako prešao u duboku tugu. Šta biva kad uvidiš da jedva pre-
poznaješ svog supruga? - pitala se. Džulijan, koji je nekada dovršavao
njene misli, sada je bio nesposoban da je razume.
Duboko je udahnula. „Vas dvojica odlučujte o vašim zvaničnim
odgovorima, za koje mi puca prsluk. Idem da završim s oblačenjem.”
Okrenula se ka Džulijanu i pogledala ga pravo u oči. „Večeras ću ići s
tobom, smešiću se za kamere i držati te za ruku na crvenom tepihu, ali
onog časa kad ceremonija bude gotova, odlazim kući.”
Ustao je i seo na krevet pored nje. Uzeo ju je za ruke i rekao: „Bruk,
preklinjem te, nemoj dozvoliti da...”
Izvukla je ruke i odmakla se. „Ne pokušavaj da svališ ovo na mene.
Nisam ja razlog što su nam potrebni gungula i zvanične izjave za
štampu. Vas dvojica to razrađujte.”
„Bruk, pobogu, možemo li samo da...”
„Pusti je da radi po svome”, reče Leo, glasom bremenitim mudrošću i
iskustvom, s pogledom u kom se čitalo: Barem se složila da pode - možeš li
da zamisliš PR košmar da se usprotivila? Samo polako. Daj ludači malo
prostora i bićeš na putu ka bini dok udariš dlanom o dlan... „Učini ono što
moraš, Bruk. Džulijan i ja ćemo sve srediti.”
204
Bruk ih je netremice gledala, a onda se vratila u dnevnu sobu.

Natalija se odmah bacila na nju. „Gospode, Bruk! Šta ti se desilo sa
šminkom? Nek neko smesta nađe Lajonel!”, vrištala je, jureći prema
zadnjem kupatilu.
Bruk je iskoristila priliku da šmugne u treće, na sreću, prazno
kupatilo, zaključa vrata i pozove Nolu.
„Halo?” Glas njene prijateljice zamalo je ponovo nije rasplakao. „Hej,
ja sam.”
„Jesi li već u haljini? Može li Džulijan da te slika tvojim blekberijem i
da mi pošalje? Umirem da te vidim!”
„Slušaj, imam samo dve sekunde pre nego što me pronađu, pa...”
„Da te pronađu? Je l' te to progoni neki ubica dobitnika nagrada?”,
nasmejala se.
„Nola, molim te, samo me saslušaj. Sve se pretvorilo u horor. Slike
Džulijana s nekom devojkom. Još ih nisam videla, pa ne znam kakve su,
ali zvuči loše. I dobila sam otkaz zbog čestih odsustvovanja s posla. Vidi,
ne mogu sad sve da ti objašnjavam. Htela sam samo da ti kažem da ću
odmah nakon ceremonije krenuti kući i nadala sam se da ću moći kod
tebe. Imam osećaj da će nam stan biti okupiran reporterima.”
„Slike Džulijana s nekom devojkom? Oh, Bruk, sigurna sam da nije
ništa. Ti časopisi će odštampati svako đubre koje im dođe do stolova,
istinito ili ne...”
„Nola, mogu li da prespavam kod tebe ili ne? Moram da izađem
odavde. Razumeću ako u ovom trenutku ne želiš dramu.”
„Bruk! Odmah da si umukla. Pozvaću i lično ti bukirati let. Iz
projekta koji sam radila u Los Anđelesu znam da je poslednji let za
Njujork u jedanaest. Hoćeš li taj? Da li je to dovoljno vremena?
Rezervisaću ti i kola, s aerodroma direktno do mog stana, i staviću na
moje ime.”
Već je i sama briga u prijateljičinom glasu ponovo pokrenula bujicu
suza. „Hvala ti, mnogo mi pomažeš. Pozvaću te kad se ovo završi.”
„Ne zaboravi da saznaš da li je Fergi uživo toliko stara koliko i na
slikama...”
„Mrzim te.”
„Znam. I ja tebe volim. Ne plaši se da kradom napraviš par fotki i
pošalješ ih. Posebno bih volela da vidim Džoša Grobena...”
205
Uprkos svemu, Bruk se osmehnu i prekide vezu. Pogledala se u

ogledalu i skupila dovoljno hrabrosti da otvori vrata. Natalija je de-
lovala kao da će se zbog stresa svakog časa onesvestiti; istog trena je
poletela ka Bruk.
„Shvataš li da imamo samo dvadeset minuta i da ponovo moraju
kompletno da te našminkaju? Ko, zaboga, plače pod šminkom?” Ovo
poslednje je samo progunđala, ali ju je Bruk ipak čula.
„Znaš li šta mi je sada potrebno, Natalija?” upitala je i dodirnula
devojčinu podlakticu. Glas joj je bio miran, ali pun ledenog besa.
Natalija je zurila u nju razrogačenih očiju.
„Hoću da mi popraviš šminku, pronađeš mi cipele i naručiš votka-
martini i bocu edvila. I hoću da te tri stvari obaviš bez priče. Neću da
čujem ni jednu jedinu reč. Misliš li da ćeš moći?”
Devojka je i dalje piljila u nju.
„Odlično. Znala sam da ćemo to rešiti! Mnogo ti hvala na pomoći.”
Izrekavši to, uz samo trunku zadovoljstva, Bruk se vrati u kupatilo.
Odlučila je da završi s tim.
206
13.
Bogovi i medicinske sestre ne idu
zajedno
„ZAPAMTITE, vas dvoje: držite se za ruke, osmehujte se i opustite

se. Vi ste srećni i zaljubljeni i očigledno vas nije briga za neku
beznačajnu drolju koja juri za slavom. Ona nije na vašem radaru. Jesmo
li spremni?” Leo je skoro vikao na njih sa sedišta u zadnjem delu
limuzine, udaljenog čitav metar.
„Jesmo”, promrmlja Džulijan.
„Jesmo li pribrani? Moramo da budemo smireni! Osećate li vas dvoje
to?” Virio je kroz prozor, gledajući da li im žena s fasciklom, koja je
usklađivala dolazak umetnika, daje znak da izađu. Po rasporedu,
Džulijan je trebalo da kroči na crveni tepih tačno u 4:25, što je, prema
telefonu na kom je Bruk proveravala, bilo za jedan strašan minut.
Šta je hteo da zna, kako se ona oseća?, želela je Bruk da pita. Užasno? Kao
da krećem na dobrovoljni posmrtni marš, a da imam imalo mozga, momentalno
bih se okrenula i otišla. Međutim, suviše sam nesklona konfliktima i dizanju
prašine, pa ću umesto toga mirno prići egzekutoru? Dakle, odgovor je da,
kretenu. Pretpostavljam da to osećam.
„Ne planiram da vas lažem - novinari će biti kao pirane.” Leo je
podigao ruke i pokazao dlanove. „Samo kažem, pa se pripremite. Igno-
rišite ih, smešite se i uživajte u trenutku. Bićete sjajni.” Telefon mu je
zazujao; bacivši brz pogled na ekran, kliknuo je na dugme za
otključavanje vrata i okrenuo se ka Bruk i Džulijanu.
„Vreme je. Hajde da obavimo to!” viknuo je i širom otvorio vrata
limuzine. Pre nego što je stigla da shvati šta se dešava, već je bila zasle-
pljena blicevima. Sevanje fotoaparata bilo je neprijatno i bolno, ali nije
bilo ništa u poredenju s pitanjima.
„Džulijane! Kakav je osećaj biti prvi put na Gremi ceremoniji?”
207
„Bruk! Imaš li neke komentare na slike u poslednjem broju Ju-Es

viklija?”
„Džulijane! Pogledaj ovamo! Ovamo! Imaš li ljubavnicu?” „Bruk!
Okreni se ovamo! Ovde, ova kamera! O kom kreatoru je reč?” „Bruk!
Ako bi u jednoj reči opisala zavodnicu iz Šatoa, koja bi to reč bila?”
„Džulijane! Nalevo! Da, baš tako! Hoćeš li ostati u braku?”
„Džulijane! Da li je nestvaran osećaj hodati crvenim tepihom kad pre
godinu dana niko nije znao za tebe?”
„Bruk! Misliš li da je tvoja krivica zato što se fizički ne uklapaš u
holivudsku normu?”
„Šta bi poručila svim mladim ženama koje ovo gledaju?”
„Džulijane! Da li bi želeo da tvoja žena više putuje s tobom?”
Bilo je to kao da su stadionski reflektori odjednom uključeni u
spavaćoj sobi u tri sata ujutru: oči nisu htele, niti mogle, da se priviknu i
što se više trudila, osećala je sve veću nelagodnost.
Brzo je okrenula leđa zoni bez kamera iza njih, spazivši Nikol Kid-
man i Kejt Urban kako izlaze iz crnog eskalejd kadilaka. Zašto razgovarate s
nama kad ovde ima pravih zvezda? - poželela je da vikne. Kad se opet
okrenula, oči su joj se konačno navikle na zaslepljujuće sevanje bliceva.
Tek onda je pred sobom ugledala beskrajno crveno more.
Koliko je tepih bio dugačak? Kilometar? Dva? Deset? Oni koji su već
isprednjačili delovali su obično, čak i opušteno. Stajali su u grupama od
po troje ili petoro, dokono ćaskajući s reporterima ili jedni s drugima,
iskusno pozirali pred kamerama, sijali i profesionalno montirali osmehe
pri svakom okretu. Da li će tako biti i s njima? Može li ona to da izvede?
I, što je važnije, imaju li uopšte šanse da prežive beskrajan komad
tepiha?
A onda su krenuli. Pazila je kako hoda, držala bradu podignutu, a
obrazi su joj verovatno goreli dok ju je Džulijan vodio kroz gomilu. Kada
su prešli polovinu razdaljine do ulaza, Leo položi vrele i znojave
dlanove na njihova ramena, provuče glavu medu njihove i reče: „En-
tertejment njuz vam je s desne strane. Ako priđu da vas intervjuišu,
stanite i razgovarajte s njima.”
Bruk pogleda ulevo, ugledavši s leđa plavu kosu jednog niskog
momka. Držao je mikrofon ispred trojice dečaka u crnim odelima, od
kojih nijedan nije imao više od petnaest godina. Napregla se ne bi li im
se setila imena i konačno joj sinu da su to braća Džonas. Osetila se
veoma, veoma starom. Bili su nekako slatki, pomislila je, kao koale, ali
208
seksi. Delovali su zavodnički i bili sposobni da milione tinejdžerki bace

u nesvest samo osmesima. Apsurdno! Prođe joj kroz glavu da bi sve te
devojke koje su vrištale trebalo da se osvrnu na fotografije Kirka
Kamerona i Rikija Šredera u časopisu Tajger bit, ako im je stalo da vide
prave tinejdžere srcolomce. Odmahnula je glavom sama za sebe. Da li je
upravo upotrebila reč „srcolomac”? Odlučila je da ne zaboravi da
pomene to Noli.
„Džulijane Altere! Možemo li da popričamo s tobom?” Nizak
plavokosi momak konačno se pozdravio s Džonasovim klincima i
okrenuo se prema Bruk i Džulijanu. Sikrest21! Izgledao je preplanulo,
kao i uvek u Američkom idolu, a osmeh mu je bio topao i pun
dobrodošlice. Bruk požele da ga poljubi.
„Hej”, reče Džulijan, a licem mu se skoro istog časa razlio izraz
prepoznavanja. „Da, naravno. Voleli bismo da porazgovaramo.”
Sikrest pokretom ruke pozva kamermana iza sebe i stade s njihove
leve strane. Klimnuo je i kamerman uključi moćna bela svetla, što je
momentalno proizvelo iznenađujuću vrelinu. Zatim je progovorio u
mikrofon, pogleda uprtog u objektiv.
„Sa mnom su Džulijan Alter i njegova prelepa žena Bruk.” Okrenuo
se ka njima i široko zamahnuo slobodnom rukom.
„Hvala što ste našli vremena da nas pozdravite. Moram priznati da
večeras oboje izgledate sjajno.”
Refleksno su se izveštačeno osmehnuli. Bruk je načas uhvatila
panika, kad se setila da ih upravo u tom momentu gledaju milioni ljudi
širom zemlje, a možda i sveta.
„Hvala, Rajane”, uzvrati Džulijan, a ona oseti beskrajnu zahvalnost
što se setio da ga nazove po imenu. „Veoma smo uzbuđeni što smo
ovde.”
„Džulijane, tvoj album prvenac postao je platinast za manje od osam
nedelja. Do danas je”, zastao je da baci pogled na papirić skriven u
dlanu - „širom sveta prodato četiri miliona primeraka. Sada nastupaš na
Gremiju. Reci mi, šta ti prolazi kroz glavu?”
Postavio je mikrofon pred Džulijana i nasmešio se. Njen muž,
smireniji nego što ga je ikad videla, uzvrati osmehom i reče: „Pa, Rajane,
Ryan Seacrest (Rajan Sikrest) je čuvena američka radijska ličnost, TV

21
voditelj, producent i glumac koji pozajmljuje glas. (Prim. prev.)

209
moram ti reći da je to bilo potpuno neverovatno. Šokirao me je i sam

uspeh albuma, a sada ovo! Kakva čast! Kakva velika, fenomenalna čast!”
Sikrestu se ovo, izgleda, dopalo, pa ih je nagradio još jednim
osmehom i učtivim potvrđivanjem. „Džulijane, mnogo pišeš o ljubavi.
Čak i pesma Za onog koga nema, koja na prvo slušanje deluje više kao
balada, zapravo govori o iskupljujućoj snazi ljubavi. Gde nalaziš
inspiraciju?”
Ovo je bio pun pogodak. Bruk se koncentrisala na to da neprestano
gleda u Džulijana, u nadi da ostavlja utisak supruge pune ljubavi,
podrške i pažnje, koja upija svaku muževljevu reč, dok je zapravo bila
potpuno šokirana i pometena.
Džulijan s lakoćom odgovori: „Znaš, čudno je to, Rajane. Kada sam
počinjao, veliki deo moje muzike bio je mračan i prilično težak. Prošao
sam kroz mnogo štošta u životu i, naravno, smatram da muzika skoro
uvek odražava ono s čim se umetnik nosi. Ali sada?” Rekavši to, okrete
se prema Bruk, pogleda je pravo u oči i nastavi: „Sada je to sasvim druga
priča. Zahvaljujući mojoj prelepoj ženi, i moj život i moja muzika
nemerljivo su bolji. Bruk je više od moje inspiracije - ona je moja
motivacija, moj vodič, moje... Moje sve.”
Uprkos svemu što se dogodilo u hotelu, uprkos gubitku posla i tim
navodno užasnim fotografijama, čak i uprkos glasiću iz pozadine njenog
uma, koji se pitao da li se on to samo pretvara pred kamerama, Bruk
oseti nalet ljubavi prema mužu. U tom trenu, pred fotoaparatima i u
smešnoj odeći, dok su ih zapitkivali, slikali i ukazivali im čast, prema
Džulijanu je osetila isto što i onog dana kad su se se upoznali.
Sikrest ispusti uzvik oduševljenja i oboma im zahvali na razgovoru,
pa požele Džulijanu mnogo sreće. Kad se okrenuo ka sledećem gostu -
nekome ko je izgledao baš kao Šakira, mada Bruk nije bila sigurna da je
to ona, Džulijan se okrete ka njoj i reče: „Vidiš? Sikrest nije ni pitao za
one glupe slike. Svaki odgovoran novinar zna da su one potpuno
sranje.”
I samo pominjanje fotografija vratilo ju je u hotelsku sobu,
poništavajući sve što je upravo osetila prema njemu. Ne znajući šta da
radi, svesna da su svuda duž crvenog tepiha kamere i mikrofoni, samo
se osmehnula u prazno i klimnula glavom. Liju nije dugo trebalo da se
ponovo ugura medu njih. Bruk je skoro poskočila, osetivši njegov dah na
potiljku.
210
„Džulijane, Lejla Losen je pravo napred. Hoću da je pozdraviš tako

što ćeš je poljubiti u obraz i zatim je upoznati s Bruk. Bruk, bilo bi od
velike pomoći ako bi izgledala kao da ti je drago što se srećeš s njom.”
Podigla je pogled, ugledavši Lejlu u iznenađujuće elegantnoj kratkoj
crnoj haljini, kako drži pod ruku Kida Roka. Prema tabloidima koje je
čitala, on joj je bio samo prijatelj, pošto se nije zabavljala s mnogo njih od
haotičnog raskida s čuvenim kvoterbekom, godinu dana ranije. Osim
toga, bila je tu i ona neslavna fotografija s njenim mužem. Pre nego što je
stigla da Liju dobaci nešto drsko, stigli su do tog para. Blicevi su sevali
intenzitetom rafalne paljbe.
„Džulijane Altere!” ciknula je Lejla i obavila mu ruke oko vrata.
„Jedva čekam tvoj nastup!”
Bruk je mislila da pri susretu s tom devojkom, koju toliko dugo nije
mogla da podnese, treba da oseti nešto više, ali je morala da prizna da
Lejla uživo zrači određenim šarmom koji se nije tako dobro uočavao na
televiziji ili na stranicama tračerskih časopisa. Čak i kada joj je telo bilo
čvrsto pripijeno uz Džulijanovo, u njoj je bilo nečeg molećivog, nečeg
sladunjavog i ranjivog, pa možda čak i tupog, što nije moglo đa povredi,
a na Bruk je delovalo opuštajuće.
Džulijan je dao sve ođ sebe da se izvuče iz Lejlinog zagrljaja; delo-
vao je zbunjeno kad ju je predstavio Bruk.
„Hej, ćao!” reče ona bogatim, sladunjavim južnjačkim akcentom.
„Veliko je zadovoljstvo konačno te upoznati.”
Bruk se osmehnu i pruži ruku, ali joj je Lejla već pošla u zagrljaj.
„Oh, dođi ovamo, draga. Imam utisak da te godinama poznajem!
Tvoj muž je srećnik!”
„Hvala”, odvrati Bruk i odmah se oseti smešnom što je ovu devojku
uopšte smatrala pretnjom. „Sviđa mi se tvoja haljina.”
„Oh, ti si lutkica. Hej, svi vi, hoću da upoznate mog prijatelja Kida.”
Rekavši to, ona ga dohvati za ruku i pokuša da mu skrene pažnju na
Džulijana i Bruk, ali je on bio okupiran malom vojskom modela (pratećih
vokala? igračica? pratilja?) koji su prolazili pored njih. Posle jednog
neprijatno dugog momenta, na licu mu se pojavi tračak prepoznavanja i
on udari Džulijana po leđima.
„Dobar album, ortak”, reče i uhvati ga za ruku, onako kako to rade
političari. „Čestitam! Čuj, mislio sam se da li da te pitam koga koristiš
za...”
211
Bruk nije mogla da čuje šta je Kid Rok pitao njenog muža, zato što ju
je Lejla odgurala u stranu i primakla joj se toliko blizu da je osetila njen
citrusni parfem.
„Odmah počni da trošiš taj novac”, reče joj direktno na uvo. „On je
podjednako tvoj koliko i njegov - do đavola, verovatno ne bi imao ni
deseti deo toga da nije bilo tebe, jesam li u pravu? Zato ne čini ništa zato
što si ljuta.”
„Novac?” bilo je jedino što je Bruk uspela da kaže.
„Bruk, ljubavi, zbog toga najviše žalim kad je u pitanju cela ta
situacija s Patrikom. Presedela sam na stotinama studentskih i
profesionalnih utakmica, letela do svakog od boga zaboravljenog i
ledenog stadiona u zemlji, podržavala ga kroz sve probleme, sve dok
nije potpisao ugovor od osam miliona dolara. A onda kad me je prevario
s porno zvezdom, ja sam bila ta koja je pomislila da je previše surovo da
kupim sebi pristojan stan. Dakle, uči na mojim greškama, Bruk. Kupi
prokleti stan. Zaradila si ga.”
Pre nego što je mogla da odgovori, Džulijan i Kid Rok lagano su im
prišli i istog trena su sve četvoro automatski stali rame uz rame, smešili
se i mahali prema kamerama.
Bruk više nije imala priliku da priča s Lejlom, jer ih je Leo progurao
bliže ulazu u Stapl senter. Taman se spremala da čestita sebi što je pre-
živela crveni tepih, kad žena u ukrašenoj haljini bez rukava i vrtoglavo
visokim štiklama podmetnu mikrofon pod njenu bradu i praktično
vrisnu: „Bruk Alter, kakav je osećaj videti slike svog muža s drugom
ženom, nakon što si ga toliko dugo podržavala?”
U celom krugu zavlada tišina. Za dve sekunde, koliko je ženi trebalo
da postavi pitanje, svi drugi umetnici, menadžeri, novinari, spikeri,
kamermani i obožavaoci potpuno su zanemeli. Bruk se samo načas
zapita da li je nema tišina znak da će se onesvestiti, ali je odmah shvatila
da neće biti te sreće. Videla je desetine, možda i stotine glava koje su se
okrenule ka njoj, a istog trena oseti kako joj Džulijan stiska ruku takvom
snagom da je bila ubeđena da će joj kosti popucati. Dobila je čudnu želju
da u isto vreme vrisne i prasne u smeh. Pitala se kakva bi reakcija
nastala ako bi se jednostavno nasmešila i rekla: Pa, znate, čudno je da ste
me to pitali. Jer je osećaj zaista divan. Hoću da kažem, koja devojka ne bi volela
da joj kažu da je muž navodno vara s drugom ženom i da se sve to odigra na
nacionalnoj televiziji, zahvaljujući ljudima poput vas? Ima li još nekih
briljantnih pitanja koja biste mi postavili pre nego što se probijemo unutra?
Nema? U tom slučaju, bilo je pravo zadovoljstvo upoznati vas. Tu pomisao
212
pratila je fantazija o odsecanju ženinih šljokica i nasrtanja na nju njenim

sopstvenim štiklama. Jedva je disala.
Ali, naravno, nije ni vrištala, ni povraćala, niti se smejala ili vređala.
Udahnula je kroz nos, dala sve od sebe da se pravi da je niko drugi ne
gleda i smireno rekla: „Neverovatno sam ponosna na svog muža zbog
svega što je postigao i veoma sam uzbuđena što sam večeras ovde i što
ću pratiti njegov nastup. Poželite mu sreću!” Uzvratila je stisak
Džulijanu i, nemajući ni najblažu predstavu odakle joj takva pribranost,
rekla: „Idemo li?”
Džulijan je poljubi i galantno joj ponudi ruku; pre nego što je iko
drugi stigao da se stvori ispred njih, ona, Džulijan i Leo prošli su kroz
prednja vrata.
„Bruk, bila si sjajna!” pobedonosno graknu Leo, stežući joj potiljak još
uvek znojavom šakom.
„Ozbiljno, Ruk, to je bilo prvoklasno medijsko rešavanje problema”,
složi se Džulijan. „Sredila si tu kučku kao profesionalac.”
Pustila je njegovu mišicu. Smučilo joj se od načina na koji joj je
čestitao. „Idem u toalet.”
„Čekaj! Bruk, moramo odmah da sednemo, da bi Džulijan stigao u
bekstejdž na zagrevanje s...”
„Ruk? Možeš li da se strpiš samo...”
Nije ih ni pogledala, probijajući se kroz gužvu predivnih i predivno
obučenih ljudi. Još jednom je ubedila sebe da niko ne zna ko je ona i da
je, ma koliko joj bilo muka, niko nije gledao niti o njoj govorio. Sledila je
znak za toalet, očajnički želeći da se samo na nekoliko minuta sakrije i
pribere. Toalet za dame bio je zaprepašćujuće jednostavan - šta bi neko
mogao da očekuje od Stapl sentera nego da jedva priliči Gremi ceremoniji
- i baš trudila da ne dodiruje ništa kad je zatvorila vrata kabine za
sobom. Usredsredila se na duboko disanje, dok su ostale žene u kupatilu
ćaskale.
Jedna je bez prestanka pričala o tome da je videla Tejlor Svift i Ka-
njea Vesta kako razgovaraju pored crvenog tepiha; nikako nije mogla da
razume zašto je slatka mala Tejlor traćila vreme na Kanjea, „totalnog
kretena”. Njena prijateljica je vagala ko izgleda bolje u crnoj haljini,
Tejlor ili Majli, i svaka je određivala ko je najprivlačniji tip na proslavi
(jedna je izabrala Džej-Zija; druga je insistirala na Džošu Demelu). Treća
se pitala ko je te večeri posmatrao sina Dženifer Hadson. Sledeća se
čudila šta Kejt Bekinsejl radi tu, kad ni ona ni njen muž nemaju ništa s
213
muzičkom industrijom. Bila je to dokono ćaskanje kakvo bi Nola i ona

vodile da stoje u tom toaletu, što joj se učini neobično utešnim i bliskim.
Sve dok nisu načele narednu temu.
„I jesi li videla slike Džulijana Altera?” upita žena s neprijatnim
glasom.
„Nisam. Jesu li zaista strašne?”
„Isuse, nego šta su. Ta devojka je svuda preko njega. Na jednoj
možda zaista imaju odnos ispod njene košulje.” „Ko je ona? Jesu li
saznali?”
„Niko. Obična devojka. Samo neka cura sa žurke, koja je tražila
provod u Šatou.”
Po hiljaditi put te večeri, Bruk prestade da diše. U toaletu je bila
gužva. Žene su neprestano ulazile i izlazile, prale ruke i nameštale
frizure kojima ništa nije falilo, osvežavale savršeni ruž, ali ona je ćula
samo ta dva glasa. Bila je to loša ideja, ali je radoznalost bila jača od nje.
Dvaput proverivši vrata kabine, da se uveri da su zaključana, provirila je
kroz uzan procep pored dovratka. Pored lavaboa su stajale dve žene u
srednjim ili kasnim dvadesetim, verovatno starlete, iako joj nijedna nije
delovala poznato.
„Na šta je mislio kad je radio to u Šatou?. Mislim, ako ćeš da prevariš
ženu, zar ne bi trebalo makar da pokušaš da budeš diskretan?”
Druga se narugala. „Oh, pa nema veze. Kao da je važno gde to rade!
Uvek budu uhvaćeni. Pogledaj Tajgera! Muškarci su naprosto glupi.”
Njena sagovornica se nasmeja. „Džulijan Alter nije nikakav Tajger
Vuds i, veruj mi, žena mu nije švedski supermodel.”
Bruk je to i te kako dobro znala, ali joj nije bilo potrebno da čuje od
drugih. Očajnički je želela da ode, ali se bojala ponovnog susreta s
Džulijanom i Leom, isto koliko i tog razgovora. Žena izvadi dve cigarete.
„Misliš li da će ga ostaviti?”, upita devojka s moderno ošišanim,
prekratkim šiškama prijateljicu s piskavim glasom.
Ova frknu. „Ne verujem da će ona bilo gde... Sem ako on ne bude
tako hteo.”
„Šta je ona, neki nastavnik, tako nešto?” „Medicinska sestra, čini mi
se.”
„Možeš li to da zamisliš? Jednog dana budeš obična žena, a sutradan
ti muž postane superstar.”
214
Na ovo se druga posebno napadno nasmejala. „Ne vidim da Mar-

tinu preti opasnost da postane super bilo šta. To onda znači da je sve na
meni, ha?”
Devojka sa šiškama izbacila je poslednji kolut dima i ugasila cigaretu
u lavabou. „Nema ništa od njih”, izjavila je sa sigurnošću nekog ko je
sve video, svuda bio i svakog upoznao. „Ona je ljupka i mirna, a on je
bog. Bogovi i medicinske sestre ne idu zajedno.”
Nutricionista! - želela je da vikne. Makar ne improvizujte kad secirate moj
brak i prosuđujete o mojoj ličnosti!
Obe odlučno ubaciše žvake u usta, zatvoriše tašne i izađoše bez
ijedne reči. Olakšanje je za Bruk bilo opipljivo, toliko da, kad je konačno
izašla iz kabine, nije primetila ženu koja se naslonila na lavabo u
udaljenom uglu, leđima prema ogledalu, i kucala nešto na telefonu.
„Izvini što se namećem, ali jesi li ti Bruk Alter?”
Čuvši svoje ime, Bruk oštro udahnu. U tom trenutku pre bi izabrala
da je streljaju nego da ponovo razgovara s bilo kim, ali je zbog
iznenađenja što joj se neko obratio po imenu, na sreću, zaboravila da
plače.
Žena se okrenula ka njoj i pružila joj ruku. Odmah je prepoznala
cenjenu i izuzetno popularnu filmsku i televizijsku glumicu. Pokušala je
da prikrije da zna sve o njoj: počevši od likova koje je godinama igrala u
romantičnim komedijama, do užasnog podatka da ju je muž napustio
kad je bila u šestom mesecu trudnoće zbog neke polupoznate teniserke,
ali bilo je besmisleno pretvarati se da nije poznala Karter Prajs. Da li
ljudi ne prepoznaju Dženifer Aniston ili Ris Viderspun? Nemoguće.
„Ja sam Bruk”, odgovori ona tiho i s toliko mekoće da je sama sebi
zvučala žalosno.
„Ja sam Karter Prajs. Oh, bože... Uopšte nisam shvatila... Tako mi je
žao.” Ruke joj odmah poleteše ka licu. Karter je zurila u nju s izrazom
tako snažnog saosećanja da je bila sigurna da nešto nije u redu. „Čula si
sve što su one krave rekle, zar ne?” „Pa, ja... Ne bih znala...”
„Nemoj da ih slušaš, ne slušaj nikoga poput njih! To su beznačajni,
glupi i isprazni ljudi. Ubeđeni su da razumeju, da imaju predstavu o
tome kako je to kad ti se brak izvrće ruglu u javnosti, ali ne znaju
apsolutno ništa. Ni o čemu.”
Uh. Nije to očekivala, ali zvučalo je dobro.
215
„Hvala”, reče Bruk i krete da uzme od nje maramicu. Rekla je sebi da

ne sme da zaboravi da kaže Noli da joj je Karter Prajs dala maramicu, a
onda joj smesta bi glupo što je to pomislila.
„Vidi, ti mene uopšte ne poznaješ”, nastavi Karter, gestikulirajući
dugačkim, prefinjenim prstima - „ali volela bih da je meni neko rekao da
s vremenom postane bolje. Svaka priča, ma kako sočna ili strašna bila,
prođe. Lešinarima su uvek potrebne sveže patnje da se njima hrane, pa
ako budeš hladna i odbijaš da komentarišeš, zaista će biti bolje.”
Bruk je bila u toj meri koncentrisana na činjenicu da pored nje stoji
Karter Prajs i poverava joj se u vezi s bivšim - ubedljivo najdivnija,
najtalentovanija i najpoštovanija glumica njihove generacije, da je
zaboravila da govori.
Mora da je ćutala duže nego što je mislila, jer je Karter okrenula leđa
ogledalu s korektorom u ruci i rekla: „Bože, to se mene ne tiče, zar ne?”
tapkajući zamišljeni krug ispod levog oka.
„Ne! Mnogo mi pomaže to što si rekla, mnogo to cenim”, reče Bruk,
potpuno svesna da zvuči kao nepismeni tinejdžer, ali nesposobna da
bilo šta popravi.
„Evo”, uzvrati Karter, dodajući joj punu čašu šampanjca. „Tebi treba
više nego meni.”
Pod bilo kojim drugim okolnostima, učtivo bi odbila, ali te večeri
složila se s Karter, izuzetnom filmskom divom, i ispila šampanjac u
jednom gutljaju. Ne bi znala da kaže šta bi dala za još jedan - bila je to
neispitana teritorija.
Karter je pogleda s odobravanjem i klimnu. „Imaš osećaj da je ceo
svet pozvan u tvoj dom i svako ima svoj komentar.”
Bila je tako fina! Tako normalna! Bruk oseti krivicu za svaki put kad
je s Nolom raspravljala da li je Karterinog muža u naručje one teniserke
oterala njena loša narav ili loše izvedena operacija grudi. Nikad više
neće biti takva kritična kučka prema nekome koga ne poznaje.
„Baš tako”, odgovorila je i udarila dlanom o lavabo da naglasi
suštinu rečenog. „A najgori deo je taj što svi misle da je to istina. Po
automatizmu procenjuju da je sve što se odštampa u tim časopisima
tačno, ali je, po meni, takvo razmišljanje apsurdno.”
Kad je Bruk završila rečenicu, Karter prestade da klima glavom.
Trenutak kasnije, na licu joj se pojavi izraz razumevanja. „Oh, Bruk!
Nisam, znala.”
„Šta nisi znala?”
216
„Da ti misliš da ništa nije uradio. Dušo, te fotografije...” Ućutala je.

„Vidi, znam da je bolno - veruj mi, jer sam sve to prošla, ali poricanje
nimalo ne pomaže.”
Kao da ju je udarila pesnicom u stomak. „Još uvek nisam videla te
slike, ali znam da moj muž i ja...”
Vrata toaleta se širom otvoriše i na njima se pojavi neka mlada žena.
Nosila je strukiran komplet, blutut slušalicu i legitimaciju na uzici oko
vrata. „Karter? Moramo da te smestimo da sedneš ovog momenta.”
Okrenula se i pogledala Bruk. „Jeste li vi Bruk Alter?”
Bruk samo klimnu, moleći se da i ona ne kaže svoje mišljenje o
Džulijanu. Ne bi više mogla da podnese.
„Džulijanov menadžer me je zamolio da vam kažem da su morali da
odvedu Džulijana iza bine, ali da vas ispratim do vašeg mesta u publici,
a on će poslati nekoga da vas pokupi čim Džulijan nastupi.”
„Hvala”, reče ona. Laknulo joj je što neće videti Lija ili Džulijana, ali
je bila nervozna zbog toga što sasvim sama ulazi u područje ispred bine.
Nije morala da brine. „Ispratiću vas obe, ako ste spremne.”
Karter uputi Bruk brz pogled i veliki osmeh. „Spremne smo”, reče i
uze Bruk pod ruku. „Jesmo li?”
Bilo je nestvarno. Za samo minut jedna od najpoznatijih svetskih
glumica izjavila je da misli da Bruk vara muž, a potom je uzela pod ruku
da zajedno prođu kroz masu ljudi, kao da su prijateljice dvadeset
godina. Mora da joj se na licu čitala zbunjenost i mučnina, uopšte, sva
nelagodnost koju je osećala. Kad joj je devojka s iskaznicom pokazala
sedište u četvrtom redu od scene, Karter se naže ka njoj i prošaputa:
„Stvarno mi je drago što sam te upoznala. A ovo ćeš preživeti, obećavam
ti. Ako sam mogla ja, može svako. Što se tiče nastupa, ne zaboravi da se
neprestano osmehuješ. Kamere će te pratiti celo veče i moliće se da
pukneš. Zato nemoj da im priuštiš to zadovoljstvo. Važi?”
Bruk klimnu, više od svega želeći da pritisne neko magično dugme i
istog trena bude kod Nole i Voltera, u svojoj omiljenoj toploj trenerci.
Umesto toga je sela. I smešila se.
Osmehivala se kao luda za vreme uvodnog monologa Džimija
Kimela, nastupa Keri Andervud, pevačko-igračkog dueta Džastina
Timberlejka i Bijonse, odnosno montiranog snimka, i ekscentrične tačke
Keti Peri. Mišići na obrazima počeli su da joj trnu kada se devojka koja je
sela do nje i za koju je pomislila da je Kardašijan, iako nije razlikovala
jednu od druge, niti zbog čega su slavne, sagla ka njoj i rekla: „Za tvoju
217
informaciju, opasno izgledaš večeras. Ne dozvoli da te one slike

rastuže.”
Bilo je dovoljno nemoguće i dok su Džulijan i ona bili sami u sobi, ali
sad? Nepodnošljivo.
Čula je vodu ceremonije kako objavljuje da prelaze na reklame i pre
nego što je uzvratila na devojčin komentar, Leo se stvorio na kraju
njenog reda, povio se da nikom ne zakloni vidik i pokazao joj rukom da
pode za njim. Znaš da sve krene po zlu kad se obrađuješ što ga vidiš, pomisli
Bruk. Smešeći se celim putem, uprkos čudnoj vrtoglavici, ignorisala je
moguću Kardašijanku i učtivo se izvinjavala dok je preskakala ljude (da
li je upravo opkoračila Sila?), sledeći Lija u bekstejdž.
„Kako je on?” Strahovito je želela da bude ravnodušna, ali znajući
Džulijana i njegov strah od scene, nije mogla a da ga ne sažaljeva.
Momentalno se, uprkos svemu što se dogodilo, vratila u prošlost, kad ga
je bezbroj puta držala za ruku i masirala mu leda, uveravajući ga da će
sve biti fantastično.
„Povratio je samo sedamnaest puta, tako da mislim da je spreman da
izađe.”
Besno ga je pogledala, a on je piljio u zadnjicu neke veoma mlade
devojke s fasciklom u rukama, prateći je do gledališta s leve strane bine.
„Zaista?”
„Dobro je, Bruk. Malo nervozan, ali dobro je. Večeras će podići
publiku na noge.”
Na delić sekunde spazila je Džulijana ispred jednog od asistenata koji
je takođe držao fasciklu, pažljivo slušao instrukcije preko blutut
slušalice, klimao glavom i tapšao Džulijana po ramenu. On i članovi
benda brzo zauzeše pozicije za instrumentima. Zavesa ih je skrivala od
publike i Bruk je čula kako se Džimi Kimel šali sa zvanicama,
održavajući raspoloženje za vreme trajanja reklama. Monitor u
gledalištu odbrojavao je unazad dvadeset sekundi, a ruka kojom je
Džulijan držao mikrofon vidljivo je drhtala.
Baš kad je pomislila da ne može više da izdrži, Džimi Kimel najavi
Džulijana i zavesa se podiže. Ukazala se masa sveta koji je galamio i ona
se upita hoće li Džulijan moći da čuje sebe. Ali, tada bubnjar otpoče da
udara meki ritam, gitarista odsvira nekoliko tužnih nota, a Džulijan
prisloni usne uz mikrofon i i poče da peva reči koje su ga učinile
slavnim. Bariton mu je treperio prostorom, izazivajući gotovo trenutnu
tišinu, a Bruk je doživela nešto poput električnog šoka.
218
U mislima se vratila u vreme kad je prvi put čula Džulijana kako

izvodi Za onog koga nema, u Niksu, jednog lepog utorka uveče. Već je
odsvirao njene omiljene obrade i još dve ili tri svoje pesme, ali kad je
prvi put otpevao ovu, Bruk se, kao i sada, sva stresla. Od tada ju je
slušala bezbroj puta, ali je ništa nije moglo pripremiti na iskustvo
posmatranja sopstvenog muža kako iz srca peva za milione ljudi.
Činilo joj se da su prošle samo sekunde kad je publika eksplodirala u
ekstatičnom, skoro frenetičnom klicanju. Džulijan se klanjao i gestovima
zahvaljivao kolegama muzičarima, a već sledećeg trenutka odlazio je s
bine, još uvek s mikrofonom u ruci. Videla je da je u trijumfalnom
raspoloženju, da se trese od uzbuđenja i ponosa, čovek koji je porazio
svoje uzore i heroje. Oči su mu sijale i krenuo je da privuče Bruk u
zagrljaj.
Povukla se unazad, a on je izgledao kao da je dobio šamar.
„Pođi sa mnom”, rekao je i uzeo je za ruku. U bekstejdžu je vrvelo od
ljudi koji su mu čestitali i divili se, ali on je obuhvatio njenu šaku i uveo
je u svlačionicu. Zatvorio je vrata i široko se osmehnuo.
Gledala ga je pravo u oči. „Moramo da porazgovaramo o onim
slikama. Znam da nije pravi trenutak, ali ne mogu više da podnesem ne-
izvesnost. Da možeš da čuješ šta se priča... Šta mi ljudi govore...”
„Ššš”, reče i spusti joj prst na usne. „Pričaćemo o svemu, sve ćemo
resiti. Hajde da sada uživamo u ovome ovde. Otvorimo šampanjac! Leo
kaže da nas je ubacio na Ašerovu žurku u Gejša hausu i ja ti tvrdim da će
biti neverovatno.”
Milion slika istovremeno joj je proletelo glavom, a sve su uključivale
reportere, bliceve i gomilu prezrenih žena koje su joj samoinicijativno
nudile savete kako da preživi šok usled rušenja njenog sveta i poniženje.
Pre nego što je stigla da mu kaže da želi da čuje istinu i to odmah, neko
je pokucao na vrata.
Nijedno od njih nije odgovorilo, ali je Leo ipak ušao. Kraj njega je bila
Samara i oboje su zurili u Bruk.
„Hej, Bruk, jesi li dobro?”, upita Samara bez trunčice zabrinutosti u
glasu.
Bruk joj se izveštačeno osmehnu.
„Slušajte, televizija Si-Bi-Es želi intervju posle nastupa.”
„Samara...” poče Džulijan, ali ga Leo preseče.
„Interesujete ih oboje”, reče kao da upravo objavljuje datum njihovog
pogubljenja.
219
„Oh, hajdete.”
„Džulijane, sve znam i izvinjavam se, ali bojim se da moram da
insistiram da izađeš. Na Bruk je da odluči hoće li ti se pridružiti”,
Samara napravi značajnu pauzu i pogleda je - „ali dopusti da kažem da
bi svi u Soniju zaista cenili ako bi ona to učinila. Interesovanje za one
slike je očigledno veliko. Treba da se pojavite i pokažete svetu da je sve
u redu.”
Svi su ćutali, dok Bruk nije shvatila da gledaju u nju.
„Vi se sigurno šalite sa mnom. Džulijane, reci im.”
On ništa ne odgovori. Kad je skupila hrabrost da ga pogleda, zurio je
u svoje ruke.
„Ne”, reče Bruk.
„Još samo pet minuta solidarnosti? Izaći ćemo pred njih, smešiti se,
reći im da je sve sjajno i zatim ćemo biti slobodni.”
Leo i Samara gestovima su odobravali njegovu mudrost i zdrav
razum.
Bruk primeti da joj je haljina veoma izgužvana. Imala je strahovitu
glavobolju. Ipak, nije plakala.
„Bruk, dođi, hajde da popričamo o ovome”, reče Džulijan glasom
kojim zreo muškarac umiruje histeričnu suprugu.
Prošla je pored Samare i na vratima svlačionice stala licem u lice s
Leom. „Samo malo”, reče. Pošto se nije pomerio, ona se izvi i skliznu
pored njega da širom otvori vrata. Treći i poslednji put tog dana, oseti
njegovu znojavu ruku na vratu. „Bruk, sačekaj minut, molim te.” Nije
mogao da sakrije nervozu. „Ne možeš tako da odeš. Ispred centra ima
deset hiljada kamera. Živu će te pojesti.”
Okrenula se i suočila s njim, zadržavajući dah dok mu se unosila u
lice. „Uzevši u obzir kako je ovde, mislim da ću rizikovati. A sada miči
tu odvratnu ruku s mog vrata i sklanjaj mi se s puta.”
Otišla je, ne rekavši nikome više ni reč.
220
14.
Skidanje odeće
NOLA je uredila da je kola čekaju u jednoj poprečnoj ulici iza Stapl

sentera; nekim čudom, ili zahvaljujući činjenici da ljudi uglavnom nisu
odlazili s polovine svečanosti, uspela je da se izvuče kroz zadnji ulaz i,
neprimećena od paparaca, ude u kola. Kofer joj je bio otvoren na
zadnjem sedištu, a sve u njemu bilo je uredno složeno uz pomoć predu-
sretljivog osoblja Beverli vilšira. Vozač je rekao da će joj pružiti malo
privatnosti da skine haljinu i presvuče se u svakodnevnu odeću.
Brzo se presvukla i pozvala Nolu. „Kako si sve ovo izvela?”, upita je
bez pozdrava. „Imaš svetlu budućnost asistenta.” Bilo je lakše šaliti se
nego objašnjavati kako je veče stvarno izgledalo.
„Vidi, nemoj misliti da ćeš se izvući - želim sve da čujem - ali došlo je
do promene plana.”
„Kakve promene? Molim te, nemoj da mi kažeš da noćas moram da
ostanem ovde.”
„Ne moraš da ostaješ tamo, ali ne možeš da dođeš ni ovamo. Papa-
raci su u potpunosti zaposeli moju kuću. Ima ih osam, možda deset. Već
sam isključila fiksni telefon. Ako moj stan izgleda ovako, ne mogu ni da
pretpostavim na šta liči tvoj. Sasvim sam sigurna da ne želiš da se nosiš s
ovim.”
„Oh, Nola, stvarno mi je žao.”
„Molim te! Ovo je do sada najuzbudljivija stvar koja mi se dogodila i
zato, molim te, ćuti. Jedino mi je krivo što neću stići da te vidim.
Rezervisala sam ti kartu za Ju-Es ervejzov let za Filadelfiju i zvala
tvoju majku da joj javim. Krećeš večeras u deset i stižeš malo pre šest
ujutru. Sačekaće te na aerodromu. Nadam se da se slažeš s tim?”
„Hvala ti. Ne mogu dovoljno da ti se zahvalim. Odlično si
postupila.”
Vozač je još uvek stajao pored kola i razgovarao preko mobilnog, a
Bruk je želela da krenu pre nego što je iko vidi.
221
„Seti se da obuješ neke slatke čarape, jer kad se budeš izula radi
provere na aerodromu, sigurno će se tamo naći neko da te fotografiše.
Osmehuj se što je više moguće i idi u biznis klasu. Male su šanse da će
tamo biti novinara.”
„Dobro.”
„Da, i ostavi sve pozajmljene stvari na zadnjem sedištu automobila.
Vozač će sve vratiti u Peninsulu, a oni će se pobrinuti da ih dostave
stilisti.” „Ne znam kako da ti zahvalim.”
„Pusti to, Bruk. Ti bi to isto uradila za mene, ako bi moj muž preko
noći postao megazvezda, a mene spopali paparaci. Naravno, to bi
značilo da stvarno imam muža, za šta obe znamo da je skoro sasvim ne-
verovatno, te da moj hipotetički suprug poseduje neki osrednji talenat,
što je još manje verovatno...”
„Preumorna sam da se upuštam u raspravu, ali čisto da se zna, tvoje
trenutne šanse da budeš srećna i ostvariš uspešnu vezu prilično
premašuju moje. Stoga prestani da se žališ. Volim te.”
„I ja tebe. Zapamti - lepe čarape i zovi me.”
Provela je vožnju od Stapl sentera do aerodroma pažljivo pakujući
haljinu u posebnu kesu, cipele u drugu, vakuumsku, a nakit je poredala
u kutije opervažene somotom, koje su bile na sedištu pored njenog. Tek
kada je s domalog prsta skinula veliki dijamant, shvatila da je je njena
jednostavna burma ostala kod stiliste i odlučila da kaže Džulijanu da je
uzme nazad. Oduprla se impulsu da o tome misli kao o nekoj vrsti
znaka.
Tri tablete koje je popila garantovale su joj petočasovno spavanje bez
snova, ali sudeći po majčinoj reakciji kad su otišle po prtljag, nisu sjajno
delovale na njen izgled. Ugledavši majku na kraju pokretnih stepenica,
osmehnula se i mahnula; umalo se nije preturila preko čoveka ispred
sebe.
Majka je čvrsto zagrli, a zatim odvoji od sebe da je osmotri. Gledala je
njenu pamučnu trenerku, patike i konjski rep, a zatim izjavila: „Izgledaš
užasno.”
„Hvala, mama. I osećam se prilično bedno.”
„Hajdemo kući. Jesi li ponela torbu?”
„Nisam, samo ovo”, reče Bruk i pokaza svoj s točkićima. „Kad moraš
da vratiš haljinu, cipele, torbu, nakit i donji veš, ne ostane ti mnogo za
pakovanje.”
222
Majka krenu da se provlači između ljudi prema liftu. „Obećala sam

sebi da ti neću postaviti nijedno jedino pitanje dok ne budeš spremna da
pričaš.”
„Hvala, cenim to.” „I...”
„I šta?” upita Bruk Izašle su iz lifta. Hladan filadelfijski vazduh
snažno ju je pogodio, kao da joj je trebao podsetnik da više nije u
Kaliforniji. „Dakle... Biću tu i čekaću ako budeš želela išta da kažeš. O
bilo čemu.” „Divno. Hvala.”
Pre nego što je otvorila vrata od kola, majka podiže ruke uvis. „Bruk!
Mučiš me.”
„Mučim te?” Odglumila je nevericu. „Ja se držim tvoje vrlo ljubazne
ponude da mi ostaviš malo prostora da dišem.”
„Savršeno znaš da nije bila iskrena!”
Bruk stavi kofer u prtljažnik i smesti se na suvozačko sedište. „Mogu
li makar da se opustim tokom vožnje, pre nego što počne ispitivanje?
Veruj mi, kad me jednom pokreneš, nećeš moći da me ućutkaš.”
Bilo joj je lakše, jer je majka čavrljala celim putem do stana u centru
grada, ispričavši joj sve o ljudima koje je upoznala u novom džoging
klubu. Čak i kad je parkirala kola u podrumskoj garaži i kad su ušle u
lift kojim je trebalo da stignu na peti sprat, gospođa Grin je nastavila
svoj miran i vedar monolog. Tek pošto su zakoračile unutra i zatvorile
vrata, okrenula se ka Bruk, koja je bila spremna.
Majka joj je, u retkom trenutku prisnosti, prislonila dlan na obraz.
„Prvo da se istuširaš. U kupatilu su čisti peškiri i jedan od onih novih
šampona s mirisom lavande koje obožavam. Onda ćeš jesti. Napraviću ti
omlet, samo od belanaca... znam, i tost. Zatim ćeš da spavaš. Noćni
letovi su pravi pakao, a pretpostavljam da nisi baš spavala u avionu.
Druga spavaća soba je nameštena i već sam podesila klima-uređaj na
najjače.” Povukla je ruku i pošla u kuhinju.
Bruk odahnu, odvuče kofer u spavaću sobu i sruči se preko kreveta.
Zaspala je, ne stigavši da se izuje.
Kad se probudila, jer više nije mogla da ignoriše potrebu da piški,
sunce je već prevalilo dobar deo puta ka zapadu i zašlo iza zgrade. Sat je
pokazivao petnaest do pet i čula je majku kako prazni mašinu za
sudove. Trebalo je samo desetak sekundi da se noć opet spusti. Ona
dohvati mobilni i istovremeno oseti uznemirenost i zadovoljstvo, vi-
devši da ima dvanaest propuštenih poziva i isto toliko poruka, sve od
223
Džulijana, počevši još od sinoć, od jedanaest sati po kalifornijskom

vremenu, tokom cele noći do ujutru.
Ustala je i najpre otišla u kupatilo, a zatim u kuhinju. Majka stajala
ispred mašine za pranje sudova i gledala u mali televizor ispod
ormarića. Opra je zagrlila nekog nepoznatog gosta, a ona odmahnu
glavom.
„Hej”, reče Bruk, pitajući se šta će da radi kad Opra više ne bude na
televiziji. „Ko je gost?”
Gospođa Grin nije se čak ni okrenula. „Makenzi Filips”, odvrati.
„Opet. Možeš li da veruješ? Opra proverava kako je posle početne
najave.”
„I, kako joj ide?”
„Ona je heroinski zavisnik u fazi oporavka, a imala je desetogodišnju
seksualnu vezu sa sopstvenom ocem. Znaš, nisam psihijatar, ali ne bih
rekla da ubuduće može da bude srećna.”
„Pošteno”, reče Bruk, dograbi pakovanje niskokaloričnog keksa iz
ostave i pocepa omot. Nagurala je dva komada u usta. „0, bože, stvarno
su dobri. Kako mogu da imaju samo sto kilokalorija?”
Majka frknu. „Zato što dobiješ nekoliko bednih mrvica. Treba da
pojedeš pet pakovanja pa da budeš tek izdaleka zadovoljna. Čitava stvar
je žestoka prevara.”
Bruk se osmehnu.
Izgleda da se majka vratila u normalno stanje. Isključila je televizor i
okrenula se ka Bruk. „Hajde sad da ti napravim ta jaja i tost, šta kažeš?”
„Naravno. Zvuči dobro. U stvari, umirem od gladi”, reče, strpavši u
usta ostatak keksa.
„Sećaš se kad ste bili mali i kad sam vam nekoliko puta mesečno
spremala doručak za večeru? Oboje ste uživali u tome.” Izvadila je ti-
ganj iz fioke i sipala toliko ulja da je izgledao kao potopljen u vodu.
„Hm, ja sigurno jesam. Samo što sam poprilično ubeđena da se to
dešavalo dva ili tri puta nedeljno, a ne mesečno, i znam da sam samo ja
to volela. Rendi i tata obično su naručivali picu svaki put kad si uveče
pripremala jaja.”
„Ma daj, Bruk, nije bilo toliko često. Stalno sam kuvala!”
„Uh.”
„Svake nedelje sam pravila ćureći čili. To ste svi voleli.” Razbila je pet
jaja u činiju i počela da ih muti. Bruk zinu da se pobuni kad je dodala
224
svoj „specijalni sos”, nekoliko kapi sojinog mleka s ukusom vanile, koji
je kajgani davao mučno sladunjav ukus, ali je odustala. Samo će ih
umočiti u kečap i pojesti.
„I to je bilo instant jelo!”, uzvrati, otvarajući još jedan paketić keksa.
„Samo bi dodala ćurku i teglu paradajz sosa.”
„Bilo je izvrsno i ti to znaš.”
Bruk se osmehnula. Majka je znala da je užasna kuvarica, koja nikad
nije ni pokušavala da tvrdi suprotno, i obe su uživale u ovom malom
prepucavanju.
Gospoda Grin izvadi omlet sa sojinim mlekom iz teflonskog tiganja
metalnom viljuškom i podeli ga u dva tanjira. Uzela je četiri parčeta
tosta, pa i njih ravnopravno podelila, ne primećujući da nije ni uključila
toster. Dodala je tacnu Bruk i pokazala joj stočić van kuhinje.
Sele su na svoja uobičajena mesta. Gospođa Grin odjuri nazad u
kuhinju i vrati se sa dve konzerve dijetalne koka-kole, prastarom teglom
džema od grožđa i prelivom od butera u spreju, pa sve to pobaca na sto.
„Prijatno!”, uzviknula je.
„Njam!” reče Bruk, gurkajući omlet s ukusom vanile po tanjiru. Na-
prskala je nepečeni tost buterom i visoko podigla konzervu. „Živeli!”
„Živeli! Za...”, primetila je kako se majka obuzdava, verovatno da ne
bi rekla nešto o tome što su zajedno, o novim počecima ili da ne napravi
neku grubu aluziju na Džulijana. Umesto toga reče: „Za gurmanske
obroke i dobro društvo!”
Jele su brzo i Bruk je bila prijatno iznenađena što joj majka još nije
postavila nijedno pitanje. Naravno, to je proizvelo željeni efekat – Bruk
je očajnički želela da razgovara, što je gospođa Grin morala da zna. Bez
obzira na to, Bruk nije mogla dovoljno brzo da uključi električni čajnik.
Kad su se obe smestile na kauč sa šoljama čaja i planom da odgledaju tri
epizode serije Braća i sestre na DVD-u, mislila je da će eksplodirati.
„Sigurno umireš da saznaš šta se sinoć dešavalo”, reče, otpivši
gutljaj.
Majka izvuče kesicu čaja, pusti da kaplje nekoliko sekundi i odloži je
na salvetu na stolu. Bruk je bila sigurna da veoma pazi da je ne pogleda.
Mora da su stvari mnogo loše, reče sebi. Gospoda Grin sigurno nije bila
uzdržana osoba. „Kad god budeš spremna”, rekla je neodređeno, mašući
rukom u nekom neverovatnom stilu, kao da je potpuno bezbrižna.
„Pa, pretpostavljam... Bože, ne znam ni odakle bih počela. Sve je
potpuno haotično.”
225
„Počni od početka. Poslednji put smo se čule oko podneva po tvom

vremenu i spremala si se da obučeš haljinu. Tada je izgledalo da je sve
fenomenalno. Dakle, šta se desilo?”
Ovo je bilo prirodnije.
Zavalila na krevet i podigla nogu na ivicu staklenog stočića. „Da,
otprilike je tad i krenulo nizbrdo. Samo što sam obukla haljinu i stavila
nakit, kad je pozvala Margaret.”
„Dobro...”
„Nastao je veliki problem o kome sad nije vredno govoriti, ali na-
dugačko ili ukratko, suština je da me je otpustila.”
„Šta je uradila?” Konačno je obratila pažnju. Na licu je imala isti izraz
kao kad bi se Bruk vratila kući iz osnovne škole i rekla kako su joj se
neke zle devojčice rugale na odmoru.
„Otpustila me je. Rekla je da više ne mogu da računaju na mene. Da
bolnica nema poverenja u moju posvećenost karijeri.”
„Molim?!”
Bruk se osmehnu i uzdahnu. „Istina je.”
„Ta žena mora da je sišla s uma”, reče majka i udari rukom o sto.
„Zahvalna sam ti na poverenju, mama, ali moram da priznam da je
bila u pravu. Poslednjih meseci nisam davala baš sve od sebe.”
Majka je neko vreme ćutala, kao da pokušava da smisli šta da kaže.
Kad je progovorila, glas joj je bio tih i odmeren. „Znaš da sam uvek
volela Džulijana. Ali neću te lagati. Kad sam videla one slike, htela sam
da ga zadavim golim rukama.”
„Šta si rekla?”, prošapta Bruk, zatečena. Nije da je zaboravila te slike,
za koje je njen muž rekao da su slične fotografijama Sijene i Baltazara, ali
je uspela da negde duboko potisne pomisao na njih.
„Žao mi je, dušo, i znam da me se to ne tiče. Zaklela sam se da ništa
neću reći, ali ne možeš naprosto da se pretvaraš da se ništa nije
dogodilo. Potrebni su ti neki odgovori.”
Bruk se iznervirala. „Mislim da je veoma jasno da on i ja treba da
mnogo toga raspravimo. Ne prepoznajem više ovog Džulijana, i to ne
samo zbog nekih užasnih paparaco fotografija.”
Bruk pogleda majku, očekujući neki odgovor, ali ona je ćutala.
„Šta je?” upitala je. „Šta misliš?”
„Još ih nisi videla, zar ne?”
226
Ćutala je malo, a zatim priznala: „Želim, ali ne mogu. Čim ih vidim,

sve će postati tako stvarno...”
Gospoda Grin podvi noge poda se i pruži se preko sofe da dohvati
ćerkinu ruku. „Dušo, znam o čemu mi pričaš.
Zaista. Sigurno se osećaš kao da si na izbočini visoke zgrade. I ubija
me što to moram da ti kažem, ali... Mislim da treba da ih pogledaš.”
Okrenula se i zagledala u majku. „Zaista, mama? Zar me ti uvek ne
savetuješ da ignorišem sve te gluposti? Zar me ne podsećaš stalno, skoro
svaki put kad se naljutim zbog nečeg što pročitam, da je devedeset devet
procenata onog što tabloidi pišu laž i izvrtanje?”
„Ima jedan primerak na mom noćnom stočiću. Mislim da treba da
vidiš.”
„Na tvom stočiću?”, pisnu Bruk, mrzeći zvuk sopstvenog glasa, koji
je odavao kombinaciju šoka i panike. „Od kad si ti pretplaćena na Last
najt?. Mislila sam da čitaš isključivo O magazin i Njuzvik za domaćice.”
„Postala sam pretplatnik kad ste ti i Džulijan počeli da se redovno
pojavljujete tamo”, odgovori majka tiho. „Bilo je uzbudljivo i htela sam
da znam šta ljudi misle kad govore o tome.”
Bruk se nasmeja bez radosti. „Oh, pa je li ti drago što jesi? Nije li to
samo vrelo fascinantnih informacija?”
„Ubija me što to radim, ali više bih volela da budeš ovde kad ih
ugledaš prvi put. Biću ovde i čekaću te. Idi.”
Bruk joj na licu vide patnju. Ustala je s kreveta, pokušavajući da ne
obraća pažnju na strah i užas koji su je preplavili. Put od dnevne sobe do
majčine spavače činio se dug kao večnost; pre nego što je mogla da
razmisli, sela je na ivicu kreveta. Naslovnica je prikazivala nasmejana
lica Džastina Timberlejka i Džesike Bil s dugačkom, nazubljenom
pukotinom do sredine strane. Natpis Gotovo je! bio je ispisan svetlocrve-
nim slovima preko vrha.
Utešena činjenicom da Džulijan još uvek nije dovoljno veliki da se
nađe na naslovnoj strani, okrenula je sadržaj da bi pogledala naslove. To
nije bilo potrebno. Na samom vrhu strane, zauzimajući više od
uobičajenog prostora, bila je Džulijanova fotografija, kako sedi za
baštenskim stolom u Šato Marmonu. Devojka do njega bila je najvećim
delom zaklonjena velikom biljkom u saksiji, ali joj se video profil, jer se
nagnula ka njemu. Iskrivila je glavu i otvorila usta, kao da će se poljubiti.
On je u jednoj ruci držao pivo i prelepo joj se osmehivao, pokazujući
jamice na obrazima. Bruk oseti nalet mučnine, a odmah zatim joj prođe
227
kroz glavu da takvi časopisi nikad ne potroše najsočnije slike za sadržaj.

Najgore je tek dolazilo.
Duboko je udahnula i okrenula stranu osamnaest. Ko god da je
tvrdio kako treba vremena da se užasne stvari obrade, da one prete da
preplave um dok se on zatvara pred njima, očigledno se nikad nije
suočio s duplericom na kojoj voljena osoba zavodi nekog trećeg. Mozak
joj je upio sve odjednom. Bez i najmanje uloženog napora, videla je
drugu verziju prve fotografije, samo što je na ovoj Džulijan izgledao kao
da veoma pažljivo sluša ono što mu devojka šapuće na uvo. Vreme na
slici u tom trenutku bilo je 23:38. Na sledećoj, gde su fluorescentne
brojke pokazivale 00:22, Džulijan se smejao, zabačene glave. Smejala se i
devojka, samo joj je sada dlan bio čvrsto pritisnut na njegove grudi. Da li
ga je, poigravajući se, odgurivala? Ili je samo tražila izgovor da ga
dodirne? Treća i poslednja fotografija na levoj strani lista bila je najgora:
prikazivala je devojku koja se sasvim prislonila uz Džulijana, pijuckajući
nešto što je mogao biti roze šampanjac. Džulijan je još uvek držao pivo u
jednoj ruci, ali je drugu zavukao pod njenu haljinu. Sudeći prema uglu
pod kojim mu je ruka bila savijena, moglo bi se reći da joj je samo
dodirivao butinu, ali očigledno su mu i ruka i zglob bili prekriveni
haljinom. Namigivao joj je i osmehivao se, onim vragolastim osmehom
koji je Bruk uvek volela, dok ga je devojka gledala velikim, smeđim
očima punim obožavanja. Bilo je 1:03.
A onda ubedljivi adut, bez sumnje najjača slika u Last najtu. S desne
strane lista nalazila se fotografija bez bordura, koja je isto tako mogla da
bude i veličine bilborda.
Na njoj je bilo 06:18. Devojka je na sebi imala istu sivoplavu haljinu
kao i nekoliko sati ranije; upravo je napuštala bungalov pored bazena.
Kosa joj je bila u strašnom neredu i u svakom pogledu odavala je tipičan
utisak „jutra posle”. Stisnula je torbu uz grudi, kao da se štiti od
iznenadnih bliceva, a oči su joj bile raširene u šoku. Ali, bilo je tu još
nečega. Ponosa? Trijumfa? Šta god da je, nije bio stid.
Nije mogla a da ne pregleda svaku sliku s pažnjom naučnika koji
proučava vrstu, u potrazi za tragovima, znacima i obrascima. To je
trajalo još nekoliko teskobnih minuta, ali posle upornog zagledanja
poslednje fotografije, postala je svesna šta je najviše muči. Ta cura nije
bila ni poznata glumica, ni supermodel, ni pop zvezda, barem ne po
njenom mišljenju. Izgledala je obično. Imala je meku, malo predugu cr-
venkastosmeđu kosu, bezobličnu plavu haljinu i figuru koja se ne pamti
- tako zaprepaščujuće prosečnu - da je Bruk gotovo ostala bez daha,
228
shvativši da na neki način liči na nju. Počevši od nekog kilograma viška,

preko nevešto našminkanih očiju do sandala u ne baš najboljem stanju
(sa štiklama koje nisu bile za noćni izlazak i primetno iznošene), Džuli-
janova partnerka za jednu noć i Bruk mogle su biti sestre. A
najpotresnije od svega bilo je to što je bila sigurna da je zgodnija od te
devojke.
Jednostavno, previše uvrnuto. Kad je već nameravao da je prevari s
nepoznatom osobom koju je sreo u nekom holivudskom hotelu, zar nije
imao dovoljno samopoštovanja da izabere nekog stvarno privlačnog? Ili,
u krajnjem slučaju, neku silikonsku lepoticu? Gde su bile velike veštačke
grudi i tesno pripijen džins? Preplanuli ten i pramenovi od petsto
dolara? Kako je uopšte ušla u Šato, čudila se Bruk. Možda čak ni poznati
muzičar ne može uvek da osvoji manekenku Žizelinog ranga, ali zar nije
mogao da nađe neku koja izgleda bolje od njegove sopstvene žene? Bruk
s gađenjem baci časopis. Bilo je lakše koncentrisati se na apsurdnost
preljube koju je njen muž počinio s neprivlačnijom verzijom nje same
nego prihvatiti činjenicu da ju je uopšte počinio.
„Jesi li dobro?” Iznenadio ju je majčin glas. Gospođa Grin virila je
kroz vrata, a na licu joj je i dalje bio isti izraz bola.
„Bila si u pravu”, odvrati Bruk. „Ne bi bilo zabavno videti ih sutra na
nekom javnom mestu.”
„Strašno mi je žao, dušo. Znam da ti to sada može delovati neostvar-
ljivo, ali moraš da saslušaš Džulijana.”
Bruk frknu. „Misliš na to da treba da čujem nešto poput: Draga,
tehnički gledano, mogao sam te večeri da dođem kući i provedem noć s tobom,
ali sam se umesto toga napio i smuvao s tvojom manje zgodnom sestrom
bliznakinjom. Ah, da, i slučajno se desilo da su me pri tom fotografisali?” Čula
je ljutnju i sarkazam u sopstvenom glasu i čudila se što joj se ne plače.
Gospođa Grin uzdahnu i sede kraj nje na krevet. „Ne znam, dušo.
Moraće da kaže nešto bolje od toga. Ipak, hajde da razjasnimo jedno: ta
drolja nije tvoja bliznakinja. Ona je samo neka patetična cura koja se
bacila na tvog muža. Ti si iznad nje u svakom pogledu.”
Iz druge sobe začula se melodija Za onog koga nema. Majka je upitno
pogleda.
„Moj mobilni”, reče Bruk, listajući. „Skinula sam je s neta pre
nekoliko nedelja. Sad celu noć mogu da odgonetam kako da je
uklonim.”
229
Telefon je bio u spavaćoj sobi, a na vezi je bio Džulijan. Htela je da ga

isključi, ali nije uspela da se natera na to.
„Hej”, javila se i sela na krevet.
„Bruk! Gospode, uspaničio sam se. Zašto nisi odgovarala na pozive?
Nisam čak znao ni da li stigla kući.” „Nisam kod kuće, kod mame sam.”
Učini joj se da je progundao psovku, a onda reče: „Tamo si? Mislio
sam da si rekla da ideš kući.”
„Da, tako sam planirala dok me Nola nije obavestila da nam je stan
pod opsadom.”
„Bruk!” U pozadini je začula zvuk trube. „Prokletstvo, zamalo da nas
udare. Ortak, šta je s tim tipom iza nas?”
Zatim se obrati njoj: „Bruk, izvini. Zamalo da ovde stradam.”
Ona ništa ne reče.
„Bruk...”
„Da?”
Na trenutak je ćutao, a zatim nastavio: „Molim te da me saslušaš.”
Nastupio je još jedan trenutak tišine. Znala je da čeka njen komentar
na slike, ali nije htela da mu pruži to zadovoljstvo. To je, zaista, bilo na
svoj način uznemirujuće. Bilo je tako tužno igrati klinačke igrice sa
sopstvenim mužem, u stilu ne pokazuj osećanja, kad je do pre samo
nekoliko meseci s njim delila apsolutno sve.
„Bruk, ja...” Zastao je i nakašljao se. „Ne mogu čak ni da zamislim
koliko ti je teško palo da gledaš te fotografije. Kako ti je to potpuno i
krajnje užasno...”
Stegla je telefon toliko snažno da se bojala da će ga polomiti, ali nije
mogla da se natera da progovori. Grlo joj se iznenada skupilo i suze joj u
potocima krenuše niz obraze.
„A kad su svi ti skotovi iz medija sinoć na crvenom tepihu počeli da
postavljaju ona pitanja...” Ponovo se zakašljao i Bruk se pitala da li se
guši ili je samo prehlađen. „Za mene je to bilo surovo, a samo mogu da
nagađam koji je pakao to bilo za tebe.”
Ućutao je, očito očekujući da ona nešto kaže i spase ga od njega
samog, ali kroz suze koje su se nemo slivale, nije mogla da formuliše ni
najprostiju rečenicu.
Gutali su tako čitav minut, možda i dva, a onda je on rekao: „Dušo, je
l' ti plačeš? Oh, Ruk, tako mi je žao.”
230
„Videla sam slike”, prošaputa, a zatim ućuta. Znala je da mora da ga

pita, ali je jedan deo nje i dalje mislio da je bolje da ne zna.
„Bruk, izgledaju daleko gore nego što je stvarno bilo.”
„Jesi li spavao s tom ženom?” upita. Imala je osećaj da su joj usta
puna vune.
„Nije bilo tako.”
Gutanje. Tišina u telefonu kao da je bila živa. Čekala je i molila se da
kaže kako je u pitanju veliki nesporazumu, nameštaljka, medijska
manipulacija. Ali, on ne reče ništa.
„U redu, onda”, čula je samu sebe. „To je dovoljno objašnjenje.” Po-
slednje dve reči bile su prigušene.
„Ne! Bruk, ja... Nisam spavao s tom devojkom. Kunem ti se!”
„Otišla je iz tvoje sobe u šest ujutru.”
„Kažem ti, Bruk, nije bilo seksa.” Zvučao je ojađeno, a glas mu je bio
molećiv.
Onda je napokon shvatila. „Dakle, nisi spavao s njom, ali se desilo
nešto drugo, zar ne?” „Bruk...”
„Moram da znam šta se dogodilo, Džulijane.” Povraćalo joj se od
užasa što s mužem mora da vodi ovakav razgovor, ovu uvrnutu i
strašnu verziju onog - dokle ste stigli?”
„Bilo je skidanja odeće, ali smo posle toga naprosto zaspali. Nije se
ništa desilo, kunem ti se, Bruk.”
Skidanje odeće. Vrlo čudan način izražavanja. Tako rezervisan.
Osetila je kako joj bilo u grlu brže udara pri pomisli na Džulijana koji
leži go u krevetu s tom devojkom.
„Bruk? Jesi li još tu?”
Znala je da nešto govori, ali nije mogla da čuje šta. Udaljila je telefon
od uveta i gledala u ekran; s pozadine ju je gledao Džulijan, lica
prislonjenog uz Volterovu njušku.
Sedela je na krevetu još deset ili dvadeset sekundi, posmatrajući tu
sliku i slušajući njegov glas, koji se dizao i spuštao. Duboko je udahnula,
prinela mikrofon usnama i rekla: „Džulijane, prekidam vezu. Nemoj me
ponovo zvati. Želim da budem sama.” Pre nego što je izgubila hrabrost,
isključila je telefon, izvadila bateriju i tako razdvojene ostavila ih u fioci
noćnog stočića. Te večeri više neće biti razgovora.
231
15.
Ne plačem pod tušem
„SIGURNA si da ne želiš da uđemo, makar na nekoliko minuta?”

upita Mišel Bruk, odmerivši red automobila sa zatamnjenim staklima
pred ulazom u njenu zgradu.
„Jesam”, odgovori Bruk, nastojeći da zvuči odlučno. Dva sata vožnje
od majčine kuće do Njujorka s bratom i Mišel bila su sasvim dovoljna da
ih upozna sa situacijom u vezi sa Džulijanom, a stigli su na Menhetn baš
kad su počeli da postavljaju pitanja na koja nije bila spremna da
odgovori.
„A da ti pomognemo da dođeš do ulaznih vrata?” upita je Rendi.
„Oduvek želim da udarim nekog paparaca.”
Stisnula je zube i nasmešila se. „Hvala vam oboma, ali ovo moram da
uradim sama. Verovatno sede ovde još od Gremija i ne verujem da će
uskoro da odu.”
Rendi i Mišel pogledaše se skeptično, pa Bruk nastavi s ubeđiva-
njem: „Ozbiljna sam. Imate pred sobom još najmanje tri sata, a već je
kasno, pa bolje krenite. Prošetaću niz blok, ignorisati ih kad poiskaču iz
kola i držati glavu visoko. Neću reći čak ni bez komentara.”
Rendi i Mišel pošli su na neko venčanje u Berkširsu i planirali da
stignu dan ili dva ranije, jer se radilo o njihovom prvom putovanju bez
bebe. Bruk još jednom kradomice pogleda Mišelin impresivno ravan
stomak i u čuđenju odmahnu glavom. Bilo je to gotovo čudo, posebno
od kad je trudnoća izmenila njeno zategnuto i skladno telo u nisku i
nabijenu figuru, bez ikakvog prelaza između grudi i struka, ili struka i
bedara. Bruk je bila ubeđena da će joj biti potrebne godine da povrati
stari izgled, ali samo četiri meseca posle Elinog rođenja, Mišel je
izgledala bolje nego ikad.
„U redu...” reče Rendi i podiže obrve. Pitao je Mišel hoće li da sko-
kne s Bruk do stana i upotrebi kupatilo.
232
Bruk slegnu ramenima. Imala je neverovatnu potrebu da na nekoliko

minuta ostane sama, pre nego što dođe Nola i počne drugu rundu
istrage.
„Ne, dobro sam”, odgovorila je Mišel, a Bruk odahnu. „Ako će biti
gužve u saobraćaju, bolje je da krenemo. Sigurno ćeš biti dobro?”
Bruk se široko osmehnu i naže se do suvozačkog sedišta da je zagrli.
„Obećavam. Više nego dobro. Vi se samo koncentrišite na to da spavate i
pijete što više možete, važi?”
„Postoji opasnost da ćemo prespavati celu svadbu”, promrmlja Rendi
i pruži se kroz prozor da prihvati sestrin poljubac.
Iz blizine sevnuše blicevi. Čovek s druge strane ulice očigledno ih je
spazio pre svih, iako se Rendi parkirao čitav blok od ulaza. Nosio je
mornarsko plav duks s kapuljačom i kaki pantalone; ni najmanje se nije
trudio da prikrije svoje namere.
„Vau, bacio se na posao, zar ne? Nije gubio vreme”, reče njen brat i
proviri kroz prozor da bolje osmotri tog momka.
„Već sam ga videla ranije. Garantujem da ćeš u naredna četiri sata na
netu videti sliku na kojoj se ljubimo, s naslovom tipa: Ostavljena supruga
brzo našla novog ljubavnika”, reče Bruk.
„Hoće li pomenuti da sam tvoj brat?”
„To će sigurno izostaviti. Kao i činjenicu da ti žena sedi pored tebe u
kolima. Postoji čak i udaljena mogućnost da će sliku nazvati Trojka.”
Rendi se osmehnu, ali tužno. „Bez veze, Bruk. Žao mi je. Zbog
svega.”
Stegla mu je ruku i još jednom ga poljubila u obraz. „Prestani da
brineš za mene. Idi i uživaj u putovanju!”
„Pozvaćeš ako ti nešto zatreba, važi?”
„Dogovoreno”, uzvrati ona, s više lažne radosti nego što je mislila da
je izvodljivo. „Srećan put!” Stajala je i mahala dok nisu zamakli za ugao,
a onda se uputila ka ulazu. Jedva da je prešla nekoliko metara kad su
ostali fotoreporteri, bez sumnje privučeni blicem, izleteli iz automobila i
okupili se u bučnu i nemirnu gomilu, tačno pred ulazom u njenu
zgradu.
„Bruk! Zašto nisi išla sa Džulijanom ni na jedan afterparti?”
„Bruk! Jesi li izbacila Džulijana iz stana?”
„Da li si znala da te muž vara?”
„Zašto tvoj muž još nije došao kući?”
233
Dobro pitanje, odgovori Bruk u sebi. Sad nas ima dvoje koji se to pitamo.
Galamili su i gurali joj kamere u lice, ali je odbila da s bilo kim ukrsti
pogled. Glumeći smirenost koju uopšte nije osećala, najpre je otključala
spoljna vrata, zatvorila ih za sobom, a onda i vrata hodnika. Sevanje
bliceva nastavilo se sve dok nije ušla u lift.
U stanu je vladala neprijatna tišina. Ako bi bila iskrena, dopustila bi
sebi da se, uprkos svemu, nada da će Džulijan ostaviti sve i doleteti kući
da rasprave. Znala je da su mu dani krcati i da nije moguće praviti
izmene, zato što je svakog jutra mejlom dobijala kopije njegovih dnevnih
obaveza, podatke o kontaktima i planove putovanja, i bila je svesna da
nakon nastupa na Gremiju ne može da otkaže nijedan intervju i dođe
kući koji dan ranije. Znala je to. Ipak, to nije značilo da očajnički ne želi
da to ipak uradi.
Kako su sada stvari stajale, trebalo je da sleti na JFK za dva dana,
tačnije, u četvrtak ujutru, kako bi obišao njujorške medije i učestvovao u
emisijama uživo, a ona nije želela da misli šta će se tada desiti.
Stigla je samo da se na brzinu istušira i ubaci kesicu kokica u mi-
krotalasnu pre nego što se oglasio interfon. Nola i Volter upali su u malo
predsoblje, srećno zapetljani u kaiševe i kapute i Bruk se prvi put u
poslednjih nekoliko dana nasmejala, kad se Volter bacio u vazduh i
pokušao da joj u letu lizne lice. Kad ga je konačno uhvatila u naručje,
zaskvičao je kao prasence i obasuo joj lice poljupcima.
„Ne očekuj takav pozdrav od mene”, reče Nola, mršteći se od
gađenja. Onda je popustila i snažno zagrlila Bruk; njih dve i Volter činili
su smešnu malu trojku. Nola poljubi Bruk u obraz, a Voltera u njušku, a
zatim odoše pravo u kuhinju, da pomešaju votku s ledom i malo soka od
maslina.
„Ako to što se zbiva pred tvojim stanom predstavlja i najmanji
pokazatelj kako je bilo u Los Anđelesu, verujem da će ti trebati ovo”,
reče
Nola i pruži Bruk čašu s koktelom. Sela je prekoputa nje na sofu. „I...
Jesi li spremna da mi ispričaš šta se događalo?” upitala je.
Bruk uzdahnu i srknu piće. Bilo je oštro, ali joj je zagrejalo grlo i
iznenađujuće prijatno palo na želudac. Nije mogla da se natera da
ponovo preživljava čitavu situaciju, stavku po stavku, i imala je osećaj
da Nola nikad neće razumeti kakvo je to veče zaista bilo, iako će sigurno
saosećati s njom.
234
Tako joj je ispričala sve o muvanju asistenata, prelepom hotelskom

apartmanu, Valentinovom nakitu. Nasmejala ju je pričom o momku iz
obezbeđenja iz Nil Lejna i poetičnim opisom frizure i noktiju koji su,
makar jednom u životu, bili savršeni. Preletela je preko Margaretinog
poziva, rekavši samo to da je rukovodstvo bolnice ludo, a da je ona
zaista propustila mnogo posla, pa sa smehom i ispijanjem koktela prešla
preko Nolinog šoka.
Nije izostavila detalje o tome kakav je bio crveni tepih („Mnogo
upečatljiviji nego što sam očekivala - ne shvataš koliko su svetla jaka dok
se ne nađeš tamo”) i kakve su zvezde uživo („najvećim delom mršavije
nego na fotografijama i kolosalno starije”). Odgovorila je na Nolina
pitanja kako Rajan Sikrest izgleda uživo („šarmantan i neodoljiv, ali ti
znaš da ga obožavam i da sam pristrasna”), da li je Džon Mejer u
stvarnom životu dovoljno sladak da osvaja sve žene u svom krugu
(„Iskreno mislim da je Džulijan slađi, ali sada kad razmislim o tome, to i
nije baš dobro”) i dala sasvim nevažno mišljenje o tome da li Tejlor Svift
izgleda bolje ili gore od Majli Sajres („Još uvek nisam sigurna da ih
razlikujem”). Ne znajući zašto, namerno je propustila da prepriča susret
s Lejlom Losen i devojkama u toaletu, kao i predavanje Karter Prajs.
Nije joj rekla kako se grozno osećala kad je prekinula vezu i shvatila
da je otpuštena. Nije joj opisala koliko je Džulijan bio hladan kad joj je
rekao za slike i kako mu je najvažnije bilo kakav će uticaj imati na
njegovu karijeru, što ju je najviše i pogodilo. Izostavila je deo o tome
kako su ih paparaci, dok su prolazili crvenim tepihom, saletali
ponižavajućim pitanjima o fotografijama i dovikivali im uvrede kako bi
ih naterali da se okrenu prema kamerama. Nikome nije mogla da
prenese svoja osećanja dok je slušala Keri Andervud i njenu pesmu Pre
nego što te prevari, pitajući se da li ceo auditorijum gleda u njih i
podsmeva im se, niti dok je pokušavala da ne deluje ukočeno za vreme
refrena, koji je glasio: Jer sledeći put kad prevari / Oh, znajte da neće mene.”
Preskočila je delove o jecanju u kolima na putu ka aerodromu i
molitve da je Džulijan preklinje da ostane, da joj jednostavno zabrani da
ode, i kako su bili poražavajući njegovi mlaki i nezainteresovani protesti.
Nije mogla da prizna da se poslednja ukrcala na let zbog patetične
nade da će Džulijan dotrčati do izlaza, kao u svakom filmu, i moliti je da
ostane, niti da ga je, kad se konačno ukrcala i gledala vrata kako se
zatvaraju, više mrzela zbog toga što ju je pustio da ode nego zbog nekog
idiotskog zločina koji je isprva počinio.
235
Kad je napokon završila, okrenula se ka Noli i pogledala je u

iščekivanju. „Sviđa li ti se rezime?”
Nola samo odmahnu glavom. „Hajde, Bruk. Šta je prava priča?”
„Prava priča?” Nasmejala se, ali je smeh zvučao šuplje i jadno. „Sve o
pravoj priči možeš da pročitaš na osamnaestoj strani ovonedeljnog Last
najta.” Volter skoči na krevet i spusti joj bradu na butinu.
„Bruk, da li si uopšte razmotrila mogućnost nekog logičnog
objašnjenja?”
„Postaje sve teže i teže svaljivati krivicu na tabloide kad tvoj muž sve
potvrđuje.”
Nolino lice izražavalo je nevericu. „Džulijan je priznao...”
„Jeste.”
Nola spusti čašu i upilji se u Bruk.
„Čini mi se da je tačan citat bio: Došlo je do skidanja odeće. Kao da on
uopšte ne zna kako je do toga došlo, ali se desilo.” „Oh, bože.”
„Tvrdi da nije spavao s njom. Kao da treba da poverujem u to.”
Zazvonio joj je mobilni, ali ga je ona odmah utišala. „Oh, Nola, ne mogu
da izbacim iz glave sliku njih dvoje zajedno, golih! Hoćeš da čuješ naj-
uvrnutiji deo? Ona izgleda sasvim obično, a ja se zbog toga osećam još
gore. Mislim, ne može da tvrdi čak ni da je bio mnooogo pijan i da mu je
vrhunska manekenka jednostavno uskočila u krevet.” Podigla je prime-
rak Last najta i protresla ga. „Ona je prosečna. I to u najboljem slučaju!
Ne smemo da izgubimo iz vida ni to da joj se celo veče udvarao!
Zavodio je. Očekuješ da poverujem da nije spavao s njom?”
Nola je gledala u svoje krilo.
„Čak i da nije, očigledno je pokušavao.” Ustala i počela da hoda po
sobi. Osećala je istovremeno iscrpljenost, napetost i mučninu. „On ima
aferu ili želi da je ima. Bila bih idiot da to ne prihvatim.”
Nola je i dalje ćutala.
„Jedva da se uopšte viđamo, a i kad smo zajedno, svađamo se. Skoro
da više ne vodimo ljubav. On putuje, uvek je negde s devojkama i
muzikom u pozadini, a ja ne znam ni gde je. Ima toliko glasina. Znam da
svaka izneverena žena na svetu želi da veruje da je njena situacija
drugačija, ali bila bih budala kad bih mislila da se meni to ne može
desiti.” Izbacila je vazduh i zatresla glavom. „Bože, postali smo poput
mojih roditelja. Uvek sam verovala da ćemo biti drugačiji, a evo nas
sad...”
236
„Bruk, moraš da porazgovaraš s njim.”

Podigla je ruke. „Potpuno se slažem, ali gde je on? Jede suši negde u
Zapadnom Holivudu, pre emisije uživo. Nije li teško zanemariti malu,
jednostavnu činjenicu da bi upravo sada bio ovde da to zaista želi?”
Nola isprazni sadržaj čaše i razmisli malo. „Da li bi mogao?”
„Naravno da bi! Nije on predsednik, niti hirurg koji spašava živote,
niti upravlja šatlom kroz atmosferu da bi se bezbedno prizemljio. On je
pevač, za boga miloga, i držim da bi mogao to da shvati.”
„Dobro, i kada će se vratiti?”
Bruk slegnu ramenima i počeša Voltera po vratu. „Preksutra. Ali ne
zbog mene, obrati pažnju. Njujork je već na rasporedu. Očigledno da
raspad braka ne garantuje ucrtavanje trase na mapi puta.”
Nola je sipala piće i pogledala je. „Raspad tvog braka? Da li je to ono
što se ovde zaista dešava?”
Fraza je visila u vazduhu. „Ne znam, Nola. Stvarno se nadam da nije
tako. Ipak, ne znam kako ćemo ovo da prevaziđemo.”
Bruk je pokušala da potisne mučninu. Za sve ove dane, dok je
govorila sebi da treba sačekati, da joj treba vremena ili da mora da
razmisli, nijednom nije sebi dopustila da zaista razmotri mogućnost da
Džulijan i ona neće moći ovo da reše.
„Vidi, No, mrzim što ovo radim, ali te sada isterujem. Moram da
spavam.”
„Zašto? Ti si nezaposlena. Šta uopšte imaš sutra da radiš?”
Bruk se nasmeja. „Hvala na taktičnosti. Nisam nezaposlena, samo
nemam puno radno vreme. Još uvek radim dvadeset sati nedeljno u
Hantliju.”
Nola je sipala sebi još malo votke; ovog puta nije se mučila s ma-
slinkama. „Ne moraš da budeš tamo pre pola četiri po podne. Stvarno
moraš odmah u krevet?”
„Ne, ali treba mi par sati za jecanje pod tušem, pokušaje da na Guglu
ne tražim devojku iz Šatoa, a onda da se uspavam plačući, kad to ionako
uradim”, odgovori Bruk. Uglavnom se šalila, ali nije tako zvučalo.
„Bruk...”
„Šalim se. Zapravo ne plačem pod tušem. Osim toga, verovatno ću
napuniti kadu.”
„Neću da te ostavim takvu.”
237
„Onda ćeš da spavaš na kauču, jer ja idem u krevet. Stvarno, Nola,

dobro sam. Mislim da mi treba malo vremena za sebe. Majka mi je bila
šokantno nenapadna, ali još uvek nisam ostala sama ni sekundu. Ne
kažem da neće biti dovoljno vremena za to...”
Još nekoliko minuta ubeđivala je Nolu da ode, a kad je ova konačno
zatvorila vrata, nije osetila olakšanje kome se nadala.
Okupala se, obukla najudobniju pamučnu pižamu i najotrcaniji
ogrtač i popela se na prekrivače, uvukavši laptop u krevet. U ranim
danima braka dogovorili su se da nikad neće imati televizor u spavaćoj
sobi, što je važilo i za kompjutere, ali s obzirom da Džulijana nigde nije
bilo, delovalo joj je sasvim u redu da s Interneta preuzme 27 haljina ili
nešto slično i da se opusti. Kratko se pozabavila idejom da donese i
sladoled, ali je zaključila da to previše liči na Bridžit Džons. Film je
savršeno odvlačio pažnju, najviše zahvaljujući njenoj koncentrisanosti na
radnju. Nije dozvoljava mislima da odlutaju, ali čim se završio, počinila
je kobnu grešku. Zapravo, dve.
Njen prvi amaterski potez bio je da presluša govornu poštu. Trebalo
je skoro dvadeset minuta da se saslušaju trideset tri poruke, ostavljene
od onog dana na Gremiju. Promena koja je nastupila od nedelje, kada su
je prijatelji i rođaci zvali da joj požele sreću, do danas - kad je skoro
svaka imala prizvuk saučešća, bila je zaprepašćujuća. Tri su bile od
Džulijana, jedna kad se ukrcala na noćni let iz Los Anđelesa do Fila-
delfije, a druge dve od narednog dana, kad je kod majke prespavala
popodne. Sve tri su bile neubedljive verzije u stilu Mogu da objasnim. Bile
su molećive kako se i očekivalo, ali ni u jednoj nije rekao da je voli.
Zatim, bile su tu po jedna poruka od Rendija, njenog oca, Mišel i Sintije,
svaka puna podrške i ohrabrenja; četiri od Nole, poslate u različito
vreme, u kojima ju je prijateljica pitala šta se dešava i obaveštavala je o
Volteru, i jedna od Heder, vodećeg savetnika u Hantliju, na koju je na-
letela u onoj italijanskoj pekari. Ostale su poticale od starih prijatelja,
(bivših) kolega i slučajnih poznanika i svaka je zvučala kao da je neko
umro. Iako joj se pre toga nije plakalo, kad je završila s preslušavanjem,
u grlu joj je bila knedla.
Drugi i verovatno još gori amaterski potez bio je da proveri Fejsbuk.
Pretpostavljala je da će joj mnogi prijatelji ostaviti uzbuđene komentare
o Džulijanovom nastupu, jer se nije baš svaki dan dešavalo da neko koga
su poznavali iz srednje škole ili s koledža svira na Gremiju. Ono što u
svojoj naivnosti nije predvidela bili su izlivi podrške namenjeni njoj: zid
joj je bio zatrpan svim i svačim, počevši od Ti si jaka, proći ćeš kroz ovo, od
238
majke jedne stare prijateljice, do To samo dokazuje da su svi muškarci

kreteni. Ne brinite, gospođo A, svi smo uz vas!!! od Kajli. Pod bilo kojim
drugim, manje poražavajućim okolnostima, toliko ljubavi i bodrenja
verovatno bi joj veoma prijalo, ali sada je samo stvaralo nelagodnost. S
tim je došao i neoborivi dokaz da se njen privatni jad javno prepričava, i
to ne samo medu nepoznatima. Nije mogla da objasni zašto, ali bilo je
lakše misliti na gomile bezimenih i bezličnih Amerikanaca koji
proučavaju fotografije njenog muža i devojke iz Šatoa, ali kada je shvatila
da to isto rade i njeni prijatelji i rođaci, saradnici i poznanici, postalo je
gotovo neizdržljivo.
Dupla doza pilula za spavanje koju je te večeri popila bila je dovoljna
da spreči mamurluk i depresiju sledećeg dana, ali nije mogla da joj
pomogne da zaspi snom bez snova, što je očajnički želela. Jutro i rano
popodne prošli su u izmaglici koju su prekidali samo Volter i
konstantno zvonjenje telefona, na koji se nije javljala. Da se nije plašila
da će izgubiti i posao u Hantliju, ozbiljno bi razmotrila ideju da pozove i
javi da je bolesna. Umesto toga, naterala je sebe da se istušira, pojede
sendvič s buterom od kikirikija na pšeničnom tostu i krene ka metrou,
imajući na raspolaganju dovoljno vremena da stigne na Aper ist sajd do
pola četiri. Došla je do škole petnaest minuta ranije, nakon što se načas
divila kamenoj fasadi neke zgrade, prekrivenoj bršljanom. S leve strane
ulaza videla je gužvu.
Bila je tu mala skupina fotografa i dva reportera (jedan je imao
mikrofon, a drugi laptop), koji su okružili skladnu malu plavušu u
bundi do članaka, s uredno zategnutim konjskim repom i ružnom
grimasom na licu. Bili su toliko usredsredeni na nju da uopšte nisu
opazili Bruk.
Uspela je da pohvata deliće „intervjua” pre nego što je čovek iz
obezbeđenja podigao obrve i pokazao joj da ude u zgradu.
„Ne, ne bih rekla da se radi o bilo čemu lične prirode”, reče žena,
njišući visokim konjskim repom. Nekoliko trenutaka je slušala, a onda
opet odmahnula glavom. „Ne, nikada nisam dolazila u kontakt s njom.
Mojoj ćerki nije potrebno nutricionističko savetovanje, ali...”
Bruk je zastala i slušala, jer je u deliću sekunde shvatila da žena
govori o njoj.
„Dozvolite da kažem da nisam jedina koja smatra da ovakva vrsta
pažnje nije dobra u školskom okruženju. Moja kći bi trebalo da bude
fokusirana na algebru i hokej, a umesto toga je saleću novinari i zah-
239
tevaju da daje izjave za nacionalni tabloid. To je neprihvatljivo i zbog

toga Udruženje roditelja traži momentalnu ostavku gospođe Alter.”
Nije mogla da diše. Žena je u tom času spazi. Desetak ili više ljudi iz
tog kruga - a sada je videla da uz plavokosu damu stoje još dve majke,
pogledaše u nju. Istog časa poče galama.
„Bruk! Da li si ikad upoznala ženu sa slika sa Džulijanom?”
„Bruk, hoćeš li ostaviti Džulijana? Jesi li ga videla od nedelje uveče?”
„Šta misliš o tome što Hantlijevo udruženje roditelja zahteva tvoju
ostavku? Kriviš li svog muža za to?”
Sve je mnogo podsećalo na Gremi, samo što ovog puta nije bilo
haljine, muža, razvučenog užeta koje bi je odvajalo od paparaca. Srećom,
imala je školsko obezbeđenje, ljubaznog čoveka od šezdesetak godina
koji je jedva oterao petoricu-šestoricu, ali je ipak podigao ruku prema
gomili ljudi i naredio im da se povuku, podsećajući ih da, iako je trotoar
javno vlasništvo, stepenište koje je vodilo u zgradu škole nije. Bruk mu
je uputila zahvalan pogled i brzo se sklonila unutra. Bila je podjednako
šokirana i ljuta, i to najvećim delom na samu sebe, zato što nije
predvidela, pa čak ni posumnjala da će je ta paklena i neželjena pažnja
pratiti i u školi.
Duboko je udahnula i krenula pravo u svoju kancelariju u prizemlju.
Kad je ušla u predvorje, gde su bile i kancelarije ostala tri školska
savetnika, Rozi, administrativna pomoćnica za sve programe u vezi sa
savetovanjem, podiže pogled sa stola. Nikad nije bila sjajna u gledanju
svog posla, ali Bruk je pretpostavljala da će danas biti gore nego inače.
Pripremala se na neizbežno komentarisanje Džulijanovih fotografija,
gužve napolju ili i jednog i drugog.
„Hej, Bruk! Obavesti me kad se primiriš posle onog ludila napolju.
Ronda želi da svrati na nekoliko minuta pre nego što počneš s radom”,
reče Rozi, dovoljno nervozno da se nervoza prenese i na nju.
„Zaista? Znaš li zbog čega?”
„Ne”, odgovori Rozi, očito lažući. „Zamolila me je da je obavestim
kad stigneš.”
„U redu. Mogu li samo da skinem kaput i proverim sekretaricu? Dva
minuta?”
Ušla je u kancelariju, veliku tek toliko da se u nju smeste sto, dve
stolice i čiviluk, i tiho zatvorila vrata. Kroz staklo je videla kako Rozi
podiže slušalicu i obaveštava Rondu da je stigla.
240
Jedva da je prošlo pola minuta, kad se na vratima začulo kucanje.

„Slobodno!” doviknula je Bruk, trudeći se da zvuči prijatno. Volela je i
poštovala Rondu. Mada direktorkine posete nisu bile ni najmanje
neuobičajene, nadala se da će tog dana izbeći svaki nepotrebni kontakt.
„Drago mi je što si ovde. Želim da ti dam neke nove podatke o Lizi
Stoun”, reče Bruk, u nadi da će taj prozirni pokušaj usmeriti razgovor u
neutralnom pravcu. Brzo je produžila: „Ne mogu da verujem da je
treneru Demičevu poverena briga o ovim devojkama. Hoću da kažem,
divno je što je sposoban da stvori olimpijskog takmičara ni iz čega -
nisam zlurada, zaista - ali je samo pitanje vremena kada će neka od njih
umreti od gladi.”
„Bruk”, reče Ronda, neobično razvlačeći njeno ime. „Želim to da
čujem i možda možeš da mi proslediš memorandum, ali moramo da
porazgovaramo.”
„Oh? Da li je sve u redu?” upita, dok joj je srce tuklo u grudima.
„Bojim se da nije. Strašno mi je žao što moram ovo da ti kažem...”
Po izrazu Rondinog lica znala je sve. Naravno da to nije bila njena
odluka, rekla je; ona možda jeste direktorka, ali odgovara mnogima, a
posebno roditeljima, koji smatraju da medijska pažnja usmerena na Bruk
nije dobra za školu. Svi shvataju da Bruk nije kriva i da joj sigurno ne
prija to što je na udaru medija, pa zbog toga i žele da na neko vreme
uzme odsustvo, plaćeno, naravno, dok se stvari ne smire.
Kad je Ronda rekla „Nadam se da razumeš da je ovo samo
privremeno i da se radi o rešenju zbog kog niko od nas nije srećan”,
Bruk se potpuno isključila. Nije rekla Rondi da je plavokosa majka koja
je bila glavna pred kamerama ispred škole privlačila svu medijsku
pažnju, a ne ona. Uzdržala se od podsećanja da ni u jednom jedinom
intervjuu nije navela naziv škole i da nikad nije povredila privatnost
učenica, osim što je svojim najbližima objasnila koje su njene
odgovornosti na tom poslu. Umesto toga, uključila je „autopilot” i
davala očekivane odgovore - da razume da se ne radi o njenoj odluci i da
će otići iz škole čim se spakuje. Za manje od jednog sata ponovo se našla
u predvorju, u kaputu i s torbom preko ramena; skoro se sudarila s
Heder.
„Hej, već si završila za danas? Ljubomorna sam.”
Bruk oseti kako joj se grlo steže i nakašlja se. „Pre će biti da sam
završila do daljeg.”
241
„Čula sam šta se desilo”, prošaputa Heder, iako su bile same u

prostoriji. Bruk se zapita kad je pre saznala, a onda se seti kojom se
brzinom u srednjim školama šire glasine.
Slegnula je ramenima. „Da, to je sastavni deo priče. Da sam ja roditelj
koji plaća hiljade da mi ćerka ide u ovu školu, pretpostavljam da ne bih
bila oduševljena da je, kad god izađe na ulicu, saleću paparaci. Ronda
mi je rekla da su neke devojke kontaktirali novinari tabloida, preko
Fejsbuka, i pitali ih kakva sam u školi i da li ikad pričam o Džulijanu.
Možeš li to da zamisliš?” Uzdahnula je. „Ako je zaista tako, verovatno i
treba da me otpuste.”
„Podlaci. Ti ljudi su pravi zlobnici. Slušaj, Bruk, stvarno mislim da
treba da upoznaš moju prijateljicu. Onu za koju sam ti pričala da se
udala za lika koji je pobedio u Američkom idolu. Pretpostavljam da malo
ko zna kroz šta prolaziš, ali veruj mi, ona shvata...” Hederin glas se
postepeno utišao; izgledala je uplašeno, kao da se plaši da je preterala.
Bruk nije bila ni najmanje zainteresovana da upozna Hederinu
mnogo mladu prijateljicu iz Alabame i da upoređuje muževe, ali je
klimnula. „Naravno, daj mi njen mejl, pa ću joj poslati poruku.”
„Oh, ne brini za to. Reći ću joj da te kontaktira, ako se slažeš?”
Naravno da se uopšte nije slagala s tim, ali šta je mogla da kaže?
Želela je samo da nestane odatle, pre nego što naleti na još nekog.
„Naravno, u redu je”, reče nevoljno.
Na silu se osmehnula, mahnula Heder i krenula ka izlazu. Prošla je
pored grupe devojaka u hodniku i jedna ju je pozvala po imenu. Htela je
da se napravi da nije čula, ali nije mogla da je ignoriše. Kad se okrenula,
u susret joj je išla Kajli.
„Gospođo A? Gde ćete? Zar nemamo danas razgovor? Čula sam da je
napolju gomila reportera.”
Bruk pogleda devojku koja je, kao i obično, nervozno uvrtala pramen
plave, kovrdžave kose oko prsta i oseti talas krivice. „Hej, draga. Izgleda
da ću neko vreme biti odsutna.” Kad je Kajli oborila glavu, Bruk brzo
nastavi: „Ipak, ne brini. Sigurna sam da je to samo za neko vreme, a tebi
ide stvarno dobro.”
„Ali, gospođo A, mislim da...”
Bruk je prekinu i približi joj se, tako da ih niko drugi nije mogao čuti.
„Kajli, ti si me prevazišla”, reče uz ohrabrujući osmeh. „Jaka si i zdrava i
verovatno znaš kako da brineš o sebi bolje od ma koje druge devojke
ovde. Ne samo da se uklapaš, već si i jedna od zvezda školske predstave.
242
Izgledaš divno i osećaš se sjajno... Do vraga, ne znam šta bih više imala
da radim s tobom.”
Kajli joj uzvrati osmeh i pode da je zagrli „Nikome neću reći da ste
upravo opsovali”, reče.
Bruk joj stisnu ruku i osmehnu se, iako joj se grlo stezalo. „Čuvaj se,
važi? I zovi me ako ti nešto zatreba. Ali veruj mi, nećeš me se brzo
otarasiti. Vraćam se uskoro.”
Kajli klimnu, a Bruk pokuša da ne brižne u plač. „I obećaj mi da
nema više moronskih pročišćavanja. To smo prošle, zar ne?”
„Jesmo”, reče Kajli s osmehom.
Bruk je pozdravi i okrenu se prema izlazu, odlučna da prođe pored
mnoštva fotoreportera, koji su počeli da frenetično dovikuju pitanja čim
su je spazili. Nije usporila sve do Pete avenije. Proverila je da li je neko
sledi, a zatim pokušala da zaustavi taksi, što je u četiri po podne bio
potpuno uzaludan napor. Posle dvadeset frustrirajućih minuta ušla je u
autobus gradskog prevoza u Osamdeset šestoj ulici i odvezla se na
zapad, do metroa. Bila je zahvalna što je pronašla prazno sedište u
poslednjem vagonu.
Zatvorila je oči i zavalila se, ne mareći za to što joj kosa dodiruje
mesto gde je toliko ljudi prislanjalo svoje masne glave. Dakle, tako je
izgledalo dobiti otkaz, ne jednom nego dvaput u istoj nedelji. Upravo je
počela da se sažaljeva, kad je otvorila oči i ugledala Džulijana kako joj se
osmehuje s neke reklame.
Bio je to portret koji je videla hiljadu puta, uokviren fotografijom s
omota njegovog albuma i tekstom Za onog koga nema, ali nikad ranije ga
nije videla u podzemnoj; nije primetila da mu oči naizgled gledaju pravo
u njene. Ironija što je bio tu s njom, u tom metrou, uprkos činjenici da
nikad i nigde s njom nije bio, nije prošla nezapaženo. Bruk ode u
suprotni kraj kola i zauze mesto tamo gde su se reklame odnosile jedino
na zubnu kozmetiku i tečajeve engleskog jezika. Bacila je još jedan
pogled na Džulijana, osetivši komešanje u stomaku kad joj je pogled
ponovo uzvraćen. Bez obzira kako bi se okrenula ili pod kojim bi uglom
postavila glavu, oči su mu uvek pronalazile njene; zajedno s njegovim
čuvenim osmehom, učinile su da se oseća još jadnije. Na sledećoj stanici
prešla je u drugi vagon, onaj gde nije bilo njenog muža.
243
16.
Ljubavnik s vilom i sinom
„BRUK, ako nisi čula ništa od onoga što sam večeras rekao, molim te,
slušaj me: verujem da je ovaj brak vredan da se za njega borimo.”
Džulijan se pružio preko kauča i uzeo je za ruku. „Ja ću se boriti za ovaj
brak.”
„Dobar potez za otvaranje”, reče Bruk. „Bravo.”
„Ma daj, Ruk, ozbiljan sam.”
Bilo je jasno da u toj situaciji nema ničeg smešnog, ali je očajnički
želela da joj doda makar malo vedrine. Za deset minuta, koliko je
Džulijan bio kod kuće, ponašali su se kao potpuni tudinci. Uglađeni,
obazrivi, potpuno udaljeni stranci.
„I ja sam”, uzvrati tiho. A kako on na to ništa ne reče, upita: „Zašto
tek sad dolaziš kući? Znam da si imao obaveze u medijima, ali već je
sreda. Zar ovo nije bilo dovoljno važno?”
Džulijan je iznenađeno pogleda. „Kako možeš to da pomisliš, Ruk?
Trebalo mi je vreme da razmislim. Sve se događa prebrzo, barem ja tako
osećam...”
Začulo se pištanje čajnika. I bez pitanja, znala je da će Džulijan odbiti
čaj od đumbira s limunom koji je skuvala sebi, i verovatno će popiti šolju
običnog zelenog, ako ga napravi.
Osetila je zrnce zadovoljstva kad ga je zahvalno prihvatio i otpio
gutljaj.
Obavio je ruke oko šolje. „Vidi, nema reči kojima mogu da ti opišem
koliko mi je žao. Pomisao na to kako si se osećala kad si videla...”
„Nije stvar u slikama!”, viknula je, oštrije nego što je htela. Zastala je
na minut. „Da, bilo je grozno, bolno i omalovažavajuće, bez svake
sumnje. Ali ono zbog čega te slike uopšte postoje mnogo me više
uznemirava.”
Kad nije odgovorio, nastavila je: „Šta se, do đavola, te noći desilo?”
„Ruk, rekao sam ti: bila je to glupa, usamljena greška i sasvim
sigurno nisam s njom spavao. Ni sa kim”, požurio je da doda.
244
„Pa, šta si radio?”

„Ne znam... Počelo je kao velika grupa za večerom, a onda je
nekoliko ljudi otišlo, pa zatim još nekoliko i valjda smo kasnije te večeri
ona i ja bili jedini koji su ostali za stolom.”
Već to što je čula Džulijana da izgovara „ona i ja”, a da nije u vezi s
njom, izazvalo joj je osećaj nelagodnosti, ali je naterala sebe da ćuti i
sluša.
„Ne znam čak ni ko je ona, niti odakle je...”
„Nemoj da brineš”, reče Bruk sarkastično. „Cela zemlja će ti vrlo rado
pomoći da saznaš. Džanel Mouzer, dvadeset četiri godine, iz nekog
malog mesta u Mičigenu. Došla je u Los Anđeles na devojačko veče
svoje prijateljice. Kako su uopšte završile u Šatou, ostala je misterija.”
„Nisam...”
„U slučaju da te zanima, mada ti o tome znaš daleko više od Last
najta, one su stvarne.”
Džulijan šumno izbaci vazduh. „Previše sam popio i ona se ponudila
da me isprati do sobe.” Zastao je i prstima prošao kroz kosu.
„A onda?”
„Dodirivali smo se i ona se svukla. Jednostavno je ustala i svukla sve,
bez ustezanja ili stida. To me je vratilo u stvarnost. Rekao sam joj da se
obuče, što je i uradila, a onda počela da plače i rekla da se strašno stidi.
Pokušao sam da je umirim, pa smo iz mini-bara uzeli neko piće i stvarno
se sada ne sećam šta smo pili. Sledeće što znam jeste da sam se probudio
potpuno obučen i da nje nije bilo.”
„Nestala je? A ti si naprosto zaspao?”
„Nestala. Nije bilo ni poruke, ničega. Dok mi ti nisi rekla, nisam
mogao da joj se setim imena.”
„Znaš li koliko je teško poverovati u to?”
„Ona se svukla, ja nisam. I, Bruk, ne znam kako to drugačije da
kažem ili kako drugačije da te ubedim. Kunem ti se našim životima i
životima svih koje volimo da se desilo tačno tako.”
„Zašto si to uradio? Zašto si je pozvao unutra i poljubio je?”, pitala ga
je, ali nije mogla da ga pogleda u oči. „Zašto nju?”
„Ne znam, Bruk. Kao što sam ti malopre rekao: previše alkohola, loše
prosuđivanje, usamljenost.” Ućutao je i protrljao slepoočnice. „Ovo je
bila teška godina. Bio sam prezauzet, stalno odsutan, nas dvoje nikako
da nađemo vremena da budemo sami. To nije izgovor, Bruk, i znam da
245
sam sve upropastio - veruj mi da znam - ali molim te da mi poveruješ

kad ti kažem da nikad ni zbog čega nisam toliko zažalio kao zbog te
noći. Zbog toga što sam te povredio i dozvolio da prolaziš kroz sve to.”
Podvukla je ruke pod butine kako bi prikrila drhtanje. „Kako ćemo
dalje, Džulijane? Ne samo zbog toga, zbog svega. Da se nikad ne
viđamo? Činjenica je da vodimo potpuno odvojene živote. Kako ćemo
da se izborimo s tim?”
Primakao joj se i pokušao da je zagrli, ali se ona ukočila. „Teško mi
pada kad vidim koliko je tebi teško i kad pomislim da je ovo to što smo
oboje želeli.”
„Možda jesmo. I ja sam, zaista, najiskrenije srećna zbog tebe. Ali to
nije moj uspeh. To nije moj život. To čak nije ni naš život. To je samo tvoj
život.”
Zaustio je da nešto kaže, ali je podigla ruku i sprečila ga.
„Nisam imala predstavu kako će da bude, niti sam mogla da
zamislim išta od ovoga kada si svakog dana bio u studiju i snimao
album. Verovatnoća je bila jedan prema milijardu, bez obzira na to
koliko si talentovan i srećan, ali se desilo! Desilo se nama!”
„Ni u najluđim fantazijama i košmarima nisam mogao da
pretpostavim da će biti ovako”, rekao je.
Ona udahnu i prisili sebe da izgovori ono o čemu je već tri dana
razmišljala. „Nisam sigurna da ja to mogu.”
Nakon tih reči usledila je duga tišina.
„Šta to pričaš?” upita Džulijan, nakon čitave večnosti. „Zaista, šta to
pričaš?”
Počela je da plače. To nisu bili histerični, gušeći jecaji, već miran, tih
plač. „Ne znam da li mogu da živim ovako. Nisam sigurna da li se
uklapam, pa čak ni da li to želim. I ranije je bilo dovoljno teško, a sada,
kad se dešava nešto ovako... I znam da će se nastaviti tako, ponovo i
ponovo.”
„Ti si ljubav mog života, Bruk. Ti si mi najbolji prijatelj. Nema
nikakvog uklapanja - ti si sastavni deo svega.”
„Ne.” Obrisala je obraz nadlanicom. „Nema vraćanja.”
Izgledao je umorno. „Neće uvek biti ovako.”
„Naravno da hoće, Džulijane! Kada će prestati? S drugim albumom?
Ili s trećim? A šta kad odeš na turneju po svetu? Neće te biti mesecima.
Šta ćemo tada da radimo?”
246
Kad je završila, na licu mu se pojavio se izraz razumevanja. Izgledalo

je kao da će i on da zaplače.
„To je nemoguća situacija.” Malo se osmehnula i obrisala suzu.
„Ljudi poput tebe ne venčavaju se s ljudima poput mene.”
„Šta to znači?”, pitao je, a na licu mu je bio izraz potpune ojadenosti.
„Ti znaš šta to znači, Džulijane. Ti si sada slavna ličnost. Ja sam
običan čovek.”
Sedeli su i gledali se desetak sekundi, zatim pola minuta, pa minut.
Više nije imalo šta da se kaže.
Desetak dana kasnije, kad je začula kucanje na ulaznim vratima, u
subotu u deset ujutru, pretpostavila je da je nadzornik konačno došao da
otpuši odvod u tuš-kabini. Spustila je pogled na svoju izbledelu, is-
flekanu trenerku s Kornela i pocepanu majicu, odlučivši da će gospodin
Finli morati da se pomiri s tim. Čak je pokušala da ostavi utisak
ravnodušnosti kad je otvorila vrata.
„Bože blagi”, uzviknu zgrožena Nola, odmerivši Bruk od glave do
pete. Omirisala je vazduh u stanu i napravila grimasu. „Mislim da ću
povratiti.”
Kao i uvek, izgledala je fantastično, u čizmama s visokom štiklom
preko tesnih tamnih farmerica, pripijenom kašmirskom džemperu s
čamac izrezom oko vrata i jednim od onih skupih dugačkih kaputa, u
kojima joj je uspevalo da izgleda vitko i moderno, dok je većina drugih u
njima delovala kao da je umotana u kvalitetnu vreću za spavanje. Obrazi
su joj se sijali od hladnoće, a talasasta plava kosa, razbarušena vetrom,
bila je vrlo seksi.
„Uh, da li stvarno moraš da uđeš ovde tako skockana?”, upita Bruk,
uzvraćajući odmeravanje. „Usput, kako si uopšte ušla?”
Nola se probila pored nje, zbacila kaput i sela na kauč u dnevnoj sobi.
Namrštila se, vrhovima prstiju odgurujući činiju s jučerašnjim
žitaricama. „Još uvek imam ključ koji si mi dala kad sam čuvala Voltera.
Zaboga, Bruk, ovo je još gore nego što sam zamišljala.”
„Nola, molim te, ne želim to da slušam.” Sipala je sebi čašu đusa i
ispila je u jednom gutljaju, ne ponudivši prijateljicu. „Možda bi trebalo
da odeš.”
Nola frknu. „Veruj mi da bih to volela. Ali ne mogu. Ti i ja danas
idemo odavde, i to zajedno.”
„Kako da ne. Ne idem ja nigde.” Pokupila je masnu kosu u konjski
rep i sela u malu fotelju naspram kauča, koju su Džulijan i ona kupili na
247
buvljaku na Louer ist sajdu, zato što je on rekao da ga somot boje

brusnice podseća na njenu kosu.
„Oh, ideš, i te kako. Vidi, nisam znala da stvari stoje ovoliko loše.
Moram na par sati do kancelarije” - Nola pogleda na sat - „ali se vraćam
u tri i idemo na ručak.” Bruk otvori usta da protestuje, ali je Nola saseče.
„Prvo, očisti ovu deponiju. Drugo, okupaj se. Počinješ da izgledaš baš
kako treba za kasting za bezvredne, depresivne i prezrene ljubavnice.”
„Hvala.”
Nola noktima podiže prazno pakovanje sladoleda i prinese ga Bruk
sa zgađenim izrazom. „Saberi se, važi? Dovedi ovo u red, pa ćemo se
videti kroz nekoliko sati. Samo li pomisliš da me ne poslušaš, više mi
nisi prijateljica.”
„Nola...” Zvučalo je kao cviljenje, ali poraženo.
Nola je već stigla do ulaznih vrata. „Vratiću se. I poneću ovaj ključ sa
sobom, tako da se ne zanosiš idejom da ćeš da pobegneš ili da se
sakriješ.” Rekavši to, ode.
Nakon što su je u Hantliju poslali na prinudni odmor i posle onog
groznog razgovora sa Džulijanom, Bruk se zavukla u krevet i jedva da je
cele nedelje ustajala. Pročitala je sve nebitne članke u Kosmopolitenu,
pojela kilograme sladoleda, pila litar belog vina za veče i do besvesti
gledala sve serijale Privatne prakse na laptopu; na čudan način, skoro je
uživala u tome. Još od vremena kad je dobila mononukleozu, za vreme
prvog semestra na Kornelu, i ceo petonedeljni zimski raspust morala da
provede u krevetu, nije toliko lenčarila i ugađala sebi.
Ali, Nola je bila u pravu, a osim toga, smučila se sama sebi. Došlo je
vreme da ustane.
Oduprla se potrebi da se ponovo zavuče pod prekrivače, navukla
staru vunenu trenerku i patike i otišla da istrči pet kilometara duž Had-
sona. Bilo je neobično toplo za prvu nedelju februara i siva lapavica,
zaostala posle prošlonedeljne oluje, sada se otopila. Okrepljena i
ponosna na sopstvenu motivisanost, dugo je ostala pod vrelim tušem.
Posle toga je nagradila sebe dvadesetominutnim luksuzom izležavanja
pod ćebadima, pustila da joj se kosa prirodno osuši dok je čitala nekoliko
poglavlja u knjizi, a zatim pripremila sebi zdravu užinu: činiju seckanog
svežeg voća, četvrtinu šolje sira za mazanje i prepečen engleski kolačić
od celog zrna pšenice. Tek tada se osetila dovoljno snažnom da prione
na sređivanje stana.
248
Generalno čišćenje trajalo je tri sata i za njeno mentalno stanje učinilo

više nego bilo šta što je mogla da zamisli. Prvi put za nekoliko meseci
obrisala je prašinu, usisala, oribala podove, radne površine i kupatila.
Presložila je svu garderobu u svom ormaru (ali nije dirala Džulijanov),
izvadila staru i nenošenu odeću iz njihovog zajedničkog plakara, dovela
u red ormar s kaputima u predsoblju i fioke stola u dnevnoj sobi i
konačno, nakon maltene godina odlaganja, promenila kertridž u
štampaču, pozvala kompaniju Verizon zbog greške u računu za Internet i
u podsetnik ubeležila da zakaže sebi godišnji pregled kod ginekologa,
preglede kod zubara za oboje (bez obzira na to koliko je bila ljuta, još
uvek mu nije želela da dobije karijes) i pregled kod veterinara za
Voltera, kako bi primio svoje vakcine.
Kad je Nola pokucala tačno u tri, širom je vrata otvorila i pozdravila
je velikim osmehom, osećajući se kao boginja efikasnosti i organizacije.
„Vau, kosa ti je opet ljudska. Da li je to karmin?”
Bruk potvrdi, zadovoljna reakcijom. Gledala je kako Nola pregleda
stan.
„Impresivno!” zviznula je. „Moram da priznam, Bruk, nisam
polagala mnogo nade u tebe i stvarno mi je drago što sam pogrešila.”
Izvukla je crni strukirani sako iz ormara u predsoblju i dodala ga
Bruk. „Hajde, sad ćeš da vidiš kako izgleda svet napolju.”
Bruk je sledila prijateljicu. Izašle su na ulicu, sele na zadnje sedište
taksija i konačno se našle za banket stolom u Kukšopu, jednom od
njihovih omiljenih restorana u Vest Čelsiju. Nola naruči po kafu i bladi
meri za obe, nateravši Bruk da popije tri gutljaja od svakog, pre nego što
joj je dozvolila da govori. „Eto”, reče blago kad ju je Bruk poslušala. „Je
li bolje sad?”
„Jeste”, uzvrati ona, iznenada preplavljena porivom da zaplače.
Plakala je čitave nedelje bez prestanka, i sve, ili ništa, moglo je da
pokrene suze. Sada je okidač bio pogled na dvoje otprilike njenih
godina, koji su delili porciju francuskog tosta. Pravili su se da se prepiru
oko svakog zalogaja, a svako je kobajagi nabadalo komad pre nego što bi
drugo stiglo da spusti viljušku. Onda bi se smejali, s onim posebnim
pogledom koji govori: Za mene postojiš samo ti. Isti koji je Džulijan sada
upućivao drugim ženama po hotelskim sobama.
I onda joj je ponovo sve bilo pred očima. Slika Džulijana i Džanel
kako se strasno ljube, isprepleteni u nagom zagrljaju, dok joj on nežno
usisava donju usnu na isti način kao što je...
249
„Jesi li dobro?”, upita Nola, pružajući se preko stola i hvatajući je za

ruku.
Pokušala je da potisne suze, ali nije bila u stanju. Gotovo istog
trenutka, vrele i krupne kapi jurnuše joj niz obraze. Mada nije jecala,
grcala niti se tresla, osećala je da možda nikad neće uspeti da se
zaustavi. „Izvini”, reče ojađeno, brišući suze salvetom što je pažljivije
mogla.
Nola joj primače koktel. „Još jedan gutljaj. Tako. To se i očekivalo,
draga. Izbaci to iz sebe.”
„Žao mi je, toliko se ponižavam”, prošapta Bruk. Osvrnula se oko
sebe, osetivši olakšanje što je niko nije gledao.
„Uznemirena si i to je normalno”, reče Nola, mekše nego što je Bruk
ikad čula. „Jesi li se čula s njim u skorije vreme?”
Istresla je nos što je tiše mogla, odmah osetivši krivicu što koristi
platnenu restoransku salvetu. „Pričali smo preksinoć. Bio je u Orlandu i
radio nešto za Dizni vorld, a sada se sprema za odlazak u Englesku, na
nedelju dana. Plaćen nastup i nekakav veliki muzički festival, nisam
sigurna.”
Nola stisnu usta.
„Ja sam mu rekla da nam treba vremena, No. Ja sam ga one večeri
zamolila da ode i predočila mu da nam je potreban prostor da
razmislimo o svemu. Otišao je samo zato što sam ja na tome insistirala”,
nastavi Bruk, pitajući se zbog čega ga čak i sada brani, mada je ono što je
govorila bila istina.
„I kada ćete se sledeći put videti? Hoće li se smilovati da posle
Engleske dođe kući?”
Bruk je ignorisala Nolinu ironiju. „Da, posle Engleske se vraća u
Njujork, ali ne dolazi kući. Rekla sam mu da ne može da bude u stanu
dok ne rešimo šta ćemo.”
Konobar je prišao da primi porudžbinu; na svu sreću, uopšte nije
obraćao pažnju na njihov razgovor. Kad je otišao, Nola reče: „O čemu ste
razgovarali? Ima li nekog pomaka?”
Bruk ubaci kocku šećera u usta i za trenutak se prepusti uživanju u
topljenju slatkoće na jeziku. „Ima li pomaka? Ne bih rekla. Posvađali
smo se oko Trentovog venčanja.”
„Ne razumem.”
250
„On drži da treba da otkažemo dolazak u poslednjem trenutku, iz

poštovanja prema Trentu i Fern. Misli da ćemo našom dramom zaseniti
njihovo slavlje. Jednostavno ne želi da se susretne s celom familijom i sa
svima s kojima je odrastao. Teoretski to razumem, ali takve stvari bi
morao da prevazide. Radi se o venčanju njegovog brata.”
„Šta je krajnji ishod?”
Bruk uzdahnu. „Znam da je zvao Trenta i pričao s njim, ali ne znam
šta je rešeno. Pretpostavljam da neće ići.”
„Makar je to dobra vest za tebe. Ubeđena sam da je poslednje što
sada želiš da ideš na tu svadbu.”
„Oh, ići ću. Sama, ako bude trebalo.”
„Ma, daj, Bruk, to je smešno. Zašto bi to radila sebi?”
„Zato što je to ispravno i zato što mislim da ne možeš da otkažeš
dolazak na venčanje člana porodice nedelju dana ranije bez nekog
dobrog razloga. Džulijan i ja se ne bismo ni upoznali da nije bilo Trenta.
Znam šta hoćeš da kažeš, da bi to bilo najbolje, ali ja ću ipak ići.”
Nola je sipala malo mleka u kafu. „Ne znam da li je taj čin hrabar,
vredan divljenja ili naprosto glup. Možda pomalo od svega.”
Ponovo joj se javila potreba da plače, ovog puta zbog pomisli na
odlazak na Trentovu svadbu bez Džulijana, ali ju je prognala iz glave.
„Možemo li o nečem drugom? O tebi? Koristilo bi mi odvlačenje
pažnje.”
„Hm, da vidimo.” Nola se osmehnu. Bilo je jasno da je jedva čekala.
„Šta?” upita Bruk. „Ili da pitam - ko?”
„Sledeće nedelje idem na Turks i Kajkos, na produženi vikend.”
„Molim? Otkad to? Nemoj mi reći da ideš zbog posla. Bože, ja se
definitivno bavim pogrešnim zanimanjem.”
„Nije poslovno. Idem radi zabave i seksa. S Endruom.” „Oh, on je
sada Endru? Zvuči zrelo. Je l' to nešto ozbiljno?” „Nije. Dru i ja smo
raskinuli. Endru je momak iz taksija.” „Prestani.”
„Šta je sad? Ne šalim se.”
„Izlaziš s momkom s kojim si imala seks na zadnjem sedištu taksija,
posle regularnog sastanka?” „Šta je tu toliko čudno?”
„Nije čudno, nego neverovatno! Ti si jedina žena na planeti koja to
može da izvede. Ti momci ne zovu sutradan...”
Nola se lukavo osmehnu. „Dala sam mu dobar razlog da pozove
sutradan. I prekosutra. I naksutra.”
251
„Sviđa ti se, zar ne? Oh, bože, sviđa ti se. Pocrvenela si. Ne mogu da
verujem da si pocrvenela zbog tipa. Miruj, miruj, srce moje.”
„Dobro, dobro. Dopada mi se, pa šta? Jaka stvar. Viđamo se nekoliko
nedelja, ali sam se zagrejala. Za sada. I vrlo sam zagrejana za ostrva.”
Ponovo ih je prekinuo konobar, donevši kinesku salatu s piletinom.
Nola se bacila na svoju porciju, dok je Bruk gurkala hranu po tanjim.
„Dobro, reci mi kako je do toga došlo. Da li ste jedne večeri ležali u
krevetu, a on je rekao: Hajde da otputujemo negde zajedno?”
„Tako nekako. Tamo ima kuću, vilu. Često vodi sina.”
„Nola! Kučko jedna! Nisi mi ništa pričala!”
Ova je glumila nevinašce. „Šta ti nisam pričala?”
„Da ti dečko ima vilu i sina!”
„Mislim da ga nisam nazvala svojim dečkom...”
„Nola!”
„Vidi, zabavno je. Vrlo opušteno. Trudim se da ne razmišljam previše
o tome, a kod tebe se u poslednje vreme mnogo štošta dešavalo.”
„Pričaj!”
„Dobro. Zove se Endru, to znaš. Ima smeđu kosu i odličan je teniser,
a omiljena hrana mu je gvakamol.”
„Imaš deset sekundi.”
Nola pljesnu rukama i poskoči u stolici. „Previše je interesantno
mučiti te.”
„Devet, osam, sedam..”
„U redu! Prilično je visok i ima lepo formirane pločice, koje su mi
više zastrašujuće nego privlačne.
Sumnjam da su mu sve košulje i odela šiveni, ali nemam dokaz za to.
Na koledžu je bio u teniskom timu i nekoliko godina proveo lenčareći po
Meksiku, dajući časove tenisa, pre nego što je osnovao internet
kompaniju, razradio je i penzionisao se u dvadeset devetoj, mada
izgleda da se još uvek bavi konsaltingom, šta god to značilo. Živi u kući
na Aper ist sajdu da bi bio blizu sinu, koji ima šest godina i živi s
majkom. Ima stan u Londonu i vilu na Turksu i Kaikosu. U krevetu je
apsolutno neumoran.”
Bruk je stavila ruku na grudi i pretvarala se da će pasti u nesvest.
„Lažeš”, prostenja.
„U vezi s kojim delom?”
252
„U vezi sa svim.”
„Ne”, reče Nola s osmehom. „Sve je istina.”
„Želim da budem srećna zbog tebe, stvarno, ali izgleda da ne mogu
da prevaziđem sopstvenu ogorčenost.”
„Nemoj da se zanosiš. On ipak ima četrdeset jednu godinu, razveden
je i ima dete. To baš i nije bajka. Ali reći ću ti da je veoma dobar čovek.”
„Molim te. Ništa loše ne može da uradi, osim da izlema tebe ili dete.
Jesi li rekla majci? Mogla bi na mestu da padne mrtva.”
„Šališ se? Već je čujem. Šta sam ti rekla, Nola? Jednako je lako zaljubiti se
u nekog bogatog kao i u nekog siromašnog... Uh, muka mi je kad samo
pomislim kako će je to učiniti srećnom!”
„Mislim da ćeš biti sjajna maćeha. Bićeš prirodna”, razmišljala je Bruk
naglas. Čekala je reakciju i Nola je to znala.
„Ne obraćam pažnju”, reče i zakoluta očima.
Kad su završile, napolju se već smrklo. Nola krete da zaustavi taksi,
ali Bruk je zagrli i reče: „Idem peške.”
„Stvarno? Napolju je grozno. Zar nećeš ni u podzemnu?”
„Ne. Hoću da udahnem vazduha.” Uzela je Nolu za ruku. „Hvala ti
što si me na ovo naterala, No. Trebalo je da me neko šutne u stražnjicu i
drago mi je da si to bila ti. Obećavam da ću se vratiti medu žive. I znaj
da mi je mnogo drago zbog tebe i tvog ljubavnika iz taksija.”
Nola je poljubi u obraz i ude u kola. „Zvaću te kasnije!” doviknu dok
je taksi kretao. Bruk je ponovo bila sama.
Prošetala je Desetom avenijom, zastavši da posmatra pse kako se
igraju u malom parku u Dvadeset trećoj ulici, a zatim presekla preko
Devete. Vratila se nekoliko blokova unazad da se počasti kolačem i još
jednom šoljom kafe, a onda nastavila dalje, ka gornjem delu grada.
Počela je da pada kiša i, kad je stigla kući, sako joj je bio sasvim mokar, a
čizme uprljane gradskom mešavinom prljavštine, blata i soli. Svukla se
već u predsoblju i odmah zamotala u grimizno kašmirsko ćebe, koje joj
je majka pre mnogo godina izatkala. U nedelju, u šest uveče, nije imala
šta da radi i, što je bilo još neobičnije, sutra ujutru nije imala gde da ide.
Sama. Nezaposlena. Slobodna.
Volter se sklupčao u loptu i pribio joj se uz bedro. Bruk izvadi
kompjuter da pregleda poštu. Nije bilo ničeg interesantnog sem mejla od
nekoga ko se zvao Ember Bejli, što joj je zvučalo vrlo poznato, ali nije
znala odakle. Otvorila je pismo i počela da čita.
253
Draga Bruk,
Zdravo! Mislim da ti je moja prijateljica Heder nagovestila da ću te
kontaktirati ili se makar nadam da jeste! Znam da je ovo u poslednji minut (i
verovatno ti se čini kao poslednja stvar do koje ti je trenutno stalo), ali sutra
imam večeru s gomilom prijateljica. Objasniću ti detaljnije ako te bude
zanimalo, ali se u osnovi radi o fenomenalnim ženama koje sam upoznala, a sve
su imale...
Oh, da kažemo, iskusile zabavljanje ili brak s poznatim muškarcima. Nije to
ništa zvanično. Okupljamo se jednom u dva meseca i mnogo pijemo! Nadam se
da ćeš razmisliti o tome da mi se pridružiš. Sastajemo se u 8 uveče u Dvanaestoj
zapadnoj ulici 128. Molim te, dođi! Zaista je zabavno.
Ljubim te i grlim, Ember Bejli
Izuzev preterano poletne upotrebe uskličnika, Bruk se mejl učini
sasvim lepim. Pročitala ga je još jednom i onda, bez razmišljanja i ne
dopustivši sebi da nađe hiljadu i jedan razlog da ne ide ili barem ne
zatraži više informacija, ona pritisnu Answer i otkuca:
Draga Ember,
Hvala na pozivu. Zvuči baš kao savet lekara. Videćemo se sutra. Sve
najbolje, Bruk
„Možda će biti katastrofa, Voltere, ali ionako nemam šta pametnije da
radim”, reče i zatvori laptop, a zatim povuče španijela u krilo. Gledao ju
je i dahtao, a dugački ružičasti jezik visio mu je iz ugla čeljusti.
Bez upozorenja se istegao i liznuo je po nosu.
„Hvala, drugar”, reče i uzvrati mu poljubac. „Volim i ja tebe.”
254
17.
Stari dobri Ed bio je slab prema
prostitutkama
KAD se sledećeg jutra probudila u pola deset, srce joj je zalupalo i

ona iskoči iz kreveta. A onda se seti da nigde ne kasni. Nije morala ama
baš nigde da bude i, mada to nije bio idealan scenario, pa čak ni
odgovarajući, odlučila je da ne misli o tome kao o kraju sveta. Osim
toga, za taj dan je imala neki plan, što je predstavljalo prvi korak ka
utvrđivanju rutine (navike su bile veoma važne, prema nedavno
objavljenom tekstu o nezaposlenosti u Glamuru).
Broj jedan na Glamurovoj listi stvari koje treba obaviti bili su
najomraženiji zadaci, pa je, pre nego što je skinula pižamu i obukla se,
naterala sebe da podigne slušalicu i pozove Margaret. Znala je da je
bivša šefica upravo završila sastanak s osobljem koji je organizovala
svakog ponedeljka i vratila se u kancelariju, da osmisli raspored za
predstojeću nedelju. Naravno, javila se posle prvog zvona.
„Margaret? Kako si? Ovde Bruk Alter.” Lupanje srca otežavalo joj je
govor.
„Bruk! Drago mi je što te čujem! Kako si?”
To očito nije bilo ozbiljno pitanje - Margaret je jednostavno ćaskala,
ali Bruk se načas uspaničila. Da li je mislila na situaciju sa Džulijanom?
Na ono što se desilo s devojkom u Šatou? Na sve medijske spekulacije u
pogledu njihovog braka? Ili je samo bila učtiva i koristila uobičajene
fraze?
Odlučila se za poslednju opciju. „Oh, sve je divno. Znaš već”, reče i
smesta se pokaja. „Kako ste vi tamo?”
„Snalazimo se. Obavljam razgovore da popunim tvoje mesto i
moram još jednom da ti kažem, Bruk, da mi je žao zbog ovog što se
dogodilo.”
255
Bruk obasja tračak nade. Da li je to rekla da bi joj dala prostora da

zatraži svoj posao? Jer, ona bi preklinjala da se vrati i učinila apsolutno
sve da se dokaže pred Margaret. Ipak, morala je da bude razumna: da su
bili voljni da je vrate, ne bi je prethodno ni otpustili. Samo se ponašaj
normalno. Reci zbog čega si zvala i prekini vezu.
„Margaret, znam da nisam u poziciji da tražim uslugu od tebe, ali...
Pitala sam se da li bi me imala u vidu za bilo kakvu priliku koja naleti?
Naravno, ne na Njujorškom univerzitetu, ali ako bi čula za neko drugo
radno mesto...”
Nastala je kratka pauza. „U redu, Bruk. Sigurno te neću zaboraviti.”
„To bi mi mnogo značilo! Željna sam da nastavim s radom i
obećavam ti, kao i bilo kom budućem poslodavcu, da karijera mog muža
nikada više ne bi predstavljala problem.”
Iako je verovatno bila radoznala, Margaret nije postavljala pitanja.
Naredni minut ili dva vodile su površan razgovor, a onda prekinule
vezu. Bruk je uzdahnula s velikim olakšanjem. Mrski zadatak broj jedan
bio je obavljen.
Mrski zadatak broj dva, pozvati Džulijanovu majku i porazgovarati o
detaljima putovanja na Trentovu svadbu sledećeg vikenda, nije bio baš
tako lak. Svekrva ju je od one večeri na Gremiju zvala skoro
svakodnevno, dajući joj opširne i neželjene savete kako da bude supruga
puna razumevanja, tolerancije i podrške. Monolozi su obično obu-
hvatali primere preljuba koje je počinio Džulijanov otac (rangiranih po
ozbiljnosti, od flertovanja s čitavim recepcijskim i sestrinskim osobljem
do toga kako ju je ostavljao samu tokom mnogo vikenda, da bi zbog
golfa odlazio na mnoga putovanja s drugarima i radio ko zna šta još);
uvek su isticali njeno ogromno strpljenje i shvatanje muške vrste. Klišei
duž tematskih linija muškarci su uvek deca i iza svakog uspešnog muškarca
stoji žena postali su ne samo uobičajeni, već i stvarno tiranski. Vedra
strana cele te priče bila je što Bruk ni za milion godina ne bi pogodila da
je Džulijanovoj majci na bilo koji način stalo do toga hoće li njih dvoje
ostati u braku, razvesti se ili će oboje jednostavno ispariti. Na sreću,
dobila je govornu poštu i ostavila poruku, zamolivši je da joj prosledi
planove u vezi s putem preko mejla, pošto neće biti u prilici da se čuju u
toku dana.
Spremala se da precrta sledeću stavku na listi, kad je zazvonio
telefon.
„Nejha! Ćao, draga! Kako si?”
256
„Bruk! Ćao! Imam neke sjajne vesti: Rohan i ja se definitivno vraćamo

u Njujork do leta!”
„Nema šanse. To je fantastična novost! Da li je Rohan dobio ponudu
od nekog njujorškog preduzeća?” Misli su joj već počele da se vrte oko
uzbudljivih mogućnosti: kako će nazvati firmu, naći prve klijente, or-
ganizovati posao. Sada je ideja bila za korak bliže realizaciji.
„U stvari, ja sam dobila ponudu. To je stvarno šašavo, ali jednoj mojoj
prijateljici ponuđeno je da zamenjuje jednu nutricionistkinju, koja će
godinu dana biti na porodiljskom bolovanju. Ona ne može to da
prihvati, jer brine o bolesnoj majci, pa me je zamolila da uletim ako sam
zainteresovana. Pogodi za koga ću raditi?”
Bruk je na umu imala čitav spisak poznatih ličnosti, naprosto uve-
rena da će Nejha pomenuti Gvinet, ili Hajdi, ili Žizel, već žaleći zbog
posla kome nije bilo suđeno da se ostvari. „Ne znam. Za koga?”
„Za Njujork džetse! Možeš li da veruješ? Biću nutricionistički savetnik
tima tokom sezone 2010/11. Ništa ne znam o nutricionističkim
potrebama odbrambenih igrača od sto pedeset kilograma, ali
pretpostavljam da ću naučiti.”
„Oh, Nejha, pa to je fenomenalno! Kakva sjajna prilika”, rekla je, a to
je i mislila. Morala je da prizna da, ako iskrsne nešto takvo, sve drugo
začas pada u zaborav.
„Da, mnogo sam uzbuđena. A tek da vidiš Rohana. Iste sekunde kad
sam mu to saopštila, izgledao je kao da će viknuti: Karte! Već je
odštampao čitav raspored i zakačio ga na frižider.”
Bruk se nasmejala. „Već te zamišljam kako, tako sitna, ideš kroz
svlačionicu s fasciklom i megafonom u ruci i palicom izbijaš hamburgere
i prženu piletinu iz njihovih ručerdi.”
„Takva sam, je li? Kao, izvini, gospodine velika zvezdo koja zarađuješ
osamdeset milijardi dolara godišnje, ali moraću da te zamolim da se maneš
kukuruznog sirupa s visokom koncentracijom fruktoze. Biće neverovatno!”
Kad je posle nekoliko minuta spustila slušalicu, neizbežno se suočila
s utiskom da se karijere svih oko nje uspinju, osim njene vlastite. Napo-
sletku, neće zajedno otvoriti ordinaciju. Telefon opet zazvoni. Sigurna da
je to Nola, koja zove da joj ispriča još neku pojedinost, javi se i reče:
„Kakav je tačno tvoj plan kad te neki od njih spopadne?”
Neko je pročistio grlo, a zatim je čula muški glas koji je pitao: „Da li je
to Bruk Alter?”
257
Samo načas, i bez ikakvog stvarnog razloga, bila je ubeđena da je

neko zove da joj kaže da se Džulijanu dogodila užasna nesreća, da je
veoma bolestan ili tome slično.
„Bruk, na vezi je Art Mičel iz časopisa Last najt. Pitao sam se imate li
neki komentar na sliku u jutrošnjem časopisu Pejdž siks?.”
Poželela je da vrisne, ali je, srećom, bila dovoljno pribrana da prekine
vezu i isključi telefon. Kad ga je spustila na stočić, ruke su joj drhtale. Od
kad su Džulijan i ona prošle godine promenili brojeve mobilnih telefona,
nijedno nije dobilo takav poziv. Kako je do ovoga došlo?
Nije bilo vremena da se razmišlja o tome; već je dograbila laptop i
potražila Pejdž siks. I onda je videla, na samom vrhu strane, slike koje su
zauzele gotovo ceo monitor. Bilo ih je dve: jedna od juče, na kojoj je
plakala u Kukšopu s Nolom. Jasno se videlo kako briše suze. Druga je bila
Džulijanova; izlazio je iz limuzine (sudeći po staromodnom taksiju u
pozadini, verovatno u Londonu), ostavljajući na zadnjem sedištu
izuzetno privlačnu plavušu. Naslov ispod njene slike glasio je: Bruk Alter
oplakuje kraj svog braka za vreme jučerašnjeg ručka s prijateljicom, a oko ruke
koja je brisala suze bio je nacrtan krug, verovatno ističući nedostatak
burme. U nastavku je pisalo: Oni su definitivno završili, kaže izvor blizak
gospođi Alter. Čak će i na porodično venčanje sledećeg vikenda ići sama. Uz
Džulijanovu fotografiju stajao je ništa manje privlačan naslov. Skandal ga
ne može usporiti! Alter ide na žurke po Londonu, nakon što ga je žena izbacila
iz njihovog stana na Menhetnu.
Nije mogla da zaustavi groznu, dobro poznatu kombinaciju ljutnje i
mučnine, ali je pokušala da diše duboko i razmisli. Pretpostavljala je da
za tu devojku postoji sasvim logično objašnjenje i, bilo to iluzorno ili ne,
bila je sasvim sigurna da Džulijan nikad ne bi bio toliko nepažljiv ili,
jednostavno, glup. Sve ostalo izazivalo joj je strašan bes. Ponovo je
pogledala svoju sliku i, prema uglu i zamućenosti, zaključila da ju je
verovatno mobilnim telefonom fotografisao gost. Zgadena, tako je jako
udarila pesnicom po krevetu da je Volter ciknuo i skočio na pod.
Na fiksnom se pojavila Samarina identifikacija.
„Samara, ne mogu više ovo da podnesem!”, reče umesto pozdrava.
„Zar ti nisi zadužena za upravljanje njegovim publicitetom? Zar ne
možeš da preduzmeš nešto u vezi s ovakvim slikama?” Nikad do sada
nije pokazala ni nagoveštaj grubosti prema toj devojci, ali više nije mogla
da ćuti.
258
„Bruk, razumem zašto si uznemirena. Nadala sam se da ču te dobiti

pre nego što ih vidiš, ali...”
„Pre nego što ih vidim?” prasnula je. „Neko đubre me je več zvalo na
mobilni i tražilo da ih prokomentarišem. Odakle im ovaj broj?”
„Treba da ti kažem dve stvari. Prvo, devojka na zadnjem sedištu
Džulijanove limuzine je njegova frizerka i šminkerka. Let iz Edinburga je
kasnio i nije bilo vremena za sređivanje pre nastupa, pa ga je doterivala
u kolima. Užasno pogrešno prezentovanje.”
„U redu”, reče Bruk. Iznenadilo ju je ogromno olakšanje, s obzirom
na to da je već bila sigurna da postoji logično objašnjenje.
„Drugo, malo toga mogu da uradim kad tvoji ljudi razgovaraju s
novinarima. Do neke granice imam kontrolu, ali se ona ne proteže na
pričljive prijatelje i rođake.”
Bruk je imala utisak da je dobila šamar. „O čemu to pričaš?”
„O činjenici da neko očigledno daje tvoj tajni broj, zna za venčanje
ovog vikenda i ne ustručava se da javno komentariše tvoj život. Jer,
uveravam te, to ne dolazi s naše strane.”
„To je nemoguće. Mogu da tvrdim da...”
„Bruk, ne želim da budem nepristojna, ali imam drugi poziv i moram
da požurim. Razgovaraj sa svojima, važi?” Samara prekinu.
Previše uznemirena da bi se koncentrisala na bilo šta i osetivši
krivicu što to ranije nije uradila, Bruk stavi Volteru povodac, nazu ravne
antilop čizme, uze rukavice iz ormara u hodniku i izađe na ulicu skoro
trčeći. Nije znala da li zbog vunene kape ili zbog glomaznog
postavljenog kaputa, ali joj nijedan od dvojice paparaca koje je videla na
uglu nije posvetio više od letimičnog pogleda. Bila je preplavljena
ponosom zbog tog malog uspeha. Šetali su Jedanaestom avenijom, a
onda ka gornjem delu grada, probijajući se kroz gužvu. Zastala je tek na
toliko da pusti Voltera da pije vodu iz činije ispred igraonice za pse, a
dahtao je još od Šezdeset pete ulice. Bruk je, međutim, tek počinjala da
se zagreva.
Za dvadeset minuta uspela je da pošalje poluhisterične poruke majci,
ocu, Sintiji, Rendiju i Noli (Nola joj je jedina odgovorila, a to je glasilo:
Zaboga, Bruk, da stvarno hoću da brbljam o tvom životu pred novinarima,
imala bih da iznesem daleko sočnije priče nego što je grozomorno venčanje
Trenta i stažistkinje Fern. Ma, daj!), i spremala se da pozove Mišel na
mobilni.
259
„Zdravo, Mišel”, reče posle zvučnog signala. „Nisam sigurna gde si,
ali sam samo htela da nakratko popričamo o komentarima u jutrošnjem
Pejdž siksu. Znam da smo ti i ja mnogo puta pričale o ovome, ali brinem
se da si možda slučajno odgovorila novinarima na neka pitanja ili da si
svojim prijateljima ispričala nešto što je kasnije doprlo do pogrešne
osobe. Ne znam, ali te pitam, u stvari te molim da prekineš vezu ako te
neko pozove i počne da postavlja pitanja o Džulijanu i meni i da ne
raspravljaš o našim životima ni sa kim, važi?” Zaćutala je na trenutak,
pitajući se najpre da li je zvučala dovoljno odlučno, a zatim da li je
možda bila previše gruba. Na kraju je zaključila da je bila oštra taman
koliko treba i prekinula vezu.
Odvukla je Voltera kući i ostatak dana provela u dovršavanju već
napisane i prerađene biografije. Bilo je razočaravajuće što joj Nejha neće
biti partner, ali nije nameravala da odustane od svojih planova: trebalo
joj je još šest meseci do godinu dana kliničkog iskustva da bi dobila
šansu da otvori privatnu ordinaciju.
Oko pola sedam počela je da razmišlja o otkazivanju sastanka s
Ember. Ideja o upoznavanju grupe novih žena odjednom joj se učinilo
kao vrlo loša, ali kad je shvatila da nema Emberin broj telefona, naterala
se da se istušira i navuče svoju standardnu kombinaciju: farmerke, čizme
i blejzer.
Najgori mogući scenario je da će svi biti užasni i neprijateljski nastrojeni i
da ću se izviniti i otići, razmišljala je u taksiju, na putu od Tajms skvera do
Sentral vilidža. A u najmanju ruku, izaći ću uveče iz stana, što se nije desilo
barem dve nedelje. Mislila je da je uspela da se smiri, ali izašavši iz kola u
Dvanaestoj ulici i ugledavši relativno lepu mladu ženu, s moderno
ošišanom plavom kosom kako puši na stepeništu, osetila je nervozu.
„Bruk? - upita devojka, izbacivši oblak dima koji kao da je visio u
hladnom, vlažnom vazduhu.
„Ćao. Ti si Ember?” Polako je prešla preko gomile prljavog snega.
Ember je stajala dve stepenice iznad nje, ali je Bruk i dalje bila za neki
centimetar viša od nje. Iznenadila se, primetivši da Ember pod kaputom
nosi vatreno crvene hulahopke i par visokih čizama s vrtoglavom
štiklom. Ta slika, u kombinaciji s cigaretom, nije bilo ono što je očekivala
iz Hederinog opisa naivne i slatke devojke koja redovno odlazi u crkvu.
Ember primeti njen pogled. „Oh, ove?”, upita, iako Bruk nije rekla ni
reč. „Zar nisu lude? Muškarci padaju na njih.” Njen južnjački akcenat
bio je sladunjav, skoro lepljiv, u potpunoj suprotnosti s izgledom.
260
Dala joj je znak da je prati uza stepenice. „Sve će ti se dopasti”, reče i

otvori vrata koja su vodila u malo predsoblje, s mini persijskim tepihom
i dva pregratka za poštu. „To je sjajna grupa žena, a da ne pominjem tu
prednost što, kad god misliš da ti je loše krenulo, nekoj od njih je sasvim
sigurno bilo i mnogo gore.”
„Pretpostavljam da je to super”, uzvrati Bruk i ude u mali lift posle
Ember. „Nakon onog što su jutros objavili u Pejdž siksu, nisam baš tako
sigurna...”
„Oh, misliš na onu smejuriju s amaterskim snimcima? Ne verujem!
Čekaj da upoznaš Izabel. Zaokružili su joj celulit na slici koja je zauzela
celu stranu. E, to je katastrofa.”
Bruk se nasmešila. „Da, to je definitivno strašno. Znači, čitala si Pejdž
siks?”
Lift je stao i one izadoše u hodnik, zastrt mekanim tepihom i osvet-
ljen lampama s mutnim staklom. „Oh, dušo, svi su čitali. Svi se slažemo
da se ne radi ni o čemu ozbiljnom. Fotografija na kojoj plačeš dok sediš s
prijateljicom kod ženskog sveta može da izazove samo simpatije, a ta
apsurdna implikacija da tvoj muž radi nešto na zadnjem sedištu
limuzine pred javni nastup na koji se uputio - to je tek smejurija! Svi
znaju da to mora da je njegov portparol, šminkerka i frizerka. Ne bih
brinula o tome ni sekundu.”
Rekavši to, Ember širom otvori vrata stana. Ukazala se ogromna
prostorija, koja je ličila na košarkaško igralište. Soba sa sjajnim drvenim
podom i obojenim zonama bila je te veličine. Činilo se da je najbliži zid
obojen oznakama za reketbol ili možda skvoš, a ogromna korpa, puna
lopti i reketa, bila je sa strane prema ulici, između prozora koji su sezali
od poda do plafona. Na jedinom preostalom slobodnom zidu bio je
okačen LCD televizor, tačno ispred dugačkog zelenog kauča gde su
sedela dvojica smedokosih tinejdžera u bermudama. Jeli su picu i igrali
fudbalsku igricu koju Bruk nije mogla da prepozna. Videlo se da je
obojici dosadno.
„Hajde”, reče Ember, prelazeći preko igrališta za basket. „Svi su već
gore.”
„Čiji je ovo stan?”
„Oh, poznaješ li Dajanu Vulf? Njen muž, Ed, bio je kongresmen ne
sećam se koje opštine, ali svakako neke na Menhetnu, a takođe je
predsedavao Etičkim komitetom.”
261
Bruk se pela neograđenim stepeništem iza Ember. „U redu”, pro-

mrmljala je, iako je tačno znala gde to vodi. Trebalo je nemati ni
televizor ni radio, niti čitati novine celo prošlo leto, pa ne znati o čemu se
zapravo radi.
Ember stade, okrenu se ka Bruk i spusti glas do šapata. „Sećaš se da
je dobri stari Ed žudeo za prostitutkama. Ne čak ni za elitnom
poslovnom pratnjom, već za pravim uličnim kurvama. Da zlo bude veće,
Dajana je trebalo da postane glavni gradski pravobranitelj. Zamisli tu
sliku.”
„Dobro došla!” Žena u ranim četrdesetim veselo pozdravi Bruk s
vrha stepeništa. Nosila je besprekorno skrojen svetloljubičasti komplet,
predivne salonke od zmijske kože i najlepšu nisku krupnih bisera koje je
Bruk ikad videla.
Ember se pope do vrha. „Bruk Alter, ovo je Dajana Vulf, vlasnica
ovog divnog doma. Dajana, ovo je Bruk Alter.”
„Beskrajno vam hvala što ste me primili”, zamuca Bruk, u trenutku
ispunjena strahopoštovanjem pred ovom starijom, izuzetno doteranom
ženom.
Dajana joj pokretom ruke stavi do znanja da ne treba da se
zahvaljuje. „Molim te, ovo nije ništa zvanično. Uđi i posluži se
grickalicama. Sigurna sam da te je Ember već uvela u priču. Moj muž
ima ili je imao, ili bi možda bilo najbolje da kažem da ne znam da li je
imao ili još uvek ima jer više nismo u braku, mada stare navike teško
nestaju, dakle, ima veliku sklonost ka prostitutkama.”
Bruk nije mogla da prikrije šokiranost, jer se Dajana nasmejala. „Oh,
draga, ne govorim ti ništa što već ne zna cela zemlja.” Nagnula se ka
Bruk i dotakla joj kosu. „U stvari, ne znam da li baš svi znaju koliko voli
crvenokose. Ni ja nisam znala, dok nisam videla prvih dvadeset tajnih
video-traka Ef-Bi-Aja. Posle prvih dvadeset pet devojaka, počinješ da
uočavaš obrasce, a Ed definitivno ima svoj tip žene.”
Nasmejala se sopstvenoj šali i dodala: „Kenija je u dnevnoj sobi. Iza-
bel nije mogla da dođe, jer joj je bebisiterka otkazala. Uđite i pozdravite
se, a ja ću doći za minut.”
Ember ju je uvela u potpuno belu dnevnu sobu, a Bruk je odmah
prepoznala dostojanstvenu Afroamerikanku u prelepim kožnim pan-
talonama i krznenom prsluku. Bila je to Kenija Din, bivša supruga
veličanstvenog glumca i ljubavnika maloletnih devojaka, Kvinsija Dina.
Ona odmah ustade i zagrli Bruk.
262
„Tako mi je drago da te upoznam! Dođi, sedi”, reče i povuče je do

sebe, na belu kožnu garnituru.
Htela je da joj se zahvali, ali joj je baš tada Ember sipala čašu vina.
Zahvalno je otpila dug gutljaj.
Dajana je ušla u sobu noseći veliki poslužavnik sa svežim morskim
plodovima na ledu: škampe, ostrige različitih veličina, klešta rakova,
repove jastoga i školjke, zajedno s malim činijama butera i koktel-sosom.
Stavila ga je na stočić i rekla: „Nećemo dovoditi Bruk u neugodan
položaj! Zašto svaka od nas ne bi prošetala po sobi i iznela deo svojih
iskustava, pa da se ona oseća kao kod kuće? Ember, hoćeš li ti da
počneš?”
Ember uze zalogaj povećeg škampa. „Svi već znaju moju priču.
Udala sam se za svoju ljubav iz školskih dana koja je, usput budi rečeno,
u srednjoj bila veliki mangup, a godinu dana nakon što smo se venčali,
on je pobedio u Idolu. Reći ću samo toliko da Tomi nije gubio vreme,
nego je uživao u svojoj slavi i, kad je završio turneju po Holivudu,
spavao je s više devojaka nego što Sajmon Kovel ima majica s V izrezom.
To je bilo tek zagrevanje, mada, kad biste mene pitali, sadašnja brojka bi
bila trocifrena.”
„Stvarno mi je žao”, promrmlja Bruk, ne znajući šta drugo da kaže.
„Oh, nema razloga”, uzvrati Ember i dohvati još jednog raka.
„Trebalo mi je vremena da shvatim, ali mi je zaista bolje bez njega.
Verujem da ćete se složiti.”
Dajana i Kenija klimnuše.
Kenija dosu vino i otpi gutljaj. „Da, moram da se složim, iako
verujem da ne bih tako mislila u ranom stadijumu, u kom si ti”, reče i
značajno pogleda Bruk.
„Kako to misliš?” upita ona.
„Posle prve devojke nisam verovala da će se to ponoviti, niti da je
zaista uradio nešto loše. Mislila sam da ga je saletela neka željna slave.
Ali potom, kako su se optužbe gomilale, usledila hapšenja, a devojke
postajale sve mlade, prvo šesnaest, pa petnaest... Bilo je sve teže
poricati.”
„Budi poštena, Kenija. Bila si kao i ja - nisi čak ni verovala da nešto
nije u redu kad su Kvinsija prvi put uhapsili”, reče Dijana.
„Istina. Izvadila sam ga iz zatvora. Ipak, kad su u 48 sati prikazali
snimak skrivenom kamerom, na kome se videlo kako moj muž bukvalno
263
vreba utakmicu srednjoškolki, pokušavajući da s nekom zapodene

razgovor, počela sam da se mirim s tim.”
„Vau”, reče Bruk.
„Nije bilo baš bajno, ali makar se najveći broj groznih medijskih
predstava fokusirao na to da je on ološ. Izabel Prins, koja večeras nije tu,
prošla je mnogo gore.”
Bruk je znala da aludira na snimak odnosa koji je Izabelin muž, svet-
ski poznati reper Mejdžor Kej, namerno pustio u javnost. Džulijan ga je
pogledao i prepričao Bruk. Prikazivao je njih dvoje u velikoj kadi na
krovu, gole, pijane, razuzdane i nesputane, snimljene njegovom
profesionalnom HD kamerom. Mejdžor Kej je lično poslao snimak svim
medijima u kontinentalnom delu SAD. Bruk se sećala njegovih intervjua.
Kad su ga pitali zbog čega je na taj način zloupotrebio ženino poverenje,
odgovorio je: Čoveče, ona je prokleto seksepilna i mislim da svako zaslužuje da
barem jednom doživi ono što ja doživljavam svake noći.
„Da, stvarno je stradala”, reče Ember. „Sećam se da su na zaleđenim
snimcima zaokruživali njeno salo. U svim kasnovečernjim emisijama
voditelji su se šegačili s tim. Mora da joj je bilo užasno.”
Zavladala je tišina, dok su svi razmišljali o tome, a Bruk je shvatila da
se oseća ugušeno i zarobljeno. Prozračna belina stana sada ju je
podsećala na pećinu, a ove fine žene, koje su joj do pre nekoliko minuta
delovale gostoljubivo i prijateljski, sada su joj pojačale osećaj
usamljenosti i neshvaćenosti. Bilo joj je žao zbog onoga što su prošle i
bile su drage, ali ona im nije uopšte bila nalik, a Džulijanov najveći
zločin bio je malo pijanog dodirivanja s nekom običnom devojkom
njegovih godina. Nije tu bilo ničeg nalik snimcima seksa, seksualnoj
zavisnosti, zloupotrebi maloletnica ili prostitutkama.
Izraz lica verovatno joj je odavao misli, jer je Dijana stišala ostale i
rekla: „Razmišljaš o tome koliko se tvoja situacija razlikuje od naših, zar
ne? Znam da nije lako, draga. Tvoj muž je imao jedan ili dva sastanka u
hotelu, a koji muškarac nije, jesam li u pravu? Ali, molim te, nemoj se
zavaravati, jer to može biti samo početak”, zastala je i rukom napravila
polukrug oko kauča, „ali se ovako završava.”
To je bilo to. Bilo joj je svega preko glave. „Ne, ne radi se o tome,
samo... Veoma cenim vaše gostoprimstvo i to što sam večeras pozvana
ovde, ali ću morati da pođem”, odgovorila je, a glas joj se gubio u grlu
dok je uzimala tašnu, izbegavajući da bilo kora pogleda u oči. Bila je
264
svesna svoje nepristojnosti, ali nije mogla da se zaustavi. Morala je istog

časa da ode.
„Bruk, nisam nameravala da te uvredim”, reče Dijana umirujućim
tonom, ali se videlo da je iznervirana.
„Uopšte nisam uvređena. Izvinite, jednostavno nisam...”, glas joj se
sasvim izgubio. Nije želela da kaže bilo šta samo da bi popunila tišinu,
pa je ustala i suočila se sa svima.
„Nismo ti čak ni pružile priliku da izneseš svoju priču!” reče Ember,
vidno uzrujana. „Rekla sam ti da mnogo pričamo.”
„Molim vas, žao mi je. Nemojte misliti da ovo ima veze s ma čim što
je ijedna od vas rekla. Valjda još uvek nisam spremna za ovo. Hvala vam
svima još jednom. Ember, hvala ti i izvini”, sada je već mrmljala.
Zgrabila je kaput i tašnu, uputivši se ka stepeništu, odakle je videla
jednog od tinejdžera kako se penje. Spopade je luda pomisao da će
pokušati da je zaustavi. Kako ga je u prolazu gurnula malo jače nego što
je potrebno, čula ga je kako kaže: „Hej, polako”, a onda, trenutak kasnije,
„Mama, ima li još koka-kole? Dilan je sve popio.” Bilo je to poslednje što je
čula dok je prelazila preko igrališta za basket, sišla stepenicama umesto
liftom, a onda se našla napolju, obavijena ledenim vazduhom. Ponovo je
disala.
Pored nje je prošao jedan slobodan taksi, pa zatim još jedan. Mada je
bilo veoma hladno, ignorisala ih je i krenula peške, skoro trčeći ka svom
stanu. Misli su joj bile u rasulu. Razmišljala je o pričama koje je te večeri
čula, odbacujući ih, ignorišući i pronalazeći šupljine ili detalje koji se
nisu slagali s njenom i Džulijanovom situacijom. Bilo je smešno misliti
da će ona i on završiti na takav način samo zbog jednog pada, jedne
jedine pogreške. Voleli su se. To što su stvari bile zamršene ni na koji
način nije značilo da će im veza propasti. Ili jeste?
Prešla je Šestu aveniju, zatim Sedmu, pa Osmu. Obrazi i prsti počeli
su da joj obamiru, ali nije marila. Bila je daleko odatle i daleko od ružnih
priča, od predviđanja o njenom braku koja uopšte nisu imala osnove. Te
žene nisu poznavale ni nju ni Džulijana, niti bilo šta u vezi s njima!
Uspela je da se smiri, usporila korak i duboko udahnula, rekavši sebi da
će sve biti dobro.
Samo još da je mogla da se otrese te tihe, tvrdoglave misli iz pod-
svesti: Šta ako su bile u pravu?
265
18.
S izluđivanjem smo završili na
recepciji
TELEFON pored kreveta je zazvonio i Bruk se po hiljaditi put upitala

zašto hoteli ne obezbede uslugu identifikacije poziva. Ipak, svi drugi bi
je zvali na mobilni, pa je pružila ruku, podigla slušalicu i spremila se za
napad.
„Zdravo, Bruk. Da li ti se Džulijan javljao?” Glas doktora Altera
doplovio je iz slušalice jasno kao da dopire iz susedne sobe, što je i bila
istina, iako se Bruk mnogo trudila da to izbegne.
Primorala je sebe da se osmehne u mikrofon, da ne bi izgovorila
nešto stvarno nepristojno. „Oh, zdravo!”, reče vedro. Svi koji su je dobro
poznavali prepoznali bi taj ton kao lažno prijateljski ili profesionalan.
Kao i tokom proteklih pet godina, izbegavala je da oslovljava Džuli-
janovog oca. „Doktor Alter” zvučalo je previše formalno za svekra,
„Vilijam” nekako previše prisno, a on joj, sasvim sigurno, nikad nije
predložio da ga zove „tata.”
„Jeste”, reče Bruk ravnim glasom, po stoti put. „Još je u Londonu i
najverovatnije će ostati tamo do sledeće nedelje.” Znali su za to. Rekla
im je čim su se našli na recepciji. Oni su je za uzvrat obavestili da su,
uprkos tome što su hteli da ih smeste na suprotnu stranu hotela sa dve
stotine soba, insistirali da budu na istom spratu, „da bi im svima bilo
zgodnije.”
Sada je na njenog svekra došao red da s neodobravanjem proko-
mentariše Džulijanovo odsustvo. „Ne mogu da verujem da propušta to
venčanje! Njih dvojica su rođeni iste godine, odrasli su zajedno. Trent je
na vašem venčanju održao najdirljiviji govor, a Džulijan čak neće ni doći
na njegovo.”
Ironija te činjenice izmami joj osmeh. Zadala je Džulijanu glavobolju,
održavši mu lekciju o nedolaženju na Trentovu svadbu i izrekavši
266
mnogo stvari koje je svekar upravo govorio, ali kada je doktor Alter
rekao sve to, bila je primorana da stane u Džulijanovu odbranu.
„Radi se o veoma važnom nastupu. Sviraće pred nekim izuzetnim
ljudima, uključujući i engleskog premijera.” Nije pomenula da će mu za
četvoročasovni nastup platiti dvesta hiljada dolara. „Nije želeo da
odvlači pažnju od mlade i mladoženje, u svetlu čitave ove drame.”
To je bilo najbliže što je ijedno od njih priznalo trenutnu situaciju.
Izgledalo je da Džulijanov otac uživa da se pretvara da je sve u redu, da
nije video one fotografije i nije pročitao članke koji su detaljno opisivali
raspad sinovljevog braka. Čak i sada, uprkos tome što je nekoliko puta
obavešten o Džulijanovom nedolaženju na venčanje, odbijao je da
poveruje u to. Poricanje i samoobmanjivanje dobri su dok ih čovek
zadržava za sebe, ali su ovi razgovori ubrzo postali nepodnošljivi.
Čula je dozivanje svekrve iz pozadine. „Vilijame! Zašto razgovaraš
telefonom, kad joj je soba odmah niz hodnik?”
Za nekoliko trenutaka začulo se kucanje.
Ustala je iz kreveta, pokazala oba srednja prsta vratima, dok je
bezglasno vrištala: „Jebi se!” Zatim je pažljivo podesila osmeh, otkačila
lančić i rekla: „Zdravo, komšija!”
Prvi put od kad je poznavala svoju svekrvu, a bilo je tome već šest
godina, ona joj se učinila napetom, možda čak pomalo smešnom.
Savršena kašmirska haljina bila je prelepa, raskošno tamnoljubičasta i
kao skrojena za njenu vitku figuru. Uparila ju je s čarapama istovetne
nijanse i Lubotenovim čizmama s visokom potpeticom koje, uprkos
svojoj lepoti, nisu ostavljale utisak da se naročito potrudila. Masivna
zlatna ogrlica bila je lepa ali nepretenciozna, a šminka profesionalno
naneta. Sve u svemu, predstavljala je sliku urbane prefinjenosti, primer
kako žene žele da izgledaju u pedeset petoj. Problem je bio šešir s
obodom veličine poslužavnika. Po boji se tačno slagao s haljinom, ali
bilo je teško videti išta sem raščupanih pera, gomile lažnog cveća i
krinoline koja je podsećala na đurđevak, a sve je to držao veliki srebrni
luk.
Nestabilno je stajao na njenoj savršeno oblikovanoj kosi, dok se obod
spuštao da umetnički prikrije levo oko. Bruk širom otvori usta.
„Kako ti se čini?”, upita Elizabet dodirnuvši obod. „Nije li
izvanredan?”
„Vau”, izustila je, ne znajući kako da nastavi. „Čemu služi?”
267
„Kako to misliš? To je za Tenesi!” Nasmejala se, a onda prešla na

svoju najbolju podrugljivu interpretaciju južnjačkog akcenta, koja je
zvučala poput mešavine govora nekoga kome je engleski drugi jezik i
kaubojskog engleskog iz nekog starog vesterna. „Bruk, moraš da shvatiš
da prave južnjačke dame nose ovakve šešire.”
Htela je da se sklupča pod ćebe i umre. Cela imitacija bila je neve-
rovatno ponižavajuća.
„Zaista?” procedila je. Bolje nije mogla.
Srećom, Elizabet se vratila svom normalnom, blago nazalnom nju-
jorškom govoru. „Naravno. Zar nisi nikad gledala derbi u Kentakiju?”
„Jesam, ali nismo u Kentakiju. I zar se ti šeširi ne nose u specijalnim
prilikama? Nisam sigurna da su prikladni za bilo koje drugo društveno
zbivanje...” Snizila je glas kako bi ublažila reči, ali svekrva jedva da je i
primetila.
„Oh, Bruk, pojma nemaš o čemu pričaš. Sada smo na jugu, dušo!
Onaj koji sam donela za samo venčanje još je bolji. Sutra ćemo imati
dovoljno vremena da i tebi kupimo jedan. Zato, ne brini.” Zastala je, još
uvek u dovratku, i odmerila Bruk od glave do pete. „Još se nisi obukla?”
Bruk prvo pogleda u svoju trenerku, pa na sat. „Mislila sam da ne
polazimo pre šest.”
„Tako je, ali sad je skoro pet. Nećeš imati dovoljno vremena.”
„Da znate da ste u pravu!” uzviknula je Bruk, lažno iznenađenim
tonom. „Moram da požurim. Idem pod tuš.”
„Dobro, kucni kad budeš spremna. Ili još bolje, navrati da popijemo
koktel. Vilijam je poslao nekog po votku, pa nećeš morati da piješ onaj
užasan hotelski mutljag.”
„Zašto se naprosto ne nađemo u holu u šest? Kao što vidite”, Bruk se
izmače za korak i pokaza na svoju pocepanu majicu i zamršenu kosu,
„imam puno posla.”
„Mmm”, izusti svekrva, očito odobravajući. „Dobro, onda. Vidimo se
u šest. I, Bruk? Da li da razmisliš o tome da malo našminkaš oči? To
može da napravi čuda.”
Vruć tuš i epizoda Provodadžije za milionere koju je pustila da ide u
pozadini nisu joj poboljšali raspoloženje, ali joj je boca belog vina iz mini
bara već bila od pomoći. Ipak, efekat nije dugo trajao. Kad je obukla
crnu, udobnu haljinu za tu priliku, namazala malo senke na kapke kao
poslušna snaja i pošla u hol, ponovo je bila strašno napeta.
268
Do restorana je bilo svega dva kilometra, ali joj se vožnja učinila

dugom kao večnost. Doktor Alter se sve vreme ogorčeno žalio: kakav je
to hotel kad nema batlera, kako to da Herc22 iznajmljuje samo američke
automobile, ko je isplanirao večeru za pola sedam uveče kad je to, za
boga miloga, bilo vreme za ručak? Uspeo je i da se požali na to kako je
saobraćaj slab za petak uveče u Čatanugi i koji to pristojan grad ima čiste
ulice i dovoljno slobodnih parkirališta. Gde su to, do đavola, drugi
vozači tako prokleto uglađeni i zašto se svi zadržavaju ispred znakova
za zaustavljanje po deset minuta, da jedni drugima mašu? Ne tamo gde
on želi da bude, to je sigurno. Pravi gradovi imaju zastoje, prljavštinu,
gužve, sneg, sirene, rupe i druge različite nevolje, insistirao je isprazno i
paradoksalno. Kad ušli u restoran, Bruk je bila iscrpljena kao posle
celovečernjeg izlaska.
Laknulo joj je kad je na vratima videla Trenotve roditelje. Zapitala se
šta li njih dvoje misle o Elizabetinom apsurdnom derbi šeširu. Trentov i
Džulijanov otac bili su braća, neobično bliski, s obzirom na to da su
živeli na suprotnim obalama. Njih četvoro odmah se premestilo za bar u
udaljenom kraju prostorije. Bruk se izvinila, rekavši da će pozvati
Džulijana. Nisu joj promakli pogledi puni olakšanja, jer žene koje se
javljaju svojim muževima ne razvode se od njih tako lako.
Tražila je Trenta i Fern, ali ih nije videla. Napolju je bilo nešto preko
dvadeset stepeni, što je u poređenju s februarom u Njujorku tropska
temperatura, pa se nije mučila da ponovo zakopčava kaput. Bila je
sigurna da Džulijan neće odgovoriti na telefon, jer je u Britaniji ponoć i
on je verovatno tek završio s nastupom, ali je ipak okrenula broj, za-
prepastivši se kad mu je začula glas.
„Zdravo! Mnogo mi je drago što si pozvala”, reče on, podjednako
iznenađen. U pozadini nije bilo nikakve buke. U glasu mu se čuo
prizvuk uzbuđenja. „Upravo sam mislio na tebe.”
„Stvarno?”, upita ga, mrzeći nesigurnost s kojom je govorio. U
poslednje dve nedelje čuli su se jednom dnevno, ali je svaki put Džulijan
zvao. „Ubija me razmišljanje o tebi, samoj na tom venčanju.” „Da, ubija i
tvoje roditelje.” „Da li te izluđuju?”
„Slab izraz. S izluđivanjem smo završili na recepciji. Sada smo na
putu ka samouništenju.” „Žao mi je”, reče on tiho.
22
Korporacija Hertz (poznata i kao Hertz Rent a Car ili jednostavno
Hertz) najveći je svetski brend za iznajmljivanje automobila, s približno
3.500 lokacija u SAD i 7.500 u svetu. (Prim. prev.)
269
„Veruješ li da radiš pravu stvar, Džulijane? Još nisam videla Trenta i

Fern, ali ne znam šta da im kažem.”
On pročisti grlo. „Samo im još jednom reci da nisam želeo da se
njihovo veče pretvori u medijski cirkus.”
Bruk je malo ćutala. Da je morala da se kladi, rekla bi da bi Trent
radije reskirao jednog ili dvojicu bučnih reportera nego što bi izabrao da
mu brat i životni prijatelj propusti venčanje, ali ništa nije rekla.
„Pa, kako je bilo večeras?”
„Bože, Ruk, bilo je neverovatno. Prosto neverovatno. Blizu imanja je
neki gradić sa zadivljujućom srednjovekovnom tvrđavom na brdu,
odakle se pruža pogled na savremeni grad. Jedini način da stigneš
donde jeste da se popneš na vrh malom žičarom, koja može da poveze
oko petnaestoro ljudi, a onda, kad sideš, sve liči na lavirint: kamene
zidine s bakljama na vrhu i malim prostorijama u kojima su, zapravo,
radnje i domovi. Tačno u sredini je drevni amfiteatar s neverovatnim
pogledom na škotska brda, a ja sam nastupao u mraku, samo pri
svetlosti sveća i baklji. Služili su neka vrela i jaka pića s limunom i taj
hladni vazduh, vreli napici, i jezivo osvetljenje i taj pogled... Ne
objašnjavam baš dobro, ali bilo je impresivno.”
„Zvuči neverovatno.”
„I bilo je! A onda, kad se završilo, vratili su nas u hotel... Ili
odmaralište? Seosko imanje? Ne znam kako bih to nazvao, ali je i ovo
mesto takođe neverovatno. Zamisli prastaru seosku kuću, okruženu
stotinama jutara brda koja kao da se valjaju prostorom, ali opremljenu
LCD televizorima, toplim podovima u kupatilima i najluđim ogromnim
bazenom, kakav nikad nisi videla. Sobe koštaju oko dve hiljade za noć.
Svaka ima svoje ognjište i zasebnu malu biblioteku, a uz to imaš i
sopstvenog batlera.”
Na trenutak je ćutao, a zatim veoma slatko rekao: „Bilo bi savršeno
da si ovde.”
Bilo je zaista lepo čuti ga srećnog i tako raspričanog. Očigledno je
primenjivao taktiku deljenja, možda zato što ga je stvarno grizla savest
zbog njihove komunikacije u poslednje vreme. Ipak, to joj je pomalo
teško padalo, s obzirom na okolnosti u kojima se nalazila: u društvu
svekra i svekrve, a ne državnih poglavara ili supermodela, na
raspolaganju je imala mini tržne centre umesto rustičnih predela i bila
smeštena u maloj hotelskoj sobi u lokalnom Šeratonu koja, provereno,
nije imala batlera. Kao šlag na torti, prisustvovala je venčanju njegovog
270
brata, i to sama. I tako, dok je bilo divno čuti da on uživa, ne bi se bunila

ni kad bi malo manje ispoljavao oduševljenje.
„Slušaj, moram da požurim. Probna večera samo što nije počela.”
Par otprilike njenih godina prođe pored nje na putu ka ulazu u
restoran i oni razmeniše osmehe.
„Ozbiljno, kako su mi roditelji?”
„Ne znam. Deluju fino.”
„Da li se lepo ponašaju?”
„Pokušavaju, valjda. Otac ti je upao u vatru zbog iznajmljenih kola -
ne pitaj ništa - a majka izgleda da misli da se radi o kostimiranoj zabavi.
Ali, da, dobri su.”
„Ti si junak, Bruk”, tiho je rekao. „I više nego na visini zadatka.
Siguran sam da će Trent i Fern to ceniti.”
„To je bilo ispravno.”
„Ipak, ne znači da bi mnogo ljudi tako postupilo. I nadam se da sam
doneo dobru odluku.”
„Ne radi se o nama i onome kroz šta prolazimo, znaš? Naša je
odgovornost da delujemo srećno i proslavimo njihovu noć, što ću ja i
pokušati da uradim.”
Ponovo je prekinuta prolaskom još jednog para. Nešto u načinu na
koji su je pogledali odavalo je da su je prepoznali. Kad svi vide da je
sama, uslediće nagađanja.
„Bruk! Žao mi je, stvarno jeste. Ali, nedostaješ mi i jedva čekam da te
vidim. Stvarno mislim da...”
„Moram da idem”, rekla je, svesna da je drugi slušaju. „Čujemo se
kasnije, važi?”
„Važi”, odgovorio je, a ona primeti da je povređen. „Pozdravi sve i
probaj da se večeras lepo provedeš. Nedostaješ mi i mnogo, mnogo te
volim.”
„takođe. Zdravo.” Prekinula je poziv i suočila se s dobro poznatim
porivom da se baci na pod i plače. Možda bi to i uradila da Trent nije
izašao napolje. Nosio je ono što je Bruk oduvek smatrala internatskom
modom: belu košulju, plavi džemper, crvenu kravatu, Gučijeve mokasine
i smele kaki pantalone bez šava, u znak popuštanja novim vremenima.
Čak i sada, nakon svih tih godina, još uvek se u mislima vračala na
njihov izlazak u onaj pristojni italijanski restoran i treperenje u stomaku,
271
kad ju je odveo u kafić Njujorškog univerziteta, gde je ugledala

Džulijana.
„Hej! Čuo sam da si ovde”, reče i poljubi je u obraz. „Je l' to bio
Džulijan?” Pokazao je glavom prema telefonu.
„Da, u Škotskoj je. Znam da bi radije bio ovde”, odgovori slabašnim
glasom.
Trent se nasmeši. „Da je tako, bio bi. Hiljadu puta sam pokušao da
mu kažem da je ovo privatan posed i da bismo rado unajmili obezbe-
denje da drži paparace na odstojanju, ali je on bio uporan da ne želi da
pravi cirkus. Nisam mogao da ga ubedim. Eto...”
Uzela je Trenta za ruku. „Zaista mi je žao zbog svega ovoga”, rekla je.
„Nikako nismo uspeli da se vremenski uklopimo.”
„Uđimo da nešto popiješ”, reče Trent.
Stegla mu je podlakticu. „Hajde da ti popiješ nešto.” Osmehnula se.
„Ovo je tvoje veče, a ja još nisam pozdravila tvoju divnu mladu.”
Ponovo je prošla kroz vrata koja joj je Trent otvorio. Unutra je bilo
bučno. Četrdesetak ljudi s koktelima u rukama šetkalo se i vodilo
uobičajene neobavezne razgovore. Jedina osoba koju je poznavala, osim
Džulijanovih roditelja i mlade i mladoženje, bio je Trentov mladi brat,
Trevor, student druge godine koledža, koji se zabio u ćošak i gledao u
svoj ajfon, moleći se da ga niko ne uznemirava. S izuzetkom Trevora,
činilo se da su svi u prostoriji načas prestali da se pokreću kad su oni
ušli - njeno prisustvo i Džulijanovo odsustvo su primećeni. Prvi put za
sve to vreme, Bruk priznade sebi da možda neće izaći iz krize i da je
njihov brak možda završen.
Nesvesno je stegnula Trentovu ruku. Uzvratio joj je i Bruk reče: „Idi.
Idi i budi sa svojim gostima! Uživaj, jer sve to brzo prođe.”
Tokom večere nije bilo nikakvih posebnih dešavanja. Fern je bila
veoma ljubazna i premestila Bruk dalje od Alterovih, a da je ona nije
zamolila za to. Tako je Bruk sedela do nje. Odmah je primetila njen šarm:
pričala je neverovatne priče i šale, svakome postavljala pitanja o njemu
samom, a o sebi govorila veoma skromno i uglavnom se držala nauke.
Čak je uspela da ublaži neprijatnost situacije, kad je jedan od Trentovih
kolega s medicine pijano nazdravio njegovoj nekadašnjoj sklonosti ka
devojkama sa silikonskim grudima, tako što se nasmejala, povukla
dekolte haljine, zavirila unutra i izjavila: „Pa, rekla bih da je to sasvim
sigurno prevazišao!”
272
Kad se večera završila i Alterovi prišli da je povedu sa sobom u hotel,

Fern ju je uzela pod ruku, ljupko zatreptala gledajući u Džulijanovog oca
i upotrebila svoj južnjački šarm: „Oh, ne, nećete!”, preterano je otezala,
što je Bruk zabavljalo. „Ona ostaje s nama. Vas staromodne šaljemo
nazad u vaše sobe, a mi ostajemo i pravimo malu žurku. Postaraćemo se
da bezbedno stigne u hotel.”
Alterovi se osmehnuše i, ljubeći vazduh, pozdraviše se prvo s Fern, a
zatim i s Bruk. Čim su izašli iz sale za obedovanje, Bruk se okrenu Fern:
„Spasla si mi život. Naterali bi me da u hotelu popijem nešto s njima, a
posle toga bi pošli sa mnom pravo u moju sobu, da mi postave još šest
hiljada pitanja o Džulijanu.
Velika je šansa da bi komentarisali moju težinu, moj brak ili oboje. Ne
mogu dovoljno da ti se zahvalim.”
Fern joj ne dade da se zahvaljuje. „Molim te. Nisam mogla da
dopustim da odeš s nekim ko nosi takav šešir. Šta ako te ljudi vide?”
Nasmejala se, a Bruk je bila opčinjena. „Sem toga, sebično sam srećna što
si ostala. Svi moji prijatelji te vole.”
Znala je da Fern to kaže samo da bi joj bilo prijatno - naposletku,
jedva da je imala prilike da i sa kim razgovara celo veče, iako su Tren-
tovi i njeni prijatelji delovali fino. Pa ipak, ko je zaista mario? To je
upalilo, osećala se dobro, dovoljno dobro da sruči tekilu s Trentom u
Džulijanovu čast i nekoliko drugih s Fern i njenim drugaricama s
fakulteta (koje su, sasvim slučajno, mogle da popiju više od svih žena
koje je Bruk poznavala). Još uvek se dobro osećala kad su se svetla oko
ponoći pogasila i neko se dosetio kako da poveže ajfon s restoranskim
ozvučenjem. Bilo joj je dobro i tokom naredna dva sata alkoholisanja,
igranja i, ako bi htela da bude sasvim iskrena, malo staromodnog
flertovanja s jednim od Trentovih kolega iz internata. Potpuno nevino,
naravno, ali je skoro zaboravila kako izgleda kad joj jedan izuzetno
sladak momak posveti celovečernju pažnju, donosi joj pića i pokušava
da je nasmeje - i to je, takođe, bio dobar osećaj.
Nije bio dobar težak mamurluk sledećeg jutra. Iako se nije vratila u
sobu skoro do tri, probudila se u sedam i zurila u tavanicu, znajući da će
sigurno povraćati i pitajući se koliko će pre toga morati da pati. Pola sata
kasnije, ležala je na podu kupatila, boreći se za dah i moleći se da
Alterovi ne pokucaju. Na sreću, uspela je da dopuzi nazad do kreveta,
zavuče se pod pokrivače i odspava do devet.
Uprkos strašnoj glavobolji i groznom ukusu u ustima, osmehnula se
kad je otvorila oči i proverila telefon. Džulijan je zvao nekoliko puta i
273
slao poruke, stalno pitajući gde je i zašto se ne javlja. Bio je na putu ka

aerodromu, jer je trebalo da dođe kući.
Govorio je da mu nedostaje, da je voli i da jedva čeka da se vide u
Njujorku. Bilo je lepo što se situacija obrnula, pa makar i na jednu noć.
Konačno je ona bila ta koja je previše popila, ostala negde do kasno i
predugo se zabavljala.
Istuširala se i krenula u hol da popije kafu, moleći se da ne naleti na
Alterove dok izlaze iz sobe. Prethodne večeri su joj rekli da planiraju da
provedu dan s Trentovim roditeljima. Žene su imale zakazano kod
frizera i šminkera, a muškarci su igrali skvoš. Kad je Elizabet pozvala
Bruk da im se pridruži, očigledno je lagala, rekavši da razmišlja o svra-
ćanju kod Fern i ručku s njom i njenim deverušama. Samo što je sela da
pročita novine i popije veliku belu kafu, čula je da je neko zove po
imenu. Pored njenog stola stajao je Ajzik, simpatični Trentov drug s
kojim je flertovala prošle noći.
„Bruk? Hej! Kako si? Nadao sam se da ću te videti!”
To joj je laskalo, i protiv njene volje.
„Zdravo. Drago mi je što te vidim.”
„Ne znam za tebe, ali ja sam kao premlaćen.”
Nasmešila se. „Da, luda noć. Ali, sjajno sam se provela.”
Bila je uverena da je zvučala nevino kao što je i nameravala. Napo-
sletku, koketiranje je bilo zabavno, ali je ona bila udata, pa je za svaki
slučaj brzo dodala: „Mom mužu će biti krivo što je propustio žurku.”
Na licu mu se pojavio čudan izraz. Nije to bilo iznenađenje, već pre
olakšanje što je konačno nešto rekla. Onda je shvatila.
„Dakle, ti si supruga Džulijana Altera?” upitao je i seo do nje. „Sinoć
su svi pričali o tome, ali nisam mogao da verujem.”
„Jedna i jedina”, odgovori Bruk.
„Ovo je sasvim ludo! Kad bih ti rekao da sam ga pratio još od
vremena kad je svirao u Niksu, na Aper ist sajdu! A zatim ga je
odjednom bilo svuda! Nisam mogao da otvorim časopis ili da uključim
TV, a da ne ugledam Džulijana Altera. Vau. Mora da si veoma srećna.”
„Ushićena”, reče ona automatski, a od uvida joj se smučilo... Pitala se
koliko će još morati da čeka pre nego što ustane, a da ne bude
nepristojna; izračunala je da treba izdržati još najmanje tri beskonačna
minuta.
„Zaista se nadam da mi nećeš zameriti ako te pitam...”
274
O, ne! Pitaće je za slike, bila je ubeđena. Osamnaest blaženih sati niko

ih nije pomenuo, a sada će Ajzik uraditi upravo to.
„Zar nećeš malo kafe?”, bupnu Bruk, u očajničkom pokušaju da ga
odvrati od neizbežnog.
Na trenutak je delovao zbunjeno, a onda odmahnuo glavom. Pose-
gao je u torbu kraj nogu, izvadio koverat i rekao: „Pitao sam se da li bi
mogla da daš ovo Džulijanu? Mislim, ne mogu ni da zamislim koliko je
zauzet i sve to - i odmah da kažem, nisam ni izbliza talentovan kao on,
ali sam zaista posvetio ono malo svog slobodnog vremena muzici i...
Voleo bih da čujem njegovo mišljenje.” Rekavši to, izvuče iz omota CD u
vrećici i dade ga Bruk.
Nije znala da li da se smeje ili da plače.
„Da, naravno da hoću. U stvari, zašto ti ne bih dala adresu njegovog
studija? Možeš lično da mu pošalješ.”
Lice mu se ozarilo. „Stvarno? To je divno. Mislio sam da neće moći to
da presluša zbog svega što se događa.”
„Hoće. Još uvek je u studiju, jer radi na sledećem albumu. Slušaj,
moram da otrčim u sobu i telefoniram. Vidimo se večeras, važi?”
„Naravno. I, Bruk, još samo ovo. Moja devojka, koja će doći tek
večeras, ima blog. Piše o slavnim ličnostima i društvenim dešavanjima,
uglavnom takve stvari. Svejedno. Znam da bi volela da te intervjuiše i
rekla mi je da te pitam, u slučaju da ti treba fer i nepristrasan prostor da
izneseš svoje viđenje svega. Znam da bi se veoma radovala tome.”
Da tog trenutka nije krenula, rekla bi nešto grozno. „Hvala ti. Lepo
od nje što misli na mene. Za sad sam dobro, ali ipak hvala.” I pre nego
što je stigao bilo šta da izusti, otišla je do lifta.
Kad se vratila, sobarica joj je sređivala sobu, ali Bruk nije htela da
rizikuje još jedan silazak u hol. Osmehnula se ženi, koja je delovala
iscrpljeno i žudela za predahom, pa joj reče da može da preskoči ostatak.
Kad je ova pokupila opremu i otišla, ponovo se sručila na nenamešten
krevet, pokušavajući da se pribere kako bi pozavršavala neke stvari. Nije
morala da otpočne sa spremanjem sledećih šest sati i rešila je da vreme
iskoristi za traženje posla, slanje biografije i pisanje nekoliko uopštenih
pisama, koje je kasnije mogla da personalizuje.
Na radio-budilniku pronašla je stanicu s klasičnom muzikom, što je
bila mala pobuna protiv Džulijana, koji joj je napakovao ne samo svoju
sopstvenu, već i muziku svih drugih izvođača za koje je smatrao da
treba da ih sluša, a zatim se smestila za sto. Tokom prvog sata bila je
275
izuzetno koncentrisana, što nije bila mala stvar, s obzirom na glavobolju

i mučninu. Uspela je da pošalje CV na sve velike vebsajtove za traženje
posla. Tokom drugog sata naručila je cezar salatu u sobu i odgledala
neku staru epizodu Bekstva iz zatvora na laptopu. Zatim je dremala pola
sata. Kad joj je nešto posle tri zazvonio mobilni i na displeju se pokazalo
Van područja mreže, malo je falilo da ignoriše poziv. Ipak, dosetivši se da
bi to mogao biti Džulijan iz Engleske, podigla je slušalicu.
„Bruk? Ovde Margaret. Margaret Volš.”
Bila je toliko zaprepašćena da je umalo ispustila telefon. Prva reakcija
je bio strah - da li je opet propustila smenu? - a onda joj se pribranost
vratila; setila se da se najgore već dogodilo. Bez obzira na razlog poziva,
sa sigurnošću je znala da neće biti otpuštena.
„Margaret! Kako si? Da li je sve u redu?” Pokušavala je da se seti
nekog razloga, zaključivši da poziv najverovatnije ima neke veze s
njenim osiguranjem.
„Da, sve je u redu. Bruk, žao mi je što te gnjavim za vikend, ali nisam
htela da ovo čeka do sledeće nedelje.”
„Uopšte me ne gnjaviš! Dok pričamo, šaljem biografiju”, reče ona
kroz osmeh, zadovoljna glatkim početkom razgovora.
„Drago mi je što to čujem, jer mislim da imam jednu adresu za tebe.”
„Oh?”
„Upravo me je pozvala jedna koleginica, Anita Mur. Nekada je radila
kod mene, ali je to bilo odavno. Godinama je radila u bolnici Maunt
Sinaj, ali je nedavno dala otkaz i otvorila svoju ordinaciju.”
„Zaista? Zvuči interesantno.”
„Neka ti ona sve objasni, ali koliko sam razumela, dobila je novac iz
državnog fonda da oformi neku vrstu centra za rane intervencije u
jednom rizičnom kraju, negde u Bruklinu. Treba da zaposli dečjeg logo-
peda i nutricionistu koji ima iskustva s pravilnom ishranom trudnica,
dojilja, porodilja i novorođenčadi. Biće na usluzi zajednici koja često
nema pristup redovnoj prenatalnoj nezi i pacijentima koji nisu čuli za
nutricionizam, što znači da će dobar deo posla biti bukvalno
elementaran - nešto poput objašnjavanja zašto je svima potrebna folna
kiselina, ali verujem da će posao biti izazovan i stimulativan. Ne želi
nikog od sadašnjih dijetetičara iz Maunt Sinaja, pa je zvala da me pita
mogu li nekog da joj preporučim.”
„I ti si preporučila mene?”
276
„Jesam. Biću iskrena, Bruk. Rekla sam joj sve u vezi s Džulijanom, o
propuštenim smenama i iscrpljujućem rasporedu, ali sam joj
napomenula da si bila jedna od najboljih i najsjajnijih koje sam ikad
zaposlila, kao i da sam zažalila zbog odluke da te otpustim. Tako ćemo
svi ući u priču otvorenih karata.”
„Margaret, to mi zvuči kao neverovatna prilika. Ne mogu dovoljno
da ti zahvalim što misliš na mene.”
„Bruk, od tebe tražim samo jedno. Ako misliš da će se tvoj prezah-
tevni životni stil nastaviti tako da redovno ugrožava tvoj posao, molim
te, budi poštena prema Aniti. Ono što ona pokušava preteško je bez
osoblja na koje može da se osloni.”
Bruk besno klimnu glavom. „Čujem te, Margaret. Jasno i glasno.
Karijera mog muža nikad više neće uticati na moju sopstvenu. To mogu
da obećam i tebi i Aniti.”
Jedva se obuzdavajući da ne vrisne u slušalicu od radosti, pažljivo je
zapisala brojeve telefona i preko mere se zahvaljivala Margaret. Pošto je
uzela hladnu konzervu dijetalne koka-kole iz mini-bara, glavobolja je
magično prestala. Otvorila je nov mejl i počela da kuca. Dobiće posao.
277
19.
Ples iz samilosti
Bruk se bledo osmehnu doktoru Alteru, dok je pridržavao zadnja

vrata iznajmljenih kola i galantnim pokretom joj pokazivao da ude.
„Posle tebe, draga moja”, reče on. Srećom, izgledalo je da ga je prošao
bes prema Hercu i vožnja je protekla u relativnom miru.
Bila je ponosna na sebe što nije komentarisala Elizabetin šešir za taj
dan, koji se sastojao od najmanje pola kilograma tafta i čitavog buketa
veštačkih božura. U kombinaciji s Iv Sen Loranovom večernjom haljinom,
najelegantnijom Šanelovom tašnom i ukrašenim Manolovim cipelama,
govorio je samo da je ta žena luda.
„Da li se javljao Džulijan?” upita njena svekrva kad su skrenuli na
privatni prilaz.
„Danas nije. Sinoć je ostavio neke poruke, ali sam se vratila suviše
kasno da bih ga zvala. Bože, studenti medicine baš znaju kako da
proslave i ne haju da li je neko u braku.”
Pošto se Elizabet ogledala u retrovizoru, Bruk vide kako joj se obrve
podižu i oseti radost zbog svoje male pobede. Ostatak puta vozili su se u
tišini. Stigavši pred impozantnu gotsku kapiju i ogradu koja je
okruživala Fernin dom, Bruk vide da je Elizabet jedva primetno
klimnula, kao da kaže: Zašto da ne? Ako već moraš da živiš van Menhetna,
onda to treba da izgleda upravo ovako. Put od kapije do kuće vijugao je
između velikih procvalih trešanja i visokih hrastova. Bio je dovoljno
dugačak da se imanje sasvim opravdano nazove gazdinstvom, pre nego
domom.
Iako je bio februar i napolju je bilo sveže, sve je izgledalo bujno i
zeleno, takoreći zdravo. Batler u odelu preuzeo im je auto, a divna
mlada žena uvela ih unutra. Bruk je zapazila da je devojka krišom
osmotrila šešir njene svekrve, ali je bila previše kulturna da bi zurila.
Molila se da je Alterovi ostave na miru. Čim su ugledali uniformi-
sane barmene iza masivnog šanka od mahagonija, ispunili su joj želju.
Setila se devojačkih dana. Bilo je neobično što je tako lako zaboravila
kako je biti sama na nekom venčanju ili zabavi, gde su svi u paru, a
278
nekako još čudnije što je to ponovo iskusila, uprkos tome što je udata.
Da li će joj to od sada postati normalno?
Osetila je vibriranje telefona u tašni i, dograbivši u prolazu čašu
šampanjca s poslužavnika da se okuraži, uletela u obližnji toalet.
Bila je to Nola. „Kako je?” Glas joj je bio nalik toplom ćebetu u ovoj
ledenoj, zastrašujućoj vili.
„Neću te lagati, prilično je teško.”
„Rekla sam ti. Još uvek ne razumem zbog čega si se izložila tom...”
„Više ne znam ni ja. Bože, nisam bila sama na venčanju šest, sedam
godina. Ovo je užasno.”
Nola frknu. „Hvala, drugarice. Da, zaista jeste. Nisi morala da odeš
tamo da to sama otkriješ - sigurno sam mogla i ja da ti kažem.”
„Nola? Šta ja radim? Ne samo ovde, nego uopšte?” Shvatila je da joj
je glas postao piskav i pomalo uspaničen, kao i da joj telefon klizio iz
oznojene ruke.
„Kako to misliš, mila? Šta nije u redu?”
„Šta nije u redu? A šta jeste? Mi smo u nekom vakuumu i ne znamo
šta nam je činiti, nismo sposobni da jednostavno oprostimo i
zaboravimo, i nemamo ideju možemo li da krenemo dalje. Volim ga, ali
mu ne verujem i osećam se zaista otuđenom. Ne radi se samo o toj
devojci, iako me to izbezumljuje. Radi se o svemu.”
„Šššš, smiri se. Sutra ćeš biti kod kuće. Sačekaću te pred ulazom -
nikog ne volim toliko da bih ga čekala na aerodromu - pa ćemo pričati o
svemu. Ako je uopšte moguće da ti i Džulijan ovo rešite, rešićete. A ako
odlučite da to nije izvodljivo, biću uz tebe celim putem. Kao i mnogi
drugi.”
„Oh, Nola...” Zajecala je pri pomisli na tu užasnu mogućnost.
Mišljenje da ona i Džulijan možda neće opstati bilo je još teže kad je
dolazilo od najbolje prijateljice.
„Korak po korak, Bruk. Večeras ti je jedina dužnost da stisneš zube i
osmehuješ se za vreme ceremonije, koktela i predjela. Čim sklone tanjire
od večere, pozovi taksi i beži u hotel. Jesi li me čula?”
Bruk klimnu.
„Bruk? Da ili ne?”
„Da”, odgovorila je.
„Slušaj, Bruk. Vreme je da izađeš iz toaleta i slediš moja uputstva,
važi? Videćemo se sutra. Sve će biti dobro, obećavam ti.”
279
„Hvala, No. Samo mi brzo reci, kako si ti? Dru je još uvek dobar?”
„Da. Upravo sam s njim.”
„Sada si s njim? Zašto me onda zoveš?”
„Trenutno je intermeco. U kupatilu je...”
Nešto u Nolinom tonu bilo je sumnjivo. „Šta gledate?”
Nastala je pauza. „Kralja lavova.”
„Gledaš Kralja lavova? Stvarno? Oh, čekaj! Pa to je neki trening za
maćehe, zar ne?”
„Aha. Dete je s nama, pa šta? Sladak je.”
Iako se loše osećala, Bruk se osmehnu. „Volim te, Nola. Hvala ti.” „I
ja tebe. Ako ikad ikome kažeš za ovo...”
Kad je izašla iz kupatila još uvek se smešila, ali je osmeha nestalo čim
je naletela na Ajzika i njegovu devojku blogerku.
„Oh, ćao!” reče on s oduševljenjem lišenim svake zavodljivosti,
tipično za nekog ko je celu prethodnu noć proveo u flertovanju iz naj-
sebičnijih razloga. „Bruk, voleo bih da upoznaš Suzanu. Čini mi se da
sam pomenuo koliko bi volela da...”
„Da te intervjuiše”, nastavi ona umesto njega i pruži joj ruku. Bila je
mlada, nasmejana i osrednje lepa, a Bruk nije mogla da učestvuje u tome
ni minut duže.
Prikupila je poslednje rezerve davno zaboravljenog samopouzdanja i
pribranosti, pogledala Suzanu pravo u oči i rekla: „Veoma mi je drago
što sam te upoznala i iskreno se nadam da ćeš mi oprostiti što ću biti
gruba, ali moram da prenesem poruku svekrvi.”
Suzana klimnu.
Stežući čašu sa šampanjcem kao da joj od toga zavisi život, skoro je
odahnula kad je pronašla Alterove s desne strane šatora za ceremonije.
Sedeli su u drugom redu i čuvali joj mesto.
„Kako to da ne volite venčanja?” upita Bruk što je veselije mogla. Bila
je to je glupost, ali nije znala šta bi drugo mogla kaže.
Svekrva je netremice gledala u ogledalce pudrijere, popravljajući
nevidljivu mrlju na bradi. „Zaprepašćuje me podatak da više od
polovine sklopljenih brakova završi razvodom. Svi to znamo, pa ipak
svaki par koji prođe između zvanica veruje da se to njima neće desiti.”
„Hm”, promrmlja Bruk. „Baš je ljupko raspravljati o statistici razvoda
tokom svadbene ceremonije.”
280
Verovatno nikad nije rekla svekrvi ništa grublje, ali ova ni ne podiže
pogled. Doktor Alter se odvoji od svog blekberi telefona, na kome je
proveravao cene akcija, ali kad je shvatio da mu žena ne reaguje, ponovo
se zagleda u ekran.
Na svu sreću, začula se muzika i glasovi se stišaše. Trent je s
roditeljima prvi ušao pod šator i Bruk se osmehnu, primetivši koliko je
srećan i opušten. Za njima su, jedno po jedno, koračale deveruše, deveri
i devojčice sa cvećem, a zatim je došao red na Fern, koja je išla između
oca i majke, blistajući kako samo mlade mogu. Ceremonija je
predstavljala besprekornu kombinaciju jevrejskih i hrišćanskih običaja i
Bruk je, zaboravivši na sebe, s uživanjem posmatrala kako se Trent i
Fern gledaju onim dobro znanim ljubavnim pogledom.
Zaplakala je tek kad je rabin počeo da zvanicama obrazlaže značenje
baldahina - simboli novog doma koji će mladenci izgraditi zajedno, kako
će ih on štititi od spoljnog sveta, a ipak biti otvoren svih strana, da primi
prijatelje i rodbinu. Bio joj je to omiljeni deo ceremonije na sopstvenom
venčanju, kao i na svakom narednom. Ona i Džulijan bi se uzeli za ruke i
uputili jedno drugom pogled koji su sada razmenjivali Trent i Fern. Sada
ne samo da je bila sama, već je bilo nemoguće ne priznati očigledno:
prošlo je mnogo vremena otkad je njihov stan nudio toplinu doma, a
Džulijan i ona bili su na putu da postanu deo statistike koju je svekrva
pomenula.
Na prijemu je jedna od Ferninih prijateljica šapnula mužu nešto, a
ovaj ju je upitno pogledao. Devojka je potvrdila i Bruk se pitala o čemu li
pričaju, sve dok se on nije stvorio kraj njene stolice, pružio ruku i
zamolio je za ples. Ples iz samilosti. Znala je to vrlo dobro, jer je često
osećala krivicu što je terala Džulijana da na venčanjima pita usamljene
žene za ples, misleći da čini dobro delo. Sada kad je shvatila kako je to
biti sažaljevan, obećala je sebi da nikad više neće to uraditi.
Najljubaznije se zahvalila mladiću, ali ga je odbila, rekavši da mora
da ode po lek. Videlo se da mu je laknulo. Ovog puta, kad je pošla u
svoje omiljeno kupatilo u predvorju, nije bila sigurna da će sama moći
da se vrati.
Pogledala je na sat. Petnaest do deset. Obećala je sebi da će pozvati
taksi ako Alterovi ne krenu do jedanaest. Brzo i neprimetno našla se u
holu gde se osećala promaja i koji je, na svu sreću, bio potpuno prazan.
Na telefonu nije bilo novih poruka, iako je Džulijan dotle već trebalo da
bude kod kuće. Pitala se šta radi, da li se već vratio s Volterom iz šetnje,
pa sad leže sklupčani na kauču ili je, možda, otišao pravo u studio. Nije
281
želela da se vrati na prijem, pa je malo pretraživala Fejsbuk i

proveravala brojeve lokalnih taksi-stanica, za svaki slučaj. Iscrpljena od
izgovora i odvlačenja pažnje, ćušnula je telefon u tašnu, prekrstila ruke i
pošla nazad prema muzici.
Osetila je nečiji dlan na ramenu. Pre nego što se okrenula, pre nego
što je stigao da izusti i reč, znala je da je to Džulijan.
„Ruk?” Glas mu je bio upitan, nesiguran. Nije znao kako će da
reaguje.
Nije se odmah okrenula, jer se bojala da je pogrešila i da to nije on.
Kada se uverila, bujica emocija pogodila ju je kao kamion. Bio je tu, pred
njom, u svom jedinom odelu, osmehujući joj se snebivljivo, nervozno, s
pogledom koji kao da je govorio Molim te, zagrli me. I uprkos svemu što
se dogodilo, svoj udaljenosti među njima u poslednjih nekoliko nedelja,
bilo je to sve što je želela da uradi. Nije se moglo poreći: bila je refleksno
i instinktivno ushićena što ga vidi.
Pala mu je u zagrljaj i skoro pola minuta nije bila u stanju da
progovori. Bio je topao, lepo je mirisao i grlio ju je tako snažno da je
počela da plače.
„Nadam se da su to suze radosnice.”
Obrisala ih je, svesna da joj se maskara razliva, ali nije je ni najmanje
bilo briga. „Radosti, olakšanja i još oko milion drugih osećanja”,
odvratila je.
Kad su se napokon razdvojili, zapazila je da je uz odelo obuo konvers
patike.
Pratio je njen pogled do obuće. „Zaboravio sam da spakujem cipele”,
reče pomalo blentavo. Pokazao je na glavu bez kape. „A i kosa mi je
užasna.”
Bruk ga je opet poljubila. Bio je to tako dobar osećaj, tako prirodan!
Želela je da bude ljuta, ali je bila samo prokleto srećna što ga vidi. „Oh,
niko ne mari. Biće srećni što si ovde.”
„Pođi sa mnom. Hajde da nađemo Trenta i Fern. Posle ćemo
razgovarati.”
Način na koji je to rekao smirio ju je. Bio je tu, preuzimao vođstvo, a
ona je bila srećna što ga sledi. Poveo ju je niz hol, prošavši pored nekih
zvanica koje su se otvoreno iznenadile, a među njima su bili i Ajzik i
njegova devojka, što joj je bilo drago. Zatim se uputiše pravo ka šatoru.
Bend je bio na pauzi, jer su svi jeli desert, pa nije bilo načina da prođu
neprimećeni. Kad su ušli, promena raspoloženja bila je radikalna. Ljudi
282
su piljili, došaptavali se, a neka devojčica, ne starija od deset ili jedanaest

godina, pokazala je prstom prema Džulijanu i doviknula njegovo ime
majci. Bruk je čula svekrvu pre nego što ju je ugledala.
„Džulijane!” prošištala je Elizabet, stvarajući se ni od kuda. „Šta si to
obukao?”
Bruk odmahnu glavom. Ta žena nije prestajala da je zadivljuje. „Ćao,
mama. Gde je...”
Doktor Alter stvorio se odmah iza nje. „Pobogu, Džulijane, gde si
bio? Propustio si bratovljevu probnu večeru, ostavio jadnu ženu samu
ceo vikend i sad se pojavljuješ u takvom izdanju? Šta te je spopalo?”
Bruk se pripremila na sukob, ali Džulijan samo reče: „Mama, tata,
drago mi je što vas vidim, ali moraćete da me izvinite.”
Povukao ju je prema Trentu i Fern. Obilazili su stolove i Bruk vide da
su svi pogledi uprti u njih dvoje, dok su prilazili srećnom paru.
„Trente”, reče Džulijan tiho, spuštajući ruku na bratovljevo rame.
Na Trentovom licu video se šok, a zatim radost. Zagrlili su se. Fern se
osmehnula Bruk i sva njena uznemirenost zbog toga da li su Trent i Fern
ljuti na njih zbog Džulijanovog nedolaska u sekundi nestade.
„Prvo i najvažnije, čestitam vam!” reče Džulijan i ponovo udari
Trenta po ramenu, a Fern poljubi u obraz.
„Hvala, drugar”, odgovori Trent, srećan što je Džulijan tu.
„Fern, izgledaš predivno. Ne znam šta je ovaj momak uradio da te
zasluži, ali je prokleto srećan.”
„Hvala, Džulijane”, uzvrati mu ona s osmehom. Uzela je Bruk za
ruku. „Bruk i ja smo konačno provele malo vremena zajedno za vikend,
a ja bih rekla da si i ti priličan srećković.”
Bruk joj steže šaku.
Džulijan se osmehnu i pogleda Bruk. „I ja bih rekao”, odgovori.
„Stvarno mi je žao što sam propustio ovaj vikend.”
Trent odmahnu. „Ne brini zbog toga. Milo nam je što si došao.”
„Ne, trebalo je da budem ovde od početka. Zaista mi je žao.”
Na trenutak je izgledalo kao da će da zaplače. Fern se podiže na prste
da ga zagrli i reče: „Ništa što dve karte u prvom redu za tvoj sledeći
nastup u Los Anđelesu ne mogu da reše. Je li tako, Trente?”
Svi se nasmejaše, a Bruk vide kako Džulijan dodaje Trentu
presavijeno parče papira. „Moja zdravica za probnu večeru. Izvini što je
sinoć nisam pročitao.”
283
„Mogao bi sada”, odgovori Trent.

Džulijan je delovao iznenađeno. „Hoćeš da je sada pročitam?” „To je
tvoja zdravica, zar ne?” On potvrdi.
„Onda verujem da govorim za oboje kad kažem da bismo voleli da je
čujemo. Ako nemaš ništa protiv...”
„Naravno da nemam”, reče Džulijan. Gotovo u istom trenutku neko
se stvorio s mikrofonom i, posle malo zveckanja čašama i međusobnog
stišavanja gostiju, pod šatorom zavlada tišina. Džulijan pročisti grlo, uze
mikrofon i kao da se u trenutku opustio. Bruk se pitala da li svi misle da
izgleda prirodno s mikrofonom u ruci, sasvim smireno i neodoljivo.
Preplavio ju je ponos.
„Zdravo svima”, reče smešeći se. Pomoliše mu se jamice na
obrazima. „Zovem se Džulijan, a Trent i ja smo braća od strica. Rođeni
smo iste godine, sa samo šest meseci razlike, pa mislim da je pošteno da
kažem da smo odrasli zajedno. Izvinite što vam prekidam zabavu, ali
sam svom bratu i njegovoj lepoj ženi hteo da poželim svu sreću ovog
sveta.”
Načas je zastao i pogledao u papir, ali preletevši pogledom preko
nekoliko redaka, slegnuo je ramenima i vratio ga u džep. Podigao je
pogled i malo ćutao.
„Čujte. Poznajem Trenta veoma dugo i s najvećom sigurnošću mogu
da tvrdim da ga nikada nisam video ovoliko srećnog. Fern, ti si
dobrodošla dopuna našoj ludoj porodici i dašak svežeg vazduha.”
Svi se nasmejaše, sem njegove majke. Bruk je morala da se osmehne.
„Ono što mnogi ne mogu da razumeju jeste koliko toga dugujem
Trentu.” Džulijan se nakašljao, a tišina oko njega postade još dublja. „Pre
šest godina upoznao me je s Bruk, mojom ženom i ljubavlju mog života.
Ne mogu da podnesem ni pomisao na to šta bi se desilo da je njihov
sastanak naslepo te večeri dobro krenuo”, još smeha, „ali sam zahvalan
što nije. Da mi je neko na veče mog venčanja rekao da ću za šest godina
još više voleti svoju ženu, ne bih mu verovao, ali dok večeras stojim
ovde i gledam je, kažem vam da je to istina.”
Bruk oseti kako se svi okreću prema njoj, ali nije mogla da odvoji oči
od Džulijana.
„Volite se sve više svakog dana i znajte da nema tih prepreka koje će
život postaviti pred vas, a koje nećete prevazići zajedno. Večeras je samo
početak, vas dvoje, i znam da govorim u ime svih kad kažem koliko sam
284
počastvovan što to delim sa vama. Molim vas, podignite čaše za Trenta i

Fern!”
Svi su ih pozdravili uglas i čaše su zazveckale, a neko je viknuo: „Bis,
bis!”
Džulijan pocrvene i naže se ka mikrofonu. „Sada ćete čuti jednu
posebnu izvedbu pesme Vetar pod mojim krilima Bet Midler, koju ću
otpevati za srećni par. Neće vam smetati?”
Okrenuo se da pogleda Trenta i Fern, koji su izgledali prestravljeno.
Zavladala je tišina, a onda je Džulijan prekinuo napetost. „Samo se
šalim! Naravno, ako želite...”
Trent je u sekundi skočio i kobajagi napao Džulijana, a Fern mu se
malo zatim pridružila i, uplakana, poljubila ga u obraz. Ponovo se zaori
smeh i prolomiše se čestitke. Džulijan šapnu bratu nešto i njih dvojica se
zagrliše. Bend poče da svira neku nežnu muziku, a Džulijan ode do
Bruk, bez reči je uze za ruku i povede kroz gužvu, nazad u hol.
„To je bilo divno”, reče ona, a glas joj napuknu.
Stavio je ruke na njena ramena i zagledao joj se u oči. „Mislio sam sve
što sam rekao.”
Poljubila ga je. Trajalo je samo trenutak, ali se pitala nije li to jedan od
najboljih poljubaca u njihovoj vezi. Spremala se da ga zagrli oko vrata,
ali je on povuče kroz ulazna vrata i upita: „Imaš li kaput?”
Bruk spazi manju grupu pušača na drugom kraju staze kako zure u
njih i reče: „U garderobi je.”
Džulijan skide jaknu i ogrnu je. „Ideš sa mnom?”, pitao je.
„Gde ćemo? Hotel je previše daleko za pešačenje”, prošaptala je dok
su prolazili pored pušača i obilazili iza ćoška.
On joj prisloni ruku na leđa i usmeri je ka zadnjem dvorištu.
„Moramo da se vratimo unutra, ali mislim da nam niko neće zameriti
ako se nakratko iskrademo.”
Poveo ju je kroz dvorište i niz stazu do jezerceta, pa joj dao znak da
sedne na kamenu klupu koja je gledala prema vodi. „Jesi li dobro?”
upita.
Haljina joj je bila tanka, kamen hladan poput leda, a prsti na nogama
počeli su da joj se koče. „Malo mi je hladno.”
Obavio je ruke oko nje i stegao je.
„Pa, otkud ti ovde, Džulijane?”
285
On je uze za ruku. „Znao sam još pre nego što sam otputovao da je to
loša zamisao. Pokušao sam da racionalizujem da je bolje ostaviti sve na
miru, ali nije tako. Imao sam dosta vremena za razmišljanje i nisam hteo
da čekam više ni minut da razgovaram s tobom.”
„Dobro...”
„Sedeo sam odmah do onog pevača, Tomija Bejlija, onog klinca koji je
pobedio u Američkom idolu pre par godina. Sećaš ga se?”
Ona klimnu. Nije pomenula vezu s Ember, niti činjenicu da o njemu
zna sve što treba.
„I tako, nas dvojica smo bili jedini u prvoj klasi. Ja sam putovao tamo
da radim, ali je on išao na odmor. Imao je nekoliko nedelja slobodno, pa
je negde iznajmio neku perverznu vilu. Pogodilo me je to što je išao
sam.”
„Oh, molim te, to što je u avionu bio sam ne znači da će biti sam kad
stigne.”
Džulijan podiže ruku da je stiša. „Naravno, sasvim si u pravu. Nije
prestajao da melje o devojkama koje će ga tamo čekati ili doći, šta god.
takođe je očekivao svog agenta i menadžera, kao i nekolicinu takozvanih
prijatelja, koje je nahvatao tako što im je platio karte. Zvučalo je nekako
patetično, ali nisam bio baš siguran, jer možda voli čitav taj cirkus.
Većina momaka sigurno voli. Ali, onda je počeo da pije, i to mnogo, i na
pola puta preko Atlantika već je bio obliven suzama - bukvalno je
plakao. Govorio je koliko mu nedostaju bivša žena, porodica i prijatelji s
kojima je odrastao. Da u njegovom životu više nema nikoga koga
poznaje duže od dve godine i nikoga ko od njega nešto ne želi. On je
olupina, Bruk, potpuna katastrofa, a sve o čemu sam ja mogao da mislim
bilo je da ne želim da budem kao on.”
Bruk je konačno odahnula. Nije primetila, ali je zadržavala dah od
kad su započeli ovaj razgovor. On ne želi da bude kao taj momak. Nekoliko
jednostavnih reči, koje je toliko dugo čekala.
Okrenula se da ga pogleda. „Ni ja ne želim da budeš kao on, ali ne
želim ni da budem žena koja te sputava, koja se stalno žali i preti i pita
kada ćeš doći kući.”
Džulijan podiže obrve. „Molim te. Ti to voliš.”
Bruk je razmišljala o tome. „Da, u pravu si. Volim to.”
Oboje se osmehnuše.
„Slušaj, Ruk, stalno razmišljam o tome. Svestan sam da treba da
prođe neko vreme kako bi mi ponovo verovala, ali ću učiniti sve što je
286
potrebno. Ova uvrnuta ničija zemlja na kojoj se nalazimo... Ništa nije

vredno toga, ništa. Ako te ništa dosad nije dotaklo, molim te, veruj mi:
neću odustati od nas. Ni sada, ni ubuduće.”
„Džulijane...”
Pripio se uz nju. „Ne, saslušaj me. Ubijala si se, toliko dugo radeći
dva posla. Nisam shvatao koliko je to opterećenje i...”
Ona ga uze za ruku. „Žao mi je zbog toga. Želela sam da radim zbog
tebe i zbog nas, ali nije trebalo da insistiram na tome da nastavim s oba
posla kad ti je karijera krenula. Ne znam zbog čega sam to radila.
Osećala sam se izostavljenom i kao da je sve izmicalo kontroli, pa sam
pokušavala da sačuvam neku normalnost.
Ipak, i ja sam dosta razmišljala o tome. Trebalo je makar da napustim
Hantli kada ti je izašao album. Verovatno je trebalo da zatražim
skraćeno radno vreme u bolnici. Možda bismo imali više mogućnosti da
se viđamo. Ali, čak i ako bih od sada radila samo pola radnog vremena
ili otvorila svoju ordinaciju, ipak ne vidim kako bi to funkcionisalo.”
„Moraće da funkcioniše!”, reče on s užurbanošću koju odavno nije
primetila.
„Ja sam dosadna, obična osoba s redovnim smenama na poslu i
odgovornostima normalnog čoveka. Ti bi trebalo da izlaziš sa stripti-
zetama i plesačicama, modelima i glumicama, ženama koje mogu da
ostave sve i dolete na sastanak.”
Izvadio je nekoliko presavijenih papira iz džepa. „Jesu li to...”
Zamalo joj nije izletelo „papiri za razvod”, ali je uspela da se zaustavi.
Pitala se da li zvuči onoliko pometeno koliko se osećala.
„Ruk, ovo je plan naše igre.”
„Plan naše igre?” Videla je oblačić pare u vazduhu i počela da drhti.
Džulijan klimnu. „To je samo početak”, reče, nameštajući joj kosu iza
ušiju. „Oslobađamo se otrovnih ljudi, jednom za svagda. Ko prvi leti?
Leo.”
Sam pomen njegovog imena natera je da ustukne. „Kakve veze on
ima s nama?”
„Zapravo, ima. Bio je potpuno otrovan, na svaki zamislivi način. Ti si
to verovatno znala sve vreme, ali sam ja bio preveliki magarac da vidim.
Odavao je mnogo toga novinarima i doveo paparaca iz Last najta u Šato.
Osim toga, on je doveo onu devojku za moj sto, sve pod apsurdnim
izgovorom da je svako pojavljivanje u medijima dobro. Orkestrirao je
čitavu predstavu. Ja sam kriv, sigurno jesam, ali Leo...”
287
„Leo je đubre!” reče ona i odmahnu glavom.

„Otpustio sam ga.”
Bruk se trže i vide da se Džulijan osmehuje. „Stvarno?”
„Oh, naravno.” Dao joj je presavijeni papir. „Evo, ovo je korak broj
dva.”
Papir je izgledao kao da je odštampan s nekog vebsajta. Bio je to
portret prijatnog starijeg gospodina po imenu Hauard Liju, brojevi
njegovih telefona i ostale informacije o kontaktu, kao i spisak stanova
koje je u poslednjih nekoliko godina prodao. „Trebalo bi da ga znam?”,
upita ona.
„Uskoro ćeš ga upoznati”, reče Džulijan sa osmehom. „Hauard je naš
novi broker. I, ako se slažeš s tim, u ponedeljak se sastajemo s njim.”
„Kupujemo stan?”
Dao joj je još papira. „Pogledaćemo ove. I sve druge koje želiš,
naravno.”
Nekoliko trenutaka je zurila u njega, razvila papire i duboko
udahnula. I ovi su bili štampani, samo što su se na njima nalazile
predivne kuće u svim delovima Bruklina, verovatno šest ili sedam. Uz
fotografije su bili odštampani i planovi, kao i karakteristike i prednosti.
Pogled joj se zaustavio na poslednjoj, trospratnici od smeđeg kamena, sa
stepeništem s prednje strane i malim ograđenim dvorištem, pored kojeg
su Džulijan i ona prošli stotinama puta.
„Ova ti je omiljena, zar ne?” pitao je, pokazavši baš na tu.
Klimnula je.
„Tako sam i mislio. Nju ćemo pogledati poslednju. I ako ti se bude
svidela, daćemo ponudu na licu mesta.”
„Oh, bože.” Bilo je to previše. Nije više bilo priča o fensi potkrovlju
na Trajbeki ili o ultramodernim stanovima. On je želeo dom, pravi
pravcati dom, isto kao i ona.
„Evo”, reče on, pružajući joj još jedan papir.
„Ima još?”
„Samo ga otvori.”
Bilo je to takođe nešto odštampano. Slika je prikazivala nasmejano
lice nekoga ko se zvao Ričard Goldberg. Imao je oko četrdeset pet
godina i radio je za firmu po imenu Oridžinal artist menadžment. „Ko je
lepi gospodin?”,upita ona s osmehom.
288
„Moj novi menadžer”, odgovorio je. „Okrenuo sam nekoliko

telefonskih brojeva i pronašao nekog ko razume šta želim da
postignem.”
„Smem li da pitam šta je to?”
„Način da imam uspešnu karijeru, a da ne izgubim ono što mi je
najvažnije - tebe”, rekao je tiho. Pokazao je Ričardovu sliku. „Pričao sam
s njim i odmah je shvatio. Ne moram da uvećavam svoj finansijski
potencijal, meni si potrebna ti.”
„Možemo da kupimo kuću u Bruklinu?”, reče Bruk, sva ozarena.
„Možemo, sigurno. Osim toga, ako se odreknem nekoliko zarada,
mogu da putujem jednom godišnje, pa čak i tada ograničeno. Najviše
šest ili sedam nedelja.”
„A kako se ti osećaš zbog toga?”
„Dobro. Nisi jedina koja mrzi moje turneje - to nije nikakav život.
Ipak, verujem da oboje možemo da izađemo na kraj sa šest ili osam
nedelja na svakih dvanaest meseci, ako će nam to, s druge strane, dati
slobodu. Slažeš li se?”
Bruk klimnu glavom. „Da, mislim da je to dobar kompromis. Sve dok
ne budeš osećao da varaš samog sebe...”
„Nije savršeno - nikad ništa neće ni biti - ali čini mi se kao prokleto
dobar početak. I čisto da se zna, ne očekujem od tebe da napustiš sve da
bi išla sa mnom. Znam da ćeš imati drugi posao koji ćeš dotle zavoleti,
možda ćemo imati bebu...” Podigao je obrve i ona se nasmejala. „Mogu
da napravim studio u podrumu, tako da budem s porodicom. Proverio
sam. Svaka kuća s ovog spiska ima podrum.”
„Džulijane. O, bože, ovo je...” Mahnula je papirima, diveći se naporu
koji je uložio. „Uopšte ne znam šta bih rekla.”
„Kaži da, Bruk. Mi ovo možemo, znam da možemo. Čekaj... nemoj još
ništa da kažeš.” Otvorio je jaknu koju je ona tesno obavila oko sebe i
posegnuo u unutrašnji džep. Na raširenom dlanu našla mu se mala
kutija za nakit, obložena somotom.
Spontano je stavila ruku preko usta. Htela je da ga pita šta je unutra,
ali pre nego što je stigla da progovori, on preskoči klupu i kleknu ispred
nje, spustivši drugu ruku na njeno koleno.
„Bruk, da li ćeš me učiniti najsrećnijim čovekom na svetu i ponovo se
udati za mene?”
289
Otvorio je kutijicu. Unutra nije bio neki novi, moderni veridbeni

prsten s ogromnim dijamantom ili par svetlucavih minduša, kako što joj
očekivala. Između dva nabora somota bila je zavučena njena
jednostavna zlatna burma, koju joj je ona nevaspitana stilistkinja otrgla s
prsta, prsten koji je nosila svakog dana, punih pet godina i za koji je
mislila da ga nikad više neće videti.
„Svaki dan sam je nosio na lancu, od kad su mi je vratili”, reče on.
„Nisam mislila da će tako ispasti”, požurila je da kaže, „naprosto se
izgubio u celoj onoj zbrci i kunem se da to nije bio nikakav znak...”
Ispravio se i poljubio je. „Hoćeš li mi učiniti čast i nositi ga opet?”
Obavila je ruke oko njegovog vrata, klimnula glavom i ponovo
zaplakala. Pokušavala je da kaže da, ali nije mogla da izusti ni reč. Na-
smejao se, zanjihao je i čvrsto zagrlio.
„Evo, gledaj”, reče i izvadi prsten iz kutije. Pokazao joj je unutrašnju
stranu, gde je, pored ugraviranog datuma venčanja, dao da se ugravira i
sadašnji. „Tako nikada nećemo zaboraviti da smo jedno drugom obećali
da ćemo početi iz početka.” Uzeo ju je za levu ruku i stavio joj prsten.
Sve dok ga nije ponovo osetila na prstu, nije shvatala koliko se obnaženo
oseća bez njega.
„Ruk, ne volim da insistiram, ali još nisi zaista pristala.” Pogledao ju
je strašljivo i videla je da je još uvek pomalo nervozan.
To je bio dobar znak.
Nisu mogli sve da reše jednim razgovorom, ali večeras nije za to
marila. Još uvek su se voleli. Nije mogla da predvidi šta donose naredni
meseci ili godine, ili šta će biti ako se njihovi planovi ne budu ostvarili,
ali jedno je znala: prvi put tokom mnogo, mnogo vremena, želela je da
pokuša.
„Volim te, Džulijane Altere”, rekla je i uzela ga za ruke. „I hoću,
udaću se opet za tebe. Da, da, da!”
290
Izrazi zahvalnosti
Najpre i u najvećoj meri želim da se zahvalim svom agentu, Slounu

Harisu. Zauvek me je zadužio svojim neumornim zastupanjem,
neprocenjivim savetima i smirenim, uravnoteženim vladanjem svakom
situacijom u koju sam ga dovela. Svakog jutra sam se budila zahvalna
što sam deo njegovog tima. Takođe se duboko divim načinu na koji mu
uspeva da ubaci reč „kabuki” u skoro svaki razgovor.
Hvala mom ličnom uređivačkom timu iz snova, po redosledu
pojavljivanja: Merisju Ruči, Lin Dru i Griru Hendriksu. Svaki pisac bi
trebalo da zna kako je imati ljude koji mu mogu pružiti tako pametne,
racionalne i prihvatljive povratne informacije. Posebno bih zahvalila Lin
zbog njenog prelaska Atlantika (godišnja tradicija?).
Hvala Džudit Ker, čiji su energija i entuzijazam zarazni, i Dejvidu
Rozentalu, koji je uvek verovao u mene (i koji sigurno mrzi tu frazu).
Veliko hvala svima u Atriji, a posebno: Kerolin Ridi, Krisu Loredi, Žan
Li, Lizi Šijambri, Meloni Tores, Sari Kantin, Lizi Kejm, Nensi Inglis,
Kimberli Goldstajn, Aji Polok, Rejčel Bostik, Natali Vajt, Kregu Dinu i
čitavom prodajnom timu. Uzbuđena sam što sam deo porodice! Betsi
Robins, Vivijen Šuster, Alis Mos, Kejt Berk, Keti Glison, Sofi Bejker, Kajl
Vajt i Ljudmila Suvorova: hvala vam. Naprosto vas sve obožavam.
Posebno se zahvaljujem Kristin Kin za mudre i precizne savete o svemu,
od razvoja radnje do stileta. Uvek si u pravu. Veliki zagrljaj za Karu
Vajsberger, za fantastične ideje. Hvala Demijanu Bendersu za upućivanje
u muzičku industriju i Viktoriji Stajn, koja me je podučavala svemu u
vezi s nutricionizmom. Sve eventualne greške u ovim oblastima
isključivo su moje. S ljubavlju se zahvaljujem mami i tati, kao i ostatku
moje neverovatne porodice: Dejni, Setu, baki, deki, Berniju, Lindzi,
Dejvu, Alison, Džeki i Melu za to što su strpljivo podnosili moje
brbljanje o ovoj knjizi, s mnogo ljubavi i podrške. Neni, znam da ovo
negde čitaš i mnogo mi nedostaješ. I naposletku, najviše hvala mom
mužu Majku. Ovaj roman (i moja prisebnost) ne bi postojao bez njega.
Razgovarali smo o likovima za doručkom, o radnji za ručkom, a o
strukturi dela za večerom i ne samo da mi nijednom nije zapretio
razvodom, već me je sve vreme zasmejavao. MC, volim te.
291
O autorki
Lorin Vajsberger je autorka bestselera Đavo nosi pradu', po kome je

snimljen film s Meril Strip i En Hatavej, kao i romana Svako ko je neko i
Đavo voli dijamante. Diplomirala je na univerzitetu Kornel i živi s mužem
u Njujorku. Za više informacija posetite adresu
www.laurenweisberger.com.
292

Đavo Želi Slavu Đavo Nosi Pradu PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Đavo Želi Slavu Đavo Nosi Pradu PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

avada kedavra & meteori

Za Dejnu, moju sestru i najbolju,

KADA se metro, škripeći, konačno zaustavio u Frenklinovoj ulici,

„Hej, Luka!”, pozdravi Bruk vlasnika, skidajući vuneni kaputić i

dvorište, koji bi ubrzo zatim nestajali. Ipak, Nola je uglavnom pohađala

„S kim si to pričala? S Danijelom?”

Umela je da se dotera i zračila je takvim poverenjem, da je očaravala i

„Ništa, zaista. U pravu si.”

„Osrednji talenat?” Uspevala je samo da šapuće. „To misliš o

„Džulijan, u stvari, ima... Nastup”, odvrati Bruk, predomislivši se u

Znala je koliko je teško raditi dvanaest sati dnevno za dvadeset dve

Ona se nasmeja. „Žalim. Ali ako neko želi da se popne ovamo i

„Bis!” viknula je jedna zgodna žena, stiskajući muževljevu ruku. Muž

Nola zakoluta očima i otpi dobar gutljaj piva. „Šta planiraš? Da ga

do šezdeset ljudi stajalo je iza stolova: okupili su se iz jednog jedinog

„Sastanak naslepo? Stvarno?”, upitala je, jedva podižući pogled s

„Hej, drugar, drago mi je da si došao”, reče, potapšavši Trenta po

Bruk slegnu ramenima. „Da, deluje fino. Upoznali smo se večeras.

nakon maratonskih sastanaka za koje nikako nije želela da se završe, niti

Kad jedan pati, ispaštaju svi

IZAŠLA je u hodnik Odeljenja za majke u Medicinskom centru Nju-

„Ozbiljno, dušo, ne misliš li da je to prilično ironično - pa, ne znam

„Hvala. Oboje smo prilično uzbuđeni. Malo smo isprepadani, jer se

Ponovo se nasmejala. „Hoćete li vas dvoje saznati pol? Ili je još

Želela je da zovne Džulijana i saopšti mu vest, ali je ranije zvučao

mogla da ti dovoljno zahvalim na svemu. Ovo je, jednostavno, najbolja

Otišao je u kuhinju i doneo još jednu čašu, napunio je i dodao Bruk.

„Čula si me.” U kuhinji je zapištao tajmer. „I ovog časa je gotova.

Podelio je ostatak vina iz flaše i ponovo seo. „Šta se dešava u bolnici?

„Znam. Odmah ću”, odgovorila je, nastojeći da zanemari to što se još

„Da?” upitala je, bacajući pogled na sat, dok se na vidiku ukazivala

Bruk stisnu Karmeninu ruku, pitajući se po hiljaditi put zašto ona

samo pokušava da se uklopi u predstavu o tome kako se oblače bogate

Sintija se povuče, ponižena i propisno ukorena. Jadna žena se kretala

Posle toliko godina potpuno se navikla da od njegovih roditelja čuje

Treba trošiti na prvoklasnu hranu i piće, to je ono u čemu ljudi zaista

temu za neutralan razgovor („Možete li da poverujete kakvu smo oštru

Malo je razmišljala. „Već neko vreme želiš da pogledaš onaj Aimek-

Kad Džon Mejer izgleda kao amater

„GDE smo?” promrmlja Bruk, izlazeći iz taksija i osvrćući se po

Bruk požuri da pređe ulicu, videvši da su parni brojevi na suprotnoj

„Ako sam ja ovoliko nervozna, mogu misliti kako je Džulijanu.”

„Da, takav je plan. Ja se više zanimam za područje primene i

„Drago mi je da sam te upoznala, Leo”, reče Bruk. „Toliko toga sam

Niko ko je video te preslatke tamne lokne kako izviruju ispod kape

kraj somotske sofe i nervozno uplela kosu. Preturala je po torbi, tražeći

događaju. Bruk je ustala, sa svih strana okružena obožavaocima svog

Zdravica za zgodne riđokose

„KAJLI, srce, ne znam šta još da ti kažem. Ne treba da smršaš.

„Uvek mi je govorila da sam savršena takva kakva sam, ali se pitam

„Izvini, Kalji. Samo minut.” Okrenula se u stolici najviše što je mogla

Bruk nikad nije prestalo da iznenađuje koliko su ove devojke, u

„Naravno da ću ići”, odgovori Bruk automatski, iako je u stomaku

Tokom vremena taj je bodi počeo da simbolizuje njihov seksualni

Ovo mogu da izvedem, rekla je sebi i te večeri, kad je izašla iz kupatila u

„Divno zvuči. Poljubi ga umesto mene. I čim nađeš malo vremena,

Ignorisala je deo s Leom. „Mislim da je to neverovatno sjajno!”

izašao iz bungalova i sručio se u ležaljku, tačno preko puta nje. Nažalost,

Džulijan je ćutao, a Bruk u magnovenju prolete kroz glavu šta je sve

zera. Poslednji put je protresla i razbarušila kosu. Osećala se svežom i

„Zapamtite gde ste stale”, reče Džulijan; znala je da je zadovoljan.

„U redu, dušo. Ovde je kasno, zato me nazovi ujutru. I čestitaj

Bio je potreban čitav sat da se stvari smire i razgovor ponovo