ПЕТРОС ГОЛИЦИС

ПРИВРЕМЕНА КОЖА
СОЛУН ПОСЛЕ ОДИСЕЈА

Доменикос Теотокопулос
Рафаел

Шта је то што ме садржи?

Где се то садржим?
Камен облутак
на ванвремен-обали
чекам светлост а постајем време
Где се то садржим?
Белине са мојих дланова
дарујем свету /// приносим/нудим на увид
који на њих не одговара
враћа попут еха,
воду за воду,
а нисам белина
светлост пада на савест

What is it that contains me?

What is it that contains me?

A licked pebble
on timeless shores,
I wait for light but become time
What is it that contains me?
The white on my palms
I offer to the world
which neither ponders nor yields
but returns it as an echo,
water on water,
but I am not white
the light falls on conscience,
it’s not me, but creation kneels
before the opposite
which now contains me,
in the endless flow
flowing in me, I static
am not light, am not time
a cupful

What is it that contains me?

Two poems for Anselm Kiefer*

I
Like a suitcase
I trail
in empty airports
on belts
creaking
with rust

People’s remnants
are covered with grass
people themselves
are dry grass
set apart

the wind whistles blood

an outlying airplane
coughs − moribund − straw

II
The sun pulsates,
a heart in an adolescent’s body

The flesh rots

dead leaves return to the trees
they hang
like diamond earrings
from the ends of square
fossilized verses
never to be sculptured

Grass − dry −
already grows in our works

Две песме за Анселма Кифера

*Anselm Kiefer (1945-): немачки сликар

I
Јездим
пустим аеродромима
као кофер
на зарђалој
једва покретној
траци
vucaram se, povlacim se, vrzmam se, motljam se, tegljam
Teglim se
kao kofer
Остатке човека
обавија трава

Над телом човека

нићи ће трава
и људи су тек
сува трава
својеврсна

крвав фијук ветра

у даљини, авион на умору

искашљава – сламу

II
Пулс сунца,
срце у младалачком телу

Месо трули
мртви листови враћају се гранама
и тамо висе
као дијамантске минђуше
с ивица четвртастих
скамењених стихова
који никад неће бити извајани

У нашим делима већ расте

– сува – трава
*Anselm Kiefer (1945-): German painter

Tašna
lutajuća
na praznim aerodromima
na crnim trakama
gde cede
rđu.

Potravljeni su
koraci ljudi
i ljudi sami
travu sasušenu utiskuju

Vetar zvižduće krv.

Jedan avion sa strane

Kašlje - tren pred smrt - trava sasušena.

Каљуга блато муљ

Неутешан
као потез лила бојом
преко труло бакарне цеви

Каљуга одвода

Крв своју пљујем

по сивилу улице
уже сам
којим се везују муве

Смрт у утроби

Море се ноћас подиже

Као сукња
Зарђали комади старог гвожђа
излазе на видело
међусобно
више не опште
нити се спајају
усецају се у дно
испуштајући гној

нису више
спојени
међусобно не опште

Хоризонт
Кроз кожу ти, сем смрти
из тела сад избијају
куглице нафталина

Одсутно опипаваш
сваки тај грумен сивога блата
(небо је грумен блата)
и са себе га лагано скидаш,
само ако хоћеш

Читав хоризонт
могао би лако
да се распара по шаву
довољан је
само један цим
с лева на десно
да се цела слика
изобличи
у страву

Небо пљушти као из кабла

Од твојих руку
два напуштена бицикла

Речи
Речи знају да вајају ствари
тако да их претворе
у скулптуре у току

Words

Words sculpture things

sculptures not defined
but transformed
as words change,
with the passage of time
images that swell
and are never possessed,
burst and words
and things hang
rolled into a ball
како време тече
слике које надиру
никада не мирују
речи и ствари
висе заједно
смотане у клупко
Sandpaper

Poems happen with sandpaper

I rub the paper and greens sprout
I made myself comfortable on my back
and now float on the ground
dreaming
I tear up towns gather marble pieces
up in the sky
and with a tricycle I go round

Cardboards are falling all about me

just cardboards

Bowels

I’m enjoying my bowels tonight

all organs are in top-notch condition
they slide coordinated like on silk,
and my legs in their place take me
to Thessaloniki by night

I am the mystery, we are

as we stood in the space vertically
apart, our shadows like cypress trees
light temporarily condensed again tonight

our eyes flickered they too disperse

you too disperse
and only night remains