ЗАВИДА

Синови: Тихомир, Страцимир, Мирослав, НЕМАЊА

Најмлађи син Немања је поразио брата Тихомира у бици код Пантина и 1166.год.
дошао на власт, као родоначелник династије Немањића.
СТЕФАН НЕМАЊА ( 1166. - 1196.)
Синови: Вукан, СТЕФАН, Растко (Сава)
Предаје власт средњем сину Стефану
СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ (1196. - 1227.)
Синови: Радослав, Владислав, УРОШ I
Радослав (1227–1233)
Владислав (1233–1241)
УРОШ I (1241. - 1276.)
Синови: Драгутин, МИЛУТИН
На престолу га наслеђује старији син Драгутин, који након несрећног пада и тешке
повреде власт предаје млађем брату Милутину.
Драгутин (1276. - 1282.)
МИЛУТИН (1282. - 1321.)
Синови: Константин, СТЕФАН
СТЕФАН ДЕЧАНСКИ (1322. – 1331.)
Синови: Симеон, ДУШАН
ДУШАН СИЛНИ (КРАЉ 1331. – 1346.; ЦАР 1346. – 1355.)
Цар Душан представља врхунац владавине и постигнућа Немањића.
Син: УРОШ II
УРОШ II НЕЈАКИ (1355. – 1371.)
последњи владар ове фасцинантне династије, умире без порода и снаге да управља
огромном територијом коју му оставља отац. Након његове смрти српска држава
слаби и осипа се.

СТЕФАН НЕМАЊА - Пресвета Богородица, Св. Никола, Ђурђеви Ступови, Студеница, Хиландар

СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ – Жича, Сопоћани

МИЛУТИН – Грачаница, Краљева црква, Црква Светог Стефана, Црква Светог Јована, Црква
Светог Ђорђа, Богородица Љевишка

ВЛАДИСЛАВ – Милешева

ДРАГУТИН - Црква Светог Ахилија

СТЕФАН ДЕЧАНСКИ – Високи Дечани

ДУШАН СИЛНИ– Дечани, Свети Архангели

 ДРЖАВА НЕМАЊИЋА

ИЗМЕЂУ ДВЕ СИЛЕ

Користећи се византијско-угарским сукобима, у којима су увек подржавали северне суседе,

велики жупани су повели борбу за стицање независности српских земаља. У време рата (1127-
1129) ове две силе, Срби су освојили и спалили византијски град Рас. Међутим, када се рат
завршио уследила је византијска одмазда. Сами против надмоћнијег противника, Срби су
претрпели губитке: земља им је опустошена и део становника пресељен у Малу Азију. Ипак,
српски велики жупани су наставили са истом политиком и остали тесно повезани са угарским
двором. Тако је Јелена, кћи великог жупана Уроша I, била жена једног, a мајка другог угарског
краља, док је њен брат Белош доспео на највише положаје и био један од најмоћнијих људи у
Угарској.

У новом византијско-угарском рату (1149-1151), велики жупан Урош II је у једном тренутку

остао суочен са ратоборним византијским царем Манојлом I Комнином и умало био заробљен.
После склопљеног мира обавезе Срба су нарасле, a Манојло I Комнин је у односу према
Србима наступао као врховни господар и арбитар. Ha руку су му ишли сукоби у српској
владарској династији, те се радо мешао тако што је смењивао једне, a уздизао друге велике
жупане. После неколико смена поставио је Десу који се обавезао да ће му бити одан и да ће
раскинути сарадњу са Угрима. Међутим, како се ове обавезе није придржавао, цар га је
затворио и осудио 1163. године, a затим послао у Цариград.

УЗДИЗАЊЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Како би на другачији начин решио односе са Србима и обезбедио њихову лојалност, Манојло I
Комнин је увео промене које ће имати далекосежне последице.

Ha власт је довео Тихомира који је био син Завиде, вероватно млађег брата ранијих великих
жупана. Нови велики жупан, Тихомир, је владао са браћом Страцимиром, Мирославом и
Немањом којима је препустио делове државне територије. Сви они били су покорни
византијском цару, али се међусобно нису слагали.

У тој подели територија најмлађем брату Стефану Немањи припала је област Топлице у
најисточнијем делу државе. Он је врло брзо успоставио посебне односе с византијским царем
и од њега добио жупу Дубочицу. To је код браће изазвало подозрење, па су Немању затворили,
али је он најпре успео да се ослободи и у отвореном сукобу порази браћу у бици код Пантина,
близу Звечана на Косову. Том приликом Тихомир је изгубио живот, док су се остала браћа
покорила Немањи који је постао велики жупан (1166-1196). Он се на власти одржао три
деценије и засновао је династију Немањића која ће два столећа владати Србијом.

1
Стефан Немања је, попут претходних великих жупана, наставио да сарађује са византијским
противницима, пре свега немачким царем Фридрихом I Барбаросом и Венецијом. Оваква
политика је доживела пораз 1172. године када је после војног похода Манојла I, Немања као
заробљеник одведен у Цариград. Проведен је улицама током царевог тријумфа, a својим
крупним стасом оставио је утисак на Византинце. Ипак, Немања је задржао престо у Србији и
остао је одан цару.

После Манојлове смрти (1180), Немања је заједно са Угрима ратовао против Византије и
освојио области у правцу Ниша и Софије 1183. године. Истовремено је територију своје државе
ширио и према Приморју.

Из Зете је потиснуо рођака Михаила и за владара поставио свог најстаријег сина Вукана који је
понео стару титулу дукљанских краљева. Немањи је пошло за руком да освоји Котор, али не и
Дубровник са којим је 1186. године склопио мир. Из тог уговора се види да је Дубровник био
окружен територијама које су контролисали велики жупан и његов брат, хумски кнез
Мирослав.

Стефан Немања је искористио пролазак Фридриха I Барбаросе који је предводио учеснике

Трећег крсташког рата и са њим се састао у Нишу у јулу 1189. године. Велики жупан је немачком
цару предложио савез против Византије, али Фридрих I није прихватио понуду. Византија је,
наравно, била обавештена о овим преговорима и чим јој се указала повољна прилика
узвратила је и поразила Србе на Морави 1190. године. Велики жупан је био приморан да
прихвати врховну власт Византије и цара Исака II Анђела. Склопљен је мир и Немањин средњи
син Стефан ожењен је царевом братаницом Евдокијом Анђео. Тада је Немања укинуо систем
удеоне власти што је значило да његова браћа Страцимир и Мирослав у својим областима
више нису били наследни кнезови. Уместо њих, намесници су били Немањини синови,
најстарији Вукан, који је управљао Зетом, и најмлађи Растко, као управник Захумља.

У Византији је 1195. године дошло до смене на престолу. Исака II је свргао старији брат
Алексије III Анђео, Евдокијн отац, што је имало утицаја на збивања у Србији.

У марту 1196. године Немања се одрекао престола и за новог великог жупана одредио је
средњег сина Стефана. Онда се замонашио, добио име Симеон и живео у својој задужбини
Студеници. Beh следеће године отишао је на Свету Гору код најмлађег сина Растка који је
неколико година раније тамо примио монашки завет под именом Сава. Отац и син су 1198.
године од византијског цара Алексија III добили дозволу да обнове запустели манастир
Хиландар и уреде га за боравиште духовника српског рода. Уз то, постарали су се да
обновљеном манастиру обезбеде приходе. Монах Симеон се ускоро, 13. фебруара 1199.
године, упокојио и у Хиландару је и сахрањен.

2
 НЕМАЊИНИ НАСЛЕДНИЦИ (Вукан, СТЕФАН, Растко - Сава)

Почетком XIII века у Србији је дошдо до унутрашњих заоштравања, a и спољно-политичке

прилике постале су веома сложене. Угарска је са севера све више притискала, a Византија се
суочила са невољама које су достигле врхунац у крсташком освајању Цариграда 1204. године.
Српски велики жупан Стефан Немањић се 1200/1201. развео од Евдокије, ћерке Алексија III
Анђела.

У тим годинама је избио грађански рат у Србији између Вукана и Стефана. Најстарији Немањин
син је по дукљанској традицији носио титулу краља, али је она имала ограничен значај јер
њоме нису биле обухваћене све српске земље, поготово не оне најважније. Зато је Вукан од
nane тражио краљевску титулу која би важила за читаву српску територију, али је Иноћентије III
био спремнији да такву титулу додели Стефану Немањићу. Под притиском угарског краља nana
је од тога ипак одустао. Рат између браће је избио 1202. године и у почетку је превага била на
страни старијег брата. Уз помоћ угарског краља Вукан је збацио Стефана и прогласио се за
великог жупана. Међутим, ни поновни Вуканов покушај да од папске курије добије краљевску
круну није успео.

У сукоб међу браћом умешали су се и Бугари. Моћни бугарски цар Калојан, коме се Стефан
обратио за помоћ, прегазио је Вуканову Србију 1203. године. Уследило је пустошење и у земљи
је завладало потпуно расуло, што је омогућило Стефану Немањићу да се прибере и започне
борбу за повратак престола. Међутим, рат се отегао и браћа су се измирила тек 1205. године и
у Србији је успостављено претходно стање. Свечано помирење је обављено почетком 1207.
године над моштима Светог Симеона које је из Хиландара пренео трећи брат Сава. Последице
овог грађанског рата биле су веома тешке јер су ратна разарања била праћена појавом глади и
зараза које су однеле животе великог броја житеља Србије.

Поспедица угарске помоћи Вукану било је и увођење Србије у угарску краљевску титулу.
Од тада па све до коначне пропасти угарског краљевства 1918. годиие сваки краљ био је
и rexServie.

Стефан Немањић је током своје владавине имао још спољнополитичких невоља и у више
наврата слао је брата Саву у успешне дипломатске мисије. Успео је не само да сачува политичку
самосталност и наслеђену земљу, него да је и осетно прошири. У границе српске државе
поново је увео Ниш и нишку област коју је до битке на Морави (1190) држао његов отац.
Запосео је Врање и Призрен са њиховим подручјима, области око горњег тока Јужне Мораве,
Горњи и Доњи Полог.

У његове велике успехе спада и успостављање добрих односа са Венецијом која је као највећи
добитник у Четвртом крсташком рату била најутицајнија сила на Балкану. Добри односи су
крунисани Стефановим браком са Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандола.
Све то му је омогућило да обнови преговоре око добијања краљевске круне.

4
 СРБИЈА ПОСТАЈЕ КРАЉЕВИНА

Пошто је стао на пут непријатељству суседних држава, Стефан Немањић је обновио преговоре
са папом. Овога пута, међутим, резултат није изостао. Године 1217. пaпa Хонорије III преко
својих представника упутио је краљевску круну српском великом жупану. Био је то велики
политички успех јер се са краљевским венцем на глави Стефан Немањић у постојећој
хијерархији хришћанских владара изједначио са осталим краљевима, док је српска држава
добила и међународно признање потпуне самосталности. Титула краља је Србима била
позната од раније јер су је носили дукљански владари, па и Стефанов брат Вукан. Међутим, она
је била ограничена на малу територију. Стекавши краљевски венац, међутим, Стефан није
постао само краљ Дукље и уз њу Далмације, Травуније и Захумља него и „свих српских
земаља”. Отуда су га савременици са разлогом прозвали Првовенчани.

Убрзо је уследио још један важан корак којим је Србија стекла црквену независност. До тог
времена су епископије које су се налазиле на тлу српских земаља биле под јурисдикцијом
Охридске архиепископије. Сава Немањић је 1219. године отишао у Никеју, на двор Теодора I
Ласкариса, владара Никејског царства, са молбом да за српску државу оснује посебну
аутокефалну архиепископију. Цар и никејски (васељенски) патријарх изашли су у сусрет Сави
који је рукоположен за првог српског архиепископа. Седиште архиепископије је најпре било у
манастиру Жичи, у цркви Светог Спаса, која је постала крунидбена црква. Када су крајем XIII
века Татари похарали Жичу, седиште архиепископије је премештено у Пећ.
 НАСЛЕДНИЦИ СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАНОГ (Радослав, Владислав, УРОШ I)

За време краља Стефана Првовенчаног српска држава је очувала и проширила границе и у

постојећем поретку држава и владара изједначила се са осталим европским краљевинама.
Политичка самосталност је заокружена стицањем краљевске круне и оснивањем самосталне
цркве на чијем челу су били архиепископи који су постављали и посвећивали епископе, али и
крунисали (венчавали) српске краљеве.

Тако је Сава после смрти Стефана Првовенчаног крунисао његовог наследника Радослава
(1228-1234). Још за своје владавине Стефан Првовенчани је 1219/1220. године најстаријег сина
оженио Аном, ћерком Теодора I Анђела, владара Епирске државе која се налазила у великом
успону. Овим политичким браком између две државе које су се граничиле, успостављени су
добри суседски односи.

Односи између Саве и Радослава, стрица и братанца, погоршали су се када је нови српски краљ
око неких канонских питања тражио објашњење од Охридске архиепископије, a не Српске
архиепископије, што је била опасност за тек образовану аутокефалну цркву. Као син
византијске и супруг епирске принцезе, Радослав је био под великим грчким утицајем:
потписивао се на грчком и узео је презиме византијске династије Дука. У изворима је остало
забележено да је у почетку био „изванредан” али касније „постаде покоран жени”.
Протестовала је и српска властела која ће за владавине династије Немањића имати веома
важну улогу.

Незадовољан поступцима свог братанца, архиепископ Сава се запутио на прво ходочасничко

путовање у Свету земљу. У Јерусалиму је успоставио срдачне односе са тамошњим патријархом
и од њега добио дозволу да подиже српске манастире у Палестини. Међутим, односи српског
краља и архиепископа Саве се нису побољшали. Радослав је изгубио своју најважнију подршку
јер је његовог таста Теодора I Анђела у бици код Клокотнице (1230) тешко поразио и чак
заробио бугарски цар Иван II Асен. Последице су се осетиле и у Србији.

У касну јесен 1233. године српска властела је свргла Радослава и на престо довела његовог
млађег брата Владислава. Радослав и Ана су се најпре склонили у Дубровник, a отуда су
прешли у Драч. Изгледа да га је ту супруга напустила, па се други српски краљ вратио у Србију,
замонашио и као монах Јован упокојио и био сахрањен у Студеници. У средњовековној Србији
почео је да се кује новац управо за владавине краља Радослава.

Нови краљ Владислав (1234-1243) са добрим разлогом је променио српску спољну политику.
Окренуо се Ивану II Асену, који је постао најмоћнији владар на Балканском полуострву, па се и
оженио његовом ћерком. Када се Владислав учврстио на престолу, архиепископ Сава је кренуо
на своје друго поклоничко путовање и обилазак светих места. Претходно је сазвао сабор у
Жичи и на њему за наследника одредио свог ученика и дугогодишњег сарадника Арсенија који
је као архиепископ српском црквом управљао три деценије (1234-1263).

Сава је боравио у Александрији и посетио патријарха, обишао је и египатске пустињаке и Синај,

да би преко Јерусалима стигао у Антиохију код тамошњег патријарха. Захваљујући
успостављеним везама са источним патријарсима, Српска црква је међу православним
хришћанима задобила велико уважавање. Ha повратку се Сава задржао у Трнову, на двору
Ивана II Асена, ади се ту разболео, преминуо 14. јануара 1236. године и био сахрањен. Краљ
Владислав је касније од свог таста тражио и добио одобрење да стричеве земне остатке
пренесе у Србију, у манастир Милешеву.
Почетком четрдесетих година XIII века дошло је до бурних догађаја који нису поштедели ни
Србију. Најпре је 1241. умро цар Иван II Асен, што је довело до несређених прилика у Бугарској,
па је и Владислав остао без важног ослонца. Онда су Татари провалили у Угарску и гонећи
угарског краља избили на обале источног Јадрана, a на повратку 1242. године у рушилачком
походу прешли преко Србије и Бугарске. Тешко проходан планински терен, неподесан за
кретање татарске коњице, ублажио је њихова пустошења. Много горе је прошла Бугарска која
је постала вазал Татара.

У Србији је средином 1243. године дошло до смене на престолу: Владислав је лишен власти, a
краљ је постао Урош I (1243-1276), млађи брат претходних краљева Радослава и Владислава.

Он је успоставио добре односе са Дубровником, a крајем 1267. или почетком 1268. године, у
покушају да се ослободи угарског притиска, напао је и опустошио Мачванску бановину.
Уследио је брз одговор из Угарске која је у пролеће 1268. напала српску војску, потукла је и чак
заробила краља Уроша I. Он се, сва је прилика, из заробљеништва избавио откупом и
обнављањем вазалних обавеза према угарском краљевству. Дошло је и до склапања брака
између Драгутина, Урошевог старијег сина, и Каталине, ћерке угарског краља Стефана V.

Сукоб између Уроша I и Драгутина избио је јер отац упорно одбијао да издвоји део своје
државе којим би син управљао као млади краљ. Установа младог краља (престолонаследника)
имала је дугу традицију у Угарској, па је Драгутин, као угарски зет, тражио да Урош I следи
праксу тамошњих краљева. Српски владар, међутим, није хтео да дели државу већ је
истрајавао на јачању централне власти. Будући да мирним путем није могао да оствари свој
циљ, Драгутин је 1276. године уз помоћ угарске војске победио оца „у земљи званој Гацко”.
Помирен са оним што се догодило, поражени Урош I се повукао у Хумску земљу, тамо се
замонашио и преминуо већ следеће 1277. године.

Долазак на престо краља Драгутина (1276-1282), који се одиграо уз помоћ угарске војске, није
наишао на одобравање властеле, a ни српска црква се није слагала са таквим поступком. Уз то,
велика зависност новог владара од Угарске није могла да допринесе његовој популарности. У
настојању да некако учврсти власт и задобије угледне и утицајне присталице, Драгутин се
одлучио на деобу државе. Својој мајци, краљици Јелени, чија му је подршка била веома важна,
доделио је Зету, Требиње, крајеве око Плава и горњег Ибра. Она је њима, као прави владар,
управљала готово три деценије, до 1309. године, када су те територије предате на управу
Стефану (Дечанском), сину и наследнику краља Милутина.

Почетком 1282. године Драгутин се тешко повредио: пао је с коња и сломио ногу. Прелом је
био толико озбиљан да је српски краљ дуже времена остао непокретан. Под недовољно јасним
околностима, он се убрзо, исте 1282. године, на сабору у Дежеву, код Paca, одрекао престола у
корист свог млађег брата Милутина. Постигнут је договор о подели државе међу браћом и о
редоследу наслеђивања престола. После Милутинове смрти, престо у Србији требало је да
наследе Драгутинови синови.

Драгутин је на управу добио северни део тадашње српске државе, и то Рудник, Ариље, крај око
данашњег Прибоја и вероватно подручје северно од Западне Мораве до угарске границе.
Његова област је већ 1284. године знатно проширена територијом коју је као вазал добио од
угарског краља. У питању су били Мачванско-босанска бановина, односно Мачва, Соли и
Усора, и Београд, који се тада први пут нашао под влашћу једног српског владара. По
пространству Драгутинова област је тек мало заостајала за подручјем којим је непосредно
владао краљ Милутин.
 УСПОН ДРЖАВЕ НЕМАЊИЋА

Доласком краља Милутина на престо отпочела је епоха српских освајања и ширења према jyгy
која ћe врхунац достићи за владавине његовог унука Стефана Душана. Србија је постала најјача
држава на југоистоку Балканског полуострва. Упоредо са њеним јачањем и успоном дошло је и
дo културног успона углавном по византијским цивилизацијским обрасцима. Међутим, над
успесима државе Немањића, као и над Византијом и Бугарском, надвила се сенка нарастаjyhe
османлијске опасности.
ПРОДОР ПРЕМА ЈУГУ

Вeh на почетку своје владавине краљ Милутин (1282-1321) је пошао у поход против Византије и
освојио Скопље са околином, неколико тврђава и околних области. Beh у пролеће следеће
1283. године нови византијски цар Андроник II Палеолог усмерио је плаћеничке одреде Татара
на Србију, али су код Призрена и Липљана они заустављени и разбијени. Уследио је српски
одговор и Милутин је са братом Драгутином 1283. године продро дубоку у византијске области
и стигао чак до Свете горе и обала Егејског мора. Наредне године Милутин је у новом походу
запосео још неке византијске крајеве. Тада се цела територија данашње северне и средње
Македоније нашла под српском влашћу. После 1284. године непријатељство између Византије
и Србије је настављено али без већих похода, a граница се усталила на линији Охрид-Прилеп-
Штип, с тим да су ови градови припадали Византији.
Ha северним границама српске државе Татари су угрозили Бугарску која је признала врховну
власт њиховог вође Ногаја. Двојица осамостаљених бугарских великаша упадали су на
Драгутинове територије, a како није био у могућности да сам реши тај проблем, затражио је
помоћ од млађег брата Милутина. Удруженим снагама, браћа су у ратовању које је уследило
имали успеха. Међутим, свестан да против себе има и Татаре, Милутин је најпре склопио мир
са Бугарима. Како би предухитрио Ногајев напад, Милутин је као таоце на његов двор послао
сина Стефана и неколико представника угледне властеле. Они су тамо остали све до Ногајеве
смрти 1299. године.

МИЛУТИНОВА ЖЕНИДБА И ПИТАЊЕ НАСЛЕДНИКА

Нa граници према Византији неколико година није било већих сукоба и померања границе, али
је 1296. Милутин привремено освојио Драч, најважнији византијски град на Јадрану. Већ
следеће 1297. године уследила је византијска противофанзива, али без већег успеха па се
прешло на дипломатска решења. Мирно решење сукоба са Византијом одговарало је и
Милутину, али је део његових властелина, жељан плена и нових освајања, био против.
Преговори су због става српске властеле, Драгутиновог неслагања, опирања Бугарске и Епира,
вођени веома дуго (1297-1299). Византијски опуномоћени преговарач Теодор Метохит морао је
да чак пет пута путује у Србију.
Напослетку, постигнут је мировни споразум и дошло је до брака Милутина и Симониде,
византијске принцезе. Као мираз Милутин је званично добио све територије које је претходно
освојио.
Византијско-српски договор највише је погодио интересе краља Драгутина. Од 1301. почео је
рат међу браћом који је са прекидима трајао до 1311. или 1312. године и српским земљама
донео многе невоље. Како у браку Милутина и Симониде није било деце, српски краљ је за
свог наследника најпре одредио сина Стефана и уз титулу младог краља послао га да управља
Зетом. Када је грађански рат окончан, поново су одредбе из Дежеве добиле на снази, што је
значило да би наследник српског престола требало да буде Драгутинов син. Зато се Стефан
осетио изневереним, па је на подстрек властеле 1314. године покушао да збаци оца са
престола. Милутин је хитро узвратио, упао у Зету и приморао сина да се преда. Заповедио је да
се Стефан одведе у Скопље и тамо ослепи како би као претендент на престо био трајно
онеспособљен. Казна је наводно извршена, али су околности под којима се то десило остале
замагљене. Затим је Стефан са женом и два малолетна сина, од којих је један био Душан,
будући српски цар, послат у Цариград и предат на чување Андронику II Палеологу.
У међувремену је умро Драгутин (1316) који је сину Владиславу оставио свој део српских
земаља. Милутин је ухватио и заточио свог братанца и запосео његову област. Као будући
наследник престола тада је истакнут Милутинов син Константин за кога се само зна да је пред
крај очевог живота управљао Зетом. Владиславу није помогло ни то што је због његовог
заточења Угарска напала Србију. Рат је убрзо окончан, a он је остао у заточеништву до смрти
свог стрица Милутина (1321).
Краљ Милутин је знатно унапредио законодавство у Србији, a неуморном ктиторском
делатношћу стекао је изванредне заслуге за Српску цркву. Она га је после смрти прогласила за
свеца, a међу канонизованим члановима династије Немањића он је стекао угледно место и
постао познат као Свети краљ.
Краљ Милутин је сахрањен у својој задужбини манастиру Бањска. Две године после
смрти црква га је канонизовала као Светог краља. После Косовске битке његово тело је
пребачено из Бањске у Трепчу, a због турских освајања је 1460. пренето у Софију. Тамо
се и данас налази у цркви Свете Недеље, која се због тога назива и црква Светог краља.
 ВЛАДАВИНА СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ

Дугогодишња владавина краља Милутина завршила се нагло и неочекивано 29. октобра 1321.
године. Централна власт у Србији нагло је ослабила и настало је смутно време нереда и
великих пљачки. Чак је била угрожена и погребна поворка са краљевим телом на путу према
Бањској где је сахрањен. Заоштрило се питање његовог наследника јер су се појавила три
претендента: млађи Милутинов син Константин, Драгутинов син Владислав, који је у очевој
области био признат за краља, и Милутинов старији син Стефан, који се годину дана пре очеве
смрти вратио из Цариграда. За Стефаново избављење из заточеништва били су заслужни
великодостојници српске цркве. Изгледа да је уз подршку цркве Стефан могао да рачуна и на
највећи део властеле. Из борби за престо, о којима се мало зна, као победник је изашао
Стефан. Сукоби су окончани пре 6. јануара 1322. године јер је тог дана, на празник
Богојављања, Стефан Урош III крунисан за краља свих српских и поморских земаља. Он је
назван Дечански по његовој задужбини, манастиру Дечанима.
Односи између Стефана Дечанског и његовог брата од стрица Владислава били су извесно
време мирољубиви. Владислав је носио краљевску круну и имао свој двор и територију, ковао
властити новац, издавао повеље, односно понашао се као законити вдадар. После неколико
година, међутим, након сукоба са Стефаном, извори га више не помињу. Верује се да је
напустио земљу и склонио се у Угарску. Тек тада је Стефан Дечански постао краљ свих српских и
поморских земаља у правом значењу тог израза.
Једна од последица завршеног грађанског рата била је слабљење ауторитета краљевске власти
и запоседање територија. Стефан Дечански је 1327. године заратио против Дубровника и успео
да поново запоседне Стон и Пељешац. Крајеве у долини Неретве и Крајина, које је запосео
босански бан Степан II Котроманић, није успео да поврати. У исто време дошло је до
погоршања прилика на источним и јужним границама Србије. У завршну фазу грађанског рата у
Византији, који је избио између Андроника II и Андроника III умешали су се и јужнословенски
суседи. Стефан Дечански је подржао старог цара, код кога је боравио у Цариграду, док је
бугарски цар Михаило Шишман држао страну младом цару. Како је Андронику III Палеологу
изашао као победник из грађанског рата, Србија је задобила опасног непријатеља. Ни односи
са Бугарском нису били добри јер се Михаило Шишман развео од своје жене, сестре Стефана
Дечанског, и оженио сестром византијског цара, што је српска страна доживела као увреду.
У продеће 1330. године Михаило Шишман се договорио са Андроником III Палеологом да
заједно нападну Србију. Византијски цар је са војском дошао у Македонију и освојио неколико
мањих градова. Ha другој страни, Бугари су обавили знатно веће припреме, добили помоћ
Влаха и Татара и самоуверено кренули на српске земље. Стефан Дечански је одлучио да најпре
крене на Бугаре и до битке је дошло код Велбужда 28. јула 1330. године. Ту је српска војска
Бугарима и њиховим савезницима нанела тежак пораз. Победа, која је оставила дубок утисак
на савременике, представљала је својеврсну прекретница у распореду снага на Балкану јер је
Србија показала да је војнички јача и од Бугарске и од Византије. У бици код Велбужда
нарочито се истакао млади краљ Стефан Душан који је заповедао једним делом српске војске.
Међутим, ускоро је у Србији дошло до неочекиваног и великог преокрета.
 КРАЉ СТЕФАН ДУШАН

Душан је сматран званичним наследником престола, па прилично изненађујуће делује сукоб

између краља и младог краља који je избио вероватно у јануару 1331. године. Нереди у Србији
потрајали су до средине априла 1331. године када се Стефан Дечански измирио са сином који
је задржао власт над Зетом. Ha подстицај властеле, Душан је са војском изненада кренуо
против оца и приморао га на предају. Стефан Дечански је затворен у тврди град Звечан где је
под нејасним околностима убрзо изгубио живот. Неколико дана по свргавању оца са престола,
Стефан Душан је у Сврчину крунисан за краља свих српских и поморских земаља.

Долазак на престо Стефана Душана (1331-1355) и победа код Велбужда отворили су нову
страницу у историји српске средњовековне државе. Српска властела је са нестрпљењем
очекивала да нови кралљ испуни њена очекивања и поведе је у освајања нових области. Душан
је најпре морао да угуши побуну у Зети и уреди прилике на западним границама са Босном и
Дубровачком републиком. Он је почетком 1333. године Дубровчанима уступио Пељешац, Стон
и Приморје од Стона до дубровачке границе, уз обавезу да му исплате договорену суму и сваке
године плаћају данак. Истовремено, посредовањем дубровачке дипломатије изглађени су
односи између српске и босанске државе, што је Душану омогућило да се окрене ка Византији.

Српски одреди су већ 1332. године упадали у крајеве од Струмице, коју је освојио, до Егејског
мора. Убрзо је на Душанов двор као пребег стигао Сиргијан, најбољи византијски војсковођа,
који је дошао у сукоб са византијским царем. Уз Сиргијанову помоћ српска војска је 1334.
године освојила Прилеп, Охрид и Костур и устремила се на Солун. Убиство Сиргијана је
осујетило даље планове који су за српску страну почели да се одвијају веома повољно.
Мировним преговорима цара Андроника III и краља Душана у августу 1334. године, Србима су
призната претходна освајања.
Потом се на челу војске Душан упутио на север, према граници са Угарском, чији су војници
упали у српске области, и у успешном походу запосео и кратко време држао Београд. У
следећим годинама пажња српског владара углавном је била усмерена ка јужним границама и
приликама у Византији. Већ на почетку владавине Душан се оженио Јеленом, сестром бугарског
цара Ивана Александра, и између Србије и Бугарске је уследило неколико деценија добрих
односа.
ЦАР СТЕФАН ДУШАН

У односима Византије и Србије нови тренутак је наступио када је изненада преминуо цар
Андроник III Палеолог (1341), што је довело до новог грађанског рата у Царству. Будући да је
његов син и наследник Јован V имао тек девет година, поставило се питање регентства. Ha
једној страни се нашао Јован Кантакузин, a на супротној тројно регентство. Рат је почео веома
неповољно по Кантакузина и он је у лето 1342. године дошао у Србију да затражи Душанову
помоћ. До чувених преговора дошло је недалеко од Приштине и утаначено ie да обе војске
нападају византијске територије и да свако за себе задржи оно што је освојио. Савез српског
краља и византијског великодостојника није дуго потрајао, a Кантакузин се све више ослањао
на Турке.

Током 1342/1343. године српски краљ је освојио низ градова на простору данашње Албаније и
северне Грчке. Били су то заиста велики успеси, па је Душан у своју краљевску титулатуру унео
и „грчке земље” Нешто касније, у мају 1344. године, код места Стефанијане дошло је до сукоба
Срба и Турака у којима је српска војска поражена. Ова битка је могла да послужи као јасна и
недвосмислена опомена.

Стефан Душан је после више покушаја у септембру 1345. године коначно освојио важан град
Сер. Тако се под његовом влашћу нашла цела долина реке Струме и подручје све до
Христопољских кланаца кроз које је водио пут за Тракију. Запосео је и цело полуострво
Халкидик са Светом гором. Као и претходним Немањићима, и њему је била важна подршка
светогорских монаха, па им је не само потврдио све старе повластице, него је и веома богато
обдарио тамошње манастире. За Свету гору је наступило једно од најпросперитетнијих
раздобља у њеној дугој историји.

Освајање толиких византијских градова и области подстакло је Стефана Душана да се крајем

1345. године у граду Серу прогласи за цара. To је био први од два кључна корака у стицању
царске титуле. Други, још важнији, било је крунисање које је могао да обави само патријарх
или nana. Будући да је Царство могло легално да постоји и делује само са сопственом
патријаршијом, одлучено је да се српском архиепископу додели звање патријарха. Ту су одлуку
подржале три аутокефалне цркве - Српска и Охридска архиепископија и Бугарска патријаршија.
У присуству њихових поглавара, можда већ у јануару 1346, a најкасније почетком априла исте
године, српски архиепископ Јоаникије проглашен је за патријарха. Проглашење царства и
патријаршије прихватио је и државни сабор који је одржан у Скопљу. Уз поштовање свих
црквених обреда и по византијском церемонијалу, Стефан Душан је крунисан за цара у Скопу
на Ускрс, 16. априла 1346. године. Царску круну је примио из руку српског патријарха Јоаникија
и бугарског патријарха Симеона. Стефан Душан је постао „цар Срба и Грка” док се у грчким
повељама титулисао као „цар Србије и Романије” али не и „цар Ромеја” што је била искључива
привилегија византијских царева. Царску титулу Стефана Душана одмах су признали Бугарска и
Света Гора, док су Венеција и Дубровник само учтиво поздравили ту одлуку српског владара.
Босна није оспоравала титулу, али јој није придавала неки посебан значај. Папа и цар Светог
римског царства, као ни владари западноевропских држава, нису признали Србима царску
титулу, јер је за њих законити цар био једино римско-немачки.

Царска титула српског владара, a нарочито оснивање Српске патријаршије, са знатним

закашњењем наишли су на вишеструко оспоравање у Византији. Ha подстицај Јована
Кантакузина, који је изашао као победник из грађанског рата и постао византијски цар,
цариградски патријарх је тек 1350. године бацио анатему на цара Душана, патријарха Јоаникија
и српско свештенство и тиме их искључио из заједнице православних хришћана. Анатема је
представљала политички акт како би се извршио притисак на српску државу, али је довела до
прекида односа Цариградске патријаршије и Српске цркве који ће трајати четврт столећа.
Међутим, млади византијски цар Јован V Палеолог, који је убрзо заратио против таста Јована VI
Кантакузина, у Стефану Душану је нашао савезника. Он је у хрисовуљи, најсвечанијем
документу византијске царске канцеларије, коју је у јулу 1351. године издао за манастир
Хидандар Душана назвао „преузвишеним царем Србије” To је било признање српске царске
титуле са највишег места, a више од тога византијска страна није могла да призна.

Стефан Душан је у складу са византијским обрасцима уредио државне установе, титуле,

дворску етикецију. Са царском титулом стекао је право да својим рођацима и најугледнијим
представницима властеле додељује највише византијске титуле: деспота, севастократора и
кесара. Учинио је важан искорак у законодавству јер је донео Законик, најзнаменитији српски
средњовековни правни споменик, у Скопљу 1349, a допунио га у Серу 1354. године.
 ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ

Сагласно византијским обичајима и државноправној традицији, Душан је одредио свог

наследника и савладара, али му није доделио титулу цара (василевс), као што је била пракса у
Византији, него краља (уместо дотадашњег младог краља). Та титула припала је Душановом и
Јеленином сину Урошу, који је постао краљ свих српских и поморских земаља. Српска држава,
која се у међувремену знатно проширила, бар привидно, подељена је на две целине - на
краљевство, које је обухватало све области северно и западно од Скопља, и царство у које су
ушле територије јужно и источно од Скопља.
Српска освајања византијских територија настављена су и после уздизања на царство. У току
1347/1348. године Срби су освојили Епир и Тесалију и преполовили Византију, a српска држава
се тада простирала од Коринтског залива на југу, до Дунава на северу и од обала Јадранског
мора на западу, до Егејског мора на истоку.
Односи Србије и Босне током четрдесетих година XIV века нису били добри, a спорну тачку
представљали су Крајина и знатан део Хума. Душан је упорно захтевао да се те области, које су
некад биле део српске државе, врате, али без успеха. Душан је у октобру 1350. године повео
велики поход против Босне, продро у Хумску земљу, освојио долину Неретве и наставио даље
на запад. Догађаји су, међутим, кренули другим током. Док се кретао у правцу Крке стигла му је
вест о византијској контраофанзиви. Он је прекинуо поход и кренуо у угрожене области. Како
Душан није могао да остави довољно војске, босански бан је поново заузео Хум. У повратку,
средином новембра 1350. године, Душан је са супругом Јеленом и сином Урошем посетио
Дубровник где је веома свечано и срдачно дочекан.
Ha простору Македоније, недалеко од Солуна, византијски цар Јован VI Кантакузин освојио је
градове који су се налазили под српском влашћу. Међутим, долазак Стефана Душана пресекао
је све византијске акције, a ускоро је у Византији избио рат између старог и младог цара, Јована
Кантакузина и Јована V Палеолога, у који се на страни овог другог укључио и српски владар. У
јесен 1352. године одиграла се битка код Дидимотике у којој је Кантакузин уз помоћ Турака
победио војску свога зета, a Срби, као савезници Палеолога, претрпели су велике губитке.
Стефан Душан је увидео колика опасност од Османлија прети хришћанским државама на
Балканском полуострву. У жељи да на Западу нађе савезнике, 1354. године обратио се папи
Иноћентију VI у Авињону предлажући да га nana именује за „капетана хришћанства” у борби
против неверника. Папа је Душанову понуду примио са задовољством и упутио посланство у
Србију, али се даље од тога није отишло. Уместо да ратује против Турака, српски цар је морао
да се брани од напада угарског краља Лудовика I. Нису познате подробности овог сукоба из
1354. године, али је угарска војска, највероватније због заразе, била принуђена да се повуче.
Први српски цар преминуо је под непознатим околностима 20. децембра 1355. године.
Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Светих Арханђела код Призрена.