PISMO O PTICAMA

Stiglo je pismo.
O pticama.
O velikom jatu grlica koje je prekrilo polje,
a onda iznenada poletelo
i čitavo nebo učinilo svojim.
O vranama garcima
što u visokim krošnjama
grade najbolja gnezda
i brane ih životom.
Jedino je vetar dovoljno lud da ih obara.
Ponekad prazna.
A ponekad, kad potpuno izgubi razum,
sa ptićima.
O bezopasnim čavkama
koje se jure oko dimnjaka
i vise okačene sa grana
gledajući svet naopačke.
O lepim gugutkama
koje se šepure
svojim crnim ogrlicama.
O jastrebovima
koji ih love u letu
i nečujno im kljucaju srca.
O galebovima
što nadleću đubrišta
umesto dalekih pučina.
O lastama
koje izgledaju kao vrapci u frakovima
i o vrapcima
koji izgledaju kao laste u logorima.
O slavujima koji se samo čuju,
kao priviđenja.
O golubu kojem su krila,
umotana u bodljikavu žicu,
ostala širom rasklopljena
poput Svetog duha sa katoličkih vitrina.
Čitao sam razna neba,
ali nigde ptice nisu letele
tako slobodno
i umirale tako dugo
kao u tom pismu.
Stiglo je pismo
iz Kazneno-popravnog zavoda Zabela.