POJAM TEKSTA

Reč TEKST potiče od latinske reči TEXTUM što znači TKANJE i podrazumeva da se reč tekst odnosi na
splet reči.

KONTEKST je govorna ili misaona celina u okviru koje ono što je rečeno ili napisano dobija određenije
značenje.
I sam književni tekst predstavlja kontekst za manje misaone jedinice. Književni tekst je ustrojen i delovi
ne mogu da se izvlače.
Prisustvo drugih književnih jedinica je vrlo važno, kada bismo menjali i premeštali, mi bismo menjali taj
odnos, narušili bismo taj poredak (književni tekst).
I odnosi među samim tekstovima mogu činiti kontekst.

HIPERTEKST:
Elektronski zapis na računaru koji daje mogućnost da se tekstovi prebace iz jedne sadržine u drugu
pomoću pripremljenih veza- LINKOVA. Tekst se grana.
Celina koja je obuhvaćena hipertekstom nema ni početak, ni kraj.
Odnosi se i na slike, zvukove, reči.
Za ovako obuhvaćen tekst koristimo naziv hipermedija.

FILOLOGIJA >LJUBAV PREMA REČI (KNJIŽEVNOSTI)

TEKSTOLOGIJA – textum + logos – deo filologije koji proučava književni ili naučni tekst(pisan,
štampan...) da bi se utvrdila istorija teksta i njegov autentični vid.Neki autori tekstologiju ograničavaju na
istoriju kritičkog izdavanja teksta, dok drugi uključuju i pitanja, probleme kritičkog izdavanja
teksta.(Kauzer)
NIŽA FILOLOSKA KRITIKA : utvrđivanje autentičnosti
VIŠA FILOLOSKA KRITIKA: problemi autorstva i nastanka dela (moramo odrediti ko je autor i kada je
delo nastalo)
Iz varijanti istog dela treba odrediti autentičan i tačan tekst.
Filolog se ne bavi utvrđivanjem umetničke vrednosti teksta.

ATRIBUCIJA – skup naučnih postupaka kojim se neko delo pripisuje nekom autoru
Kada se autorstvo osporava nekom autoru taj proces je ATETEZA- NEGATIVNA ATRIBUCIJA.

Tekstologija se uvodi u 19. veku,konstituise se kao disciplina zahvaljujući nemačkim klasičnim filolozima
BEKERU I LAJBAHU.

Izdavanje teksta:
-popularna izdanja
-naucna > faksimilsko (mehanicko),diplomaticko,kriticko

1. MEHANIČKO- FAKSAMILSKO – reprodukovanje starijih štampanih tekstova bez izmena. Za ovu

reprodukciju koriste se ista slova kao u originalu. Podrazumeva obnavljanje ukupnih postupaka
štampanja originala i obično je ovo jedno od skupljih izdanja.
2. DIPLOMATIČKO – podrazumeva naučno izdavanje teksta nekog dela. Poštuje se izvorni jezik pisca i
pravopis. Ima sve osobine originalnog teksta.
3. KRITIČKO – podrazumeva najverniju, najpotpuniju verziju teksta nekog književnog dela.
Najautentičniji originalnom tekstu autora. Jezik pisca se ne menja, ali se osavremenjuje (interpunkcija i
pravopis se prilagodjavaju savremenim pravilima).
Kod dela u rukopisu koristi se AUTOGRAF koji služi kao autentičan tekst,služi kao osnova.
Za priređivanje književnih izdanja,kod stamoanih dela koriste se AUTORIZOVANA IZDANJA. Pisac je
učestvovao.

Dva izdanja dolaze u obzir:

- PRVO IZDANJE – EDITIO PRINCEPS – izdanje koje reprezentuje autorovu volju.
-IZDANJA POSLEDNJE RUKE –poslednje izdanje na kom je pisac radio.Obicno se ono uzima,jer je to
poslednje izdanje koje je autor overio,a iz ostalih se navode varijante.

Kriticko izdanje sadrži kritički aparat koji sadrži OPŠTI DEO –objašnjenja i napomene značajne za celo
delo.
POSEBNI DEO – objašnjenja i napomene koje se odnose na pojedine stihove i reči,recenice.

FUSNOTE- beleške ispod teksta ispisane sitnijim slovima koje ne spadaju u osnovni,glavni tekst,ali sa
njim gradi višu tekstualnu celinu.Od teksta je odvojena crtom ili prazninom.

KLASIFIKACIJE KNJIZEVNOSTI
-knjizevnost koju visoko vrednujemo/antopod,pisci koji pripadaju jednom
pravcu,usmena/pisana,sinhronijska/dijahronijska
Najvaznija podela za teoriju knjizevnosti jeste po obliku knjizevnih dela,tj. na knjizevne rodove I
knjizevne vrste,odnosno knjizevne zanrove.Knjizevna genologija se bavi podelom.
KNJIZEVNI ROD je rezultat osnovne deobe celokupne knjizevnosti i on obuhvata najsiri skup knjizevnih
dela sa zajednickom sustinskom osobinom.
U teoriji knjizevnosti ova podela je izvrsena na 3 roda : LIRSKI,EPSKI,DRAMSKI (lirika,epika,drama).
Platon je govorio o 3 oblika pesnistva:
1.gde se pesnik nikad ne skriva
2.neko drugi govori,ne on
3.kombinacija prva dva.
Renesansni teoreticari utvrdjuju liriku,epiku I dramu.
Gete (XIX vek) govori o 3 prava prirodna oblika pesnistva > lirika-subjektivnost,epika-
objektivnost,drama-sinteza subjektivnosti I objektivnosti,izmedju zelja I osecanja,coveka I okolnosti.
Knjizevni rodovi su 3 osnovna nacina dozivljavanja sveta.
Lirika-subjektivna osecajnost,epika-objektivno pripovedanje,drama-sukob I protivrecnost,tj. svet se
dozivljava kao sukob protivrecnosti.
KNJIZEVNE VRSTE su skupine knjizevnih dela sa nekim osobinama koje se u drugim delima ne javljaju
(ili: knjizevne vrste su grupe slicnih dela u kojima se javljaju neke relativno stalne osobine).
KNJIZEVNI ROD JE SIRI POJAM OD KNJIZEVNE VRSTE!
-Lirika-lirske vrste,epika-epske vrste,drama-dramske vrste.
LIRIKA
Naziv > uz liru,muzicki instrument starih Helena, pevan je melos,melika (=napev).
U okviru lirike je najsubjektivniji odnos prema svetu.
Vaznost lirskog JA,uticaj emocija,misli.Kroz stil,ritam,stilske figure i dr. izrazavaju se subjektivnost i
neposrednost.U lirici su cesti motivi ceznja,seta,zanos,ljubav,divljenje…Lirika je ritmicki I zvucno
uoblicena,sugestivna i oslanja se na simboliku slika. Nema fabule i razvijanja događaja kao u epici
Iskazuje se cisto osecanje,nema fabule,uvek je prisutan glavni motiv,a ostali se grupisu oko njega.

Emil Štajger je rekao da lirika,epika I drama izrazavaju temeljne ljudske mogucnosti jezickog izrazavanja
I u svakoj je odredjen stil.Postoji sklad izmedju zvucanja reci I znacenja.Kaze da nema granice izmedju
subjektivnog I objektivnog,izmedju JA i NE JA.
Epika – objektinost I sirina pripovedanja
Drama – sukob izmedju onoga sto jeste I sto treba da bude.
Lirika,epika I drama odgovaraju podrucjima osecajnosti,slikovitosti I logicnosti.
LIRSKE VRSTE
Podela prema motivima : ljubavne,rodoljubive,misaone pesme…
Narodna I umetnicka lirika .> narodna – kolektivni duh,pesnik ne istice sebe
(obredne,svatovske,gozbene,tuzbalice…),umetnicke – zna se ime autora.
UMETNICKA LIRIKA
Prvi poznati pesnici javljaju se u VII I VI veku p.n.e. u Staroj Grckoj.Tada su negovani melika (lirika u
uzem smislu;pevana uz liru solo ili u horu),jambe (jampsko pesnistvo) i elegije.
ALKEJ I SAPFO (“saficka strofa”) su ostavili najstarije poznate stihove za pevanje uz liru,pevali su o
ljubavi I licnim dozivljajima.
Postojala je ANAKREONTIKA (pesniik Anakreont,poznat po tzv. vinskim pesmama).
DITIRAMB – pesma pisana u slavu boga Dionisa.U pocetku je imala obredni karakter,kasnije postaje
vrsta lirske pesme.
JAMBSKO PESNISTVO>potice od folklornog stiha u jampskom metru, koji je bio najzastupljeniji u tzv.
Rugalicama,rugalackim pesmama.Jampsko pesnistvo je obelezeno licnim tonom I zestinom.
ELEGIJA – potice od folklorne tuzbalice,pracene frulom;prvo je isticala pouku,a kasnije se okrece
tuzi,seti,melanholiji.Pesnik zali za onim sto je izgubio.U Staroj Grckoj elegija je pisana u elegijskom
distihu.Rimski pesnik Ovidije je bio veliki pesnik elegije.

HIMNA – pesma posvećena nekom ili nečemu što predstavlja predmet obožavanja. Karakteriše je uzvišen
ton. Najčešće su himne bogovima.
EPNIIKIJA- pesma posvećena pobedniku na sportskim takmičenjima.
EPIGRAM – kratka duhovita ili satirična pesma sa zaokom koja sadrzimudru iliduhovitu izreku.Na kraju
pesme iz tzv žaoke, odnosno poente izvodimo satirični karakter pesme.
EPITAF – zapis na spomenicima i grobnicama.
IDILA – javlja se u Aleksandriji sa pesnikom Teokritom.Pesma je u kojoj se prikazuje bezbrizan i srecan
zivot pastira,seljaka,ribara u ulepsanom vidu,najcesce na sentimentalan,sladunjav nacin,mada je njegov
zivot cesto tezak i naporan.
EKLOGA - pokazuje prizore iz idiličnog života pastira, njihove ljubavi... Čuvene su Vergilijeve bukolike i
upravo se zato pastirske idile zovu bukolike.
Krajem srednjeg veka cveta umetnička lirika. U Provansi (Francuska) su TRUBADURI / TRUVERI bili
poznati po negovanju do vituoznosti stihova novih metrickih oblika,sa rimom I uvek novom
melodijom.Pevali su po plemickim dvorcima uz pratnju violine,harfe ili citre.Trubadur se obraca
vlastelinki,zavetujuci se na podanicku vernost I predaje se obozavanju svoje divne dame. Važan je kult
dame. Dama sa vrlinama i vitez koji joj posvećuje tu pesmu. Kult dame je u vezi sa kultom Bogorodice.
KANCONA – plemići se obavezuju na vernost i obožava svoju ljubljenu. U Nemačkoj su to MINEZENGERI.
U Italiji _____
SONET – pesnički oblik od 2 katrena i 2 terceta. Mora imati 14 stihova. U katrenima se javljaju dve rime,a
u tercetima tri. Frančesko Petrarka je napisao preko 300 soneta. Engleski/Elizabetanski/ Šekspirov sonet
– ukrštena rima. SONETNI VENAC koji se sastoji od 14 soneta – poslednji stih strofe postaje prvi sledeće,a
15-i je majstorski sonet ili MAGISTRALE – obuhvata redom iste one stihove kojima se u prethodnih 14
soneta jedna pesma zavrsavala,sledeca otpocinjala.U majstorski sonet pesnik unese AKROSTIH – ime koje
se iscitava vertikalno nanize,gledajuci samo pocetna slova stihova,redom.
RONDO – lirske pesme nastale u Francuskoj u XIV veku (mala vesela pesma u 2 dela I sa jednim refrenom
koji se ponavlja). Šarl Orleanski. Počinje refrenom koji se u pravilnim intervalima ponavlja kurtozna
tema. RONDEL – malo drugačiji,dve rime i ponovljeni stihovi. TRIOLET – 8 stihova. 1 stih se ponavlja 3
puta. Lake, satirične teme,Francuska, 13 vek.

Dolaze oblici preuzeti sa istoka : GAZEL, RUBAIJA, PANTUM, HAIKU

 GAZEL- gazal- dolazi iz arapske poezije,ljubavna,kraća pesma u distisima sa istom rimom u prva 2 i
sledećim parnim stihovima.
RUBAIJA – iz persijske poezije,jezgrovita misaona pesma od 4 stiha sa istom rimom u 3 stiha.Sema :
AABA i slicno.
PANTUM - malajski oblik,gde se u katrenima sa ukrstenom rimom 2. i 4. stih prethodne strofe ponove
kao 1 i 3. stih sledece strofe.
HAIKU – pesma od 3 stiha od 17 slogova.Prvi i treci stih su peterci,a drugi je sedmerac. Iz Japana.
Značajan je MACUO BAŠO (XVII vek). - Misao, nagoveštaj, asocijacija cilja.
MODERNA LIRIKA – druga polovina XIX veka u Francuskoj. Moderna lirika izvlaci iz romanticarske
poetike kao nasledje igru fantazije,teznju natprirodnom,ukus za grotesku I fragmenat.Cesto se tezi
spajanju nespojivog,oksimoronu,izazivanju zaprepascenja.Najdalju tacku prepustanja spontanom
naviranju reci dostigao je automatski tekst nadrealista.
-Sarl Bodler

Pojam moderna lirika ne vezujemo za savremenu liriku,vec za sredinu XIX veka (Sarl
Bodler,Rembo,Malarme…).Modernu liriku odlikuje originalnost,individualnost ; izazov za citaoca ; cesto
je nekomunikativna,hermeticna,nekonvencionalna u izboru tema ; neobican izbor tema.Nesentimentalna
lirika usmerena je na otkrivanje novih mogucnosti jezika.
Pod uticajem romantizma javljaju se groteska,fragment…
T.S.Eliot se zalagao za impersonalnost u pesnistvu.
Lirsko-epske vrste su one pesme koje imaju obelezja i lirskog i epskog
BALADA,ROMANSA,POEMA – lirko-epske vrste
BALADA – od provansalskog glagola ballar=plesati.
Prvobitno je oznacavala ljubavnu pesmu koja se pevala uz igru.U Francuskoj je dobila strogo utvrdjen
oblik od 3 strofe sa rimama i refrenom.Kasnije,na severu Evrope,baladama se zovu pripovedne pesme
starinskog karaktera sa dijaloskim delovima

ROMANSA – ime je dobila po tome sto je pevana na narodnom,”romanskom”,a ne na latinskom

jeziku.Pisana u osmercima,prvenstveno je opevala junacke podvige.U Francuskoj oznacava pesmu sa
ljubavnim motivima,a u Engleskoj pricanje o romanticnim dogadjajima.Vedrije su od balada.
POEMA – zbog duzine nije cisto lirska vrsta ; romanticarskog je porekla,cuva lirski licni ton I atmosferu.
(primeri:”Strazilovo” Milosa Crnjanskog,”Djacki rastanak” Branka Radicevica).
EPIKA
Naziv potice od helenske reci epos=rec,govor,prica.Odnosi se na umetnicka pripovedanja.
Za razliku od lirike koja je obelezena subjektivnoscu,epika je uvek okrenuta spoljasnjem svetu i govori o
nekom zbivanju.Ton je umereniji i objektivniji.
Epika zeli da postigne utisak nepristrasnosti,tezi odredjenoj neutralnosti pripovedanja.Bitno je odredjeno
odstojanje od predmeta pripovedanja,kao i vremenska distancaGovori o dogadjaju koji se dogodio u
bliskoj ili dalekoj proslosti.
Podela na 2 grupe:

1. ep u stihu (tu spadaju epska pesma i ep,tj. epopeja)

2. ep u prozi (tu spadaju pripovetka,novela,roman).

EP – temelj kulture svakog naroda.Najvazniji drevni epovi su i temelji civilizacija.

(”Mahabharata” i ”Ramajana”, ”Ep o Rolandu”, ”Pesma o Sidu”, ”Beovulf” ; ”Ilijada”,”Odiseja” –temelji
citave evropske kulture).
Za ep se vezuje kolektivni duh.Obicno epovi izrazavaju bitne momente u istoriji jednog naroda,ispevani
su u trenucima ugrozenosti nekog naroda ; nastaju u kljucnim odsutnim trenucima u istoriji jednog
naroda.Govori o herojima i herojskoj smrti.Zeli da nam predoci uverljivost,verovatnost.Neutralnost je
ipak vrsta privida,ali mora da se ispolji.
”Ilijada” i ”Odiseja” su uzor za rimske pesnike,a i ne samo za njih.
Postoje 2 teorije o nastanku epopeja :
1 – tako dugotrajno kolektivno stvaralastvo ne mozemo pripisati jednom coveku,cesto i zbog
duzine.Pojedini pesnici su mogli doci tek na kraju,da povezu i objedine nagomilano blago usmenog
pesnistva > teorija nastanka epopeja iz folklornog ciklusa;
2 – veliki epovi poticu od manjih pesama,koje su posluzile kao osnova potonjih prosirivanja i
umetanja.Odredjeni pesnik bio je znacajan na pocetku gradjenja epa > teorija o prvobitnom jezgru.
EPSKA SIRINA – daje mesta za sve pojedinosti.
Postupci: RETARDACIJA,EPIZODE,PONAVLJANJA.
RETARDACIJA – postupak kojim se usporava i zadrzava razvoj radnje.Sredstva:digresije,epizode,epsko
ponavljanje.
DIGRESIJA – usporavanje pripovedanja samog zbivanja tako sto prekida nit izlaganja duzim opisom
nekog predmeta,osobe ili dogadjaja koja ne cini direktno osnovnu fabulu.
EPIZODA – od grcke reci epazodos=umetak,dodatak
Epizoda je veca tematski zaokruzena digrecija koja,ukoliko bi se izdvojila iz dela,moze da sacuva
sopstvenu celovitost (pocetak,sredinu,kraj).
PONAVLJANJA – sluze za povezivanje pojedinih delova (grupe stihova i situacija) da bi se pojedine
epizode uklopile u celinu.
Narodna epika – prisustvo tzv. formula,primena vec pripremljenih resenja ; formulaicnost je jedno od
bitnih oblezja usmene epske poezije.
U Staroj Grckoj postojali su recitatori (pevaci) : rapsodi i aedi.
EPOPEJA – ponekad se epopeja odnosi na ep koji daje najsiru sliku zivota,obicaja i herojske proslosti
jednog naroda.
Prvi umetnicki epovi : ”Eneida” (Vergilije),glavni junak je Eneja
Umetnicki ep dugo dominira u knjizevnosti.Tek XVII vek ce biti preloman kada roman potiskuje ep (XIX
vek).
”Oslobodjeni Jerusalim”,Torkvato Taso
”Besni Orlando”,Lodoviko Ariosto
Epska dela mnogo manjeg obima nego sto su epovi nazivaju se EPSKE PESME. U njima se prica samo o
jednom dogadjaju manjeg znacaja i broj lica koja u njemu ucestvuju znatno je manji nego u
epovima.Kratkoca epske pesme u odnosu prema epu dolazi otuda sto se u tok pricanja u epskoj pesmi ne
umecu razne epizode,delovi koji nisu usko povezani s glavnom radnjom,kao u epu.
Ep: HEROJSKI, IDILIČNI, KOMIČNI, DIDAKTIČKI, RELIGIOZNI.
Miltonov “Izgubljeni raj”
Idilični: “Herman i Doroteja” – Gete
-Po predmetu kojim se ep bavi :
Epske prozne vrste : pripovetka, novela, roman, jednostavne forme – ukorenjene u usmenoj književnosti,
a jednostavne forme se odnose na – ogleda se stvaralačka moć samog jezika : legende, mit, bajka, šala,
zagonetka.
MIT - mythos = govor ili priča
Jezička tvorevina koja ne osnovu iskustva oblikuje određenu priču koja je vezana za poreklo sveta. Na
poseban način nešto objašnjava – mitovi o postanku sveta i čoveka.
LEGENDA - priče u čiju se istinitost veruje.Tvorci su nepoznati.Vreme nastanka nepoznato. Oslonac u
istoriji i geografiji odredjeniji je nego u slucaju mitova. Obicno sadrzi narodna domisljanja o poreklu
biljaka i zivotinja ili povodom nekih istorijskih licnosti, mesta i dogadjaja.
BAJKA - karakteristična za rane faze detinjstva pojedinca i naroda.
Bajati = čarati
Prisustvo natprirodnog je vrlo važno. Susrećemo natprirodna bića zla i dobra, čudovišta i vile.
”Morfologija bajke” Vladimir Prop
Simbolika brojeva. Obično dobro pobeđuje. Izmišljena priča. Sistematsko zapisivanje i izdavanje bajki
zapocinje u Evropi krajem XVII veka.
-Umetničke bajke- poznat autor (H. K. Andersen)
SALJIVA PRICA – kratka prica usmerena ka izazivanju smeha,kao I dosetka,ali je sazetija. Komika saljive
price obisno se zasniva na situaciji, na domisljatom i paradoksalnom iskazu, na ocrtavanju tipova ili
kombinovanju takvih elemenata. Pricanje ove vrste cesto sadrzi dijalog I donese neocekivan obrt,
duhovitu poentu.
ANEGDOTA – kratka priča o smešnom događaju ili samo događaju.
Učestvuju uglavnom poznate ličnosti iz istorije ili iz javnog zivota. Prenosi reci ili pamti postupke koji
osvetljavaju neke karaktere ličnosti i njihovu okolinu.
PRIPOVETKA – kraća epska forma, manjeg obima od romana
Karakteriše je suženost tematike.
Tema – prikazuje neki bitni momemat u zivotu,momenat koji odredjuje sudbinu i karakter neke licnosti
ili koji otkriva sustinsku problematiku neke pojave.
NOVELA – novella= novina,od renesanse knjizevni termin
Tema neobičan, zanimljiv događaj, moguć ili stvaran koji se preko napetosti i sukoba razvija ka
razrešavanju.
Otac novele je Bokačo (“Dekameron”) – obradio je sto fabula u vidu usmenog pricanja:sedam devojaka I
tri mladica,izbeglih u okolinu grada za vreme kuge u Firenci ,prekracuju vreme tako sto svako od njih u
toku deset dana isprica ostalima svakodnevno po jednu pricu. U odnosu na okvirnu pricu takve zbirke,sve
ostale novele su umetnute. Motivi tih prica su umetnuti
BASNA – u svom izvornom obliku oznacava usmenu tvorevinu. Opisuje neku pojavu, slucaj iz zivota koji
se cesto ponavlja I tako postaje iskustvo koje treba da se uopsti. Obicno prikazuje preko zivotinja
ustaljene osobine zivotinja I preko personifikacije govori o ljudima U basnama je znacajno prisustvo
naravoucenija (eksplicitne pouke).
Ezop – najznacajniji
ROMAN – u XVIII veku smenjuje epopeju; u XIX veku dominira svetskom knjizevnoscu.
Teoreticar Kajzer kaze da se pripovedanje o totalnom svetu u uzvisenom tonu zove epopeja, a
pripovedanje o privatnom svetu u privatnom tonu roman.
Hegel kaze da je roman savremena gradjanska epopeja (uspon gradjanske kulure).
Poreklo – rec roman je na jezicima razvijenim iz latinskog isprva oznacavala upotrebu narodnog jezika
umesto knjizevnog. U Francuskoj, roman se odnosi na pisanje na starofrancuskom, da bi se tek postepeno
termin svojim smislom ogranicio na jedan oblik pripovedanja i na roman kao knjizevnu vrstu.
(dobio je naziv u XII veku u Francuskoj, prema nazivu lingua romana kojim su pisana dela na narodnom
jeziku, za razliku od ucenih dela, koja su pisana latinskim jezikom – lingua latina).
Razlika izmedju romana i epopeje je u tome sto on pripada gradjanskoj kulturi. Stara poetika roman nije
uzimala u obizr kao umetnicku tvorevinu. Romani su smatrani izmisljenim ljubavnim istorijama. Smatra
se da su prethodnica modernog romana bile tzv. narodne knjige koje su objedinjavale price iz usmene
tradicije o nekoj zanimljivoj licnosti (avanturisti koji su ostavljali humoristicki pecat).
Etape razvoja romana :
- viteski roman ( “Don Kihot“)
- pikarski roman (spanski picaro=probisvet; “Zivotopis lupeza“ Kevedo).
Vrste romana :
1. prema tematici : drustveni, porodicni, psiholoski, istorijski, pustolovni, viteski, pikarski,
kriminalisticki
Mana : neki bi mogli da se svrstaju u vise ovih tematskih kategorija
2. prema stavu pisca i opstem tonu romana : sentimentalni, humoristicki, satiricni, didakticki,
tendenciozni
3. prema nacinu izgradnje sizea : lancani, prstenasti, paralelni
4. prema vladajucim ciniocima integracije svih elemenata romana :
-roman zbivanja (opisani dogadjaji su najvazniji, jer oni objedinjuju sve ostalo ;npr. Kriminalisticki)
-roman lika (lik je onaj koji objedinjuje strukturu romana ; npr. “Don Kihot“, “Gospodja Bovari“)
-roman prostora (prostor koji treba da se obuhvati, opise ; npr. “Na Drini cuprija“, Zolini romani)
5. prema pojedinim epohama : realisticki, moderan, roman toka svesti
6. prema odnosu pripovedaca prema prici (potice od Franca Stancla) :
-autorski roman (roman u kojem je pripovedac najblizi autoru ; npr. “Crveno i crno“)
-ja-roman (jedan od likova je pripovedac)
-personalni roman (kao pripovedaci se javljaju pojedini likovi)
Dugi, obimni roman u vise knjiga zove se jos i roman-reka. (npr. “Traganje za izgubljenim vremenom“-
Prust)
Vise romana medjusobno povezanih na taj nacin sto se u njima pojavljuju isti likovi ili nastavljaju iste
fabule, grade vecu celinu, poznatu kao ciklicki roman. (npr. “Koreni“,“Deobe“,“Vreme smrti“,“Vreme
zla“,“Vreme vlasti“-Dobrica Cosic)
Obrazovni roman – bildungsroman (npr. “Godine ucenja Vilhelma Majstera“-Gete)
Prati razvoj lika koji je u pocetku u sukobu sa sredinom, kasnije pokusava da nadje svoj put. Glavni junak
pronalazi kompromis sa drustvom I tako okoncava jedan od vaznih nauka – kako se dolazi do zrelosti I do
svesti o tome da se ipak mora naci kompromis sa svetom.
Epistolarni roman – roman u pismima.
Pripovedanje u romanu - neutralnost i odstojanje od predmeta pripovedanja, ostvaruje se pisanjem u 3.
licu.Pripovedac u romanu se ne sme poistovetiti sa autorom, to su 2 razlicite licnosti. Tudje reci se
prenose indirektnim govorom, a kada likovi govore, koristi se upravni. To nas priblizava drami, a
pripovedanje u 1. licu nas priblizava lirici.
Vejn Vud govori o pouzdanom i nepouzdanom pripovedacu.
-Tzv. sveznajuci pripovedac cini nam se kao pouzdan, jer u svakom trenutku on zna sta koji lik radi, gde
je, i sta misli.
-Nepouzdan autor je neko kome ne mozemo verovati. On je lazljiv, neiformisan, naivan.
Sa Gistavom Floberom se prekida tradicija sveznajuceg pripovedaca u XIX veku. (Flober, Stendal, Balzak).
Vise paznje se obraca na tacku gledista (point of view)- umesto sveznajuceg pripovedaca pripovedac nam
daje sliku kroz perspektivu likova, ogranicavajuci nam vidokrug.
Pripovedanje u 1. licu koristi i neknjizevni, narodni jezik, uz karakteristike usmene improvizacije gde je
akcenat na individualnom izrazavanju. To se zoveskaz.
Dozivljeni govor - pojava da se junakov i pripovedacev govor mesaju.
Roman toka svesti – moderan psiholoski roman (stream of mind), priblizava se dramskoj tehnici, jer
uklanja pripovedacev glas.. Koristi se dosta unutrasnji monolog. Javlja se u 1. licu, kroz subjektivnu svest.
Prikazuje mentalni zivot, to je umetnicko prikazivanje.
Solilokvij - bavi se takodje individualnom svescu, ali je realizovan u racionalnijim i razgovetnijim
strukturama, u vecoj meri organizovan.
Lajtmotivi (glavne ideje ili motivi knjizevnog dela) - bitni u tehnici stvaranja ovih romana, ponavljaju se
kao u muzici.
Lik je nosilac odredjenih moralnih, misaonih i osecajnih svojstava i ponasanja i predstavlja ljudsku
licnost u delu.
Tip- moze oznacavati 2 stvari:
1. lik koji je nosilac opstih karakternih osobina svojstvenih nekoj grupi ljudi, sredini, itd. Realisticki
roman koristi ovakve tipove
2. junak cije su licne i individualne crte samo naznacene, a pripisuju mu se stereotipne osobine- tvrdica,
hvalisavac, itd.
DRAMA
Dramske vrste : komedija, tragedija, drama u uzem smislu.
Grcka rec drama=radnja ;sustina je predstavljanje neke radnje ; radnja podrazumeva delovanje subjekta
u okolnom svetu.
Drama podrazumeva odredjen sukob, protivrecnost, koji se mogu manifestovati na razlicite nacine, da bi
se stvorila napetost koja tezi razresenju ; sukob unutar samog lika, sukob nekih suprotnih stavova ;
suprotstavljanje izmedju junaka i sveta.
Nema govora samog pisca, sem didaskalija.
Neposredno predstavljanje likova koji delaju i govore. Ucesnik u radnji zove se DRAMSKO LICE.
U drami nailazimo na nekoliko vrsta razgovora :
DIJALOG – razgovor udvoje. Kreira dramsku dinamiku, otkriva karakter protagonista;
POLILOG – razgovor sa vise ucesnika. Karakterise ga cesta razmena replika;
Lica mogu govoriti za sebe u prisustvu drugih – USTRANU (izmenjenim glasom) ili bez prisustva drugih
lica, u vidu MONOLOGA (obicno duze, samostalno i relativno zaokruzeno razmatranje upuceno sebi ili
publici, gde nailazimo na sopstvena nalazista lika, vrlo cesto se pita).
SOLILOKVIJ – govor sa samim sobom ; racionalno ustrojen u odnosu na unutrasnji monolog. Nemamo
utisak da se dramsko lice obraca drugim licima ili publici. Iskazivanje skrivenih misli (”Hamlet”).
Autorov glas je u dramskom tekstu prisutan jedino u vidu uputstava izvodjacima. Ta uputstva, obicno
stampana drukcijim slogom, izmedju zagrada, zovu se DIDASKALIJE.
Predstava je rasclanjena na CINOVE koji se mogu deliti na SCENE i POJAVE.
Scene se obicno smenjuju u trenutku kad pozornica pocne da prikazuje drugo mesto, a pojave kad nastupi
nova situacija, ostvarena dolaskom na pozornicu novog lica ili odlaskom sa nje nekoga od prisutnih.
U okviru celovite dramske radnje postoji 5 delova :
- EKSPOZICIJA – uvodi publiku u situaciju ;
- ZAPLET – donosi neki sukob i napetost koja raste do kulminacije ;
- KULMINACIJA
- PERIPETIJA – preokret, priprema rasplet ;
- RASPLET – njime se drama zavrsava.
TRAGEDIJA – naziv potice od grckih reci tragos=jarac i ode=pesma, sto bi znacilo - pesma jarca.
To je ime je dovodjeno u vezu sa satirima (pohotljivo, veselo bice) iz helenske mitologije, zamisljenim kao
Dionisova pratnja u obliku jaraca. Mogucno je i da se u pevanju pominjao jarac kao zrtva na oltaru.
Clanovi hora bili su ogrnuti jarecim kozama Horovodja se izdvojio iz hora i poceo samostalno da izgovara
stihove.
Broj glumaca ogranicava se na tri.Tragedija potice od obrednih rituala i igara sa maskama. Najveci uspon
dozivljava u V veku p.n.e.
Eshil, Sofokle, Euripid
U tragediji je predstavljeno stradanje junaka koji pada iz srece u nesrecu, izaziva sazaljenje i strah. Te dve
emocije, prema Aristotelovom izrazu, izazivaju kod publike prociscenje – katarzu.
Prikazuju se sudbine ves poznatih likova, iz mitova, homerskih epova. Tragediju karakterise uzvisen ton.
Anticka tragedija imala je nekoliko delova. Pocinjala je prologom (uvodni govor).
Vaznu ulogu imaju horske pesme.
KOMEDIJA – naziv potice od reci komos=vesela povorka.

Za razliku od tragedije koja prikazuje izuzetne licnosti, komedija prikazuje odredjene ljudske tipove sa
manama, na komican nacin ; cilj - izazivanje smeha.
Anticka komedija imala je 2 dela :
- agon – borba, takmicenje. Takmicenje aktera drame u razlicitim stavovima. Jedan zastupa autora ;
- parabaza – najvaznija horska pesma u starogrckoj komediji.

Grcki komediografi : Aristofan (”Zabe”, ”Oblakinje”), Menandar – uticace na rimske komediografe, a oni
na kasniju komediju.
Rimski komediografi : Plaut (”Cup sa zlatom”), Terencije (”Svekrva”, ”Evnuh”, ”Devojka s Andrusa”).
U srednjem veku prikazivane su tzv. MISTERIJE – razvile su se iz liturgije, kao bozicne, uskrsnje i slicne
predstave.
MIRAKULI – prikazivali su zivote svetaca, ukljucujici njihova cudotvorstva.
MORALITETI – tezili su zivotnoj pouci putem prikladno izmisljenih fabula sa personifikovanim vrlinama
i porocima, kao svojim junacima.
Postoje 2 oblika komike nizeg reda (gruba komika) : LAKRDIJA i FARSA.
KNJIZEVNE VRSTE VAN PESNISTVA
ESEJ (ogled) – tvorac eseja je Misel de Montenj. Znacajan je i engleski filozof Frensis Bejkon. U Engleskoj
esej se neguje u XVIII veku.
Karakteristika eseja je vlastita perspektiva pri razmatranju nekog pitanja. Esejistika pociva na emotivno
obojenom razmisljanju, meditaciji.
BIOGRAFIJA – zivotopis odredjene znacajne licnosti, sadrzi osnovne podatke o zivotu i radu te licnosti.
AUTOBIOGRAFIJA – biografski spis autora koji pise o sebi.
MEMOARI – vlastita secanja, uspomene iz zivota
DNEVNIK – vrsta autobiografije koja se pise iz dana u dan.
Istoriografska proza : ANALI, HRONIKA, RODOSLOV
ANALI – letopisi koji vazne dogadjaje beleze po godinama
HRONIKA – dogadjaje belezi u vremenskom sledu
RODOSLOV – govori o genologiji i clanovima dinastije
Publicistika > DOPIS, REPORTAZA, INTERVJU, FELJTON
REPORTAZA – izvestaj u kojem pisac izrazava vlastiti pogled, izvestava objektivno.
INTERVJU – razgovor sa nekom licnoscu od znacaja, popularnom ; od interesa je za publiku ; novinar
postavlja kraca pitanja.
FELJTON – na popularan nacin obradjuje teme iz umetnosti, nauke ili pitanja od opsteg drustvenog
znacaja.
STILISTIKA
STIL – od latinske reci stilus=pisaljka; kasnije oznacava rukopis, a onda nacin izrazavanja u govoru i
pisanju.
Anticka retorika posvetila je stilu veliku paznju. Formulisane su osobine kojima se treba posvetiti da bi
govor dostigao ono sto se trazi Shvatao se kao kitnjast, ukrasen govor. Anticka retorika nudila je ideju o
jednom opste prihvacenom dobrom stilu, tj. Odredjenom nacinu izrazavanja koji je podrazumevao i
umetnicku vrednost.
Normativna retorika – propisuje odredjena pravila.
Narocito je uvazavana podela na prost, srednji i uzvisen stil.
Savremena stilistika nije normativna, ona je deskriptivna.
Deskriptivna stilistika – stil je izraz individualnosti . Znacajna je krilatica “Stil je covek sam”, potekla iz
Bifonove “Rasprave o stilu” (1753). Paznja se vise obraca na svojstvenost, originalnost.
Jezik je znacajan, jer gas am pisac koristi. Jezicka istrazivanja doprinela su razvoju stilistickog
istrazivanja. De Sosir je govorio o razlici izmedju govora i jezika (jezik – celovit sistem znacenjskih
jedinica, govor – konkretna realizacija jezika)
LINGVISTICKA STILISTIKA – predstavnik je Sarl Baji. Govori o afektivnom dodatku/intelektualnoj
informaciji.
Lingvisticka stilistika govori o 3 vrednosti izraza:
- pojmovna - objektivno, logicno znacenje poruka
- afektivna (ekspresivna) – obelezje koje proizlazi iz prirode onoga ko se izrazava
- impresivna – teznja da se samim izrazom deluje na onog kome se obracamo

Sarl Baji kaze da je stil vrsta afektivnog dodatka cisto intelektualnoj informaciji.
Zanimao ga je jezik u svom spontanom funkcionisanju.
Stil je izbor iz jezika, jer se pojedinac svesno opredeljuje za izbor jezickih sredstava.
STILISTICKA KRITIKA – bavi se jezikom knjizevnih dela i trudi se da strucno prikaze oblikovanje jezicke
gradje u delu.
Predstavnik je Leo Spicer (predstavnik tzv. minhenske skole).
 Lingvistička stilistika - glavni predstavnik Šarl Baji koji će govoriti o afektivnom dodatku - čisto
intelektualnoj informaciji. Lingv. stilistika govori o 3 vrednosti izraza:

1. Pojmovna: objektivno, logično značenje poruke

2. Afirmativna: obeležje koje nesvesno proizilazi iz prirode
3. Impresivna: odnosi se na težnju da se samim izrazom utiče na onoga kome se obraćamo

Stil predstavlja izbor iz jezika, mi biramo određenu mogućnost od onih koje su nam na raspolaganju.
Stilistička kritika se bavi jezikom književnog dela i trudi se da stručno prikaže oblikovanje jezičke građe u
delu. Važna je individualna upotreba jezika i način na koji se individualnost izražava u stilu. Najvažniji
predstavnik je Leo Špicer, predstavnik Minhenske škole. Osnovno polazište je jezik dela. Stil
podrazumeva i odstupanje od norme (devijacije). Ispituje se jezik samog književnog dela. Špicer:
„Karakteristike odstupanja treba da nas odvedu do psihe samog autora“. On shvata delo kao celinu. To je
metoda filološkog kruga.
Teoretičar Mišel Rifater: „Jezik izriče, a stil ističe“, funkcija stila je da istakne ono što je važno u jeziku.
Odstupanje je stilski naglašeno u tekstu. Govori o sistemu - jedinica pojačane izražajnosti jezika. Okvir za
pronalaženje odstupanja je samo delo, a ne jezik uopšte.
Književni jezik je jezik koji pretenduje na opštu upotrebu i upotrebljava oblike koje jezički stručnjaci
nazivaju normom. On je temelj pismenosti i to je jezik kojim se govori u svim institucijama. Narodni jezik
obuhvata reči i oblike karakteristične za određeni kraj i doba, ljudi ne vode računa o pravilima.
Književnom jeziku je dozvoljeno da ponekad odstupa od norme (može sadržati provincijalizme).
Arhaizmi (arheas-star na grčkom) označavaju reč, oblik koji je nekada bio u upotrebi, a vremenom je
zastareo ili je napušten.
Istorizmi - reči koje nisu izašle iz opticaja, ali su zaboravljene jer su predmeti koje su označavale izašli iz
upotrebe.
Neologizmi (kovanice) označavaju pojavu suprotnu arhaizmima, to su reči koje nisu postojale u jeziku,
već ih pojedinci stvaraju. Razlikuju se dopušteni (skovani su da bi se označile pojave za koje nije postojao
naziv, oni su u duhu jezika po analogiji sa postojećim rečima, brzo ulaze u jezik) i nedopušteni.
Varvarizmi (varvaros-onaj koji govori starogrčki) su reči ili oblici preuzeti iz nekog stranog jezika
(latinizmi, germanizmi, turcizmi...)
Pojava jezičkog čistunstva - PURIZAM, teži da se uvek upotrebljavaju reči iz našeg jezika.
STILSKE FIGURE
Figure izgovora:

*Kalambur- st. F. Koja nastaje dovodjenjem u vezu reci koje su po glasovnoj osnovi iste : paronimi- reci
koje razlicito znace , a slicno glase; i homonimi – reci koje razlicito znace, a isto glase.
* Aliteracija- ponavljanje istih suglasnika ili grupa glasova u stihovima ili recenicama ili ponavljanje istih
suglasnika na pocetki vise reci.
*Asonanca- oznacava ponavljanje istih samoglasnika u vise reci u stihu i pojacava ekspresivnost
pesnickog jezika.
*Onomatopeja- st. F. U kojoj se glasovima oponasaju odredjeni zvuci iz prirode, a takodje se odnosi i na
nacin oglasavanja zivotinja.
*Lirski paralelizmi – ponavljanja na pocetku ili na kraju stihova, imaju funkciju povezivanja motiva u
pesmi i davanja odredjene emocionalne obojenosti; anafora- ponavljanje reci na pocetku stihova; epifora-
ponavljanje reci na kraju stihova, recenica; simploka- ponavljanje reci i na pocetku i na kraju stihova;
anadiploza je pojava da se jedna ili vise reci sa kraja stiha ponavlja na pocetku drugog stiha.

Figure konstrukcije:

*Polisindet- nastaje kada izmedju svih clanova nabrajanja dolazi veznik(obicno i) i tako se istice svaki
clan niza.
 *Asindet- nastaje prilikom nabrajanja u kome se izostavlja i veznik koji se upotrebljava i ispred
poslednjeg clana i cini se da nabrajanje nije dovrseno.
*Gradacija- f. U kojoj je zastupljeno postupno redjanje osecanja i slika po jacini. Gradacija ciji se clanovi
redjaju od slabih ka jacima zove se klimaks, a od jacih ka slabijima zove se antiklimaks.
*Inverzija- odnosi se na promenu uobicajenog reda reci u jednom jeziku.
*Elipsa- izostavljanje svih reci ciji se smisao podrazumeva; podrazumeva skracivanje, zadrzava se
sredisnja rec, tj. misao, a sagovornik je dopunjava. Upotrebom elipse postize se lapidarnost - sazetost,
jezgrovitost i efikasnost.
*Tautologija- ponavljanje iste reci bez obzira na mesto gde ona nastupa ili se javlja upotrebom sinonima.
*Poredjenje-st. F. Koja jednu pojavu dovodi u vezu sa drugom koja neku figuru dovodi u vezu. Postoje tri
clana poredjenja: ono sto se poredi, ono s cim se poredi i zajednicka osobina.
*Antiteza- posebna vrsta poredjenja koja se zasniva na suprotnosti tj. zaostrenim razlikama
*Slovesnka antiteza- pitanje, negacija pitanja, odgovor
*Perifraza- st. F. Koja nastaje kada se za iskazivanje necega sto se moze iskazati samo jednom recju,
iskazuje s vise reci; to je prosirivanje iskaza i izbegavanje direktnosti.
*Oksimoron- st. F. Koja predstavlja posebnu vrstu antiteze u kojem se spajanjem protivrecnih pojava
stvara nova rec.
*Paradoks- figura u kojoj se izrice neka misao za koju nam se cini da je protivrecna, a ona je u stvari
duboko istinita.
* Retorsko pitanje- st. F. Koja oznacava posebnu upotrebu upitnih recenica; u njoj se upitne recenice
redjaju jedna za drugom bez namere da stvarno oznace pitanje.
*Apostrofa- st. F. Koja predstavlja postupak besednika gde se on vise ne obraca publici , vec se obraca
licnostima i pojavama o kojima govori.

Tropi:

Trop predstavlja rec koja se uzima u prenesenom znacenju.

 Metafora- (paradigmatska osa selekcije) skraceno poredjenje u kojem se ne saopstava sta se s cime
poredi , vec se samo iskazuje drugi clan poredjenja. Ona se temelji na slicnosti.
 *Katahreza je nelogicni spoj reci , ali ako se neadekvatno upotrebljena rec shvati kao trop, sve postaje
drugacije(moj predele mladi),
 Metonimija- (paradigmatska osa kombinacije) je st. F. U kojoj dolazi do zamene reci novom na osnovu
stvarnog odnosa pojava koje one oznacavaju. Zasniva se na logickoj povezanosti.
 Sinegdoha je metonimija u kojoj se deo uzima za celinu, odredjen broj umesto neodredjene kolicine,
jednina umesto mnozine.
 *Eufemizam – st. F. Koja oznacava ublazeni iskaz; ponekad se odnosi na zamenjivanje opasnih i pogrdnih
reci.
 *Hiperbola- predstavlja f. Preterivanja koje sluzi za naglasavanje odredjenog emocionalnog stava prema
pojavama i radnjama.

Figure kazivanja:

 Presonifikacija- predak prozopopeje; st. F. U kojoj se stvarima , prirodnim pojavama, apstraktnim

predmetima, zivotinjama i biljakama pridaju ljudske osobine.
 *Alegorija je st. F. U kojoj se jedno govori recima, a drugo u smislu; ona ima odredjen smisao, iako ga ne
otkriva. Njeno znacenje je odredjeno iako je prikriveno. (basne).
 *Aluzija- je iskaz koji podseca na nesto sto je dovoljno poznato i aluzijom se nesto nagovestava. Ukoliko
aluzija sadrzi kritiku, optuzbu ili zajedljivosti, onda govorimo o insinuaciji.
 Parabole- price iz Biblije u ojima je alegorija ponajmanje prikrivena. Zagonetka ima najskrivenije
znacenje.
 Ironija – prestavlja f. U kojoj treba razumeti obrnuto od onoga sto se govori. U govoru se na to ukazuje
intonacijom, a u pisanju kontekstom. Podvrste : Persiflazha- duhovito prikriveno ismevanje; Sarkazam-
jaka, jetka ironija koja je izrazito negativna, ima za cilj da ismeje i ponizi protivnika(metu); Parodija-
ironicno preuzimanje lemenata nekog dela ili citavih spisa; Travestija- knjizevni tekst izlaze podsmehu
tako sto ozbiljnu sadrzinu preodeva u neprimeran, neprikladan oblik.

ВЕРСИФИКАЦИЈА
У почетку се само поетски говор сматрао књижевношћу.Да
бисмо нешто назвали стихом осим графемског писања, потребне су
и друге одлике. Ритам није карактеристичан за прозни текст.
Наука о стиху и принципима организовања стиха. Систем
метричких правила био је изграђен још у античким књижевностима,
и мада су се ти системи у разна времена и код разних народа
мењали, метрички називи остали су углавном према античкој
терминологији.
Данашња наука о стиху утврдила је углавном 3 система
версификације који су се историјски смењивали у европским
књижевностима: метрички, силабички и тонски (акценатски)
систем версификације.
Метрички систем
Употребљавао се у античким књижевностима. Користи
принцип квантитативне версификације (тј. заснован је на
правилном смењивању кратких и дугих слогова). У старогрчком
неки су се слогови изговарали дуже, а неки краће. Најкраћа дужина
трајања једног слога је била једна мора (2/5 секунде). Дуги слог је
трајао две море, а кратки једну мору. Неколико мора заједно
сачињавало је стопу, основну метричку јединицу.
Двосложне стопе :
пирих (пиррихий) U U (два кратка слога)
трохеј/хореј (трохей) – U (дуг и кратак слог)
јамб (ямб) U – (кратак и дуг слог)
спондеј (спондей) – – (2 дуга слога)
Тросложне стопе:
трибрах (трибрахий) U U U (3 кратка слога)
дактил (дактиль) – U U (1 дуг и 2 кратка слога)
амфибрах (амфибрахий) U – U (1 кратак – 1 дуг – 1 кратак)
анапест (анапест) U U – (2 кратка и 1 дуг слог)
молос (молосс) – – – (3 дуга слога)
Четворосложне стопе:
пеон 1 (пеон первый) – U U U
пеон 2 (пеон второй) U – U U
пеон 3 (пеон третий) U U – U
пеон 4 (пеон четвертый) U U U –
15
Према броју и врсти стопа одређује се врста стиха: триметар
(3 стопе), тетраметар (4 стопе), пентаметар (5 стопа),
хексаметар (6 стопа). Најпознатији и најраширенији стих у
античкој књижевности био је управо хексаметар, а од строфа
најпознатије су биле Сапфина и Аклејева строфа и елегејски дистих
(1 хексаметар + 1 пентаметар).
Силабичка версификација
Када се у средњем веку у латинском језику почела губити дужина
и краткоћа слогова, за ритмичку меру почео се узмати број слогова
у једном стиху. Тако је настала силабичка версификација. Стихови
се према томе називају: петерац, шестерац, седмерац, осмерац,
десетерац, једанаестерац, дванаестерац (александринац, са
цезуром после 6. слога и римовањем у средини и на крају),
тринаестерац и шеснаестерац. Бугарштице имају 15 или 16
слогова, са цезуром после 7. односно 8. слога. Одређени тип стиха
се користи за одређену врсту поезије. Тематика захтева одређени
ритам (указује и на значење). Антички стих се није заснивао на
рими (рима се појављује много касније) и постаје битна код
силабичке версификације.
Силабичко-тонски систем .
Уместо дужине/краткоће слога почела се узимати у обзир његова
наглашеност/ненаглашеност, а да су се притом задржали термини
из метричке версификације. Како је тонска версификација настала
на основу силабичке, и како се код већине народа за одржавање
ритма узимао и силабички и тонски принцип, то је такав систем
версификације назван силабичко-тонским1 и данас је
распрострањен у целој Европи. И наша версификација је тог типа,
тј. ритам се у њој одређује према броју слогова у стиху и према
цезури, као и према распореду акцената у стиху.
– - дуг слог
U – кратак слог
У савременој версификацији:
– акцентовани слог
U неакцентовани слог
Ритам се постиже правилним смењивањем акцентованих и
неакцантованих слогова.
Која стопа се примењује у песми и колико пута?
Стих; вокали – сваки вокал се обележава са – или U
–U–U–U–U
–U–U–U–U
Трохеј: 4 трохеја – треба да се понови исти број пута у сваком стиху
1 Чиста тонска версификација јавила се у специјалној врсти стихова, у тзв.
тонском или акценатском стиху, који се нарочито развио крајем 19. и почетком
20. века. У овом стиху нормиран је само бр. наглашених слогова, док бр.
ненаглашених слогова између њих може да варира.
16
Стих: четворостопни трохеј
UU – – овакве стопе не постоје
–U–U–U–U
– U U U – U – U (и ово је четворостопни трохеј)
Једна стопа мора да има само један акцентовани вокал.
Ја памтим чудно магновење U– U– UU U– U
Кад сретох тебе на свом путу U– U– UU U– U
Ко светлих снова остварење U– UU UU U– U
Ко неба дах у светлом куту U– U– U– U– U
Везници, речце, узвици немају акценат, док иемнице глаголи и
придеви морају да га имају.
Појављују се: U–, UU, U
Стих: четворостопни јамб – веома чест за љубавну поезију
Под њиме плаве воде јуре U– U– U– U– U
Над њим је јарког сунца вир U– U– U– U–
А оно вечно тражи буре U– U– U– U– U
Као да буре дају мир U– U– U– U–
Стих: четворостопни јамб
И мучно и тужно и ко стиском руке да цели U–U U–U UU– U–U
U–U
Кад душу обузме сета? U–U U–U U–U
Да жеље!.... шта вреди да вечно и залуд се жели? U–U U–U U–U
U–U U–U
Док лета пролећу – све најлепша лета! U–U U–U U–U
U–U
Стих: комбинација тростопног, четворостопног и петостопног
амфибраха
Све што нема – није стопа
UU и – – нису стопе
Рима сме да има одступања
Ако стоји један слог на крају: – је недовршена стопа, а U се не
рачуна
Постоје одступања:
Постоји правилно смењивање 2 типа стопа у савременој
версификацији:
– U – U – UU – U
– U – U – UU – U
- правилно се смењују трохеј и дактил
–U–U–U–U
U–U–U–U–
17
–U–U–U–U
Логаедски стих – смењивање стихова или стопа различитог метра.
Даље рушење правилности – употреба дољника
Прелазни облик између силабичко – тонског и тонског система
версификације, настаје сменом иктуса и међуиктусних интервала.
Оно што се налази између два иктуса- међуиктусни интервал
U – UU – U – UU – дољник, увођење различитих бројева
неакцентованих слогова
На почетку стиха некад аутор уводи један неакцентовани слог –
анакруза – слог на почетку стиха, најчешће ненаглашен, који се
сматра уводом у метар (мора да буде у свим стиховима).
У неким случајевима крај стиха се поклапа са крајем стопе, а неде
остаје и „вишак“.
Када се поклапа – акаталектички стих
Када се има вишак – хиперкаталектички стих
U–UU–UU–U
U–UU–UU–U
U–UU–UU–
Ово је и даље амфибрах, јер се место акцента поклапа.
Такав стих у коме недостаје један слог зове се каталектички.
Ритам се постиже римом.
Цезура је логичка пауза унутар стиха која дели стих на два дела. У
нашој народној поезији цезура у епском десетерцу долази после 4.
слога, а у лирском после 5.
Рима је гласовно подударање на крају стиха, почев од
акцентованог слога. Рима је мушка ако је подударање само у
једном слогу (нпр. сплет – цвет, луг – друг), женска ако је
подударање у два слога (нпр. рука – лука), дактилска(дечја) ако је
подударање у три слога (нпр. младости – радости, топио – попио).
Леонинска рима је она која се остварује у средини и на крају речи,
а не на крају два стиха (Дође доба да идем у гроба).
Врсте _________рима:
- глатка а а а а
- парна а а б б
- укрштена а б а б
- обгрљена а б б а
Античка поезија није знала за риму. Стих је метричка
јединица, синаксичка целина (мисаона целина се завршава у једном
стиху). Ако је стих неримован, али ипак задржава ритам, одређени
број слогова, то је бели стих. Ако у стиху нема ни риме, ни метра,
нити било каквих правила он се назива слободан стих.
Опкорачење (анжабман, према фр. Enjambement) је преношење
једног дела смислене целине (мора бити више од једне речи, иначе
је то преношење) из једног стиха у следећи.
Строфа је целина од од два или више стихова. Постоје:
дистих, терцет, катрен, квинта, секстина, септима, октава, нона,
децима.
18
Уобичајени метар којим се пише одређена врста поезије: наша
епска поезија се пише у десетерцу. Постоје две типа десетерца:
епски – са цезуром после четвртог и лирски – са цезуром после
петог слога.
Чест у народној поезији је и дванаестерац, специфична
подврста је «александринац» (дванаестерац са обавезном цезуром
после 6.слога), на њој се често појављује и рима, поезија о
Александру великом писана је овом врстом стиха. Чест је и осмерац
и стих бугарштица (15 или 16 слогова, са цезуром после 7. или 8.)
Посебни облици:
Терцина настаје у Дантеово време, то је тростих са јамбским
једанаестерцима. Има специфичну организацију риме: aba bcb cdc…
Станца има 8 стихова, јамбских једанаестераца са римом: a b a
b a b c c. Први пут се појавила у Италији у 15. веку.
Сонет је лирска песма састављена од 14 стихова,
распоређених у 2 катрена и 2 терцета (Петраркин сонет) или 3
катрена и дистих (шекспировски сонет). Када се 14 сонета повежу
тако да последњим стихом једног започиње следећи, а први
(односно последњи) стихови сачињавају 15. сонет (мајсторски или
магистрале), онда се добија сонетни венац.
Рондо настаје у Француској у 14. веку. Број стихова варира од
8 до 13 у једној строфи. Има рефрен који се јавља у прва два стиха
и понавља у правилним интервалима.
Триолет има 8 стихова, најчешће су јамбски или трохејски
осмерци при чему се први и други стих понављају као седми и осми,
а први стих се још једном јавља као четврти.
Газела је песма љубавно-елегијског садржаја. Састоји се до 15 дистиха при чему су парни стихови
римовани (aa ba ca da).