ŠPANSKA KNJIŽEVNOST 6

Predavanja kod

prof. Jasne Stojanović

2013/2014.

Stefana Živojinović 2011/0575

PROZA U BAROKU

- tokom baroka negovane su različite prozne vrste:

1) roman (la novela /larga/)
2) novela (la novela /corta/)
3) pripovetka (el cuento)
4) miscelánea (mešavina vrsta – izvorno u prozi, ali se u nju ubacuju i stihovi, dramski komadi
pa predstavlja mešavinu književnih rodova i vrsta)

ROMAN

- la novela (larga), libro ili historia – neprecizni termini koji su označavali najdužu proznu vrstu
- termin je preuzet iz italijanskog jezika upravo u doba baroka, na italijanskom reč glasi novella i
prvo se upotrebljava da označi novelu, odnosno kratku formu i Servantes je jedan od prvih pisaca
koji upotrebljava ovaj termin (u delu Novelas ejemplares), kasnije se značenje novele širi
- neke podvrste romana nasleđene su iz renesanse:
1) viteški roman (la novela de caballerías)
2) pastoralni roman (la novela pastoril)
3) pikarski roman (la novela picaresca)
4) vizantijski ili grčki roman (la novela bizantina) – pustolovni, avanturistički
5) alegorijski roman (la novela alegórica)
6) kostumbristički roman (la novela costumbrista)
- pikarski roman je najpopularniji u ovo doba, ima najveći korpus i 17. vek predstavlja vrhunac
ove podvrste romana
- vizantijski roman predstavlja prerade antičkih dela u stihu gde su junaci Odisej, Spartanci,
Trojanci itd. i zbog toga nosi ovaj naziv, mada se kasnije za junake uzimaju i drugi likovi osim
ovih
1) VITEŠKI ROMAN – LA NOVELA DE CABALLERÍAS

- spada u idealistički tok književnosti zbog imaginarnih svetova i fantastičnih elemenata,

predstavlja staru vrstu koja potiče još iz XV veka, a najveću popularnost dostiže u XVI veku
- u XVII veku ima još odjeka, ali se više ne piše ova vrsta romana, ne pojavljuju se nova dela,
već se samo izdaju stara i još uvek se čitaju
- Don Kihot Migela de Servantesa ne može se u potpunosti nazvati viteškim romanom, ne
pripada potpuno nijednoj podvrsti jer prevazilazi postojeće kategorizacije, po strukturi, temama i
motivima sličan je viteškom, pa se zato svrstava ovde, ali je jedini barokni roman koji im
nalikuje
- prvi deo objavljen je 1605, drugi deo 1615. godine, oba u Madridu, pod nazivom El ingenioso
hidalgo/caballero Don Quixote de la Mancha
- ne zna se tačno kada je Servantes počeo da ga piše, verovatno 90ih godina XVI veka, a u
predgovoru prvog dela spominje da je osmišljen u zatvoru (1592. i 1597. boravio je u zatvoru
zbog nekih računa)
- oba dela imaju predgovore u kojima se pisac obraća čitaocima i savremenicima, pristalicama i
protivnicima, posvećeni su velikašima, što je i običaj u to vreme – da umetnici imaju mecene,
koji su najčešće prinčevi, markizi... (prvi deo posvećen je vojvodi od Behara – duque de Béjar, a
drugi deo grofu od Lemosa – conde de Lemos)
- prvi deo sadrži 52 poglavlja, a drugi 74, struktura je preuzeta iz viteških romana, pustolovine su
linearno nizane, što je najprostija struktura građenja romana koju Servantes modernizuje, jer u
viteškim romanima pustolovine mogu da se nižu beskonačno, a kod Servantesa glavni junak na
kraju druge knjige umire, ne ostavlja se otvorena struktura
- struktura je delimično i ciklična, jer Don Kihot tri puta polazi na put i vraća se, a ima i još
sličnosti sa viteškim romanom, međutim, data je ironična nota i doza originalnosti ovom delu
- Servantes preuzima praksu epigrafa, ali su oni šaljivi i pisac se njima poigrava, takođe
preuzima i elemente iz pikarskog, pastoralnog romana, narodne tradicije...
- prvi deo sadrži i ubačene novele (novelas intercaladas), jer je želeo da razbije ustaljeni tok da bi
postigao zanimljivost, što je u potpunosti barokna odlika
- u drugom delu svesno se odriče ove strukture i o tome govori u predgovoru, ovaj deo je
homogen i jedinstven i po tome je mnogo moderniji od prve knjige
- 1614. godine izlazi iz štampe apokrifni drugi deo Don Kihota koji potpisuje izvesni Alonso
Fernández Avellaneda, što je verovatno pseudonim nekog prijatelja Lopea de Vege, pa možda i
njega samog, napisan je i umetnički i književno slab predgovor u kome autor vređa Servantesa
- zbog ovoga Servantes u drugom delu unosi lik koji se pojavljuje i u ovom apokrifnom delu
(Álvaro) i zato i žuri da objavi svoje delo samo godinu dana kasnije
- jedino kritičko izdanje: Francisco Rico, Inst. Cervantes i Crítica (Barcelona), 1998. godine, u
dva toma, u prvom tomu se nalaze obe knjige, a drugi tom obuhvata objašnjenja, napomene,
ilustracije, karte itd.
- ovo je najprevođenija knjiga na svetu posle Biblije, 1895. godine prvi prevod na srpski, od
strane Đorđa Popovića, u tri knjige, dok je četvrta objavljena 1896. godine
- u leto 1604. godine rukopis prvog dela romana je spreman, ali je potrebno prikupiti razne
dozvole da bi on bio objavljen, pa se to dešava tek na Božić 1605. godine
- mundillo teatral: književni krugovi po kojima kruže rukopisi knjiga pre nego što one budu
objavljene
- iz 1604. godine su takođe i pisma u kojima Servantes kritikuje novu komediju i preliminares:
tekstovi koji prethode Servantesovim romanima
- postojao je običaj da savremenici i kolege pohvale neku knjigu sonetima ili nekim drugim
metričkim oblicima, tako je uradio Servantes sa svojim romanom Galatea, ali kod prvog dela
Don Kihota odstupa od tog običaja: ne traži od kolega pohvalne stihove, već ih sam piše,
sastavlja deset kompozicija, a piše ih tobože u ime likova iz drugih romana, kao što je npr.
Amadis napisao Don Kihotu sonet, zatim Gandalin Sanču, Orijana Dulsineji, a javlja se i dijalog
u stihovima između Rosinantea i Sidovog konja, ovo se smatra izuzetnom originalnošću i
inovativnošću u Servantesovom delu
- Servantes preuzima matricu viteškog romana, ali je ispunjava drugačijim sadržajem
1) preuzeto iz viteškog romana: struktura, likovi viteza lutalice i njegovog štitonoše, linearno
nizanje epizoda, ciklični momenti (Don Kihot se tri puta vraća kući i ponovo polazi na put),
postoje poglavlja u pripovedanju, uglavnom jedno poglavlje predstavlja jednu pustolovinu,
javljaju se epigrafi tj. prošireni naslovi poglavlja, postoji pripovedač koji se s vremena na vreme
obraća direktno čitaocu, pa tako Servantes kaže da je on „očuh“ ove pripovesti, a ne njen autor
(element mistifikacije), preuzeti su i likovi dame, protivnika, čarobnjaka (los magos), kao i
viteška tema: potraga jednog viteza za avanturama, zatim različiti motivi: viteški ideal,
proglašenje za viteza, začarana pećina itd, ali i arhaični jezik
2) Servantesova originalnost u delu: meša žanrove i unosi njihove elemente u svoj roman, koristi
čitavu paletu rodova i vrsta koje stvaralački oblikuje, regiones de imaginación (oblasti
imaginacije), nekada su ti elementi odvojeni po epizodama, a nekada se prepliću pastoralno i
pikarsko sa narodnom tradicijom itd, on koristi romanse, narodne priče, poslovice, folklorne
elemente, ljubavne ili dvorske novele, mavarske novele, istorijske hronike..., njegov odnos
prema književnosti sopstvenog doba je ironičan, ponekad podsmešljiv, kombinuje realistički i
idealistički tok u svom romanu, svet koji preovlađuje je realistički, onaj koji se odnosi na
plemića, a idealistički momenti nastupaju kada Don kIhot menja ime i kreće u potragu za
avanturama, prepliću se planovi
- realismo cómico: preovlađujući plan obuhvata najveći deo knjige, pa se Servantes uslovno
rečeno smatra rodonačelnikom modernog realizma, on prvi spoznaje razliku između realnog i
idealističkog
- knjiga o knjizi/književnosti: ova tema je utkana u roman, junaci raspravljaju na književne teme,
deklarativno iznose stavove, u 6. glavi – suđenje knjigama, u 48. i 49. poglavlju govori se o
novoj komediji i viteškoj literaturi, Servantes u sve diskusije uključuje svoje likove
- prvo izdanje Kraljevske akademije je iz 1780. godine u dve knjige sa naznakama ilustracija,
prevodi se na velike jezike tokom XVII veka (engleski, francuski...), a najveći broj prevoda na
„male“ jezike se dešava tokom XIX veka
- naš prvi prevod je iz 1895/6. godine, prevodilac je Đorđe Popović Daničar, a izdavač Kolarčeva
zadužbina, drugi prevod je iz 1988, prevodilac je Duško Vrtunski u dve knjige, i poslednji 2005.
od strane Aleksandre Mančić Milić, za Rad iz Beograda, takođe u dve knjige

2) PASTORALNI ROMAN – LA NOVELA PASTORIL

- Nazivali su ih još i libros de pastores ili églogas, a nekada se sve na pastirske teme, bilo u prozi
ili u stihu, nazivalo eklogom, pa je i Servantes tako nazivao svoju Galateu
- U jeku popularnosti je u XVI veku, kada nastaje najpoznatiji roman ove vrste, Los siete libros
de la Diana, autora Jorgea de Montemayora i to je najveći Servantesov uzor kada piše Galateu, a
u drugoj polovini XVI veka takođe je popularan i pišu ga Servantes i Lope de Vega
- La Galatea objavljena je 1585. godine u mestu Alcalá de Henares, Servantes ovaj roman naziva
La primera parte de la Galatea, što znači da je planirao da piše i nastavak, ali to nikada nije
učinio, a pun naziv je Los seis libros de la Galatea, s tim što se ovde reč libro odnosi na
poglavlje, a ne na knjigu
- Pisana je u prozi, ali sa mnoštvom stihova, to je forma koje se pridržavaju svi koji pišu
pastoralne romane, opisana je ljubav između pastira po imenu Elicio i Galatee, fabula je svedena,
motivi su ljubav i prijateljstvo, često se „filozofira“ o tim temama, radnja je statična, preovlađuje
dijalog, raspravljaju o ljubavnim mukama, javlja se motiv locus amoenus, radnja se dešava na
priobalju reke Taho u okolini Toleda, Servantes prostorno širi granice radnje, s obzirom na to da
se neke scene odvijaju i na obalama Henaresa
- Popularnost pastorale postepeno opada, a već kod Servantesa primećuju se neke novine koje je
uneo u ovu vrstu: unosi elemente realnosti, stvarnosti u idiličnost i izveštačenost pastoralnog
ambijenta, meša stvarnost i fikciju, a to se smatra njegovom najvećom originalnošću, stvarnost se
zapaža u prikazima razbojništva, pljačke, silovanja, ubistva – grube scene koje su neuobičajene u
pastoralnom romanu čine kontrast sa smirenošću i idiličnošću
- Servantisti smatraju da Servantesova Galatea nije puko „praćenje mode“ pisanja pastoralnih
dela, već takve elemente zapažaju u svim njegovim delima – u Don Kihotu, koji je pisan
dvadesetak godina nakon prolaska pastoralne mode, u oba dela se ocrtavaju elementi u nekim
epizodama
- Américo Castro, 1925: El pensamiento de Cervantes
- Lope de Vega napisao je dva pastoralna romana: La Arcadia (u isto vreme kad i Sanazarova
Arcadia), objavljena je 1589. godine, priča o ljubavnim jadima vojvode od Albe i ljudi iz
njegovog okruženja, pošto je Lope tada bio njegov sekretar, imao je uvid u njihove živote i
ljubavne muke pa ih je izbliza pratio, spominje i sebe u delu, kao jednog od likova (Belardo)
- Drugi njegov pastoralni roman je Los pastores de Belén, iz 1612. godine, opisao je život device
Marije i Isusa, to je okosnica dela, Belén je Vitlejem, predstavlja pastoralu sa verskim
elementima, vidi se da se već ide ka gašenju ovog žanra jer je kontaminiran drugim elementima,
kod Servantesa realističkim, a ovde verskim
- Lope takođe kombinuje prozu i stih, s tim što je veštiji kao versifikator, suprotno od
Servantesa, čiji stihovi nisu toliko zapaženi, kod Lopea su stihovi sa mnogo većom umetničkom
vrednošću u ovim delima
3) PIKARSKI ROMAN – LA NOVELA PICARESCA

- Vrhunac dostiže u baroku i tada je najčitanija prozna vrsta, pojavljuje se dvadesetak originalnih
naslova, koji nisu obrađena ili preštampana ranije nastala dela, nego su baš originalna
- I dalje predstavlja pseudoautobiografsku pripovest glavnog junaka u prvom licu, a opstaju i
mnogi motivi: nečasno poreklo (roditelji prevaranti, vanbračne veze...), motiv gladi, koji je jedan
od nosećih, motiv lutalaštva – formula itinerante
- Međutim, nedostaje vedrine i optimizma koji npr. postoji kod Lasarilja, oseća se pesimizam,
karakterističan za barok, odlike su i didaktičnost i moralizatorski elementi, nema kontinuiranog
sazrevanja glavnog junaka kroz delo, logička struktura u tom sazrevanju se ovde raspada, nema
više psihološkog realizma, a Quevedo je odličan primer za niz grotesknih, satiričnih,
crnohumornih slika, razbija se osnovna struktura pikarskog romana
- Javlja se zaokret ka kostumbrizmu, ti elementi dobijaju na težini, na štetu izvorno pikarskog
1) Mateo Alemán – Guzmán de Alfarache: objavljen je u dva dela, 1599. godine u Madridu,
skoro pola veka posle Lazarčića, a drugi deo je objavljen 1604. godine u Lisabonu, 1602. izašao
je apokrifni drugi deo čiji je autor Mateo Luján
- Autor je bio rodom iz Sevilje, bio je cristiano nuevo, to ogorčenje se može primetiti i u romanu,
uneo je neke autobiografske elemente, njegov otac bio je zatvorski lekar pa je Alemán bio u
prilici da se upozna sa tim svetom, a ni sam nije imao lak život i boravio je u zatvoru više puta, a
ipak je dobijao dozvole u više navrata da ide u kolonije, dosta je putovao, pa je i umro u Meksiku
- Glavni junak dela je Guzmán iz mesta Alfarache, rođen kao vanbračno dete, nečasnog porekla,
kreće put Italije, prvo je žrtva raznih obmana, a kasnije ih sam priređuje drugima, bavi se
nečasnim poslovima, ženi se neuspešno više puta, biva osuđen na doživotnu kaznu, ali se
dokopava slobode tako što potkazuje svoje drugove koji su spremali pobunu, tako da na nečastan
način stiče slobodu i tako slobodan piše ispovest retrospektivno
- Javlja se određena protivrečnost: stari Guzmán nema razumevanja za mađeg sebe, on osuđuje
sopstveno ponašanje, sa jedne strane osuđuje sebe, a sa druge društvo koje je krivo što mladi
ljudi, koji su na početku naivni, na kraju odrastu u kriminalce
- Fabula je zapravo mali deo ove knjige, dodati su različiti sadržaji koji doprinose poukama ili
zabavi – raznovrsnost u jedinstvu: novelas intercaladas (izdvaja se mavarska novela Ozmín y
Daraja), folklorne anegdote, pričice, poslovice, koje služe da ilustruju rečeno, ali i da pridikuju,
da daju primer kako se treba ponašati, moralne digresije zauzimaju nekad i po nekoliko
poglavlja, i stil pripovedanja se razlikuje između glavne fabule i ovih digresija, a njegova proza
je cenjena bez obzira na kompleksnost i težinu, sjedinjuje sve barokne stilove, sintaksa mu je
razrađena, vokabular je bogat i tipičan je barokni autor
2) Francisco de Quevedo – Historia de la vida del buscón llamado don Pablos: prva verzija
romana napisana je otprilike 1603/4/5. godine, ali je delo objavljeno tek 1626, u međuvremenu
su unete neke ispravke i promene, neke su verovatno morale biti unete zbog cenzure, Kevedo je
bio preterano satiričan i mnogo je kritikovao
- Svrstava se u pikarske romane, mada je pomalo neobičan način na koji Kevedo spaja elemente
pikareske: prikazana je pripovest o marginalcu, pikaru Pablosu, kome je u naslovu ironično data
titula dona, koji se odlučuje da putuje u novi svet, ali ovde nema retrospekcije i pripovedanja o
prošlim događajima, nema prisećanja, već se pripovedanje odvija paralelno sa dešavanjima,
poglavlja se nižu u najprostijoj tehnici linearnog dodavanja epizoda (técnica del enfilaje),
pripovedanje radi pripovedanja: nema očekivanog psihološkog sazrevanja junaka
- Nekada se javljaju izvesne protivrečnosti, nema uzorčno-posledične veze između događaja,
forma je ista kao kod svih pikarskih romana: pripovedačko „ja“ obraća se nekoj osobi, čitaocu, a
početak dela je uobičajen (Ja sam vam, gospodaru, rodom iz Segovije...) i kroz to „ja“ često se
javlja sam Kevedo, iskazuje svoja razmišljanja i emotivna stanja i prikazuje svoj pogled na svet,
a ne Pablosov, Domingo Ynduráin to objašnjava u svom predgovoru
- Težnja Pablosa da se popne na društvenoj lestvici, želja da pobegne od svog sramnog porekla i
da prevaziđe najniži status u društvu kojim je obeležen, sam Kevedo mu se podsmeva
- Povezanost sa religijskim pitanjem: podsmevanje zbog nečiste krvi, pošto je cristiano nuevo,
Kevedo smatra da se to nasleđuje i da od toga nikada ne može da se pobegne, kao i da se sa
krvlju nasleđuju i mane i poroci kojih se jedan converso ne može osloboditi (studija Quevedo y
los cristianos nuevos – Lillian von den Walden Moheno)
- Snažan je motiv nečiste krvi i nečasnog porekla, mada je Kevedo mnogo više sarkastičan nego
njegovi prethodnici, Pablosova majka je bila veštica i podvodačica, a otac je bio berberin i lopov,
za majku je čak naglašeno da se zvala Aldonsa de San Pedro, kroz prezimena nje i njenih
predaka, Kevedo ukazuje na to da su bili cristianos nuevos
- Podsmevanje okoline u ovom delu raspoređeno je gradacijski, motiv nečašća se provlači kroz
ceo roman, za mnoge likove se jasno naglašava da su cristianos nuevos: krčmar, zatvorski
stražar, lažni plemić itd, oni su i arhetipovi likova španske književnosti, kao i majka koja je
prikazana kao celestina, a sveprisutan je i motiv gladi
- Realizam: do izvesne mere je opisana stvarnost njegovog sveta, na početku se pominju stvarni
toponimi – Segovia, Alcalá, Sevilla, ali nema mnogo kulturoloških referenci, stil i satira su
deformisali sve likove, oni nisu realni već su pre karikature ili groteske, a nisu ni prikazani baš
verodostojno, služe za ismevanje određenih ličnosti i pojava
- Kevedo hladnokrvno pripoveda o svemu opisanom, ne oseća nikakvu vezanost za svoje likove,
nema ni trunke sažaljenja (dehumanizacija)
- Lázaro Carreter o Don Pablosu: delo nema poučne namere, niti kritičke, iznosi sve pojave samo
da bi ih ismevao, ne zbog didaktičkih ciljeva, smatra se jednim od najboljih dela Kevedovog
opusa i celokupne španske književnosti: kovanice, stilske figure, igre rečima, smela i agresivna
proza, tipični postupci konseptizma
- Od 2000. godine nastaju dva prevoda: 2003, SKZ, Radivoje Konstantinović: Životopis
pustolova po imenu don Pablos; 2004, Aleksandra Mančić, Žitije vrdalame po imenu don Pablos
- Čuveni Kevedov sonet: Amor constante más allá de la muerte (Ljubav je od smrti trajnija,
prevod Radivoja Konstantinovića sa B. Živojinovićem)

4) VIZANTIJSKI/GRČKI ILI PUSTOLOVNI ROMAN – LA NOVELA

BIZANTINA/DE AVENTURAS

- Potiče iz antičkog doba, a u španskoj književnosti nastaje u XVI veku, otprilike u isto vreme
kada i Lazarillo; opisuju se pustolovine, podvizi, nekad i stradanja junaka iz antike, koreni se
konkretno nalaze u starogrčkoj književnosti, u romanima Heliodora iz trećeg veka, a takva
tematika postoji i u srednjem veku, pisani su često u stihu, ređe u prozi, uglavnom na latinskom
jeziku, primeri: Libro de Alexandre, Historia troyana itd, spada u idealistički književni tok,
opisuju se izveštačeni i stilizovani svetovi, ne odgovaraju realnom stanju stvari, javljaju se
fantastični elemente i neverovatni događaji
- Predstavnici:
- LOPE DE VEGA: roman El peregrino en su patria (1604) – obično su junaci smešteni u neke
udaljene krajeve, a kod Lopea se radnja odvija u Španiji, time on nacionalizuje ovu podvrstu
romana i daje joj obrise španskog, jezgro dela je razbijeno ubačenim epizodama, graniči se sa
miscelaneom, ubačeno je nekoliko komedija i četiri autosakramentala, iste godine napisao je i
prolog u kom sumira sve napisano na polju dramskog do tog trenutka, spominje 219 naslova
- CERVANTES: roman Los trabajos de Persiles y Sigismunda (1617) – najavljuje ovo delo u
nekim prethodnim, npr. u predgovoru za Uzorne novele 1613. godine, junaci ne putuju pod
pravim imenima, nego pod imenima Periandro i Auristela, koja su izveštačena, i da bi ostvari
svoju ljubav prolaze kroz razne nezgode, putovanje je glavni okvir romana i završava se u Rimu
gde se venčavaju, podnaslov dela je Historia setentrional (severnjačka povest), dešava se obilje
peripetija kroz koje prolaze junaci i na kopnu i na moru, tu šemu sledi i Servantes, junaci su
plemenite krvi, obdareni su lepotom i vrlinama, često su i nasilno razdvajani, okružuju ih i
pozitivni i negativni likovi; struktura romana je jednostavna, najprostija, događaji se nižu
linearno, podeljen je u četiri segmenta, a po neoplatonističkoj koncepciji ljubavi podseća na stare
renesansne romane; tipično servantesovski je to što meša obilje idealističkih elemenata sa
realističkim detaljima, toponimima, dešavanjima, obrti su nategnuti i izveštačeni, delo nije imalo
tako veliki uspeh kao Don Kihot, a raspravlja se o tome kako se Servantes posle Don Kihota i
nekih od novela vratio ovom prevaziđenom obliku, možda jer nikad nije zaboravio težnju ka
idealnom svetu i harmoničnim odnosima, a možda jer je verovao da idealistička literatura
dozvoljava piscu da se raspline i pusti mašti na volju, mada se ovo delo danas ne čita mnogo i
nije uspešno, prevedeno je kod nas 2008. godine kao Povest o stradanjima i podvizima Persila i
Sigismunde, prevela je Aleksandra Mančić za izdavačku kuću Rad

5) KOSTUMBRISTIČKI ROMAN – LA NOVELA COSTUMBRISTA

- Opisuje običaje svakodnevnog života u nekoj zemlji, društvu, barokni pisci ga dosta neguju,
rado se i čita, uz kostumbrističke opise likova, običaja, često se javlja satirična nota, didaktička
namera, cilj koji ima pisac u nastojanju da neke pojave ili mane ispravi, to ide uglavnom u paru
sa kritikom i satirom i poučnošću
- Predstavnici:
- AGUSTÍN DE ROJAS: roman El viaje entretenido (Madrid, 1603) – forma je dijaloška, kao i
u svim kostumbrističkim romanima, odvija se razgovor između protagonista, to je obično neko
društvo ili su se slučajno sreli pa raspravljaju o raznim stvarima vezanim za svakodnevni život,
uglavnom su na ivici između kostumbrističkog romana i miscelanee zbog brojnih interkalacija, a
Rohas je bio i dramski pisac i glumac i uključuje u ovo delo čak 40 svojih loa, a ima i proznih
odeljaka, i sam pisac se javlja kroz jedan lik koji sa kolegama putuje od Sevilje do Toleda i priča
sa njima uglavnom o pozorištu, iznose razne detalje, anegdote o trupama itd, ima dosta
autobiografskih detalja, ima i književnu i dokumentarnu vrednost, delo je rado čitano u to vreme
- CRISTÓBAL SUÁREZ DE FIGUEROA: roman El pasajero (Madrid, 1617) – forma je
dijaloška, okvir priče je putovanje, postoje i stihovi i pripovedne celine, ima dosta pikarskih
elemenata, svaki protagonista je predstavnik određene klase, tj. profesije
- ANTONIO LIÑÁN Y VERDUGO – roman Guía y avisos de forasteros que vienen a la corte
(Madrid, 1620) – likovi su dva starija muškarca – mentora, koji mladiću koji je prvi put u
Madridu savetuju gde da živi, gde da ide, a gde da ne ide, ubačeno je 14 pripovedaka koje
ilustruju rečeno, galerija različitih likova koji se javljaju u delu je ogromna
- JUAN DE ZABALETA – dela Día de fiesta por la mañana (1654) i Día de fiesta por la tarde
(1660) koja predstavljaju hronike iz vremena Filipa IV

6) ALEGORIJSKI ROMAN – NOVELA ALEGÓRICA/SIMBÓLICA

- Ova vrsta romana nastaje u baroku, počiva u celosti na alegoriji, njeno značenje nije na nivou
fabule, na objektivnom nivou, već je sakriveno iza pojavne ravni
- Predstavnik je Baltazar Gracián i njegovo delo El Criticón: ovo je obimno delo u tri knjige,
objavljeno u tri grada u tri različite godine, autor je tipični predstavnik konseptizma, bio je
jezuita, značajni predstavnik španske proze, neko vreme je koristio pseudonim i pod njim je
objavljivao zato što jezuiti nisu podržavali njegov književni rad
- I deo objavljen je 1651. godine u Saragosi, II deo objavljen je 1653. godine u Ueski, III deo
objavljen je 1657. godine u Madridu, svaki od ovih delova podeljen je na poglavlja – capítulos ili
tratados, ali Gracián im smišlja novi naziv – crisi, I i II deo imaju po 13 poglavlja, a III deo ima
12 poglavlja, naslov I dela je: En la primavera de la niñez y en el estío de la juventud, naslov II
dela je: Juiciosa cortesana filosofía. En el otoño de la varonil edad, naslov III dela je: En el
invierno de la vejez
- Predstavljeno je simbolično putovanje kroz čovekovu egzistenciju, od rođenja pa do smrti, u
toku kog se promišljaju razne ideje, a junaci su dva muškarca: Cretilo i Andremio (imena su
izmišljena kao kod Keveda) i ova dva lika su suprotni jedan drugom: Cretilo je učen čovek,
čovek civilizacije, a Andremio je prirodan, čovek nagona, ovaj opšti kontrast služi da pokaže dve
strane čovekove ličnosti
- Njih dvojica se upoznaju na ostrvu nakon što je Cretilo doživeo brodolom, a Andremio mu je
spasio život (mit o dobrom divljaku), pa ga Cretilo uči da govori i zapravo na tom zajedničkom
putovanju uče jedan od drugoga, prolaze kroz realne gradove, javljaju se stvarni toponimi, ali
takođe i kroz imaginarne predele, u prvoj knjizi putuju kroz Španiju, a najduže borave u
Madridu, na dvoru (razvrat, korupcija), sreću razne druge likove koji imaju često simbolična
imena: Hipocrinca, Falsirena..., a jedan od njihovih ciljeva je da pronađu ženu Cretilovog života
čije ime simbolizuje sreću: Felisinda
- U drugoj knjizi putuju na sever, putuju kroz Aragon (autorova domovina), prelaze Pirineje i
stižu u Francusku, nailaze tamo na čudovište koje se zove Vulgacho, na ženu po imenu Virtelia,
prolaze kroz ciudad de Honoria, preko planinskog venca Los Alpes de vejecia itd.
- U trećoj knjizi nalaze se u Nemačkoj: dolaze do zamka El palacio de Alegría, tada su već u
starosti, a taj zamak naseljavaju neobični stanovnici: Embriaguez npr, dalje nailaze na zamak El
palacio de la Soberbia, La Cueva de la Nada koju čuvaju Ocio i Vicio (dokolica i porok), cilj
putovanja je Rim, a smrt ih odvodi na ostrvo besmrtnosti
- Glavni tok je isprekidan nizom ubačenih epizoda: alegorije, basne, priče kojima autor ilustruje
glavnu fabulu i razbija jednoličnost pripovedanja, nema ljubavnih sadržaja, ima satiričnih i
pikarskih elemenata, opisane su karakteristične mane i pojave, mnogi likovi nisu realni, ne
predstavljaju realne ljude nego su simboli – figuras morales
- Delo je tipično konseptističko, upotrebljen je komplikovan jezički izraz, poseduje semantičku i
stilsku gustinu, jezik je bogat, sličan je Kevedu, stvara nove reči i imena, pravi kovanice
- Delo je veoma ozbiljno jer pisac upozorava na štetne pojave i pojedince sa manama, želi da
poduči, ali pesimizam prožima delo u velikoj meri, mada pisac veruje da čovek može da
prevaziđe porok, ali da bi to učinio, mora da se uhvati u koštac sa životom i da iz te borbe izađe
kao pobednik
- Zastupa poetiku konseptizma i najznačajniji je predstavnik alegorijskog romana
DRUGE PROZNE VRSTE

1) NOVELA

- Najzastupljenija prozna vrsta pored romana, „uvezena“ je iz Italije gde ima dugu tradiciju još
od Bokača, a tek sa renesansom dolazi do Španije, iako Španci i pre ovoga imaju autohtone
kratke prozne vrste: u XVI veku – cuento (popular ili fantástico); patraña (pripovetka, Timoneda
je značajan autor, delo El patrañuelo, Marina Ljujić prevodi kao Zavrzlame)
- Novela je u XVII veku ipak omiljenija vrsta, pruža slobodan prostor i slobodu, nije obimna kao
roman, italijanske su bile vrlo popularne u Španiji, a prve originalne španske novele piše Miguel
de Cervantes Saavedra – 1613. godine objavljuje delo Novelas ejemplares (Uzorne ili Primerne
novele ili priče), a pre toga se novele javljaju i kao ubačeni elementi (intercalados) u prvom delu
Don Kihota, a to je radio i pisac Mateo Alemán, ali one nisu nikad objavljivane zasebno, pa
Cervantes u predgovoru svojim novelama kaže da je „el primero que ha novelado en la lengua
castellana“
- U XVII veku novela označava novelu, a ne roman, kao u moderno vreme, tada je naziv za
roman i dalje bio el libro, danas se dodaju pridevi corta ili larga da se napravi razlika
- Postoje razni modeli u zavisnosti od tematike:
Novela italiana ili cortesana – ljubavna novela, novela de cautivos, novela morisca (o Arapima ili
Mavarima), novela picaresca
- Mnogo španskih autora okreće se ovom obliku i novela poprima španske uticaje u vidu tema,
likova itd.
- Predstavnici:
Alonso Jerónimo de Salas Barbadillo: preuzima teme i likove iz Servantesovog opusa, piše i
romane, a poznate novele su mu: El caballero puntual (zbirka novela iz 1614. godine, primećuje
se uticaj Don Kihota) i Don Diego de noche (zbirka iz 1620. godine), ističe se po pikarskim
elementima i satiri, bio je i prognan zbog satiričnih elemenata
Alonso de Castillo Solórzano
María de Zayas y Sotomayor: isto pišu pod Servantesovim uticajem, María objavljuje dve
zbirke sredinom XVII veka, tematika je ljubavna, nazivi su: Novelas amorosas y ejemplares (10
novela, 1637), Desengaños amorosos (10 novela, 1647)
Lope de Vega: Novelas a Marcia Leonarda, novele posvećene jednoj od njegovih supruga,
objavljene 1621. godine
Tirso de Molina: uključivao je novele u obimnija dela, koja se mogu nazvati misceláneas: 1)
Cigarrales de Toledo – tu se nalaze četiri novele, delo je veoma raznorodno, a najpoznatija
novela odavde je Los tres maridos burlados; 2) Deleitar aprovechando (deviza Lopea i njegove
nove komedije) – ovo ostvarenje nije zabanog karaktera, već je ozbiljno, sa verskom tematikom,
a istaknuta novela je El bandolero, preovlađuju didaktički tonovi
Mateo Alemán: novela Ozmín y Daraja, mavarska novela koja se nalazi u prvom delu pikarskog
romana Guzmán de Alfarache
Miguel de Cervantes Saavedra: Novelas ejemplares
- 1613. godine objavljena je zbirka od 12 novela: La gitanilla, El amante liberal, Rinconete y
Cortadillo, La española inglesa, El licenciado Vidriera, La fuerza de la sangre, El celoso
extremeño, La ilustre fregona, Dos doncellas, La señora Cornelia, El casamiento engañoso i El
coloquio de los perros
- Postoje pretpostavke da je Servantes napisao još neke novele, ali se objavljuju samo one za
koje se sa sigurnošću zna da su njegove, one su međusobno različite pa ih je teško klasifikovati,
najprostija podela je na realističke i idealističke, ali je to danas prilično prevaziđeno pošto se u
mnogima elementi mešaju
- Naslov dela trebalo je da posluži kao primer i sa moralnog i sa književnog stanovišta (etičko i
estetičko), daju odraz Servantesovog pogleda na književnost i na svet, dotiče se mnogih tema
kojima se bavio i pre i posle ove zbirke, javljaju se i neki tipični likovi, po umetničkoj vrednosti,
novele se nalaze odmah posle Don Kihota, ali i po proučenosti i prevođenju
- Prva prevedena novela kod nas je La española inglesa, prevod je uradio Đorđe Popović, naslov
na srpskom je Engleska Španjolkinja, objavljen je u Pančevu 1885. godine kod braće Jovanović,
veoma skromno, ali je ovo prvi prevod u jugoslovenskom okruženju, kod Hrvata je prvi prevod
objavljen tek 1949, a kod Bugara 1976. godine
- 1938. godine vlada veliko interesovanje za ratno stanje u Španiji, ali i za kulturu – Hajm
Alkalaj prevodi izbor od tri novele, u Beogradu, za Eos (Fregona, Celoso, Vidriera)
- Integralni prevod objavljuje Duško Vrtunski 1981. godine za Maticu srpsku, pominje i
Alkalaja, jer se služi njegovim prevodom i osavremenjuje ga, ali nije pomenuo Popovića čiji je
prevod takođe obradio
2) MENIPSKA SATIRA

- Francisco de Quevedo: delo Los sueños u službi kritike društva, tema sna je česta u baroku i
tipična je za ovaj period, takođe i kod drugih autora, ovo delo nastaje u piščevoj mladosti, oko
1605. godine, posle je prerađivano i dorađivano, nekada zbog cenzure, a nekada zbog volje
autora, Quevedo završava u zatvoru zbog soneta koji je napisao protiv nekog moćnika (od
posledica tog boravka u zatvoru kasnije i umire)
- Delo obuhvata šest proznih tekstova koji se u modernoj književnosti nazivaju menipskim
satirama, pa uzoru na antičkog autora Menipa, koji daje primer svojim delo Razgovori mrtvih, na
španskom je naziv ovog oblika sátira menipea i ima veliki uticaj na baroknu književnost
- Delo je objavljeno tek 1627. godine, i podeljeno je u šest celina: 1) El sueño del juicio final, 2)
El alguacil endemoniado, 3) El sueño del infierno, 4) El mundo por de dentro, 5) El sueño de la
muerte, i poslednja, kasnije dodata celina: 6) La hora de todos y la fortuna con seso
- Nema razrađene fabule, klasičnog uvoda, zapleta i raspleta, delo je fantazmagorična predstava
španskog društva onog doba, javljaju se mnogi likovi koji koračaju stazom života idući ka
drugom svetu, do sudnjeg dana, prikazane su i epizode iz pakla, to je povod da se razotkriju
ljudske mane i mane društva, najčešća je satira profesija koje se Quevedo čvrsto držao, niko nije
pošteđen – kočijaši, apotekari, lepe žene, lude, obućari, trgovci, plemići, sudije, pesnici,
zaljubljeni, perverznjaci, babe, rogonje...
- Lope de Vega: delo La Dorotea – prozni tekst koji pokazuje određene analogije sa Selestinom,
ceo je napisan u dijalogu, nema pripovedača, autor je naziva acción en prosa, što je neprevodivo,
nastaje 1632. godine, sa umetničkog stanovišta je vrlo uspelo delo pre svega zbog lepote i
ljupkosti proze, jednako je kvalitetno kao Lopeovo dramsko stvaralaštvo, opisao je svoju ljubav
prema Eleni Osorio, verodostojno prati istorijski sled događaja mada junaci imaju fiktivna
imena: Fernando je mladi, siromašni pesnik zaljubljen u Doroteu, stalo je obasipa stihovima, a
javljaju se i negativni junaci: Don Bela, koji je bogati plemić koje se udvara Dorotei, Teodora,
Doroteina majka, koja želi bogatog zeta, a ne siromašnog pesnika za svoju ćerku, Gerarda,
podvodačica (još jedna analogija sa Selestinom, njen direktni naslednik); Dorotea popušta pod
pritiskom majke i kasnije se ipak okreće bogatom udvaraču, Fernando je razočaran i rešava da
odustane od Dorotee, a ona na kraju odlazi u manastir
- Knjiga je podeljena na činove (njih pet), a ne na poglavlja, što je još jedna sličnost sa
Selestinom; Lope je uneo mnogo stihova u ovo delo, prisutan je lirski element, svaki čin se
završava poetskom formom coro (hor), a ima i nekoliko romansi, soneta i četiri opšte poznate
pesme barquillas (romancillo – romansa u sedmercu)

3) PROZNE FORME NA GRANICI KNJIŽEVNOSTI

- Ova dela se nalaze na granici između književnosti i drugih oblasti, ali imaju određenu
književno-umetničku vrednost:
Historia
(Juan de Mariana, pisao o španskoj istoriji)
Tratado
(Rasprava na različite teme, mogle su bili i čisto književne, poetske, ali i političke, moralne,
verske, pisao ih je i Quevedo)
Oratoria
(Besedništvo, govorništvo, moglo je biti i versko – oratoria sagrada, odlikuje se konseptističkim
stilom)
Memoriales
(Piše se o uzrocima španske propasti, istorijski, politički, kulturni, ekonomski razlozi, književnici
koji su o tome pisali su los arbitristas)
Emblemas
(Pišu se na osnovu neke vinjete ili minijature, bile su popularne i pišu ih i poznati književnici)
Perceptiva y estudios literarios
(Gracián, delo Agudeza y arte de ingenio, smatra se poetikom konseptizma, objašnjeni su ključni
pojmovi – agudeza i ingenio, objavljeno u zrelom baroku, 1648. godine)

LIRSKA POEZIJA U BAROKU

- Veliki broj pesnika je piše i neguje, Servantes to ironično komentariše u delu Put na Parnas, a
tri najznačajnija pesnika su Lope de Vega, Luis de Góngora i Francisco de Quevedo, i po obimu
dela i po umetničkoj vrednosti stihova
- Fenomen mecenstva: talentovani pojedinci imali su svoje mecene, tj. zaštitnike, uglavnom
uticajne aristokrate koje su bile potpora pesnicima, to je u doba baroka bilo izuzetno moderno i
moćni plemići su se maltene utrkivali u tome ko će biti mecena većem broju pesnika ili
poznatijem pesniku, iako se pesnici često žale na njihovu škrtost – Gongori su mecene bili conde
de Villamediana i duque de Lerma, Servantesu duque de Béjar i conde de Lemos, Lopeu duque
de Sessa, Kevedu duque de Osuna i njima su pesnici pisali obavezne posvete na početku dela
- Pesnici su se okupljali u okviru kružoka ili društava pod nazivom academias literarias: učestala
pojava koja podrazumeva okupljanje pesnika da bi se čitala nova dela za koja se očekivao prvi
sud i reakcija kolega književnika (pa je tako i Lope svojim kolegama čitao Arte nuevo na jednom
ovakvom okupljanju) i najviše ih ima u Madridu i Sevilji
- Delovanje crkve je značajno: povremeno se organizuju pesnička nadmetanja na zadatu temu,
npr. lik i delo nekog španskog crkvenog lica ili neki praznik, to je bila prilika za mnoge pesnike
da dobiju neku vrednu nagradu ili da prvi put predstave svoje stihove javnosti, a religiozne teme
su i inače bile vrlo prisutne u lirici – Lope je objavio delo Rimas sacras, sa verskom tematikom,
obuhvata i njegove introspektivne stihove u kojima žali što nije veći vernik
- Moguća klasifikacija barokne lirske poezije:
1) Poesía tradicional: poetska dela pisana u maniru narodne poezije: i metričke forme i teme
koje se koriste tipične su za narodnu poeziju, ali su dela autorska, od formi se koriste najviše
romansa, a zatim i villancico, letrilla, seguidilla itd. i u ovom periodu formira se romancero
nuevo, autorska romansa koja se piše na razne teme, ali menjaju se metrika i teme
2) Poesía culta castellana: učena poezija koja potiče još iz srednjeg veka, karakteristične teme,
motivi i forme opstaju i tokom baroka, pišu se redondilla, quintilla, décima itd.
3) Poesía italianista: koriste se italijanske forme iz doba renesanse, najviše se neguju sonet i
kancona, italijanska struja je vrlo prisutna i maltene odomaćena
- Pesnici se teško mogu razvrstati prema formama koje su koristili jer su skoro svi pisali skoro
sve, spajaju autohtono špansko sa spoljnim uticajima, koriste se brojni elementi preuzeti iz
renesanse koji opstaju, samo što su preobraženi, preformulisani: tematski dominira ljubavna
problematika u okviru petrarkističke tradicije, preuzet je i neoplatonizam: prefinjene dame,
ustaljene stilske figure i poređenja u petrarkističkim slikama, ljubav kao plamen, ali vremenom
tradicija slabi
- Prisutna je i burleskna poezija: cilj je da se ismeje neka pojava ili osoba i tu dominira Quevedo,
on izvrgava ruglu gotovo sve, pa nije zaobišao ni mitološke teme koje su izuzetno ozbiljno
shvatane u renesansi, prisutna je i književna burleska: ismeva čak i kolege pesnike (sukob sa
Gongorom), njihovu distancu prema mitologiji
- Javljaju se opscene teme sa neverovatnim motivima – telesne izlučevine, banalni, skoro
vulgarni detalji
- Pikarska tema: opet ima veze sa Kevedom koji neguje oblik po imenu jácara (dvostruko
značenje – u pozorištu je mala dramska vrsta, teatro menor): poetski oblik sa pikarskom
tematikom, uglavnom je slobodne forme, često kao romansa, tema je pikarska, ima satiričnih
elemenata, srodna je obliku koji se zove romance picaresco/de germanía
- Koriste se i druge uobičajene teme: religiozne, filozofske, satirične, egzistencijalne, ali u
manjem broju, tako da se ne ističu mnogo
- Romansa kao forma doživljava procvat i za formiranje novog romansera zaslužni su Lope,
Góngora itd. odnosno pesnici prve barokne generacije, a od 1589. godine na svakih par godina
objavljuje se zajednička zbirka romansi raznih autora, sa tipskim naslovima: Flores de romances
nuevos, Flor de diversa poesía, Romancero general itd, tek kasnije pesnici se profilišu za
određenu metričku formu i svoja dela objavljuju zasebno, ali se pišući romanse proslavljaju, a
posebno Lope, za koga se tek kasnije pročulo kao za dramaturga
- Oblik romanse se donekle menja (npr. romancillo), ostaje uglavnom osmerac, ali se češće dele
na strofe od po četiri stiha, zadržava se asonantska rima, ali se javlja i konsonantska, što je novo,
nekada se dodaje i pripev, a lirski element odnosi prevagu, barokne romanse su manje epske,
narativne nego srednjevekovne
- Pesnici baroka mogu se grupisati:
I) Generacijski:
1) Oko 1560. godine: tada se rađa prva generacija i sa njom sve počinje: tu spadaju Lope i
Góngora kao tvorci novog romansera, ali i braća Leonardo i Bartolomé Argensola, José de
Valdivielso
2) Oko 1580. godine: sledbenici prve generacije, među kojima se ističu Francisco de Quevedo,
Conde de Villamediana, Hurtado de Mendoza itd.
3) Sledbenici Keveda: manje uspešna generacija – Jerónimo de Cáncer, Anastasio Pantaleón de
Ribera (i Sor Juana bi se možda mogla svrstati u ovu grupu, budući da je stvarala po uzoru na
špansku baroknu liriku)
II) Stilski:
1) Pristalice Gongore: los culteranos, podržavali su Gongoru i stvarali ugledajući se na njega
2) Protivnici Gongore: los llanos, nisu podržavali Gongoru već su bili za jednostavan jezik
- Ovo su bile dve oštro razgraničene i suprotstavljene grupe
III) Geografski:
- Prema mestu porekla pesnika

DON LUIS DE GÓNGORA Y ARGOTE

- Kontroverzan pesnik koji je dosta dugo izazivao rasprave, specifičan je po tome što su ga ili
obožavali ili su mu se u potpunosti protivili i to traje sve do XX veka, tačnije do 1927. godine
kada grupa pesnika ponovo oživljava njegovu poeziju, a do tada je bio osporavan kao pesnik –
smatrano je da njegov opus ne vredi mnogo, jer su mu stihovi formalno savršeni, ali su po
sadržini isprazni i nemaju dušu
- Rođen je u Kordobi 1561. godine, u plemićkoj porodici, tu je stekao prvo obrazovanje, studirao
je prava u Salamanki, ali se ne zna sa sigurnošću da li ih je završio, pomoću porodičnih veza
kasnije stupa u crkvu, postaje sveštenik i time se bavi ceo život, pored pisanja, u poznim
godinama postaje kapelan na dvoru
- Vodio je usamljenički život koji se ceo vrteo oko poezije: pisanje, raspravljanje na književnim
skupovima, odbrane od napada savremenika, to ga je najviše zaokupljalo, a bio je i kockar i tako
je potrošio dosta imetka, pred kraj života je psihički oboleo i umro je 1627. godine u Kordobi
- Smatrao je da je španski jezik previše istrošen u književnom smislu, da su sve poetske strukture
koje su do tada korišćene previše banalne, da je potrebna korenita reforma poetskog jezika koji
mora da se razlikuje od svakodnevnog, a u tome mu je prethodnik Juan de Mena (predrenesansa,
XV vek), koji smatra da se u poeziji mora ugledati na latinski jezik, zatim Fernando de Herrera
iz seviljske škole (renesansa, XVI vek), a kruna ovoga je Gongorino stvaralaštvo, on ovakvo
nastojanje u poeziji dovodi do paroksizma, krajnjih granica i zato se njegova poezija naziva
poesía límite, i posle njega više niko ne stvara na takav način – postoje neki njegovi sledbenici,
koji pišu u njegovom maniru, ali su manje uspešni i posle Gongore, do kraja XVII veka, ova
struja se polako gasi
- Zanimljiv je njegov odnos sa kolegama:
1) Lope de Vega: Lope je bio zastupnik jednostavnog i prozračnog stila – estilo llano – u poeziji
i drami (uslovno rečeno, jer nije bio baš toliko prost), ima veliki broj sledbenika koji su
istovremeno protiv Gongore (los lopistas), ali Lope se ipak divi Gongori i ceni njegov rad iako je
drugačiji od njegovog, njihov antagonizam je čisto književni
2) Francisco de Quevedo: Neprijateljstvo između ove dvojice vrlo je izraženo, poznato je u
književnim krugovima, a zasniva se i na poetskoj i na ličnoj bazi, obojica su satiričari, ali je
Kevedo u tome mnogo oštriji nego Gongora: vređa ga i udara vrlo nisko i to se ogleda u mnogim
stihovima koje mu je uputio (Gongora je bio cristiano nuevo pa to Kevedu služi kao povod za
mnoge uvrede i napisao je mnogo stihova sa takvim aluzijama, npr. sonet u kom kaže da će svoje
stihove namazati mašću da Gongora ne bih mogao da ih pregrize)
- Gongora za života nije objavio nijednu zbirku pesama, objavljivao je samo pojedinačne pesme
u zajedničkim zbornicima, a o njegovom radu se zna iz rukopisa koji su kružili i čulo se za njega
dok je još bio vrlo mlad, dok je pisao romanse i slične forme u narodnom duhu, ali više se o
njemu znalo iz rukopisa koji su išli od ruke do ruke, od kojih su verodostoniji oni koje su pisali
njegovi istomišljenici, mada se prepisivanjem mnogo toga izgubilo i izmenilo, a prva njegova
posebna zbirka izašla je posthumno, 1627. godine, samo par meseci posle njegove smrti, a
priredio ju je López de Vicuña
- U XVIII veku se mnogo kritikuje barokna poetika, a posebno Gongorina poezija i do XX veka,
skoro niko ga i ne čita, a kritika se odnosi vrlo negativno prema njemu, pa tako npr. Menendes i
Pelajo kaže za njega da je: pobre de ideas y riquísimo de imágenes; inferior y vacío de las
palabras; sin asunto, poesía, ideas (za Soledades); lleno de absurdo e insignificancia... –
priznaje mu se vešta spoljna forma, ali kaže se da nema sadržaja i poetske duše
- Činjenica je da je Gongora manje-više preteča larpurlartizma – stvara poeziju radi nje same,
radi lepote poezije, važna je forma, a ne poruka koja treba da se prenese čitaocu
- Krajem XIX veka, Francuzi ponovo otkrivaju Gongoru: pesnik Pol Verlen, zatim francuski
plemići, ljubitelji umetnosti (Rémy de Gourmont, Francis de Miomandre), koji podstiču povratak
Gongorinoj poeziji i zalažu se za čitanje i prevođenje njegovih pesama, a na to podstiču i
Špance; Rubén Darío takođe je bio spona i podsticao je Špance da se vrate Gongori, ali je
najzaslužnija Generacija 27: Lorca, Cernuda, Guillén, Aleixandre... koji slave 300. godišnjicu od
Gongorine smrti uspevajući da ožive njegova dela
- Dámaso Alonso je književni istoričar koji se najviše posvetio izučavanju Gongorinog opusa, od
40-ih i 50-ih godina XX veka, objavljuje studije u kojima tumači Gongorine stihove i mnogo
doprinosi njihovom pravilnom razumevanju i vrednovanju; njegove značajne studije u kojima
objašnjava Gongorin stil, jezik, dela (unapredio je estudios gongorinos) su: La lengua poética de
Góngora, Estudios y ensayos gongorinos, Góngora y el Polifemo, Góngora y el gongorismo itd.
- Francuski gongorista Robert Jammes je poznati priređivač i istraživač Gongorine poezije i
među svim ovim studijama nalaze se objašnjenja za pojmove cultismo – gongorismo –
culteranismo, od kojih je cultismo najširi, a culteranismo ima pejorativnu konotaciju, sa obzirom
na aluziju na luteranizam – poetska jeres
- Gongorin opus nije obiman, napisao je 167 soneta, 121 letrilju, 94 romanse – poemas de arte
menor, 33 različite pesme de arte mayor i tri velike poeme: Soledades, Fábula de Polifemo y
Galatea, Panegírico al duque de Lerma; napisao je i nešto malo drame, sačuvana su četiri
njegova dramska dela, ali nisu dovoljno značajna da bi se izučavala
- Prema opusu, smatra se da Gongora ima dva stila, odnosno dve etape: el príncipe de la luz i el
príncipe de las tinieblas – kvalifikacija je malo grublja, ali generalno smatra se da je u periodu
de la luz Gongora lakši za razumevanje i da mu je stil jednostavniji u manjim poemama, a teži je
za razumevanje u onim obimnijim, u periodu de las tinieblas; ova dihotomija ga dugo prati,
mada se mora shvatiti uslovno, jer se i u manjim metričkim formama nalaze njegovi tipični
elementi, samo manje akumulirani

Gongorino stvaralaštvo

- Deli se na pesme manjeg obima – poemas menores i pesme većeg obima – poemas mayores
Poemas menores:
a) Letrilje: novi oblik u baroku, pesma podeljena na strofe, često ima i refren, u duhu narodne
tradicije, napisao ih je oko stotinu na razne teme: humorističko-burleskne, satirične, tj.
njihovo zajedničko obeležje je šaljivost, podsmeva se ili pojavama u društvu, ili profesijama,
ili ljudskim slabostima i manama, to je neki tip kostumbrističke satire koju neguje i Kevedo,
ismevaju prevarene muževe, brbljive žene, pohotne sveštenike, pišu o moći novca itd; od
 naslova se ističu Verdad, mentira – o moći novca (i Kevedo ima sličnu pesmu pa bi
komparativna analiza bila zanimljiva), Ríase la gente; Dineros son calidad, verdad
b) Romanse: napisao ih je 94 i zauzimaju značajan deo njegovog opusa, ima sva obeležja
barokne romanse, strofična je, često se peva i praćena je muzikom, npr. La más bella niña,
pisao je i satirično-burleskne, jedna od najobimnijih je Fábula de Píramo y Tisbe, gde
izvrgava satiri ovaj mit iz antike, zatim pisao je i mavarske (moriscos) i njegove su među
najlepšim – tematika je ljubavna, u idealizovanom svetu, opisani su običaji i naravi
islamskog sveta, ali su glavni junaci hrišćani, npr. Entre los sueltos caballos, Amarrado al
duro banco; pastoralne romanse su takođe bile uspešne jer je Gongora bio poznat kao veliki
esteta i osetljiv na lepotu, posebno lepotu prirode, žene i na osnovu ovih i mavarskih romansi
se i proslavio; romanse na viteške teme (caballerescos), o lovu i ribolovu (venatorios i
piscatorios), na pikarske teme (picarescos), i naravno, ljubavne (amorosos)
c) Soneti: italijanistička forma, napisao ih je 167, od tema neguje ljubav na prvom mestu, a
pored lirskog nadahnuća u prvom planu je i lepota dame, u petrarkističkom maniru (koji se
koristi počev od Garsilasa – ljubavni plamen, svetla kosa i put – česte pesničke slike),
originalno kod njega je formalno savršenstvo, veći intelektualni naboj tj. učenost u stihu što
izaziva utisak o dozi hladnoće i bezosećajnosti; često se javljaju motivi: carpe diem,
prolaznost i protok vremena, života, beatus ille, pohvala prirodi, pisao je sonete posvećene
gradovima (Kordoba, Valjadolid, Madrid), a i prigodne, povodom raznih dešavanja, u zreloj
fazi života, kad je već bio bolestan, deluju vrlo pesimistično, a pisao je i pohvalne sonete,
kako je bio običaj, svojim prijateljima književnicima
Poemas mayores (u njima se akumuliraju sve odlike njegovog stila):
a) Panegírico al duque de Lerma: pohvalna pesma – panegirik – posvećen vojvodi od Lerme,
njegova biografija je predstavljena na poetski način, ustaljena forma, u prvom planu su bitni
pozitivni događaji iz života vojvode
b) Fábula de Polifemo y Galatea: kod Gongore se termin fábula ne može prevesti precizno,
možda najbolje kao mit ili pripovest, obimna poema u kojoj se tematski vraća antici: div
Polifem i nimfa Galateja, sadrži 63 oktave (octava real) u jedanaestercima, to je učena strofa
italijanskog porekla, tema je preuzeta iz Ovidijevih metamorfoza, na barokni način je
predstavljena antička tradicija i mitološka tema, motivi su nemoguća ljubav, nesklad,
kontrast, akcenat je na Polifemovoj humanosti uprkos izgledu
c) Soledades: nedovršeno delo, planirao je tri pevanja, a napisao dva, međutim, i to drugo je
nedovršeno, prvo pevanje se sastoji od 1091 stiha, a drugo od 979 stihova, mnogi kritičari su
ovo delo nazvani ispraznim, bez ideje, a postoji pretpostavka da je hteo da napiše četiri
pevanja i da opiše godišnja doba i promene koje se dešavaju u prirodi i u čoveku, ali to nije
dokazano; predstavljaju hvalospev o životu u prirodi, na način tipičan za njega predstavljena
je ideja menosprecio del corte i pohvala neporočne prirode, daleko od grada, ne postoji neka
specijalna radnja u delu, više je to niz skoro pastoralnih scena u kojima se uzdiže jednostavan
život daleko od civilizacije, a nit koja povezuje sve scene je mladić koji, razočaran u život i u
ljubav, doživljava brodolom i spasavaju ga seljaci i to je povod da se predstave prizori sa
sela; poema je astrofična, u formi silve, koja je učena metrička forma, sastoji se od
kombinacije jedanaesteraca i sedmeraca, ponekad se javlja konsonantska rima čiji je raspored
slobodan, rukopis ovog dela je poznat još od 1613. godine, a delo je neobično i specifično
zbog sredstava tipičnih za gongoristički stil – metafore, poređenja, nove i originalne poetske
slike, komplikovano je za čitanje, a prevod na srpski uradio je Branislav Prelević plus
beleške o delu
- Odlike Gongorinog stila: 1) leksičke pojave, 2) sintaksički fenomeni, 3) stilski fenomeni
1) Leksičke pojave:
- Leksika je specifična i originalna, smatra da je španski istrošen i izlizan i da mu treba drugačiji
poetski jezik, inovacija, daje veliki doprinos tome jer:
a) koristio je mnoge kultizme (strane reči ili učene reči koje su tipične za neke duhovne
discipline, ali se retko koriste u literarnim delima pa se do Gongore skoro i ne javljaju), preuzete
uglavnom iz latinskog, ali i francuskog, italijanskog... i oni uklopljeni u fond španskog jezika
deluju novo i neobično zvuče;
b) stvarao je kovanice – nove reči (cabecijuntos, arrocinados, cuadrupedales...);
c) namerno je birao retke, neobične, zastarele i učene reči koje se malo koriste i neke su čak
zahvaljujući njemu ušle u moderan španski jezik (adolescente, cadujo, caverna, celeste, joven,
nocturno...);
d) kod njega se često menja osnovno značenje nekih reči (canicular je nastalo od reči canícula,
što znači vrućina, žeđ, ali kod njega se javlja sintagma caniculares aullos – povezuje značenje sa
latinskom rečju i kod njega znači pasji);
e) bio je osetljiv i na otmenost reči i u fonetskom (zvučnom) i u semantičkom smislu i kod njega
odabrana reč mora i da lepo ili neobično zvuči, pa tako preferira palabras esdrújulas (líquido,
purpúreo, cándido, céfiro, crepúsculo, lúgubre...);
f) u njegovim delima dominiraju boje, koje ne naziva uobičajenim imenom, već koristi metafore
da ih iskaže: crveno (rojo, rosado) – púrpura, rubí, grana, carmesí, escarlata, coral, clavel, rosa
(iz primera se vidi da preovlađuje drago kamenje, plemeniti metali i cveće); belo – lino, lana,
lilios, espuma, perlas, nieve, cisne, plata, argento, cordero, diamante, cristal; zlatno – sol, trigo,
rubio, dorado; plavo – azul, zafiro
2) Sintaksički fenomeni
a) Stilska inverzija ili hiperbaton (hipérbaton): stilski i sintaksički prosede, remeti se uobičajen
red reči, vrlo često koristi ovo sredstvo i to na neobičan način – između delova koji su u inverziji
ubacuje i mnogo drugih izraza pa se teško nalazi veza između tih reči (Dámaso Alonso: “exageró
la libertad en español)
Primer: “De este, pues, formidable de la tierra
bostezo, el melancólico vacío
a Polifemo, horror de aquella sierra
bárbara choza es”
“Del siempre en la montaña opuesto pino
al enemigo noto,
piadoso miembro roto”
b) Inceso: umetak, koji se uvek u stihu nalazi između dve crtice pa je to tome prepoznatljiv
Primer: “Tú, ave peregrina,
arrogante esplendor – ya que no bello
del último occidente”
c) Fórmula latinizantes: Najčešće je to glagol SER u značenju SERVIR ili CAUSAR sa
subjektom, imenskim predikatom ili dativom;
Primer: “Segunda tabla a un genovés mi gruta
de su persona fue, de su hacienda”
ili grčki akuzativ, preuzet iz latinskog, koji označava izdvojeni deo nečega;
Primer: “Desnuda el brazo, el pecho descubierta”
ili apsolutni ablativ, koji se najčešće javlja u umetku;
Primer: “Vieras – muerta la voz, suelto el cabello –
la blanca hija de la blanca espuma”
d) Bimembracija: pojava da se određene poetske celine (najčešće stih) deli na dva
segmenta/polustiha, stalno prisutna kod Gongore, može biti sa znakovima interpunkcije, ali i bez
njih
Primer: “Tanto por plumas, cuanto por espadas”
“O, gran río, gran rey de Andalucía”
- Dámaso Alonso bimembraciju kod Gongore deli na: bimembración fonética, bimembración
semántica, bimembración sintáctica i bimembración rítmica
- Nekada su stihovi podeljeni i na tri ili više segmenata i to se naziva pluralidad;
Primer: “En tierra, en humo, en polvo, en sombra, en nada”
e) Correlación: pojava da se svaki pojedinačni deo stiha ili strofe povezuje sa nekim drugim:
Primer: “Ojos, oídos, pies, manos y boca
hablando, obrando, andando, oyendo y viendo.” (u ovom slučajnu u suprotnom
smeru, svaka imenica sa odgovarajućim glagolom)
f) Diseminación y recolección: pesniku važni pojmovi se raspoređuju svuda po određenoj
kompoziciji, da bi se u poslednjem stihu ponovo združili radi isticanja važnosti (primer je sonet
De Córdoba)
g) Kontrastne formule: po uzoru na latinski, a u baroku je prisutan u velikoj meri
Primeri: “A, si no B”: “Que en voces, si no métricas suaves”
“B no, A sí”: “Metal no ha sido canoro, muda caña sí”
“no B, sino A”: “No aromáticos leños, sino alados”
3) Stilski fenomeni
- Gongora koristi mnogo stilskih figura, od onih jednostavnih (kontrast, apostrofa, eksklamacija,
retoričko pitanje), do metafore, hiperbole, metonimije, sinegdohe, mitološke aluzije, aluzivne
perifraze, aliteracije, paronomazije itd.
- Poznat je po izražajnim i kompleksnim metaforama u kojima često koristi pojmove koji nemaju
logičku vezu i nekad su vrlo prepoznatljive (npr. purpúreo turbante je kresta na glavi petla, a
petao je lascivo esposo vigilante de crestadas aves)