1.

Definisanje učenja

Pri pominjanju termina „učenje“ vedina ljudi, najverovatnije, kao prvu asocijaciju ima
proces usvajanja novih znanja, što nesumnjivo proizilazi iz najučestalije upotrebe ovog
termina u školskom kontekstu.

Izvesno vreme i psihologija je sledila ovakva stremljenja, te je u okviru tradicionalnih

gledišta definisala učenje kao:

– svesnu, namernu aktivnost,

– sa ciljem sticanja znanja ili veština,

– najčešde vezanu za namerno ponavljanje (Rot, 1990).

Iako ovakvo određenje učenja nije netačno, savremena psihologija ga je ocenila kao
isuviše ograničeno i svrsishodno samo u aspektu pojašnjenja prirode školskog učenja. Naime,
otkako je psihologija došla do saznanja da se čovekova ličnost formira ne samo pod uticajem
nasleđa, ved i sredinskih činilaca, postalo je jasno da joj je potrebna znatno šira definicija
učenja koja de obuhvatiti sve aspekte čovekove prirode na čiji razvoj sredina i iskustvo
značajno utiču. Drugim rečima, nakon saznanja da sredinski uticaji, lično iskustvo ili, jednom
rečju, učenje, učestvuju u razvoju našeg mišljenja, pamdenja, emocija, osobina ličnosti i
mnogih drugih aspekata čovekovog psihičkog života, uspostavljeno je shvatanje da učenjem
ne usvajamo samo nova znanja i veštine, ved i da učimo kako da mislimo, pamtimo, osedamo
i budemo ličnost sa određenom strukturom. Shodno tome, psihologija je kasnije proširila
raniju definiciju učenja tako da je njome bilo mogude obuhvatiti promene u širokom spektru
ljudskog ponašanja. Potpunija savremena definicija ističe da je učenje:

– trajna ili barem relativno trajna promena individue, koja se pod određenim
uslovima manifestuje u njenoj aktivnosti,

– a koja je rezultat prethodne aktivnosti individue (Bower & Hilgard, 1981;

Radonjid, 1992b; Rot, 1990).

Savremeno određenje učenja razložili smo na dve komponente da bismo ga bliže pojasnili
i time izbegli mogude pogrešne interpretacije. Naime, u definiciji se insistira na tome da je
učenje trajna ili barem relativno trajna promena kako bi se Jasmina Kodžopeljid i Jasmina
Pekid 26 napravila jasna razlika između učenja i kratkotrajnih, prolaznih promena koje
nastaju usled delovanja različitih faktora koji nemaju nikakve veze sa učenjem, kao što su
umor, bolesti, konzumiranje psihoaktivnih supstanci i sl. Primera radi, lako je primetiti
upadljivo menjanje čovekovog ponašanja u alkoholisanom stanju (Radonjid, 1992b).
Međutim, to što je, po prirodi, povučena osoba u pijanom stanju postala razgovorljiva,
direktna, zavodljiva ili neprijatna, ne predstavlja promenu koja je rezultat učenja, jer nakon
prestanka dejstva alkohola, prestaju i zapažene promene u njenom ponašanju. Dakle,
privremenost opisanih promena u ponašanju jasno negira postojanje njihove veze sa učenjem.

U nastavku definicije navodi se da je promena nastala učenjem rezultat prethodne

aktivnosti individue, opet sa ciljem razlučivanja učenja od promena, koje se u ovom slučaju,
tiču neizostavnih fizioloških procesa, kao što su sazrevanje ili starenje organizma (Radonjid,
1992b). Ako se setimo čuvene Sfingine zagonetke: „Ko ujutru ide na četiri noge, u podne na
dve, a uveče na tri”, a na koju je Edip jedini tačno odgovorio sa ,,Čovek”, vidimo da je još u
antičko doba bilo poznato da kako organizam sazreva, odnosno stari, tako se u njegovom
ponašanju određenim redosledom javljaju očekivane promene. Ove promene nastupaju
spontano, jer su uslovljene biološkim ili naslednim činiocima, a ne nekom prethodedom
aktivnošdu, i upravo zbog toga se ne mogu podvesti pod pojam učenja. (Kodžopeljić, Pekić,
2017)

2. Vrste učenja

Vrlo se često pod učenjem podrazumijeva namjerno zapamćivanje verbalnog materijala

ponavljanjem. Ali takvo određenje učenja je preusko. Preusko je jer može biti nenamjerno;
dijete od rođenja uči različite oblike ponašanja, uči da hvata razne predmete, da izgovara
riječi – a bez ikakve namjere.