Peter O'Donnell - Modesti Blejz

Naslov originala

Peter O’Donnell

MODESTY BLAISE
Za Konstancu
 1

Frejzer podesi naočare tako da mu se na licu pojavi izraz vrhunske gluposti, koji je
najviše voleo. Prešao je prstom niz nos i tupavo se zagledao u dosije koji je držao u rukama.
„Mislim, ser”, reče uzdržano, „da bismo mogli imati muke u pridobijanju Modesti Blejz.”
Trepnuo je prema krupnom, sedokosom čoveku koji je stajao kod prozora i gledao užurbani noćni
saobraćaj dole ispred Vajthola.
„Za trenutak”, reče Tarant, okrenuvši se od prozora, „ponadao sam se da biste mogli
uspeti u tome, Frejzeru.”
„Žao mi je, ser Džeralde”, reče Frejzer pomalo rezignirano. „Možda neki drugi put.”
Tarant pođe do velikog stola u jednom uglu prostorije. Seo je u svoju stolicu, otvorio
lakiranu kutiju, izvadio cigaru i prionuo da je upali.
„Izvanredna žena, Frejzeru”, reče, gledajući kako se gusti dim izvija prema blagoj
fluorescentnoj svetlosti. „Da ste vi 1945. godine bili dete u logoru za raseljena lica na Srednjem
istoku, mislite li da biste mogli da se penzionišete u dvadeset šestoj godini, sa preko pola miliona
funti? Malo, žensko dete, naravno.”
Od svih izraza koje je imao na repertoaru Frejzer hitro odabra jedan - izraz blage
uvređenosti sa napućenim usnama. Tarant razmisli o njemu, pa odobravajući klimnu glavom.
„Najverovatnije”, nastavi, „da ćemo teško moći da je pridobijemo za novac. A naročito ne
za dve hiljade godišnje, kolika su primanja državnih službenika.”
Frejzer diže ruku blago savijenog srednjeg prsta i pažljivo se počeša po glavi ispod
proređene kose. „Neki od naših ljudi su posvećeni svom poslu” reče neuverljivo.
„Da. Izgleda da ona ima osećaj patriotizma.” Tarant se namršti na svoju cigaru. „Najzad,
odlučila je da ostane ovde. Ali mislim da se ne bi odazvala ni na zov trube.”
„Ucena?” Frejzer pokuša jednim izrazom da objedini nagoveštaj, izazov i odbojnost.
Osetio je da mu nije uspelo jer je Tarant samo odmahnuo glavom.
„Ne... ne ucenom. U stvari, mislim da je to pravi podsticaj za nju, Frejzeru. A potrebno
nam je mnogo više od nevoljne saradnje.”
„Pitam se da li...”, Frejzer ostavi rečenicu da lebdi u vazduhu dok je pažljivo okretao list u
dosijeu i nekoliko sekundi nepotrebno zurio u njega. „Pitam se da li bi ovo pomoglo.”
Tarant uze papir i dva puta pročita kratku poruku na njemu. Nesigurnog izraza, koji je
ipak zračio nadom, zamislio se, a onda podigao pogled prema Frejzeru shvativši da je on u pravu.
U trenutku se zapita zašto se čovek sa Frejzerovim dosijeom terenskog operativca trudi da
izgleda kao beskorisni glupan, sada kad radi miran kancelarijski posao. Iz čiste navike,
verovatno. Ta uloga mu je koristila u prošlosti i možda je sada teško otarasiti je se. Tarantu ona
nije smetala. Njih dvojica se odavno poznaju i Frejzer je znao u kojim situacijama ovaj skida tu
masku. U svakom slučaju, bila je to bezopasna igra, korisna i često zabavna.
„Poruka je stigla od šifranta pre jednog sata”, reče Frejzer uz mali pokret kao da se
izvinjava. „Naravno, nisu joj pripisali nikakvu važnost. Već da je deo rutinskog izveštaja. Ali
pomislio sam da, možda...?”
„Mislim da zaista može da posluži.” Tarant mu vrati papir i pogleda na sat. „Deset sati.
Mislite li da bi htela da se vidi sa nama večeras?”
„Nema boljeg trenutka od sadašnjeg.” Frejzer je izveštačeno ubacio ovu frazu, ne uspevši
sasvim da prikrije svoje zadovoljstvo. „Ser, da li da pokušam da je nazovem?”
Noćni vazduh je bio prijatno topao dok je Frejzer vozio svoj stari bentli niz Konstitjušn
hil i opušteno krivudao između vozila kroz Hajd park. Jedan taksista je zbog toga besno
uzviknuo, na šta se ovaj izvinio osmehom, uzviknuvši zatim tako maštovitu psovku da je Tarant
jedva uspeo da sakrije svoje divljenje.
„Vaš razgovor sa Modesti je bio vrlo kratak”, reče Tarant dok su se vozili kroz park. „Zar
ništa nije pitala?”
„Nije, ser Džeralde.” Frejzer se nagnu iznad volana i zabrinuto trepnu posmatrajući kroz
vetrobran. „Kada sam je pitao možete li da je nazovete, rekla je samo: ’Da. Sada, ako vam
odgovara’ Zvučalo je kao da zna ko ste.”
„Zna. Dva puta je slala Vilija Garvina iz Tangera da mi proda vredne informacije. Nešto o
Naseru i vrlo korisne stvari o ruskoj organizaciji u Levantu.”
„Šta mislite o Garvinu, ser?”
„Tvrd kao dijamant, ali sa dobro ispoliranim delovima. Ima jak kokni naglasak, ali mislim
da su mu i francuski i arapski vrlo dobri. Ima savršene manire; odveo sam ga na ručak u klub
Rend da ga uplašim, ali izgledao je kao da je tu rođen. Pregovarao je veselo, ali nemilosrdno.
Izgledao je opušteno nadmoćan, kao... zastupnik aktuelne kraljice.”
„Ne kao suprug?”, upita Frejzer nesigurno.
„Definitivno ne tako. Kao dvorjanin. Ništa više od toga.”
„Šteta, zaista.” Frejzer uzdahnu i izgura jednog mini-ostina iz trake. „Da su u takvom
odnosu, možda biste vi bili u boljem položaju. Mislim, sad je taj Garvin u nevolji.”
„Da. A s druge strane...?” Tarant je to izrekao kao nedorečeno pitanje.
„Tačno.” Frejzer ozbiljno zaklima glavom nekoliko puta. „Da su u supružničkom odnosu,
Garvin možda ne bi bio u nevolji. A vas se to nimalo ne bi ticalo, ser.”
Visoki blok koji je gledao iznad parka konstruisao je Le Korbizjeov učenik i bio je
završen pre nešto više od godinu dana - vrhunac jednostavne elegancije. U suterenu se nalazi
privatni bazen, tereni za skvoš i teretana za stanare i njihove goste. Fasada je bila od glatkog
kamena, a krov isprekidan uvučenim platformama sa balkonima. Na vrhu, penthaus koji gleda na
jug, ograničen je sa obe strane terasom pokrivenom pločama od betona, između kojih je rasla
trava.
Penthaus je koštao sedamdeset hiljada funti.
Za pultom u velikom predvorju uniformisani vratar ljubazno nakrivi glavu kao odgovor
na Tarantovo pitanje. „Da, gospođine, gospođica Blejz je javila da vas očekuje.”
Iza prostora pokrivenog mekim, smeđim tepihom nalazila su se čvrsta vrata privatnog
lifta. Vratar dodirnu dugme i vrata tiho kliznuše u stranu.
„Da, tu smo. Spustila je lift za vas. Uđite, gospodo, molim vas. Odvešće vas direktno na
krov. Ne zaustavlja se na ostalim spratovima.”
„Hvala vam.” Tarant pritisnu dugme i vrata se zatvoriše. Lift pođe polako, pa onda poče
glatko da ubrzava. Na vrhu, vrata su se opet povukla i njih dvojica izađoše.
Našli su se u prostranom, otvorenom foajeu sa podom od keramičkih pločica ugljenosive
boje. Iza se nalazila velika prostorija koja se pružala nekih petnaest metara do suprotnog zida,
gde je veliki prozor od poda do plafona gledao na park. Činilo se da su foaje i ta prostorija
zajedno, ali ona je bila tri stepenika niža od tanke gvozdene balustrade na rubu foajea koja je
okruživala prostoriju celom njenom širinom.
Vlasnica je ostavila svoj pečat gotovo u svakom delu prostorije, kojom je odisala toplina i
jednostavnost. Zatim bi pogled počeo da otkriva čudne nejasnoće u toj jednostavnosti, neobičnu
mešavinu stilova, koji bi se inače sudarali, ali su tu bili zapanjujuće usklađeni.
U foajeu su svoje mesto našle dve stolice, kanabe Luj XVI i okrugli stočić. Sa strane se
nalazila niša za kapute, iza somotske zavese. Pod prostorije bio je popločan osmougaonim
pločicama boje mutne slonovače. Na njima je bilo prostrto sedam ili osam tepiha različitih
veličina živopisnih boja isfahanske izrade.
Sredina jednog zida bila je od prirodnog kamena, sa ugrađenim kaminom. Ostali zidovi
bili su ukrašeni kedrovinom. Na njima je bilo nekoliko slika i tapiserija Fransoe Bušea. Tarant je
na slikama primetio Miroa, Brakovu mrtvu prirodu i Modiljanija. Ostale su mu bile nepoznate.
Sva vrata koja su vodila iz sobe i dvoja kojima se izlazi iz foajea bila su od tikovog
furnira, klizna, od poda do plafona.
U jednom uglu sobe nalazila se zakrivljena polica sa raznim ukrasima; porcelanski sat u
obliku lava u stilu Kafierija, poduprt sa dva Sevresova tanjira; činija od žada sa zmajevima iz
Đaćing perioda i srebrna bočica za miris; tri izuzetne figure od slonovače, Klodiova statueta i
antička urna od mahagonija.
Osvetljenje je bilo izvrsno, a veći delovi nameštaja bili su jednobojni i slagali se sa
živopisnim šarama tepiha. Tarant je primetio duboki kauč od crne kože, dve „Barselona” stolice
neutralne boje i nizak, dugačak sto sa belim i zlatastim poljima.
Na ugrađenim policama smeštenim na jednom od zidova bile su knjige i ploče,
simpatično nesređene zbog upotrebe. Pri kraju polica nalazio se haj-faj, dehmično skriven
paravanom od koromandelovog drveta.
Ali Tarantov pogled se stalno vraćao na tepihe. Izgledali su prijatno melanholično poput
neke muzike, kao što su recimo Listovi Preludijumi.
Pored sebe začu dug i oduševljen uzdah svog saradnika.
„Hanibalovi tragovi”, reče i glasno procedi Frejzer. „Kakva prokleta postavka.”
Zajedno pođoše do stepenica ispod gvozdene balustrade. Pošto se sabrao, Frejzer
nespretno zagrli svoju akten-tašnu i poče sumnjičavo da razgleda oko sebe. Kroz otvorena vrata
na desnoj strani sobe nazirala se bledozelena dnevna svetlost i čuo se tihi šum neke male mašine.
Tarant spusti svoj šešir uskog oboda i kišobran na stolicu.
„Mislim da treba da se nakašljete” Frejzer predloži.
„Ne trudite se, g. Frejzeru.” Glas je bio melodičan, sa blagim stranim naglaskom.
Intonacija je bila hladna, ali ne neprijatna. Ona je stajala na vratima, na pozadini od fluorescentne
svetlosti. Lice joj je bilo glatko i smireno, sa visokim jagodičnim kostima ispod tamnih,
prodornih očiju. Mogla je imati 165 centimetara, pomislio je Tarant, ali crna kosa joj je bila
savijena u punđu, pa je zbog toga izgledalo da je viša.
Imala je nežan, taman ten koji bi doneo bogatstvo nekome ko bi mogao da ga iskoristi.
Tarant je bio zbunjen njenim ustima. Posmatrana zasebno, bila su malo preširoka, ali manja usta
ne bi ni priličila takvom licu. Vrat, zaključio je, iako predivan, bio je definitivno predug... a opet,
taj divan položaj glave ne bi išao uz kraći vrat. Noge?
Ne, prokletstvo, one nisu bile preduge. Nije nameravao da opet upadne u istu zamku. Ta
devojka je rođena da se gleda u celini i, po mogućstvu, što češće. Veoma se iznenadio kad je
shvatio da želi što pre da vidi njen osmeh. Na sebi je imala snežnobeo uzak džemper, sa
rol-kragnom. Rukavi su joj bili skladno zasukani gotovo do lakata. Dole je imala bordocrvenu
suknju od finog tvida, sa faltama na obe strane i džepnim preklopima. Suknju je držao široki, crni
pojas sa dvostrukim prstenom, a padala joj je tačno do polovine kolena. Njene noge, istog tena,
bile su gole. Bila je u tamno-zlatastim, otvorenim sandalama, sa malim štiklama i koralnocrvenim
lakom na noktima, isti kao ruž na usnama.
„Gospođice Blejz...” Tarant, siđe niz stepenice, pružajući ruku. „Ja sam Tarant a ovo je
moj kolega, Džek Frejzer.”
Ruka joj je bila hladna i osetio je poigravanje čvrstih tetiva u njenim dugim prstima. Malo
se okrenula da pozdravi Frejzera i Tarant primeti da mu je prozrela izraz vrhunske gluposti,
okarakterisavši ga sa „ne treba ga potceniti”, što je i upamtila.
„Oprostite što smo se javili tako kasno, gospođice Blejz.” Tarantove reči su bile tek
prizvuk izvinjenja. „Da li vas ometamo?”
„Ne mnogo. Želim da vas vidim”, odgovorila je prilično neposredno. „Ali htela bih nešto
da završim. Potrajaće samo tri ili četiri minuta. Molim vas, uđite.”
Okrenula se i vratila u sobu, a oni pođoše za njom. Tarant je već ulazio u radionice
brusača dragog kamenja, ali nikada nije video nijednu tako urednu. U njoj su bila tri odvojena
stola, a pored svakog je stajala visoka stolica. Na jednom su bila tri horizontalna točka, povezana
sa motorom na kraju. Olovni točak je bio odmaknut od ostala dva i iza njega je stajala teglica sa
silicijum-karbidom. Iza drvenog točka nalazila se konzerva sa najfinijim abrazivom u prahu, a iza
filcanog točka teglica sa prahom za poliranje.
Na drugom stolu nalazio se mali sajdžijski strug, opremljen tankim rezačem - vertikalnim
diskom prečnika deset centimetara od fosforne bronze, rubova impregniranih dijamantskom
prašinom.
Modesti Blejz sede za treći sto i pokaza muškarcima da zauzmu ostale dve stolice. Uzela
je štapić na čijem je širokom vrhu bio zacementiran safir. Zagledavši dragulj, Tarant proceni da
ima četrdeset karata. Bio je već izbrušen u vidu kabošona i sada ga je obrađivala na mašini za
rezbarenje. Pritisnula je prekidač i pogonska osovina se pokrenu.
Bila je potpuno koncentrisana. Držeći štapić obema rukama, sa dlanovima na naslonu,
lagano je gurnula kamen prema tocilu.
Tarant pogleda oko sebe. Veliki zidni sef je bio otvoren. Nekoliko fioka različitih veličina
bilo je izvučeno iz police u sefu i ležalo na stolu pored njegovog lakta. U jednoj od njih ugledao
je preko desetak neobrađenih dragulja - dijamanata, rubina, smaragda i safira. U drugoj su bili
manji dragulji, isečeni, fasetirani i polirani.
Potom je u većoj fioci video izrezbareno poludrago kamenje i ostao bez daha. Bile su tu
izrezbarene teglice i bočice od žada i ahata, satanska glava od opsidijana i ruža od ružičastog
alabastera. Video je osmoruku boginju izrezbarenu u belom kalcedonu i veliki oval od složeno
izrezbarenog gagata.
U prostoriji se tri minuta nije čulo ništa sem zvuka motora. Frejzer je, smetnuvši s uma
svoj izraz lica, pažljivo posmatrao.
Modesti Blejz isključi motor i ustade. Stavila je juvelirsku lupu na jedno oko i desetak
sekundi proučavala safir, pa digla glavu, pustivši lupu da joj padne u ruku.
„Mogu li to da vidim?”, upita Tarant snebivajući se.
„Naravno. Čeka ga još poliranja.” Ona mu dodade lupu i štapić sa cementovanim
kamenom.
Na safiru je u formi kameje bila izrezbarena glava devojke u poluprofilu, unazad
začešljane kose i golih ramena. Neverovatno - to maleno lice izgleda kao da je živo. Tarant je
pokušao da shvati tehniku obrade kojom se dobijaju tako jednostavni obrisi i praznine, ali mu nije
uspevalo. Bez reči je dodao Frejzeru štapić sa kamenom i lupu, pa je onda pogledao Modesti
Blejz.
„Ovo je vaš hobi, brušenje dragog kamenja?” upitao je.
„Da.” Ona mu uzvrati pogled. „Ne obrađujem ih više profesionalno.” Licem joj se
odjednom razvuče osmeh. Taj osmeh je on želeo da vidi. Bio je iskren, sasvim opušten i pomalo
đavolski. Tarant shvati da se i on ceri sa njom.
„Ne profesionalno”, reče on i nakrivi glavu u znak odobravanja. „Znamo da ste se
povukli, gospođice Blejz. I prirodno je da imate hobi kojim ćete se zanimati.”
Njen osmeh je sada nestao, ostavivši samo malo veselosti u njenim očima. Posle
Tarantovih poslednjih reči i to nestade i ona ga zamišljeno pogleda.
„Naravno.” Glas joj je bio ravan. „Šta ćete popiti?”
Pošli su za njom u veliku sobu, gde ona priđe malom baru, koji je bio izvučen iz niše, a na
čijim policama su stajale flaše i čaše.
„Molim vas, sedite. Ser Džeralde?”
„Mali brendi, molim vas.”
„A vi, g. Frejzeru?”
„Oh? Ovaj...” Frejzer pređe prstom niz nos. „Veliki, molim vas”, reče neuverljivo hrabro,
pa se zavali u stolicu. Zatim poče da pretura po svojoj akten-tašni, izvadi dve fascikle i spusti ih
na svoje krilo.
Tarant je sa zadovoljstvom gledao kako ona spretno priprema pića. Spustila je čašice na
stočić između njih dvojice. Nasula je sebi čašu crvenog vina, običnog, primetio je, pa je sela na
kraj kauča i digla noge na njega.
„Čast mi je što vas upoznajem, ser Džeralde” reče ona, dižući čašu da to naglasi.
„Pročitala sam vaš dosije pre nego što sam se povukla.”
„Oh, ja sam nezanimljiv čiča, gospođice Blejz.” Otpio je brendi i osetio ukus midasa, koji
se u grlu pretvarao u zlato. “Vaša biografija je mnogo fascinantnija.”
„Koliko toga znate?”
„Ah, Frejzer bi se strašno uznemirio ako kažem da nešto znam. Veći deo je samo niz
pretpostavki i zaključaka.”
„Mogu li da ih čujem?”
„Naravno.”
Tarant klimnu glavom Frejzeru, koji otvori fasciklu i namršti se na tekst otkucan u njoj.
„Pa, ovaj, ukratko, gospođice Blejz”, reče nervozno, „imam zapisane podatke od vaše
sedamnaeste godine. Verujemo da ste bili u logoru za raseljena lica na Srednjem istoku, gde nije
bilo moguće proveriti koliko godina imate.”
„Tu ne mogu da vam pomognem, Frejzeru”, reče ona ozbiljno. „Ni sama to nisam mogla
da proverim.”
„Dobro. Da skratim, nije otkriveno odakle ste, a znamo da ste tada, otprilike u
sedamnaestoj godini, radili u jednoj maloj kockarnici u Tangeru. Držala ju je grupa ’Luš’. Henri
Luš je bio vođa male zločinačke organizacije. Kada ga je, godinu dana kasnije, ubila
konkurencija, vi ste preuzeli kontrolu i tada je usledio vaš munjevit uspon.”
Frejzer diže pogled sa dosijea.
„Ovde”, reče, „ne razlikujem činjenice i pretpostavke, razumete?”
„Vrlo vispreno, g. Frejzeru.” Ustala je, uzela srebrnu kutiju sa cigaretama i ponudila
Frejzera. Bile su to „perfekto finos”. Pošto je on odbio, ona tada uze jednu i spusti kutiju pored
Tarantovog lakta.
„Nisam vas očekivala”, reče. „Bojim se da imam samo ’burma čeruts’ i ’petit koronas’.”
„Ja ću uživati u ’koronasu’, hvala. Šta bi bilo da ste me očekivali, gospođice Blejz?”
„Verujem da pušite ’panč-panč klaro’.”
„Da.” Zakotrljao je cigaru nežno između prstiju, gledajući Modesti dok se vraćala da
sedne. „Vili Garvin ima oko za detalje. Vaš dosije o meni mora da je vrlo iscrpan.”
„Bio je. Ali ne dosadan. Molim vas, nastavite, g. Frejzeru.”
„Ta grupa”, reče Frejzer, okrećući list, „ah, pod novom upravom, postala je poznata kao
’Mreža’ i operisala je na međunarodnom nivou. Bavila se krađom umetničkih dela i dragulja;
švercom; manipulisanjem devizama i zlatom; ali i špijunažom.”
„Ono što ja znam”, reče ona, udahnuvši dim iz cigare, „jeste da ’Mreža’ ni u jednom
trenutku nije trgovala tajnama koje pripadaju Vladi Njenog veličanstva.”
„Razmišljali smo o tome”, reče Tarant zamišljeno. „Možete li da nam nagovestite
razlog?”
„Možda je osoba koja je odgovorna za to želela da se nastani ovde, pa nije htela da bude
proglašena za nepoželjnu.”
„Zašto ovde?”
„To je već možda duga priča. Mislim da i nije važna.”
„Takođe smo zabeležili”, reče Frejzer zamišljeno, „da se ’Mreža’ uopšte nije bavila
veoma profitabilnim kriminalnim poslovima - drogom i razvratom. A u dva navrata je pružila
dragocenu pomoć Birou za narkotike Sjedinjenih Država.”
Ona klimnu glavom. „Tako ja razmišljam. Mislim da, ako čovek ima pravilan stav, mora
delovati pozitivno kad se pruži prilika.”
„Ono što je sigurno” reče Frejzer, „znamo da ste se 1962. godine udali za jednog
engleskog propaliteta i u Bejrutu se razveli od njega. Verujemo da je to bio čisto finansijski
aranžman zbog dobijanja britanskog državljanstva.”
„Da. Čisto i jasno.” Opet joj iznenada osmeh ozari lice. Frejzer pročisti grlo, sa izrazom
nelagodnosti, i opet se zagleda dole u tekst.
„Pa”, nastavi on, „sada se vračamo u vreme dve ili tri godine nakon osnivanja ’Mreže’,
kada vam se pridružio Vilijam Garvin. Imamo ovde dodat njegov dosije.” Okrenuo je nekoliko
listova. „On je bio u popravnom domu u Engleskoj, a kasnije odležao dve kratke zatvorske kazne
pre nego što je otišao u svet. Zatim je godinama zapadao u raznorazne nevolje u raznim delovima
sveta. Preskočiću detalje koje imamo, ali verujemo da ste ga našli u Sajgonu pošto je otpušten iz
Legije stranaca. Od tog trenutka se, ah, vraćamo na teren spekulacija.”
Frejzer zastade i otpi malo brendija. On je prosto obožavao brendi i Tarantu je bilo veoma
interesantno da ga posmatra kako nemo i mirno uživa u tome. Ostavši za trenutak hrabro ukočen,
Frejzer spusti čašu i, uzdržavajući se, nabra nos.
„Izgleda”, reče, vrativši se dosijeu, „da je Vili Garvin šest ili sedam godina bio vaš blizak
saradnik, gospođice Blejz, dok ’Mreža’ na kraju, ovaj, nije razdeljena upravnicima ogranaka u
raznim državama?”
Zatvorio je fasciklu i prepredeno digao pogled. „Znamo da ste oboje došli u ovu zemlju
pre jedanaest meseci, gospođice Blejz, i znamo da je Garvin kupio krčmu Mlin, na reci. Znamo i
da ste oboje vrlo bogati, što može da objasni zašto nije bilo”, zastao je i lukavo pogledao,
„nikakvih, ahm, nelegalnih aktivnosti od tada.”
„Vrlo dobro”, reče Tarant. „Divno artikulisano, Frejzeru. Izvanredno izgovarate
samoglasnike.” Uzvraćeno mu je očekivanim osmehom odobravanja i on je radoznalo pogledao
prema Modesti.
„Zanimljivo je”, reče ona polako, „ali kao što kažete, uglavnom su to spekulacije. Mislim
da vam ne bi bilo od koristi da povlačite drastične poteze.”
„Nisam ni imao nameru.” Tarant zastade i nastupi tišina. Jedna od dobrih stvari kod ove
devojke je bila ta što je nije brinula tišina. Davala je vremena za razmišljanje ne žureći da ispuni
tišinu.
Tarant je sada razmišljao i bio svestan razočaranja. Devojka ga je očarala. Bila je lepa i
inspirativna. Ta smirenost, posle njene čudne, mračne prošlosti, bila je neverovatno uzbudljiva.
Ali nešto je tu nedostajalo, nešto što je naučio da oseti kod svojih agenata, kao što je mogao da
oseti kvalitet fine cigare pre nego što je zapali.
Šta je posredi - bilo je teško odrediti. Možda je više sposobnost nego osobina. Sposobnost
za svirepu okrutnost, udružena sa nesalomljivom voljom. Blagi bože, mora da je to nekada imala.
Da li je s vremenom izgubila? Do sada to nije osetio kod Modesti Blejz. Bila je savršeno
opuštena, savršeno se kontrolisala, i to je bilo očigledno. Ali nije osetio životnu sposobnost da se
pretvori u tigricu. Da li je čelična srž zarđala i plamen volje ugašen?
„Daleko smo od toga da na bilo koji način upotrebimo svoje sumnje protiv vas”, reče on
prijateljski. „Više smo se nadali da bismo mogli da vas iskoristimo.”
Otpila je iz čaše crvenog vina, ne skidajući pogled sa njega.
„Mene niko ne koristi, ser Džeralde”, odgovori ona vrlo tiho. „Niko. To sam davno
odlučila, pre nego što dosije počinje.”
„Razumem. Ali nadao sam se da ću vas nagovoriti.”
„Kako?” Radoznalo ga je posmatrala. Tarant se zagledao u vrh svoje cigare, pa uzgred
baci pogled prema Frejzeru, koji je sedeo sa jednom rukom na kolenu. Prsti su mu bili ispravljeni
i blizu jedan drugom. Dlan je bio okrenut nadole. Frejzer je mislio da to treba odigrati iskreno.
Tarant takođe.
„Svesni smo da bi bilo besmisleno nuditi vam novac, gospođice Blejz”, reče. „Ali
možemo da vam ponudimo Vilija Garvina.”
„Vilija?” Njene crne obrve se podigoše.
„Da. Jeste li skoro bili u kontaktu sa njim?”
„Nisam otprilike šest nedelja. Tada je došao u grad na par noći, i proveo ih je ovde. Otišli
smo zajedno u Mlin za vikend, da isprobamo njegov novi gliser. Posle toga sam bila mesec dana
sa nekim prijateljima na Kapriju i vratila se pre nedelju dana. Nisam mu se javljala.”
„Nećete ga naći u Mlinu.”
„To me ne iznenađuje. Vilijev san da sam vodi sopstvenu kafanicu brzo je izbledeo.
Stalno je u pokretu, a ima i veliki spisak divnih devojaka. Od prvoklasnih do običnih.”
„Nije ljubavna romansa razlog njegovog odsustva. Daleko je odavde, na drugoj strani
sveta. I u zatvoru je, gospođice Blejz. Ne pod pravim imenom, mogu da dodam. Ali nije ni važno
pod kojim imenom čovek ide na vešanje.”
Tarant je beskrajno uživao u onome što je zapazio. Modesti Blejz nimalo nije promenila
izraz lica, ni položaj tela. Sedela je podvučenih nogu na kraju kauča, sa čašom vina u ruci. Ništa
se nije promenilo. Pa ipak, odjednom, kao da je celu prostoriju ispunio elektricitet energije
njenog nepokretnog bića.
Tarantu je to izgledalo kao miris oluje, pri čemu se statički elektricitet napinje do
krajnosti pre nego što strahovitom eksplozijom ne udari u tlo.
„Vešanje?” Glas joj je još uvek bio tih. Tih, pomisli Tarant, kao ratni zov Rolandovog
1
roga .
„Ili streljanje”, odgovori on i kratko mahnu rukom. „Stvar nije hitna jer je situacija... tamo
gde se Garvin nalazi još uvek pomalo haotična. Mislim da još ima taman dovoljno vremena da
neko nešto učini, možda u narednih osam ili devet dana.”
Modesti Blejz zgnječi polupopušenu „perfekto fino” i privuče teglicu od sevrskog
porcelana bliže sebi. Iz nje uze debeli, crni list duvana i žuti papir. Ne razmišljajući o tome, vešto
je raširila list duvana preko papira, uvila ga i upalila.
„Pomalo zagonetno mi je sve to, ser Džeralde” reče.
„Da. Smišljeno, naravno.”
„Za šta sam vam ja potrebna?”
„Za jednu operaciju”, ubaci on hitro. „Jedan specijalan posao, draga moja. To je sve.
Nešto za šta imate jedinstvene sposobnosti, a možda će biti samo informativno osmatranje.”
„Zauzvrat ćete mi reći gde je Vili Garvin sada?”
Njeno pitanje je ostalo da lebdi u vazduhu. Tarant otpi i spusti čašu. Frejzerova ruka, još
uvek na kolenu, bila je okrenuta i opušteno savijena. To mu je bio znak da ne popušta lako u
pregovorima. Tarant je shvatio, ali odbi taj savet.
„Ne”, reče ustajući. „Biće to poklon, gospođice Blejz. Mi sada odlazimo, a i siguran sam
da treba mnogo toga da pripremite za vrlo kratko vreme. Frejzeru, dajte gospođici Blejz kopiju te
poruke, molim vas.”
Frejzer u trenutku zaprepašćeno raširi oči, a zatim se sabra i ponizno sagnu glavu, pa poče
da pretura po akten-tašni. Pružio joj je otcepljeni list na kožnom držaču i ona ode polako do
velikog prozora čitajući ga, sa cigaretom među prstima.
„Hvala vam.” Ponovo je otišla do njih dvojice i vratila list Frejzeru, gledajući Taranta.
„Shvatam da taj vaš posao nije hitan, ser Džeralde. Biću van zemlje sledećih desetak dana.”
„Bilo bi mi vrlo drago ako bismo mogli da se vidimo kad se vratite.” Uzeo ju je za ruku.
„Doviđenja, nadam se da će vaš put biti uspešan.”
„Hvala vam još jednom.” Pošla je sa njima do uzdignutog foajea i lifta. Vrata kliznuše
nazad kad je stisnula dva dugmeta na kontrolnoj tabli.
„Vi ste pametan čovek, ser Džeralde.” Zainteresovano ga je posmatrala. „Kako ste znali?”
„Izvinite. Šta sam znao?”
„Da mrzim ucene. Ali uvek plaćam svoje dugove. Sigurna sam da toga nema u mom
dosijeu.”
„Ne.” Tarant uze svoj šešir i kišobran. „Ali upoznao sam vašeg Vilija Garvina.”
„On nije pričao o meni.”
„Zaista nije. Ali on je veoma otvoren. Lako sam ga pročitao. I pomislio sam da je sličan
vama. Ipak ste vi njega stvorili.”
Frejzer iskoristi priliku.
„Kakav gospodar, takav i sluga”, reče pompezno i sa prikrivenim uživanjem.
Kad su njih dvojica otišli, ona stade kod prozora i zagleda se preko mračnog parka dok
nije ispušila cigaretu. U trenutku se osmehnula i odmahnula glavom.
„Trebalo je to da pretpostavim”, promrmljala je. „Ne želim tebe da krivim, Vili. Bogami,
znam kako si se osećao.”
Ugasila je cigaretu i prišla telefonu. Sledećih sat vremena obavila je nekoliko razgovora,
od kojih jedan sa iznenađenim čovekom, gotovo trinaest hiljada kilometara daleko. Završivši to,
otišla je u svoju bledozelenu spavaću sobu od slonovače srebrnosive boje. Zid je bio obložen
pločama, od kojih je ona na desnoj strani velikog, bračnog kreveta bila od obojenog čelika. U
sklopu toga bio je toaletni stočić sa fiokama koje su se bešumno otvarale i zatvarale.
Pozadi je bio uzan prostor kvadratnog oblika, veličine 180 centimetara, koji je prvobitno
bio zamišljen kao garderober. Na tren je zastala posmatrajući tri teška sanduka koja su ležala na
podu, zajedno sa više manjih kutija na policama sa strane. U očima joj se pojavi tužno ogorčenje.
„Zašto li smo sačuvali svu ovu opremu, dragi Vili?” reče glasno.
Sagnula se i počela da otvara jedan od kofera.
U parkiranim kolima, Frejzer je sedeo za volanom i govorio tonom svesnog gubitnika koji
čestita pobedniku.
„Mislim da ste to odlično odradili, ser Džeralde, ako mogu tako da kažem. Nisam smeo ni
da se nadam da će joj nametanje duga biti tako delotvorno.”
„Možete da kažete, Frejzeru. Možete. Ali mislim da shvatate da je to zaduživanje bilo
gotovo irelevantno?”
„Oprostite?”
„Ona je prilično dugo bila izložena opasnosti tokom tih dvadeset šest godina. Mislite li da
je lako prekinuti to?”
 „Ali ostvarila je svoju ambiciju, ser. Pola miliona, i takav život.”
„Beznačajno. Ili možda tragično. Opasnost može biti droga, a ona je navučena na nju.
Prokletstvo, čoveče, pa i sami ste bili navučeni na to, gotovo dvostruko stariji od nje. Morao sam
da vas dovučem za kancelarijski sto. Ova devojka to ne pokazuje, naravno. Potpuno se kontroliše.
Ali oseća mučninu zbog povlačenja.” Nastavio je ravnim glasom. “Kod Vilija Garvina to nije
bilo vidljivo do sada.”
„Izvinite.” Frejzer proguta knedlu i pogleda ga nesigurno. „Ne shvatam poentu, ser.
Osećam iz vaših reči da to što smo je zadužili zbog Vilija Garvina nije pravi razlog našeg
uspešnog pridobijanja.”
„To je opravdanje”, reče Tarant tiho. „Tražila je opravdanje, bila ona svesna toga ili ne. Ja
je nisam primoravao. Tražio sam pravi način da joj omogućim da uradi ovaj posao za nas, Džek.”
Oslovljavanje njegovim imenom prekinulo je igru koju je Frejzer voleo i označilo da je za
sada ona završena. Frejzer se opusti i spusti ruke na volan, a licem mu se lagano raširi osmeh.
„Proklet da sam”, reče zadivljeno. „Vi, stara, lukava lijo.”
 2

Modesti Blejz je stajala naslonjena na stablo palme, oko tri metra od ruba drveća. Noć
beše davno pala. Ptice bukačice i papagaji su ućutali, a iza nje se čulo samo šuštanje i hučanje
šumskog života. Sa zvezdanog neba, mesec je žmirkao dole prema drumu metalne boje, koji je
vijugao između šume i savane.
Zatvor se nalazio u polukrugu nabijene zemlje, na terenu raščišćenom u širokom luku iza
puta. Bio je to improvizovan zatvor, od prepravljene vojničke barake, dugačke prizemne zgrade
od nepečene opeke, u obliku slova „T”. Spoj slova „T” gledao je prema drumu, uspravljen natrag,
prema drveću, sa velikim vratima u osnovi. Tik iza vrata nalazila se stražarnica.
Modesti je nepokretno stajala tu već dva sata. U obilasku na svakih deset minuta, dronjavi
stražar je sa „garand” puškom na ramenu prolazio na deset metara od nje. Beskoristan stražar,
pomislila je. Čuo bi se u dolasku i odlasku, puška je zveckala po redeniku, a žar njegove cigarete
video se na sto metara.
Šest nedelja ranije bio je odmetnik. Sada su on i njegovi drugovi bili vladini vojnici. Bivši
vladini vojnici sada su bili odmetnici, ali ne zadugo. Državni udar generala Kalzara bio je više
nego uspešno izveden, ali su se stvari pomalo otele kontroli i bila mu je neophodna opreznost
kako bi se oslobodio onih koji su se borili na strani koja je izgubila.
Šest dana beše prošlo od njenog razgovora sa Tarantom i sada je znala da je on dobro
procenio situaciju. Santos je u Buenos Ajresu potvrdio tu procenu pre samo četrdeset osam sati.
Da bi Vili Garvin odatle bio živ izvučen, to je moralo hitno da se izvede.
Ona je bila u pantalonama od teksasa, dovoljno širokim za neometano kretanje i
uvučenim u vojničke čizme debelih đonova. Gore je imala tanak crni džemper sa rol-kragnom,
koji joj je pokrivao trup, vrat i ruke. Ruke i lice je zatamnila kamuflažnom kremom. Inače visoka
punđa sada joj je bila učvršćena na potiljku.
Gledala je kako rasklimatani kamion izlazi iz zatvora na drum. Gume pune trave zacvilile
su kada je zalazio za okuku, odvozeći dnevne stražare koji nadziru radne grupe zatvorenika pri
radovima na putu, tri i po kilometra severno. Petnaest minuta kasnije, zamenjen je stražar koji
patrolira zadnjim delom nezaštićenog prostora.
Uskoro će ona moći da počne. Njena treperava toplina raširila se kao sjaj čudesne sreće
kroz sve delove njenog bića. Odbijala je to, pokušavala da uguši, dok nije shvatila da samo traći
energiju.
Ne možete da se menjate u svojoj dvadeset šestoj godini. Shvatila je to tokom prethodnih
dvanaest meseci. I Vili je to morao da shvati, ali je smišljeno skrivao od nje kao što je i ona od
njega.
Tokom davnih mračnih godina, gotovo od praskozorja svog sećanja, svaka noć i svaki dan
donosili su strah i opasnost usamljenom detetu koje se kretalo kao neka mala divlja životinja kroz
ratni haos Balkana i Levanta. Ali kasnije, sa pubertetom, došlo je vreme kada je strah postao
podsticaj, a trenuci opasnosti, koji su ranije donosili užas, sada su pružali samo jasniji osećaj
života.
Šteta. Bilo je mnogo boljih načina da se živi kvalitetnije. Ali sada je kasno, a ona beše
davno naučila da ne treba plakati za onim što je propustila.
Novi stražar je počeo novi krug obilaska sa zapada. Modesti isteže prste oko malog
predmeta koji je držala u desnoj ruci. Bio je to kongo, ili javara štapić, predmet od tvrdog i
glatkog drveta u obliku izduženih tegova, tako da mu je drška lako stajala u šaku, a krajevi u
obliku pečurki virili iz nje.
Pažljivo gazeći, pošla je napred. Ništa se nije čulo, jer je tlo bilo pokriveno debelim
vlažnim tepihom trulog lišća.
Stražar je mislio na žene, a naročito na jednu - devojku u selu koje su zauzeli nedelju dana
ranije. Bila je noć. On se isceri setivši je se, a krv mu brže prostruja.
Imala je oko osamnaest godina i bila sasvim neiskusna, ali poslušna kao prestravljena
kuja, pošto joj je narednik Alvarez objasnio šta je u suprotnom čeka. Alvarez je takođe bio
vinovnik izazova - bocu viskija dobiće onaj, od njih šestorice, ko smisli najmaštovitiji položaj.
Naravno, Riko je pobedio. Stražar se zadivljeno zakikota sećajući se. Čudo da matori kreten nije
istegao mišić ili ugušio devojku.
Nešto belo je ležalo na zemlji ispred njega i malo sa strane, pored jednog stabla. On pođe
napred, zagledajući. Bilo je to četvrtasto parče papira, na kome se nešto nalazilo. On se sagnu.
Kovani novčić. Zlatnik...
Modesti se pojavi iza sagnutog čoveka. Jednom rukom ga hitro zgrabi za kosu, a drugom
kao čekićem, donjim delom konga, udari ga precizno iza uva.
On se skljoka kao krpena lutka, a ona uhvati pušku i spusti je s njim. Iz malog džepa na
levoj butini izvadila je tanku metalnu cevčicu i otvorila je. Na dlan je istresla dva mala, bela
cilindra sa kompresovanom vatom, veličine filtera cigarete. Oprezno ih je pomirisala i osetila
slab, mučan, slatkast miris, pa je klekla i gurnula ih čoveku u nozdrve.
Njeni koraci se uopšte nisu čuli kada je hitro prešla preko čistine od nabijene zemlje,
prema delu koji je osvetljavala lampa iznad otvorenih vrata. Tu je, sa jedne strane vrata,
muškarac bio naslonjen na zid, pušku je odložio pored sebe i gledao izlizan časopis sa
devojčicama. Ona malo zaobiđe da bi mu prišla sa strane, leđima uza zid.
Kad mu se približila na oko dva metra, on diže glavu. Još dok je u šoku širio oči, ona
napravi jedan dug korak i okrenu se da u luku zamahne nogom. Njena čizma ga pogodi svom
snagom u međunožje. Na trenutak, njegovo nesvesno telo se ukoči, paralisano, pa se polako
stropošta na tlo. Nije bilo potrebe za stavljanjem anestetika u nozdrve.
Ona ga preskoči i uđe kroz vrata. Sada joj je kongo bio u levoj ruci, a u desnoj je držala
mali automatik „MAB breveta”, koji je izvukla iz futrole od mekane kože koju je držala ispod
džempera. Pištolj nije mogao efikasno da zaustavi protivnika ako ne ciljate vrlo precizno.
Modesti je važila za preciznog strelca. A prednost je bila u tome što je taj pištolj relativno tih.
Pred njom je bio dugačak i širok hodnik, sa zaključanim čeličnim vratima ćelija sa obe
strane. Iznutra je dopirao vonj neopranih ljudi, cviljenje prestravljenog čoveka i oštri dahtavi krici
nekoga ko sanja košmar.
Sa njene desne strane nalazila su se poluotvorena vrata stražarske sobe. U njoj je treštao
radio sa vojnom muzikom, koja je bila prekidana vestima izgovaranim uzbuđenim, kreštavim
glasom.
Modesti je dve sekunde razmišljala o tome šta joj je činiti. Volela bi da produži dalje, ali
znala je skupo plaćenu lekciju da ništa nije važnije nego da obezbedi izlazak. Na boku je imala
ožiljak od metka, tik ispod guza, koji ju je podsećao na kaznu zbog zanemarivanja opreznosti.
Gurnula je kongo u tesni džep u rebrastom donjem delu džempera. Iz elastičnog džepa na
prednjem delu desne nogavice izvadila je neobičan predmet koji se sastojao od štipaljke za nos i
usnika, sa malim bubnjem, dubokim jedan centimetar, koji ih je povezivao. Minijaturnu
gasmasku.
Za trenutak je razmišljala da li da upotrebi „zakivač”. To je značilo da skine džemper i
prsluče i uđe u prostoriju gola do struka. To joj ne bi teško palo jer je bila vrlo praktična; prvi put
je tako improvizovala sa Vilijem Garvinom, u borbi na život i smrt, pet godina ranije u
Agrigentu; a uradila je tako još dva puta kasnije. Tom tehnikom bilo je zagarantovano da će svi
muškarci u prostoriji biti ukočeni i ostati kao zamrznuti bar dve-tri sekunde.
Zaključila je da to ovde nije nužno. Stražari su bili opušteni i ništa nisu sumnjali.
„Zakivač” je suvišan. Hitro je namestila gas-masku, sa štipaljkom na nosu i usnikom koji joj je
čvrsto prijanjao uz desni.
Gurnula je vrata i ulazeći unutra obuhvatila je pogledom celu prostoriju. Četiri vojnika su
sedela oko prevrnutog sanduka i igrala karte. Prozor iza njih bio je zatvoren. Dobro. Ljudi su bili
grupisani i sužavali metu. Još bolje. Sedeli su ukočeni, osam očiju je zurilo prema njoj, a ruka je
zastala u pokretu skupljanja karata za deljenje.
Čovek koji je bio okrenut prema njoj bio je krupan, sa činom narednika na prljavoj bluzi.
Prvi se sabrao i ona ga je, zatvorivši nogom vrata iza sebe, označila kao opasnog. Osmeh mu se
polako širio neobrijanim licem dok je prelazio pogledom preko čudno zaklonjenog lica i spuštao
ga na njene grudi i oblo telo.
Ona malo pomeri pištolj, privlačeći mu pogled, tako da je gledao pravo u crno oko
automatika, čvrsto kao da su prikovani. Njegov kez nestade i on suzi oči gledajući je pažljivo.
Iz džepa na drugoj butini izvadila je crni, metalni cilindar sa polukrugom na kraju.
Izgledao je kao posuda za biber. Prišla je i pružila ruku da ga spusti na sanduk. U tom trenutku
ruka sa pištoljem joj je bila na manje od tridesetak centimetara od ramena jednog od njih. Osetila
je kako napinje mišiće za iznenadni pokret, ali ona je držala pištolj bez drhtaja uperen pravo u
sredinu narednikovog lica. Kap znoja mu je potekla niz obrvu i on oštro prosikta komandu na
španskom. „Ne mrdaj, krmačin sine!”
Čovek je oklevao. Spustila je zdepastu posudu za biber i začuo se tih škljocaj mehanizma
na njegovom donjem delu dok se ona odmicala dva koraka. Iz posude za biber začu se tiho
šištanje, jedva čujno od treštanja radija.
Narednik se zagleda, pa uznemireno pomirisa vazduh i preteći se zagleda u nju. Leva ruka
mu je i dalje ležala na sanduku, preko nekih karata. Desnu je počeo polako da pomera duž
opasača, prema revolveru koji mu je tu stajao u futroli.
Ona za trenutak pomeri cev pištolja i on oštro zalaja. Metak se zari u sanduk između dva
njegova raširena prsta i napravi mali krater od iverja. Njegovo maslinasto lice posive i on se
ukoči kao kip, pogleda uperenog u cilindar koji je šištao, kao hipnotisani zec.
Jedan od ljudi posrnu napred i stropošta se na pod. Narednik i još jedan padoše samo pet
sekundi kasnije. Nasmejavši se u sebi, primetila je da četvrti čovek zadržava dah. Bez imalo nade
i sav očajan,lice mu je postajalo tamnije i oči buljavije.
Začu se snažan izdah vazduha i dug bespomoćan udah. I dalje je buljio izbezumljeno, pa
mu se oči sklopiše i on se savi napred.
Modesti se okrenu dvema stvarima koje je primetila pri prvom fotografskom pregledu
prostorije - svežnju velikih ključeva na prstenu, okačenom na kuki; i ispod njih, na istoj kuki, ka
neobičnoj elastičnoj, crnoj ormi za grudi. Na nju su bile zakačene dve tanke kanije od crne kože,
u kojima su stajala dva pljosnata noža za bacanje sa crnim drškama.
Kasnije, kada je opasnost prošla i ona se opustila, taj trenutak će u njoj izazvati neobičnu
mešavinu osećanja. Bilo je tužnih sećanja na događaje iz prošlosti. A potom i tuga pri pogledu na
simbol koji je označavao sanjariju koja se nikada neće ostvariti. Bilo je i straha pri pogledu na taj
usamljen predmet, odvojen od čoveka kome pripada.
Skinula je ključeve i ormu, hitro izašla iz prostorije i zatvorila vrata. Tiho je pošla niz
široki hodnik, između ćelija, skidajući gas-masku u hodu.
Vili Garvin je ležao na izbrazdanim daskama uzanog kreveta, sa rukama ispod glave, i
tupo zurio u guštera na ispucalom plafonu ćelije. Zrak svetlosti iz prolaza bacao je senku rešetki
sa vrata, uklapajući ih u drugu, veliku na kamenom podu.
Bio je to krupan čovek, nešto preko sto osamdeset centimetara, tridesetčetvorogodišnjak
razbarušene svetle kose i plavih očiju i lica sa malim ožiljcima. Imao je krupne ruke, četvrtastih
vrhova prstiju, a telo mu je bilo čvrsto i mišićavo, sa izdefinisanim ramenim pojasom.
Na nadlanici desne šake imao je veliki ožiljak u obliku nezavršenog slova „s”. Posledica
usijane oštrice noža, kojim je pažljivo rukovao čovek po imenu Sulejman, a ostalo je nezavršeno
zato što je Modesti Blejz došla u tu prostoriju ispod skladišta i ubila Sulejmana slomivši mu vrat,
iskoristivši u tu svrhu i njegovu veliku težinu.
Sam u maloj ćeliji, Vili Garvin je ležao letargičan, prebirajući turobne misli po glavi.
Osećao se kao nekada, tokom mračnih, besmislenih i mrzovoljnih dana, koji su trajali celog
njegovog života, do pre sedam godina; kada je sreo Modesti Blejz, koja je odjednom, kao
čarolijom, prevrnula njegov svet naglavce i učinila da sve bude U Redu.
Ali svetlost koja je tokom tih sedam godina sijala u njegovoj glavi sada više nije bila tu.
Vratio se stari, neprozirni mrak.
Vili Garvin je bio svestan da mu nešto valja činiti. Gomila otrcanog vojničkog šljama ga
je uhvatila i bacila u zatvor, i uskoro će ga streljati. Da se to dogodilo par godina ranije, kada je
radio za Princezu, bilo bi jednostavno. Ideje bi mu samo zujale u glavi. Za dva sata bi smislio šest
različitih načina da izađe iz te smrdljive rupe.
Ali par godina ranije on se nikako ne bi ni našao tu, ne sa tako bednim protivnicima.
Bilo mu je muka od samog sebe, ali sada tu više nije bilo pomoći, jer je svetlost ugašena i
točkovi u njegovoj glavi prestali su da se okreću. Posle sedam godina, tokom kojih je koračao
kao da je visok tri metra, opet se našao u praznom prostoru, bez sidra, svrhe i nade. I uskoro će
biti mrtav.
Hriste, biće ljuta na mene kad čuje, pomisli Vili.
Nešto tiho kucnu na rešetke vrata. On okrenu glavu i ugleda jednu crnu priliku koja čuči
pod zrakom svetlosti.
Prepoznao ju je istog trenutka. Vili Garvin polako sede, spusti noge na pod i tiho priđe
vratima. Za to vreme, glatko i sasvim smireno, u njegovoj glavi opet se pojavi svetlost i točkovi
počeše da se okreću. Nedavna prošlost nestade kao san koji se gubi.
Ona ga pažljivo zagleda i kratko klimnu glavom, pa mu kroz rešetke dodade opremu sa
noževima i poče metodično da isprobava onih šest ključeva. Vili skide svoju prljavu košulju,
navuče opremu sa noževima tako da mu njihove drške prijatno leže na desnoj strani grudi, pa
opet obuče košulju i ostavi je otkopčanu od kragne do nekoliko centimetara iznad struka.
Ključ se okrenu i vrata se otvoriše. Na drugoj strani popločanog hodnika, četiri šćućurena,
mršava zatvorenika zurila su tupim, ravnodušnim pogledima. Modesti spusti ključeve na pod,
nadohvat ruku tih zatvorenika, i ugleda iskru nade na njihovim licima. Klimnula je Viliju. On je
sada držao jedan od noževa u ruci, za vrh, između palca i dva susedna prsta.
Hodali su jedno kraj drugog sredinom hodnika, bez žurbe, i skrenuli na raskršću slova „T”
u kraće krilo, na čijem kraju se nalazila stražarska soba.
Modesti oseti kako je obuzima poznati osećaj prijatne bliskosti, ali i da Vili oseća isto.
Kretala se ukoso, gledajući pozadi i levo, pa joj nije bio u vidokrugu, ali znala je da on osmatra
napred i desno, spreman na prvi nagoveštaj nevolje. Nije bilo potrebe da mu kaže da ne bude
preterano nasilan. On to zna.
Bili su deset metara od otvorenih vrata kad spolja začuše iznenađen uzvik, i ona shvati da
je onaj onesvešćeni vojnik otkriven. U dovratku se pojavi čovek, užurbano skidajući pušku sa
ramena. Oni su se kretali istom brzinom, a on ih je uzbuđeno gledao.
Puška se nađe u položaju na gotovs, a oni se razmakoše na suprotne strane hodnika,
stvarajući dve mete. Vojnik je nesigurno okretao cev od jednog do drugog, pokušavajući da ubaci
metak u cev.
Modesti diže automatik, a on kao magnet privuče cev puške prema njoj, dok je repetirana.
Vili se pokrenu.
Sagnuo se i napravio kolut napred, a puška se pomeri natrag, da pokrije njega. Ali jedno
stopalo se zakači iza vojnikovog skočnog zgloba, a drugo ga pogodi u koleno, i čovek pade na
leđa kao da ga je opruga povukla za vrat. Dah mu je izleteo iz pluća i Modesti ga ne preterano
jako šutnu čizmom u glavu.
Vili skoči na noge cimnuvši ramenom u pokretu, što ona nikako nije uspela da nauči
uprkos njegovom strpljivom podučavanju.
Pošli su dalje, provirujući oprezno kroz vrata, sa strane i nasuprot njima. Sve je čisto.
Modesti se okrenu i klimnu glavom. Zajedno potrčaše prema drveću.
Dok im se debeli sloj trulog rastinja ulegao pod nogama, začuše se uzvici iz zatvora.
Nasumični pucnji odjeknuše sa druma prema tom prostoru. Neki od zatvorenika behu izašli i
počela je opšta zbrka.
Modesti uspori i pođe običnim trčećim korakom. Protrčali su kroz lozama isprepleteno
drveće i preko malih čistina. Na trenutke ih je obasjavala mesečina dok su se provlačili između
drveća. Na svakih pedesetak metara parče belog papira zakačeno na stabla drveća pokazivalo im
je kuda treba da idu. Kada su prešli osam stotina metara, izašli su na uzan zemljani put.
Crni krajsler je bio parkiran u travi visine ramena. Vili pridrža vrata dok Modesti nije sela
za volan, pa pretrča do suvozačkog sedišta. Kola se pokrenuše i oborenih svetala izađoše na put.
Modesti je u trećoj brzini vozila osamdeset na sat dok nisu stigli do izlaza na put nasut
tucanikom, a onda gurnu menjač do kraja i stisnu gas.
Dugo su se vozili u tišini, koju je remetilo samo glatko zujanje motora i škripa guma. Bila
je svesna da Vili pored nje više nije smiren kao što je bio u toku akcije. Sedeo je sasvim
uspravno, sav napet. Na tren je pogledala u ogledalo videvši zbunjen i nesiguran izraz na
njegovom tamnom licu.
Oklevajući, prepipao je pregradu za rukavice, našao cigarete i pripalio dve, a onda joj
dodao jednu. Prihvatila ju je i povukla dim, ne sklanjajući pogled sa mračnog puta.
„Preko granice smo za pola sata”, reče ona tiho. „Tamo neće biti problema. Prostrla sam
zlatan tepih na ulazu.”
„Žao mi je, Princezo”, Vili Garvin se nervozno pomeri. „Nisi morala doć.”
„Ne?” odsečno reče i pogleda ga. „Sve su spremili da te okače, Vili, prokleti glupane. A
ja ne bih ni znala da mi Tarant nije rekao.”
„Tarant?”
„Baš on.”
„To je pristojno od njega.” Namrštio se. „Ali to moramo plat’ti?”
Nije odgovorila, pustila ga je da se znoji. Za sve ove godine ovo je bio prvi put da je
poželela da udari Vilija, ali sam je to tražio i bio je svestan toga.
„Kako si stigla ’vamo, Princezo?” upita on nešto kasnije.
„Tarant mi je rekao za tebe pre nedelju dana, rezervisala sam let i nazvala Santosa u
Buenos Ajresu. Zamolila sam ga da mi organizuje brz ulazak i izlazak; mapu, mito, sve.”
„Ti si ga molila?”, u Vilijevom glasu osetio se prizvuk ogorčenja.
„Nisam mogla da mu naredim. Santos više ne radi za mene. Sećaš se?”
„Ipak je prihvatio?”
„Znao je da bih mu slomila ruke ako ne pristane.” Zazvučala je oštro. „Šta je s tobom,
Vili? Zar nismo završili? Nema više kriminala. Obezbedili smo se, raspustili organizaciju i
prekinuli.”
„Nisam opet krenuo stranputicom, Princezo."
"Ućuti i slušaj, dragi Vili.” Osetila je njegovo kratko olakšanje kada je upotrebila taj
poznati, stari izraz. „Imaš gomilu novca u banci i lepu krčmu na reci. Sve što si ikada želeo. Šta ti
je trebalo da dolaziš ovamo i kao plaćenik učestvuješ u revoluciji jedne banana-države?”
Vili uzdahnu. „Moj upravnik bolje vodi krčmu neg’ što bi’ ja” reče on sa prizvukom
gorčine. „’Teo sam da izludim, Princezo, ozbiljno. Puzao bi’ uz zidove. Moro sam da dam sebi
oduška.”
„I morao si da dozvoliš da te uhvate? I zaboga, da čamiš u zatvoru? Vili, to je
ponižavajuće. Dovoljno si radio solo za mene.”
„Jel’? Za tebe. Uvek je bilo lako kad mi ti kažeš da odem i uradim nešto.” Prošao je
rukom kroz kosu. „Ovde prosto nisam mogo da se usredsredim, Princezo. Kad sam sam, ko da mi
se sve zatvara. Plašio sam se da može... al’ moro sam nešto da uradim.” Zamišljeno je povukao
dim cigarete. “Ne valja. Penzija mi nekako ne odgovara. Ne znam kako ti izdržavaš”, pristojno je
rekao na kraju.
Modesti skrenu kolima sa glavnog puta u drugu traku, doslovno prateći Santosova
uputstva.
„Ni meni”, reče ona ravnim glasom. „Sad sam prvi put za godinu dana osetila da sam
živa.”
Vili se uspravi u sedištu zureći u nju. „Vidi, vidi”, reče tiho. „Pretpostavljam da se
vraćamo na stari poso, Princezo? Novi početak i nova ’Mreža’?”
„Sad nema svrhe. Imamo sve što smo želeli. A bez cilja bismo ubrzo zalutali.”
On klimnu glavom praznog pogleda. Sada mu je svetlo u glavi bilo sjajno i jasno, točkovi
su se glatko okretali, i znao je da je tačno to što je rekla.
„Pa šta ćemo da radimo?”, upita bespomoćno. „Mislim, iz zabave, povremeno? Ti znaš
kako je to, Princezo. Pauze između poslova su dobre, al’ samo zato što su pauze. Bez posla, sve
je to samo... samo ustajalo pivo.”
„Isplata Tarantu”, reče ona polako. „On hoće da uradimo jedan posao. Ali još ne znam
kakav.”
„Mi da radimo pod Tarantom?” U Vilijevom glasu bili su izmešani nada i uznemirenost.
„Ne pod njim. Za njega. Jedan, konkretan posao. Ne muči me to, Vili. Ali ne znam za
’nas’. Ovaj tvoj pokušaj neće ga impresionirati.”
„Ma čekaj, Princezo! To je nešto drugo. Mo’š da kažeš Tarantu. Mislim, nikad ranije
nisam izlego ovakav mućak, stalno sam radio za tebe, zar ne?”
„Nisi. Ali gotovo je s tim, Vili. Ne mogu da te uvodim samo zato što bi mogla da mi
zatreba pomoć. To bi značilo da opet primaš naloge od mene. A sad si veliki dečko. Želim da
budeš samostalan.”
„Ja ne želim.” Zvučao je zaista očajno. „Ako me ne prihvatiš, propao sam.”
„Oh, Vili... Ne znam.” Dvoumila se. „Čuj, videćemo šta Tarant traži. Ali ne volim
nedorečene stvari, pa neću to dozvoliti ni Tarantu. Sve prepusti meni i ne mešaj se. Neću da te
uvlačim u nove probleme.”
„Ne brini, Princezo. Bio sam prokleto glup. Žao mi je.”
„Ne brinem.” Pred njima se pojaviše svetla malog graničnog prelaza i ona diže nogu sa
papučice i okrenu se da ga za trenutak pogleda u oči. Vili vide kako joj se licem razvlači osmeh,
onaj koji vredi čekati nedelju dana. „Sada brinem samo o redu letenja, Vili. U utorak imam
sastanak u Kovent gardenu.”
 3

Muzika Čajkovskog se pojačavala i stišavala. Labudovi su otplivali. Zigfrid je pošao u

potragu za svojim gostima, ostavljajući pijanog Volfganga samog na pozornici.
Zavesa je pala posle prvog čina Labudovog jezera i publika oduševljeno zapljeska.
Kada je Modesti ušla u veliki, bogato ukrašen bar, on je već bio pun. Nosila je večernju
haljinu boje zelene jabuke, sa čipkom na grudima. Dugačke bele rukavice stizale su joj do lakata.
Jedini nakit na njoj bio je izvanredno izbrušen masivni ametist na privesku.
Muškarci su bacali radoznale poglede, a žene su je zagledale otvorenije, ali ona nije bila
svesna toga. Uživala je tokom poslednjeg sata, pa je iz njenog pogleda isijavala toplina.
Pratilac joj je bio čovek potamnelog tena od oko trideset godina, u večernjem sakou
ponoćnoplave boje. Zvao se Dejvid Vitston.
„... pa pošto je sve u redu”, govorio je on, „Roni se nada da će jahta biti spremna u Kanu
do prve nedelje juna.”
„I pozvao je tebe?”
„Nas.” Požudno ju je gledao propustivši bljesak hladnoće u njenom izrazu. „Tebe i mene.
Zajedno. Dva ili tri meseca krstarenja grčkim ostrvima.”
„Vrlo romantično. Mogu li da dobijem piće, molim te? Čašu crnog vina.”
„Nisam baš siguran da uopšte imaju vino, ali!?” Zaćutao je i zagledao se u čoveka koji je
stajao i dobroćudno mu se smeškao, sa čašom vina u jednoj i viskijem u drugoj ruci.
„Modesti, draga moja.” Tarant joj se nakloni. „Iako sam senilan, moć predviđanja me nije
napustila. Crno vino?”
„Ser Džeralde. Vrlo ljubazno.” Prihvatila je čašu. „Poznajete li Dejvida Vitstona?
Dejvide, ovo je ser Džerald Tarant.”
„Kako ste?” Uobičajeno pitanje, na koje se nikada ne odgovara, postavljeno je
jednoglasno.
„Eh, da samo imam još jednu ruku, dragi moj dečko”, reče Tarant žaleći se, „i da sam
znao vaš ukus...”
„Nije važno.” Modesti spusti ruku na Dejvidovu nadlakticu. „Idi i donesi sebi piće.”
„Uzdržaću se.” Malo se namrštio. „Tamo je gužva.”
„Trebaju mi cigarete, molim te. Ne, ne tvoje. ’Goloaz’.”
„Ma siguran sam da ih nemaju.” Pogledali su se i on sleže ramenima. „Oh, dobro.”
Gledala ga je dok je odlazio, pa se tiho obrati Tarantu. „Tako brzo po svoju naplatu?”
„Ne insistiram”, reče on uzdržano. „Ali ako bi mi malo pomogla, bio bih vrlo zahvalan.
Nažalost, stvar je postala hitna, čak po cenu toga da ti izađeš iz igre. Slobodno možeš da odbiješ.”
„Šta želite da uradim?”
„Da se vidiš sa mojim ministrom. On je sada u parlamentu.”
„Razmetljivi Persi?”
„Poznate su ti tajne profesije. Da li si upoznala časnog Persivala Torntona?”
„Ne. Ali poznata mi je njegova zbirka slika. Jedna od mojih podgrupa je uklonila jednog
Sezana iz nje kad je pre nekoliko godina bio ambasador u Parizu.”
„Oduševljavaš me, Modesti. Ali u ovom slučaju izostavio bih priču o starom poznaniku.
To jest ako pristaješ da se vidiš sa njim.”
Ona pogleda prema masi koja se gurala oko šanka.
„Da.” Ispila je svoje piće i pružila mu čašu. „Hoćemo li sada da pođemo?”
 „Možda da se javiš svom pratiocu?”
„Radije bih bila neuljudna. Shvatio me je zdravo za gotovo.”
„Ah. Zapamtiću to.”
Vozili su se niz Strand i Vajthol u Modestinom „dajmler dartu”. Bio je boje slonovače, a
motor gotovo da se nije čuo. Ona je preko večernje haljine imala Diorovu kreaciju od vizona, sa
naglašenim rukavima i kragnom.
„Čestitam na povratku Vilija Garvina, živog”, primeti Tarant dok su stajali na semaforu.
„Šteta što je izgubio osećaj.” Sa zadovoljstvom je primetio da se malo ukočila.
„Nije”, reče ona kratko. „ Ali shvatila sam da niste nameravali da i njega angažujete za
ovaj posao?”
„Još uvek ne znam kakav je to posao.” Nije odgovorila i Tarant je bio zadovoljan za
trenutak.
Ako neki posao zaista treba uraditi, kao što je on verovao, teško da je posredi nešto gde
treba poslati Modesti bez njene desne ruke. Ali imao je jak osećaj da Vilija Garvina ne treba da
uvlači u to. Ne zato što to ne želi, već smatra da nema ovlašćenje da i njega umeša. Tarant se
nadao da će pravi podsticaj učiniti svoje.
U sobi koja gleda na dvorište Nove palate ministar skloni jednu fasciklu i ustade od stola.
„Očaran sam, gospođice Blejz. ’Veče, Tarante.” Rukovali su se. Glas mu je bio prijatan i
dubok. Časni Persi Tornton je u politiku došao iz advokatske komore. Bio je pouzdan čovek, vrlo
metodičan, sa vrlinom da nije previše pametan i još većom vrlinom da se svojski trudi da uradi
ono što treba, čak i ako je to povremeno iz pogrešnih razloga.
Tarant, ponudivši Modesti da sedne, shvati da je primetila da ministar, bez obzira na ono
što zna, uopšte nije radoznao u vezi s njom. U očima joj se pojavi iskra uživanja.
„Dobro”, reče Tornton, zavalivši se, uz značajan pogled. „Šeikat Malorak. Sumnjam da
znate za to mesto, gospođice Blejz?”
„To je mala teritorija od kamena i peska, između Sirije i Iraka. Priznata je međunarodnim
ugovorom 1956. godine. Nafta je otkrivena tek nedavno.”
„Upravo tako.” Razmetljivi Persi je bio pribran. „Vladar te državice sada je šeik Abu
Tahir. Nekulturan čovek, bojim se.” Zamišljenog izraza, digao je i spustio obrve. „Do sada je bio
siromašak koji živi u šatoru. Razbojnik, rekao bih. U svakom slučaju, moramo da budemo
blagonakloni, m-hm?”
„Da. Ako želite njegovu naftu.” Modestin glas nije menjao ton. Tarant se zavali,
uživajući.
„Mislim da je korektno reći”, reče Tornton svečano, „ili tačnije, ne bi bilo nekorektno reći
da smo se trudili da postignemo obostrano koristan aranžman. Njegovo visočanstvo, kako voli da
se oslovljava, sada je u našoj zemlji i završili smo tajne pregovore za naftnu koncesiju. Ali
aranžman je vrlo neobičan. Težak tip, zar ne, Tarante?”
„Video sam ga samo nakratko u vašoj kancelariji pre dva dana, ministre.”
„Da.” Tornton splete prste i spusti bradu na njih, gledajući Modesti. „Pa, naš prijatelj
nema vremena za strane kredite, papire, bilo šta slično, gospođice Blejz. Platili smo mu pola
miliona funti za, ah, tekuće troškove, a ostatak isplate biće deset miliona funti. U dijamantima.”
Čekao je reakciju, ali je nije dobio, pa nastavi ne pokazujući da je razočaran.
„Taj momak nije baš prefinjen, razumete, i traži bogatstvo koje može da vidi i pipne. Da
se isporuči u trezor banke Anglo-Levant u Bejrutu. Pratite li me još uvek, gospođice Blejz?”
Modesti nakrivi glavu. „Da. Slušala sam.”
Tarant zapamti odgovor, da ga kasnije prenese Frejzeru, a časni Persival Tornton samo
zadovoljno klimnu glavom.
 „Dobro”, reče gromko i kratko. „Dijamanti su skupljeni u Kejptaunu i uskoro će biti
preneseni u Bejrut, u trezoru Tiborije, jednog od putničkih brodova koji prenose zlatne pošiljke.”
Tarant se nakašlja. „Moj predlog je da preporučimo Njegovom visočanstvu da dijamanti
lete, ministre. Zauzimaju samo nekoliko kubnih stopa. Možda jedan veliki sanduk ili dva manja.”
„Odbijeno” odgovori Tornton, odmahnuvši rukom. „U martu ’63. privatni ’komet’ IV
kralja Sauda je pao u italijanskim Alpima, kod Monte Mata. Prevozio je dragulje, zlato i novac u
vrednosti od oko četiri miliona funti. Olupinu koja se razletela našli su tek posle šest nedelja
potrage. Nađena je samo jedna mala putna torba sa zlatom. Neću da tvrdim da je šeik Abu Tahir
čitao o tome, jer on i ne zna da čita. Ali zna za to. I neće da poveri svoje dijamante nikakvoj
prokletoj neverničkoj letećoj mašini.”
Tarant pokretom pokaza da to prihvata, a ministar opet pogleda Modesti.
„To je to, gospođice Blejz. Zvanično, šeik odgovara za dijamante čim oni budu zatvoreni
u brodski trezor, u Kejptaunu. Ali mi želimo da obezbedimo isporuku. Ako bilo šta pođe
naopako, Njegovo visočanstvo bi moglo da se - ah...” Tražio je pravu reč.
„Naduri?”, predloži Modesti ljubazno, a Tarant zatvori oči sa uživanjem.
„Tačno. Naduri”, prihvati Tornton klimnuvši glavom. „A danas se ugovori ne koriste ako
ne postoje sredstva. Ako on to uradi kako treba, a mi slučajno budemo imali topovnjaču bliže od
osam stotina kilometara, morali bismo da izvršimo zamenu prokleto brzo da nas neko ne bi
optužio za čistu agresiju.”
„Zašto bi bilo šta pošlo naopako sa isporukom dijamanata?”, upita Modesti, a ministar
pogledom prebaci pitanje Tarantu.
„Procurilo je”, reče Tarant. „Sve je bilo potpuno tajno, ali jedan od mojih ljudi sa juga
Francuske javio je da se šapuće kako se prebacuje velika količina dijamanata. Rekao sam mu da
ispita odakle potiču te glasine i on je sada mrtav.”
„Možda je slučajnost, naravno”, reče Tornton, namrštivši se. „Svi mi moramo, pre ili
kasnije, da se susretnemo sa takvim problemom.”
„Uz dužno poštovanje, ministre...” Tarant proceni dokle može da ide, „čini mi se da
klavirska žica stegnuta oko grla nagoveštava da je u ovom slučaju neko planirao unapred.”
„Tu ste u pravu”, Tornton klimnu glavom i pogleda Modesti. „Tarantov posao je da radi
iz senke, pa mislim da je zavera da se ukradu ti dijamanti gotovo nemoguća. Mi ćemo imati
naoružane čuvare u trezoru, a Njegovo visočanstvo je insistiralo da pošalje i svoje čuvare. Pošto
bez pirata ništa ne može da prođe, zbog njih će Tiborija biti naoružana.”
„Preduzimate skupe mere predostrožnosti za koje verujete da će biti uzaludne?” upita ona,
malo digavši obrve.
„Ne baš. Dajem Tarantu slobodu za sprovođenje neophodnih koraka, jer je od najveće
važnosti da ostavimo dobar utisak na šeika Abu Tahira. Morali smo da mu pomenemo i
Tarantove sumnje, naravno, i on je pomalo uznemiren. Zato sam odlučio da Tarantu prepustim
celu ovu stvar. Pitanje dobre volje, gospođice Blejz, i to je sve.”
„Kako se ja uklapam u tu sliku?”, upita Modesti. Ona otvori tašnu i izvadi tanku zlatnu
tabakeru, ali Tarant je bio brži, sa kutijom istih „perfekto finos” cigareta koje je video da ona puši
u penthausu.
„Vi ste deo Tarantove slobode”, reče Tornton, malo slegavši ramenima. „On kaže da
dobro poznajete podzemlje kontinenta i Bliskog istoka i uveravao me je da posedujete
jedinstvenu mogućnost da, pomoću iskustva i kontakata, otkrijete postoji li neka zavera i, ako
postoji, ko stoji iza nje i kako treba da se izvede.”
„Shvatam. Ali vi ne verujete u to?”
Tornton se nagnu napred i napravi grimasu. Trenutak kasnije ona shvati da je to osmeh.
Čovek je pokušavao ljubazno da je ohrabri.
„Sasvim sam siguran da Tarant to uobražava”, reče. „Mislim da uopšte ne treba da brinete
da li ćete se naći u opasnosti, gospođice Blejz.”
„Hvala vam, ministre. Sada sam spokojnija.”
„U redu je.” Tornton elegantno mahnu rukom. „Pa, Tarante, ovu mladu damu treba da
odvedete da se vidi sa Abu Tahirom i da mu kažete sve o njoj pre nego što počne, ah, da radi bilo
šta. Izvedite to teatralno kako bi ostao zainteresovan.”
„Da, ministre. Sutra ću ručati sa njim u njegovom apartmanu u Ricu i povešću gospođicu
Blejz sa sobom. Ima samo jedna stvar koju moram da pomenem, a tiče se potencijalne zavere.”
„Da?” U Torntonovom pitanju se čuo prizvuk nestrpljenja. „Kada smo prvi put čuli za to,
poslao sam svog čoveka, lokalca, da to ispita i on je ubijen ’garotom’, kao što znate. Ali onda
sam poslao i drugog. Dobar čovek, Ajvor Grant. On je odradio onaj gadan češki posao, sećate
se?”
„Naravno da se sećam. I?”
„Ajvor Grant se nije javio u četiri dogovorena termina za poslednjih četrdeset osam sati,
ministre. Mislim da smo ga izgubili.”
 4

Ajvor Grant je sada bio siguran da će umreti. Bio je visok, mršav tridesetosmogodišnjak,
crne kose začešljane pozadi, sada raščupane.
Proteklih deset godina Grant je za Taranta išao mnogim mračnim i vijugavim stazama.
Neke su bile opasne, a neke vrlo opasne. Ali i u najtežim trenucima uvek je mogao da nazre izlaz
- tesan izlaz, možda, ali ipak moguć.
Ovoga puta je bilo drugačije. Od trenutka kada se osvestio na brodu, okovan za ležaj u
mračnoj kajiti, imao je osećaj da se nalazi u rukama koje zgrabe jednom ali definitivno.
Taj osećaj se pojačao kada su ga iskrcali na obalu pod mračnim nebom, bez mesečine, i
odveli ga dva kilometra neravnim putem, koji je vodio dužinom celog uzanog ostrva do početka
kamene padine koja je vodila uzbrdo, do manastira. Ljudi su bili profesionalci, samouvereni.
Grant je znao da su zasigurno u službi okrutnog i efikasnog gazde. Bili su različitih nacionalnosti
i malo su govorili, ali kao da im je zajednički jezik bio engleski različitog kvaliteta.
Lisice na njegovim zglobovima zvecnuše kada se pomerio na klupi od hrastovine, koja je
stajala uz jedan zid male prostorije. Na stolici kod otvorenih vrata, crnomanjast čovek u crnoj
majici sa rukavčićima i farmerkama sedeo je držeći pištolj na kolenu i gledao nezainteresovano.
Grant je procenjivao ljude po njihovim očima; a te oči, nezainteresovane, sasvim smirene,
govorile su mu da će, ako se naglo pomeri, dobiti pažljivo naciljan metak, verovatno u nogu.
Tačno mesto zavisilo bi od naloga koje je taj čovek dobio.
Grant je sedeo mirno, savijajući i ispravljajući noge da spreči grčenje mišića, pa poče
automatski da sređuje činjenice u glavi, kao da sprema izveštaj.
Ostrvo. Vrlo malo. Negde u Mediteranu. Dugo tri kilometra i sužava se sa širine od osam
stotina metara na izduženi vrh; kamenito, golo, sa tankom prugom divlje plaže. Ali na zapadnom
kraju ostrva uzdizala se mala planina, visoka šezdeset metara, sa velikim kamenim manastirom
na vrhu.
Broj monaha u manastiru - neizvestan. Trojica su radila kada je on proveden kroz veliku
kuhinju. Bilo je očigledno da pripadaju redu monaha zakletih na ćutanje, koji se međusobno
sporazumevaju znakovnim jezikom, a ignorisali su svetlokosog, zdepastog čoveka sa lakim
automatom koji pazi na njih. Ali njihovi pogledi puni uznemirujuće melanholije pratili su Granta.
Sećao se da je još bar trideset drugih monaha klečalo i molilo se u maloj kapeli kada je on
proveden galerijom iznad njih i kroz teška drvena vrata na njenom kraju. Na donjem spratu
prošao je pored niza malih, praznih ćelija. U jednoj od njih bio je leš, ovlaš zašiven u grubo ćebe.
Čoveka koji ga je ispitivao zvali su Mekvirter; bio je to Škot mršavog lica, neurotičnog
koraka i sa manirima unajmljenog klovna. Ispitivanje je bilo čudno, jer se Mekvirter naizmenično
smejao, proveravao, ubeđivao ga.
Nije bilo nasilno. Grant je bio uplašen i ogorčen, i ispričao je pripremljenu priču.
Mekvirter se oduševljeno kikotao.
„Oj, voleo bi’ da mi kaže da te slomim, Grante”, ozaren je trljao ruke. „Baš bi se dobro
zabavili, ah?” Osmehom kao da je pozivao Granta da mu se pridruži u zabavnom razmišljanju.
„Ko? Ko je on?” mrmljao je Grant, pokušavajuči da ostavi utisak prestravljenog,
izbezumljenog čoveka, koji se hvata za slamku umiljavajući se višoj vlasti.
„Ah! A ko ti je taj on’?”, uzvrati Mekvirter smejući se detinjasto. „Ah? Bolter, je li? Ili je
Diki Spelman? Ili možda Tarant? Imate gomilu odseka tamo, u Londonu!”
Grant nije promenio svoj zbunjeni pogled, ali svako od pomenutih imena udaralo ga je
kao batina. Radio je za Boltera u Vojnoj obaveštajnoj službi pre nego što je prebačen u Tarantov
odsek. A Spelman je bio aktuelni zapovednik u mornaričkom odeljenju.
»Ne razumem ništa od ovoga”, reče on dosledno. „Šta vi uopšte radite ovde? Mislim,
pištolji i sve to. A video sam i leš u jednoj od onih ćelija!”
„Božji čovek”, objasni Mekvirter. „Najzad slobodan od ovozemaljskog. Nisu nam ti
bogomoljci stvarali probleme, ali...” Pogledao je prema Grantu i žmirnuo. „Pa, dočekali su nas
nekakvim pasivnim otporom, vidiš, pa smo mislili da bi bilo najbolje da im pružimo mali primer.
Žrtveno jagnje, reklo bi se.” Namrštio se. „Oh, to je klasičan slučaj, dečko. Klasičan slučaj.”
„Vi... ste ubili monaha?” Grant je bio mučno svestan da u njegovom izrazu straha nema
mnogo glume.
„Jes’” Mekvirter iskreno raširi ruke. „Tako je bilo najbolje za sve. Daleko najbolje.”
„Vi ste ludi!”, reče Grant sa iznenadnim besom. „Hoću da vidim vašeg šefa, ko god da
je!”
„I hoćeš”, Mekvirter klimnu glavom, ustajući polako. „Ali moraš još malo da se strpiš.
Ima da odgleda par filmova. Evo, Karlos će ti praviti društvo.” Pokazao je na ćutljivog čoveka sa
pištoljem.
„Filmova?” reče Grant, tonom čoveka koji ne veruje sopstvenom razumu. Profesionalna
deformacija - izvlačio je informacije, iako nije bio siguran da li će ih uopšte proslediti. „Misliš...
porniće ili tako nešto?”
Mekvirter se zagleda, ali bez onog raspoloženog izraza na njegovom licu. U pogledu mu
je bio ledeni prezir.
„Gadiš mi se, čoveče”, reče hladno i okrenu se od njega.
„Ma baš me briga, samo napred”, Grant dade svom glasu ratoboran ton. „Baš me briga šta
vaš šef radi, hoću momentalno da ga vidim! Šta misli, ko je on uopšte?”
„Zovu ga Gabrijel” reče Mekvirter i izađe.
Tada je Ajvor Grant bio siguran da će umreti. Jedina briga sada, dok je sedeo izvaljen na
izlizanom drvenom sedištu, bila mu je način na koji će umreti.
Dvadeset minuta kasnije Mekvirter se vratio, raspoložen i pun energije. Sa njim je bio
krupan čovek, kratko ošišane, svetle kose, koga je Grant video u manastirskoj kuhinji. Govorio je
engleski sa nordijskim naglaskom.
„Dvadeset tri i trideset” reče Mekvirter pogledavši na svoj sat. „Vreme kad bi sva deca
trebalo da budu u krevetu, eh? Hajde, dečko. Borg će te odvesti. Gabrijel veoma ceni tačnost. Ne
smeš da ga požuruješ, ali ne smeš ni da ga ostaviš da čeka.”
Vezan lisicama za Borga, Grant ga je pratio uz kamene stepenice, kroz praznu trpezariju i
širokim hodnikom u kome su ih statue svetaca gledale iz niša u zidu. Mekvirter je išao ispred
njih, krakat i žustar, pričajući bez prestanka.
„Jel’ znaš Ferfaksovu2 pesmu ’The Yeomen of the Guard’, Grante?” Zapevao je bez
muzike: „I-i-is l-i-fe a boo-oon...3 Ah, to je logičan delić filozofije. Čovek ne može da se žali što
je umro u julu, jer je srećan što nije umro u junu, vidiš? A s druge strane?” Mekvirter prođe pored
čoveka sa automatskim pištoljem koji je sedeo na širokom simsu, besmisleno mu mahnu prstom i
veselo namignu. Čovek ga je ignorisao.
„S druge strane”, ponovi Mekvirter, „imaš nastavak u drugom stihu. I-iis l-i-fe a tho-orn?4
Eh, u tom slučaju, čovek ne može da se žali što će umreti, jer će verovatno doživeti još jednu
zoru, eh? Sad ućuti, za boga miloga.” Te poslednje reči izrekao je sasvim drugačijim tonom.
Mekvirterova ruka je bila na okovanim vratima od hrastovine. Tiho ih je otvorio i u
prostranu sobu sa tepihom ušao na prstima i mahnuo Borgu da uđe sa Grantom. Čim su ušli,
zatvorio je vrata.
 Soba je bila zamračena, sem što je treperio projektor koji je bacao film na ekran okačen
desno na zidu. Kada su mu se oči privikle na mrak, Grant je ugledao veliki sto u udaljenom uglu,
zid pun knjiga i veći broj verskih slika i statueta. U vazduhu je lebdeo dim cigarete, a na
lakiranom drvenom stočiću, nogu ukrašenih oblinama, stajalo je desetak boca raznog pića.
Po veličini i nedostatku nameštaja, Grant zaključi da je to morala biti soba za odmor
nekog monaha. A možda, pomisli uzgred, baš taj monah leži dole u ćebetu, zašiven.
U sobi su bila četiri čoveka. Jedan je sedeo u naslonjači od hrastovog drveta. Ostala
trojica su sedela iza njega u običnim stolicama i, po izrazima njihovih lica, izgledalo je da se
dosađuju. Ali čovek u naslonjači nije. Sedeo je sa bradom naslonjenom na savijenim rukama,
zavaljen nazad, usredsređen na film, i kikotao se svakih nekoliko sekundi.
Grant pogleda na ekran. To je bio crtani film, Tom i Džeri. Mačak Tom je čučao pored
otvorenih vrata sobe, sa đavolskim izrazom na licu i dignutom bejzbol palicom, čekajući Džerija.
Ali miš se pojavio iz malog ormana iza Toma, na udaljenom kraju prostorije, gurajući rolšuu na
kojoj je bila zakačena upaljena let-lampa.
Čovek u naslonjači se s razlogom nasmeja. Na ekranu je bila scena gde Džeri gura rolšuu.
Ona jurnu velikom brzinom, a Tom vrisnuvši odskoči do plafona, zadnjice crvene kao trešnja.
Pao je, mahnito koprcajući nogama, i izleteo kroz prozor poput rakete. Nekoliko sekundi kasnije
na slici se pojavi krug koji se smanjuje i krenu odjavna špica.
Jedan od ljudi zaustavi projektor i uključi svetlo. Kao što je Grant ranije primetio,
manastir je posedovao sopstvenu malu elektranu. A pokušao je i da prebroji ljude koji tu rade,
bez onih koji su ga doveli sa broda i koji su se sada verovatno vratili tamo. Bilo ih je šestorica u
sobi sa njim, i zdepasti koji ga je čuvao, a prolazeći kroz manastir video je naoružane ljude u
kapeli i na strateškim mestima u hodnicima. Najmanje tridesetorica, zaključio je. Bila je to još
jedna činjenica u njegovom beskorisnom skladištu informacija.
Čovek u naslonjači ustade, ali mu osmeh sa usana nestade. Kada je pogledao Granta, na
licu mu se ništa nije videlo. Njegova praznina je delovala gotovo pozitivno. Ten mu je imao boju
gita i izgledao je sunđerasto. Duga, crna kosa, bila mu je začešljana pravo pozadi, preko špicastih
ušiju. Oči su mu bile poluotvorene i neprirodno razmaknute, ali je Granta zaintrigirala njihova
boja. Dužice su mu bile nalik na male diskove bledosmeđe boje, gotovo bele, tako da je na prvi
pogled izgledalo kao da ih uopšte nema i da su ostale samo crne zenice u sredini jabučice.
„Hajde još jednom da prečešljamo stvar, Mekvirteru”, reče Gabrijel bezbojnim glasom,
kao što su mu i oči bile. “Ko je ovo?”
„Momak po imenu Grant.” Mekvirter je bio opušten kao i uvek, ali Grant je primetio da
ne govori previše. „Sećaš se da je, pre nego što smo napustili Antib, u grupi koju smo ostavili kao
obezbeđenje na jugu Francuske bilo curenja”
„Pakova grupa. Da. Neki britanski agent je počeo da njuška. Sređen je.”
„Jeste. Borg mu je odsvirao fugu klavirskom žicom.” Mekvirter klimnu glavom,
pokazujući prema krupnom čoveku koji je lisicama bio vezan za Granta. „Ali ponovili su. Poslali
su drugog momka. Ovog.”
„Ko ga je pokupio?”
„Kalonidis. I on je stigao dovde. Kalonidis ga je doveo noćas, redovnom plovidbom.
Mislio je da ćeš možda hteti da otvoriš momka, Gabrijele.” Mekvirter ga je ushićeno posmatrao.
Gabrijel priđe velikom stolu, na kome je bilo uredno raspoređeno nekoliko fascikli i tabla
sa papirima.
„Ne” reče kratko. „Pobrini se za njega.”
Mekvirter pogleda Granta sa osmehom tužnog čestitanja, pa vrati pogled na Gabrijela.
„To će biti sitnica za gospođu Fotergil, možda?”, predloži nesigurno.
 „Gde je ona sad?” Gabrijel se zadubio u jednu fasciklu i samo letimično je pratio
Mekvirtera.
„Dole, na terasi.” Mekvirter klimnu glavom prema visokim prozorima, prekrivenim
zavesama. Ostali počeše kao po komandi da se pomeraju.
„U redu.” Gabrijel spusti fasciklu. Čovek u pantalonama i debelom džemperu krenu da
razmakne zavese.
„Hajde, dečko, predstaviću te.” Mekvirter pođe prema vratima svojim cupkajućim
korakom. Borg trznu lisice i Grant pođe sa njim.
U hodniku se mimoiđoše sa monahom koji je nosio poslužavnik sa hranom, u pratnji
stražara.
„Čudna stvar, ta meditacija” reče Mekvirter, sa rukama u džepovima, isturene glave, dok
je žustro hodao ispred njih. „Lično, nikad nisam osetio njen zov, ali mislim da red monaha
zavetovanih na ćutanje ima nekih mana. Ja proučavam zamiruću veštinu razgovora, vidiš, i kad
razmisliš...”
Grant isključi iz glave njegov glas, prebacivši ga u pozadinu. Živci su mu sada bili napeti
i bio je vrlo uplašen, ali misli su mu bile sasvim bistre.
Gospođa Fotergil? To prezime mu ništa nije značilo. Ona bi valjda trebalo da ga ubije, ali
odbacio je besmislene spekulacije o tim detaljima.
Grant se usredsredio na ideju da bi uz malo sreće poveo još nekoga sa sobom. Borga,
možda, ili radije Mekvirtera. Bila je to stvar izbora najboljeg trenutka. Grant je znao da brzo ubije
čoveka, ali imao je samo jednu slobodnu ruku: druga je bila vezana za Borgov zglob, a on je bio
težak i snažan čovek. Ipak, ako krene prvo na njegove oči, ukočenim prstima, zatim mu zarije
koleno u međunožje, možda bi i uspeo?
Stigli su do jednih otvorenih vrata, prošli kroz prostoriju iza njih i zaustavili se pred
visokim prozorima koji su se otvarali ka popločanoj terasi - široka, popločana i polukružna,
opasana niskim kamenim grudobranom. Kada je Mekvirter otvorio prozore, Grantu se učinilo da
je iza grudobrana strmina. Čuo je hučanje mora odozdo.
Borg izvadi ključ i otključa lisice na Grantovom zglobu. Grant je bio iznenađen i, pre
nego što je stigao to da iskoristi, stigao ga je snažan udarac rukom zbog kog je počeo da posrće
na terasi. Teški prozori su se zatvorili.
Grant povrati ravnotežu i pogleda oko sebe, osećajući kako mu živci rade. Polukružna
terasa produžavala se stazom od samog centra i išla gotovo celom dužinom te strane manastira.
Začuše se neki glasovi i Grant diže pogled. Deset metara iznad nalazio se dugačak balkon,
za koji je shvatio da mora da se proteže od prostorije u kojoj je video Gabrijela. Na balkonu je
bilo nekoliko prilika, četiri ili pet muškaraca, kao senke na svetlu iz sobe iza njih. Nešto izdvojen
stajao je Gabrijel. Svi su gledali dole kao da nešto očekuju.
Grant se oprezno povuče na sredinu terase. U njemu sinu nešto kao iskra nade. Ako bi
uspeo da se spusti niz tu kamenitu padinu do mora i sakrije negde na ostrvu... trebalo bi im
vremena da ga nađu, možda ceo dan. A za jedan dan svašta može da se desi.
Na rubu vidokruga zasijalo mu je nešto crveno i on se hitro okrenu. Odozgo nejasno začu
poznat, nasmejan glas. Mekvirter se pridružio ljudima na balkonu.
Grant se zagledao u tu crvenu tačku koja je lebdela u vazduhu, ispred neobično mračnog
dela prostora. Taj mračni deo se pomeri i pretvori u priliku koja sedi na najširem delu niskog
oboda terase, sedam i po metara od njega.
Čovek koji puši cigaru. Sada polako kreće prema njemu; ne, boga mu, žena!
Bila je u sivoj majici dugačkih rukava i crnim, izgužvanim pantalonama, opasana kožnim
kaišem. Stopala su joj, u iznošenim patikama, bila neobično mala. Negde oko četrdeset godina.
Imala je široku vilicu i bila bez šminke, sem štrafte nemarno nanesenog ruža za usne. Nestručno
ofarbana plava kosa dizala joj se kao niska, neuredna trava sa glave. Vrat kao da joj se spuštao
pod nagibom ispod brade do širokih ramena. Grudi su joj bile velike, ali čvrsto utegnute; nije bilo
pomeranja ispod majice.
Gospođa Fotergil, pomisli Grant i oseti kako mu se stomak steže od napada nekog
bezimenog straha.
Izvadila je opušak cigare iz usta i izbacila ga u tankom iskričavom tragu preko
grudobrana. Usta joj se raširiše kao da se ceri, ali usne su joj prekrivale zube tako da je to cerenje
izgledalo kao tamna, iskrivljena elipsa. Pomerila je obe ruke u malom izazivačkom pokretu.
„U redu, dečko.” Glas joj je bio promukao, sa nazalnim prizvukom. „Hajde da krenemo.”
A onda kao da je telo izbacila napred, i njena mišićava ruka prezrivo zviznu Granta nadlanicom
preko lica.
Bio je šokiran, ali ne od udarca. Zateturao se unazad, okrenuo da povrati ravnotežu i
čučnuo, zureći u neverici. Instinktivno je zauzeo stav džudoke za borbu, i gospođa Fotergil ga
pogleda sa odobravanjem.
„To je bolje”, reče, pa poče da mu prilazi, lagana kao perce na malim stopalima.
Grantov mozak je grozničavom brzinom proveravao činjenice. Žena. Hermafrodit
verovatno. Vrlo čvrsta, vrlo iskusna, vrlo brza. Ali ipak, napola žena. On je dovoljno vešt da je
onesposobi. Zatim da se prebaci preko grudobrana i hitro spusti dole?
Ona sporo zamahnu pesnicom prema njegovoj glavi. On pomeri podlakticu da je blokira,
prekasno primeti fintu i samo delimično izbeže snažan udarac nogom u bubrege.
Grant začu svoj uzdah kao glas životinje, zanoseći se i posrćući. Ona je opet prilazila. On
očajnički skoči i baci se napred iznenadivši je visprenošću, pazeći na zamah nogom, dok je
savijenim vrhovima prstiju posezao za njenim grlom.
Ona ga uz bučan pljesak uhvati za zglob i čvrsto stegnu, pa su dugo stajali tako,
nepokretni. Grant je tada izgubio svaku nadu. Shvatio je, sa gađenjem, da je ona i jača i brža od
njega.
Prihvativši to saznanje, napeo se da je udari kolenom i shvatio da je ona prozrela pokret u
istom trenutku kada ga je on zamislio. Drugom rukom ga je stegla za nadlakticu.
Povukla ga je napred kao krpenu lutku i jako udarila ramenom u srce.
Tresnuo je na tlo i čuo je kako se odmičući smejulji. Odnekud, kroz izmaglicu vrtoglavice
i očaja, čuo je mrmljanje glasova posmatrača iznad njih.
Grant se tvrdoglavo diže na noge, dok mu je srce lupalo, a pluća hvatala vazduh. Opet je
krenuo prema njoj, a sada se ona izvila na stranu i zamahnula bridom ruke prema njegovom
bicepsu. Učinilo mu se kao da je dobio udarac tupom sekirom.
Zateturao se pored nje, okrećući se. Desna ruka mu je mlitavo visila i on pomisli da mu je
slomljena kost.
Sada joj se na licu pojavilo novo uzbuđenje, a u očima bljesak užitka. Grant je stajao i
ljuljao se, čekao je, nadajući se da će mu njena preterana samouverenost omogućiti poslednju
priliku da joj uzvrati udarcem nogom u stomak. Sada je bio sposoban možda jedino za to.
Prišla mu je, savivši se kao matador da izbegne udarac nogom, i uhvatila ga za zdravu
ruku kojom je kao kandžama pošao prema njenom licu. Stisnula ju je ispod svog pazuha i naglo
trgla. Grant kriknu jer mu je kost pukla. Lica su im bila gotovo priljubljena i on oseti mučninu
zbog izraza ciničnog zadovoljstva u njenim očima.
Gospođa Fotergil ga pusti i opušteno zamahnu nadlanicom prema njegovom licu. Ali
stopalom ga potkači otpozadi po skočnom zglobu i on pade nazad, na pod. Zamračilo mu se pred
očima kada je glavom udario u kamen. Očajnički je pokušavao da se pomeri, ali mišići ga više
nisu slušali.
Gospođa Fotergil zadovoljno, duboko udahnu i odahnu. Pogledala je prema balkonu, a
onda je opkoračila ošamućenog Granta. Povukla je kolena pantalona i klekla. Pažljivo ga je
obuhvatila rukama oko vrata, postavivši mu palčeve na grkljan, i počela da steže.
Gabrijel je gledao kako Grant umire, pa se okrenuo i ušao u prostoriju. Ostali uđoše za
njim.
„Jeste li ikada razmišljali”, reče Mekvirter, „o gospodinu Fotergilu?” Jedan čovek se
nasmeja. Drugi zbunjeno progovori na španskom, a treći poče na iskvarenom engleskom da
prevodi Mekvirterovo pitanje. Gabrijel ga prekide.
„Očistite terasu”, reče, i klimnu glavom u znak odobravanja da mogu da izađu. „Hoću da
razgovaram sa Mekvirterom.”
Seo je za veliki sto dok su ljudi izlazili. Mekvirter sastavi ruke iza leđa i poče da hoda po
sobi istim, odmerenim koracima, usredsređen i naboranog čela, čekajući da Gabrijel progovori.
„Je li ovo tačno i ažurirano?”, upita Gabrijel, uzimajući papir velikog formata.
„Jeste. Ako je to ono što sam dao Krevijeru da otkuca. Možemo na brzinu da proverimo.”
Onda je zažmurio. „Najam Lamelove organizacije u Libanu, pedeset dve hiljade. Isto za Pakovu
grupu na jugu Francuske. Ostali honorari: Singermanu u Amsterdamu, De Grutu u Kejptaunu,
Mašariju u Port Saidu i Cvajfu u Hajfi, po četiri hiljade i pet stotina, svakome. Preuzimanje
ostrva Lapos, dvanaest hiljada.”
I dalje zatvorenih očiju, Mekvirter se zamišljeno povuče za uvo, pa nastavi svoj brzi
monolog.
„Transport i specijalna oprema, šezdeset sedam hiljada. Podmićivanje, plaćanje
informacija i provizija podagentima, osam hiljada i trista pedeset. Interne plate i opšti troškovi,
petnaest hiljada i četiri stotine. Procenjeni budući troškovi, četrdeset hiljada.”
Otvorio je oči i pogledao Gabrijela. „Sve brojke su date u funtama. Ukupno 258.450.
Procenjen ukupan prihod 10.000.000, manje troškovi distribucije - 2.000.000. Neto zarada je
7.742.550.”
Gabrijel spusti papir sa brojevima i klimnu glavom. „Jesi li smislio kako organizovati sve
to?”
„Uobičajeno. Samo što je ovo veće. Imaš petnaest legitimnih kompanija koje operišu na
raznim poljima i u različitim delovima sveta. One će raspodeliti prihod između sebe. Izdao sam
okvirni ugovor koji sadrži kupovinu deonica preko ovlašćenih zastupnika i izvesnih preuzimanja.
Vrlo je složeno, ali ako hoćeš da vidiš...?”
„Ne.” Njegove bezbojne oči počivale su na Mekvirteru. „Ne očekujem od tebe nijedan
kiks.”
Mekvirterovo mršavo lice izgubi malo boje. „Nisam tolika budala, Gabrijele”, reče on
snuždeno.
Začu se udarac u vrata i ona se otvoriše. Uđe gospođa Fotergil brišući ruke velikom,
prljavom maramicom. Na njenom punačkom licu video se izraz olakšanja.
„Ah, draga gospođo!” Mekvirter cupkajući pođe da je dočeka, blistajući od raspoloženja.
„Znate li da vam zavidim, gospođo Fotergil? Srećni su oni kojima ne treba mnogo.” Uzeo joj je
ruku i nežno je potapšao, držeći je u svojoj. “Bez pohlepe za bogatstvom, eh? Bez ljubavnih
problema. Samo krčag vina, knjiga o bodi-bildingu i povremeno malo ubistvo.”
„Prekini, Mekvirteru”, reče gđa Fotergil dobrodušno, odgurnuvši ga. „ Ali prijalo bi mi
piće, kad si već pomenuo.”
Gabrijel klimnu glavom i Mekvirter nasu viski iz jedne od boca na stolu.
„Živeli, draga gospođo Fotergil”, sa trijumfalnim osmehom reče pružajući joj čašu.
„Zaradili ste mi pet funti. Opkladio sam se sa Borgom da ćete tipa zadaviti, a Borg je bio siguran
da ćete izvesti onaj štos sa lomljenjem vrata, kao kod dobrog monaha.”
„Pomišljala sam na to” priznade gospođa Fotergil. „Ali sve se nekako brzo odigralo.”
Zamislila se za trenutak. “Znači, onaj drugi je bio monah?” Otpila je malo, pa se opet zamislila, a
onda digla čašu i ispila piće. „A uzeo si Borgu pet funti za ovoga? Odneću ti to sutra na pokeru,
dečko.”
Pogledala je prema Gabrijelu, stidljivo se osmehnuvši.
„Hvala, Gabrijele. Mislim, znaš, za malu zabavu.”
„U redu je, gospođo Fotergil. Hoćete li da mi pošaljete Mendozu?”
Ona klimnu glavom, obrisa usta maramicom, gurnu je u džep pantalona i izađe.
Mekvirter se isceri i htede da počne priču, ali vide da se Gabrijel zadubio u papir sa
brojkama, pa je i dalje ćutao. Dva minuta kasnije uđe tamnoput čovek u majici sa rukavima.
Gabrijel ustade.
„Pusti opet onaj poslednji film, Mendoza. Onaj sa let-lampom. Nisi ga gledao,
Mekvirteru?”
„Ovaj... ne. Ne, nisam.”
„Dobro. Možeš da ostaneš.” To je bila usluga.
Svetlo se ugasi i Mendoza uključi projektor. Mekvirter stisnu zube da ne bi zevnuo.
Gabrijel sede u veliku drvenu naslonjaču. Kada je špica krenula, njegovo lice se ozari i on se
isceri.
 5

„To je klasičan primer”, reče Tarant. „Naš prijatelj Časni čini pravu stvar iz pogrešnog
razloga.” Zakačio je pete za prečke visoke stolice i gledao kako Modesti Blejz sipa vrelu vodu
preko tek samlevene kafe u zemljanom krčagu.
Dovezli su se iz Vestminstera pravo u Modestin penthaus i sedeli su u velikoj kuhinji koja
se caklila u ledeno-plavoj, beloj i sjajnoj boji hroma. Nije odgovorila na njegov komentar. Tarant
zadovoljno primeti da su joj misli na drugoj strani i da se zbog nečeg namrštila.
„Naravno, možda je to njegov metod”, nastavi Tarant. „Ako stvar upali, neće biti pozvan
na odgovornost, a ako ne upali, može da blefira i zbuni protivnike.”
„Pomenuli ste Vilija Garvina ranije.” Modesti se nasloni pozadi, na deo sa policama gde
su stajali začini, i upali cigaretu.
„Da.” Tarant je bio ljubazno nezainteresovan. „On je prijatan momak, naravno. Ali u
suštini je neobrazovani kriminalac sa dosijeom dugačkim kao vaša ruka.”
Ona ga prezrivo pogleda. „Moj je duži, s tim što nije zaveden. A Vili je čist poslednjih
sedam godina. Štaviše, s obzirom na ono što vama treba, obrazovaniji je od svih koje poznajete.”
„Priznajem da poseduje izvesne veštine” prihvati Tarant. „Ali ovaj posao zahteva
prefinjenost.”
„Garantujem da će Vili nadmudriti svakoga koga pomenete. A to je samo deo celine.
Finesa nije dovoljna da preživite žicu od klavira oko vrata.”
„Ne slažeš se sa Razmetljivim Persijem da je to bila slučajnost?”
Bila je pomalo nervozna. „Naravno da nije. Dijamanti vredni deset miliona funti su veliki,
veliki posao, što sužava polje na velike, velike momke. Samo trojica bi mogla to da rade; ali
samo jedan je dostupan.”
„Da?”
„Ubistvo klavirskom žicom meni liči na Borga. A on je Gabrijelov čovek.” Postavila je
tacne i šoljice, a zatim sipala kafu.
„Gabrijel”, reče Tarant tiho, gledajući njene ruke. Ćutao je nekoliko sekundi, pa uzgred
upita: „Ko ti pomaže ovde?”
„Imam kućnog pomoćnika Venga. Indokinez je, a sada je dole, u Benildonu, u Viltširu, jer
tamo imam malu kolibu i nešto šume. Veng tamo vodi računa o moja tri konja, jer je konjušar na
odmoru. Sutra se vraća. Zašto ste promenili temu kad sam pomenula Gabrijela?”
„Da dobijem na vremenu. Bez šlaga i mleka, hvala. Sa prašnjavih polica svog sećanja
pokušao sam da sakupim ono što znam o Gabrijelu.”
„Sumnjam da ćete nešto naći.”
„U pravu si, draga moja. I naš i Interpolov dosije o Gabrijelu su tanki i nepotpuni. U
teoriji, on je vrlo bogat i poštovan gospodin, sa mnogo različitih interesovanja, letonskog je
porekla, ali naturalizovani Venecuelanac, ili beše Bolivijac?”
„To drugo, ali nije važno. Važno je to da je Gabrijel stvarno, a ne u teoriji, kriminalac
teške kategorije. Najveći koji postoji od Lisabona do Hong Konga. Neizmerno je bogat.”
„Jesi li se sretala s njim?”
„Jednom, nakratko. Slučajno smo ukrstili mačeve. Planirali smo veliki posao, da dignemo
pošiljku zlata u Kalkuti. Kao i Gabrijel. Pozvao me je i rekao da se povučem. Nisam se
raspravljala, povukla sam se.”
Uzela je šolje sa kafom i stavila ih na poslužavnik, koji je ponela kroz prostranu dnevnu
sobu. Tarant pođe za njom.
„Pametno”, složio se. „’Mrežu’ si vodila zbog zarade, a rat bandi je uvek skup. Ali ovo
sad je nešto drugo. Imaš svu moju podršku, daleko bolju nego što to može biti Vili Garvin.”
Stajala je sasvim mirno i gledala ga radoznalo. „Vi niste glupi, ser Džeralde. Zanima me zašto
govorite kao da jeste.” On htede nešto da kaže, svestan da je bio suviše direktan, ali ona ga
zaustavi kratko odmahnuvši glavom.
„Ne. Sedite i pijte kafu. I slušajte mene.” Sačekala je da se on smesti. „Našla sam Vilija u
sajgonskom zatvoru i otkupila ga. Bio je nagao i glup, ali opasan. Pomislila sam da će mi to biti
od koristi. Osećaj me nije prevario.”
Sela je na kauč od crne kože, okrenuta prema Tarantu, i polako promešala kafu.
„Bila sam u pravu”, reče. „I više nego što sam očekivala. Prvo što sam dobila od Vilija
bila je potpuna odanost. Možete samo da pretpostavite koliko je to važno u mom poslu. Takođe
sam otkrila i da Vili razmišlja vrlo razumno i brzo. Mora da je to uvek bilo u njemu, ali skriveno;
možda zato što nikada ranije nije imao cilj i svrhu.”
„A kakav cilj si mu ti dala?”
„Nikakav.” Oklevala je. „Kao da mu je rad za mene bio dovoljan; i njegov razvoj je bio
zapanjujući. Znate, mnogo sam naučila od Vilija Garvina. A što je još bolje od razmišljanja, on
ima instinkt.”
Pogledala je Taranta i odjednom se osmehnula. „Ovo će vam zvučati neverovatno, ali on
predoseća nevolje. Uši mu bride.”
Tarant se zagleda u nju. „Šališ se.”
„Ne. To mi je dva puta spaslo život. Ne znam statistiku kad je on u pitanju. A ima i
naročito izražen instinkt da zna šta mislim, a da mu i ne kažem. Kad ste na ivici brijača, kako Vili
kaže, to je od neprocenjive vrednosti. I naposletku, u akciji - on je klasa za sebe. Videla sam ga!”
Zastala je i kratko slegla ramenima, podigavši svoju šolju sa kafom. “Nije važno. Sedam godina
je mnogo vremena, ser Džeralde, a Vili Garvin je duga priča. Neću je sada pričati.”
„Shvatio sam poentu”, reče Tarant polako. Sa dozom sumnje u svom glasu, osećajući da
se bliži kritični trenutak. “Ali sve je to prošlost, a prošla je godina od kada je Garvin radio za
tebe. Čini mi se da je opasno propao i ja insistiram da ga ne uvodiš u ovo. Žao mi je...” Pustio je
da mu glas neprijatno pređe u ćutanje. Tišina je potrajala pun minut.
Modesti ispi kafu, spusti šolju i ustade. Tarant ustade za njom. „Onda smo završili”, reče
ona hladno.
„Oprosti?” Tarantov glas je bio hladan kao i njen. „Mislio sam da si već prihvatila.”
„Nisam. Pristala sam da uradim određeni zadatak za vas. Ali ja nisam zaposlena kod vas,
ser Džeralde. Ako nešto radim, nosim svoj alat.”
Tarant je ostao ukočenog izraza pet sekundi, zatim se opustio i predao, izdahnuvši malo.
„Pa... ako je to tvoj ultimatum, moram da ga prihvatim. Kad ćeš razgovarati sa Garvinom?”
„Vi treba da razgovarate s njim.” Nije popuštala. „Vili nije moje vlasništvo. Ali potreban
mi je. A mislim, ako ga lepo zamolite da mi pomogne, možda će pristati.”
Pravo u stomak, pomisli Tarant zadivljeno. „Lepo ću zamoliti Vilija”, reče. „Kad i gde?”
„Sutra mene vodite na ručak sa šeikom Abu Tahirom.” Glas joj je opet zvučao prijateljski.
„Možete li nakon toga da pođete sa mnom do Mlina, uveče?”
„Čula si šta je moj gazda rekao. Treba lično potpuno da se posvetim ovome.”
„Sutra uveče, onda. A u međuvremenu, možda otkrijete gde je Gabrijel sada i šta radi; ili
se pretpostavlja da radi.”
„Daću to Frejzeru. On je večeras dežurni. Mogu li sutra da dođem po tebe ovde, u
dvanaest i četrdeset pet?”
 „Biću spremna. Shvatila sam da ne treba gubiti vreme kada je početak ovog posla u
pitanju?”
„Nikako. Dijamanti dolaze na Tiboriju kroz dve nedelje i stižu u Bejrut tri nedelje kasnije.
Zato nemate mnogo vremena za pripremu operacije.”
„Ne.” Sela je na rukohvat naslonjače i radoznalo ga pogledala. „Jeste li razmišljali kako bi
to trebalo da izgleda?” „Mislio sam da bi operacija svakako trebalo da se izvede ili u Kejptaunu
ili u Bejrutu. U Kejptaunu su odgovorne vlasti Južne Afrike. Bejrut je nešto neizvesniji. Ali mogu
da držim oba kraja zvaničnim kanalima.”
„Brine vas ono između?”
Tarant nesigurno sleže ramenima. „Valjda, mada teško da je moguće. Činjenica je da se
oslanjam na osećaj. Da sam ja Vili Garvin, sad bi mi uši bridele.” Osmehnuo joj se. “Ali
neizvesna mi je cela plovidba. Zato hoću da se ti ubaciš unutra. Ako uspeš da otkriješ oblik
operacije, znaću gde da usmerim svoje napore.”
Modesti se igrala prelepim priveskom sa ametistom, koji joj je ležao uz kožu iznad
zaobljene linije haljine. Pogled joj je bio zamišljen. Gledajući je, ovoga puta kao ženu, Taranta
odjednom obuze osećaj da se nalazi u nekom nestvarnom snu. Bilo je apsurdno, potpuno
nerazumno, da o tim stvarima priča ovom nežnom i lepom ženskom stvorenju. Ona nije rođena
da živi sa smrću i nasiljem za leđima. Gleđajući njen lep, glatki vrat, setio se klavirske žice i
stomak mu se steže.
„Koliko brzo ću napredovati”, reče ona, „zavisi uglavnom od reakcije koju dobijem od
svojih starih kontakata. Oni sve manje govore. Ali moguće je da će zbog mene...” Ustala je i
slegla ramenima. „Možda će bar nešto otkriti.”
„Šta ćeš pitati?”
„Za dijamante. I za Gabrijela. Ako se ispostavi da je čist, moraću opet da razmislim.
Počela bih od njega, pa vas molim da nađete sve što možete o njemu.”
„Dobro, dobro.” Trenutni osećaj magnovenja je prošao i Tarant je opet bio profesionalac.
„Hvala ti za kafu, draga moja. Sada laku noć.”
Kada su se vrata lifta zatvorila za Tarantom, ona je izašla na terasu da popuši cigaretu.
Sada je vrlo trezveno razmišljala samo o sebi. Zadovoljno je zaključila da nema napetosti, samo
osećaj blage radosti.
Ugasila je cigaretu i ušla opet u penthaus. Zidovi njene spavaće sobe bili su prekriveni
pločama boje slonovače, tepih svetlozelen, a prekrivač na krevetu i zavese srebrnosivi. Jedna
vrata vodila su u veliko kupatilo sa kadom u podu i tuš-kabinom. Tu su zidovi bili obloženi vrlo
svetlim ružičastim pločicama, a pod velikim, crnim pločama, koje su tople pod nogama.
Podesila je temperaturu vode i pustila je da teče dok se ona svlačila u spavaćoj sobi. Ispod
večernje haljine nosila je crno prsluče i hulahopke, bez pojasa i podvezica.
Nije volela pojaseve, kopče, ni bilo šta što steže, pa su iz tog razloga dugačke najlon
čarape bile izjedna sa gaćicama, kao pozorišne helanke.
U kupatilu je stala gola ispred ogledala u punoj visini i posmatrala svoje telo, pažljivo ga
procenjujući, bez sujete.
Nije imala sala. Nije se opustila tokom protekle godine. Mnogo je vežbala, plivajući
svakodnevno, jašući dugo u Benildonu i povremeno trenirajući sa Vilijem Garvinom, iz navike.
Ili da li je bilo samo iz navike...?
Prešla je prstima niz mišiće, proveravajući butine i listove, pa se uspravila i polako
zabubnjala po ravnom stomaku okrenutim pesnicama.
Dobar mišićni tonus.
Glatko se savila pravo unazad, dok nije dlanovima dodirnula pod iza sebe; digla je jednu
nogu pravo uvis, upravivši prste prema plafonu, pa onda i drugu, a zatim ih spustila zajedno,
kontrolisanim pokretom, da bi završila polaganim uspravljanjem otpozadi.
Svesno je pažljivo osluškivala svoje telo, tražeći bilo kakav nagoveštaj ukočenosti ili
napetosti, ali nije ih bilo i ona zadovoljno kratko klimnu glavom.
Kada se napunila oko tri četvrtine. Zatvorila je vodu i spustila se u nju, navukavši kapu za
kupanje preko kose. Telefon je stajao u udubljenju pri vrhu kade. Digla je slušalicu i počela da
okreće broj.
Vili Garvin nevoljno promrmlja jer je telefon uporno zvonio.
„Pusti ga”, šapnu plavuša, naslonjena na lakat i nagnuta iznad njega, sa licem blizu
njegovog. „Neće večno zvoniti.” Spustila je glavu da ga ugrize za uvo.
Otezala je kao dobro odgojena devojka iz provincije. Imala je dvadeset tri godine, ćerka
farmera plemenitog porekla i verena za sina drugog farmera plemenitog porekla. Vili se nadao da
tom srećniku ne iskaču lako modrice. Cura je imala potrebu stalno nešto da grize; ali ako bi
čovek izdržao njen prvi nalet, na kraju se ne bi kajao.
„Oladi za trenutak, Kerol”, reče on, prevrnu se na bok okrenuvši joj leđa, i diže slušalicu
sa stočića pored kreveta.
„Alo?”
„Ja sam, Vili. Jesi li na lokalu?”
„Alo, Princezo.” Glas mu je zračio toplinom i zadovoljstvom. „Ne, na glavnoj liniji, kraj
kreveta. Lokali su isključeni.”
,Jesi li sam?”
„Ne. Al’ niko važan. Ubijamo vreme.”
„Gospode, Vili, to će joj se svideti.” Čulo se kako se smeje. „Dobro. Ja ću govoriti, a ti
pamti, važi?”
„Naravski, Princezo. ’Ajde.”
Govorila je tiho nekoliko minuta, a on je slušao upijajući sve. Da je bilo ko slušao, njene
reči bi mu bile nerazumljive jer je koristila šatrovački iz francuskog, arapskog i engleskog, ali
Viliju Garvinu je svaka rečenica bila sasvim jasna.
U jednom trenutku je tiho zviznula i iscerila se a da ništa nije bilo smešno. „Nadam se da
si u pravu, Princezo. Dobro ga zgrabi za šorts. Ja s tim uvek imam problem.”
Kasnije je rekao: „Naravski. Dovedi ga onda oko osam. Kako ’oćeš da odigramo?”
Opet je pomno slušao, pa se tiho nasmejao. „Dobro, Princezo. Ne, nisi me uznemirila.
Zdravo onda.”
Spustio je slušalicu i izvalio se sa rukama iza glave, euforično i zadovoljno se cereći
prema plafonu. Tek kada je posegao za cigaretom sa stočića pored kreveta, osetio je da nešto
nedostaje.
U mislima se vratio proteklim minutima, prisećajući se pokreta i zvukova koji jedva da su
mu prodrli do svesti - naglo zaljuljani krevet, šuštanje čarapa i donjeg veša; nervozni pokreti i
mrmljanje; zakopčavanje torbe sa stvarima za jednu noć i lupanje vrata, propraćeni udaljenim
štektanjem štikli koje se ljutito udaljavaju duž prolaza.
Vili Garvin sede uspravno, zapanjen i povređen, osvrnu se po praznoj sobi.
„Kerol?”, reče ogorčeno. „Kerol!”
 6

Tarantov taksi se zaustavi ispred bloka zgrada sa penthausima, iza otvorenog „rols-rojsa”
u dve nijanse plave boje, sa pokretnim krovom. Za volanom je sedeo šofer u uniformi.
„Ne isključuj taksimetar”, reče Tarant vozaču i pogleda na svoj sat. „Mislim da nećemo
čekati duže od jednog minuta.”
Dok je on izlazio iz taksija, Modesti Blejz pođe niz stepenice na ulazu. Bila je u
dvodelnom svilenom kompletu plave boje - uska suknja i bluza sa kapuljačom. Rukavice su joj
bile bele, u skladu sa tašnicom, i nije nosila šešir.
Tarant, koji se razumeo u dragocenosti, procenio je niz bisera na njenom vratu na sedam
hiljada funti. Bila je veoma lepa i on oseti duboku tugu, svestan da je izlaže opasnosti.
Pozdravila ga je osmehom i rekla: „Nije nam potreban taksi. Veng će nas odvesti.”
Tarant pogleda „rols”. Sada primeti da je njegov vozač mladi Azijat od oko devetnaest
godina, koji je sedeo za volanom skrštenih ruku, poprilično samouveren.
„Ne brinite”, reče Modesti. „Veng je prošao napredni kurs vožnje.”
„Nimalo ne sumnjam.” Tarant isplati taksistu. „Samo nisam navikao na tako luksuzne
vožnje.”
„Kupila sam ga u trenutku ludila”, priznade ona kada je Tarant otvorio vrata i pružio joj
ruku da sedne. „Ali Veng ga voli i sasvim odgovara ovoj prilici. Kad idete u posetu šeiku, treba
to uraditi sa stilom i na njegovom nivou.” Pogledavši je oštro dok je sedao pored nje, Tarant vide
da je ona to rekla sasvim ozbiljno.
„Zahvalan sam” reče. „Meni to nije palo na pamet.”
„Rols” se tiho ukljući u saobraćaj u smeru Park lejna. “Imate li šta o Gabrijelu?”, upita
Modesti.
„Malo. Ali očekujemo još izveštaja tokom popodneva. Preći ćemo to večeras kod Vilija.”
Tarant pogleda oko sebe i diže obrvu.
„Da li naš napredni vozač zna put do Rica?”
„Zna. Ali ja moram prvo da obavim jedan telefonski razgovor. Neće biti duže od dva
minuta.”
Kola su išla sporednim ulicama severno od Oksfordske i onda stadoše kod jednog malog
niza radnji. Modesti hitro izađe i uđe u radnju sa uzanom, oguljenom fasadom. Tarant je iznad nje
uspeo da pročita samo izbledela slova reči ANTIKVITETI. Veng izađe i stade pored vrata da je
sačeka.
Modesti se vratila nakon dva minuta. Veng joj je otvorio vrata, pa sede na svoje mesto.
Sto metara dalje zaustavio ih je dvostruki red vozila, na desnom skretanju ispred semafora.
Tarant, koji je vodio dinamičan život, bio je svestan pogleda koje su privlačili otvoreni „rols” i
njegovi putnici. Ali njegov nemir je bio pomešan sa gordošću zbog toga što se nalazi u društvu
žene koja sedi pored njega.
Oh gospode, pomisli on odjednom. Verovatno izgledam kao da sam joj sponzor.
Okrenuvši se da je krišom pogleda, video je da se ona zagledala u nešto iza njega, na trotoaru,
gde je ograda štitila niz podruma. Neki dečak, sa kaubojskim šeširom i opasačem, čučao je na
stepeništu i gledao kroz rešetku ograde, držeći dečji pištolj u ruci. Drugi dečak, takođe sa
pištoljem, ali i šerifskom značkom, pojavio se iza poštanskog sandučeta i oprezno provirio iza
njega. U tom trenutku njihova igra je bila zaustavljena i zurili su u „rols”.
Dečak iza ograde diže pištolj, uperi ga u Taranta, uzviknu: „Ta!” pa se sagnu i izgubi iz
vidokruga.
„Ta! Ta!” Ovoga puta se začulo iza sandučeta. Zatim jedna mala glava oprezno izviri da
proveri rezultat.
„Kad sam ja bio mlad”, reče Tarant zamišljeno, dok su se kola pomerala nekoliko metara
napred, „vikali smo: ’Bang!’ Možda nije baš veran zvuk, kad bolje razmisliš.” Zastao je,
iznenađen. Modesti se okrenula čučnuvši na sedištu. Desna šaka bila joj je stisnuta, sa dva
ispružena prsta, imitirajući pištolj.
Digla je glavu, nišaneći u malu figuru koja je virila iza sandučeta. „Ta!”
Ono lice se ozari i zapanjeno isceri, pa nestade.
„Ta!”, začu se sa ograde. Drugo sa druge strane sandučeta za pisma i Modestin brz
odgovor. Tarant proguta veliku knedlu. Sa mračnim zadovoljstvom primeti crvenilo koje se
javljalo na Vengovom vratu i da se on vrpolji, želeći da se pokrene.
„Ta!” zapuca Modesti i sagnu se. Začu se paljba sa ograde i iza sandučeta. Tarant upravi
leden pogled prema dvema ženama sa korpama za kupovinu i sredovečnom muškarcu sa
akten-tašnom koji behu zastali da vide obračun.
Kola ispred njih se pokrenuše i sa poslednjim „ta!” sa ograde Modesti se trže i okrenu, pa
se skloni sa vidika, šćućurivši se na sedištu. Tarant se osvrnu i vide dvojicu malenih kauboja
kako stoje na trotoaru i sa strahopoštovanjem gledaju za „rolsom”.
Kada su kola skrenula iza ugla, Modesti sede i vrati pramen kose na mesto. Pogled joj je
blistao od zadovoljstva. „Nisam mnogo razmišljala o tome”, reče, „ali valjda je to kao rikošet.”
„Izvini” Tarant gurnu prst za okovratnik. „Šta to?”
„Ta. Pričali ste o razlici između ’bang’ i ’ta’.”
„Jesam. Bojim se da si naterala svog vozača da pocrveni umesto tebe.”
„Ne sumnjam u to.” Odjednom se nestašno iscerila. Nagnula se napred i potapšala Venga
po ramenu. „Tvoj problem je, dragi moj Veng, što si snob.”
„Hvala, gospođice Blejz.” U glasu mu se osećao naglasak, ali kultivisan. „Trudim se.”
„Zašto me onda ne poslušaš i počneš da gradiš karijeru?”
„Vi ste me poslali u školu u Hong Kong i tri godine na njihov univerzitet, gospođice
Blejz. To je dovoljno.”
„To je samo početak. Hoćeš li celog života da ostaneš moj kućni pomoćnik?”
„Da, hvala vam, gospođice Blejz.”
Tlarant pomisli da bi jednog dana trebalo, ako se ukaže prilika, da se raspita za Venga.
Osetio je da bi ta priča mogla otkriti još jedno lice Modesti Blejz; i sve više je bio zainteresovan
za njen zaista raznolik karakter.
Ispred Rica, vratar salutirajući otvori vrata kola. Tarant pruži ruku Modesti da izađe, pa
zajedno uđoše unutra. Glavni recepcioner im pođe u susret, da ih pozdravi.
„Gospođice Blejz, ser Džeralde. Njegovo visočanstvo je na drugom spratu. Ručak je
upravo poslužen u njegovom apartmanu.”
„Poslužen?”, Tarant diže obrve. „Nemoguće da smo zakasnili, g. Maneta?”
„Nikako, ser. Samo je Njegovo visočanstvo želelo da sve bude spremno. Hoćete li poći
ovuda?”
„Ne, ah, ima li problema sa našim domaćinom i njegovom pratnjom?”, upita Tarant dok
su išli prema liftu.
„Mi u Ricu nemamo probleme, ser”, reče g. Maneta uz blagi prigovor. „Samo
neuobičajeno zanimljive trenutke.”
„Ovakve?”
„O pitanjima u vezi s oružjem može da se razgovara. Većina gospode oko Njegovog
visočanstva oseća se izgubljeno bez svojih pušaka. Shvatio sam da kod kuće spavaju s njima.”
„To može da uznemiri ostale goste”, dobaci Tarant dok su se vrata lifta otvarala. Modesti
uđe, a njih dvojica za njom.
„Dogovorili smo se da zadrže dve puške kod ličnih stražara”, reče g. Maneta. „Prazne su,
naravno. Naglasili smo da stražari Njenog veličanstva u Bakingemskoj palati nemaju municiju.”
Tarant je izgledao pomalo iznenađeno. „Zaista?”
„Trudili smo se da budemo diskretni, ser.”
Modesti se osmehnu. „Zanima me hrana. Da li je bilo zanimljivih situacija u vezi sa
jelovnicima?”
„Nabavka sveže zaklanih koza je predstavljala pomalo složenu administrativnu vežbu,
gospođice Blejz. Ali sem toga...”
„Koza!”, reče Tarant zagledavši se u njega. „Blagi bože, sigurno ne mislite da se od Žaka
Vajnija očekivalo da ispeče kozu!”
„Manje samouveren šef bi možda prigovarao”, reče g. Maneta mirno i skloni se kada su
vrata kliznula u stranu. Izašavši za Modesti i Tarantom, on ih je poveo širokim hodnikom. „Naš
gospodin Vajni je umetnik”, nastavio je, “koji je dorastao tom izazovu, kao što bi se i očekivalo
od njega. Njegov kozji ragu je postigao veliki uspeh.”
„Zaista mi je drago”, reče Tarant. „Želimo da Njegovo visočanstvo ovde bude srečno.”
„Garantujem vam da je tako, ser Džeralde. U stvari, pitao je gospodina Vajnija da pođe sa
njim u Malorak. Pominjala se i gradnja palate sa izvrsnim kuhinjama.”
Tarant za trenutak zatvori oči. „I?”, upita.
„Gospodin Vajni se najučtivije zahvalio, ali morao je da ga odbije.”
Tarant se potapša po čelu savijenom maramicom. „Prenesite gospodinu Vajniju moje
najiskrenije komplimente”, reče usrdno.
Vrata koja povezuju apartmane duž strane Parka bila su otvorena da bi se dobio prostor u
koji bi se smestila sva pratnja. Ispred centralnih vrata drugog hodnika stajala su dva visoka
Arapina na straži. Odeća im je izgledala kao nova, ali čekinje na bradi i puške na ramenima bile
su im kao da se godinama neprestano samo trljaju rukama. Jedna je bila kratki model „li enfild”,
a druga stara francuska ’lebel’”.
„Njegovo visočanstvo vas očekuje” reče jedan od Arapa i otvori vrata. Tarant primeti
pogled koji je taj čovek razmenio sa Modesti, pogled tople dobrodošlice, uzdržane zbog
formalnosti. To ga je iznenadilo, ali nije bilo vremena da razmišlja o tome.
„Sada ću vas ostaviti”, reče g. Maneta i uljudno se nakloni.
Prostrani saloni za prijem bili su u stilu Luja XVI, kako je inače bio uređen ceo Ric. Bilo
je tu više od deset Arapa, sedeli su po jedan ili dvojica u stolicama, ali većina na podu. I ovde su
odore i živopisni ukrasi izgledali čudno neskladno sa tamnim, pustinjskim vetrom išibanim
licima.
Na podu je bila prostrta velika, bela tkanina, sa jastucima razbacanim oko nje. Na tkanini
su bile fine činije i srebrne boce sa pićem, korpice sa hlebom, tanjiri sa sirom i razno voće. Na
sredini je stajao veliki roštilj sa vrelim ugljem, na kome se u zemljanom kotliću tiho krčkao
tamnosmeđi gulaš.
Svi Arapi ustadoše, kao i šeik Abu Tahir sa stolice na suprotnoj strani. Na sebi je imao
beli burnus sa crveno-zlatnom trakom oko glave. Vladar Maloraka je bio čovek srednje visine, u
prvoj polovini pedesetih godina, sa kratkom sedom bradom, koja je više nego zapuštena išla od
jagodičnih kostiju do ušiju. Lice mu je bilo izbrazdano i grubo, sa sitnim, bistrim očima. Časni
Persival Tornton ga je nazvao „razbojnikom iz šatora...” i Tarant se u potpunosti slagao s tim
opisom.
 „Vaše visočanstvo”, reče Tarant uz mali naklon, „dozvolite da vam predstavim Modesti
Blejz.”
Abu Tahir se zagleda u Modesti, trepćući. Rukom dodirnu svoje čelo i srce.
„Salam alçkum, sayyide...”
Modesti učini rukom isti pokret. „Nehârkum sa’îd wemubârek.”
„Awhashtena.”
Tarant je to znao. „Zbog tebe smo usamljeni.” Opet je bio zbunjen.
„Allâh ma yűhishek” reče Modesti.
Izrečeni su formalni pozdravi. Tada Abu Tahir priđe raširenih ruku i srdačno zagrli
Modesti. „Modestii!”, uzviknu radosno.
Kada mu je Modesti uzvratila zagrljaj, jedan od ljudi uzviknu: „Fatet el sayyide!”
Abu Tahir se okrenu, ne sklanjajući ruku sa njenih ramena. „Da!”, zagrme. „Ovo je
Princeza; opet je sa nama.” Ljudi se okupiše oko nje, mračnih lica ozarenih osmesima
dobrodošlice, svi pričajući istovremeno.
Abu Tahir diže ruku da ih ućutka i pogleda Taranta.
„Tužan sam”, reče naprežući se, „jer moji ljudi ne govore dobro engleski. Ja govorim
mnogo reči. Kažem da tugujem jer su slabo dočekali vas, ser Tarante. Ali imaju mnogo sreće jer
opet sreću Syyde, Princezu. Dođite sad, sedite, molim vas.”
Držeći Modesti za ruku, on drugarski ramenima odgurnu dvojicu ljudi u stranu i šutnu
jastuke na mesto ispred stolice. Zatim se sagnu i spusti Modesti da sedne sa njegove desne strane.
On diže suknju iznad kolena i sede prilično lako, sa nogama sa strane. Tarant uzdahnu u sebi i
zauze jastuk sa šeikove leve strane. Abu Tahir pljesnu rukama i poče da izdaje naloge.
„Ne tako dignutih kolena”, reče Modesti Tarantu kada je počela gužva oko posluživanja.
„Prekrštenih nogu, isturenih kolena i opušteno. Kao Njegovo visočanstvo.”
„Hvala ti.” Tarant se nespretno namesti. „Voleo bih samo da je Frejzer ovde, pokazao bi
nam ceo novi dijapazon izraza lica. On bi uživao. Znaš, kad se setim što je Razmetljivi Persi
rekao da možda nisi ni čula za šeikat Malorak...” Prekorno odmahnu glavom. „Mislim da si
mogla da mi ga pomeneš, draga moja.”
Napunjene su činije iz zemljanog kotlića, pa je velika posuda stavljena ispred Abu Tahira
i njegovih gostiju. On pokretom ruke pozva Taranta i Modesti da počnu.
„Desnom rukom”, reče ona tiho, posegavši ispred sebe. „Samo palac i još dva prsta. I ne
još o poslu.” Tarant ju je posmatrao, pa onda zavrnu manžetnu i gurnu ruku u činiju. Našao je
parče mesa, otresao sa njega višak sosa i stavio ga u usta. Bilo je neverovatno ukusno.
Kako se obrok odvijao, Tarant zaključi da mu je Abu Tahir sve simpatičniji. Čovek je bio
sirov, ali prirodno uljudan. Iako je očigledno želeo da razgovara sa Modesti, najveći deo vremena
je posvetio Tarantu, govoreći sporim, nepravilnim engleskim.
Uljudno se raspitao za zdravlje svih članova kraljevske porodice kojih je mogao da se seti,
pa je onda počeo da nabraja zanimljivu zbirku engleskih imena, koja je očigledno zapamtio
tokom godina. Pomenuo je nezgodu u vezi sa zdravljem lorda Džordža, koga je Tarant, posle
nekoliko napetih trenutaka, uspeo da identifikuje kao pokojnog Lojda Džordža; ali veliko
zadovoljstvo je izrazio pošto ga je Tarant uverio da je veliki fudbaler Stenli Metjus dobrog
zdravlja. „A ona dama Moja Vesta”, reče Abu Tahir. „Vidim je u filmu kad prolazimo Bagdad.
Vrlo lepa i vrlo fin trud. Ona dobro, ser Tarante?”
Tarant, zbunjen, pokuša da uhvati Modestin pogled. Ona je bila obuzeta interesantnim
nizom pitanja i odgovora sa nekoliko Arapa koji su čučali oko velike tkanine, a po opštem
smehu, u njihovom razgovoru nije nedostajalo tema. Ali morala je slušati Tarantov razgovor, jer
je ne osvrćući se rekla: „Me Vest”, i kratko se potapša po grudima.
 „Ah, da, Vaše visočanstvo”, reče Tarant sa olakšanjem. „Bojim se da ne mogu sa
sigurnošću da govorim o Mojoj Vesti. Ona je dama iz Amerike. Ali verujem da je dobro.”
„Nadam se da jeste”, klimnu Abu Tahir ozbiljno. „Ima vrlo lep trud.”
Tarant je bio blago iznenađen kada je sipano vino, ali pretpostavio je da Abu Tahir i
njegovi ljudi nisu strogi muslimani. Opet se iznenadio kada posle sira i voća nije došla kafa nego
vrlo jak čaj, tri puta proključao na električnom rešou pre nego što je sipan u šoljice.
Modesti glasno podrignu, a Abu Tahir sinu od radosti i zadovoljstva. Poštujući manire,
Tarant pokuša galantno da se pridruži, ali nije mogao da podrigne. Uspeo je da izvede neku
imitaciju i nadao se da će to proći.
„Ahh!”, reče Abu Tahir i srdačno potapša Taranta po ramenu. „Ser Tarant je lukav.
Doveo je El Sayyide da uništi pokvarene pse koji hoće da uzmu moje dijamante! Dobar je!”
Tarant shvati da sada može da se razgovara o poslu. On reče: „Hvala, visočanstvo. Mislio
sam da Modesti Blejz može pomoći da otkrijemo te pokvarene pse. Ali nisam znao da ste vi stari
prijatelji.”
„Ah...” Abu Tahir diže ruku i njegovi ljudi zaćutaše. „Kazaću vam, ser Tarante. Davno,
davno u vremenu, bila jedna devojčica. Prođe kroz Malorak. To je teška zemlja. Ona sama.
Odeća joj bila u ritama i ona imala glad. Ali ne strah. Ona vrlo...” tražio je reč, „vrlo žestoka, kao
mala divlja životinja. Ne pita pomoć, ali ja dam. Uzmem je u naše šatore. Kažem ženama da daju
hranu.”
Stavio je ruku na Modestinu i ona se trže i osmehnu mu se. „Ostala sam pola godine”,
reče. „I bila sam najbolji kozar od svih tvojih ljudi, Abu Tahire.”
„Jeste tačno” on klimnu glavom, a začu se i žamor odobravanja ljudi koji su čučali okolo.
Abu Tahir se opet okrenu Tarantu. „Dete popunilo meso na kostima”, reče. „Mi žalili kad ode.
Mnogo godina prošlo, deset možda, i ona bila zaboravljena.” Slegao je ramenima. „U Maloraku
svaki dan težak; ljudi zaborave i juče. Ali onda dođu loši ljudi koji hteli da zauzmu moju zemlju.
Pohlepni Arapi. Mnogo teško, a mi nemamo dobro snagu.”
On bučno pljesnu rukama, a njegovi ljudi veselo zažagoriše, kao deca koja slušaju
omiljenu i često pripovedanu priču.
„Ali sada Modesti ima dobru snagu!” reče on nasmejavši se promuklim glasom. „A ona
ne zaboravlja, ser Tarante. Iz daljine čuje. Sada ona je El Sayyide, Princeza, i sve dopire do
njenih ušiju. Ona pamti da jela moju so. I tako El Sayyide dođe sa mnogo para, sa mnogo oružja
za moj narod... i Vilijem Garvinom. Ha, sa njim!”
Opak kez mu iskrivi obrasle usne i ljudi počeše žustro da klimaju glavama i da se smeju.
Abu Tahir silovito raširi ruke i spusti ih nadole, proizvevši ustima zvuk. „Pffut! Šest nedelja i
nema nevolje, ser Tarante.” Zabacio je glavu i iznenada prasnuo u glasan smeh, gurnuvši Modesti
laktom.
„Sećaš se Kasima, Modesti? U oazi, one noći? Njegovo lice kad si ga ubila. Vrlo nas
nasmeje! Oho-ho-ho-ho-ho!”
„Zaista je izgledao iznenađeno”, reče ona i dodade nešto na arapskom. Arapi su se valjali
okolo, urlajući od radosti.
„Ahhh...” Abu Tahir klimnu glavom i obrisa suze rukavom. Uozbiljivši se opet, stavio je
ruku na Modestinu nadlakticu. „Od tada nisi zaboravljena u Maloraku. Sada dolazi nafta iz peska
i ja sam mnogo bogat. Ti ćeš obezbediti moje dijamante, El Sayyide, i ja ću ti spremiti fine
darove. Šta hoćeš. Dogovor je, ha?”
Modesti lako pljunu na dlan. Abu Tahir se isceri i učini isto. Zatim pljesnuše dlan o dlan.
„Dogovor je”, reče ona. „Ti si darežljiv, stari prijatelju. I kad pominješ poklone, kažem ti
da je ser Tarant doneo tebi poklon, sitnicu od gosta domaćinu.”
 Tarant se zagleda u nju.
„Mislim da ste ga stavili u unutrašnji džep, ser Džeralde.”
Antikvarnica, pomisli Tarant. Kada je izašla iz nje i sela u kola. Ali ništa nije osetio.
Gurnuo je ruku u unutrašnji džep. Pored novčanika nalazio mu se neki pljosnat paketić. On ga
izvadi i predade Abu Tahiru.
Šeik slomi voštani pečat i razmota krut, beo hamer. Unutra se nalazilo ležište od vate, oko
neverovatno tankog, okruglog sata, sa kutijom od ručno rezbarenog zlata. Sa unutrašnje strane
kutije, kada ju je Abu Tahir otvorio, nalazila se živopisna polirana pločica iz Limoža, sa
ugraviranim kraljičinim likom.
Izvesno vreme Abu Tahir je gledao sat, držeći ga pažljivo u svojim grubim, jakim
prstima. Onda diže pogled, sa izrazom divljenja i strahopoštovanja na licu. „Ovo se neće nikada
odvajati od mene, ser Džeralde”, reče polako. „I kad dođe poslednje vreme za mene, ovo će otići
sa mnom ispod peska.”
„Ser Tarantu je drago da je tako dobro izabrao”, reče Modesti ozbiljno.
„Zaista jeste. Vrlo sam srećan, Vaše visočanstvo. I zahvalan sam Modesti što me je
podsetila na to.” Tarant uljudno nakrivi glavu prema njoj dok je to govorio.
Jedan od ljudi je uporno postavljao neko pitanje, ali Abu Tahir je bio suviše obuzet satom
da bi obratio pažnju na njega. Tarant je u tom pitanju prepoznao ime Vilija Garvina.
„Visočanstvo...” Modesti dodirnu šeika po ruci i on se, malo se trgnuvši, vrati iz svog
transa.
„Ah, da! Rašid dobro pita, Modesti. Gde je naš dobri Vili Garvin? Da bi obezbedila moje
dijamante, povešćeš i njega?”
„On se povukao” reče ona. „U svoj mali karavan-saraj u provinciji. Razgovarala sam sa
njim telefonom i zamolio je da ti prenesem njegove iskrene pozdrave, visočanstvo.” Abu Tahir se
nervozno zagleda u nju. „Ali on mora da bude s tobom, El Sayyide! Ako pođeš da tražiš te
pokvarene pse, moraš da povedeš i njega!”
Ona je gledala Taranta. „Vili Garvin nije više pod mojom komandom i njegov angažman
ne zavisi od mene, visočanstvo. Za to moramo da se oslonimo na ser Taranta.”
Mlin se nalazio sto metara od reke i nekoliko kilometara od Mejdenheda, i tako je bilo već
gotovo dva veka. Iza njega je staza od cigala vijugala između drveća do ruba vode i kućice za
čamce. Jednu stranu terena oivičavao je maleni potok, a naspram drveća pored potoka bila je
dugačka, prizemna građevina od cigala. Na njoj nije bilo prozora, već samo teška vrata na
jednom kraju.
Bilo je deset minuta do osam kada je Modesti skrenula na mali parking ispred i usmerila
svoj „dajmler dart” na mesto označeno kao „Rezervisano”. Bila je u crnoj suknji i bordo svilenoj
bluzi, ogrnuta laganom jaknom od kamelhara.
Tarant otvori vrata i pruži joj ruku da izađe.
„Rezervisano za tebe?” upita, pogledavši mesto za parking.
„Bojim se da jeste.” Njen osmeh je zračio smelošću. „Vili radi takve stvari za mene.
Preterano je, naravno, ali volim to.”
Krčma je bila popunjena, ali ne prepuna. Uglavnom stalnim gostima, zaključi Tarant,
pogledavši oko sebe. On beše obukao običnu sportsku jaknu i tamne pantalone, i osećao se
prijatno u njima. Ljudi su tu bili obučeni opušteno i sportski, i uglavnom nekih srednjih godina.
Jedna mala grupa je bacala pikado strelice, a druga se okupila oko dva flipera na suprotnom
kraju.
Krupan pedesetogodišnjak i dve mlade žene bili su za dugačkim šankom. Vili Garvin bi tu
bio popularan, pomisli Tarant. Karakter.
 „Zdravo, gospodine Spurling”, rekla je Modesti krupnom čoveku. „Kako koleno?”
„Mnogo bolje, hvala, gospođice Blejz. Malo su ga tretirali strujom. Kako ste vi?”
„Dobro, hvala. Je li Vili tu?”
„Tamo pozadi, gospođice. Rekao je da ćete doći. Samo produžite. I svratite da popijete
piće s nama pre nego što odete.”
„Biće nam drago, gospodine Spurling.”
Uhvatila je Taranta pod ruku i otišla do kraja šanka, pa kroz okretna vrata, na prolaz koji
je vodio do zadnjeg dela krčme.
„Da li Vili ovde živi?”, upita Tarant kada su izašli napolje i zastali da im se oči priviknu
na pomrčinu.
„Da. Vrlo je udobno. Restaurirao je ceo sprat.”
„Ko vodi računa o njemu?”
„Naterala sam ga da uzme domaćicu. Dolazi mu svaki dan, kuva i održava stan.”
„A on živi sam?”
Tarant primeti njen mali osmeh u mraku. „Kako kad”, reče ona nežno. „Vili je odlično
organizovan.”
Uhvatila ga je za ruku i povela stazom od cigala, koja se na pola puta odvajala prema
dugačkoj zgradi bez prozora. Pred vratima stade i izvadi ključ iz tašne. Kad je otvorila vrata,
Tarant primeti njihovu debljinu i bravu kao na sefu. Iza njih se nalazila mala prostorija
kvadratnog oblika i još jedna vrata. Na zidu pored njih stajala je metalna tabla sa izbušenom
mrežom i dugme koje treba pritisnuti. Modesti pritisnu dugme i progovori u mrežu rupica.
„Ja sam, Vili. I ser Džerald.”
Trenutak tišine, pa klik i začu se Vilijev metalizovani glas preko zvučnika. „Dobro,
Princezo, uđite.” Tarant ču još jedan, jači klik, sa unutrašnjih vrata. Modesti pritisnu kvaku,
otvori vrata i pokretom pozva Taranta da prođe ispred nje.
Unutra, između belih zidova, protezao se plutanim tablama obložen pod gotovo četrdeset
metara. Sav je blještao. Na sredini je ležala strunjača kvadratnog oblika, strane dugačke šest
metara, od sunđera prekrivenog platnom. Levo od nje, na suprotnom kraju dugačke sale, zid je
bio udubljen za streličarstvo. Naspramni zid, sa druge strane strunjače, bio je zaštićen vrećama sa
peskom.
Jedan ugao, levo od vrata, bio je odvojen i zaklonjen paravanom, a iznad njega Tarant
vide dva tuša montirana na plafon. Na oba zida bile su pregrade u kojima je stajala vrlo neobična
zbirka oružja, starog i savremenog. Bilo je tu desetak lukova, od kratkog, mongolskog, koji se
otkačen savija na drugu stranu, do dugačkog engleskog, tisovog, i japanskog, džinovskog,
višeslojnog luka od dva i po metra; bio je tu i luk od čelika, drugi višedelni, plastični, i jedan
neverovatno tanak, za koji se ispostavilo da je napravljen od na jednom kraju suženih, naknadno
skovanih čeličnih cevi.
Na drugoj polici bile su puške, a na sledećoj pištolji. Tarant pređe stručnim pogledom
preko pušaka, primećujući novi „ruger 10/22”, poluautomatski karabin. Pištolji su uglavnom bili
mali i laki. Bio je tu „smit i veson sentenijal” sa skrivenim udaračem i „kolt kobra” kalibra .38
„specijal”. Među automaticima Tarant ugleda „astra fajerket” vrlo mali “brauning”, koji nije
mogao da prepozna, i „MAB brevetu”.
„Ne pitajte za dozvole” reče Modesti i pređe do panela postavljenog pored mesta sa koga
se puca. „Vili je napravio ovaj automat za pomeranje mete zbog mene.” Ona uključi prekidač, pa
pritisnu dugme. Tarant vide kako beli disk - glineni golub lebdi u visini glave ispred zida
zaštićenog vrećama s peskom na daljini na kojoj se nalazi meta.
„Vrlo lepo”, reče Tarant. „Pretpostavljam da je ova zgrada zvučno izolovana?”
 „Jeste.”
„Pretpostavljam i da je Vili dobar strelac.”
Odmahnula je glavom i nasmešila se. „Ne bi pogodio ambar ni da stoji u njemu. Bar ne
pištoljem. A ionako ih ne voli. Ali dobar je s puškom; ali dobar je s puškom i svime što ima
nišan.”
„Onda je ovo strelište samo za tebe?”
„Da. Rekla sam vam, Vili je vrlo promišljen. Dolazim ponekad ovde da vežbam.”
„I sa lukom i strelama?”
„Njih obožavam.”
„To je izuzetan sport, koliko znam. Ali je sigurno vrlo nepraktičan? Ne možeš okolo da
nosiš luk i strele.”
Ona ništa ne reče, ali se odjednom isceri izrazom koji mu je postao prepoznatljiv i
očekivan. Ovoga puta nije shvatio šta ga je izazvalo. Polako je išao sa njom pored polica.
„Koji pištolj voliš da koristiš kad radiš, draga?”
„Retko ga nosim. Još ređe ga koristim. Neophodan je samo kad nešto ozbiljno krene po
zlu.”
„Slažem se. Ali ipak mnogo znate o oružju.”
„Moram” reče ona jednostavno. „Ma kako retko da koristite pištolj, kad dođe taj trenutak,
ili ste spremni ili mrtvi.”
„I koji pištolj voliš da koristiš?”
„Zavisi. Ako ga neću koristiti u žurbi, volim ’brevetu’.”
„Igračku, sigurno?”
„Pouzdana je ako ste i vi. Vili ih ne preporučuje jer mrzi automatike; lako se zaglavljuju.”
„A ako očekuješ da će ti pištolj zatrebati u žurbi?”
„Kolt .32.”
„Iz futrole na ramenu?”
„Ne. One ne idu sa grudima. Koristim trzajnu futrolu koju je Vili dizajnirao, a stoji na
kaišu, pozadi na kuku. Zahteva kratku jaknu da se pokrije, naravno.”
„Zar to ne smeta?”
„Ne sa FBI potezanjem. Istim pokretom sklanjate jaknu i potežete.”
Tarant klimnu glavom. „Vili je sigurno vrlo spretan kad ti je osmislio sve te stvari.”
„Jeste. Pravi i specijalnu municiju za mene. Vrlo tihu.”
„Veoma praktično.” Tarant pogleda oko sebe. „Pomislio sam da ćemo Vilija zateći ovde.”
„U radionici je, iza onih vrata na kraju. Ali ne brinite. Očekuje da zastanete i razgledate
njegovu zbirku.”
„Fasciniran sam njome. Da li je ovo što upravo gledam pravi štap za borbu?”
„Ne potcenjujte ga.” Dodirnula je debeli štap od crnog gloga koji je visio pod uglom na
dve kožne omče. „Vili kaže da je to najfinije nevatreno oružje ikad napravljeno. On može taj
komad drveta da okreće tako brzo da ga uopšte ne vidite.”
„Mada nije predmet koji bi se danas lako nosio okolo.”
„Znam. Viliju je žao zbog toga. On je rođeni umetnik, zaista, i borbu pištoljima posmatra
isto kao što bi Rembrant gledao bojanku sa brojevima.”
„Verujem da je vrlo dobar bacač noževa.”
Modesti pogleda Taranta. „Ako ga ikada vidite na poslu s noževima”, reče pristojno,
„nećete govoriti da je ’vrlo dobar’”
Tarant se osmehnu kao krivac, pa pođoše dalje pored police sa neobičnim oružjima
varvarskog izgleda. Prepoznao je samurajski mač i japansko ukršteno koplje, ali ostalo mu je bilo
nepoznato. Dodirnuo je predmet sličan mesarskoj satari, čija je drška bila obložena ajkulinom
kožom. Sa štitnika drške metalni nastavak se odvajao i savijao tako da je zatim išao paralelno sa
sečivom.
„Još jedno superoružje?” upita on.
„Nikako.” Modesti skide oružje. „To je stari japanski džiti. Ovaj deo koji se odvaja čini
viljušku sa sečivom, a njome treba da uhvatite protivnikov mač, tako da ga brzim trzajem zgloba
razoružate. Treba da čujete Vilijevo objašnjenje.” Spustila je glas za dva tona i progovorila
pravim koknijem, bez traga svog uobičajenog naglaska. „Moj život, Princezo, morala b’ da budeš
smrtno srećna.”
Tarant se nasmeja, gledajući je kako vraća džiti na mesto, diveći se njenoj imitaciji i
nadajući se da on nikad neće biti njena meta. „Dođi”, reče, klimnuvši glavom prema strunjači na
sredini sale. „S kim Vili tu vežba? Ne verujem da je ovuda prošlo mnogo ljudi.”
„Niko”, reče ona. „Vi ste prvi. Samo Vili i ja vežbamo zajedno.”
Na Tarantovom licu nije bilo reakcije. „Teško da je fer borba, rekao bih. Siguran sam da
si ti vrlo dobra, ali razlika u težini...”
„Vili mi uvek da prednost kad vežbamo.”
„Voleo bih jednom da vas gledam kad vežbate.”
Osmehnula se. „Možda ćete biti šokirani. Borimo se vrlo ozbiljno.”
Pošli su do vrata na suprotnom kraju, između zida sa vrećama peska i mete za strele.
Modesti otvori vrata i Tarant uđe za njom. Vili Garvin, u pantalonama i majici kratkih rukava,
mikrometrom je premeravao maleno parče metala koje je držao pincetom. Prostorija se protezala
celom širinom zgrade i bila je osvetljena dnevnim fluo-cevima. Bila je to najčistija radionica koju
je Tarant ikada video.
Radni sto sa metalnom radnom površinom protezao se od zida do zida, oko deset metara,
sa montiranom velikom stegom, manjom stegom i časovničarskim strugom. Na jednom kraju
stajala je modifikovana zubarska bušilica. Na zidu iznad stola nalazile su se uzane police i dva
kompleta malih, drvenih fioka. Na polici na jednom kraju nalazio se veliki izbor alata za obradu
metala, a na drugom, iza stakla, komplet časovničarskog alata. Pored gomile peska stajala je
Bunzenova lampa, a na odvojenoj klupici Emersonov mikro manipulator. Desno od Taranta, na
stolu za tehničko crtanje ležale su grube skice i završen sklop nekog elektronskog aparata.
Vili Garvin pažljivo spusti mikrometar i onaj komadić metala, pa se u znak dobrodošlice
isceri prema Modesti.
„Drago mi je da te vidim, Princezo.” Izvuče visoku stolicu da ona sedne. Kada je sela, on
se okrenu Tarantu i pruži mu ruku. „Zdra'o, ser Dži. Kako je u odseku?”
„Smorno za dobre kadrove, kao i uvek”, odgovori Tarant smireno, rukujući se s njim.
„Pretpostavljam da ti je Modesti rekla kako sam je nagovorio da mi pomogne na jednom
specijalnom zadatku?”
„Pod jednim uslovom”, reče Modesti. „Oh, Vili, završio si je!”, dodade potom. Digla je
srebrnu statuetu visoku desetak centimetara, postavljenu na okruglu, ne tako duboku osnovu.
Boginja je bila naga, stojeći na vrhovima prstiju jedne noge, sa drugom prebačenom iza sebe,
izvijenog tela, zabačene glave i ruku malo iza, kao da trči protv vetra.
Modesti stisnu dugmence na osnovi i iz nasmejanih usta boginje suknu mali plameni
jezik.
„Gledajte, ser Džeralde, zar nije divna?” Uzela je lupu i zagledala se u oblinu osnove,
pruživši mu upaljač i lupu. Tarant pod uveličavajućim staklom ugleda liniju kurzivom urezanog
teksta. Tvoj odani Vili.
„Izvrsno”, reče Tarant. A onda podiže pogled: „Ja sam došao jer me zanimaju tvoji manje
prefinjeni talenti, Vili. Mogu li da te nagovorim da prihvatiš ovaj zadatak?”
Vili se nasloni pozadi na sto i zamišljeno protrlja bradu. „Bez zamerke, ser Dži, al’ znam
kakvim poduhvatima se bavite. Ne mogu da zamislim sebe kako s lažnim nosom prenosim
poruku nekom tipu u nekoj prodavnici cigara u Trstu il’ bilo gde. A kako ti se ovo sviđa,
Princezo?”
Otvorio je fioku i izvadio crvenu kožnu kravatu. Već je bila vezana, a napravljena tako da
se spoji kopčom pozadi. Na prednjem delu kravate bila je imitacija dijamanta veličine masline
postavljene u dugačko i teško srebrno ležište. “Lepo, eh?”
„Zar nije malo drečava za tebe, dragi Vili?”
„Nije trebalo da bude tako jednolična.” Odjednom se iscerio. „Napunjena je plastičnim
eksplozivom. Ima ga dovoljno bar da probuši rupu na mestu gde se nalazi brava. Eksplodira sa
zadrškom od deset sekundi pošto ga skineš sa nosača. Lako se nosi, a ima i sigurnosnu kvačicu
iza nosača.”
Počeo je da objašnjava tehničke detalje. Tarant dugo, tiho udahnu vazduh. Znači, hoće
malo da mu zavrću rep. Pa, nadao se da će biti vredno truda. Ako je njegov anti-garvinovski stav
podstakao Modesti dovoljno da prevaziđe svoj strah u vezi s uvođenjem Vilija, sporedni efekti
moraće stoički da se podnesu.
„Da se vratimo našim poslovima”, reče on kad je Vili završio. „Moraš znati da ovo nije
običan špijunski posao. Modesti će ti objasniti.”
„Modesti je radoznala”, upade ona, zureći u nešto na stolu. „Mislila sam da sam jedina
žena koju primaš u ovu radionicu, Vili.” Pokazala je na kutijicu za ruž koja je ležala na stolu, ali
je nije dirala.
„Pretpostavljam”, reče Tarant ozbiljno, „da je to još jedna spravica, draga moja.”
„Ser Dži, moj dragi stari, u pravu ste”, reče Vili, gledajući kako se Tarant trgao. „Gl’'aj,
svideće ti se ovo, Princezo.” Skinuo je poklopac kutijice, gurnuo dugme duž vijugavog žljeba da
isturi ruž i povukao ga preko svog dlana, ostavljajući crvenu liniju. „Ovo ’e normalno. Al’ kad
par puta ’vako okreneš osnovu...”
„To je bio samo komprimovani vazduh”, reče Vili. „Al’ možda prsneš mlaz suzavca
dovoljno jak da onesposobi tipa na skoro dva metra daljine. Tvoja boja, Princezo. Napuniću ga
propisno pre nego što kreneš.”
„To je dobro, Vili. Hvala.”
„Ima li još šta?”, upita Tarant nesigurno, a Vili se namršti.
„Radim na nekol’ko stvari, ser Dži”, reče pomalo nervozno, „al’ sad bi’ radije nastavio da
radim, ako vam ne smeta.”
„Oprosti”, Tarant se izvini pokretom. „Na posao, onda. Pretpostavka je da idemo na
Gabrijela. Hoćeš li prihvatiti posao?”
Vili se nasloni na sto. Više nije izgledao opušteno. „Naravski”, reče. „Prihvatam. Šta ste
dobili o Gabrijelu preko odseka?”
„Ne mnogo, bojim se. Do pre deset dana bio je u svojoj vili između Kana i Antiba. Sad je
nestao. Ali jahta mu leži u Hajfi sa punom posadom. To je vrlo blizu Bejruta, gde dijamanti treba
da stignu.”
Vili upitno pogleda Modesti.
„Rekla bih da su planiranje i organizacija izvršeni na jugu Francuske”, reče ona. „Tamo je
ubijen jedan ser Džeraldov čovek, a drugi je nestao.”
Vili klimnu glavom. „I sad su prešli u sledeću bazu, gde god ona bila. Ništa o Borgu,
Mekvirteru ili bilo kome drugom, ser Dži?”
„Žao mi je. Nemamo ih ni na spisku. Vi znate više o Gabrijelovoj organizaciji nego mi.”
 „Ali nedovoljno.” Modesti upali cigaretu i gurnu tabakeru preko stola, do Vilija. „Treba
kopati samo od Kana i Antiba.”
„Tako sam i ja mislio.” Tarant gurnu ruke u džepove i poče polako da šetka. „Tamo imam
čoveka za komunikacije i sve ostalo što bi vam zatrebalo. Mislim, sve. Dobar je.” Modesti reče:
„Kakva mu je maska?”
„Umetnik je, ima studio u staroj kanskoj četvrti. Tečan francuski. Majka mu je
Amerikanka, a pola života je proveo ovde, ali voli Evropu. Ima dvojno državljanstvo i predstavlja
se kao Amerikanac, Englez ili Francuz, prva dva legalno. Siguran sam da ćete biti zadovoljni
Polom Hegenom.”
„Verujem.” Čuo se neki čudan prizvuk u Modestinom glasu, kao nagoveštaj suzdržanog
smeha. Tarant odmah diže pogled, osetivši da se nešto desilo između Modesti i Vilija, ali ona je
zurila u vrh svoje cigarete, a Vili je piljio u plafon.
„Da li Drugi biro zna za njega?”, upita Modesti.
„To je suština. Koristimo ga zajedno. Neobičan sporazum, ali funkcioniše. Imam dozvolu
Leona Voboe da ga upotrebim u ovome. Hegen voli da radi po svom, ali javio sam mu da prima
naloge od vas.”
„Dok to ne zaboravi.”
„Siguran sam da ćeš ga podsećati na to, Modesti. Imam osećaj da će se odlično uklopiti sa
vama.”
„Da.” Modesti kliznu sa stolice i pažljivo ugasi cigaretu u pepeljari. Na licu joj bljesnu
mangupski podsmeh kad je pogledala Taranta. „Sigurna sam da hoće, ako može, ser Džeralde.”
 7

Pol Hegen pažljivo nacilja i zamahnu rukom. Čelična kugla polete kroz vazduh u luku i
oštro zveknu o Perijeovu kuglu, pa ova otkliza dalje od cilja. Ostali igrači zažagoriše u znak
odobravanja.
„Ça i est.” Hegen pokupi svoje kugle, rukova se sa svima i pređe sa prašnjavog dela
terena na vreli asfalt. Ostavio je kugle kod žene koja vodi duvandžinicu i otišao pored prometne
pijace do padine kojom se stizalo gore, u staru četvrt.
Bio je vitak, čvrst muškarac u drugoj polovini tridesetih godina, nešto niži od sto
osamdeset centimetara, mirnih, bistrih očiju. Kada progovori engleski, osećalo se samo slabo
južnjačko otezanje. Hegen je imao dve potrebe - da slika i da živi opasnim životom. Muškarci su
ga se pazili. Žene su ga volele, kao neobičnu mešavinu čvrstine i finoće, kombinaciju umetnika i
gusara.
Pet minuta kasnije stigao je do dvospratnice u kojoj je iznajmljivao trosoban stan na
gornjem spratu. Popeo se uz stepenište, tražeći po džepu pantalona ključ ulaznih vrata.
Kroz vrata se ulazilo pravo u veliku prostoriju koju je koristio kao studio. Bila je dobro
osvetljena, a svuda okolo na zidovima su stajala naslonjena platna. Polovina sobe služila mu je
kao trpezarija, a ovalni sto na rasklapanje stajao je uza zid. Druga vrata su vodila u kuhinju, a na
suprotnoj strani studija nalazio se kratak prolaz za dve spavaće sobe i kupatilo.
Hegen se osvrnu po studiju. Ovo je haos, pomislio je, ali bilo bi uzaludno pokušavati da
se sredi. Digneš nešto i tražiš gde da ga spustiš na drugo mesto. Na kraju opet dobiješ samo drugi
haos. Ali stan je bar čist.
Na štafelaju pored prozora stajalo je veliko prazno platno. Planirao je da počne novu sliku
u toku ove nedelje. Ideja je sazrevala u njemu. Već neko vreme na pameti.
On pogleda na sat. Treba da čeka samo par časova. Uzbuđenje koje mu je stezalo stomak
poslednjih trideset šest sati odjednom se pojačalo i grlo mu se osušilo. Ušao je u kuhinju i uzeo
flašu kole iz frižidera. Otvorio ju je, nasuo dva prsta votke u čašu i dopola kolu. Piće je bilo
hladno i osvežavajuće. Osvrnuo se po kuhinji. Svež hleb, voće, dosta mesa u zamrzivaču i razna
hrana u konzervama; mleko, puter, sir. Hegen je mislio da ništa nije zaboravio.
Vratio se u studio sa čašom u ruci i stao kao ukopan. Prazno platno beše nestalo, a umesto
njega na štafelaju je stajala slika devojke. Bila je gola i sedela na sredini kreveta, umotana u
svetloplavu tkaninu. Poza je bila sasvim prirodna. Bila je nagnuta na stranu, naslonjena na jednu
ruku, nogu malo savijenih, polusedeći i poluležeći. Glavu je malo okrenula, tako da gleda pravo
sa slike. Imala je crnu kosu, savijenu pozadi u punđu. Lice joj je bilo ozbiljno, tamne oči tople i
inteligentne. Telo joj je bilo čvrsto, grudi oble i pune.
Ramena su joj bila široka za devojku, ali pravilna za njenu građu, elegantno prelazeći u
dug, gladak vrat.
Slika nije bila završena. Leva ruka sa šakom koja joj je lagano ležala na butini nije bila
kompletna. Hegen je više puta uzimao četkicu sa namerom da završi tu sliku, ali uvek ju je isto
tako i ostavljao.
Osećaj koji je pružala slika devojke i koji je njega obuzimao dok ju je slikao bilo je
potpuno odsustvo svesti o njenoj golotinji. Nije bilo ni traga stidu, niti vulgarnosti. Mogla je biti
odevena, ili ne; kao da joj to uopšte nije bilo važno.
Hegen polako izdahnu i spusti čašu. Ne skidajući pogled sa slike, reče: „Izađi, gde god da
si.”
 Njen tihi glas se začuo iz prolaza uz studio. „Žao mi je. Žao mi je što sam pobegla pre
nego što si je završio, Pole.” Okrenuo se da je vidi i osetio kako mu poznato uzbuđenje prožima
telo. Bila je u beloj bluzi i sivoj suknji, obe jeftine, ali skladne. Punđa joj je bila labavo uvijena na
potiljku. Cipele su bile bele, sa visokim prednjim delom i niskom petom. Odevena kao hiljade
drugih pravih Francuskinja.
Hegen je gledao sliku, pa pređe pogledom na živu devojku. Lice mu je bilo bezizrazno.
„I meni je bilo žao”, reče on. „Isprva sam bio u šoku. Dok nisam otkrio da devojka, koju
sam tih par nedelja zabavljao u Parizu, nije Lisjen Bušje, nego Modesti Blejz.”
„A kako si se tada osećao?” Prilazila mu je govoreći, zagledana u njegovo koščato lice.
„Reći ću ti. Bio sam besan. Pet minuta. Onda sam se nasmejao. Mislim, stvarno sam se
smejao. Pomislio sam: ’Dođavola, Hegene, sinko; vredelo je, zar ne?’”
Tog trenutka njegov ravnodušan izraz pokvari kez. Opustio se, i Modesti se opustila s
njim.
„Onda nismo ljuti?” upita ga.
„Ja nisam. Ali moj šef se nije smejao. Sećaš se da sam tada radio za Internešenel dajmond
sekjuriti?”
„U tome i jeste bio štos, dragi”, reče ona sa blagim izrazom izvinjenja u svom osmehu.
Uhvatila ga je ispod ruke, pa su zajedno stajali i gledali sliku.
„Štos je”, reče on polako, „u tome što posle nisam znao. Veliki paket dragulja ti je
prokrijumčaren iz Sijera Leonea linijom prenosa. Znači, glavna ideja je bila da od mene izvučeš
informaciju o protivmerama.” Uhvatio ju je za ramena i nežno okrenuo prema sebi. „Je li to bilo
sve? Jesi li me folirala sve vreme?”
Ona provuče svoju ruku između njegovih i obgrli ga oko vrata, gledajući u njegovo lice.
„Pa... danas ništa ne krijumčarim”, reče tiho. „Pretraži me, vojniče.”
On kliznu rukama naniže, do njenog struka, pa ih polako vrati gore, dok mu se dlanovi
nisu našli na njenim grudima, uz to je gledao u oči, pokušavajući da joj pročita misli.
„Shvatate li da smo vrlo temeljni, madam?” Glas mu je bio tih kao i njen, a telo odjednom
napeto. „Moram vas zamoliti da uđete u sobu za pretrage.”
„Naravno, vojniče. Želim da budeš sasvim zadovoljan.”
Ona je u ljubavi koristila svoje telo pružajući užitak bez ograničenja, počevši od voljnog
potčinjavanja do užurbanog zahtevanja. Davala mu se ispunjavajući toplinom njegove misli;
štaviše, u onome što je ona dobijala uživala je isto kao što je i davala, a to je iznad svega
podsticalo najdublje emocije njegovog bića.
Čudio se, kao što je i pre, kako ta neobična i tajanstvena devojka može tako lako da
odbaci gotovo opipljivi oklop koji ju je štitio.
Sat kasnije, ležala je sa glavom na njegovom ramenu i rukom na njegovim grudima.
Tanke oštrice sunčevih zraka probijale su se kroz rebrenice na prozoru i bljeskale na njenim
dugim nogama.
„Tarant” reče on tiho i nasmeja se. „Gospode, oduvao bi sopstveni šešir. Ovo je đavolski
način da se započne operacija.”
„Još nismo u ringu. Samo čekamo.” Ona ga lako udari pesnicom u grudi. „Znaš li bolji
način za čekanje?”
„Nikad ga neće izmisliti. A šta čekamo?”
„Vilija Garvina.”
On sede i pogleda je sa visine. „Dolazi ovde?”
„On je bio ovde. Uhvatili smo raniji avion i stigli par sati pre nego što si nas očekivao.
Vili nam je otključao vrata celuloidnom trakom. Njegove torbe su u maloj spavaćoj sobi. Moje su
tamo u ćošku.”
Hegen se počeša po čelu. „Mislim da bih ranije imao nekoliko pitanja o svemu tome, ali
sad nema svrhe.”
„Da.” Protegla se, bez ustručavanja, istežući svaki mišić. Nekoliko sekundi je ležala
opušteno, a zatim ustala i pošla do jedne od dve velike torbe u uglu sobe. Hegen je umetničkim
okom gledao zanimljivo poigravanje žila i mišića njenog tela dok je dizala torbu na stolicu i
otvarala je. Ustao je i navukao košulju i pantalone, pa i otvorene smeđe sandale.
Modesti je zakopčavala kratku svetloplavu kućnu haljinu, pošto je nazula bele letnje
papuče. Kosa joj je bila raspuštena i izgledala je vrlo mladoliko. Prišao joj je i stavio ruke na
njena ramena, gledajući je bez reči.
„Imaš li kafe u kući?” upita ona.
„Naravno. Hoćeš sada?”
„Volela bih. Daj mi pet minuta.” Digla se na prste i poljubila ga, a onda je uzela mali
kožni toaletni kofer i otišla u kupatilo.
U kuhinji Hegen pristavi vodu u čajniku i uze da samelje kafu u malom, aluminijumskom
ručnom mlinu. Stavio je dve velike šolje i perforisane metalne filtere za kafu. Kad je kafa bila
gotova, izneo ju je kroz manju sobu na uzani balkon sa stolom i dve stolice. Iza krovova koji su
se spuštali niz padinu nalazio se niz jahti i čamaca usidrenih u luci, ispred mirne plave
mediteranske pučine.
Modesti dođe kroz prolaz i njegovo srce se ubrzalo kad ju je ugledao. Crna kosa joj je
sada bila učvršćena na temenu, a lice čisto i bez šminke. Mirisala je sveže i toplo, kao tek ispečen
hleb. Stojeći tu, na balkonu, i trepćući na suncu, izgledala je kao da nema više od dvadeset
godina. Hegen se seti razloga koji su je doveli tu i stomak mu se odjednom steže od straha.
„Crna i slatka”, reče, izvukavši joj stolicu da sedne. „Sećam se da si volela takvu kafu.
Sem ako nisam pomislio na neku drugu devojku.”
„Ne bih se iznenadila.” Ozario ga je njen kratki osmeh. „Ali sviđa mi se njen ukus, tako
da je u redu, dragi.”
Seo je, upijajući sliku njenog profila dok je gledala preko mora. „U Parizu” reče on posle
par trenutaka tišine, „ona koja je volela kafu kao ti i vodila ljubav kao ti i koju sam slikao zvala
se Lisjen Bušje.”
„To je bilo zato što sam mislila da bi zbog imena Modesti Blejz mogao nešto da
posumnjaš.”
„Da. Svašta da posumnjam. Je li ti Modesti Blejz pravo ime?”
„Dovoljno pravo.” Gledala je kako jedan galeb jedri u širokom luku prema moru. „Kad
nemaš ime, moraš sam da izabereš neko.”
Njegov pogled je prešao na liniju njenog ramena i vrata, pohranjujući njenu krivinu u
pamćenje. Na slici nije bila pravilna i moraće nekom prilikom da je popravi. Reče joj: “Ne pratim
te. Modesti Blejz za koju sam ja čuo nije bila bezimena. Bila je jaka i vođa ’Mreže’. Uzgred,
zašto se povukla iz posla?”
„Svojevoljno zatvaranje.” Govorila je odsutno, nazainteresovana za tu temu. „Kad sam
imala sedamnaest godina, krenula sam na milion funti. Uzela sam ih i prekinula.”
„Tu ambiciju nisi dobila u Školi za mlade dame gospođice Mejbel.”
„Počela sam da je zamišljam u obdaništu. To je bilo u logoru u Grčkoj, nedugo pošto je
rat počeo. Ali mislim da smo još par godina pre toga bili izbeglice na Balkanu.”
„Ko vi?”
Ona sleže ramenima. „Ne znam. To mi je oduvek u nekoj magli, kao san koga ne možeš
sasvim da se setiš. Ali bila sam sama otkad pamtim.”
 „I bez imena?”
„Niko me nije zvao po imenu, tako da ne znam kako sam se zvala.”
„Bez prijatelja?”
„Tek mnogo kasnije. Imala sam jednog - starca sa kojim sam se sprijateljila u izbegličkom
logoru u Iraku.”
„To je daleko od Grčke.”
„Jeste. Prešla sam celu Tursku.”
„Celu Tursku”, reče Hegen. „Tek tako.” Pogledao je njeno malo stopalo, dok je tako
opušteno sedela prekrštenih nogu. „Lepa šetnja. A onda si naišla na tog čoveka i on je brinuo o
tebi?”
„Ne. Ja sam brinula o njemu. Kroz nekoliko izbegličkih i raseljeničkih logora, tokom pet
godina.” Zagledala se u daljinu, a sećanja su joj bila obavijena tugom. „Bio je Jevrej i govorio je
pet jezika. Profesor filozifije u Budimpešti. Podučavao me je šest sati dnevno.”
„Šta te je podučavao?”
„Sve.” Otpila je gutljaj kafe. „Isprva me je to nerviralo, ali sam se pravila da ga slušam
kako ga ne bih povredila. To je bilo čudno jer sam prema svakom drugom bila vrlo oštra. Onda
sam se posle izvesnog vremena zainteresovala za ono što je pokušavao da me nauči.” Kratko je
klimnula glavom. „Taj starac je znao sve, a znao je i da podučava. Ali puštao je da mu kradu
hranu iz ruke. Umro bi od gladi da nije bilo mene.”
„Ti si mu bila telohranitelj?”
„Dobro bi mi došlo da sam imala oružje. Ali imala sam oštre zube, dugačke nokte i mali
nož. A znala sam i za koga ću ih upotrebiti.”
„Koliko godina si imala tada?”
„Oko dvanaest, čini mi se.”
„I sukobljavala si se sa muškarcima?”
Osmehnula se. „Nije bilo tako teško. Kao prvo, nisam se plašila. Mnogo ranije sam to
prevazišla. Kao drugo, znala sam da se postavim, da pravilno razmišljam.”
„Što znači?”
„Većina ljudi se lako uplaši. Boje se da ne budu povređeni, čak i od nečeg malog, ako je
oštro. Zato ih morate dovesti u izvesno stanje besa pre nego što prihvate rizik borbe. Zamisli
dvojicu u takvoj situaciji; prvo ide mnogo priče i guranja. Čitav uvod.”
„Tačno. Ali s tobom nije tako?”
„Postoji tačka s koje nema povratka i posle nje je opasno oklevati. Moraš da se uključiš.
Ulećeš kao vatrena lopta i završavaš što pre možeš.” Pogledala ga je. „Ne sugerišem ti ništa. Ako
radiš za Taranta, moraš to znati.”
„Znam. Ali nisam ranije razmišljao o tome. Zvuči kao da si morala biti opaka mačkica.”
„Jesam.” Kratko se osmehnula, pa zaćutala, gledajući jahtu koja je uplovljavala u luku.
„Nastavi” reče on. „Šta se desilo od tada, do Modesti Blejz koja je vodila ’Mrežu’?”
„To je preduga priča i predaleka prošlost.” Pogledala je na svoj sat. „Koliko ti je Tarant
rekao o ovom poslu, Pole?”
„Sve, mislim, ali to je nedovoljno.” Hegen se pažljivo osmehnu. „Oh, rekao je da primam
naređenja od tebe.”
„Da.” Popila je kafu. „Insistirala sam na tome.”
Hegen se ukoči. A ona se u momentu promeni, neprimetno je ogrubela. To nije bilo u
skladu sa ženstvenošću malog stopala koje se ljuljuškalo u letnjoj papuči - glatke gole noge i
toplo telo ispod tog svetloplavog kućnog kaputića. Hegenu se ta promena nije svidela.
„Nisam primao naređenja od žene posle gospođice Piki” reče on, zadržavajući osmeh.
Ona ga upitno pogleda i on dodade: „Gospođica Piki mi je bila učiteljica kad sam imao šest
godina. Bilo je naporno biti poslušan. Ali sad sam možda malo zarđao za tako nešto.”
„Ne treba da budeš, Pole” rekla je to mirno. „Ne možemo to sebi da dozvolimo.”
On klimnu glavom prema kući i reče: „Malopre nisi davala naređenja.”
„To je bilo malopre. I bilo je u redu. Ali sad smo ustali.” Gledala je kroz treperavi topli
vazduh preko grada i dugačke obalske linije koja se protezala na istok. „Igramo u mom dvorištu i
sa mojom loptom. Ako ne igraš na moj način, Pole, moraš da izađeš.” U njenom glasu nije bilo
izazova, ni provokacije.
Hegen je sedeo vrlo mirno, čekajući da ga prođe odbojnost prema njoj. Želeo je da je
zgrabi i protrese, da je nadjača, da je povredi svojom snagom. Znao je da je ta atavistička potreba
iskočila iz njegove muške sujete, dok civilizovani deo njegovog uma prezire taj osećaj.
„Ne otežavaj mi, dragi”, reče ona tiho.
„Pokušaću. Šta je prvo naređenje?”
„Nema ga. Samo bih volela da čujem neku tvoju ideju o tome kako da počnemo.”
„Neku ideju...” ponovi on i tužno sleže ramenima. „Tu sam kratak. Do sad nisam uspeo ni
da nanjušim Gabrijela. Kako bi ti htela da počnemo?”
„Mi smo počeli”, reče ona. „Nisi upoznao Vilija Garvina, je li tako?”
„Znam za njega. Priča se da je dobar. Pretpostavljam, ako je jahao na čelu tvoje ekipe, da
je morao biti.” Hegen shvati da mu se dašak poruke provukao kroz te poslednje reči i u mislima
opsova sebe. Modesti kao da to nije primetila.
„Da”, reče. „Vili jeste dobar. Poslala sam ga da locira Paka.”
„Paka?” Hegen protrlja bradu. „Žao mi je, ali nisam naročito upoznat sa podzemljem.”
Oklevao je, shvativši da joj njegove reči daju za pravo; morala je i ona to da shvati, ali opet nije
reagovala. „Zar nije Pako nekada bio tvoj glavni čovek za ovaj kraj?”, završi on.
„Jeste. Vodio je operacije od Perpinjana do Mantona, ali na severu samo do Avinjona.
Predala sam mu tu zonu kad sam raspustila ’Mrežu’. Poenta je u tome da će, ako je Gabrijel ili
bilo ko drugi postavio bazu ovde, Pako to znati.”
„Hoće li reći?”
„Videćemo kad ga nađemo.” Ustala je i prišla ogradi balkona. „Pako voli da hoda
senkom. Ali Vili zna jednu devojku... otišao je da je potraži.”
„A ona je bliska sa Pakom?”
„Nikol je bliska s njim koliko devojka može da bude. Ne peva zbog dobrog glasa u
jednom od njegovih noćnih lokala, mada joj ni glas nije loš.”
„Ako je ona Pakova devojka, hoće li da sarađuje?”
„Jednom sam je izvukla iz nevolje sa policijom i bila mi je zahvalna. Ali mislim da će u
svakom slučaju pričati sa Vilijem. Pako je hrani, ali pomalo je luda za Vilijem.”
„Dovoljno da je navede da priča?”
„Više nego dovoljno.” Modesti kratkim osmehom pokaza bele zube. „Ali koliko znam
Vilija, on će biti usredsređen na ubeđivanje. Pravi je džentlmen.”
Hegen raširi ruke. „Mora da je ovo neki takav dan. Svi to rade.”
„Mi ćemo se uskoro baviti nečim drugim” reče ona zamišljeno i izvadi paklicu „goloaza”
iz džepa svoje kućne haljine. „Još cigaretu, pa ću se obući. Imaš li vatre?”
Hegen se udari po džepu, pa ustade. „Ostavio sam upaljač u kuhinji”, reče. „Nemoj da
ideš.” U otvorenim francuskim vratima stade i okrenu se prema njoj. Osmotrio ju je celu iz
profila i u njemu se opet probudi umetnik, upijajući boje i kompoziciju. Pramen crne kose joj je
lepršao preko lica na toplom povetarcu i ona odsutno diže ruku da ga skloni. On htede da vikne
da ostane u tom položaju, baš tu, tako, dok donese blok za skiciranje.
 Ona okrenu glavu i radoznalo ga pogleda: „Šta je bilo, Pole?”
»Ništa. Doneću ti upaljač.” Digao je ruku, ispruživši mali prst. „Još nekoliko stepeni i ja
bih ti je zapalio ovim.”
Prošao je kroz malu sobu i studio, do kuhinje. Kada se vratio sa upaljačem, začuše zvono
na vratima.
Gospodin Garvin, pomisli Hegen. Da li mi i on naređuje?
Otvorio je vrata i ugledao cev automatskog pištolja. Držao ga je crn, zdepast čovek u
crnom odelu i svetlosivoj košulji i sa crvenom kravatom. Nosio je crni šešir od mohera, sa
satenskom trakom i šimi cipele sa kožom ojačanim špicevima. Imao je široko lice, širok nos i
sitne oči. Pištolj je bio „bereta brigadir”, kal. 9 mm.
Hegen je registrovao sve detalje u trenutku kada ga je ugledao, pre nego što je osetio bilo
kakvu emociju. A onda ga obuze snažna mučnina, bio je besan na sebe. Protekli sat vremena
mislio je telom, a ne mozgom; kao i Modesti, s tim što je ona prestala u trenutku kada se protegla
lenjo kao mačka i ustala iz kreveta. Sada je, zato što mu je u mislima bila toplina njenog čvrstog
tela i udova i njihovo sjedinjavanje, gledao u cev pištolja.
Iako je posao započet i jedan od Tarantovih ljudi bio ubijen, a drugi nestao, on je otvorio
vrata širom, bez predostrožnosti koje bi preduzeo svaki novajlija.
Prokleto dobar početak, pomisli besno, pa odbaci iz misli sve sem tog čoveka i pištolja.
Prst se pomeri i pokaza mu da se povuče unutra. On posluša, držeći spuštene ruke. Čovek uđe i
zatvori vrata, držeći neprestano pištolj uperen u Hegena.
Na Hegenovom licu bio je odglumljen izraz šoka; misli su mu jurile. Uzvik bi upozorio
Modesti. Takođe bi rekao čoveku da je ona tu; on to možda još uvek ne zna, ali Modesti nije
imala oružje; bar ne na sebi. Ali ako on progovori i to dovoljno glasno da ga ona čuje, možda bi
mogla...
Revolveraš diže slobodnu ruku i zaokruži prstom, dajući Hegenu jasnu naredbu da se
okrene, istovremeno blago menjajući zahvat na pištolju, da bi se spremio za udarac.
Tako jednostavno, pomisli Hegen turobno. Okrenuo se i nastavio brz okret, sekući
desnom rukom unazad da bi otklonio pištolj i uhvatio zglob. Ali čovek je to očekivao. Hegen
vide kako razvlači mesnate usne cereći se, dok mu je podlakticom blokirao zamah, a zatim ga
drškom pištolja udari sa strane u glavu. On oseti kako mu se noge mlohavo savijaju dok je padao
licem na grubu površinu tepiha.
Strahovitim naporom je pokušao da udahne i vikne, ali mišići ga nisu slušali. Svet se
kružeči udaljavao od njega i on poslednjim ostacima svesti oseti kako mu nešto sputava
zglobove.
Modesti je stajala i gledala dole, prema luci, držeći cigaretu u ruci. Uznemirila se zbog
Pola. Iza senzitivnosti koja ga je činila izvrsnim ljubavnikom ležalo je čelično jezgro muškog
ponosa. Pitala se kako bi to moglo uticati na posao koji je pred njima. To se ne radi grupno; Pol
verovatno ima isto gledište. Ali on će, uprkos Tarantovim naređenjima, možda hteti da radi na
svoj način. Prethodni sat vremena nije pomogao. Pošto mu se podala, probudila je u njemu
zaštitnički osećaj.
Bila je svesna da možda nije pametno dozvoliti da se to desi. Ispravka. Izazvati to. Ali
bilo je divno i nije žalila. Okrenula se i prošla kroz malu sobu, u kojoj su ležale Vilijeve torbe, pa
je kratkim prolazom ušla u studio. U ruci joj je bila nezapaljena cigareta. „Pole, zar ne
dozvoljavaš ženama da puše?” Ugledala ga je na podu na suprotnoj strani studija. Sa strane na
glavi imao je crvenu ogrebotinu, a zglobovi su mu bili vezani iza leđa parčetom sisala5
odsečenim sa uvijenog platna. Znala je čoveka koji je klečao pored njega gledajući je sitnim
očima dok je ulazila.
 „Ça va, Didi?” reče ona, idući dalje prema njemu i ne menjajući ni korak ni izraz lica.
Nekome manje opreznom mogla je prići dovoljno da ga udari nogom; ali ne Didiju. Pri njenom
drugom koraku on je digao pištolj. Drugu ruku, u kojoj je držao nož skakavac kojim je odsekao
sisal, spustio je tako što je oštricu prislonio na vratnu arteriju Pola Hegena.
Još jedan korak”, reče on na francuskom, i ona stade. Hegen zatrepta, pa otvori oči,
prazno zureći u početku, pa zatim fokusirajući pogled. Videla je kako mu mišići na rukama
poigravaju napinjući vezove. Oštrica ga pritisnu samo malo i Hegen se opusti.
„Digni obe ruke na glavu”, Didi reče Modesti. „I pođi dva koraka napred. Samo dva.
Sasvim polako.”
Poslušala ga je, pa tiho rekla: „Ovo se Paku neće svideti.”
„Neće?” iscerio se Didi. „Ja ću ti reći šta se Paku neće svideti. Neće mu se svideti to što
ste ti, Garvin i ovaj Hegen ovde zajedno. Sad je šef Pako, a ne Modesti Blejz.” Poslednje dve reči
odjednom su zazvučale otrovno.
Hegenova glava je bila okrenuta prema Modesti, ali on je osećao napetost čoveka koji je
klečao iznad njega i uzdrhtao je. Modesti je bila udaljena šest koraka i nenaoružana, i psihološki
slabija zbog toga što na sebi nema ništa, sem tanke kućne haljine. Ali taj čovek ju je ipak gledao
kao što bi lovac posmatrao u zamku uhvaćenu tigricu.
„Alors... ti me se sećaš?” Didi je upotrebio prisno „ti” sa podrugljivim prizvukom.
„Videla sam te ’61. kad sam dolazila na razgovor sa Pakom”, reče ona.
„A sećaš li se ’62? Kad si poslala Vilija Garvina da me obiđe, pošto sam preneo paketić
heroina?”
„Mi nikad nismo imali dodira s drogom.” Govorila je sa mešavinom prezira i dosade. „Svi
koji su radili za mene znali su to.”
„Ja znam da mi je posle Vilija ruka bila pet nedelja u gipsu”, reče Didi opakim glasom, a
Hegen oseti kako čoveka prožima mržnja.
„Razgovaraću s njim o tome”, reče Modesti. „Zbog droge, trebalo je da bude vrat.”
„Ne, ja ću razgovarati sa Vilijem Garvinom. Gde je on?”
„Otišao da obiđe prijatelja.”
„Hoću ga ovde. Pako mi je rekao da pazim Hegena. Pazio sam i spazio Modesti Blejz.
Tamo gde je ona, ni Garvin nije daleko. I to ću srediti pre nego što kažem Paku.”
Zabio je nož u pod i istog trenutka pritisnuo cev „berete” Hegenu na grlo, ni za tren ne
sklanjajući pogled sa Modesti.
„Ako se pomeriš, ubiću ga”, reče jednostavno, i slobodnom rukom dobaci sisal dugačak
tridesetak centimetara prema njoj. „Uzmi to... ali sasvim polako. Dobro. Sad se okreni, sa rukama
iza leđa i veži palčeve.”
Polako se okrenula, znajući da će on, na njen prvi sumnjivi pokret, ispaliti Polu metak
kroz grlo. Iza leđa je uvila prste prema sisalu, napravivši malu duplu omču na sredini. Gurnula je
palčeve kroz dvostruku omču i sačekala. Didi nije nameravao da pogreši. Možda bi i mogla da ga
dobije, ali uz gubitak Pola. A u trenutku kada bi Pol dobio najmanju priliku da se pomeri, sledeći
metak bi bio njen.
„Lezi na kauč, licem dole”, reče Didi. Prišla je studijskom kauču koji se nalazio uz jedan
zid, legla na njega i okrenula se na stomak. Didi lako ustade na noge i hitro pređe preko studija,
držeći pištolj uperen u nju. Sada mu je u ruci opet bio skakavac.
Okrenuvši glavu da vidi, Modesti primeti da se Pol pomera i počinje da premešta noge.
Pištolj se zabi njoj u vrat i Pol se ukoči. Didi zabi nož u zid, uhvati slobodne krajeve sisala i
snažno ih povuče. Dvostruka omča joj se strahovito steže oko palčeva. On još jednom stegnu oba
kraja i onda zaveza čvor.
 Sad je pištolj opet bio uperen u Pola.
„Noge”, reče Didi, ravnodušno. Znala je šta je naumio. Tim čvorom možeš da obuzdaš
čoveka sa petnaest centimetara kanapa i onesposobiš ga sigurnije nego lisicama.
Razmišljala je da li da se onesvesti. Taj štos je mogla da primeni kad god je htela - da se
onesvesti. To bi moglo biti korisno, ali u ovom trenutku ne bi služilo ničemu. Savila je kolena,
digla stopala i spustila jedan zglob u pregib kolena druge noge. Didi je uhvati za dignuto stopalo i
snažno ga pritisnu dole, zarobivši joj tako drugo stopalo između lista i butine.
Rukom u kojoj je držao pištolj hitro je uhvati za vezane palčeve i zakači za gornji deo
dignutog stopala. Kad joj je oslobodio to stopalo, ono odskoči i zateže onu dvostruku omču, tako
da su joj ruke i noge bile bolno i potpuno sputane.
Taj poslednji potez mu je oduzeo samo dve sekunde, ali Hegen se digao i klekao, lica
bledog od besa.
„Polako, Pole”, reče Modesti tiho. Didi prođe kroz studio sa pištoljem u ruci i šutnu ga u
stomak tako da je pao na bok, dahćući da dođe do vazduha.
„Sad”, reče Didi i vrati se do kauča. Izvukao je nož iz zida, seo postrance na ivicu kauča i
pogledao Modesti. “Kad će Garvin doći?”
Čekao je tri sekunde i, pošto nije dobio odgovor, zavukao je oštricu ispod kragne njene
kućne haljine rasekavši je pažljivo skroz niz leđa.
„Kasno večeras”, odgovori Modesti, gledajući Pola. „Ili sutra.”
Didi protrlja bradu, stisnuvši oči. „Ti ćeš znati kako da ga dobiješ.” To nije bilo pitanje.
„Antib 26-3157”, reče ona.
„Verrons, allors.” Didi ustade i diže telefon sa malog stola sa strane. Razvukavši mu kabl
do kraja, mogao je da ga spusti na pod, tik iza Modestine glave.
„Kazaćeš Garvinu da dođe”, reče joj, okrećući broj. „I pazi dobro kako govoriš, ma
belle.” Ispravio se, držeći slušalicu u jednoj ruci, i vešto joj povukao vrh noža niz gola leđa, ne
prosecajući kožu, nego ostavljajući tananu crvenu liniju. „Dobro pazi”, ponovi.
 8

„Aj’, ljubavi, pričaj engleski.” Vili Garvin je namestio glavu udobnije na jastuku. „Vežba
je uvek korisna.”
„Znam. Ali ne mogu dok vodimo ljubav, Vili. To mi odvlači misli od onoga što radim, a
to ne volim.”
„Nadam se da nije tako. Al’ sad ne vodimo ljubav, Nikol.”
„A ja sad pričam engleski.”
„Dobro, onda.”
Ležala je napola preko njega, prekrstivši ruke na njegovim grudima, i gledala ga odozgo.
Nikol je imala dvadeset tri godine, bila je niska devojka tamnocrvene kose i punačka, mada ne
debela. Bila je svesna da je praznoglava, ali to joj nije smetalo. Nikol je imala vrlo jednostavan
stav prema životu. Uvek se trudila da olakša svakodnevicu, a ostatak vremena radila je sve što joj
prija. Bila je srećna i širokogruda i retko je razmišljala o budućnosti; ali sada jeste.
Sada je bila sasvim sigurna da, među muškarcima koje poznaje, najviše voli Vilija. Kada
se pre jednog sata pojavio pored nje na prepunoj pijaci u starom delu Antiba, srce joj je poskočilo
kao retko kad.
Vili joj je pomogao u kupovini, a zatim sedeo na zadnjem sedištu njenog skutera, držeći
dve velike korpe, dok je ona vozila prema svom stančiću pored Verden avenije.
Nikol uzdahnu i nežno ga poljubi u nos. „Drago mi je što te opet vdim, Vili. Zaista si
simpatičniji nego ikad.”
„Zgodan” reče on odsutno. „Ti s simpatična, ja sam zgodan.”
„Zgodan. Hvala ti. Koliko ostaješ u Antibu?”
„Ne znam još, ribo. Zavisi.”
„Oh.” Bila je razočarana. „Ali prošle godine si ostao tri nedelje za praznik. Mogu da
kažem Paku da moram da posetim baku u Grenoblu, kao pre, pa da odemo negde.”
„Žao mi je, dušo, došo sam poslom.”
„Poslom? Ah, sa Modesti?” Oči joj zaiskriše. Za nju je veličina Vilija Garvina bila u
njegovom jedinstvenom odnosu sa Modesti Blejz, koju je Nikol obožavala bez i najmanjeg traga
ljubomore. „Sa Modesti?” ponovila je. „Kao nekoliko puta ranije?”
„Ne baš tako”, reče Vili, nežno joj masirajući rame. „Gde mogu da nađem Paka?”
„U Le gan ružu, u Žuan le Penu. Sad je tamo, pozadi ima lep stan.” Gledala ga je napeto.
„Ali molim te, nemoj da ideš kod Paka, dragi Vili.”
„Što da ne? On je čudan tip, al’ nikad nismo imali frke s njim.”
„Sad je drugačiji.” Legla je i spustila mu glavu na rame. „Otkad je postao šef, Pako nije
fin. Plaši se da ga neko ne svrgne, pa radi loše stvari da uplaši ljude. Pomisliće da se Modesti
vratila s tobom da on više ne bi bio šef.”
Skupila je ruku na Vilijevom obrazu i progovorila ozbiljno. „Veruj mi, Vili, radiće loše
stvari protiv tebe. A sad ima preko pedeset ljudi, samo između Kana i Nice.”
„Previše” reče Vili sa blagim prekorom. „Modesti nikad ne b’ koristila 'tol’ko ljudi. Al’ to
je sad Pakov poso. Meni od njega treba samo informacija.”
„Čuj, Vili, saznaću ja šta te zanima.” Nikol se diže na jedan lakat i pogleda ga odozgo sa
tužnim izrazom na licu. „Žao mi što moram ovo da kažem, ali večeras, pre pevanja, moram opet
da budem sa Pakom. Znaš, kao deo posla.”
„Ovo će mu biti loše veče”, reče Vili i isceri se.
 „Kako to?”
„Nije važno. Šta ti ono reče?”
„Pa, možda je i dobro što večeras moram da budem sa Pakom, jer ću od njega izvući ono
što želiš da saznaš.”
Vili se namršti. „Pako je muva”, reče.
„Muva? Une mouche? ”
„Ne. Muva je snalažljiva. Il est malin.”
„Ah, ça. Ali i ja sam muva, Vili. Kad Pako hoće da se provede sa mnom, kaže mi mnoge
stvari. Zna da ja ne slušam. Ne zanima me. Zato priča. Voli da mu govorim da i ne, i kako to, i
oh, baš si pametan.”
„Jes’ sigurna da ne’š rizikovati?”
„Sasvim. Lako je.”
„Dobro. Al’ bolje nemoj da mu odeš tako razrogačeni’ očiju ko što si sad. Pako bi mogo
da se upita šta si radila ovog popodneva.”
„Fju!” Rekla je to prezirnim tonom. „Pako me uopšte ne gleda tako.”
Telefon pored kreveta zazvoni i ona se proteže preko Vilija da ga dohvati, ležući na
njegov stomak. On zamišljeno poče da hoda sa dva prsta uz njenu kičmu.
„Da”, reče ona u slušalicu. „Ah! Modesti!” Zbunjen glas. „Ali ovo je?” Prekinuta, nastavi
da sluša malo se namrštivši. „Da, ali... da, kod mene je. Hoćeš da razgovaraš s njim?” Pauza.
„Dobro. Odmah ću mu preneti.” Spustila je slušalicu sa uva, zagledala se u nju, pa je vratila na
viljušku i okrenula se da pogleda Vilija.
„To je bila Modesti”, reče mu. „Ali zvučala je čudno. Nije mi dala da govorim, stvarno.
Rekla je da moram da ti kažem da se odmah vratiš. Hitno je. Ali, Vili, nije kazala moje pravo
ime... sve vreme me je zvala ’Žaklina?’”
Vilijeva ruka se zaustavi na njenoj kičmi. „Žaklina”, ponovi on tiho, bez nesigurnosti u
glasu. „Skloni se, ljubavi.” Lagano ju je pljesnuo po zadnjici. „Moram da krenem.”
Ustala je sa kreveta i uzela kućnu haljinu. Vili poče da oblači košulju i pantalone. „Što se
tiče Paka”, reče, „zanima me sve što zna o čoveku po imenu Gabrijel i sve što zna o velikom
transportu dijamanata. U redu?”
„Jeste, Vili. Gabrijel i dijamanti. Zapamtiću.” Namrštila je lice trudeći se da se
koncentriše, pa je pošla do prozora i podesila plastične venecijanere da propuste više svetlosti u
sobu.
„Al’ ne forsiraj”, reče Vili, obuvajući cipele. „Neću da Pako posumnja.”
„Vili, dođi ovamo.” Razdvajala je trake venecijanera da proviri napolje, a u glasu joj se
osećalo uzbuđenje. Vili priđe do nje i sagnu se da proviri kroz uzanu pukotinu. Stan se nalazio u
kući na uglu, sa alejom koja je prolazila bočno i pozadi. U aleji je stajala crvena vespa.
„Mislim da su te pratili dovde, Vili!” Glas joj je malo drhtao. Taj skuter pripada jednom
od Pakovih ljudi.”
„Kome?”
„Šaldjeu. On je Alžirac, a prišao je Paku kad je Modesti otišla.”
„Misliš da me je pratio? Ili on pazi na tebe?”
„Oh, ne. Pako ne brine o meni na taj način. Bojim se za tebe, Vili. Znam da će Pako
uraditi loše stvari.”
„Ne brini, ljubavi.” On je obgrli i stisnu smirujući je. „Idi i pogledaj napred, vidi možeš li
da primetiš tog tipa.”
Ona ode, bosa. Vili dohvati svoju jaknu. Bila je to lagana vindjakna sa dugačkim
rajsferšlusom napred. Unutra, na levoj strani stajala je dvostruka kanija od tanke, ali krute kože, u
kojoj su bila smeštena njegova dva noža. On pođe sa jaknom u kupatilo, pa se umi i opra ruke.
Dok je provlačio češalj kroz kosu, ugledao je bocu na polici, iza toaletne šolje, i iscerio se. U boci
je bila sona kiselina.
Nikol se pojavi na vratima kupatila. „Tamo je, Vili”, reče uzbuđeno, raširenih očiju.
„Ispred kafića prekoputa.” Vili pažljivo uze onu bocu i gurnu je u džep jakne. Uzeo je Nikol za
ruku i odveo je u dnevnu sobu. Iz pozadine je video pločnik prekoputa i nekoliko stolova ispred
kafea. Za jednim stolom sedeo je nizak čovek mršavog, tamnog lica. Na sebi je imao uzane
pantalone krem boje i tamnozelenu jaknu od lanenog platna. Kosa mu je bila duga i pažljivo
začešljana.
„Malo ću ga onesposobiti”, reče Vili. „Jel’ si i dalje pri onom da večeras hoćeš da
navedeš Paka da se raspriča, ribo?”
„Naravno, Vili.” Oklevala je. „Ali posle, mislim da ću otići negde. Ponekad nije lepo sa
Pakom. Otići ću u Pariz. Možda u London.” Dodirnula ga je po ruci. „Misliš li da bih mogla da se
zaposlim u Londonu, Vili?”
„Valjda bi’ ja mogo da ti dam posao.” Aluzija je bila ishitrena i ona shvati da su mu misli
obuzete drugim stvarima. „Kad ćemo se videti, da ti kažem šta sam saznala od Paka?” upita ona.
„Ti kaži, ljubavi.”
„Ja kasno završavam u Le gan ružu. Budi ovde, na staroj pijaci u dva sata. Tada je
prazna.”
„Dobro. Mogu li sad da pozajmim tvoj skuter?”
„Sve što želiš, Vili. Ja večeras mogu taksijem iz Žuan le Pena.”
„Prava si lutkica.” Uzeo ju je za ruke i poljubio. „Onda, vidimo se večeras.”
„U redu. Volela bih da vidim i Modesti, ako može da dođe. Bila je baš čudna kad me je
preko telefona zvala Žaklina.”
„To je značilo da je u nevolji. Pobrinuću se za Šaldjea, pa ću videti šta je posredi. Zdravo,
ljubavi.”
„Zdravo, Vili. I molim te...”
On stade kod vrata i osvrnu se.
„Molim te, budi muva”, reče ona zabrinuto.
Vili siđe niz stepenište i izađe u maleno zadnje dvorište. Prošao je kroz kapiju u aleju u
kojoj je stajala crvena vespa. Bio je to nov motor, odlično održavan. Sedište je bilo prekriveno
škotskom kariranom tkaninom, sa penastom gumom ispod. Vili priđe skuteru, izvadi bocu sa
sonom kiselinom iz džepa i izli je na sedište. Tečnost se odmah upi.
On baci praznu bocu u korpu za otpatke, pa se vrati, prođe kroz kuću i izađe na glavna
vrata. Nikolina „lambreta” je stajala pored ivičnjaka. On je žureći stisnuo gas i aktivirao
karburator. Krajičkom oka je primetio kako Šaldjeova figura hitro prelazi preko ulice i ulazi u
aleju.
Vili pokrenu skuter i opkorači ga. Kada je polako pokrenuo motor, začu ljutito turiranje iz
aleje i zatim se pojavi vespa. Video je Šaldjea u ogledalu. Čovek se mrštio i Vili vide kako se
vrpolji na motoru, podiže se sa sedišta i pruža ruku pozadi pa trza tur svojih pantalona.
Vili malo ubrza i skrenu levo u Voban ulicu, prema Trgu ženeral de Gol. Šaldje je, iza
njega, vozio čudno vijugajući. Provezli su krug oko trga i Vili se opet osvrnu na uglu. Šaldje je
sada napola stajao, a napola smešno čučao, jednom rukom između nogu je povlačio mokro
međunožje svojih pantalona.
Video sam kako ljudi ginu zbog manjih stvari, pomisli Vili ushićeno. Osećao je
zadovoljstvo, ali ono nestade kad se setio Modestinog telefonskog poziva iz Hegenovog stana.
Kako su, dođavola, problemi već počeli? I kakav je to problem koji Modesti ne može da reši?
Obuzeo ga je nemir. Sigurno je neko s njom, pa je onako govorila telefonom. I mora da joj je
naređeno da ga pozove da se vrati u Hegenov stan. Bilo je zrnce utehe u tome. Značilo je da je,
ko god da je upao, želeo Vilija Garvina u mreži pre nego što napravi sledeći korak.
Izbacio je te spekulacije iz glave i usredsredio se na vožnju, prateći Šaldjea u ogledalu,
već pomalo nestrpljiv. Bračna alatka tog gada mora da je okaljena; moraće uskoro da stane i uleti
negde u muški toalet ili se bar negde skloni sa vidika da bi mogao da skine te pantalone. I mogao
bi da bude onesposobljen.
Bili su već skoro ispod Albert ulice, a Šaldje ga je i dalje pratio. Vili se osvrnu i vide
izbezumljen izraz na njegovom licu kad je rizikujući skrenuo preko ulice, pa se na zvuk sirene
trzajem vratio nazad.
Vili skrenu desno, na drum pored mora, gde je niski zid odvajao neodržavanu sivu traku
plaže. Odjednom Šaldje kao da pobesne. Pokušao je da skoči sa skutera u vožnji. Motor udari u
ivičnjak i on se ispruži po pločniku. Vili zakoči i stade i okrenu se da ga pogleda.
Šaldje je trgao pantalone da bi ih skinuo, istovremeno skačući sa niskog zida na plažu. To
nije bila dobra kombinacija pokreta. Doskočio je i opružio se koliko je dug, dahćući
izbezumljeno i ritajući se da bi zbacio pantalone.
„Auf!” promrmlja Vili, oduševljen sopstvenim uspehom. Očaran je gledao kako Šaldje
zbaca pantalone sa sebe. Ispod su bile živopisne gaće sa belim i prljavoroze prugama. Tu se brzo
skupljala masa posmatrača, a čuli su se i ogorčeni uzvici.
„Est-il fou? ”
„Ah, c’est degoutant! ”
„Devant les enfants, voyons!”
Jedan žandarm pređe preko druma i progura se kroz gužvu. Šaldje je posrćući utrčao u
more, sa prugastim gaćama oko jednog zgloba. Seo je u vodu do struka, jednom rukom se držeći
za glavu, dok mu je druga bila u vodi. Gaće koje je skinuo otplutale su. Žandarm ljutito dotrča do
ruba vode. Oštro je zviznuo pištaljkom da privuče Šaldjeovu pažnju, a onda ga je pozvao
zapretivši mu prstom.
Vili je pretpostavljao da je toliko za sada dovoljno. On pusti kvačilo i dade gas, pa izađe
na drum koji je u stvari bio prečica preko Kap d’Antiba. Bilo mu je drago što je pozajmio
„lambretu”, umesto da ode po iznajmljena kola koja je ostavio u blizini pijace. Kroz ovakav
saobraćaj „lambreta” će ga odvesti do Kana mnogo brže nego što bi kola.
Dvadeset minuta mu je trebalo da stigne na Bulevar de la Kroazet i kapiju. Vozeći se
uzanim, vijugavim uličicama stare četvrti, ugledao je ispred sebe čoveka koji ide polako,
pomažući se štapom. Čovek je bio visok i sedokos. Imao je tamne pantalone sa svetložutom
platnenom jaknom i smeđim zumbanim cipelama. Vili se zaustavi uz ivičnjak ispred njega i siđe
sa skutera.
„Zdra’o, ser Dži. Nisam očekivo da vas vidim ovde.” Tarant se nasloni na štap. Primetio
je da je Vili Garvin malo napet i upitao se da li je Hegen razlog tome.
„Ovde sam nezvanično”, reče on. „Imam slobodan vikend, a Njegovo visočanstvo je
insistiralo da dođem ovamo s njim. Pošto mi je naloženo da se lično angažujem u ovom poslu,
pomislio sam da je dobra ideja da dođem.”
„Znači, i šeik je tu?”
„Sa celom pratnjom.” Tarant umorno protrlja čelo. „Svi smo smešteni u Grej d’Albionu,
kao srećna bratska banda. Počinjem da se osećam kao Lorens, sem što je on vidno uživao u svom
bizarnom društvu.”
„Razvedrite se, dragi moj stari.” Vili je izgledao opušteno, ali i dalje se u pozadini osećala
njegova napetost. „Večerom dolazi plač, a jutrom rados’.”
 Tarant se zagleda u njega. „Molim?”
„Psalam trideset. Peti stih.”
„Ti, ah, znači, imaš i drugo zanimanje?”
„Ne mož’ biti baš zanimanje. Bio sam godinu dana u kokošinjcu u Kalkuti, a pošto sam za
čitanje imo samo psaltir, učio sam psalme napamet.”
„Vidim.” Tarant oćuta. „Šta te muči, Vili?”
„Nisam još siguran. Možete li da mi učinite jednu malu uslugu?”
„Koju?”
„Dajte mi dva minuta, pa onda pođite do Hegena. To je prva levo, broj šesnes’. Popnite se
uz stepenice i zazvonite.”
„A onda?”
Vili sleže ramenima. „Gledajte šte će se desiti.”
Modesti je zanemarila jake bolove u rukama ne misleći uopšte na njih.
Pre samo pola sata je razgovarala sa Nikol, tako da će Vili stići svakog trenutka.
Napinjala je sluh da bi čula i najslabiji šum pokreta, ne na stepeništu, već u samom stanu. Ta
koncentracija joj je pomogla da eliminiše bol. Pomogla joj je takođe da eliminiše i svest o
Didijevoj ruci koja se kretala po njoj.
Na suprotnoj strani sobe, Pol Hegen je ležao i ne trepćući zurio u njih, sa čistom mržnjom
u pogledu, zbog koje mu je lice bilo sve u znoju.
Didi pogleda na sat i ustade. „Kad Garvin dođe”, reče, pomerajući cev pištolja od Hegena
do Modesti i nazad, „ako jedno od vas vikne, odmah ću ubiti ono drugo. Entendu?” Odjednom se
ukoči, osluškujući. Čuli su se tihi šumovi koraka koji se penju stepeništem i postaju sve glasniji.
Neko stade ispred vrata. Oglasi se zvono. Hegen se zagleda u Modesti, pogledom joj govoreći da
vikne. Ona malo pomeri glavu odbijajući to i skrenu pogled prema prolazu koji je vodio ka
spavaćim sobama i kupatilu.
Didi sa pištoljem u ruci tiho priđe vratima. Uhvatio je kvaku i naglo ih otvorio. Kad je to
uradio, Vili Garvin izađe iz prolaza iza njega, na suprotnoj strani studija.
Vili je nož u ruci držao za vrh; zatim nož nestade i zafijuka kroz vazduh. Oštrica se zari
Didiju u ruku u kojoj je držao pištolj, do kosti. On zacvili u šoku, i dalje zureći u visokog, sedog
čoveka koji je stajao pred njim, na vratima. Pištolj mu ispade iz ruke koja ga više nije osećala, a
visoki čovek ga mirno uhvati, onda gurnu Didija nazad u sobu i zatvori vrata za sobom.
Didi se cvileći okrenu, znajući da će ugledati Garvina. Drugi nož je držao u krupnoj,
snažnoj ruci, a njegova dva, poput Arktika ledena oka, obećavala su mu smrt.
„’Oćeš da ga dokrajčim, Princezo?”, upita Vili tiho.
„Ne, Vili. Oslobodi me, molim te.”
Didi se ponovo zaprepasti, pa se skljoka na stolicu i napola se ispruži preko stola, sa
nožem u zadnjem delu mišice. Tarant prevrnu pištolj u ruci, ali ne reče ništa. Vili Garvin je sada
bio sagnut iznad Modesti. Oslobodio joj je ukočeno stopalo ispod vezanih palčeva, pa pažljivo
nožem preseče sisal.
Dok se ukočeno uspravljala da sedne, isečena kućna haljina joj pade na struk i Tarant na
trenutak ugleda njeno predivno telo. Vili joj diže kućnu haljinu i prebaci je opet preko ramena, pa
malo trgnu kragnu, da je veže iza njenog vrata. Palčevi su joj bili modrocrni i strahovito otečeni.
Vili ih uze među svoje dlanove i poče nežno da masira. Svu pažnju je usmerio na nju, možda i
zaboravivši sve ostale u prostoriji.
„Doneću ti par lavora vruće i ’ladne vode”, reče. „Uranjaćeš palčeve naizmenično u njih.
Od toga će se brzo povratiti. Al’ imaćeš gadni’ deset minuta, Princezo.”
„Bogami, zaslužila sam to. Sve.” Glas joj je bio tvrd, pun samoprekora. Onda je omekšao.
„Hvala ti, dragi Vili. Palčevi mogu da sačekaju. Donesi pribor za prvu pomoć i sredi Didija, da ne
iskrvari previše. Ja ću se pobrinuti za Pola.”
Nespretno je uzela Didijev skakavac i ustala. Vili pređe preko studija, drugarski
klimnuvši glavom Hegenu u znak pozdrava.
„Zdravo, Pole. Drago mi je da te vidim. Kako s’ ti, druže?”
„Prokletstvo, bolje nego što zaslužujem.” U glasu mu se čulo divlje ogorčenje i znoj mu je
curio niz lice. Modesti kleknu pored njega, sa nožem u ruci.
Vili stade ispred Taranta, i ovaj ugleda dva hladna plava oka koja ga izazivaju da
prokomentariše bilo šta ili sve ono što je video ili pretpostavio. Tarant stisnutih usana pogleda
Modesti i Hegena, pa vrati pogled na Vilija. Posle trenutka oklevanja, odobravajući kratko
klimnu glavom.
Vili se opusti i spusti pogled na Didija, koji je i dalje mlitavo ležao preko stola,
polusvestan. Uhvati ga za kosu i diže mu glavu.
„Didi”, reče veselo. „Sad ga se sećam. Uvek je imao problem s rukama, Princezo.” Izašao
je u spavaću sobu i minut kasnije se vratio sa plastičnom kutijicom. Hegen je u kuhinji grejao
vodu. Modesti je stajala pored kuhinjskih vrata masirajući svoje palčeve, čvrsto stisnutih usana.
Svi su ćutali.
„Ne uživam da budem mamac”, reče Tarant dok je Vili spuštao kutiju i otvarao je.
„Mogao je da me ustreli.”
„Neko je moro da rizikuje”, reče Vili razumno. „A ja sam kukavica.” Pažljivo je isekao
rukav Didijeve jakne, a onda i košulje, otkrivajući mu golu mišicu u koju je bio zaboden nož sa
crnom drškom. Stavio je jednu ruku Didiju na rame, pa uhvatio nož za dršku i pogledao Taranta.
„Dobro. ’Oćete li moći da stavite ovaj privremeni zavoj, ser Dži?”
Prošlo je deset minuta. Modesti je bila u suknji i bluzi, a navukla je i par pamučnih
rukavica, sa jastučićima od paperja, natopljenih ekstraktom severnoameričke leske6 u palčevima.
Hegen je stajao pored prozora, sa rukama u džepovima. Šake su mu bile stisnute u pesnice. Didi,
siv u licu, sedeo je na kauču. Rame mu je bilo obavijeno debelim slojem zavoja, a ruka u povesci.
„I kako se on uklapa?” upita Tarant.
„Ne uklapa se.” Modesti nespretno uze cigaretu koju joj je Vili upalio. „On je slučajni
učesnik. Očigledno je Pako sumnjao u Pola i naredio je da ga prate. Kad sam se ja pojavila, Didi
je pomislio da je gotovo i odlučio da nas zakuca. Ali hteo je sopstvenu osvetu pre nego što stvar
prijavi Paku.”
„Pako ima mnogo očiju” reče Vili, donoseći iz kuhinje poslužavnik sa kafama. „Pratio je i
mene, al’ mislim da onaj nije dobio priliku da me otkuca.”
„Šta si mu uradio?”, upita Modesti.
„Samo sam mu digo temperaturu, Princezo. Il’ ga je policija privela zbog nepristojnog
ponašanja, il’ je u bolnici.” Vili se namršti. „Samo nisam siguran kako sona kiselina utiče na
dragocenu porodičnu reprodukciju.”
„Objasni, dragi Vili.”
Ukratko im je ispričao, pa se okrenuo ka Tarantu. „Možete li u vezi s tim da kontaktirate
Drugi biro? Treba da nam ga skinu s vrata na par dana. Ko i ovog Didija.”
Tarant diže slušalicu telefona. „Leon Voboa mi je dao potpunu slobodu kada je reč o
saradnji sa inspektorom Diranom”, reče. „Francuska policija je u prednosti jer su njihovi zakoni
smišljeni tako da im zaista pomažu da rade svoj posao.” Petnaest minuta kasnije, kombi za
transport bakaluka stade pred kućom i dva poslovno odevena čoveka odvedoše Didija niz
stepenište, sa kišnim mantilom prebačenim preko ramena.
„Hvala za kafu.” Tarant ustade i uze svoj štap. Pogledao je Modesti. „Žao mi je što nas je
ovaj slučajni učesnik uhvatio nespremne”, reče ljubazno. „I molim vas, nemojte misliti da vam
dišem za vratom, ali voleo bih da čujem izveštaj o napretku kad god budete mogli i imali šta da
kažete.”
„Vi ste u Grej d’Albionu, sa Abu Tahirom?”
„Da.”
„Videćemo se tamo čim se čujemo sa Nikol. Biće prilično kasno.”
„Neću spavati. A mislim ni Njegovo visočanstvo. Doviđenja za sada, draga moja.”
Kada je Tarant otišao, u studiju je nastala duga tišina, koju je remetio samo Vili Garvin,
zviždeći u maloj spavaćoj sobi dok se raspakivao.
Hegen reče: „Kako tvoje ruke?”
„Biće kao nove kroz koji sat.”
„Mora da te mnogo bole.”
„Bi, kad bih im to dozvolila.”
On je ozbiljno pogleda. „Žao mi je. Gospode, žao mi je. Kad se samo setim kako je to
đubre sedelo tu i dodirivalo te, maltretiralo te!”
„Ne budi glup.” Odmah je promenila temu. „Doživljavala sam i gore stvari, i to nije
važno. Važno je to da si ti gadno omanuo, a i ja takođe.”
„Ti?”
„Naravno.” Glas joj je bio napet, gotovo grub. „Da nisam bila...” napravila je pokret,
„opuštena, od ležanja na krevetu s tobom, shvatila bih da nešto nije u redu. Hoćeš li da pozoveš
Vilija ovamo, molim te?”
Hegen je pogleda. Pođe do prolaza i pozva ga. Iz prolaza se pojavi Vili, sa nožem u jednoj
ruci, onim koji je izvukao iz Didijeve nadlaktice; u drugoj mu je bio štapić karborunduma. Na
licu razvučen poznati osmeh.
„Trebalo je da vidiš onog tipa na skuteru”, reče. „Bio je smešan da umreš, Princezo.”
„Samo minut, Vili. Moram nešto da te pitam.” Pogledala ga je ozbiljno. „Hoćeš li da
odustaneš?”
Shvatio ju je i to nije krio.
„Ne budi stroga prema sebi, Princezo”, reče joj nežno. „Mislim da još nisi odvagala sve.
Ovo je možda najbolje što je moglo da se desi.”
Hegen reče tužno: „Nemoj mene da tešiš, Vili, druže.”
„Neću.” Vili je bio smiren. On poče pažljivo da oštri nož malim, kružnim pokretima
karborunduma. „Pao si na nos, druže. Ko i Princeza. Pao sam i ja nedavno, pre nego što je ovo
počelo. Sad smo svi doživeli pročišćenje i izbacili to iz svojih sistema. Možda malo boli, al’ ako
se naoštriš u prvoj rundi, verovatno će se kasnije isplatiti.”
Hegen duboko uzdahnu i htede da progovori, ali Modesti ga pokretom zaustavi. „Ćuti.
Ozbiljan je. I možda je u pravu.”
Prišla je prozoru i zamišljeno se zagledala napolje. Gledajući je, Hegen primeti kako se
njeno telo polako opušta i onaj oštri izraz lica omekšava. Ona kratko uzdahnu, a kada se okrenula
od prozora, na usnama joj je bio blagi osmeh.
„U pravu je”, reče. „Sad više niko neće moći da nas iznenadi. Čuj, moraćemo da odemo
odavde, Pole. Ako se Pako interesuje za tebe, ovo nije dobra baza. Možeš li da nam nađeš neku
vilu, negde van grada? Daleko od obale, možda u Biju ili Valoriju?”
„Naravno. Daj mi nekoliko sati.” Hegen odjednom oseti olakšanje. Iznad glave mu
nestade gorki, mračni oblak, mada nije mogao da objasni kako i zašto.
Vili prestade da oštri nož. On stade ispred Modestine slike, napućivši usne, i
zainteresovano se zagleda u nju.
 „Trebalo bi da je završiš, Pole”, reče ozbiljno. „Divno si je uradio. Vrlo lepo, zaista.”
Sagnuo se napred, prstom gotovo dodirujući njenu naslikanu nogu visoko iza desnog bedra.
“Vidiš ovo, Princezo?” reče zadivljeno. „U’vatio je i mali ožiljak tu gde sam ti izvadio onaj
metak.”
 9

Nikol se ogledala u ukrasnom, žuto-belom i zlatastom ogledalu toaletnog stola. Nabrala je

nos i napravila malu grimasu prema sopstvenom odrazu.
Na drugoj strani velikog, izgužvanog kreveta, Pako je navlačio svoju pazušnu futrolu
„džordž lorens” u kojoj se vidi samo rukohvat pištolja, koji opruga drži na mestu.
Bila je to velika spavaća soba, sa skupim i ružnim nameštajem. Nikol je nosila
ružičasto-plavu, poluprovidnu spavaćicu, sa mnoštvom mašnica i nabora. Mrzela ju je. Imala je i
čarape jer je Pako to voleo; mrzela je i to. Pako obuče svoj smoking. Bio je korpulentan
muškarac, krupnog tela i sa jakom donjom vilicom. Prošao je oko kreveta do Nikol, stavio joj
ruke na ramena i sagnuo se da je poljubi u vrat. Pogledala ga je u ogledalu i osmehnula se.
„Nikol, golubice... nešto te muči.” Zaiskrio je nemir u njegovim očima. „Večeras nisi bila
sasvim svoja.” Odmahnuo je glavom sa dubokom napetošću.
Nikol pomisli na sopstvenu malu spavaću sobu i Vilija Garvina. Ali odmah odbaci tu
misao i uzdahnu. „Izvini, Pako. Nije ništa. Samo sam malo zabrinuta za svoju baku u Grenoblu.
Nešto joj nije dobro.”
„Ti si dobra devojka, Nikol.” Pako joj stisnu ramena. Oči su mu bile vlažne. Bio je to
okrutan čovek gotovo bezgranične sentimentalnosti. „Uvek treba da mislimo na stare ljude.
Sećam se svoje drage bake, kad sam bio mali...” Progutao je knedlu i pogledao na sat. „Ah,
moram da se pobrinem za jedan posao, golubice. Odmori se malo, a ja ću doći da gledam kako se
oblačiš za prvi nastup.”
Spustio je ruke niz njeno telo, do bedara. Nikol se ukoči od napetosti, znajući šta sledi.
Njegovi prsti je odjednom jako uštinuše, snažno joj stežući meso, i on se slatko nasmeja. Ona
očekivano ciknu, iznenadivši se, i potapša ga po obrazu, pomislivši kako bi ga slatko izgrebala
noktima. Smejući se i dalje, Pako ode do vrata. Tu diže prste do usana i dunu poljubac prema
njoj. Kada su se vrata zatvorila za njim, ona se uozbilji. Nežno protrlja bolnu butinu i mrzovoljno
se pogleda u ogledalu.
Slegla je ramenima, pa tiho prošaputala: „Žao mi je, Vili. Nije pričao, prasac jedan.” U
očima joj bljesnu iskra i ona namignu. „Ali nije se baš ni zadovoljio.”
Pako ode niz široki prolaz, prekriven debelim tepihom. Na zidovima su stajale dve slike, a
u jednom udubljenju mala replika Rodenovog Poljupca. Jedna od slika je prikazivala devojčicu u
dugačkoj spavaćici, kako na kolenu dadilje izgovara svoju molitvu. Na drugoj se video francuski
konjanik iz Prvog rata, kako kleči i drži glavu svog smrtno ranjenog konja usred ratnog haosa.
Ispod je bilo odštampano: Adieu, mon vieux.
Pako je zamišljeno prošao prolazom do ugaonog lobija iz koga je vodilo nekoliko vrata i
drugi prolaz pod pravim uglom u odnosu na onaj prvi. Tu je sedeo jedan čovek za malim
pomoćnim stolom od pozlaćenog drveta i čitao novine. U lobiju je bilo nekoliko malih slika i
statueta. Ispod postolja od kovanog gvožđa vaze sa veštačkim cvećem stajala je mala urna. Pako
dodirnu urnu i uzdahnu.
„Pepeo jadnog Josifa” reče. „Treba se sećati starih prijatelja, Morise.”
Čovek diže pogled sa svojih novina i beznačajno sleže ramenima.
Pako odmahnu glavom. „Voleo bih da me nije primorao da ga ubijem”, reče tužno. Kroz
jedna od vrata uđe u svoj kabinet. Bila je to dugačka prostorija, sa kratkim bočnim dodatkom na
kraju, kao slovo „L”. Pako pređe preko belog tepiha, sede za veliki, kitnjast sto i otključa jednu
fioku. Iz nje izvadi blok za poruke i malu, crvenu svesku.
 Deset minuta je pažljivo šifrovao poruku. Kada je završio, izašao je kroz vrata u uzanu
prostoriju u kojoj je jedan čovek sedeo za primopredajnikom, sa slušalicama oko vrata i čitao
knjigu drečavih korica.
„Kad ide sledeći poziv, Pepe?”, upita Pako.
Operater pogleda sat na primopredajniku. „Kroz pet minuta. Oni će slušati u dvadeset tri
nula-nula.”
Mekvirter je, sa ružičastim papirom za poruke u ruci, polako išao kamenim hodnikom za
kolonom monaha. Na kraju hodnika oni skrenuše prema ćelijama u kojima će ostati pod stražom
tokom noći. Mekvirter ubrza korak idući prema svetilištu.
Gabrijel je sedeo za stolom, sa penkalom u ruci, i čitao papir zakačen u tamnocrvenoj
fascikli.
„Hitri Hermes stiže na krilatim nogama”, objavi Mekvirter, mašući porukom. „Vrlo
zanimljiva poruka od našeg drugara Paka.”
„Čekaj.” Gabrijel nastavi da čita. Mekvirter napući usne i poče polako i odmereno
koracima da premerava šareni tepih. Prođoše dva minuta. Gabrijel zatvori fasciklu i diže pogled.
„Ukratko”, jedino reče.
Mekvirter spusti poruku ispred njega. „Od Paka. Izgleda da je devojka, bliska sa
pomenutim Pakom, izvela malu probnu operaciju na njemu, ili je to pokušala. Pomenula je
Gabrijela i pričala o dijamantima. Pako kaže da je neko morao da je uputi na to i pita da li da
pokuša da sazna ko je to?”
Gabrijel se zavali, bezbojnim očima gledajući kroz Mekvirtera. „Pako bi mogao da oda
više nego što bi saznao”, reče. „Jednostavno ćemo ga obeshrabriti, ko god to bio. Poruči Paku da
noćas ubije devojku.”
„Da.” Mekvirter uze poruku, okrenu je i napisa nešto na poleđini. Pogleda na sat. „Vreme
prijema, dvadeset tri i trideset.”
Gabrijel reče: „Je li to sve? Ništa sa ostalih lokacija?”
„Samo uobičajeno. Kalonidis vodi prvu vežbu večeras. Treba da dobiju pet minuta
vremena, ali nije zabrinut. To im je bio prvi pokušaj.”
„Dobro. Pošalji tu poruku Paku.”
„Misliš li da bi mogao da se usprotivi? Mislim da on spava sa tom devojkom.”
Gabrijel otvori drugu fasciklu i pogleda Mekvirtera. „Pako me suviše dobro poznaje.
Neće se protiviti. Možda će i uživati u tome. Ali će i plakati zbog toga.”
Dvadeset minuta kasnije, u svom kabinetu, Pako je dešifrovao odgovor. Polako je prineo
upaljenu šibicu poruci i gledao dok nije izgorela u pepeljari. Zavalio se, misleći na Nikol, na
njeno meko, toplo telo ispod divnog veza njene spavaćice i one čudesno spretne noge u najlon
čarapama, sa žabicama na butinama.
Suza mu pođe iz oka i skotrlja se niz debeli obraz.
„Ja ne kapiram Sibelijusa”, reče Vili Garvin tiho. „Samo buka, bez zvuka. Uzmi starog
Mocarta. Taj klinac je znao da napiše muziku sa ritmom.”
„Ne kažem da nije”, odgovori i Modesti tiho. „Ako bih morala da se odreknem jednog ili
drugog, odabrala bih Mocarta. Mislim da je Sibelijus perspektivniji.”
Bilo je nešto pre dva sata ujutru. Stara pijaca je bila prazna, a šćućurene mračne kuće oko
nje su spavale. Iznad njih, velika zakrpa visokih oblaka je polako prelazila preko meseca. Oni su
stigli pre petnaest minuta, Modesti na zadnjem sedištu Nikolinog skutera, koji su ostavili na pet
minuta hoda odatle, da ne bi ovde privlačili pažnju.
Modesti je bila u sivom džemperu i crnoj suknji sa crnim hulahopkama. Na nogama je
imala ravne cipele za šetnju. Nosila je i ručnu tašnu sa kaišem za rame. Kopča na tašni je bila
velika, a bila je napravljena od debelog, oblog, komada glatkog, crnog drveta, sa malim
poluloptama na krajevima. Ono se uklapalo u ležište na suprotnoj strani tašne. Vili Garvin joj je
napravio tu kopču. Kada se taj komad drveta sa pečurkastim krajevima jako trzne, oslobađao se i
ona bi u ruci držala kongo.
Vili je pušio cigaretu, pokrivajući žar rukom. Bio je u uskim, tamnim pantalonama i crnoj
vindjakni vezanoj kaišem u struku i dopola zakopčanim rajsferšlusom.
Sedeli su u mraku, na niskom zidu, nedaleko od muzeja.
„Dobro” reče Vili bezvoljno. „Pokušaću još jednom sa Sibelijusom. Al’ ne verujem da će
proći, Princezo. Zato ne verujem da će se okolo hvaliti kako sam ja njegov obožavalac. Sit sam
tipa koji zahteva da se suviše naprežem dok ga slušam.”
„Hrabro, Vili dragi. Znam šta misliš, ali uvek možeš da se vratiš starom Mocartu i
melodičnijim klincima.” Modesti isteže noge. Prijalo joj je da sedi tu u tami, čeka da se dogodi
nešto važno i razgovara sa Vilijem. Bilo je mnogo takvih situacija u prošlosti.
Znala je da se ljudi ponekad pitaju šta Modesti Blejz i Vili Garvin mogu da kažu jedno
drugom, sem da pričaju o poslu i o „Mreži”. Pomalo je ironično kad se pomisli na uobičajeno
ćaskanje u gradu uz kafu. Vili je u životu video, proživeo i uradio više nego dvadeset prosečnih
ljudi zajedno. Ona je uvek otkrivala nešto novo u njemu; mislila je da je isto i sa njim. A Vili je
imao svoje stavove. Ponekad pomalo iznenađujuće, ali bili su njegovi, lični i uvek zanimljivi.
„Šta misliš o Polu Hegenu?” upita ona.
„Žustar. Pametan. Dobar u akciji; ubaci ga u gužvu i u trenutku će se pokrenuti, bez
razmišljanja. To sam vidô u njemu danas po podne.” Vili pažljivo ugasi cigaretu u jednoj
pukotini pa se malo zamisli. „Mada ’e malo živčan. Bio bi još bolji kad bi se opustio.”
„Mislim da je danas bio ljut na sebe, Vili.”
„Možda je u tome štos. Pretpostavljam da je potpuno samouveren u gužvi, Princezo?
Mislim, ima dobre pokrete, al’ kakav mu je tonus mišića? Jel’ dobro izgleda?” Nije bilo skrivenih
misli u tom pitanju. Znala je da Vili misli da ona inače ne blefira s njim, a i s njom je isti slučaj.
„Da. U formi je, Vili. Nisam ga videla u pokretu, ali rekla bih da zna da se bori. Više me
brine kako će prihvatiti moju komandu.”
„Moraće”, reče Vili nežno. „Ako ’oće da učestvuje. Mislim... to je tvoja igra. Znala si više
o opstanku kad si imala dvanes’ godina nego što će Hegen znati u pedesetoj.”
„Da. Ali i dalje sam žena.”
„Moraće to da zaboravi. Stvarno da zaboravi.”
„Ti ne zaboravljaš, Vili. Uvek brineš o meni.”
„Nismo jednom bili u nezavidnoj situaciji, Princezo”, reče on ozbiljno. „Da sam to ikad
radio, davno bi’ mi dobili drvene kapute. Ako uđeš u poso misleći o tuđem delu, gotov si. Ti si
me to naučila.”
„Ne. Ti si to davno znao, Vili. Kod Dijen Bijen Fua i zapadno. Možda ranije nisi o tome
razmišljao kao o pravilu, ali si znao.”
Čula je kako se smeje. „Nikad pre nisam ništa formuliso ko pravilo. Samo sam reagovo,
ko jedan od Pavlovljevi’ đavolski’ pasa. Ali Pol Hegen mora da igra na tvoj način, Princezo, il...”
Zastao je.
Odnekud iz pomrčine, sa stotinak metara udaljenosti, začu se kuckanje štikala po kaldrmi.
Modesti dodirnu Vilija po ruci i oni ustadoše. On uze novine koje je stavio da ona sedne na njih,
pa se oboje zagledaše u pomrčinu.
Na prozorima visokih kuća oko pijace i prilaznog puta sa zapada, nigde nije bilo svetla.
Ceo kraj je bio u potpunom mraku, a svetlost je bacala samo sijalica sa jedne udaljene bandere.
Oštri koraci odjednom zastadoše. Nastala je duga pauza, pa nastade trčanje, koje se
približavalo. Modesti i Vili pođoše napred. Koraci opet stadoše i nastade tišina.
Vili se nervozno počeša po uvu. „Nešto se dešava”, promrmlja. „Zvuči ko da je primetila
nekoga iza sebe.”
„Mislim da je u onoj pomrčini iza bandere”, šapnu Modesti. „Ti idi pravo kod nje, Vili. Ja
ću poći dole ovom stranom i...” Ućutala je, stisnuvši mu mišicu. Jedna prilika brzo protrča kroz
onaj snop svetlosti, trudeći se da bude što tiša... prilika devojke.
„Skinula je cipele da se ne čuje”, reče Vili zabrinuto, „i protrčala ispod svetla.”
„Hajdemo pred nju. Brzo.”
Pošli su napred, u cipelama gumenih đonova, bez buke, a u istom trenutku neke druge
senke protrčaše kroz snop svetlosti sa one bandere. Dva muškarca. Jedan krupan, išao je sa strane
da zaobiđe Nikol. Ona skrenu prema širokom kamenitom stepeništu koje je vodilo gore, pa preko
uzane staze nizbrdo. Modesti i Vili su bili samo pedeset koraka daleko, kad drugi čovek nestade
uz stepenište u poteri. Istog trenutka krupni ugleda njih i ukopa se u mestu.
„Njega”, reče Modesti, pokazujući, i Vili skrenu dalje od nje. Krupni je oklevao, pa se
okrenu i pobeže. Modesti zaobiđe veliki kameni stub u podnožju stepenica, pa požuri uz njih. Sad
je u ruci držala kongo.
Nešto je ležalo gore, na vrhu; devojka, na boku, ispruženih nogu. Cipele i tašna su joj se
razletele okolo. Ona je bila sklupčana, sa rukama na stomaku, jezivo, bučno dahćući da bi
udahnula vazduh.
Modesti je pogledom pretraživala pomrčinu sa druge strane. Nije bilo pokreta. Prišla je do
Nikol, spustila tašnu i klekla pored nje. Devojka se prestravljeno trže kada joj je Modesti
dodirnula rame, a onda joj se obrati.
„Modesti...” Glas joj je bio bolan šapat, a Modesti primeti da joj krv šiklja između ruku
stisnutih na stomaku. Za trenutak je obuzeše tuga i strašan bes, a zatim ona obuzda svoje misli i
spusti čeličnu ogradu na sve svoje emocije.
„Daj da vidim, malena.” Govorila je nežno, uzimajući jednu Nikolinu ruku i pokušavajući
polako da je skloni sa onoga što je pokrivala.
„Ne... molim te!”
Oči joj se opet raširiše od straha, zureći iza Modesti, i blede usne otvoriše u nemom
uzviku upozorenja. Modesti se baci u stranu i okrenu na leđa, dižući stopala. Tu je bio onaj niži, a
nož mu je bljesnuo u zamahu nadole, već usmeren prema njenim leđima.
Ona izbaci duge noge nagore, gležnjeva prekrštenih u slovo „v”, tako da joj je suknja pala
na kukove. Šokirala ga je blokiravši mu čvrsto zglob između svojih gležnjeva. Zatim je uvrnula
stopala stegavši mu zglob, jednim glatkim pokretom se digla na sopstveno teme, pa se uvila svom
snagom i silinom koju je u tom trenutku imala.
Čovek dahnu i kriknu, pa polete i okrenu se preko glave, oko ose sopstvene bolno
savijene ruke. Tresnuo je leđima na kamene stepenice uz tup udar od koga pucaju kosti, a nož mu
je ispao iz ruke i zvekećući odleteo niz stepenište.
Modesti kleknu, uhvati mu povređeni zglob obema rukama i uspravi se na noge. Kongom
mu je zgrabila kost na zglobu, stiskajući mu živac. To je bila druga upotreba tog malog oružja;
parališući zahvat stvara neizdrživ bol, kojim se onemogućava svaki otpor i najsnažnijeg
muškarca.
Stajala je čvrsto, sa jednom nogom na njegovom vratu, držeći mu ruku uklještenu i
pritiskajući mu živac kongom.
„Qui t’a envoyé? Ko te je poslao?” Glas joj je bio hladan, a šapat preteći. Čovek se uvijao
od bola, ali ne reče ništa.
„Qui?” Pojačala je stisak i on je počeo da cvili, drhteći celim telom.
 „Pako! Pako!” začu se prozukli glas koji kao da se čupa iz njegovog grla.
„Pako će ti se uskoro pridružiti”, reče ona. Stavila je nogu na njegov stomak, pa se izdigla
i prebacila preko njega tako da je pala na leđa, ne ispuštajući njegovu istegnutu ruku kao polugu.
On se diže, oslonjen na njenu ispruženu vitku nogu, i odlete u luku preko ograde stepeništa.
Početak krika mu je presekao pad kojim je razbio glavu na kaldrmi, šest metara niže.
Modesti završi kolut i ustade, pa opet kleknu pored Nikol. Devojčine oči su sada bile
sklopljene, a lice joj je u mraku bilo sasvim bledo. Jedva je disala i krv joj više nije onako tekla.
„Pako”, reče ona jedva čujnim šapatom. „Ništa mi nije rekao... Pokušala sam, ali...”
„Ne napreži se, draga.”
Devojka se brzo gubila i umirala, a umiranje je usamljeno. Modesti leže i spusti ruku
ispod Nikoline glave, trudeći se da je ne pomeri. Nikol se malo opusti i glava joj se ugnezdi na
Modestinom ramenu. Ona uzdahnu i primetno oseti olakšanje. Modesti je shvatila da je bol sada
nestao.
Prošlo je nekoliko sekundi. Iznenada Nikol progovori sasvim razgovetno. „Molim te, reci
Viliju da mi je žao.” Glas joj se izgubi u pola rečenice. Modesti oseti kako je odjednom sva
uzdrhtala, a zatim se opustila.
Nežno je spustila Nikolinu glavu na kamen i ustala. Suknja joj je bila krvava. Ona priđe
ogradi i pogleda dole. Onaj čovek je ležao nepokretno. U mraku je izgledalo kao da je
obezglavljen, i ona primeti da mu je vrat neprirodno iskrivljen, tako da mu je glava bila gotovo
skrivena ramenom i nadlakticom.
Ona uze svoju tašnu i vrati kongo na mesto. Ostavila je ubičin nož tamo gde je pao, sišla
je niz stepenište i pošla mračnom ulicom. Svakih deset sekundi je zastajala da bi tiho zviznula.
Pedeset metara iza ulične sijalice odvajala se uzana aleja koja je vodila do otvorenih kamenih
bazena za pranje. Kada je stigla tu, njen zvižduk dobi odgovor i ona skrenu u aleju.
Tamo dalje, sijalica na zidnom držaču bacala je džinovske i groteskne senke dvojice
muškaraca na zid iza kamenih bazena; senke su se kretale, spajale i razdvajale u sablasnom plesu,
sa povremenim grebanjem metala o metal, kao jedinoj muzičkoj pratnji.
Na mestu gde je aleja izlazila na otvoreno, ona stade. Vili je, sa nožem u ruci, saterao
onog krupnog čoveka u ćošak. I ovaj je imao nož, dvostruko veći od Vilijevog, i držao ga je kao
vičan borac noževima, sa palcem na oštrici i špicom spremnim za zamah nagore. Ali bio je
zadihan i na licu mu se video izraz očaja. Polako je krenuo napred, zamahnuo u jednu stranu, pa
se brzo ustremio na drugu.
Vili Garvin se kretao lako, vešto parirajući nožem na nož, najtežim manevrima u toj
veštini. Odbio je veliko oružje od sebe, a Modesti je sačekala protivudarac prema otkrivenom
grlu. Ali manja oštrica je skrenula i zasekla mu uvo. Čovek odskoči unazad, šištavo dahćući kroz
otkrivene zube u grimasi straha. Vili ljuljajući se uzmače dva koraka, pa sačeka.
Modesti pođe napred i progovori tiho i oštro. „Zašto se, dođavola, izmotavaš, Vili?”
„Mislio sam da ćeš možda ’teti da razgovaraš s njim, Princezo”, obrazložio je on, ne
okrećući glavu. „Jel’ Nikol dobro?”
„Nije.” Stala je pored njega, gledajući krupnog tipa. „Nikol je mrtva. Pako je poslao ovu
dvojicu da je ubiju.”
„Ah.” Slog bez ikakvog značenja.
„Oborila sam onog drugog”, reče ona, „i neću da razgovaram s ovim.”
Vili neveselo klimnu glavom. Ruku u kojoj je držao nož diže u visinu grudi, uperivši vrh
prema protivniku. Krupni malo čučnu, suzivši oči; ovoga puta je očekivao napad, a bio je
spreman za poslednji, očajnički napor koji će morati da uloži.
Vili Garvin nije pomerio noge. Munjevitim pokretom je okrenuo nož, uhvatio ga za vrh i
bacio. On se čvrsto zabode, tako da mu je crna drška podrhtavala iz središta čovekovih grudi.
Veliki spusti pogled, rezignirano, i ruka u kojoj je on držao nož mlitavo pade. Naslonio se na zid
iza sebe, noge mu popustiše i on se sroza na njega i prevrnu na stranu.
Vili mu priđe, istrže nož i obrisa ga o jaknu mrtvaca. Uspravio se i vratio do Modesti. Ona
beše skinula suknju i ispirala je u hladnoj vodi jednog od bazena. Videla joj se mala poderotina
na jednoj nogavici čarapa, tik iznad kolena.
„Pako je naredio da je ubiju?”, reče Vili.
„Da.” Ona iscedi suknju i dade je njemu da to još jače uradi. „Nikol se sigurno zaigrala.
Pako je shvatio da pokušava da ga ispipa i naredio je da je ubiju da bi uplašio onoga ko je
koristi.”
„Onda nije mogô znati da smo to mi.” Vili je gnječio tkaninu. „Jadno dete”, reče tiho. „A
bila je sigurna da može to da uradi.”
 10

Bilo je pola tri kada su se Modesti i Vili popeli službenim stepeništem Grej d’Albiona.
Hotelom je vladala tišina, čak je i osoblje bilo nevidljivo.
Vili Garvin prekide dugu tišinu. „Šta ćemo s Pakom, Princezo?”
„Ti hoćeš da ga izbaciš.” To nije bilo pitanje.
„Da. Ako to ne kvari poso. Da smo nastradali ti il’ ja, nema problema. Al’ jadna klinka...”
„Neće pokvariti posao. A možda nešto i postignemo. Sad znamo da je Pako ionako protiv
nas. Znamo da ne bi svojom voljom naredio da ubiju Nikol, pa mora da je to uradio po naređenju.
A ja i dalje mislim da je Gabrijel taj. Ako izbaciš Paka, cela njegova organizacija na Rivijeri će
izvesno vreme biti u haosu. Možda nađemo nekoga ko nešto zna, ili ga naterati da priča.”
Pogledala je Vilija sa strane dok su išli dugačkim hodnikom. „Ali to treba uraditi što pre.
A ne možemo samo da uletimo u Le gan ruž. Treba nam strategija.”
„Ja je već imam”, reče on polako. „A u njemu ne učestvuješ ti, nego Pol Hegen. Al’
možemo odma’ da ga počnemo. Jel’ to u redu, Princezo?”
„Jeste.” Ona mu spusti ruku na mišicu. „Bila je tvoja devojka, Vili, bar jedna od njih. Žao
mi je.”
„Osećam se ko da sam to sâm uradio”, reče on tupo. „Ona nije bila tol’ko pametna. Trebô
sam da znam da neće nadmudriti Paka.” Umorno sleže ramenima. „Al’ sve biva kako je
zapisano.”
Abu Tahir i Tarant su sedeli na jastucima i igrali trik-trak, pred nekoliko arapskih
kibicera. Hegen se bio izvalio, sa jednom nogom na naslonu za ruku duboke stolice, crtajući u
bloku. Kada su Modesti i Vili ušli u apartman, svi počeše da ustaju.
„Molim vas.” Pokazala im je rukom da ne ustaju. Ona se spusti na jastuk između Abu
Tahira i Taranta, otvori tašnu i izvadi cigarete. Hegen sede na rukohvat svoje stolice, gledajući je.
Vili je šetao po sobi, sa rukama u džepovima.
Tarant spusti svoju čašu za kocke i izvadi upaljač. „Šta je Vilijeva mlada dama imala da
vam saopšti?”, upita.
„Ništa.” Modesti prihvati vatru od njega. Abu Tahir reče: „Suknja ti je mokra, Modesti, a
noga ogrebana. Jel’ bilo problema?”
„Jeste, Abu Tahire. Devojka je mrtva. Čovek po imenu Pako je poslao dvojicu svojih ljudi
da je ubiju. Uspeli su. Sad su i oni mrtvi.”
Nekoliko sekundi je vladala tišina. „To znači da čačkamo prave živce”, reče Tarant, „ako
to nismo već znali. Gde vidiš Paka, Modesti?”
„Rekla bih da je posao planiran ovde, verovatno u Gabrijelovoj vili. Pako je zadužen za
bezbednost u ovoj zoni. Tako bi to Gabrijel uradio. On je veliki. Velikim novcem unajmljuje
velike ljude da ga zaštite.”
Hegen ustade. „Šta ćemo sad?”, upita. Ona ga mlako pogleda. „Vili bi hteo da sad odeš s
njim u Le gan ruž, da ubijete Paka.”
Hegen ju je dugo posmatrao, pa se okrenu Tarantu. „Mogu li da pođem sa Vilijem da
ubijem Paka?”, pitao je ljubazno.
Tarant se počeša po bradi. „Najbolje je da ja ne znam za te stvari”, reče polako, pa
pogleda Modesti. „Pako zaista ostavlja utisak čoveka koga je bolje ubiti. Ali zar to nije skretanje
sa pravca?”
„Ne. Ako hoćemo da postignemo bilo šta, moramo da sredimo Paka pre nego što on to
uradi nama. A možda i postignemo par poena u zbrci koja će nastati.”
„Ser Tarante, dozvolite da se to uradi”, reče Abu Tahir. Tarant uze svoju čašu za kocke.
„Moje uši su začepljene. Ali ako ti treba nekoliko sati slobodno, Hegene, nisam te planirao ni za
kakav posao noćas.”
„Nećete zateći Paka na spavanju”, reče Modesti. „On je noćna ptica. I biće sa svojim
ljudima.”
„I ja imam ljude, Modesti”, ponudi Abu Tahir. „Dvadeset dobrih ljudi. A sam vredim za
još deset.”
„Žao mi je, Vaše visočanstvo.” Ona saosećajno spusti ruku na njegovu. „Ovo nije teren na
kome vi treba da se borite.” Onda reče Hegenu: „Jesi li našao vilu, Pole?”
„Na istočnoj strani Bija”, odgovori on. „Tu ćemo biti sklonjeni, a lako možemo da
stignemo bilo gde na obali. Preselićemo se sutra ujutru, pardon, ovoga jutra. Izneo sam sav vaš
prtljag iz stana i preneo ga ovde.”
„Trebaće mi nešto iz jedne od torbi”, reče Vili. „Dođi, drugar.”
Izašli su i ušli u praznu sobu u hodniku pre nego što su krenuli.
Hegen reče: „Učini mi nešto, Vili.”
„Naravno.” Vili otvori torbu.
„Ne zovi me drugar.”
„Dobro. Šta ćeš ti da poneseš?”
Hegen napravi pokret rukom i u njoj se nađe pištolj. On raširi jaknu. Ispod nje je imao
modifikovanu „buhajmer” visoku, univerzalnu futrolu tipa „riblja usta”. Ona je udobno stajala,
spremna za potezanje suprotnom rukom, između struka i pazuha. Revolver je bio „kolt kobra” .38
„specijal”. Hegen ga vrati u futrolu.
Vili sa odobravanjem klimnu glavom. „Vrlo lepo.” Preturao je po torbi, a onda je stavio
nešto u svoj džep. Pošto je još malo preturao, izvadio je „smit i veson”, model 39, automatik.
Iscerio se na njega i rekao: „Volo bi’ da mi se sviđaju ove prokletinje”, i dobacio ga Hegenu.
„Čemu ovo?”
„Stavite to u džep, molim vas, gospodine Hegene. Desni džep jakne. Proučićemo upustvo
na putu do Pakovog lokala.” U velikom salonu apartmana Tarant je govorio: „Ja sam jedan od
onih zaostalih ljudi koji zaista odobravaju princip odmazde. Slažem se takođe i sa tvojim
razmišljanjem da bi uklanjanje Paka moglo da nam bude od koristi.” Zaćutao je, odmeravajući
svoje reči. Modesti je izgledala zamišljeno. Pretpostavljao je da sada doživljava upravo ono što
sebi nije dozvolila sat ranije, dok je klečala iznad devojke koja je umirala. Činilo mu se da bi bilo
dobro da je nekako trgne iz tog neraspoloženja.
„Ali moram da priznam da sam pomalo nervozan”, nastavio je, „zato što si poslala
Hegena sa onim tvojim kelnerom na tako rizičan posao.”
Ona sevnu očima. „Umesto da se nervirate”, reče ljutito ali hladno, „bilo bi korisnije da
smislite nekoliko taktičnih reči za svog prijatelja, inspektora Dirana. U Antibu su tri leša, a biće
ih još u Le gan ružu pre zore.”
„Da”, reče Tarant. „Ali mislio sam da sačekam konačan broj pre nego što ga kontaktiram.
Treba biti precizan.”
„Šta mislite, kako će to primiti?”
„Mislim sa olakšanjem. Poslednjih nekoliko godina kriminal duž ove obale je postao
sličan onome u Čikagu dvadesetih godina.”
„Znam.”
„Sasvim. A policija je u krizi. Mislim da će Diranu biti posebno drago za Paka, pod
pretpostavkom da sve bude onako kako očekujemo.” Uzeo je mali, crni predmet koji se otkačio
sa njene tašne. „A šta je ova simpatična stvarčica?”
„Kongo. Javara štapić.” Glas joj je odjednom bio opušten, pa je shvatio da je njegova
provokacija imala efekta. “To je vrlo staro i jednostavno oružje sa Orijenta. Možete da udarate
gore, dole, iz svakog ugla.”
Tarant ga stisnu u šaci. „Lak kao pero.”
„Koristi se za vitalne tačke. Nervne centre. Efektivan kao olovna pesnica.”
„Vidim.” On diže obrve. „A od koga se uči njegova prefinjena veština korišćenja?”
Osmehnula se i raširila oči. „Pa, od tog mog šankera, naravno.”
Hegen je išao tepihom širokog hodnika do kvadratnog lobija, u kome je onaj čovek čitao
novine. Vili Garvin, idući pored i odmah iza Hegena, reče: „Ç va, Morise?”
Čovek diže pogled, zagleda se nezainteresovano, pa skoči na noge. „Vili”, reče, nesigurno
ga pozdravljajući.
„Ovaj se zove Hegen”, reče Vili. Francuski mu je bio tečan, sa blagim naglaskom, i
govorio ga je daleko pravilnije nego engleski. Malo je okrenuo Hegena, da Moris može da vidi
nož iza njegovih leđa. „Postavljo mi je neka teška pitanja o Paku, pa sam ga zbog starog
prijateljstva doveo ovde. Mislio sam da je bolje da mu Pako sam odgovara. D’accord?”
Moris se obliznu i usiljeno osmehnu. „Bez sumnje”, reče, i priđe vratima Pakovog
kabineta. Ušao je i zatvorio vrata za sobom. Deset sekundi kasnije otvorio ih je i mahnuo im da
uđu.
„Bien, Vili.”
Hegen uđe, osećajući vrh Vilijevog noža na leđima. Iza lepo izrezbarenog stola sedeo je
debeo čovek mesnatog lica. Bio je u svetlosivom odelu. Na desnoj nadlaktici imao je crni flor, pet
centimetara širok. U prostoriji su bila još četiri čoveka. Hegen je dobro znao taj tip ljudi. Bitange.
Isti su u svim zemljama. Napetost u prostoriji je mogla da se opipa.
„Pako, mon vieux.” Vili progovori veselo dok je Moris izlazio i zatvarao vrata.
„Predstavljam ti mesje Hegena, koji se veoma zanima za tebe.”
„Drago mi je da te opet vidim, Vili.” Pako nije ustao, a pogled mu je bio oprezan.
„Ima pištolj”, reče Vili i jedan od ljudi brzo priđe. „Džep.” Vili klimnu glavom prema
džepu jakne. Čovek gurnu ruku unutra i izvuče automatik.
„Tačno. Ovo je čovek koga ste hteli da vidite, mesje Hegen.” Vili ga gurnu u leđa i Hegen
posrnu prema stolici koja je stajala ispred stola, prekoputa Paka. On se smiri i sede, gledajući
besno oko sebe. Vilijev nož je nestao.
„Znači, interesuješ se za mene?” reče Pako.
„Zašto da ne?” Hegen je zvučao ratoborno. „I ti se interesuješ za mene. Tip koji mi je
došao s pištoljem bio je dokaz za to.”
„Didi?” Pako se malo ispravi. „Znači zato nije podneo izveštaj. Zanima me šta se desilo s
njim, mesje Hegene. Kao i sa mojim drugim čovekom, Šaldjeom.”
„Pre nego što nastaviš, Pako...” Vili priđe napred sa rukama u džepovima pantalona. Seo
je na ćošak stola i osmehnuo se. „Moram da te zamolim za jednu uslugu. Ti ćeš možda provesti
neko vreme sa ovim momkom, a ja neću da se zadržavam.”
Pako se počeša po glatkom obrazu. „Uslugu? Zar nisi došao poslom, Vili?”
Vili se nasmeja i reče nešto hrapavim glasom. „Ne. Ne poslom. Samo na mali odmor,
Pako. Kod kuće mi je loše vreme. Sem što sam ti doveo ovog drugara, ionako bih došao da te
pitam gde mogu da nađem Nikol.”
„Nikol?” Pako se zagleda u njega. Lice mu polako omekša i suza mu se skotrlja niz obraz.
On uze maramicu sa mirisom lavande i pređe njima po očima. „Gospode, Vili, moram da ti
saopštim jednu lošu vest. Sad sam se setio da si mnogo voleo Nikol.” Osmehnuo se patetično.
„Ponekad sam bivao ljubomoran. Ali sad je... s tim gotovo.” Zagrcnuo se kod poslednjih reči.
„Gotovo?” Vili pogleda okolo ljude koji su ćutali. Dvojica su stajala iza Hegena, druga
dvojica uza zid, iza Paka. Vili vrati pogled na Paka. „Šta je s Nikol?”
„Ona je... mrtva, Vili.” Obrazi vlažni od suza mu zadrhtaše i on dodirnu flor na svojoj
ruci. „Naša jadna Nikol. Oh gospode, tužan sam. Moj život neće biti isti bez nje.”
„Mrtva?” Vili ustade, gledajući zbunjeno. „Al’ kako? Šta se desilo?”
„Dogodilo se noćas.” Pako pređe rukom preko čela i pokaza neodređeno prema telefonu.
„Još ne znam tačno. Još uvek čekam vesti.” Glas ga izdade i on glasno šmrcnu.
Vili je polako odmahivao glavom, gurajući prst ispod kravate. Bila je od crvenog antilopa,
sa velikim veštačkim dijamantom na sredini. „Hoćeš da ti kažem nešto?”, upita tužno. „Metno
sam večeras ovu kravatu zbog nje. Dobio sam je od nje, kad sam došo iz Tangera na par nedelja.”
Pako diže pogled, trepćući vlažnim očima. „Dobio si je od Nikol?”, upita.
Vili klimnu glavom. Zatim diže kragnu, povuče kragnu i skide je. Tužno ju je gledao. „Ne
mogu više da je nosim”, reče. „Bila je divna devojka i stvarno sam je gotivio. Ova kravata bi me
samo tužno podsećala...” Duboko uzdahnu i na silu se osmehnu. „Ali i ti imaš svoju tugu, Pako, a
treba i da radiš.” Pogleda Hegena. „Prepuštam te tome. Možda će ti odvući misli od Nikol.”
„ Ah, ja nisam kao ti, Vili. Volim da mislim na nju i sećam je se.” Pako ustade. „Ta
kravata. Ako nećeš da je zadržiš, ja bih voleo da je sačuvam. Kao uspomenu... na moju malu
golubicu.”
Vili se zamisli. „Mislim da bi trebalo da je zadržim”, reče. „Al’ za tebe, Pako, ko poklon
na odlasku, evo...” Pružio mu je kravatu. „Probaj veličinu, ako treba da podesimo kopču pozadi.”
Pako glasno proguta knedlu sa nemom zahvalnošću. On uze kravatu i pođe do kraja
prostorije, tamo gde je imala nišu pod uglom. Na zidu, na kraju niše bilo je pozlaćeno ogledalo.
Vili stade iza Paka, gledajući ga kako skida svoju kravatu i stavlja ovu od crvenog antilopa. Pako
se zagledao u svoj odraz i klimnuo glavom, pomalo zadovoljan, ali i melanholičan.
„Uvek ću je stavljati na njen rođendan”, objavi drhtavim glasom.
„Nešto sam zaboravio”, reče Vili. „Moš da skineš taj kamen. Nikol je ugravirala svoje
ime na matici ispod.”
„Pa?” Zainteresovan, Pako diže preklop kravate i odvrnu veštački dijamant. Vili se
opušteno odmače i prođe oko Pakovog stola. Stao je leđima okrenut dvojici koji su stajali uza zid,
okrenut Hegenu sa druge strane stola, ali ne gledajući ga direktno.
„Ja ću poći gore, a ti dole” reče odsutno, na engleskom. „Šta kažeš, Vili?” U ogledalu,
napola zaklonjen uglom zida, Pako diže pogled sa matice, odjednom sumnjičav.
Vili se nasmeja hladno, bez traga humora. „Kažem da nije trebalo da je ubiješ, đubre
cmizdravo.”
Eksplozija je bila oštra i snažna, ne mnogo bučna. Došla je iza Hegena i malo sa strane.
Sa njom se začu pucanje stakla i ogledalo se raspade. Hegen u mislima ugleda dvonogo stvorenje
razbijene glave, kako stoji uspravno još jednu dugu sekundu pre nego što se stropoštalo na pod.
Ugledao je zamrznut izraz užasa na licima dvojice ljudi iza Vilija, i bio je siguran da su još više
zabezeknuta ona dvojica koji stoje iza njegove stolice. Te misli su se pojavile istovremeno sa
hitrom reakcijom Hegenovih mišića, samo nekoliko mikrosekundi posle same eksplozije. Ali Vili
Garvin se već pokrenuo, skočivši pravo prema njemu, sa rukama spuštenim na sredinu stola.
Hegen se sagnu, jedva stigavši na vreme. Video je kako se Vili okreće na rukama, u savršenoj
ravnoteži gimnastičara na konju sa hvataljkama, naizgled bez žurbe, ali tako da sve ostalo
kretanje izgledakao na usporenom filmu. Zatim Vili žestoko nogama udari u glavu dvojicu koji
su stajali iza Hegenove stolice.
Hegen je samo čuo udarac. On se beše sagnuo u otvoren prostor ispod stola. Kad se Vili
odbacio, Hegen se uspravi, dižući celu gornju površinu stola na leđima, i jurnu napred. Osetio je
kad je žestoko udario u dvojicu preostalih bitangi i tresnuo ih o zid. Hegen pusti ploču sa stola da
padne, a ljudi se stropoštaše s njom. Jednome je curila krv iz nosa; drugi je, ošamućen, napola
izvukao pištolj iz futrole ispod ramena. Hegen desnom rukom izvuče „kolt kobru” iz
„buhajmera” ispod jakne. Precizno njime raspali drugog čoveka. Uspravio se, pa je jednim
pogledom obuhvatio celu prostoriju.
Stvar koja je nekada bila Pako ležala je ispružena na uglu slova „L”. Vilijeve dve žrtve
bile su sklupčane u mlitavu gomilu na podu, a on je bio na pola puta do vrata na suprotnom kraju
prostorije, sa nožem u ruci.
Vrata se otvoriše. U njima je stajao Moris, bled, sa dignutim pištoljem. Vili glatko
odskoči u stranu, pade na pod i okrenu se, baš kad je pištolj urliknuo. Hegen zapuca, a Vili u
poslednjem trenutku zadrža nož u ruci. Ustao je i prišao da pogleda Morisa. Nasred čela je imao
pravilnu rupu, a na temenu sasvim nepravilnu.
„Vi ste baš dobar strelac, gospo’n’ Hegene”, reče Vili sa tihim odobravanjem. „Ni
Modesti ne može bolje od toga.” Hegen nakrivi glavu, zainteresovan, pitajući se zašto mu ne
smeta to poređenje. „Drago mi je, zaista, gospodine Garvine.”
„Tako je, stvarno”, složi se Vili, i klimnu prema polomljenom stolu. „Vidi mo’š li da
nađeš išta vredno. Ja ću da vidim šta je ’vamo.” On pažljivo otvori vrata na sredini dugačke
prostorije. Mala soba za radistu iza njih bila je prazna. Vili pređe pogledom preko predajnika,
primeti podešenu frekvenciju, pa poče da pretražuje.
Šezdeset sekundi kasnije izašao je sa tankim štosom papira. „Ima li šta dobro, gospo’n’
Hegene?”
„Nekakav šifarnik.” Hegen ga podiže, pa ga ćušnu u džep. Mahnu pištoljem prema
prozoru. „Hoćemo li?”
Pet minuta kasnije vozili su se opušteno malim „renoom” kroz Golf Žuan prema Kanu.
Hegen se opusti i poče da traži svoje cigarete. Uporno je prepipavao. Sve jača napetost
poslednjih pola sata kulminirala je brzom i opasnom akcijom, delujući kao katarza, očistivši ga
od teškog osećanja koje je kiptelo u njemu tih nekoliko sati, još od poraza u njegovom stanu tog
jutra. Upalio je dve cigarete i dodao jednu Viliju.
„Učini mi nešto, Vili.”
„Naravski.”
„Zovi me drugar.”
„Dobro.”
Vili ga pogleda, drugarski se iscerivši. „Kako glava?” Hegen pipnu modricu koju mu je
drškom pištolja napravio Didi. „Izvrsno, u poređenju sa Pakovom.”
Zavalio se, pušeći u tišini i razmišljajući o Viliju Garvinu. Gospode, kako je Garvin bio
dobar. Hegen nikada nije video da se čovek kreće tako brzo, a opet ostavljajući utisak izuzetne
preciznosti. A nije bio dobar samo u borbi. Kako je samo izigrao Paka, iskoristio kmezavu
sentimentalnost tog velikog traljavca, zavarao ga kravatom... to je trebalo snimiti.
Skretali su levo, na glavni put.
„Kaži mi, Vili”, reče Hegen. „Ima li nešto između tebe i Modesti. Nisam sasvim shvatio.”
„Nema šta da se s’vati. Ja radim za nju. Ona i’ obara, ja i’ zaskačem.”
„Naravno. To znam.”
„To je sve.”
„Dugo ste bili vrlo bliski saradnici, Vili.”
„Ona i’ je dugo sama obarala.”
Hegen povuče dim iz cigarete, namrštivši se. „Gledaj”, reče polako, „mora da osećate
nešto jedno prema drugom.” Vili se protrlja po zadnjem delu vrata, zbunjen. „Pa naravski”, reče.
„Al’ mislim, pa šta bi ti osećo za nekog ko ima sve što ima Modesti i ko te izvuče iz pomijare i
tol’ko te promeni da se osećaš ko prokleti kralj?”
„Mislim da bih bio sigurno lud za nekim takvim.”
„Skroz. Al’ ne ko ti, drugar. To je nešto drugo. To bi bila sloboda.”
„To ne kapiram. Zašto ne kao ja?”
Vili se nemirno pomeri. Palcem je lupkao po filteru cigarete. Hegen odjednom shvati da
mu je vrlo neprijatno, kao što bi pravom verniku bilo neprijatno zbog svetogrđa nekog
lakomislenog prijatelja.
„Izvini” reče Hegen. A onda nakon trenutka tišine: „Na vrlo visok pijedestal si je
postavio, Vili, druže.”
„Nikad nije sišla s njega. A mnogo vremena je prošlo.” Vili se onda malo opusti. „Imala
je samo dvaes’ godina kad me je prvi put pokupila, ali već je bila uspešna. Bio sam u sajgonskom
kokošinjcu i ona me je nekako otkupila. Doputovala je iz severne Afrike i nedelju dana me
posmatrala kako se borim taj stilom. Tad me je i zapamtila.”
„Taj stilom.” Hegen izbaci pikavac kroz prozor. „To su laktovi, kolena, stopala, glava,
sve, zar ne?”
„Da. Kombinacija pokreta. Taj momci su dobili nekol’ko karate majstora koji su im došli
iz Japana i pojeli su i’. Kod nji’ je brzina najvažnija. Da ne misliš da potcenjujem bilo koji drugi
sistem.” Završio je slegavši ramenima, kao da završava temu koja će mu biti dosadna. „U svakom
slučaju, Modesti me je izvukla iz ćuze i odvela u ’otel. Užasno sam izgledo... a ona je bila ko
princeza.”
Vili uspori pred žutim trepćućim svetlom na raskrsnici. „’Vili Garvine’, rekla je, ’kažu mi
da si opasan pacov. Meni ne trebaju pacovi, ali imam osećaj da u tebi postoji čovek koji želi da se
izvuče. Ako pristaneš da radiš za mene, on će imati nekakvu šansu.’” Vili, čudeći se, odmahnu
glavom. „Šta misliš o tome?” upita.
„Uspelo je, Vili. Mora da si zaslužio svoju sreću.”
„Nisam mogo zaslužiti tu sreću za ceo život, drugar.”
„Mislim da to nije bilo jednosmerno.”
„Možda i nije. Ja sam prošo sveta, radio svašta. Mogo sam neke stvari da joj pokažem.
Ali ona je dvaes’ godina živela životom u kome bi većina ljudi deset puta umrla. I to je prošla bez
Vilija Garvina.” Slegao je ramenima. „Ja ko da nisam uopšte živeo dok ona nije došla i sve
promenila.”
„A sva je ženstvena”, reče Hegen i oseti buđenje u slabinama pri iznenadnom sećanju na
nju. „Da ne poveruješ kako je, dođavola, uspela da ostane takva.”
„Ona je van konkurencije”, reče Vili jednostavno. „Nema joj ravne.”
Nastala je tišina. Skretali su ka Grej d’Albionu kad je Hegen opet progovorio.
„Bojim se”, rekao je tiho. „Gospode, sve je to ludo, Vili. Povukla se. I ima sve. Zašto
mora da se vraća i prihvata ovaj smrdljivi posao? Tako se ne živi.”
Vili zaustavi kola i ugasi motor. „To je jedan od načina da osetiš da si živ”, reče.
 11

Vila se nalazila na kraju kratkog zemljanog prilaznog puta iznad sela Bio, na brdima
južno od Prealp de Grasa. Sa dve strane je bila okružena borovima, a sa druge dve visokom
živom ogradom i drevnim zidom od suvog kamena. Imala je četiri spavaće sobe i dve velike
dnevne sobe, kuhinju i malu rezervnu sobu u prizemlju. Rano jutarnje sunce je kliznulo preko
vrha zida pokrivenog bugenvilijom i palo na zelenilo zapuštene bašte iza kuće.
Modesti je ušla „renoom” u rikverc sa strane i poravnala ga sa „pežoom”. Onda je otišla u
kuhinju. Vili Garvin je stručno petljao oko gasnog bojlera u uglu.
„Pomislio sam da ga odma’ osposobim, Princezo. Trebaće ti kupatilo.”
„Hvala, Vili. Jedno od nas bi trebalo da spava dole, u toj rezervnoj sobici, u slučaju da
neko naiđe noću.”
„To sam i ja mislio. Ubacio sam svoje stvari unutra i spustio montažni krevet odozgo.”
Ona klimnu glavom. Kupatilo i predostrožnost. Nikada je nije iznenađivalo to što Vili
može da predvidi njene želje, ali uvek se obraduje. „Gde je Pol?” upita.
„Nosi ostale stvari gore.”
„Kakav je bio kod Paka?”
„Dobar.” Vili upali svetiljku i ugasi šibicu. „Vrlo dobar. Bio je u formi.”
„Reakcija?”
„Samo za petinu sporiji. Prirodan je.”
„Nije nervozan?”
„Ne. Kontroliše se.”
„A kvaliteti?”
„Brzina i širina.”
Govorili su koncizno na temu koju su oboje vrlo ozbiljno godinama proučavali u teoriji i
praksi. Vili otvori glavne ventile bojlera i uspravi se. „Pogledaj tu poluvisoku ’buhajmer’ futrolu
koju koristi za ’kobru’, reče. „Ti bi bila bar za desetinu brža, Princezo.”
„Šta je sa grudima?”
„Mislim da to ne bi smetalo. Ali vredi proveriti.”
„Dobro. Unesi bakaluk iz kola kad završiš sa tim sokoćalom, dragi Vili.” Otišla je kroz
prolaz, pa uz stepenište. Pol je bio u velikoj spavaćoj sobi koja gleda na baštu. Doneo je svoj i
njen prtljag.
„Ja ću uzeti sledeću sobu, Pole”, reče ona.
On je pogleda. „A šta fali ovoj?”
„Ništa. Ali nećemo spavati zajedno, dragi.” Osmehnula se i dodirnula mu ruku prilazeći
prozoru. „Tako je bolje zbog onoga kasnije.”
Hegen sede na krevet i upali cigaretu. „Znam da imamo mnogo posla”, reče oprezno.
„Moramo da izađemo i radimo kao dabrovi da bi smo iskopali nešto dok je ovdašnja mafija još u
šoku. Ali moramo ponekad i da spavamo. Zašto ne zajedno?”
„Postoji razlika”, reče ona. „Samo mala razlika, ali ne možemo to sebi da dozvolimo.”
Hegen oseti kako mu se mišići grče. Njen smiren odgovor ga je naljutio. Zgnječio je
cigaretu, prešao preko sobe, uhvatio je za ramena i trzajem okrenuo prema sebi.
„O čemu to dođavola pričaš?”, reče. „Na poslu smo. Dobro. Ali ne tražimo Sveti gral.
Post i fakirski ležaj neće pomoći. Čuj, mogu sad da te bacim na taj krevet i da vodimo ljubav i da
odmah zatim izađem i budem brz kao i uvek.”
 „Ne baš.”
„Ko mi kaže”, reče on. Odjednom je bio besan, shvativši da polovinom uma proučava
liniju njene jagodične kosti i obris usana. „Voleo bih da znam kako možeš da budeš tako prokleto
samouverena”, reče joj.
„Hoćeš li da ti kažem otvoreno, Pole?”
„Hajde. Kaži mi otvoreno.”
„Dobro. Ti si amater. Ja sam profesionalac. Ti si pametan, brz, dobar s pištoljem, dobar s
rukama. To nije dovoljno. Oslanjaš se na svoje urođene sposobnosti, a to nije dovoljno.” U
njenom pogledu nije bilo grubosti, ali ni milosti.
„Nastavi”, reče Hegen.
„Ja nisam bila dobra s pištoljem kao ti. Dve godine sam svakodnevno po dva sata vežbala
da bih postala dobra. Možda izgleda da nije vredno truda. Koliko često ti moraš da upotrebiš
pištolj? Mislim, da gađaš njime? Jednom u tri, četiri, pet godina? Dobro, ja sam provela hiljadu i
petsto sati pripremajući se za tu jednu priliku. Zato što sam profesionalac, Pole. Hiljade sati sam
se na razne načine spremala za nekoliko prilika u kojim spremnost znači živeti, a ne umreti.
Hiljade sati. Zato sam profesionalac; ne ponosim se time, ali se i ne stidim. Jednostavno, to sam
ja.”
Prekinula je odjednom i osmehnula se. „Izvini. To je kraj lekcije.”
Hegen diže ruku i nežno joj okrenu glavu prema sunčevom zraku koji se probijao kroz
prozor. Pređe joj vrhovima prstiju ispod malog, ravnog uva, niz liniju vrata i ramena.
„Ta krivina”, reče. „Moram da je prenesem na platno.”
„Nećeš valjda da menjaš onu sliku?”
„Moram. Kad ćeš mi opet pozirati?”
„Kasnije. Sedeću, stajaću, ležaću, šta god hoćeš. Ali kasnije, Pole.”
On klimnu glavom i pusti je. Zatim diže svoje dve torbe i ode kroz prolaz do druge
spavaće sobe.
Trećeg dana, odmah posle sumraka, Vili Garvin je pokupio Taranta u La bragu i dovezao
ga u vilu.
Hegen se probudio samo pola sata ranije, pošto je lutao do pred zoru. Sišao je sveže
okupan i obrijan.
Modesti je u kuhinji pripremala jelo. Bila je u plavo-beloj, kariranoj haljini, džemperu do
vrata i uskoj suknji.
Tarant joj poljubi ruku. „Imao sam poverljiv telefonski razgovor sa Frejzerom pre jednog
sata”, reče. „Nije mi rekao ništa što bi nam bilo od neke koristi. Gabrijelova jahta je i dalje u
Hajfi. Sam Gabrijel može biti bilo gde. Jeste li vi saznali nešto?”
„Ne.” Modesti okrenu četiri šnicle na roštilju i protrese tiganj sa krompirima koji su se
pržili. „Među nama, proverili smo gotovo sve kontakte koje imamo od Tulona do Mantona.”
„Hvala bogu za novi auto-put”, reče Hegen i poče da vadi pribor za jelo iz fioke. „Pomoći
ću Viliju da postavi sto. Njegov je red, ali ja sam takav.” Otišao je u malu trpezariju.
„Znači, nema napretka?”, reče Tarant.
„Treba da uradimo još par provera”, odgovori ona. „Ali ne očekujem mnogo.”
„Tiborija isplovljava iz Kejptauna kroz dan-dva, sa dijamantima. Od sada možemo
očekivati da se desi bilo šta.”
„Znam. Ali to je iz vašeg ugla. Ja radim iz druge perspektive. Gabrijelove.”
„Ako je to Gabrijel.”
„Jeste Gabrijel. Jeste li tražili da specijalisti Leona Voboe pročešljaju Pakov šifarnik i
ostale papire koje su Vili i Pol doneli?”
 „Jesam. Bez rezultata. Nema sačuvanih poruka, tako da je šifarnik bezvredan. Znamo
samo da je Pako bio na radio-vezi sa nekim na određenoj frekvenciji.”
„Sa Gabrijelom. A Pako nije jedina ispostava grupe. Jesu li slušali?”
„Bez rezultata. Pretpostavljam da je frekvencija promenjena čim se Pako nije sledeći put
javio po rasporedu.”
Tarant je gledao kako prebacuje šnicle u duboku posudu. Stavila je kapar i po jednu
sardelu na svaku. Četiri jajeta su se pržila u velikom tiganju. Pomoću lopatice je stavila jaje na
svaku šniclu.
„Gde idete odavde, Modesti?” upita on tiho.
„Kazaću vam za dva dana, kad isproveravamo preostale kontakte”, reče ona, pa skide
gornju haljinu. „Spremno je. I postoji pravilo, ser Džeralde, da ne pričamo o poslu za vreme jela.”
„Vrlo civilizovano. I doprinosi efikasnosti. Jesmo li sigurni ovde?”
„Vili je postavio nekoliko alarma. Ako bilo ko dođe, znaćemo. Hoćete li da ponesete tu
činiju sa salatom, molim?”
Bilo je to jednostavno, ali ukusno jelo, a i razgovor je bio prijatan bez mudrovanja. Tarant
je primetio da su njih troje opušteni zajedno i da svi pomalo doprinose pozitivnom razmišljanju
slušajući šta drugi govore.
Modesti je bila u novom raspoloženju, za njega nepoznatom dotad. Nije mogao to da
definiše. Bila je i vesela, i uzbuđena, a nijedna od tih reči nije je u potpunosti oslikavala. Kada je
pohvalio jelo koje je napravila, uputila mu je svoj brzi, blistavi osmeh kao zahvalnost za
kompliment i odmahnula glavom. „U stvari, vrlo sam ograničena. Trebalo bi da dođete kad je Pol
zadužen za kuvanje. On je pravi majstor.”
„Nemojte dolaziti kada je Vilijev red”, reče Hegen. „Kobasice i pire.” Modesti nabra nos.
„I obično zagoreli.”
„Nezahvalnici”, reče Vili mirno. Tarant je sada već bio naviknut da od Vilija čuje reči
koje su retke u Ist endu. „A zagoreli je samo blag opis. Ja bi’ reko da su ’rskavi.”
„Pitanje semantike”, složi se Tarant. „ Ali ja i dalje mislim da je ovo izvrstan obrok,
Modesti. Postoji li nešto što ti ne ide od ruke?”
„Mnogo toga. Da vidimo... Ne znam da šijem i ne ide mi baštovanstvo; sve što posadim,
uvene. Ne smem da zapevam, ni u kupatilu, zato što imam glas od pola oktave. Ne znam da
sviram nijedan instrument. Nemam osećaj za vino; volim jako alžirsko više nego stari klaret. Ne
znam da rešavam ukrštene reči, ne razumem savremeno vajarstvo...”
„Šta ne razumeš?”, reče Hegen zapanjeno i spusti viljušku. „Čuj, za to ti je dovoljno jedno
oko i nekoliko sivih ćelija.”
„Nji’ nema”, reče Vili.
Razgovor je tekao. Bio je prijatan i stimulativan, a na Tarantovo iznenađenje, Vili Garvin
je sa lakoćom učestvovao. Još zanimljivije je bilo to što njegova mišljenja ne samo da nisu bila
kopije Modestinih nego su se ponekad i razlikovala od njenih. Tehnika mu je bila jaka strana i
bio je u toku najnovijih dostignuća. O umetnostima je imao ograničeno znanje, ali detaljno u
okviru tih granica.
„Zapanjuje me”, reče Tarant tiho Modesti u trenutku, kada su Vili i Hegen bili obuzeti
raspravom.
Ona potvrdno klimnu glavom. „On je pasioniran čitalac i voli da razmišlja. Da je imao
bolju osnovu, ko zna dokle bi stigao.”
„Šta čita?”
„Biografije, istoriju ratovanja, tehničke knjige, naučnu fantastiku... skoro sve, ali
uglavnom beletristiku i putopise. I sve pamti.”
 „Zavidim mu”, reče Tarant. „Kad pomislim na dokumente koji čekaju da ih pregledam...”
Oklevao je. „Šteta je što ne može da se oslobodi tog naglaska.”
„Može. Mislim da ga se drži zato što se tako dobro oseća. Sviđa mu se kao sklonište. Ali
može da ga se oslobodi kad hoće.” Malo je povisila ton. „Vili, dragi. Zanima nas mišljenje o
klaretu.”
Hegen prekide raspravu i isceri se Tarantu.
„Ovo me ubija”, reče.
Vili uze svoju čašu i diže je do nosa. Omirisa je, procenjujući. Uze malo vina u usta,
promućka i proguta. Tarant primeti da su mimika i izraz bili originalni, bez karikiranja.
„Dobro vince”, reče Vili. Glas mu je bio dubok i bogat, kao glas pravog somelijera.
„Izvrstan kvalitet u formi tonalnog sonoriteta... al’ malo ’razdraganih nogu’.”
Tarant se nasmeja i pomalo tužno odmahnu glavom. Pomislio je da li je i on bio meta
Vilijevih imitacija.
Hegen reče: „Treba da ih nagovorite da zajedno odglume američki par koji razgleda
Veneciju. Originalno.”
„Je li ovo isključivo zbog zabave?”, Tarant upita Modesti.
„Ne. Zbog vežbe. Tokom godina smo morali da igramo razne uloge.”
„Mene zabavlja”, reče Hegen. „Pokažite nam Veneciju.”
„Drugi put. Prekinula sam tebe i Vilija. O čemu ste raspravljali?”
„O oružju. Mislim da ja pobeđujem.”
„Pištolj je bučan, a nož tih”, reče Vili strpljivo. „Pištolj može da se zaglavi, nož ne može.”
„Pištolj je brži. A možeš da mu staviš prigušivač.” Hegen je obrazlagao. Tarant primeti da
se ne postavlja prepotentno. “Ne bi’ reko da je brži, drugar.”
„Ah, čuj, možda nije kad si ti u pitanju, Vili. Ali koliko ljudi može da upotrebi nož istom
brzinom kao pištolj?”
„Ne govorimo o ljudima. Poredimo oružje. Moraš da im porediš maksimalnu efikasnost.”
„Ne bih se složila, Vili”, reče Modesti promišljeno. „Ako iznosiš tvrdnju da je jedno
oružje bolje od drugog, moraš da im procenjuješ prosečnu efikasnost upotrebe.”
„M-mm. Ali kod noževa nema proseka. Tako dolazimo do toga šta je najbolje za
pojedinca, Princezo. I onda nema više rasprave.”
„Uperenom cevi možeš da zadržiš šestoricu”, reče Hegen.
„Moš da i’ zadržiš i spremnim nožem, drugar. Možda zatreba da oboriš jednog da bi
dokazo da si ozbiljan; al’ zato nosim po dva noža.” Otpio je malo klareta. „Ne koristiš stvarno
prigušivač?”
„Kabasti su”, priznade Hegen. „Ali su dobri kad zatreba.”
„Ja i’ ne volim. Buku je najbolje smanjiti podešavanjem metka. Možda malo izgubiš na
brzini zrna, al’ to nema veze ako si precizan. S ručnim oružjem obavezno moraš da budeš
precizan.”
„Šta god radio, stvaraš buku”, zaključi Hegen, „ali mislim da u hotelskoj sobi možeš da
ispucaš metak, pa ako neko dotrči, znaj da si baksuz. Oni uvek misle da je nešto drugo.”
„S tim se slažem”, reče Vili. „Znaš da su u fabrici Dejzi u SAD upravo izbacili pištolj koji
koristi municiju bez čaure, kalibra 22. Postiže 2,3 metra u sekundi iz standardnog vazdušnog
pištolja i jedva da pravi neku buku. Voleo bi’ da ga pogledam kad budem imao priliku.”
On pogleda na sat i ustade. „Izvini me, Princezo. Noćas, ako budem imo sreće, treba da se
vidim sa Veronom, a ’oću da zamenim svećicu na „pežou” pre polaska. Mogu usput da odbacim
ser Džija.”
„Dobro, Vili. Dodaj ser Džeraldu te cigare, molim te. I ne okreći leđa Veronu.”
 „Paziću na njega.”
„Mogu li, molim te, da vidim jedan od tvojih noževa?” upita ser Džerald.
„Naravski. Tamo su, u jakni.” Vili klimnu glavom prema tamnoj vetrovci na naslonu
stolice i spusti kutiju cigara na sto. “Biću spreman za dvadesetak minuta, Princezo.” Izašao je.
Tarant ustade i diže prednji deo jakne. Dva noža su stajala u dvostrukim kanijama na
tankoj kožnoj pozadini, pričvršćenoj na noseću traku. Pažljivo je uhvatio dršku jednog od njih.
Osetio je blag otpor, pa je nož glatko kliznuo napolje. Vratio se do svoje stolice, zagledajući
oružje.
„Ponekad ih nosi zakopčane ispod košulje, ah više voli jaknu”, reče Modesti.
Tarant klimnu glavom, okrećući nož u rukama. Oštrica je bila dugačka četrnaest
centimetara i savršeno naoštrena sa jedne strane. Krivina do špica bila je blago asimetrična, i on
shvati da je to zbog ravnoteže sa drugim rubom, koji je bio naoštren samo sedam centimetara
iznad vrha, odakle se blago izravnavala do drške. Na tom zaravnjenom rubu, debelom samo 1,6
mm, bila je dodata tanka mesingana traka.
Nije bilo štitnika za ruku, već samo elipsasta osnova drške, koja se pružala po pola
centimetra oko nje. Tarant je očekivao da je drška od ajkuline kože, ali bila je od crne, oštre i
hrapave kosti, grube na dodir; da ne bi klizila u vlažnoj ruci, pretpostavio je.
Tarant pogleda vrh drške i ugleda metalnu tačkicu koja je otkrivala da metal oštrice ide
punom dužinom drške.
„Čemu služi ova mesingana traka?”, upita on.
„Bouijev štos”, reče Modesti. „Ako blokirate udarac čelikom na čelik, druga oštrica lako
sklizne. Mesing je mekan metal, tako da se druga oštrica zabode i zakači.”
„Rekao bih da je drška malo kratka za siguran zahvat”, reče Tarant razmišljajući.
„Prima tri prsta i palac; dovoljno za Vilija.” Dopunila je Tarantovu čašu. „U suštini služi
za bacanje, a ne sme da smeta kad se nosi, pa zato postoji ograničenje u ukupnoj dužini.”
„Uvek sam mislio da je bacanje noževa više cirkuski trik”, reče Tarant. „Do ovog
incidenta sa Didijem.”
„To je gotovo najteži trik u udžbeniku; sem što nije u udžbeniku. Pri normalnom bacanju,
kad se drži za vrh, taj nož napravi ceo okret na 3,8 metara; znači, leti sa špicem napred u rasponu
1,8-2,1 metar, i opet 5,5-5,8 metara. Za bilo koji drugi domet, iza ili između, morate da ubrzate
obrtanje ili snagu da biste promenili odnos obrtanja.” Osmehnula se. „Ja ni u tome nisam dobra.
U tome nikako.”
„A Vili jeste?”
Hegen odgovori. „Video sam juče kako vežba. Potezanje i bacanje. Precizan je kao
mašina. Ja bih ga možda potukao pištoljem, ali ne bih se kladio na to.”
„To je bilo samo vežbanje”, reče Modesti, „hajdemo u drugu sobu da pogledamo mapu.
Ponesite svoja pića.” Ustali su i pošli za njom, a Tarant zastade da vrati Vilijev nož u kaniju.
Na stolu je bila raširena mapa male razmere, a prikazivala je Afriku i ceo Mediteran.
Modesti upali cigaretu. „Nismo ništa postigli tražeći Gabrijela preko njegovih saradnika”, reče.
„Zato, hajde da se okrenemo samom Gabrijelu.” Prevukla je prstom od južnog do severnog dela
mape. Tarant primeti da sada nema laka na noktima.
„Brod polazi iz Kejptauna”, reče ona. „Plovi uz istočnu obalu Afrike, kroz Crveno more
do Sueca, a zatim do Bejruta. Tri nedelje. Kako biste iz brodskog trezora uzeli dva sanduka
dijamanata, vrednih deset miliona funti?”
„Koliko lucidni smemo da budemo?” upita Hegen.
“Koliko hoćete.”
„Fino. Pa možda je Gabrijel unajmio razarač i nekoliko pirata. Ili će pratiti Tiboriju, pa će
negde u toku plovidbe prijaviti kvar i sleteti na njenu palubu sa jedrilicom punom naoružanih
ljudi. Tu bih i ja mogao da zaradim. Dve godine sam upravljao jedrilicama u Sjedinjenim
Državama.” Tarant se na to namršti, a Hegen sleže ramenima. „Treba lucidno da razmišljamo”,
reče.
„Tako je.” Modesti mahnu rukom da rastera dim cigare i cigarete. „Mogla bi da se javi
ideja.”
„Ako bih ja to planirao”, reče Tarant, „pokušao bih da ubacim svoje ljude među putnike
ili posadu.” On uzdahnu. „Ali sve duše na brodu su proverene, a straža više nego sposobna. Tako
bih ja do sada odbacio plan i otišao kući.”
„Kad je Gabrijel u pitanju”, reče Modesti, „to mora da bude potpuno neuobičajeno. On
ima bizarnu maštu, a uz to je i pravi genije koji sve svoje ideje može da sprovede u delo. Recimo
da će brod biti nekako napadnut spolja. Batalite kako, ser Džeralde. Razmislite gde.”
Hegen se nagnu nad mapu. „Rekao bih negde ovde, u Indijskom okeanu, pre nego na
Mediteranu. Mnogo je prostranije i lakše je pobeći. Mislim da se to sigurno neće desiti ovde.”
Stavio je prst na zonu Sueca i Port Saida. „Tačno u središtu svega.”
Modesti pogleda Taranta. „Možda pobegnu kopnom ako se dočepaju dijamanata pre
Sueca, negde na Crvenom moru, mada i dalje ne shvatam kako će doći do njih. Samo se nadam
da ste vi svoj kraj dobro zaštitili.”
„I ja se takođe nadam.” Glas mu je zvučao neraspoloženo. „Bilo bi mi lakše da smo
postigli bilo šta na vašem kraju.” Za trenutak je nastala tišina. Gledajući mapu, Modesti povuče
dim iz cigarete, monotonog lica.
„Šta, dođavola, očekujete od nje, zaboga?”, reče Hegen opasno tihim glasom.
Tarant pogleda pepeo na svojoj cigari. „Da znam odgovor na to pitanje, Hegene, ne bih,
kao prvo, ni morao da tražim pomoć od Modesti.”
„Kako je” začu se Vilijev glas sa vrata. „Kako je lijepo i krasno kad sva braća žive
zajedno! Psalam sto tries’ tri. Prvi stih.” On uđe zakopčavajući jaknu. „Spremni, ser Dži?”
Trenutak napetosti je prošao. Hegen se nasmeja i opusti. Tarant diže obrve kao da se izvinjava i
uze Modesti za ruku. “Izvinjavam se za svoju nervozu”, reče, „ali sve više brinem. Vreme koje
provodim sa šeikom Abu Tahirom me dodatno opterećuje. Kaži mi, ako vaši preostali kontakti ne
donesu ništa, možete li išta da učinite?”
„Da.” Izgovorila je to odsutno, zureći i dalje u mapu. Lice joj je bilo mirno, gotovo
pospano. Tarant je tek sada primetio tu njenu napetost koju je vešto skrivala tokom poslednja dva
sata. Pitao se šta je dovelo do tog neočekivanog opuštanja, čekajući da se sama otvori. Pošto je i
dalje ćutala, on diže njenu ruku i dodirnu joj prste usnama.
„Vidimo se onda kroz dva dana”, reče. „Hvala ti za vrlo stimulativno veče, draga moja.”
 12

Hegen je stigao u vilu u podne, dovezavši se iz Ste. Maksima. Vili Garvin je sređivao
motor „renoa”, i progovori ne dižući pogled.
„Imao si sreće, drugar?”
„Ne. Šta je Modesti uradila sa onim preprodavcem u Nici?”
„Progovorio je. Čuo je da neki tovar dijamanata prelazi s jednog na drugo mesto, al’ nije
verovô. I rekô joj je da je policija uklonila Paka, al’ su namestili da izgleda ko obračun bandi.”
„Moj čovek mi je rekao da grupa Kabila preuzima Pakove poslove. Nije znao ništa o
dijamantima, ni o Gabrijelu. A brate, nije ni hteo da zna.”
Hegen produži u kuću. Modesti ne beše u prizemlju. On uđe u kupatilo, umi se i opra
ruke, pa pokuca na vrata njene sobe. Nije bilo odgovora. Sav zbunjen, on otvori vrata.
Sedela je na podu, na maloj prostirci, okrenuta prozoru; leđima prema njemu. Na sebi je
imala samo crni šorts, kao bokserice za kupanje, i crni grudnjak. Kosa joj je bila puštena i
pokupljena pozadi, na vratu. Bila je bosa. Sunce u zenitu ju je obasjavalo kroz nezamračen prozor
stvarajući zlatnu auru oko nje.
„Modesti...?” Hegen shvati da je progovorio šapatom. Ne shvatajući, pođe napred da joj
vidi lice. Sedela je dignutih stopala, prekrštenih gležnjeva, kolena raširenih i spuštenih blizu
poda. Obe ruke su joj ležale na butinama, okrenute dlanovima nagore, prstiju malo savijenih.
Leđa su joj bila savršeno prava. Sedela je uspravno, a opet vrlo opušteno, da je izgledalo kao da
lebdi iznad poda.
Na trenutak Hegen nije primetio ni da diše. Zatim vide da joj se grudi dižu polako, gotovo
neprimetno i stomak se lagano uvlači ispod grudnog koša. Udah joj je trajao preko petnaest
sekundi, gotovo kao i izdah. Između njih je bilo mirovanje od pet sekundi. Hegen pomisli na
hibernaciju životinja, kada se životni proces uspori gotovo do mirovanja, i oseti zgražavanje koje
mu se penje uz kičmu.
Pogledao joj je lice. Bilo je potpuno spokojno. Njene oči su gledale kroz njega kao da je
nevidljiv. Bile su prazne, nesvesne. Ali ne, ne prazne; samo ispunjene mirom tako dubokim da su
odavale utisak praznine.
Osećaj potpune udaljenosti od njega izazvao mu je napad besa.
„Modesti!” Glas mu je sada bio oštar, ali nije bilo reakcije. Na vratima se začuše koraci.
Vili Garvin uđe, spusti ruku Hegenu na mišicu i tiho reče: „Ne sad.”
Hegen se za trenutak odupre. Zatim se okrenu, otrese Vilijevu ruku i izađe iz sobe. Dok je
on silazio niz stepenište, Vili zatvori vrata, pa pođe za njim. U dnevnoj sobi Hegen dođe do bifea
i nasu sebi piće. Okrenu se prema Viliju. “Joga”, reče. „Sad joga!”
„Što da ne?” Vili sede na stolicu i prebaci jednu nogu preko naslona za ruku.
„Zašto?”
„Pomaže, eto zašto.” Hegen prvi put oseti Vilijevu odbojnost. „Zaboga, Pole, znaš ko i svi
mi, ako nisi psihički spreman za opasan poduhvat, da si već delimično potučen.”
„Ja nikad nisam morao da dišem pranu, ili šta god to bilo, da bih bio psihički spreman. A
ti?”
„Ne.” Vili se malo opusti. „Mi smo drukčiji. Recimo, kad smo te večeri otišli kod Paka,
jesi li razmišljao šta sve može da se desi? Ne da pogineš? To nije ništa. Mislim, da ostaneš
osakaćen, da ostaneš bez pola lica ili da ti pogode dobri stari džojstik.”
„O čemu to, đođavola, pričaš.”
 „Žene imaju drugačiju maštu od nas.” Vili ustade da sebi sipa piće. „Imaju prokleto
senzualniju pamet, valjda. Mi znamo šta može da se desi, al’ u stvari ne verujemo u to. Žena
može da vidi kako joj se to dešava. Zato Modesti odradi malo joge, da ubije maštu. Zna da, ako je
savlada strah, gotova je. Oklevaće možda samo treptaj oka kad ne treba, ustuknuti, uplašiti se da
ubode ili povuče okidač. Bez straha, zna da ima pedeset odsto više šansi.”
Hegen je začuđeno zurio u njega. Njegova nerazumna ljutina beše nestala. Nešto drugo
mu je smetalo, samo u tom trenutku nije znao šta.
„Ona se zbog toga zainteresovala za jogu?”, reče.
„Malo je proučavala. Samo praktičnu stranu. Al’ davno pre toga je našla svoj način. Došlo
joj je nekako samo od sebe. Oduvek je bila u stanju da izbaci neke stvari izvan glave, al’ ta joga
joj pomaže.” Vili isprazni svoju čašu i spusti je. „Jel’ znaš da je dva puta bila silovana?”
„Šta?”
„Prvi put kad je imala dvan’es’ godina. Neki seljak kod Baalbeka. Kad više nije mogla da
se bori s njim, onesvestila se. Mislim da bi to nazvo samoizazvana nesvest. Drugi put, kad je
imala dva’es’ dve. To je bilo kad smo zaglibili u Bejrutu.”
„To... nije uticalo na nju.” Hegen je to rekao više kao konstataciju, nego kao pitanje.
„Onesvestila se. Nema pojma šta se dešavalo. Na te stvari mislim, drugar. To je još nešto
što je drukčije kod žena. To nama ne može da se desi.” Prišao je prozoru i pogledao napolje.
„Ako ne računaš starog Lorensa od Arabije”, dodade, sa prizvukom iznenađenja zbog slučajne
ideje.
„Šta je bilo s tim muškarcem, tim drugim?”
„Ja sam kasnije pošo za njim i otpiso sam ga” Vili tužno odmahnu glavom. „Modesti je
poludela zbog toga. Rekla je da joj se ne sviđa što sam nepotrebno rizikovo zbog lične osvete.
Ona ne voli da se sveti, a ni ja. Al’ nisam mogo da dozvolim da se taj zlikovac okolo hvali da ju
je imo.”
Hegen je zurio u svoje piće, pokušavajući da se sabere. Odjednom se ukočio. Shvatio je
šta je to što ga je mučilo u podsvesti.
„Opasan poduhvat”, reče i pređe do Vilija. „Dva puta si to rekao. Ali zapali smo u
ćorsokak, zašto smo u opasnosti?”
„To ćeš morati da pitaš Modesti”, reče Vili mirno. „Ovaj put je ona za volanom.”
„Je li?” Hegen začu prezir u svom glasu. On spusti svoju čašu i prođe kroz kuhinju, u
baštu. Seo je na osunčanu klupu da sačeka da ga prođe bes, pokušavajući da pronikne u sopstvene
misli.
Osećao je toplinu sunca, misleći na svoje slike, svoja platna i Modesti Blejz. Umetničkim
delom uma prisećao se dugih i čvrstih oblina njenog tela, glatke kože i topline dodira dok se
izvijala i podavala njegovim rukama. Sećao se stotine sitnica iz proteklih nekoliko dana; položaja
njene glave dok razmišlja; iznenadnog retkog osmeha; načina na koji je sklanjala pramen kose
unutrašnjim delom zgloba; malih vazi koje su stajale u svim sobama, ukrašenih divljim cvećem
koje je ona nabrala.
Hegenu je odjednom bilo neverovatno da su sve to različiti aspekti jedne žene, o kojoj je
Vili govorio; žene koja je vodila „Mrežu”, koja je pre samo nekoliko dana ubila čoveka golim
rukama na staroj pijaci u Antibu; iste one žene koja je poslala njega i Vilija da ubiju Paka i koja
se trudila da njih troje zajedno poslednjih nekoliko dana neumorno traže trag koji bi ih doveo do
Gabrijela; koja je bila tako čvrsta, sposobna i samouverena da nikada ne bi mogla da se potčini
bilo kom muškarcu.
Hegenu je to sada bilo ne samo neverovatno već je odjednom postalo i nestvarno.
Stvarnost se ogledala u drugim stvarima; u toplini njenih misli i njenom čudesnom telu. Samo to
je bilo važno, samo ona. I treba li to rizikovati za dve kutije kamenčića? Ili za Taranta? Ili za
šeika Abu Tahira? Ili nešto...?
Ludilo tih misli pogodilo je Hegena kao ledeni tuš usnulog čoveka. Sada je shvatio na šta
je Vili Garvin mislio kada je pričao o mašti i onome što može da se dogodi kad pištolji progovore
i noževi izlete iz kanija; onome što može da se dogodi Modesti Blejz.
Znoj izbi po Hegenovom čelu i on se odjednom uplaši.
Jasan mesec se dizao iznad drveća. Hegen zatvori žaluzine, upali lampu pored kreveta i
skide kućni ogrtač.
Tarant će doći sledećeg dana. Na to je mislio navlačeći donji deo pidžame, sedeći na rubu
kreveta, uzimajući dopola popušenu cigaretu iz pepeljare.
Bio je to neobičan dan. Modesti se pojavila nešto pre četiri sata. Hegenu se činilo da
izgleda nekako drugačije. Nestalo je blage napetosti koja joj se ocrtavala oko očiju i izgledala je
kao neka druga Modesti. Podsetila je Hegena na oštricu tek naoštrenog noža, izbrušenu i sjajno
ispoliranu.
Odvezla se jednim kolima i vratila dva sata kasnije. Odgovarajući Hegenu na uzgredno
pitanje, rekla je: „Oh, samo sam pogledala par ličnih stvari, Pole.”
Do kraja dana bila je ćutljiva. Ništa važno nije bila tema u vezi s kojom su postavljana
pitanja i davani odgovori, niti je nešto bitno urađeno. Vili Garvin je uglavnom bio zauzet u svojoj
sobi.
Hegen ugasi cigaretu. Mišići vilice boleli su ga od napetosti. Ništa više nije pitao Modesti
Blejz, jer je sada već doneo odluku. Dok je uzimao gornji deo pidžame, začu kucanje na vratima.
Otvorio je i ugledao Modesti. Bila je u laganim papučama i pamučnoj kućnoj haljini sa tankim
svetlozelenim i belim prugama.
„Donela sam nam piće pred spavanje”, reče mu i prođe kroz sobu da spusti mali
poslužavnik sa dve čaše. „Džin i francuz za tebe. Staro crveno za mene.”
Hegen je video da je zatvorila vrata za sobom kad je ušla. Odbacio je gornji deo pidžame
na krevet i pogledao je. „Samo piće pred spavanje?”
„Ako ne poželiš još nešto dok sam tu.” Oči su joj bile raširene i ozbiljne, ali se u pozadini
nazirao nestašluk; nestašluk i još nešto, vrlo jako, što je iskočilo i zapalilo vatru u njegovom
stomaku.
„Još nešto?”, ponovi on.
„Da.”
Polako ju je uhvatio za ramena. „Rekla si mi da je to za profesionalce, a ne za amatere.
Zašto si se predomislila?”
Slegla je ramenima i na trenutak se video umor u njenim očima. Pitao se da li glumi.
„Nisam sigurna”, rekla je. „Neuspeh možda. Ne sviđa mi se što nemam šta sutra da kažem
Tarantu.”
„Vili Garvin je pominjao opasan poduhvat.”
„To se on samo nadao. Vili misli da sam nepogrešiva. I on će se razočarati.”
Hegen poče odozgore da joj raskopčava kućnu haljinu. Bilo je šest dugmadi. Posle trećeg
video je da ispod nema ništa. Skinuo joj je sa ramena i pustio da padne, a zatim je zadržao,
gledajući je. Nije se pomerala.
„Imam nešto da kažem Tarantu”, reče. „Prekidamo, Modesti.” Iznenada ju je stisnuo
gotovo grubo. „Konačno sam se dozvao pameti.” Prešao je pogledom niz njeno telo, vrativši ga
potom na lice. „Morao bih da budem bezumni luđak pa da rizikujem sve ovo za kutiju kamenja,
makar bilo i moje.”
„Da li to osećaš prema meni, Pole?”
 On joj spusti ruke na struk, pa je privuče k sebi, osećajući tople tačke njenog tela na
grudima.
„Sve to”, reče. „Samo ti si važna. Sad to znam i moram da preuzmem predstavu. Samo što
neće biti predstave. Samo ti i ja. Vodim te odavde, Modesti.” Oči su mu bile sužene, a pogled
tvrd kao dijamant, gledao ju je kao soko koji se sprema da se ustremi na plen. „Tarant me neće
zaustaviti. Ni Vili. A nećeš ni ti.”
Zabacila je glavu da ga pogleda. Odjednom se pomerila tako da joj je lice bilo na
njegovom ramenu. Osetio je kako mu nežno grize mišić i lagano ga grli rukama.
„Prestani da pričaš”, reče promuklim i tihim glasom. „Prestani da pričaš i uradi nešto.”
Digao ju je i okrenuo se prema krevetu. Bilo je drugačije nego ranije, ali ne manje lepo.
Sada je izgledalo da žudi za njegovom potpunom nadmoći i da je izvor njene radosti želja da
oseti njegove potrebe i sasvim mu se preda da ih ispuni.
Kasnije je ležao umoran, i ona se posle nekog vremena odvoji od njega i kleknu. „Tako”
reče tiho. „Sad možeš da pričaš, ako želiš.” Otišla je do toaletnog stola, uzela dve cigarete iz
pakle, upalila ih i vratila se kod njega. „Evo, dragi.”
Seo je opušteno, zadovoljno, i uzeo cigaretu od nje. Iako mu je telo sada bilo smireno,
osećao se snažno i samouvereno. „O čemu još treba pričati?”, rekao je i prešao vrhovima prstiju
niz liniju njenog obraza. „Upravo smo sve rekli.”
„Da.”
Osećao se nagoveštaj tužnog prihvatanja u toj jednoj reči. Izgledala je nekako mala i
mlada i Hegen, gledajući je, oseti sve jaču potrebu da je zaštiti.
„Nemoj da se prehladiš.” Digao je ćebe i obavio joj ga oko ramena.
„Dobro mi je.” Ogrnuta ćebetom, opet ustade i donese mali poslužavnik sa dve čaše. „Evo
onda, za nas.” Sela je na krevet i Hegen uze čašu suvog vermuta.
„Ne brini za Taranta”, reče joj. „Ja ću mu reći.”
Vili Garvin je ležao na krevetu potpuno odeven. Prtljag je proverio do najsitnijih detalja i
pažljivo spakovao. Čuo je škripanje stepenica i trenutak kasnije u sobu uđe Modesti.
„Dobro, Vili. Ako hoćeš, donesi mi sad prtljag ovamo, dole.” Obukla je suknju i džemper,
ravne cipele i maramu za kosu i prebacila lagani sako preko ruke.
„Jesi li mu smućkala mikija7?”, upita Vili tiho.
„Da. Spavaće bar do zore.”
„Pobesneće kad vidi da smo otišli, Princezo.”
„To je bio jedini način da ga otkačimo, Vili. A morali smo to da uradimo ako ćemo
zaigrati na živi mamac. Počeo je da strepi za mene.”
„Znam. Postane opasnije neg’ da brineš za sebe, sigurno. Šta će Tarant uraditi?”
„Ne znam i nije ni važno. Nećemo ništa postići ako nam neko sve vreme duva za vratom;
Tarant, Abu Tahir... i Pol.” Slegla je ramenima. „Oni sve komplikuju. Moramo to da uradimo na
svoj način, Vili. Sami.”
„Pretpostavljo sam da će tako biti”, reče on, i ona se osmehnu osetivši prizvuk olakšanja u
njegovom glasu.
„Doneću ti stvari, Princezo.” Na vratima stade i osvrnu se. „Za gde si nas prijavila?”
„Pol je ukazao na to”, reče ona. „Za Suec. Ali idemo korak po korak, Vili. Moramo da se
pripremimo za Gabrijela.”
 13

Frejzer je sedeo za Tarantovim stolom i čitao ceo izveštaj.

Prokleto je čudno, mislio je.
Bojd, novi čovek, stojeći sa druge strane stola, reče: „Pogledajte poslednji pasus. Izgleda
da ih je stari opet izgubio.”
Frejzer beše otkrio da, ako napne grudne i trbušne mišiće i uspori disanje, može da
izazove crvenilo na licu i da mu iskoče vene na čelu. To je stvaralo zastrašujuću imitaciju besa.
Pokušao je to sada, imajući samo nekoliko sekundi za to, dok je prazno zurio u Bojda.
„Mislite li na ser Džeralda?”, upita naposletku.
„Ja... ovaj, izvinjavam se, gospodine.” Bojd je pocrveneo i, na Frejzerovo zadovoljstvo,
poče da cupka. „Vi... ovaj... želeli ste da vas podsetim da će ser Džerald zvati iz Tel Aviva za pet
minuta.”
„Hvala, Bojde.” Frejzer se opusti kako bi mu znaci besa izbledeli, pa se lukavo osmehnu
zbunjenom čoveku. „Izgleda da ste ozbiljno shvatili svoje dužnosti.”
Kada je Bojd izašao, Frejzer upali cigaretu i vrati se izveštaju.
Prokleto čudno. Prošlo je jedanaest dana od kada su Blejzova i Garvin nestali iz Bija.
Pojavili su se dva dana kasnije u Rimu; operativac tamošnjeg odeljenja tvrdi da su kontaktirali
Sakija, za koga se pretpostavlja da je čovek iz vrha mafije. Napustili su Rim nekoliko sati pre
nego što su tamo stigli Tarant i Hegen. Sledeći izveštaj je došao iz Atine, gde su viđeni na večeri
u Hiltonu, sa Ipsilantijem, koji je bio najbogatiji preprodavac na Balkanu. Iz Atine su otišli u
Bejrut, pa zatim u Hajfu.
Stari kasni, pomisli Frejzer. Modesti Blejz i Vili Garvin su otišli iz Hajfe pre trideset šest
sati. Frejzer je nestrpljivo očekivao telefonski poziv koji će Tarant uputiti iz ambasade u Tel
Avivu; ne mogu da koriste skrembler, pa će razgovor morati da vode delom na uspostavljenoj, a
delom na improvizovanoj šifri.
Telefon pored njegovog lakta zazvoni. On diže slušalicu i ču Tarantov glas. „Jesi li to ti,
Džek?”
Frejzer podesi glas malo više, pa reče: „Da, tata. Kako je na putu?”
Nastade mala pauza, posle koje Tarant veselo odgovori: „Nije loše, hvala, sine. Malo
zamorno. Brinem za tetku Pru i malog Vilija. Kako su oni?”
„Pa nisu se javljali, tata. Ali jutros smo dobili pismo od čika Berta, kaže da su lepo stigli u
Blekpul.” Pogled mu pade na šifarnik. Da, Blekpul je bio Kairo.
„Blekpul”, reče Tarant. „Shvatam. Oh, uzgred, bio sam da pogledam onaj brod za tebe, ali
je otišao.”
„Brod stare Gabi?”
„Da.”
Frejzer se nasmeja. „Možda se dopada tetki Pru, pa će se naći s njim u Blekpulu, ah?”
„Mislim da nije njen tip.”
„Nikad se ne zna. A perspektivan je. Imaš li pojma koliko ćeš se još zadržati na tom
službenom putu, tata?”
„Bog zna. Je li sve u redu kod kuće? Nema problema?”
„Bože, ne. Snalazimo se.”
„Dobro. Pa javiću ti se uskoro. Sve što treba hitno da se reši pošalji u našu kancelariju u
Blekpulu.”
 „Važi. Ćao, tata.”
Frejzer spusti slušalicu. Zavalio se i izvesno vreme razmišljao, a onda tiho opsova. Nije
mu se sviđalo kako sve to izgleda. Uopšte mu se nije dopadalo. Njihov čovek u Kairu, Albert
Aleksandru („čika Bert”) bio je zaista dobar čovek. Frejzeru je bilo drago. Izgledalo je da će
Tarantu biti potrebna sva moguća pomoć.
Prozori velikog „pontijak kabrioleta” bili su spušteni. Modesti Blejz skide dvogled sa
očiju i dodade ga Viliju. On pogleda preko luke Port Said, u kojoj je bilo usidreno više od deset
brodova. Među njima se nalazila bela jahta, elegantni, prepravljeni nekadašnji nemački morski
patrolni čamac, dužine trideset pet metara, sa pogonom od dva dizel-motora snage 950 KS.
Kroz snažni dvogled Vili je video naziv Mandrak na pramcu. Prešao je pogledom na
palubu posmatrajući nekoliko ljudi na njoj. Dvoje je bilo u palupskim ležaljkama, a ostali
naslonjeni na ogradu. Još dvoje je vežbalo sa loptom medicinkom, jedan je tešku loptu bacio
drugom u stomak. Video je da je ovo drugo žena u majici sa kratkim rukavima i pantalonama,
svetle kose. Sasvim napred, jedna prilika je stajala sama, sa rukama iza leđa, i gledala prema
obali.
Vili spusti dvogled. „Pa eno ga, Princezo. Tačno tamo gde treba da odradi posô.”
„To Gabrijel misli”, reče ona. „Mene zanima gde su se svi oni popeli na Mandrak kad je
on otplovio iz Hajfe?”
Vili sleže ramenima i opet se zagleda kroz Cajsov dvogled. „Plavka razgibava mišiće... to
mora da je gospođa Fotergil za koju smo čuli. Pridružila im se pre par nedelja, zar ne?”
„Tako nekako.”
„Misliš li da je Gabrijel čuo da smo se vratili, Princezo?”
„Trebalo bi da jeste, Vili. Pritisli smo dovoljno jako. Ali verovatno još nije zabrinut.
Hajde da siđemo u Kairo i promenimo to.”
Vili upali motor i „pontijak” lagano krenu. Van grada ubrza i izađe na kopneni put, preko
pustinje.
Dva sata kasnije provezao je kroz koptsku četvrt Kaira i ušao u otvoreno dvorište jedne
velike kuće sagrađene u čistom arapskom stilu. Na sredini dvorišta stajala je fontana. Prozori,
zaklonjeni mašrabijom, ograđeni balkonom, bili su zastakljeni vitražima.
Sluga, mladić u beloj jakni i pantalonama, uveo ih je u veliku prostoriju popločanu
mermerom i ukrašenu veličanstvenom zbirkom evropskih i orijentalnih starina.
„Stari Hakim još uvek dobro prolazi”, reče Vili, zagledajući komplikovanom rezbarijom
ukrašen sat sa kuglom koja se spušta, a koji je visio okačen na zlatni lanac u jednom uglu
prostorije. Otvoriše se vrata i Hakim uđe. Bio je to mršav, elegantan Egipćanin u svakodnevnoj
lakoj, tamnoj odeći, u beloj košulji i sa kestenjastom leptir-mašnom. Modesti je znala da ima bar
sedamdeset godina, ali mogao je da prođe sa pedeset pet.
„Gospođice Blejz”, reče on tiho, prijatnim glasom, „veliko je zadovoljstvo primiti vašu
poruku.” Njegov engleski je imao jedva primetni naglasak. Prišao je sa osmehom i rukovao se sa
njom.
„I gospodin Garvin. Imali smo mnogo prijatnih poslovnih razgovora, zar ne?”
Privukao je stolicu za Modesti, pristojno pokazao Viliju da sedne i sa olakšanjem se
spustio na uzani divan pored zida.
„Opet smo u poslu, Hakime”, reče Modesti. „Veći je od bilo kog drugog koji si ranije
odradio za nas. Dijamanti, vredni deset miliona funti.”
Hakimu se ukoči osmeh na licu, a da mu se nimalo nije promenio izraz ljubazne
zainteresovanosti.
„Koliko?”, upita.
 „Za tebe, pola miliona.”
Hakim se zagleda u nju, pa prekorno mahnu dugačkim prstima. „Ma hajdete, gospođice
Blejz. Oslobađanje tako velike količine kamenja zahteva dugo vreme i mnogo košta. Vi to dobro
znate. Dvadeset pet procenata bi bio razuman profit, dugoročno gledano.”
„Ne dajem dvadeset procenata za paket ove veličine, Hakime. Imam i ja troškove.”
„Možda petnaest? Ne verujem da bi bilo ko od mojih konkurenata u Evropi prihvatio tako
malo. A siguran sam da ne bi ni na Srednjem istoku.”
„Traže dijamante iza Gvozdene zavese”, reče Modesti. „Imam ponudu agenta jedne vlade
sa druge strane za kupovinu celog paketa za devet miliona funti.” Prijateljski mu se osmehnula.
„Deset procenata. Ako ti nije dovoljno, plašim se da ti traćimo vreme.”
„Mogu li da pitam gde su ti dijamanti sada, gospođice Blejz? I ako nisu u vašem posedu,
kakvo obezbeđenje predlažete?”
„Molim te, ne budi glup, Hakime.”
„Izvinjavam se.” Hakim raširi ruke u znak žaljenja. „Takođe i zbog nemogućnosti da
odradim ovaj posao sa vama, gospođice Blejz. Nažalost, moji troškovi mi ne dozvoljavaju da se
takmičim sa gospodom političarima.”
Modesti ga je posmatrala. „Ako bih digla na sedam i po hiljada?”
„Žao mi je, ali ne. Mogu li da vam ponudim neko osveženje?”
„Hvala ti, ali treba mnogo toga da organizujemo. Šteta što ne možemo da se dogovorimo,
ali sigurna sam da mogu da ti verujem - da nećeš pričati o ovome, Hakime.”
On ustade, smeškajući se. „To bi bilo vrlo glupo od mene. Sada, kad ste opet u poslu,
nadam se da će biti još prilika i da ćemo moći da sarađujemo, gospođice Blejz.”
„Sigurna sam da hoće. Doviđenja, Hakime.”
Pošto se „pontijak” odvezao iz dvorišta, Hakim pozva slugu. „Moram da razmislim o
jednoj važnoj stvari, Nasere”, reče polako, „i treba prvo da se opustim. Reci Fijami da će mi biti
potrebna posle podne.”
Bilo je devet sati uveče kada je Modesti sela sa Vilijem u mali kafić u okrugu Muski.
Kosa joj je bila opuštena i pozadi savijena u punđu. Imala je vrlo malo šminke, a nokte nije
nalakirala. Lagani najlonski kišni ogrtač nije uspevao sasvim da pokrije džemper sa rol-kragnom
i crne pantalone od teksasa, koje je imala ispod njega.
Vili je bio u svojoj crnoj jakni. Oboje su nosili čizme koje su se vezivale pertlama do
deset centimetara iznad gležnja. Čizme su bile od jake kože, presvučene vodootpornom gumom
preko debelih đonova i peta, i ojačane po celom obrubu.
Pili su pivo i razgovarali vrlo tiho na nemačkom. Kelner je mislio da pripadaju nemačkom
tehničkom kontingentu u tom kraju.
„Misliš li da će Gabrijel noćas krenuti?”, upitala je Modesti.
„Možda. Al’ sutra je verovatnije. Zavisi od toga koliko će potrajati dok se Hakim ne
odluči.”
„Ti si odradio većinu dogovora sa Hakimom, poznaješ ga bolje nego ja. Jesi li siguran da
će javiti Gabrijelu?”
„Siguran sam. Ali Hakim nikad ne žuri. Danas po podne il’ večeras će biti sa devojkom,
onda će jesti, piti i slušati muziku. Na kraju će odlučiti da javi Gabrijelu.”
„Zašto?”
„Tako je bezbedniji. Gabrijel ubija one koji ne sarađuju. Ti ne. Hakim će naposletku doći
do tog zaključka.”
„Dobro.”
Vili otpi malo piva, pa pogleda okolo. „Imamo nedelju dana dok taj brod ne stigne u
kanal”, reče. „Možda ćemo morati da se pokažemo nekol’ko dana pre neg’ što Gabrijel skoči.”
„Da.”
„Nadajmo se da neće skočiti prejako.”
„Neće, Vili. Priča koju sam ispričala Hakimu sprečiće to. Gabrijel nas neće ukloniti dok
god misli da može da nas iskoristi.” Gurnula je svoju polupraznu čašu na stranu. “Hajde da
krenemo. Treba da im pružimo priliku.”
Vili plati račun i izađoše na uzanu uličicu. „Pontijak” je stajao pored ivičnjaka, okrenut
uzbrdo. Jedan prosjak tiho zacvile, čučeći pored zida. Vili mu dobaci novčić i dade još jedan
dečaku koji je čuvao kola. Seo je za volan, a Modesti sede pored njega.
Kada su kola prešla pedeset metara, jedna prilika se diže s poda ispred zadnjih sedišta i
pritisnu pištolj Viliju na vrat. Jedan glas reče na engleskom sa naglaskom: „Vozi prema Plejs
Atabehu. Odande ću te ja navoditi.”
Modesti oseti kako je prožima prijatno olakšanje. Tiho reče: „Šta ako nećemo da
sarađujemo?”
„Pištolj ima prigušivač”, reče glas iz mraka iza njih. „Mislim da ću prvo pucati vama u
nogu.”
Modesti klimnu glavom. „Dobro, Vili”, reče. Kod Plejs Atabeha krenuli su na jug, pa
preko Trga Abdin. Pet minuta kasnije, u aleji iza malih kuća, glas mu reče da zaustavi kola.
„Pištolj je uperen u Garvina dok vi izlazite, gospođice Blejz”, reče. „Molim vas, mislite
na njega. Onda ćete stati okrenuti mi leđima, dok on izađe.”
To je izvedeno vrlo efikasno. Otvarajući vrata, ugledala je tog čoveka. Bio je nizak i
žustar, smeđeg tena, u prugastom odelu i crnom šeširu. Poterao ih je kratkom stazom i kroz vrata
na zadnjem delu kuće. Iz kuhinje je bio prolaz sa dvoja vrata na desnoj strani.
„Druga vrata”, reče čovek s pištoljem. Vili ih otvori Modesti i uđe za njom. Čovek uđe
odmah za njim i zatvori vrata.
„Gospode”, reče Vili Garvin zgađeno.
Tarant ustade iz kožne foteije. Izgledao je smireno, osim napetosti koja se nazirala oko
njegovih očiju. Hegen je stajao leđima okrenut prozoru sa navučenom zavesom, ruku zarivenih
duboko u džepove pantalona, malo pogrbljenih ramena. Mišići vilica su mu radili, a pogled mu je
bio hladan.
„Hvala za mikija fina”, reče metalnim glasom, gledajući Modesti.
„Molim te, Hegene”, Tarant diže ruku. „Modesti, hoćeš li da sedneš?”
Ona ostade da stoji i reče: „Ko je ovo?” Pokretom glave pokazala je čoveka koji je stajao
iza Vilija.
„Albert Aleksandru. Naš čovek u Kairu”, odgovori Tarant. „Bio vam je za vratom još
otkad ste stigli.”
„Vidim”, reče ona kratko. „Znate li da ste možda upropastili jedinu šansu koju imamo?”
„Šansu za šta?” Tarantov glas je bio isto tako oštar. „Dobio sam pouzdane informacije da
se Modesti Blejz vratila i da opet uspostavlja ’Mrežu’. Zna se da je kontaktirala stare veze u
Rimu, Atini, Bejrutu i na drugim mestima. Takođe sam obavešten da je danas posetila najvećeg
preprodavca na Srednjem istoku. Zanima me zašto?”
Modesti mu okrenu leđa. Izvadila je paklicu cigareta iz džepa svojih crnih farmerki i sela
na rukohvat fotelje.
„Kaži mu ti, Vili”, reče.
„Rado.” Vili se okrenu, naizgled bez žurbe, rubom šake zakači podlakticu Alberta
Aleksandrua i odgurnu pištolj napolje, pa je istog trenutka spusti do njegovog zgloba i pritisnu
mu ruku na vrata. Izbočenim zglobom Vili oštro udari po nadlanici ruke u kojoj je držao pištolj i
uhvati ga kada je ispao iz trenutno bespomoćnih prstiju. Ceo zahvat nije trajao duže od jedne
sekunde.
Vili spusti pištolj na mali trpezarijski sto i pređe u ugao. „Znate li šta Princeza radi da bi
odradila ovaj bedni poso za vas?”, reče odmereno. „Ulaže sebe ko živi mamac.”
Tarant pogleda Hegena, koji se nije pomerio, pa opet Vilija. „Hoćete li to da nam
prevedete?” reče.
„U redu, ser Dži. Jasno i glasno. Jedini način da otkrije kako će Gabrijel da mazne te
sanduke s ledom jes’ da se nađe tik uz njega. Zato smo postavili situaciju tako da izazovemo
Gabrijela da dođe i pokupi nas. Zato smo se večeras pokazali. Zato ni Usamljenom Rendžeru nije
slomljena ruka kad je iskočio s pištoljem. Mislili smo da je Gabrijelov čovek.”
Nastala je duga tišina. Tarant i Hegen su se zagledali u Modesti. Hegen nervozno pomeri
ramena. „Vi ste odlepili”, reče najzad. „Započinjete rat.”
Modesti ga pogleda i izdahnu dim. „Radili smo to i ranije”, reče jednostavno.
„Šta očekujete da će biti ako vas Gabrijel uhvati?” upita Tarant. „Nadate se da će vam
ispričati sve o tome?”
„Možda i hoće”, odgovorio je Vili. „A ako ne ispriča, bićemo tamo kad budu radili, kako
god bilo.”
Hegen ljutito zagunđa. „Bićeš na dnu luke Port Said, sa betonskim čizmama na nogama,
prokleti glupane”, reče ogorčeno.
„Ne” Modesti odmahnu glavom. „Sprečićemo to. Čuvaće nas nepovređene.”
„Koliko dugo?” upita Tarant tiho. „I šta će se desiti ako i kad saznate ono što vas zanima?
Kako ćete se izvući s tim?”
„Dovoljno dugo”, odgovori ona. „ A što se tiče izvlačenja, to je teži deo; zbog čega ste
nas i pozvali. Igraćemo instinktivno.”
„Mislim da to ne mogu da dozvolim”, reče Tarant polako i pogleda Hegena. „Misliš li da
to može da uspe?”
„To je kamikaza poduhvat”, reče Hegen mirno.
Tarant klimnu glavom. „Slažem se. Žao mi je, Modesti.”
„Vi ne možete ništa da zabranite”, reče ona, gledajući ga u oči. „Vili i ja ćemo ovo
završiti, a za vas je bolje da to prihvatite. Sada smo u Egiptu. To nije zemlja u kojoj imate mnogo
veza, ser Džeralde. A ja imam. U prošlosti sam stekla prijatelje koji su sada na visokim
položajima.”
Tarant se počeša po bradi. „Nismo mi u tako lošem položaju. Njegovo visočanstvo šeik
Abu Tahir je ovde, u Kairu; i vrlo je dobrodošao gost. Naser ga vrbuje za Ujedinjenu Arapsku
Republiku. Abu Tahir verovatno neće zagristi, ali uživa u prijemu dok ga vrbuju. Mislim da bi
mu Naser trenutno ispunio svaku želju.”
Vili Garvin se nasmeja. „Ako biste Abu Tahiru kazali da hoćete da me zaustavite, bili
biste u nevolji”, reče Modesti.
„Jesi li sigurna? Znam da mu je mnogo stalo do njegovih dijamanata, ali...”
„Zaista mu je stalo i do mene. Smatrao bi da me vređate.” Tišina je trajala. Naposletku
Tarant reče: „Hoćeš li ti da razgovaraš s njom, Hegene, nasamo?”
Hegen priđe vratima i otvori ih. Sačekao je da Modesti prođe, pa uđe za njom. Kad su se
vrata zatvorila, Tarant se malo opusti i protrlja oči palcem i kažiprstom. „Pretpostavljam da će
možda njega poslušati”, reče.
Vili izvadi cigaretu i jednu pristojno ponudi Albertu Aleksandruu. „U njima je jed ko jed
zmijinji, ko gluve aspide, koja zatiskuje uvo svoje”, reče, „koja ne čuje glas bajačev, vračara
veštog u vračanju. Psalam pedeset osam, stih četiri.”
 „Morala sam da te ostavim, Pole. Izvini za mikija, ali tako je bilo najbolje. Ti bi se samo
nervirao”, reče Modesti u maloj spavaćoj sobi.
„Sad se ne nerviram”, reče on mirno. „Ne pokušavam ni da te zaustavim, što Tarant misli
da radim, hoću samo da shvatim zašto.”
Ona se osmehnu. „Pokušaj da me ne mrziš previše.”
„Ne mrzim te.” Malo se opustio, pa protrlja rukom po licu. „Ali ne mogu da budem kao
Vili. Ne mogu da idem okolo za tobom kao dresirani pas. A s tobom, za muškarca ne postoji
drugo mesto.”
„Mislila sam da si za sebe odabrao neko bolje mesto. I da ti se svidelo.”
„Za to možeš da platiš žigola.”
Njen osmeh nestade, a on oseti odvratnost zbog sopstvenog zadovoljstva jer ju je
povredio. A osećao se naročito loše zato što mu ona nije uzvratila, već je tiho rekla: „Nikad
nisam želela da ideš za mnom, Pole.”
„To je tačno. U ovom poslu si me ostavila nekoliko stotina milja pozadi.”
„Neću se izvinjavati zbog toga što sam ovakva kakva jesam. Dobio si od mene sve što
sam mogla da dam, Pole. Ako to nije dovoljno, ja tu ne mogu ništa da učinim”, reče posle duge
pauze.
Prišao joj je blizu, ali nije pokušao da je dodirne. „Znam”, reče. „Znam da ti tu ne možeš
ništa. Teško je to prihvatiti, ali sada prihvatam. Samo još uvek ne znam zašto moraš da uradiš to
što radiš.”
„Možda to ne znam ni sama. A razlozi ionako nisu važni. Radim to zato što moram. Ali
ako hoćeš, Pole, možemo dobro da se provedemo kasnije”
„Ne mogu da mislim o kasnije. Predaleko je. Šta hoćeš sada da kažem Tarantu?”
„Da je posao aktivan. I on ne može da ga prekine, a najbolje što može - to je da pomogne.
Potreban nam je link za komunikaciju, to mi je neizvesno.”
„Komunikaciju?”
„Tragač. Imamo potrebnu opremu, ali to je samo jedna strana stvari.”
„Dobro. Ne shvatam kako ćete to izvesti, ali hajde da izađemo i saopštimo ovo Tarantu.”
U susednoj prostoriji Vili je ćuteći pušio. Poznavala je sve nijanse njegovih izraza i
primetila da nešto nije u redu.
„Šta je bilo, Vili?”
„Prokleta ministarska gnjida. Ser Dži mi je upravo reko, Princezo.”
„Šta ti je rekao?”
„Dobio sam poruku”, reče Tarant, „dok smo bili u Atini. Tornton je zaključio da će se
pretpostavljeni protivnici, kako ih je nazvao, zbuniti ako Tiborija otplovi sa dijamantima pre
dogovorenog datuma.”
„Gospode”, reče ona tiho. „Zar ne shvata da oni u Kejptaunu imaju čoveka koji će videti
kad brod isplovi?”
„Ne bih se trudio da analiziram njegove misaone procese”, reče Tarant pažljivo.
„Činjenica je da je Tiborija isplovila šest dana ranije. Do sada nije zabeležen pokušaj krađe
dijamanata.”
„Gde je ona sada?”
„Treba da prođe kroz Suec i uplovi u Port Said za trideset šest sati.”
„Prekosutra u zoru?”
„Da. To bez sumnje otežava situaciju. Mogu samo da pretpostavim da Hegen nije uspeo
da te odvrati.”
„Računali smo na iduću nedelju”, reče Vili. „Nemamo mnogo vremena, Princezo.
Moramo nekako da im se uvalimo.”
Stajala je glave malo nakrivljene na stranu, razmišljajući. „Da”, reče naposletku. „Da...
ovo bi moglo da bude još bolje.”
„Blagi bože.” Tarant zatvori oči kao kad se moli. „Nemoj mi reći da je Razmetljivi Persi
opet uradio ono što treba.”
 14

Mekvirter se pope uz most sa čamca i obrisa znoj sa čela. Pogledao je unaokolo, po luci, i
zadovoljno zagunđa ugledavši sivi teretni brod od 7000 tona, pod liberijskom zastavom, usidren
pola kilometra zapadno od Mandraka.
Pošao je preko palube. Gđa Fotergil je bila naslonjena na ogradu. Nosila je prljavobeli
šorts i duboki grudnjak. Telo joj je izgledalo kao uglancani hikori orah.
„Draga gospođo”, reče Mekvirter, spustivši ruku preko njene. „Doneo bih vam ljubičice.
Pretražio sam pijace.”
„Muka mi je od tebe, Mekvirteru”, reče ona, odgurnuvši njegovu ruku. „Nadam se da ćeš
prelajati tim blesavim jezikom pred Gabrijelom, pa će mi reći da te malo obradim. Volela bih to.”
„Oh, nisam ja vredan vas, gospođo Fotergil”, reče on veselo, pucnuvši prstima. „Ima li
trenutno nešto novo o čemu bi moglo da se razgovara?”
Ona razmisli, pa odmahnu glavom. „Šta je sa obalom?” upita ga. „Ima li Rašid nešto o
Blejzovoj i Garvinu?”
„Nekoliko detalja. Sigurno je da se vraćaju.”
„Šta misliš da će Gabrijel uraditi u vezi s njom?”
„Ništa. Ako nam se ne nađe na putu. Oh, palo mi je nešto fascinantno na pamet, gospođo
Fotergil. Kako bi vam se svideo meč sa Modesti Blejz? Ona je pravi talenat, u svakom smislu.”
Žena se isceri. „Vodi ti računa o sebi, Mekvirteru. Glup si za ozbiljne stvari. Ta mršava
kučka sa mnom ne bi izdržala ni deset sekundi.” Izraz na njenom oblom, telećem licu postade
zamišljen. „Ali Garvin... mogao bi da bude zanimljiv.”
Palubom priđe Borg i stade. „Jesi li mu rekla?” reče gđi Fotergil.
Ona sleže ramenima. Mekvirter je oštro pogleda i upita: „Šta da mi kaže?“
„Bazilio je slomio nogu.” Borg se namrštio. „Pao je niz stepenice.”
„Bože svemogući” zavapi Mekvirter.
„Nadala sam se da bi mogao da se zezneš i izvališ neki od svojih prokletih glupih
štosova”, reče gđa Fotergil tužno. “Tako bi baš izazvao Gabrijela.”
Mekvirter joj uputi otrovan pogled. Trznu glavom prema Borgu. Njih dvojica zajedno
odoše preko palube, u lepo nameštenu svečanu dvoranu. Gabrijel je stajao sa rukama na leđima i
gledao kroz prozor.
„Borg mi je upravo rekao”, reče Mekvirter. „Koliko je loše?”
„Dovoljno.” Gabrijelov glas je bio hladan i ravan. „Dvostruki prelom butne kosti. Odvezli
su ga na obalu pre sat vremena.”
Mekvirter sede na kauč fiksiran na zid prostorije. „A rezervni tehničar je ostao u Hajfi
zbog slepog creva” reče skrušeno. „Može li neko iz posade da radi Baziliov posao, Gabrijele?
Mislim da nije previše komplikovano. Možda neki od inženjera?”
„Nema nikoga na koga mogu da se oslonim.”
„Ili u Kalonidisovoj posadi?”
„Upravo sam proverio. Ne.”
Mekvirter nervozno čupnu kožu na vratu. „Uložili ste tri frtalja miliona u ovo. Moraćemo
da nađemo čoveka.”
Gabrijel se okrenu od prozora. Na njegovim bezbojnim očima pojaviše se crvene tačke.
„Koga?” upita grubo. „Imamo osamnaest sati. Posao zahteva stručnost. Zahteva živce.
Zahteva izdržljivost. Zahteva čoveka koji je dovoljno veliki idiot da uđe spolja, digne za nas plen
od deset miliona funti i misli da ćemo ga posle pustiti da živi i priča o tome. Koga?”
Mekvirter je sedeo nepokretno, izbegavajući Gabrijelov pogled. Vrata se otvoriše i uđe
gđa Fotergil sa mladim Egipćaninom u beloj odeći.
„Poslao ga je Hakim”, reče ona, „sa porukom. Lično i samo tebi.”
Mladi Egipćanin izvadi iz džepa fotografiju, pogleda je, pa onda pažljivo Gabrijela.
Klimnu glavom, skloni fotografiju i izvadi zapečaćen koverat iz unutrašnjeg džepa.
Gabrijel uze koverat, pocepa ga i izvadi papir koji je našao unutra. Posle dužeg vremena
diže bezličan pogled i reče: „Dobro.”
Gđa Fotergil otvori vrata i isprati Egipćanina napolje. Gabrijel priđe dugačkom prozoru
dvorane. Opet pročita poruku.
Mekvirter pročisti grlo. „U vezi sa zamenom tehničara koji poseduje neophodnu veštinu i
čvrstinu” poče, pa se prekide na Borgov opominjući pogled.
Kada je digao pogled, Gabrijelovo lice je bilo bezlično, ali za promenu, obrazi nalik kitu
su mu dobili boju.
„Našli smo jednog”, reče. „Modesti Blejz je naša. A ona ima pravog čoveka.”
Vili Garvin je stajao pored zastrtog prozora na drugom spratu hotela. Kroz razmak širok
par centimetara mogao je da vidi zapadnu stranu bašte Ezbekija, prepune ljudi koji su te večeri
izašli. Crni „ševrolet” je još uvek bio tamo.
Par metara od njega, Modesti Blejz je na krevetu prelistavala neki francuski modni
časopis. Bila je u belom ogrtaču, preko crnih helanki i grudnjaka. Vrata između njene i Vilijeve
sobe bila su širom otvorena.
„Tu su već dva sata”, reče Vili i pogleda na sat. „Mora da se preznojavaju. Misliš da bi
mogli da pokušaju da uđu i uzmu nas?”
„Nas?”, reče Modesti ozbiljno i okrenu list. „Ne, ne iz punog hotela. Moraće da urade
nešto da bi nas izvukli napolje, dragi Vili. A mi ćemo morati da sačekamo da to urade. Situacija
mora da izgleda stvarno. Koliko ih je u kolima?”
„Četvorica. Jedan je Borg. Ostale ne znam.”
Telefon pored kreveta zazvoni i ona diže slušalicu.
„Da?” Onda dugačka pauza. „Oh...? Ali mislila sam da ti je provizija suviše niska,
Hakime. Ne, nemam još konačnu organizaciju.” Još jedna pauza. „Večeras? Da, slažem se.
Krenućemo za dvadeset minuta”
Spustila je slušalicu i sela. „Hakim kaže da bi ipak odradio taj posao za nas. Hoće da se
nađemo u Ismailiji.”
„Vrlo elegantan potez”, reče Vili. On uze veliku torbu, diže je na krevet i otvori. „Onda,
idemo. Nedelja je najbolji dan za žurku.” Počeo je da skida košulju.
Modesti ustade sa druge strane kreveta, skide beli ogrtač i otkopča grudnjak na leđima.
Ona pomisli da bi Tarant, da ih sada vidi, bio šokiran. Zabavljalo ju je to.
Znaia je, ako bi je Vili pogledao, to bilo zato što mu je pogled pao na nju. Posao je počeo
i ona za Vilija više nije bila žena. Ako bi sa namerom pogledao njeno telo, to bi bio
procenjivački, profesionalan pogled, instinktivna provera pokreta i igre mišića, kao što bi čovek
stručnim pogledom zagledao trkačkog konja. Uvek je bilo tako tokom posla; a ponekad i kasnije,
ako treba obraditi neku povredu. Proteklih godina ona je samo jednom negovala Vilija kada je
bio blizu smrti. Dva puta je on negovao nju, nežnom i praktičnom veštinom.
Među njima nije bilo tajni. Pol je govorio o Viliju kao o dresiranom psu koji trčkara za
njom. Možda je i bilo tako. Da je Vili čuo za to, verovatno bi se iscerio u znak slaganja. Ali ona
je bila ubeđena, bez lažne skromnosti i hvalisanja, da bi Vili, i da trčkara za njom, znao da je kod
nje van konkurencije; važniji čak i od muškaraca koji su je imali. Jedno vreme taj njegov stav ju
je uznemiravao, ali više ne. Biti srećan je vrhunac za čoveka, a Vili Garvin je bio srećan čovek.
Ona spusti grudnjak na krevet i nagnu se da uzme drugi, koji joj je Vili dodao iz torbe.
Dvadeset minuta kasnije sišli su niz stepenište. Bili su odeveni isto kao i prethodne večeri,
kada je Albert Aleksandru prislonio pištolj na Vilijev vrat. Otvoreni „pontijak” je stajao u
hotelskom dvorištu sa još nekoliko kola. Vili sede za volan, a ona pored njega. Volela je da vozi,
ali Vili je bio bolji vozač, a ove noći će im trebati najbolji.
„Izvini za ovo dugo čekanje, Pole”, reče ona tiho. Hegen je ležao sklupčan na zadnjem
sedištu, gotovo skriven tamnim podmetačem. „U svako doba” promrmlja on. „Krećemo li sad?”
„Da. Drumom Ismailija. Je li neko njuškao oko kola?” „Nije. Ima li neko zgodno mesto
na Ismailiji?”
„Na ovoj strani Bilbejsa”, reče Vili i izveze kola na trg. Veliki, crni „ševrolet” izađe
pedeset metara iza njih dok su kružili oko bašte Ezbekija.
„Kako je Tarant uspeo da se dogovori sa Egipćanima?” upita Modesti.
„To je sredio Abu Tahir”, reče Hegen sa zadnjeg sedišta. „Dobio je sve što smo tražili, i
ozbiljna obećanja za svaku sledeću saradnju koja mu zatreba.”
„Gde ćete biti ti i Tarant?”
„U sobi iznad luke Port Said.”
„A radio-lokatori?”
„Postavljeni. Jedan sluša ovde, u štabu vojne vazduhoplovne baze, jedan u bazi na Kipru,
a Libanci su postavili svoju u brdima iza Bejruta.”
„To bi trebalo da bude dovoljno.”
Pošto su izašli iz poslednjeg predgrađa Kaira, Vili stisnu gas. Farovi kola koja su ih
pratila ostali su na rastojanju od 200 metara. Na drumu nije bilo drugih vozila.
„Oko dva’es’ minuta”, reče Vili i promeni svetla.
Nisu više pričali. Deset minuta kasnije, kada se Kairo još samo nazirao po odsjaju svetla
na nebu, „ševi” odjednom poče da im se približava. Vili je sačekao dok im nije prišao na pedeset
metara, pa snažno ubrza. „Pontijak” poskoči i jurnu.
Hegen je zbacio svoj prekrivač, ali je i dalje ostao da leži na zadnjem sedištu. „Možeš li
dovoljno dugo da im izmičeš?” upita.
Modesti se osvrnu prema njemu i kratko se osmehnu, samo ustima. „Da.”
„Ševi” opet uspori.
„Ne pucaju”, reče Hegen. „Izgleda da su vaši argumenti tačni. Trebate im celi.”
„Ševi” poče da ih pretiče. Vili je mirno vozio, držeći se sredine. Oni zastadoše. Modesti
pogleda na sat. „Još malo.”
Napred, na kraju zraka dugačkog svetla, prava etapa puta se sužavala i nakratko je skretao
iza niske kamene izbočine. Vili lako zakoči na sredini puta, a „ševi” izlete prema njima, pa
zaškripa točkovima kada je iznenađeni vozač nagazio kočnicu. Vili ubaci menjač u brzinu i dade
gas do daske. “Ševi”, gotovo zaustavljen posle dugog proklizavanja, ostade daleko iza njih.
Vili ubaci u najveću brzinu. Začu se hučanje vazduha koji se odbijao od izbočine dok su
ulazili u prvu od nekoliko krivina. Vili, ostavivši menjač u najvećoj brzini, poče da usporava na
pedeset, četrdeset, trideset...
Onda reče: „Drš’te se sad.”
Hegen se uhvati za držač, a Modesti se okrenu i zgrabi zadnje sedište. „Pontijak” zakači
zid grebući metalom o stenu i odbi se od nje. Nastavio je sa kontrolisanim proklizavanjem preko
puta, bočno je prošao kroz oštru krivinu i nastavio dalje. Da bi se okrenuo na stranu, bilo je
dovoljno brdašce pored puta. Vili navede spoljne točkove na to brdašce i kola se opasno nagnuše.
Sada su se jedva kretala.
 „Napolje” reče on, zaustavljajući ih. Modesti se izvuče iznad vrata, a Hegen skoči na
zemlju pored nje. Kola su bila nagnuta u nestabilnom položaju. Vili se izvuče na unutrašnju
stranu, vagajući na njima svojom težinom. Hegen prođe do njega, pa ga obojica gurnuše.
„Pontijak” se prevrnu na stranu.
Vili brzo priđe Modesti na sredini druma i uze je za ruku. „Dobro, Princezo”, reče.
„Vidimo se kasnije.” Druga ruka mu se diže. On je udari vrhom lakta ispod uva; kratak udarac,
zamah od samo deset centimetara. Glava joj se zaljulja i ona pade. Pustio ju je da padne, nije je
spustio, i dok se prevrtala, lice joj se izgreba na zemlji.
Hegen oseti kako mu se stomak grči. Odjednom je shvatio na šta je mislila pod
profesionalnošću. Nije mu se to svidelo, ali sada je shvatio.
Farovi trepnuše preko neba kad je „ševi” prešao malo uzvišenje oko dvesta metara iza
njih, ispred dvostruke krivine. Motor se čuo sve jače. Vozač je smanjio prenos zbog bolje
kontrole u krivinama.
Vili se udalji tri koraka od Modesti i reče: „Dobro, drugar.” Bio je blizu Hegena, gledao je
prema njemu, glave okrenute i nagnute da bi isturio vilicu.
Hegen snažno zamahnu desnicom. Udario je savršeno. Vili se opusti i pade na drum.
Hegen se okrenu i otrča prema kolima. Prođe pored njih i nastavi dalje, uz kamenu strminu. Kad
je zalegao, svetla „ševija” se pojaviše iza krivine.
Gume su cvilile nekoliko sekundi, dok se kola nisu uz trzaj zaustavila. Sa zadnjeg sedišta
izađoše muškarac i žena. Muškarac je držao pištolj. Pokrivao je ženu dok je oprezno prilazila
prevrnutim kolima, a zatim i dvema prilikama koje su ležale na drumu. Sagnuvši se nad Modesti,
palcem joj je digla očni kapak. Neočekivano je zamahnula otvorenim dlanom i snažno je
ošamarila po besvesnom licu, sačekavši da vidi ima li reakcije.
Hegen je poželeo da je ubije.
„U nesvesti je”, doviknu žena, pa priđe Viliju. Uhvatila ga je za kosu i podigla mu glavu,
pa je i njemu palcem digla kapak. „I ovaj je.”
Žena se uspravi i isceri. Hegen ugleda podbulo lice sa neočešljanom ofarbanom kosom.
„Uvijeni kao za poklon”, reče ona. „Hajde, Gasparo.” Drugi muškarac ustade sa
suvozačkog sedišta. „Pomozi Borgu da ga ubaci unutra”, reče žena, pokazavši palcem prema
Viliju. Ona priđe Modesti i provuče joj ruku ispod ramena, a drugu ispod kolena. Bez napora se
uspravila i ponela mlitavo telo prema kolima.
Hegen je gledao kako dvoje onesvešćenih zarobljenika ubacuju pozadi, uz Borga. Žena se
stisla napred, sa vozačem i Gasparom. Vrata se zatvoriše i kola odjuriše.
Hegen „ležeći” spusti vlažno čelo na ruke i poče da psuje. Posle izvesnog vremena ustade
i pođe prema železničkoj pruzi koja je vodila na istok, prema Bilbejsu.
 15

U kabini je bilo šestoro ljudi. Bila je prostrana, ali još koji čovek i gužva bi bila nesnosna.
Gabrijel je sedeo za običnim hrastovim stolom, leđa okrenutih pregradi. Borg i gđa
Fotergil su sedeli na dugačkom sanduku ispod palube. Borg je držao pištolj na kolenu. Gđa
Fotergil je pušila „čerut” cigaru.
Mekvirter je stajao pored vrata razgibavajući kolena i mumlajući neku žalopojku. Veoma
zainteresovano posmatrao je Modesti Blejz i Vilija Garvina. Stajali su ispred stola, sa rukama,
sputanim lisicama, ispred sebe. Oboje su bili prljavi i neuredni. Na ženinom obrazu videla se
mala ogrebotina - posledica ispadanja iz kola.
Imali su sreće što su ispali iz kola, pomisli Mekvirter, ali odmah promeni mišljenje. Ne,
nesreću... bar po njih.
Na stolu ispred Gabrijela ležala je gomila predmeta. Dva tanka noža za bacanje i „kolt”
.32 u futroli, na tankom kožnom kaišu; paklica cigareta, kutija šibica i upaljač; ruž i džepni češalj
u kožnoj futroli; novac i ključevi; mala maramica i velika, bela.
Gabrijel je metodično pregledao svaki predmet. Pažljivo je zagledao cigarete, prelomio
jednu, a zatim dobacio paklicu Viliju Garvinu.
„Hvala.” Vili ju je uhvatio rukama u lisicama. „Može li i vatra?”
Gabrijel pažljivo pregleda upaljač i dobaci mu ga preko stola. „Možeš da pušiš kasnije”,
reče hladno. „Ne ovde.” Uzeo je ruž, otvorio ga, odvrnuo, pa zavrnuo i opet poklopio. Dobacio
ga je Modesti; zatim isto uradi sa češljem i maramicama.
Zavalio se u stolicu i zagledao u dvoje zarobljenika. Zenice očiju su mu bile vrlo male, što
je bio jedan od retkih znakova uzbuđenja kod Gabrijela.
„Pretresite ih opet” reče. Borg predade pištolj gđi Fotergil, pa ustade i priđe Viliju
Garvinu. Prešao je rukama niz Vilijeve grudi, pritiskajući snažno. Proverio je prazne kanije za
noževe, prešao rukama preko Vilijevih leđa i niz ruke. Klekao je i pažljivo mu prepipao svaku
nogu. Digao mu je jedno stopalo, pa drugo, i zagledao đonove čizama. Bile su obložene istom
gumenom presvlakom kojom su bile zalivene i po obodu.
Borg se uspravio, pa ponovio isti detaljan postupak i sa Modesti. Ona je stajala i gledala
pored njega dok ju je prepipavao.
„Oboje su čisti”, reče Borg naposletku i vrati se na svoje mesto.
Gabrijel ih je ćuteći gledao nekoliko trenutaka.
„Gospođa Fotergil bi mnogo volela da vas ubije”, reče.
Modesti sleže ramenima. „Znam da inače voli da ubija. Zašto nas?”
„Zato što ste tu. I zato što ja hoću da govorite. Ako odbijete, ispuniću joj želju. Odmah.”
Modesti diže ruke i protrlja spoljni deo zgloba o bradu. „Ti me znaš od pre, Gabrijele”,
reče. „Znaš da ne radim da bih bila povređena. To je besmisleno. O čemu hoćeš da pričam?”
„O dijamantima. Paketu vrednom deset miliona funti. Nudila si ih.” Gabrijel se nagnu
napred. „Gde su?”
„Na brodu koji ujutru plovi kroz Suec, na putu za Bejrut.”
„Provera.” Gabrijel klimnu glavom. „I šta si ti planirala da uradiš?”
„Da ih dignem iz trezora banke Anglo-Levant u Bejrutu tokom sledeće nedelje.”
Mekvirter priguši iznenadni napad smeha. Gabrijel stisnu usne toliko da su gotovo nestale
i polako odmahnu glavom. „Ne mudruj, Blejzova. Detaljno sam proučio ovu operaciju. To ne
ide.”
 „Možda tebi. Ali postoji detalj za koji ne znaš. Ja sam stara, poverljiva prijateljica šeika
Abu Tahira. Odobren mi je pristup u trezor, na osnovu njegovog ovlašćenja za procenu i
konverziju, kad i kako zatreba.”
Gabrijel se zamisli. „To pruža priliku za posao”, reče nakon jednog trenutka. „Ali
razočarala bi se. Ja uzimam dijamante pre nego što stignu u Bejrut.”
Ona se zagleda u njega, pa pogleda u Vilija Garvina. Gabrijel primeti da je iznenađena.
„Piraterija?” upita, ne verujući. „Jednostavnije je da sebi presečeš grkljan. Taj brod je
opremljen sa topom 5,2 i četiri mornarička protivavionska topa.”
„Znam. Postoji detalj za koji ti još uvek ne znaš. Vratićemo se na to. Kako si mislila da
odradiš distribuciju?”
„Imam kupca za sve. Sa druge strane zavese.”
„Koliko?”
„Devet miliona. U raznim količinama zlata i čvrste i meke valute.”
„Provera. Još nisi povređena. Ostani tako.”
„Pretpostavljam da je Hakim progovorio?”
Gabrijel, ignorišući je, pogleda Mekvirtera. „To je pola cene naše distribucije, tačno?”
„Jeste. Zaradili bismo još milion na njen način.”
Gabrijel pogleda Modesti. „Kako kontaktiraš svog kupca?” reče onda.
„Ne kontaktiram ga. On će se meni javiti u Istanbulu. Na svoj način. Ja moram samo da
budem tamo kroz deset dana, od sada.”
„Sa dijamantima?”
Ona napravi nervozan pokret. „Ne u tom trenutku. Čuj, to je komplikovan dogovor. Ne
bih mogla da izvedem razmenu dok mi je Interpol za vratom, pa zato dijamante treba zameniti u
Anglo-Levantu. Tako bih dobila na vremenu...”
„Nije važan tvoj plan. Koliko je siguran taj dogovor o kupovini?”
„Mogla bih da ti kažem sto odsto. Ali ništa nije toliko sigurno. Ali sigurno je devedeset
pet odsto. Opako žele te dijamante.”
„Dobro. Bićeš u Istanbulu za deset dana, pod nadzorom.” Gabrijel se zavali u stolici.
„Dobar je plan. Dobar je dogovor. Smatraj da je otkupljen.”
Ona pomeri ramena. „To sam i očekivala. Za koliko?”
„Za život. Tvoj i Garvinov. Naći ćemo nekog drugog za gospođu Fotergil.”
Pošto je duže ćutala, ona reče hladno: „Dobro. Vratila sam se samo zato što je ovo najveći
posao koji sam imala. Trebalo je da ostanem kod kuće.”
Vili kratko uzdahnu zbog pomešanih osećanja u vezi sa prihvatanjem i jer mu je laknulo.
Pogleda okolo, hladna lica, i isceri se. „Pa, tako ti je to. Sve je sređeno, eh? Kako bi bilo da
skinemo ove lisice i popijemo nešto?”
Gabrijel ustade i obiđe oko stola. Stade ispred Vilija i odjednom ga pljusnu nadlanicom
preko lica.
„Nije još sređeno” reče. „Sad radiš za mene, Garvine, dok ne završimo. I govoriš
poslušno, a ne pametno. Kako koristiš plamenik?”
„’Oćeš da otvorim sef?”
„Veliki. Možeš li da radiš brzo i u lošim uslovima?”
„Znaš, ja nisam samo lep.”
„Rekao sam ti”, reče Gabrijel. „Ne pametno.” Okrenuo se i snažno udario Modesti po
licu. „Sad...?”
Vili uzdahnu duboko. „Znam da koristim plamenik” reče tiho, „i mogu da radim brzo u
lošim uslovima.” Nadao se da nije suviše lako popustio. Žestok udarac koji je Modesti dobila
zaboleo ga je više nego sopstveni. Bilo je potrebno da pokaže izvesnu naivnu svojeglavost pre
nego što se preda. Činilo mu se da je pogodio pravu meru.
„To je već bolje.” Gabrijel se okrenu prema Borgu. „Uputi ga. Neka isproba opremu. Kaži
mu rutu, razdaljinu, tajming i osnovni plan. Sve. Koliko dugo?”
„Ako je pametan, dva sata.” Borg ustade.
„Imaš dovoljno vremena. Kreni.” Gabrijel pogleda Mekvirtera. „Benzedrin pola sata pre
početka posla.”
„Dobro. Imaće tešku noć. A šta ćemo sa madam?” Glavom je pokazao ka Modesti.
„Kajita broj četiri. Ostavite joj lisice i postavite čoveka na vrata.”
Tri sata nakon što se uspavala, Modesti otvori oči. Bila je potpuno svesna svoje okoline.
Videla je da je drugi ležaj u maloj kajiti još uvek prazan. Vilijeva vetrovka je ležala na njemu,
čizme pored njega.
Znači, Vili nije spavao. Još uvek je na ispitivanju. Ustala je i umila se na umivaoniku u
uglu, zvekećući lisicama. Pogledavši u izgrebano ogledalo, vratila je nekoliko pramenova kose na
mesto i opipala punđu da proveri da li je još uvek čvrsta. Cigarete i upaljač su bili u džepu
Vilijeve vetrovke. Zapalila je jednu i sela na ležaj.
Brod se lagano pomerio prema luci. Još uvek je bio na sidrištu. Poklopac prozora je bio
zaključan. Znala je da su Tarant i Pol negde iznad luke, u nekoj od lučkih kancelarija, možda.
Posmatraće Gabrijelovu jahtu, Mandraku. A Gabrijel je bio ovde na malom teretnom brodu,
petsto metara dalje. Primetila je naziv kada su nju i Vilija po mraku doveli na brod... Andronikus.
Pomislila je na Vilijevo ispitivanje, ali samo na trenutak. Bilo bi besmisleno spekulisati.
Nije bila napeta jer bi je to oslabilo, i odbacila je to pre mnogo sati, kada je Hakimov poziv
pokrenuo prvi korak poduhvata živi mamci. Njen um je bio dobro kontrolisan instrument koji je
odbijao sva razmišljanja sem onih koja jesu ili bi mogla biti od vitalnog značaja; na njih je bio
beskrajno osetljiv.
Otvoriše se vrata i uđe gđa Fotergil. Tupi pogled je prešao preko Modesti, uz nagoveštaj
pohlepe, kao doga koja je ugledala kost. „Gabrijel hoće da vidi kako to funkcioniše”, reče i tiho
se nasmeja. „Pomalo je ponosan na to, i ne mogu mu to zameriti.”
„Mogu li da ostanem bez ovih lisica samo dva minuta?”
„Eh?” Sumnjičavi pogled gđe Fotergil se polako ublaži i ona poče da shvata. „Ve-ce, eh?
Može, lutko, ali lisice ostaju dok Gabrijel ne kaže drukčije. Možeš za toliko da se saviješ.
Ovamo.”
Deset minuta kasnije Modesti je stajala sa gđom Fotergil na uzanom prolazu i gledala
dole u potpalublje, od nekoliko kvadratnih metara. Prolaz je išao sa tri strane prostora, a pod je
bio samo dno broda, čiste i suve oplate. Bilo je tu desetak ljudi, neki na prolazu, a neki ispod.
Neki groteskni predmet je ležao na drvenim klinovima na oplatama korita. Jedan od
delova je prepoznala: veliku, pljosnatu krofnu od kovanog čelika, sa aerodinamičnom školjkom
od zelenog fiberglasa oko ivice, sa dva velika porta od pleksiglasa. Iz peraja na obe strane krme
bile su pod pravim uglom isturene dve kratke cevi - mlaznice koje pumpaju vodu za pogon i
upravljanje.
Grotesknost je predstavljalo veliko, obrnuto zvono postavljeno na ronilački tanjir i za koje
se ispostavilo da je učvršćeno na njegovoj gornjoj površini čeličnom trakom širokom deset
centimetara. Oko ruba zvona išla je debela gumena prirubnica. Sa prolaza je videla unutrašnjost
zvona i otvoren okrugli poklopac na njegovoj pljosnatoj osnovi.
Odozgo, sa noseće metalne konstrukcije, spuštala su se i širila iz sredine tri upletena
najlonska kabla čiji su krajevi bili zakačeni za male metalne obručeve na metalnom trupu
ronilačkog tanjira. Šestorica ljudi bila su zauzeta poslednjom proverom pogonske opreme koja se
nalazila između unutrašnje školjke od čelika i spoljne od fiberglasa. Vili Garvin je stajao i gledao.
Bio je u laganom radnom kombinezonu i pozajmljenim patikama, i sada bez lisica. Nizak, crn
muškarac se peo mornarskim lestvicama prema rubu zvona. Prebacio se, spustio do dna i sišao
kroz dvostruki poklopac u unutrašnjost ronilačkog tanjira.
Vili Garvin diže pogled i ugleda nju na prolazu. Ona diže ruke u lisicama da ga pozdravi.
On se osmehnu, pokaza glavom prema tanjiru i klimnu glavom nemo se diveći.
Gabrijel, Borg i Mekvirter su stajali na drugom delu prolaza, blizu kontrolne table i
telefona koji je stajao na zidu. Mekvirter ugleda Modesti i gđu Fotergil, pa cupkajući i trljajući
ruke, pođe da im se pridruži.
„Jel’ vam se sviđa, mlada damo?”, upita cereći se.
„Nisam još sigurna” odgovori ona polako. „To je Kustoov ronilački tanjir, zar ne?”
„Ne. Đolitijev. Vrlo sličan.”
„Kako ga je Gabrijel nabavio?”
„Oh, on je čovek koji se bavi raznim stvarima. Između ostalog, poseduje i veliku
kompaniju za snimanje dokumentarnih filmova.”
„I oni će snimati neke podvodne scene?”
Mekvirter je ćušnu koščatim laktom i namignu. „Vi ste visprena mlada žena. Da, jedna
jedinica snima nekakav dokumentarac oko grčkih ostrva. Oni su iznajmili ovaj tanjir za veliku
cenu i ovog oblika.”
„Vi ste dodali nadogradnju”, reče ona, klimnuvši glavom prema obrnutom zvonu.
„I skinućemo je kad posluži svojoj svrsi, gospođo.” „Nećete moći a da ne ostavite
tragove.”
„Tačno. Ali poslednjeg dana snimanja tanjir će doživeti nezgodu u kojoj će mu se oštetiti
vrh, gornji deo trupa.”
„Protiv čega je osiguran, naravno.”
„Zašto vas dvoje ne zavežete”, reče gđa Fotergil hladno. Ona se naslonila na ogradu
prolaza i jedva zainteresovano gledala šta se dole događa. „Pričaš, pričaš i samo pričaš. Ako tebe
ikad budem radila, Mekvirteru, prvo ću ti slomiti grkljan.”
Mekvirter se veselo nasmeja i reče: „Draga gospođo.” Modesti je gledala kako se Vili
penje u zvono i silazi kroz dvostruki poklopac. Njegove ruke povukoše spoljni poklopac na dnu
zvona i spustiše ga na mesto. Videla je kako se zaptiva. Gabrijel je govorio telefonom, gledajući
tanjir, i izvesno vreme kao da su vršene neke provere.
„Je li Gabrijel u kontaktu sa njima?” upita Modesti. Mekvirter odmahnu glavom. „Nije
direktno. Već preko radio-sobe. Odande imamo link dugačkim talasima s tanjirom. Kasnije ćemo
otići tamo.”
Gabrijel spusti slušalicu i obrati se Borgu, koji uzviknu: „Spremni.” Muškarci na podu se
povukoše dalje od zone u kojoj se nalazio tanjir. Na prolazu, dvojica pođoše okolo da bi
pozatvarali prozore otporne na vodu. Zatim dadoše znak Gabrijelu i oko njih nastade napeta
tišina. Niko se nije pomerao. „Lansirajte ga”, reče Gabrijel.
Motor zacvile i najlonski kablovi digoše tanjir nekoliko centimetara iznad klinova.
Muškarci priđoše i ukloniše klinove. Gabrijel dade znak nekome ispod, koga Modesti nije videla.
Trenutak kasnije začu se potmula tutnjava i čelične ploče trupa polako se povukoše na dve strane,
a dugačka zaptivna traka puče kad su se delovi razdvojili.
Mračno, mirno more u luci zapljuskivalo je tiho dno zaklona, ali nivo vode se jedva malo
digao jer je sama prostorija, čvrsto zaptivena zbog ulaska vazduha, funkcionisala kao veliko
ronilačko zvono. Na drugi znak, tanjir sa svojom nezgrapnom nadogradnjom spušten je polako u
vodu. Dok je plutao napola potopljen, ljudi priđoše otvorenom trupu i otkačiše najlonske kablove.
 Gabrijel diže telefonsku slušalicu i progovori u nju. Prošlo je pet sekundi. Modesti vide da
nivo vode u zvonu raste.
„Oni pumpaju”, reče Mekvirter. „Inače bi nagrnula odozgo i mogla bi da ga potopi.”
Kako je nivo vode u zvonu rastao, tanjir je tonuo sve dublje. Ubrzo je samo nekoliko
centimetara ruba zvona ostalo iznad površine. Onda više ništa. Ploče se uz tutanj vratiše na
mesto, a ljudi priđoše napred kroz nekoliko centimetara vode, da spoje preklopni zglob.
„Preuzećemo iz radiosobe, Mekvirteru”, doviknu Gabrijel. „Dovedi i Blejzovu.”
Na zidu radiosobe stajao je prikačen plan, dugačka papirna traka, sa crtežom broda i
tanjira u razmeri, i vremenima i razdaljinama izvedenim u podnožju plana.
Kroz otvoren prozor na suprotnoj strani kajite Modesti je videla beo brod koji stoji izvan
prilaza kanalu. Znala je da to mora biti Tiborija. Tarant i Pol će gledati kroz dvogled sa svog
osmatračkog mesta iznad luke. Osmatraće i Mandrak, misleći da su ona i Vili zarobljeni na
njemu. Neće gledati teretnjak Andronikus, koji se sprema da isplovi.
Tiborija i Andronikus će zaploviti. Gabrijelova jahta će ostati. Pitala se koliko će proći
dok Tarant i Pol otkriju šta se dogodilo. Nije bilo načina da dokuči odgovor, pa je odbacila te
misli.
„Rekao sam Garvinu šta će ti se desiti ako zabrlja s ovim poslom ili počne da mudruje.
Ispričao sam mu detaljno”, reče Gabrijel.
„Zapamtiće”, odgovorila je i digla zglobove. „Otkupio si me za cenu života i hoćeš da
prodam dijamante u tvoje ime. Moram li još uvek da nosim ovo?”
„Lisice?” Gabrijel se isceri ne otkrivajući zube. Bio je to neobično odbojan izraz,
izveštačen i bez emocija. „One su za tvoje dobro; za slučaj da gospođa Fotergil iznenada dobije
napad. Sa lisicama si sigurna. Kao da nosiš naočari.”
Gđa Fotergil se cinično nasmeja.
„Mogu li da postavim pitanje?”
„Nećeš morati. Mekvirter nema često zainteresovanu publiku. Ti si dar za njega.”
„Dođite ovamo, devojko”, reče Mekvirter zadovoljno i povede je do plana na zidu. „Evo,
tanjir mora da pređe oko osam stotina metara do Tiborije. Može da prelazi samo jedan i po čvor
bez nadogradnje, a manje od jednog čvora s njom.”
„Kako ga dodatna težina zvona ne prevrne?”
„Eh?”, pogleda je Mekvirter, pa mu se lice onda opusti. „Tu pomaže živin balast”, reče.
Znala je da on samo pretpostavlja. Ali neko nije pretpostavljao. To je bio Gabrijelov projekat i taj
aspekt je sigurno proveren.
„Morate biti sigurni da će tanjir na vreme stići do Tiborije”, reče ona, gledajući legendu.
„Treba mu pola sata samo da stigne do nje.”
„Jeste. Ali lansirali smo ga pre dvadeset minuta, dok je brod prolazio kroz poslednji deo
Ras el Esh.”
„Mislim da je tajming ipak neizvestan. Znate li koliko dugo će se Tiborija zadržati tu?”
Mekvirter pogleda u daljinu, prema belom brodu. „Ne. Ako nema putnika, ni pošte, tu su
druge formalnosti i dolazak kutera za pilota. Najmanje trideset minuta. A posao je dobro
uvežban, vidiš to.” Zaćutao je, protrljao bradu, pa polako dodao. „Mada ne s Garvinom.”
„Šta je njegov posao?”
„Ništa dok se ne ostvari kontakt, što je posao pilota.”
„Preciznost. Kako se tanjir usmerava i navodi?”
„Ah...” Mekvirter sinu i protrlja ruke. „Instrumentima. Približiće se direktno ispod
trezora. U trezoru ima i drugih stvari, sem dijamanata, a među njima je sanduk sa vrednim
porcelanom, širok metar i po i trideset santima dubok.” Ona klimnu glavom. „Poslat iz neke od
Gabrijelovih kompanija, i sa nečim unutra što emituje zrak za navođenje?”
„Jeste. Čim Garvin uključi u tanjiru lokator na frekvenciji koja mu odgovara.”
„Još uvek tu ima mogućnosti za grešku. Kako znate da li se sanduk sa lokatorom nalazi
baš tamo gde vam je potreban u trezoru?”
Gabrijel odgovori, ne okrećući se od porta. „Znamo svaku stavku u trezoru”, reče. „Tačan
položaj. Dobro smo platili za taj plan, ali očekujemo da nam donese zaradu.” On diže pogled na
sat na zidu iznad stola radiste. „Trebalo bi uskoro da se jave.”
Gđa Fotergil upali „čerut”. Uzgred se osvrnula oko sebe, pa se sagnula i dohvatila stolicu
za jednu nogu. Uhvatila ju je za donji deo i ispružila ruku, napregavši mišiće, i zagledala se u
sekundaru na satu.
„Šta se dešava kad tanjir ostvari kontakt?” upita Modesti.
„Dolazi ovamo.” Mekvirter spusti dugački prst na crtež broda i nasmeja se. „Priznaću da
sam uvek mislio da je dno broda špicasto, ali nije. Pljosnato je, vidite ovde. Tanjir prilazi
odozdo.” Pokazao je rukama. „Zvono dolazi u dodir sa dnom broda. Poput magneta, dovoljno da
se zadrži. Sto deset kilograma gvozdenog balasta se odbacuje i pritisak stvara uspon nagore.
Voda se ispumpava iz zvona i dobijate dodatni spoljni vodeni pritisak.”
„Šta je sa školjkama?”
„Gumena prirubnica održava zvono vodootpornim. Provereno je.”
„Znači, dobili ste zvono, sa tanjirom ispod, pričvršćeno za dno Tiborije.”
„Jeste. To bi sad trebalo da se dešava. I držaće dok god brod stoji u mestu.”
„On bi mogao da se pokrene za dvadesetak minuta. Znači, sad Vili počinje svoj deo?”
„Bolje bi mu bilo, curo.” Mekvirter je pogleda i ona primeti okrutnost koja se nalazi
duboko u njegovim plavim očima. „Jeste, bolje bi mu bilo.”
 16

Vili Garvin je čučao u obrnutom zvonu, leđa naslonjenih na jednu zaobljenu stranu i nogu
raširenih oko dvostrukog poklopca. Debeli gumeni disk prekrivao je otvor između njegovih nogu.
Odozdo, kroz gumu, prolazila su creva do oksiacetilenskog plamenika za sečenje koji je on držao.
Drugo crevo je išlo do usnika aparata za disanje koji je držao u zubima, a imao je i štipaljku na
nosu. Imao je tamne naočari, a na čelo mu je bila prikačena mala, ali snažna lampa.
Strugačem je očistio oplatu od malobrojnih školjki blizu ivice zvona, koja je sada čvrsto
nalegala na dno broda. Gumena traka je spolja činila vodootporni pečat.
Vili upali plamenik, podesi plamen i izvadi elektrodu iz dugačkog džepa na kombinezonu.
Polako poče varom da zatvara tanki razmak u obliku slova „v” između ploča brodskog korita i
kose ivice zvona.
Unutrašnjost zvona se za nekoliko sekundi ispunila dimom. Udišući ravnomerno vazduh
iz creva kroz usnik, Vili je pažljivo vario tačke na krivini dužine dvadeset centimetara. Završivši
to, pomerio se nezgrapno u tom zatvorenom prostoru i počeo da vari drugi deo, na suprotnoj
strani.
Pažljivo se namestio u novi položaj, da nastavi varenje na trećoj strani obima. Mišići nogu
i ruku žestoko su se borili s takvim naporima. Isključio je bol iz glave i nastavio da radi. Kada je
počeo četvrti i poslednji var, zvono se zatrese i nastavi da vibrira. Brod se pokrenuo.
Vili pogleda plamen plamenika. Unutrašnji konus je bio nepravilan i slab. Smanjio je
protok acetilena dok nije podesio pravilan plamen, pa onda nastavi. Sada je, čak i pored lampe na
čelu, teško video zbog gustog dima. Četvrti var je potrajao duže nego ostali, a kad ga je završio,
ugasio je plamen i mlitavo se naslonio, udišući vazduh na dahove iz aparata za disanje dole, u
tanjiru.
Sagnuo se i tri puta udario u ivicu poklopca. Par trenutaka kasnije začulo se tiho šištanje i
siromašni vazduh postade još slabiji. Ispumpavan je i zamenjivan svežim. Sada, kad se brod
kreće, mehurići koji izlaze na površinu utopiće se u talase sa pramca koji prolaze uz bokove
broda.
Vili šutnu gumeni disk dole, kroz poklopac i spusti plamenik pilotu. Izvadio je usnik kroz
koji je udisao i čučnuo, dozvoljavajući svojim mišićima da se opuste.
Pilot se pojavi između njegovih stopala. „Nastavi!”, reče grozničavim glasom i pokaza
mu da požuri.
„Oladi.” Vili gurnu naočari pozadi i malo se opusti psihički, naslonivši glavu pozadi na
zid, tako da je mogao da vidi varove pod svetlom lampe na svom čelu. Držali su se. Najkritičniji
trenutak je bio kada se brod pokrenuo i varovi našli pod naponom zbog inercije zvona. Sada, kad
je taj trenutak prošao, držaće.
Pet minuta kasnije Vili dade znak pilotu i ovaj mu pruži dugačku, opuštenu tubu od
celofana. U njoj je bila mešavina kudelje i plastičnog metala. Vili otvori vrh tube i zali lepljivu
mešavinu u iskošenu ivicu između četiri vara, pa je čvrsto utisnu unutra drvenom lopaticom. Za
trideset minuta sasvim će se stvrdnuti i ostati čvrsto zacementirana.
Završivši posao, dodao je dole lopaticu i zgužvani celofan. Prema instrukcijama, sada je
bio završen prvi, vitalni stadijum operacije. Ostatak može da se završi opušteno.
Gospode, pomisli Vili, brišući znoj sa lica. Opušteno.
On diže prst na dugme tanke crne trake oko svog grla i pritisnu ga.
„Tikvica”, reče jasno. Osetljivi mikrofon na grlu primiće vibracije njegovih glasnih žica i
preneti ih na zvučnike u sobi Gabrijelovog radiste. „Tikvica” je značila da je prvi stadijum, trka
sa vremenom, završen. Pitao se da li su doveli i Modesti u radio-sobu. Nadao se da jesu. Bio je to
obiman poduhvat.
Pilot mu dodade veliki, podešen šestar i on opisa kredom krug na čeličnim pločama iznad
glave, prečnika sedamdeset pet centimetara. Pilot je, dole, povezivao cilindar sa čistim
kiseonikom na plamenik da bi mogao da seče.
Vili uze plamenik i podesi plamen. Zatim poče da proseca okruglu rupu na dnu Tiborije.
„Lotos”, reče prozukli glas iz zvučnika i u radio-sobi nastade uzbuđeno komešanje.
„Prošao je” reče Mekvirter likujući, spustivši dugački prst na plan broda. „I na pravom je
mestu. Prošao je kroz dno i ušao u prolaz između tankova sa vodom. Sad mora da izmeri
razdaljinu u ovoj razmeri i proseče pod trezora.”
Modesti pogleda preko kajite. Kroz otvoren prozor videla je Tiboriju kako plovi naporedo
sa njima, oko kilometar i po nadesno. Port Said će sada ostati iza horizonta. Zamislila je Vilija
kako puzi kroz mračnu utrobu broda, duboko ispod nivoa vode.
„Mora da su primetili da idemo istim kursom i brzinom kao i oni”, reče. „Šta će biti ako
iznenada odluče da provere trezor?”
„Da li bi ti?” upita Gabrijel sa prezirom u glasu. „Posmatraju nas. Gledaju imamo li
skrivene topove i hoćemo li pokušati da se približimo i ukrcamo. A i šta je čudno ako dva broda
izvesno vreme drže isti kurs? Da li bi ti pomislila da neko hoće kroz dno da uđe u trezor?”
„Bejrut” reče Mekvirter veselo. „Tamo će otkriti. Usidriće se u toku noći i dovešće pola
bataljona da bezbedno prebace te dijamante u banku. Onda će otvoriti trezor...” Sklopio je oči za
trenutak i odjednom ih razrogačio, raširivši ruke i preterano glumeći šok, zagledan u pod.
„Miševi!” uzviknuo je užasnuto.
Gđa Fotergil je zurila bezvoljno. Onda shvati i frkćući se nasmeja. „Miševi”, ponovi. „To
ti nije loše, Mekvirteru.”
Dvadeset minuta kasnije začu se šum iz zvučnika.
„Suncokret” začu se glas Vilija Garvina.
On je stajao u trezoru, držeći u rukama velika klešta. Iza njega, tridesetak centimetara od
velikog, pljosnatog drvenog sanduka, bila je rupa u podu nepravilnog oblika. Delovi čeličnog
diska koje je isekao ležali su u radnom prostoru, dublje od jednog metra ispod njega. Od lampe
na njegovom čelu, dugačak kabl, zakačen za njegov struk, spuštao se kroz rupu u podu, pa oko tri
metra kroz radni prostor, i dalje dole, kroz zvono, do baterija u ronilačkom tanjiru.
Dve metalne kutije koje su ležale pored zida trezora izgledale su baš kao na slikama koje
mu je Borg pokazao; oko metar dugačke, tridesetak centimetara široke i isto toliko duboke. Na
svakoj od njih bile su po dve čelične kopče i dva katanca zapečaćena voskom. Vili iseče katance.
Otvorio je svaku kutiju posebno, digao gornji pokrivač i pogledao šta se nalazi ispod. Ličili su na
sitan šljunak. Izvadio je po šaku iz obe kutije i pažljivo ih zagledao. Zadovoljan, vratio je
dijamante i zatvorio kutije. Iz džepova svog kombinezona izvadio je dva nova katanca i zaključao
ih na kopčama.
Pilot Luiđi povukao je oksiacetilenski sekač nazad, kroz radni prostor. Sada se vratio i
proturio glavu kroz rupu u podu. Vili povuče kutije, jednu po jednu, i spusti ih kroz rupu, uz
Luiđijevu pomoć.
Bilo im je potrebno deset minuta da prevuku kutije kroz radni prostor u zvono, pa kroz
dvostruki poklopac u tanjir.
Vili pritisnu dugme na mikrofonu na grlu i reče: „Mimoza.”
Pilot je legao potrbuške na gumeni madrac, sa rukama na kontrolama i licem blizu jednog
od prozora od pleksiglasa. Vili je zatvorio spoljni poklopac i osnovu zvona, i učvrstio šrafove
gedorom. Zatvorio je unutrašnji poklopac u kabini tanjira i učvrstio ga. Umorno se spustio na
inženjersko sedište, okrenuto ka krmi tanjira.
Pilot upumpa živin balast napred, tako da tanjir, odvojivši se, zaroni pod uglom, pramcem
nadole. Instrument je pokazivao da su rezervoari vodenog balasta gotovo puni. Na Luiđijev znak,
Vili raširi prste po kratkoj tabli sa četiri mala prekidača. Onda pritisnu. Začuo se čist metalni
zvuk sa čelične kragne na trupu tanjira kada su se otkačile brave koje su držale tanjir i zvono
spojene.
Tanjir glatko zaroni, ostavljajući zakačeno zvono za sobom, i onda se začu prigušen šum
brodskih elisa deset metara iznad njih. Pilot lagano izravna svoje plovilo, lebdeći u vodi kao neko
morsko čudovište.
Vili dodirnu mikrofon na grlu. „Randevu”, reče.
Ta reč se čula u radio-sobi Andronikusa i Modesti oseti prizvuk umora u Vilijevom glasu.
Sigurno je dobio neki doping; ali znala je koliko je izdržljiv. Posle obroka i nekoliko sati sna
oporaviće se.
Mekvirter je trupkao nogama i pljeskao rukama iznad glave. Gđa Fotergil se kikotala i bez
razloga češkala po kovrdžavoj plavoj kosi. Čak i Gabrijel je pokazao emociju, usne su mu
podrhtavale i blago crvenilo se pojavilo na obrazima boje gita.
On diže telefonsku slušalicu i reče: „Zaustavite motore.” Pogleda Modesti.
„Sada još samo ja treba da ih prodam”, reče ona.
On klimnu glavom, spuštajući slušalicu. „Da ih prodaš za mene” ispravi je on. „I pod
nadzorom. Sve to ćemo srediti kasnije.”
„To sam i mislila”, reče ona, slegavši ramenima. „Kazala sam ti, ja radim za zaradu, a ne
za kamenje, Gabrijele.”
„Ostani takva.”
„Hoću. Bar dok ne dobijemo kamenje. Sarađivaćemo još opuštenije ako nas nahranite.”
Gabrijel se zamisli. „Razume se da možemo” reče naposletku. „Pobrini se za to,
Mekvirteru.”
U velikoj kancelariji iznad luke Port Said, Tarant uze dve poruke i pročita ih ponovo.
„Još uvek je besmisleno”, reče Hegen. Stajao je pored prozora, pogleda uperenog prema
jahti Mandrak. Motorni čamac se odvojio od jahte i pošao prema pristaništu.
U kancelariji je bio i treći čovek, major egipatske vojske, koji je sedeo za stolom sa tri
telefona.
„Sve je besmisleno”, promrmlja Tarant. Poruke su došle od kapetana Tiborije. Prvom je
javio da je više od jednog sata teretni brod Andronikus plovio istom brzinom i kursom iz Port
Saida, prema severu. Ništa sumnjivo nisu primetili na njemu, ali on je uzbunio posade svojih
topova.
Druga poruka, koja je stigla sat i po kasnije, javila je da je Andronikus usporio i zaostao
za njima. Izvinjenje za potencijalno uznemirenje koje je izazvala prethodna poruka.
„To je značilo nešto”, reče Tarant. „Ne mogu da verujem da je taj drugi brod bio
slučajnost.”
„Ako nije, šta dođavola to znači?” Hegen se okrenu od prozora.
Tarant ne odgovori. Tražio je proveru Gabrijela na Mandraku i čekao rezultat. Pet minuta
kasnije uđe dežurni lučki službenik i zvanično pozdravi majora.
„Čovek Gabrijel nije tamo”, izvesti on na engleskom. „Pitao sam za njega pod izgovorom
carinske procedure. On nije na Mandraku. Kapetan kaže da je otišao sinoć, sa ostalim putnicima,
i ne zna gde su
Hegen opsova. „Na Andronikusu su”, reče Tarantu. „Kao i Modesti i Vili.”
 „Zvuči verovatno. Ali zašto?” Tarant umorno protrlja oko. „Zašto su pratili Tiboriju? Šta
su uradili, ili se spremaju da urade? Jesu li nešto pokušali i omanuli?”
„Jebeš dijamante”, reče Hegen besno. Mahnu rukom prema prozoru. „Gabrijel je nestao
negde na Mediteranu. Drži Modesti. Ako nije uspeo da mazne dijamante, ona mu nije od koristi.
Šta da radimo?”
„Bez kompletne vazdušne pretrage pre sumraka”, reče Tarant, „koja je ionako nemoguća,
nema šanse da nađemo Andronikus.”
„Pa?”
„Pa sedećemo i čekaćemo. I nadati se da Modesti Blejz i Vili Garvin instinktivno mogu
da odigraju onaj teži deo.”
Vili Garvin otvori oči. Ležao je na leđima na svom uzanom ležaju, a ruke sputane
lisicama ležale su mu na stomaku.
Prošlo je šest sati od kada se iz ronilačkog tanjira popeo u hermetički zatvorenu prostoriju
Andronikusa, izvestio Gabrijela o tome, pojeo obilan obrok i zaspao. Znao je da je toliko
vremena u pitanju zato što je podesio svoj unutrašnji mehanizam da odspava tačno toliko.
„Ostani tu, dragi Vili.”
Modesti privuče hoklicu pored njega. Držala je krčag vode, mali sapun i otvorenu britvu.
Vili se zagleda u nju. „Bože”, reče. „Gde si to nabavila, Princezo?”
„Tražila sam da mi daju. Mekvirter se nasmejao, ali nije se bunio. Britvom ne možemo
mnogo da uradimo, sem da se brijemo ili prerežemo sebi grkljane.” Vlažnim sapunom je
protrljala Vilijevu bradu.
„Ja ću, Princezo. Sad sam veliki dečko.”
„Dovoljno veliki da se ne raspravljaš. Lezi mirno, Vili.”
„Mo’š li to sa lisicama?”
„Nema problema. Moći ćeš sigurno da se prepoznaš kad završim.”
Bila je spretna sa britvom. Mnogo godina ranije, kada je prvi put izašla iz pustinje i radila
za Lauša u Tangeru, svakog dana je izvesno vreme provodila kao pomoćnica u berberskoj radnji
pri jednoj luksuznoj javnoj kući. To je bilo mesto na kome su muškarci pričali, a ona je sakupljala
vredne tračeve.
Vili Garvin se opustio i zatvorio oči, uživajući u čistom, hladnom dodiru britve na
čekinjama svojih obraza.
„Moraš da priznaš Gabrijelu”, reče on nerazgovetno iz ugla usana. „Veliki poduhvat,
Princezo.”
„Najveći.” Dodirnula mu je uvo i nežno ga povukla za resicu. To je značilo da je kajita
verovatno ozvučena. To je bio jedan od razloga zbog kojih je bila pozvana da posmatra akciju s
tanjirom i dešavanje u radio-sobi; da bi u ovoj kajiti bio postavljen mikrofon.
Vili otvori jedno oko i opet ga zatvori što je bio znak da razume.
„Šta će biti kad Tiborija stigne u Bejrut i otkriju da su dijamanti nestali?” reče on. „Ovaj
brod će biti sumnjiv. U prvoj luci u koju uđemo popeće se vojska. Nače tanjir, rampu, dijamante,
sve.”
„Ne. Pitala sam za to.” Zategla mu je kožu na obrazu i vešto mu povukla britvu duž vilice.
„Noćas napuštamo brod, sa Gabrijelom i još nekoliko njih, i dijamantima. Ne znam gde ćemo.
Ali brod nastavlja dalje i ronilački tanjir ostaje na grčkim ostrvima, kod njihove filmske ekipe.”
„Dobro pokriće. Al’ brod će biti sumnjiv. Skoro dva sata smo plovili naporedo sa
Tiborijom.”
„Brod se neće zaustavljati nigde do Bresta. Do tada će rampa već opet izgledati
normahao. Sasvim. Niko neće moći ništa da primeti.”
 „Da ga ne zaustave na moru?”
„Ko bi to uradio?” Modesti spusti britvu i obrisa mu lice peškirom. „Zainteresovane
strane su šeik Abu Tahir i britanska vlada. Abu Tahir nema topovnjaču, a britanska vlada je ne bi
upotrebila. Bar ne na otvorenom moru i sa neizvesnim dokazima.”
Vili pređe rukom niz obraz. „Divno”, reče. „Fala, Princezo.” Protegao se sa uživanjem.
„Jesam li ti pričo o onoj devojci u Santijagu?”
„Mislim da nisi. Ne iz Santijaga.” Ona je isprala britvu u lavabou i obrisala je.
„Bila je dobra”, reče Vili prisećajući se. „Vrlo strasna. Al’ nije bila zainteresovana sem
kad sam bio neobrijan. Nije volela bradu, al’ nije podnosila kad sam glatko obrijan. Moro sam da
budem neobrijan.”
„Šašavo. Ali bezopasno.” Modesti sklopi britvu, ostavi je na maloj polici i ispruži se na
drugom ležaju. „Šta se desilo, Vili?”
„Ništa naročito. Dugo me nije bilo. U svakom slučaju, teško je ostati neobrijan. Udala se
za nekog bricu. On je trimovo svoju bradu. Tako je bio ispravan dva’es’ čet’ri sata dnevno. Kad
sam ga opet video dve godine kasnije, bio je gotov da se parkira.”
Modesti se osmehnu. Dohvati izgužvanu paklu cigareta, pripali dve i dodade mu jednu.
„Šteta što je Gabrijel ušao pre nas”, reče mu. „Mnogo dijamanata si doneo, Vili.”
„Ne mo’š uvek da pobediš. Da smo čuli da i Gabrijel ide na nji’, mogli smo dogovoriti
distribuciju.”
„Sad je kasno.” Ona zamišljeno odahnu. „Izlazimo prazni. Ako budemo imali sreće.”
On je odmah prihvatio priču i nekako uplašeno rekao: „Misliš da bi mogo da nas otpiše?”
„Moguće je da razmišlja o tome. Ali mislim da ne može da kontaktira Istanbul bez mene.
Možda tebe zadrži dok to ne bude završeno.”
„A posle?”
„Nije toliko lud da mene pusti a tebe ukloni, Vili. Mogla bih da progovorim.”
„Da, sasvim je moguće.”
„Ne pravimo probleme. Zapamti to. Samo ćemo to odraditi.”
„Dobro.” Vili se ispruži i opusti. „Šta je bilo sa onom tvojom kobilom u Benildonu koja je
trebalo da se oždrebi?”, reče nakon pola minuta.
 17

Bilo je jedanaest sati kad je Mekvirter ušao u Gabrijelovu kabinu. Gabrijel je sedeo sa
viljuškom u ruci i jeo iz velikog tanjira salatu, voće i orahe. Pored tanjira stajala je čaša sa
mlekom. Gđa Fotergil se smestila na obloženoj fotelji pored zida i mrštila se na ukrštenicu u
nekom časopisu. Samo tri reči su bile upisane neveštim, detinjim rukopisom.
„Pričali su”, reče Mekvirter. „Sve je na traci. Ako vredi.” Gabrijel diže obrvu, a Mekvirter
pokaza.
„Oh, samo obična priča.”
„Kakva?”
Mekvirter zatvori oči. „Konji; devojka u Santijagu; poema K. S. Luisa; popravka
kvarc-jodnog fara na njenim kolima; Ulica Burbon u Nju Orleansu i džez kombo Ala Hirta; neki
komad Lamerijave srebrnine koji je ona kupila kod Kristija; Harold Pinter - Blejzova misli da je
veliki, a Garvin da je pozorišni prevarant; elektronska brbljarija o generatoru četvrtastih talasa,
koji je on pokušao da joj objasni; interpretacija Ota Klemperera Betovenove Devete; cura u
Singapuru.
„Dobro.” Gabrijel spusti viljušku. „Misliš da nisu razgovarali o tome šta će biti s njima?”
„Samo nekoliko minuta. Sigurni su devedeset procenata da će izvući žive glave ako budu
sarađivali.”
„Dobro.” Gabrijel otpi mleko. Gđa Fotergil se počesa po rebrima gledajući ga pomalo
napeto.
„Zvuči smešno pustiti ih da odu” reče.
„Odgovara mi da misle tako dok Blejzova ne završi posao sa kontaktom u Istanbulu.”
Gđa Fotergil se malo zamisli. „Misliš, nećeš ih pustiti da odu?” upita ga.
„To mislim, gospođo Fotergil.” Gabrijel kratko razvuče usta. „Ne brinite. Dopašće vama.”
On ispi čašu i odgurnu tanjir. Za trenutak mu blede oči zasijaše zbog iščekivanja. „Kaži
Kanalehasu da donese projektor i ekran” reče Mekvirteru. „Ima dovoljno vremena da možemo da
pogledamo taj novi crtać pre nego što pristanemo.”
Drveni mol na hrastovim stubovima štrčao je sa špica ostrva. Andronikus se zaustavio dve
stotine metara dalje, izvan plićaka. Sa njega je spušten čamac od šest i po metara sa jednim
propelerom.
Noćni vazduh je bio topao, ali Modesti i Viliju, koji su izvedeni odozdo, iz zagušljive
kajite, bio je hladan i svež. Stajali su pored ograde puneći pluća njime, dok su dve čelične kutije
sa dijamantima pažljivo iznošene niz brodsko stepenište i spuštane u čamac. Nisu pričali. Pogledi
su im bili na ostrvu, upijali su svaki detalj koji je otkrivala svetlost punog meseca. U manastiru na
kamenitom brežuljku na severnoj strarii, nekoliko prozora bilo je osvetljeno bledom svetlošću.
Još uvek u lisicama, spušteni su u čamac. Četiri čoveka su već bila u njemu. A onda još
Borg i gđa Fotergil, i najzad Mekvirter i Gabrijel. Čamac se tiho kretao morem do pristaništa koje
nije bilo mnogo daleko. Dok su izlazili, Andronikus je već zaplovio dalje.
Išli su pola sata laganim hodom do podnožja neravne padine, odakle je grubo, isklesano
stepenište vijugalo uzbrdo, do manastira. Borg je, sa pištoljem u ruci, išao za zarobljenicima, a
Gabrijel i Mekvirter za njim. Ispred njih su gđa Fotergil i četvorica muškaraca na smenu nosili
dve kutije dijamanata, po dvoje svaku.
Dok su išli, Modesti je proučavala manastir i okolinu, pamtila svaki detalj i pokušavala da
zamisli njegovu unutrašnjost. Znala je da i Vili to radi.
 Ušli su kroz teška, drvena vrata u veliku kuhinju. Na jednoj strani bile su dve velike rerne,
svaka po dva metra dugačka. U uglu, na popločanom kuhinjskom podu, nalazila se niska kamena
ograda bunara, iznad kog je bio postavljen čekrk.
Dva monaha u crnim mantijama mesila su testo na velikom drvenom stolu. Čovek sa
pljosnatim, mongolskim licem sedeo je u stolici sa automatom na kolenima. Široko kameno
stepenište vodilo je naviše iz kuhinje, skrećući desno između spratova. Na vrhu se nalazila široka,
kamenom popločana galerija duž jedne strane nekakve kapele u restauraciji. Tu je bilo na gomile
građevinskog šuta i veliki nered.
Na otvorenoj strani galerije bio je sklonjen veliki deo drvene ograde. Merdevine, lopate,
krampovi i ćuskije bili su naslagani pored zida. Na običnim drvenim kolicima, na rubu praznine
od deset metara do donjeg sprata, stajalo je veliko metalno vedro, gotovo do struka visokog
čoveka, tri četvrtine puno šuta. Iz tri čelikom ojačane tačke na ivici kratki lanci bili su zakačeni
na kuku, koja je opet bila vezana za jak kabl koji se izvijao naviše, do čekrka zašrafljenog za
debelu gredu u mračnom potkrovlju. Na podu ispod nije bilo nameštaja za kapelu. Na njemu su
bile gomile peska i balasta, dugački balvani, vreće cementa i još alata. Sve je odisalo
jednostavnošću, pa je Modesti procenila da sami monasi izvode restauratorske radove.
Sa Borgom iza leđa, ona i Vili su prolazili neurednom galerijom. Pogledima su prelazili
svuda, ali bez vidne namere, pamteći svaki korak puta. Na kraju galerije procesija prođe kroz
otvorena vrata, pa kroz nekoliko hodnika naposletku stiže do velike prostorije koja je nekad bila
svetilište.
Dve kutije sa dijamantima dignute su na sto. Muškarci su bili zadihani od nošenja. Gđa
Fotergil nije pokazivala znake umora. Radoznalo je pogledala stočić sa pićima, pa Gabrijela, koji
je počeo da otključava kutije.
„Dobro”, reče Gabrijel. „Jedna tura za sve. Pomozi joj, Mekvirteru.”
„Ja ću...”, poče Vili, pa odjednom zatvori usta.
Gabrijel klimnu glavom. „Učiš”, reče, pa pogleda Modesti. „Kako ti se sviđa naša baza?”
„Dobra koliko i ostatak operacije”, hrabro odgovori. „Šta će posle biti sa monasima?
Možda ćutljivi, ali ne toliko. Mogu da pokažu tvoju fotografiju.”
„Neće biti u prilici”, reče Gabrijel. „Svi nestaju. Kao sa Meri Selest. Velika misterija. Ali
korisni su za sada.”
„Hoće li brod koji ih snabdeva dolaziti? Mora da ima redovan raspored.”
„Svaka tri meseca. A prošlo je više od četiri nedelje od prošlog dolaska. Otići ćemo pre
sledećeg.”
„Onda nemate problema. Sem distribucije. Kad ćemo razgovarati o tome?”
„Kad budem spreman.” Pogledao je Borga. „Skloni ih. U odvojene ćelije. Ćebad i dušek
svakome, kofu i lavabo. Tri obroka dnevno. Dva sata rekreacije. Stražar u hodniku dvadeset četiri
sata dnevno.”
Modesti se zagledala u njega, odapevši potom bes i uznemirenost iz svog pogleda. „Šta,
dođavola, misliš da ćemo pokušati?” upita.
Gabrijel otvori dve kutije, ukloni zaštitne slojeve i zagleda se u dijamante.
„Nemoćni ste da išta pokušate” reče odsutnim glasom. „Upravo sam se pobrinuo za to.”
Ćelije su se nalazile na suprotnim krajevima uzanog hodnika na gornjem spratu. Do njega
je vodilo vijugavo stepenište sa donjeg sprata. Borg i mršavi Španac sa ožiljkom na licu i
zakrvavljenim očima sproveli su zarobljenike gore. U vratima jedne od ćelija nalazio se veliki,
metalni ključ. Vrata su bila odškrinuta. Napravljena od čvrstog drveta, sa malom metalnom
rešetkom, bila su stara, ali ceo vek novija od samog manastira. Modesti je pretpostavila da je
tokom svoje duge istorije manastir bio i uzurpiran i korišćen kao tvrđava.
 Borg širom otvori vrata. Na podu su već bili slamarica i dva ćebeta. U jednom uglu stajali
su kofa i metalno lonče. Slaba sijalica visila je na običnom kablu. Visoko na suprotnom zidu
nalazio se mali prozor sa rešetkama, bez stakla.
Vili pogleda Modesti. „Šta misliš, kad ćemo jesti?”, upita.
„Za pola sata, nadam se.”
„Dobro.”
„Ješćete sutra”, Borg zareža. Gurnuo je Vilija tako da je ovaj posrćući uleteo u ćeliju.
Vrata se zatvoriše i ključ se okrenu.
Druga ćelija se nalazila trideset koraka odatle, na suprotnom kraju hodnika. Bila je
potpuno ista, sem što je na unutrašnjem zidu štrčao široki dimnjak, tako da je ipak bila nešto
manja.
„Gabrijel ti nije reko da nam ostaviš lisice”, reče Modesti.
Borg ravnodušno sleže ramenima. „Nije rekao da ih skinem.”
Ušla je i čula kako se brava zaključava za njom. Kada se okrenula, Špančevo lice se
ukazalo na rešetki i čula je Borgove korake koji su se udaljavali vijugavim stepeništem. Klekla je
i počela da namešta slamaricu i ćebad.
Vili Garvin je ležao zatvorenih očiju tačno trideset minuta; vreme od pola sata, koje mu je
Modesti nagovestila.
Tiho je ustao i prišao vratima. Pogledao je diskretno kroz rešetku i ugledao stražara
Španca kako sedi na stolici na polivini hodnika i čita neku prljavu džepnu knjigu pod svetlom
jedine lampe iznad glave.
Vili diže desno stopalo i stavi ga preko kolena. Pažljivo je počeo da skida tanke gumene
zaptivke koje su pokrivale rub čizme. Lepak nije bio jak i za nekoliko sekundi je skinuo rub oko
cele čizme. Gurnuo je palac odstranivši celu gumenu oplatu sa pete i tabana. Ne skidajući pogled
sa stražara, gurnuo je vrh nokta na palcu u udubljenu glavu malog šrafa na vrhu đona pomerivši
ga. Šraf se odmah okrenuo. Nekoliko sekundi kasnije izvukao je tanku i jaku žicu sa neobično
zakrivljenim vrhom.
U drugoj ćeliji, Modesti je tiho kucnula lisicama u rešetku. Španac ustade i pođe prema
njoj. Zastade, gledajući je kroz rešetku. „Ima li šta za piće?” upita ona. „Voda?”
„Sutra.” Okrenu joj leđa.
„Čekaj, tako mi je vruće.”
Dvosmislenost tih reči zadrža Španca. On se vrati do rešetke. Sada se pojavio nagoveštaj
gladi u njegovim zakrvavljenim očima. Zvao se Kanalehas. Imala je njegovu fotografiju u starim
dosijeima i dobro je znala kakvu reputaciju ima. Pre nego što se pridružio Gabrijelu, bio je
najamnik OAS-a8. Imao je urođen talenat za veštinu ispitivanja mučenjem. Najviše je voleo da
obrađuje žene. Znala je dve koje su preživele njegovu ruku, jer su se rano predale. Ali i pored
toga, da su one koje su otišle mogle da vide preživele, verovatno bi sebe smatrale srećnicama.
„Od čega ti je vruće?”, upita je.
„Kuhinjski dimnjak prolazi kroz ovu ćeliju. Kao rerna je. A ne mogu da skinem
džemper.”
Mahnuo joj je da se odmakne od vrata i ona posluša. Ključ se okrenu u bravi i on uđe, sa
opasnim jednoseklim lovačkim nožem u ruci.
„Digni ga napred”, reče.
Ona nespretno povuče opušteni džemper gore, dok ga nije nabrala iznad obline grudi.
„Okreni se.”
Ona posluša i oseti kako joj njegova ruka hvata zadnji deo džempera vukući ga preko
glave. Ona prstima desne ruke potraži kongo stisnut pod levim pazuhom; samo nekoliko minuta
ranije spustila je to malo oružje iz čvrsto uvijene punđe.
„Okreni se.”
Ona se okrenu prema njemu zategavši džemper čvrsto preko grudi, a razgolitivši ramena.
On posegnu slobodnom rukom da uhvati džemper i povuče joj ga niz ruke. Ona oseti kako joj
prstom traži rub grudnjaka da bi ga strgao kad povuče. Muškarac se sada cerio i u tom pokretu
prineo ruku sa nožem na nešto više od pola metra od nje.
Ona krenu sa strane kongom, a zaobljeni drveni vrh ga pogodi u nadlanicu. Šaka se
bespomoćno otvori usled reakcije spleta nerava, a nož mu izlete iz ruke i pade na slamaricu.
Noge su joj već bile u savršenoj ravnoteži kada mu je zarila koleno u međunožje. On
prigušeno kriknu i polako se presavi. Ona steže kongo obema rukama, sa levom na vrhu zbog
jačeg udarca, i udari odozgo svom snagom, hladno i namerno ciljajući smrtonosnu tačku na
njegovom čelu.
Vili Garvin otvori drugu narukvicu lisica i izvuče žicu. Zatim skide gumenu presvlaku sa
druge čizme, ustade sa slamarice i priđe vratima. Pogledavši napolje, vide da stražar nije na
svojoj stolici.
Vili se namršti i čučnu pored ključaonice. Tu žicu ne bi izabrao za prastaru bravu kraću
od debljine vrata, ali bila je to dobra univerzalna alatka. Poslužiće. Nežno ju je uvijao, osećajući
pokrete. Nešto se pomerilo spolja ispred žice i on se ukoči. Ključ je gurnut u bravu.
On povuče žicu, pa se i sam povuče i stade naslonivši se leđima na zid pored vrata. Ključ
se okrenu i vrata se otvoriše nekoliko centimetara.
„Nemoj da učiniš ništa prenagljeno, Vili”, reče Modesti tiho. „Ja sam.”
On se odmače od vrata i ona uđe. Džemper joj je još uvek bio naboran na grudima. Ona
pruži ruke i on poče žicom da joj obrađuje jednu narukvicu lisica,
„Šta je s Kanalehasom?” upita je posle nekoliko trenutaka.
„Završila sam s njim.”
On klimnu glavom. „Dobro. Predugo je živeo.” Prva narukvica škljocnu i otvori se i Vili
pređe na drugu. „Šta je s ostalima, Princezo? Ako zaigramo, oćemo li igrati za spavanje il’ za
čuvanje?”
„Za čuvanje. Kako oni igraju, Vili.”
On otključa drugu narukvicu. Ona povuče džemper niz ruke i pusti ga na pod. Vili skide
svoju vetrovku i baci je na slamaricu, pa skide svoju crnu košulju. Okrenu se od nje i stade. Pod
tom prigušenom svetlošću koža na njegovim leđima izgledala je neobično beživotno. Modesti mu
stavi ruke na ramena, pipajući prstima da nađe tanani rub flastera. Podigla ga je noktima, uhvatila
ga i naglo trgla nadole.
Začuo se zvuk cimanja flastera sa kože. Vili Garvin se malo trže, pa se okrenu. Ona je
držala predmet od sunđeraste gume, sa oblogom od glatke plastike boje kože. Guma se od tanke
ivice protezala do debljine od dva i po centimetra na sredini. Bila mu je zalepljena tankim
plastičnim rubom duž celih leđa, od ramena do kraja kičme; i tako vešto uobličena da su konture
bile savršene.
Modesti spusti njegova lažna leđa na slamaricu. Vili uze svoju košulju i pređe njome
žustro tamo-amo preko leđa kao da je peškir, pa promrda ramenima sa olakšanjem.
„Da li je bilo naporno u zvonu sa ovim na leđima?”, upita ona.
„Bilo je malo kabasto raditi. Al’ plašilo me je što sam se znojio ko bik, pa je lepak mogo
da popusti.”
Klekao je pored nje. Guma je imala dva sloja. Zajedno su odvojili tanji, unutrašnji sloj.
Ispod se nalazio prostor usečen u debljem sloju, u koji je bilo pažljivo utisnuto nekoliko
predmeta. Vili poče da ih vadi iz ležišta.
 Modesti, pored njega, skide grudnjak i spusti ga na slamaricu. Bio je od elastičnog
materijala dvostruke debljine, sa ojačanim ivicama. Otkinula je unutrašnju oblogu. U donjem
delu jedne od korpi, tako da dojka leži iznad i prikriva bilo kakvu izbočinu, nalazio se namotaj
vrlo fine crne žice i malo nakrivljen tanak plastični cilindar od sedam centimetara, sa dodacima
za udisanje anestetika u nos. U drugoj korpi nalazio se prazan veliki, crni balon i još jedan, nešto
veći cilindar, sa isturenim mlaznikom. Ona te predmete spusti dole, pa opet zakopča grudnjak i
obuče džemper.
Vili je poređao predmete iz lažnih leđa. Bila su tu dva sečiva, potpuno ista kao sečiva
njegovih noževa za bacanje, ali sa dugačkim drškama narezanih navoja; na njih su se zavrtale
osnove dveju tankih, crnih drški od grubo hrapave kosti. Bila su tu dva plastična pravougaonika,
dužine po dvanaest i širine sedam centimetara, a debljine samo oko pola centimetra; minijaturni
voltmetar, manji od ženskog ručnog sata; dve plinske lemilice; namotaj kabla sa utikačima na oba
kraja; mala, pljosnata odvrtka; baterija; dve naizgled čelične cevi dužine po dvadeset centimetara,
prva tanka sa poklopcem na jednom kraju, a druga debljine muškog palca.
Dao je te dve cevi Modesti, a ona ih je gurnula u dugačke džepove na porubu butina.
Vili je obukao košulju i jaknu, sastavio oštrice i drške noževa, koje je gurnuo u prazne
kanije na unutrašnjoj levoj strani jakne, na grudima. Uzeo je pljosnate plastične kutije i povezao
ih savijenim i dvostranim priključcima. Sastavivši sve, rezultat je bio minijaturni odašiljač.
Modesti je nameštala vrat balona na mlaznik cilindra. Rekla je: „Vili”, i prišla prozoru sa
rešetkom. Došao je za njom i postavio predajnik na ispust. Obgrlio ju je oko butina otpozadi i
podigao. Ona gurnu obe ruke kroz prozor, čvrsto stisnu vrat balona na mlaznik i jako pritisnu
noktom donji deo cilindra.
Začulo se šištanje gasa pod pritiskom i balon je počeo da se puni. Skinula je vrat sa
mlaznika i pustila prazan cilindar da padne na ispust. Prstima je uvrnula vrat balona i vezala ga u
čvor. Uzela je jedan kraj fine žice, uvezala ga oko čvora balona i pustila balon da poleti. On se
polako digao u mirnom vazduhu, vukući tananu žicu koja joj je klizila između prstiju. Kada je
ostao samo još metar žice, čvrsto ju je uvila oko jedne šipke. Balon se više nije video, lebdeo je
deset metara iznad krova manastira i dobrih šezdeset metara iznad nivoa mora. Povezala je deo
žice sa šipke sa terminalom predajnika i rekla: „Dobro je.”
Vili je spusti na pod. „Neće nam trebati baterija”, reče on. „Imamo napajanje.” Klimnuo
je glavom prema lampi koja je visila na kablu na sredini ćelije.
Vratili su se do slamarice. Vili uze odvrtku i voltmetar. Modesti uze dvostruki kabl. Na
jednom kraju je bila spravica od par zavrtnjeva sa zabušenom glavom u plastičnoj osnovi, a na
drugom kraju mali dvokraki utikač.
Ona stade ispod lampe, raširenih nogu. Vili se sagnu iza nje, provuče joj glavu između
nogu i ustade, dižući je na ramenima. Ona razdvoji žice iz kabla koje su napajale sijalicu, spoji
krake utikača sa njima i obavi ih izolir-trakom, pa vrati poklopac na mesto.
„Povezano”, reče.
Vili je spojio svoj kraj kabla sa voltmetrom i očita rezultat. „Sto dva’es’”, reče. „Dobro.”
On otkači voltmetar i gurnu ga u svoj džep, pa čučnu i spusti se na pod. Zatim uze odvrtku, priđe
prozoru i podesi jačinu predajnika. U malom otvoru na plastičnom kućištu zasvetle kontrolna
lampica.
„Radi” reče Vili, pa pogleda kroz prozor u mrak. „S tom antenom trebalo bi sasvim fino
da nas hvataju.”
 18

Major Džazerli se trže iz dremeža i zgrabi telefon.

„Da?” reče na engleskom.
Tarant je stajao i gledao mapu raširenu na stolu. Njega je obuzimao sve jači osećaj
uzaludnosti, sve jači, svih desetak puta u toku proteklog sata.
Pored mape stajali su blok i olovka. Nekoliko listova iz bloka ležalo je razbacano okolo.
Na njima su bili mali crteži olovkom - ženska ruka koja drži cigaretu, zaljuljana noga u kućnoj
papuči, golo rame i nadlaktica. Tarant je znao da su to crteži Modesti Blejz. Bilo je još nekoliko
sličnih - polovina lica, samo obraz i linija vrata od uva do ramena. Izgledalo je kao da je umetnik
pokušavao da nađe liniju kojom nikako nije zadovoljan.
Hegen je sedeo opkoračivši stolicu, sa bradom naslonjenom na prekrštene ruke. Zurio je
kroz zid, u neku tačku hiljadu kilometara daleko.
„Zove vaša ambasada. Bejrut se javio sa podacima” reče major Džazerli. Ispisivao je
brojeve na parčetu papira.
Hegenov pogled se razbistrio i on tiho ustade. Podsećao je Taranta na tempiranu bombu
čiji je mehanizam odjednom aktiviran.
„Gospode svemoćni”, reče Hegen tihim glasom. „Uključili su tragač.”
„Evo”, reče stišano major Džazerli. Hegen mu istrže papir i pređe do mape. Mrmljajući
cifre, namestio je lenjir i povukao liniju od Bejruta gotovo direktno na zapad. Telefon opet
zazvoni. Ovoga puta, posle prve reči, major progovori arapski. Hegen stade iznad njega dok je
zapisivao nove podatke.
„Štab egipatskog ratnog vazduhoplovstva”, reče major i pruži papir Hegenu. Druga linija
je išla nekoliko stepeni zapadno od severa i ukrštala se s prvom nekih sto trideset kilometara
jugozapadno od Kipra.
„Kako su, dođavola, uključili tragač na moru?” reče Tarant.
„Nisu na moru.” Hegen je gledao mapu. „Tu je neko ostrvce. Kalitos.” Digao je pogled.
„Znate li nešto o njemu?”
„Nisam ni čuo za njega. Možemo da proverimo sa našom ambasadom.” Kad je Tarant
progovorio, telefon opet zazvoni.
„Vaša ambasada”, reče major Džazerli. „Imaju i podatke sa Kipra.”
„Hvala.” Tarant uze parče papira i dodade ga Hegenu. „Mogu li, molim vas, da
razgovaram s njima?”
Hegen je uneo treću liniju. Uklapala se sa druge dve. Tarant je, na telefonu, ljubazno
govorio. „Da. Kalitos. Hoću da znam čije je. Pa idite i pogledajte, hoćete li; ali brzo.” Pauza je
potrajala nekoliko minuta. Zatim: „Je li? Shvatam. Pa tamo su sada naši prijatelji. Ne, ne znam
šta se, dođavola, dešava i nema svrhe već obaveštavati London o tome. Slušajte me, moraćete da
probudite ambasadora...”
Hegen se opet okrenu mapi i poče da meri razdaljine. Gabrijel je na Kalitosu sa svojim
zatvorenicima. Na Kalitos se iz britanske baze na Kipru može stići morem za četiri ili pet sati. Ali
koliko treba vremena da se to organizuje? Pomislio je na lanac komande onih koji učestvuju u
tome i naježio se od očaja.
Tarant spusti slušalicu. „Kalitos je u vlasništvu Turske”, reče. „Na ostrvu nema ničega,
sem manastira starog trista pedeset godina, u kome živi nekoliko desetina monaha. Naravno,
nema avionske piste. Da bismo otišli tamo brodom punim policajaca ili vojnika, morali bismo
prethodno da dobijemo dozvolu turske vlade. Oni će se bez sumnje i sami potruditi da nam
pomognu kad saznaju u čemu je stvar. Našeg ambasadora upravo dižu iz kreveta kako bi rešio to.
Sa malo sreće, nešto bi moglo da se uradi za dvadeset četiri sata.”
„To je prokleto sporo.” Hegenovo lice je potamnelo od besa. „Modesti i Vili su aktivirali
tragač, što znači da su morali da se pokrenu. Ne mogu samo da sede i čekaju. A sami nikako neće
uspeti. Prokletstvo, dvadeset četiri sata - biće prekasno!”
„I sad je možda prekasno”, reče Tarant pesimistično. „Ali hajde da budemo optimisti i
pretpostavimo da će ostati živi nekoliko sati. Kako možemo da im pomognemo?”
„Može li Abu Tahir da ubedi Nasera da nešto uradi? Da pošalje brod? Oni su mu uvek
izlazili u susret.”
Tarant se zagleda iznad svetala u luci. „Nijedna vlada neće poslati vojsku ili policiju na
Kalitos dok se ne postignu dogovori diplomatskim kanalima...”, poče on, pa zastade i okrenu se
ka Hegenu raširenih očiju, zapanjenog pogleda. „Bogami, grešim”, reče tiho. „Postoji vlada koja
se neće ustezati.”
Hegen se zagleda u njega ne shvatajući, pa mu odjednom pogled bljesnu. Reče: „Šta ćemo
za transport?”
„Može da se iznajmi, mislim. Zavisi od toga šta je na raspolaganju. Ali video sam nešto
kad sam ugovarao radio-lokator ovde...” Tarantov glas se utiša. Gledao je Hegena zamišljeno
nekoliko trenutaka, sa uzbuđenjem u očima, pa se obrati majoru Džazerliju. „Hoćete li da mi
pozovete hotel Hilton, molim vas?” reče pristojno.
Mekvirter odgurnu karte na stranu i privuče dobitak.
„Primetio sam”, reče otvoreno, „da ženski um vrlo malo ili uopšte ne razume matematičke
odnose. Draga gospođo Fotergil, šanse protiv izvlačenja jedne karte za fleš su nešto veće od jedan
prema četiri. S druge strane, samo je pet prema dva za poboljšanje para izvlačenjem tri karte,
shvatate li?”
„Mislim da je to varanje”, odgovori gđa Fotergil neraspoloženo. „Koristiš prednost.”
Mekvirter diže pogled sa novca koji je brojao upućujući joj osmeh. „Nikad ne bih varao
zavodljivu čvarkicu poput vas”, reče.
Borg se promuklo nasmeja. Pokušavao je da vrati klavirsku žicu od šezđesetak
centimetara u ležište koje se razlabavilo.
„Ne zezaj se sa mnom, Mekvirteru”, reče gđa Fotergil, crveneći malo u obrazima.
„Zezam vas?” Mekvirter je izgledao šokirano.
„Da. Sarkastičan si. Znam.”
Četvrti igrač upali cigaretu. Bio je to Englez po imenu Radson, ozbiljan, neugledan, trom
i sa naglaskom državne škole, sa blagim američkim prizvukom. Dve godine je proveo na
Zapadnoj obali radeći prljave poslove za šefa jedne sicilijanske bande. Kao i Borg, i on je bio
hladnokrvni ubica.
„Bez nasilja” reče on. „Anđelu Gabrijelu to se ne bi svidelo, gospođo F. Ne treba da
slušate Mekvirtera. On spada u one opake čovečuljke koji ne mogu da podbadaju ljude.”
„Tačno je” prihvati Mekvirter veselo. Ustade. „Ja sam za spavanje. Prošlo je dva. Ko čuve
te dijamante?”
„Solter, Đuzepe i Babur” reče Borg. „Gospođa Fotergil, Kroker i Radson preuzimaju u
tri.”
Žena se oštro zagledala u Borga kada je trgao preklopnike tako da je klavir zabrundao.
„Nemoj ni da razmišljaš o Blejzovoj i Garvinu”, reče mu. „Oni su moji, Borg. Gabrijel je to
rekao.”
Borg ravnodušno sleže ramenima.
 „Znate li”, reče Mekvirter, „mislim da bi bilo zanimljivo da za promenu obesimo jedno od
njih. Oh, vas je zadovoljstvo gledati, draga gospođo Fotergil, kao i našeg Borga sa njegovim
sekačem sira.” Proteže se i zevnu. „Ali nikad još nisam gledao vešanje. Stvorila bi se baš prijatna
atmosfera zbog te ceremonije, zar ne mislite tako?” Gđa Fotergil se nesigurno namršti.
„Nisam baš sigurna” reče najzad. „To nije...”, tražila je reč, „nije dovoljno lično za moje
shvatanje, stvarno.”
Modesti izvuče kaiš iz gajki svojih pantalona, okrenu ga i opet zakopča. Sada je na
spoljnoj strani kaiša stajala omča od mekane kože, u koju će staviti pištolj.
Vili kleknu na jedno koleno i potapša je po nozi. Digla je jednu, pa drugu čizmu na
njegovo koleno, da bi joj skinuo vodootpornu prevlaku sa đonova i peta.
Ustao je i upitno je pogledao.
„Uradićemo to tiho ako budemo mogli”, reče ona. „Pravo na dijamante. Odnećemo ih
dole, do čamca na špicu, i odlazimo. Ne znam tačno gde smo, ali nije mnogo južnije od Kipra.”
Vili klimnu glavom, prihvatajući njene reči. To je bio dar, kompas u njenoj glavi. Stavite
je vezanih očiju u zatvorena kola i odvezite tri stotine kilometara zaobilaznim putem - ona će
sigurno znati gde je sever, pokazati odakle ste krenuli i dati solidnu procenu vazdušne
udaljenosti.
„To znači dupli put”, reče on. „Ti dijamanti su teški, Princezo, a špic je daleko.”
„Da. Ali mislim da imamo pun sat pre nego što stražaru dođe smena i otkrije da nas nema.
Možda i više.” Zamislila se, zagledana u daljinu. „Do tada ćemo već preći veliki deo drugog puta.
Trebalo bi da možemo, Vili, samo ako budemo nečujni sad, prvog puta.”
„Tačno.”
Tiho su izašli u hodnik i sišli niz kratko, vijugavo, kameno stepenište. Široki, mračni
prolaz protezao se u potpunom mraku. Ništa se nije čulo. Izgledalo je da na tim gornjim
spratovima nema nikoga; Gabrijelovi ljudi i monasi spavali su u prizemlju i na prvom spratu, kao
i stražari.
„Otići ćemo na zapadnu stranu ovog sprata”, šapnu ona. „Bolje je nego da pokušamo da
uđemo tamo gde ih ima više.”
Ona je povremeno jednom od plinskih lemilica osvetljavala put, zaklanjajući je delimično
rukom, dok su išli prolazom. Vili je išao korak iza nje i malo sa strane. U desnoj ruci je držao nož
za oštricu, između palca i kažiprsta.
U zapadnom delu manastira nije bilo stepeništa, pa su morali da se vrate do onog koje se
spuštalo sa sredine tog dugačkog prolaza. Tri minuta kasnije stajali su na ulazu u dugačku
trpezariju. Bila je dobro osvetljena, a na suprotnom kraju je čovek sedeo na teškoj drvenoj stolici,
sa puškom na krilu. Bila je to poluautomatska puška „kolt AR-15”, sa okvirom od pet metaka.
Čovek je trljao kundak masnom krpom i tiho pričao oružju na francuskom, pevušio iznad nje,
smejao se i trzao je naglo da nanišani.
Modesti povuče Vilija nazad i spusti usne do njegovog uva. „Moramo da prođemo”,
procedi tiho. „Nemamo vremena da obilazimo. Je li predaleko za nož?”
Vili spusti ruku sa dlanom nadole i mahnu njome kao da sumnja. Čovek je bio preko
dvadeset pet metara daleko. Modesti klimnu glavom i izvuče čeličnu cev iz džepa na desnoj
butini. On je uze i skide poklopac. Unutra su bile četiri čelične šipke, prečnika od oko pola
centimetra. Jedna je imala špic oštar kao igla, a sve su imale urezane i narezane navoje. On poče
da ih zavrće jednu na drugu, u jednu celovitu.
Drugu, deblju cev, sada je držala Modesti. Ona se odjednom produži teleskopski,
kliznuvši na obe strane, postigavši dužinu od sto dvadeset centimetara, debela na sredini i sve
tanja prema krajevima. Bila je savršeno obrađena i na kliznim delovima koji su se zaključali na
preklopima nije bilo ni milimetar razmaka.
To je bio mali čelični luk, koji je Tarant video u Vilijevoj sobi za treninge.
Majstori za lukove su tvrdili da to ne može da se napravi. Pominjali su masu i energiju,
gubitak u razlici između sile i reakcije, naprezanje na istezanje i sabijanje. Vili je napravio taj luk
učeći na greškama. Osmi model je uspeo.
Modesti izvadi dugačku tetivu Vilijeve proizvodnje, sa omčama na oba kraja, koju je
donela u porubu džempera. Stavila je jednu omču u urez na donjem kraju, savila luk pomoću
stopala i zatezala napravu dok nije nabacila drugu omču u gornji urez.
Vili je završio sastavljanje delova u strelu. Ona je iz punog kaiša od mekane kože izvukla
tri plastična dela sa pernatim ivicama. Zadnji deo strela bio je šupalj pet centimetara i imao tri
fina proreza u koje je trebalo postaviti pera. Vili ih je pažljivo postavio i proverio im simetriju.
Ceo postupak pripreme luka i strele potrajao je samo nešto duže od trideset sekundi.
Na suprotnom kraju trpezarije onaj čovek je i dalje glancao svoju „kolt” pušku kao što bi
muškarac milovao ženu. Modesti zauze svoje mesto, dva metra od otvorenih vrata. Napela je
strelu. Drugim povlačenjem, sa drugim i trećim prstom na tetivi, povukla je i pažljivo naciljala.
Začu se šum tetive, kratak huk strele u letu i tih zvuk udara. Čovek na stolici se malo trže.
Modesti spusti luk. Čovek je ostao u istom položaju u kom je bio, sa rukama na pušci na krilu i
malo sagnute glave. Jedina razlika je bila u tome što su mu ruke sada mirovale i što su mu se na
tamnoj košulji videla bela pera, poput mrlje. Modesti skide tetivu sa luka, sklopi ga i gurnu nazad
u džep na porubu pantalona.
Zajedno tiho pređoše na drugi kraj trpezarije. Strela se zarila tik ispod grudne kosti i par
centimetara od centra. Probila je telo i zarila se u čvrst drveni naslon stolice.
Vili uze poluautomatsku pušku sa krila mrtvaca i pogleda Modesti. Ona odmahnu glavom
i reče: „Suviše nezgrapno. Vidi ima li pištolj.”
Čovek nije imao drugo oružje. Vili uhvati zadnji deo strele, stavi nogu čoveku na grudi i
izvuče je napregnuvši se malo. Obrisao ju je o košulju mrtvaca, rastavio delove i dao ih Modesti.
Iza trpezarije bile su tri male sobe sa povezanim vratima. Iz treće sobe otvarao se visoki
prozor na dugački otvoren prolaz pod stubovima. Izađoše napolje. Pedeset koraka odatle, uzana
staza prerasla je u terasu oblika polumeseca, sa niskom kamenom ogradom. Iznad terase stajao je
dugačak balkon, sa čijih se prozora sa opušteno navučenim zavesama probijao zrak svetla.
„To bi trebalo da je soba u koju su stavili dijamante”, reče Modesti šapatom. „Ja ću uzeti
prozor, ti idi na vrata, Vili. Koliko će ti trebati da stigneš tamo?”
On u mislima pređe stepenište i hodnike. „Čet’ri minuta.”
„Dobro. U svetilištu će biti dva čoveka, možda i više. Ja ću ući prva, da im privučem
pažnju, i napraviću dovoljno buke da me čuješ. Uđi brzo.”
On joj dodirnu rame, što je značilo da je razumeo, i pođe natrag, u manastir. Modesti
požuri duž zasvođenog prolaza, jedva čujno u čizmama sa gumenim đonom.
Dvadeset koraka ispred nje, čovek izađe iz zasvođenog prolaza. Bio joj je okrenut
profilom i išao je prema ogradi sa rukama u džepovima i cigaretom koja mu je visila sa usana. Na
kuku mu je bio „luger” u futroli na uprtaču. Čuo je tihi šum i okrenuo se. Reakcija je pokazala da
je iskusan profesionalac; nije se iznenadio, samo je odmah suzio oči.
Glatki pokret dizanja ruke jedva da je bio prekinut pokretom potezanja „lugera”.
Ona je bila pet koraka od njega i brzo mu se približavala, kad je pištolj od dvadeset
centimetara9 izleteo iz futrole. Mišići joj se zategoše i ona skoči dižući noge, tako da je poletela
stopalima napred, tela paralelnog sa tlom. Ukrštenim nogama uhvatila ga je oko vrata u trenutku
kad je počeo da se saginje i njeno ispruženo telo se žestoko uvilo u letu, raširenih ruku da bi
pojačala moment okreta.
 Čovek se okrenu kružno na stranu iznad zida ograde, tako da mu je vrat predstavljao
središte okreta. Ona pade licem nadole prema zidu, sasvim raširivši podlaktice da bi sprečila pad,
i u trenutku oseti nestanak težine kada joj je njegovo telo izletelo iz zahvata, napravilo okret i
odletelo. Odozdol se začu tihi udarac i udaljeni zveket pištolja koji je kliznuo sa stene.
Ležala je ispružena na zidu, držeći se za njegove ivice, okrenuvši glavu da pogleda dole.
Praznina je bila gotovo čista prvih šest metara, a zatim je stena imala ispupčenje pod nagibom, pa
opet padala pravo dole. Videla je kako se mlitavo telo kotrlja i klizi prema krivini ispupčenja;
onda je nestalo dole, u mraku, i ništa se više nije čulo.
Sat u njenoj glavi rekao joj je da je izgubila deset sekundi. Žurno je pošla dalje i počela da
se uspinje uza zid prema jednoj strani balkona. Kamenje je bilo veliko i grubo; veći deo starog
maltera se okrunio i ostavio dovoljno oslonaca za noge i ruke, da uspon bude lak.
Popela se pored balkona i prebacila jednu ruku preko njega, pa drugu. Dok je tako stajala,
spremajući se da prebaci jednu nogu na rub debelog hrastovog poda, neko unutra razvuče zavesu.
Čovek otvori prozore i izađe napolje. Bio je tamnoput, sa tankim brkovima koji su se savijali u
polukrugu do ispod uglova usta. Zevnuo je i pospano se zagledao iznad mora.
Modesti otpusti jednu ruku i gurnu je u džep pantalona. Čovek okrenu glavu. Pogledi im
se sretoše na razdaljini od jednog i po metra kroz gvozdene šipke ograde na balkonu. Videla je
šok na njegovom licu. Ona diže ruku, skidajući palcem poklopac sa ruža. Pritisnu dugme kojim
se navojem ruž gurao napolje i odjednom začu snažno šištanje gasa.
Njegov uzvik se začu kao prigušeno krkljanje i on se ošamućeno zatetura unazad, dižući
ruke na oči. Trže pištolj na kraju kratke uzice koja mu je stajala oko ramena. Dok je Modesti
laganim skokom preskakala ogradu, on poče da pipa, rukom tražeći pištolj. Ona pređe jedan
veliki korak i snažno zamahnu nogom, da bi zarila stopalo čoveku u stomak. On se sruši kao
krpena lutka, a ona ga preskoči i pođe prema prozoru.
Samo sekundu ranije začuo se iznenađeni uzvik i prigušeni uzvik tamnoputog, pa guranje
stolice iz svetilišta. Dovoljno da Vili uđe.
Ušla je kroz prozor sa kongom u ruci, skrećući u stranu, brzo procenjujući situaciju.
Neobrijani je bio okrenut prema njoj, sa automatom „sterling” u rukama. Iza njega i s njegove
desne strane, drugi, sa smeđom beretkom, ležao je na podu sa crnom drškom noža na bočnoj
strani vrata. U drugom delu sobe, Vili Garvin je stajao spreman na otvorenim vratima, u
polučučnju, ramena okrenutog prema njoj, posle bacanja. Obe ruke su mu bile prazne.
Čovek sa „sterlingom” je prazno zurio pored nje. Videla je da se cev oružja polako spušta
i čovek naginje napred kao stablo koje će pasti. Prišla je hitro i uzela mu automat. On pade na nju
i stropošta se na pod. Crna drška noža virila mu je iz crvene mrlje koja se širila na leđima jakne.
U momentu, sve je bilo nepokretno. Modesti je stajala držeći oružje, osluškujući. Vili je
bio kod vrata, još uvek u polučučnju, glave nakrivljene, ušiju napetih. On se naposletku opusti i
odahnu. Modesti spusti „sterling” i uspravi se.
„Imala sam mali problem” šapnu ona, trznuvši glavom prema prozoru. „Jedan je tu,
napolju. Ali taj gasni pištolj u ružu dobro deluje, Vili.”
„Sve je ispalo kako treba” reče on, pa izvadi nož iz vrata onog čoveka. „Obojica su pošli
prema prozoru kad sam ja ušo. Bilo je prosto ko pasulj.” On istrže i drugi nož, obrisa oba o jaknu
bradatog, vrati ih u kanije i izađe na balkon.
Modesti diže pištolj koji je ležao pored čoveka sa smeđom beretkom. Bio je to „kolt
piton” sa cevi od deset centimetara, kalibra .38 „specijal” ili .357 „magnum”. Ona proveri da li je
napunjen, namače sigurnosnu omču i gurnu ga u jednostavnu kožnu futrolu na svom pojasu.
Vili uđe kroz prozor noseći onesvešćenog tamnoputog i zbaci ga na pod. „Ovaj je živ”,
reče i pogleda je upitno.
 „Znam.” Ona kratko sleže ramenima. „Da mu ne kvarimo sreću, Vili. Ampule će ga
držati.” Izvadila je bočicu sa ampulama za anesteziju i gurnula mu po jednu u nozdrve.
Dve dugačke metalne kutije sa dijamantima ležale su na Gabrijelovom stolu. Vili uhvati
dršku jedne i proveri joj težinu. „Ima blizu pedeset kila” reče. „Al’ ja sam mogu sigurno da
odnesem jednu.”
„Ja ne mogu da preuzmem drugu. Ni veći deo puta od tri kilometra. Doći ćemo dva puta,
Vili; odnećemo jednu što bliže čamcu za dvadeset minuta; ostavićemo je i vratiti se po drugu.
Recimo, pedeset minuta. Ako budemo imali sreće, odnećemo obe blizu cilja pre nego što smena
straže stigne i balon odleti.”
„Dobro. Recimo da ja odnesem ovu i sklonim je iz manastira, dok me ti pokrivaš?”
„Važi.” Ona izvuče „kolt”. Vili diže kutiju na rame i pođe za njom do vrata. Prošli su kroz
široki prolaz, pa kroz nekoliko uzanih hodnika, kojima su ranije prošli kao zarobljenici.
Samo jedna sijalica je gorela u dugačkoj galeriji u kojoj su izvođeni restauracija i
dograđivanje. U praznoj kapeli ispod vladao je potpuni mrak. Pažljivo su išli kroz rasut šut i
zidarski materijal. Modesti zastade kod velikog vedra koje je stajalo na točkovima, gde beše
uklonjena ograda.
„Sigurno je stražar u kuhinji, Vili”, šapnu ona. „Kad priđemo tamo, spusti kutiju i uzmi ga
na svoj način. Neću da koristim pištolj dok god ovo možemo da završimo u tišini.”
„Dobro.”
Počela je da se okreće, pa se ukočila, zureći pored Vilija.
„Lepo”, reče gđa Fotergil.
Svetlost je obasjavala njenu neočešljanu svetlu kosu. Stajala je šest koraka od njih,
palčeva zadevenih za opasač svojih izgužvanih pantalona. Sitne oči su joj gorele od gotovo
grozničavog uzbuđenja, a donja usna joj je bila opuštena. Nije imala pištolj.
Vili se okrenu polako, sa kutijom na ramenu. Tiho, divljački opsova sebe jer ju je digao
na pogrešno rame. Samo leva ruka mu je bila slobodna, a noževi su mu bili u jakni na levoj
strani. Nije mogao brzo da potegne.
Gđa Fotergil je gledala Modesti. „Jedan pucanj i pečeni ste, patkice”, reče cereći se.
„Nećemo više biti sami. I ne mrdajte. Imam glas ko najavljivač u ringu.”
Modesti polako spusti pištolj. „Ali ne vičeš”, reče tiho. „Šta hoćeš?”
Gđa Fotergil pređe jezikom po vlažnim usnama. Pogled joj je bio užaren. „Tebe”, reče
odjednom, cereći se i dalje. “Ovako imaš šansu. A ja neću slušati Gabrijelovu grdnju.”
Modesti dodirnu Vilija po ruci, ne skidajući pogled sa gđe Fotergil. „Idi u kuhinju”, reče.
Žena klimnu glavom. „Uradi to, dečko. Ja ću se fino zagrejati dok se vratiš. Recimo pet
minuta, da ne žurim.” Klimnula je glavom prema vratima udaljenim pedeset koraka, na kraju
galerije. „Ako promoliš glavu odande pre nego što završim, vrisnuću tako da će stene početi da se
ruše.” Vili je stajao u mestu.
„Idi”, reče Modesti. Čuo se prizvuk oštrine u njenom glasu. „Briši u kuhinju, Vili.”
On ode niz galeriju i nestade iza vrata. Modesti se sagnu, gledajući gđu Fotergil, pa gurnu
pištolj da se otkliže preko poda do gomile šuta.
„Tako, lutko”, reče gđa Fotergil sa odobravanjem i koraknu napred na prstima svojih
patika.
Modesti steže kongo. Noge su joj bile raskoračene, kolena malo savijena, a ruke dignute
do visine grudi. Ignorisala je nekoliko prvih finti i čekala. Protiv neverovatne snage i težine te
žene bilo je bolje sačekati sukob nego napasti.
Gđa Fotergil priđe brzo, bokserskim korakom, a onda odjednom zamahnu kružno nogom i
sa strane. Bila je brza, zastrašujuće brza. Modestinim iskorakom u stranu jedva da joj je udarac
prošao pored rebara; ona zamahnu kongom, ciljajući u vrat sa strane. Zglob je ludački zabole
snažno udarivši u tvrd brid šake u zamahu, osećajući strujanje ruke do ramena dok ju je vraćala.
Kongo ispade i Modesti se povuče kratkim korakom, vukući noge, mrdajući otupele prste
da ih razradi. Gđa Fotergil hitro pođe za njom, zamahnu opet raširenom rukom. Modesti se
sagnu, izvi i uhvati je za zglob, pa trznu da poveća inerciju njenom teškom telu. Pala je nazad,
izbacujući nogu za udarac u stomak sa prebacivanjem, ali gđa Fotergil pođe za trzajem, ne
odupirući se, nego se baci napred prebacivši se visokim skokom van domašaja Modestine noge.
Bila je to zaista munjevita reakcija i izvanredan izraz gimnastičke veštine.
Hvatanje za zglob nije uspelo. Gđa Fotergil doskoči na noge i okrenu se. Za to vreme
Modesti se otkotrljala u stranu i ustala. Gđa Fotergil je dahtala i cerila se, ali Modesti je znala da
njen kratak dah nije posledica napora. Debelo lice bilo je ozareno pohotom.
Žena joj je opet prišla, ovoga puta idući ukočenim prstima prema njenom grlu. Modesti se
izvi i zgrabi je za ruku; okrenu se za bacanje; u deliću sekunde shvati da je odnos težine i
ravnoteže pogrešan; trznu petu unazad prema kolenu gđe Fotergil kad debela ruka poče da joj
steže grlo i povuče je napred da bi se oslobodila.
Ta borba je ličila na rundu u mačevanju. Nije bilo dugog rvanja, samo iznenadni kontakti,
munjeviti zahvat i kontra-zahvat, pa prekid kontakta.
Tri minuta je prošlo dok Modesti nije pokušala skok sa udarcem. To je bio opasan pokret,
uglavnom teatralan, sem ako se ne izvede zaista vrlo, vrlo brzo. Ali Modesti je znala da ima
neophodnu brzinu. Znala je i da je to jedina mogućnost da brzo završi borbu. Gđa Fotergil je bila
leđima okrenuta otvorenom delu ograde. To nije bio najbolji položaj da je gurne preko ivice, jer
je veliko metalno vedro sa šutom bilo pravo iza nje. Ali moraće da se izvede. Bilo kakvo
manevrisanje moglo bi da najavi taj pokret.
Prvi put Modesti je pošla napred. Dva brza, kratka koraka i skok. Na drugom koraku
desnom nogom stade na kongo koji joj je ispao i u skoku joj se iskrivi gležanj. Visina i daljina su
prepolovljene i ona je tresnula na leđa. Glavom je udarila u tlo, a udarac je bio samo delimično
ublažen njenom punđom. Iako ošamućena, čula je kako se gđa Fotergil smeje. Instinktivno je
napela trbušne mišiće trenutak pre nego što je ta žena pala na nju sa oba kolena.
Vazduh joj izlete u mučnom dahu i snaga napusti telo kao voda što ističe u kupatilu. Gđa
Fotergil kleknu opkoračivši je i gegajući se pođe napred, dok joj nije svom težinom klekla na
grudi. „Baksuz, patkice. A moglo je da upali”, reče joj. Rukama pritisnu Modestino grlo.
Ispred Modestinih očiju zaigra pomrčina sa svetlim tačkama koje su jurile ukrug. Duboko
u njoj, u zapečaćenoj mračnoj pećini u kojoj su bile zatvorene sve emocije straha, panika je
bubnjala tražeći da izađe na slobodu. Ali pečati su izdržavali. Strahovitim naporom volje ona je
skupila svu snagu u vratu, spuštajući bradu što jače da bi blokirala gvozdene prste koji su joj
pritiskali grkljan.
Desnom rukom je po tlu tražila kongo, štap, bilo šta čime bi mogla da udari. Napipala je
sirovu konoplju. Konopac. Debelo, opušteno namotano uže. Misli joj povezaše taj konopac sa
koturom iznad kapele, do koga je išao, da bi se zatim spuštao do velikog, metalnog vedra.
Osećala je stranu vedra pod đonovima čizama.
„Bradu gore, patkice”, reče gđa Fotergil, kikoćući gotovo histerično u ekstazi.
Modesti zgrabi rukom konopac i protrese ga da proveri je li opušten. Nije joj ostalo
mnogo snage u ruci. Ona skupi rezervu snage i široko zamahnu rukom. Konopac se zakači gđi
Fotergil oko vrata; Modesti snažno trznu i namotaj se zateže.
Gđa Fotergil se nasmeja duboko, grleno. Digla je ramena i snažni mišići njenog vrata se
napeše, kao vrat rvača kad pravi most. Pogled joj skrenu duž galerije. Još nije bilo naznaka da se
Vili Garvin vraća, a konopac oko njenog vrata bio je bezopasan. Sa beskrajnim zadovoljstvom
zarivala je palčeve sve dublje ispod Modestine brade. Dodirnuli su hrskavicu grkljana i gđa
Fotergil poče još brže da diše.
Modesti je osećala postepeno pojačavanje pritiska. Stopala su joj bila naslonjena na vedro
iza gđe Fotergil, kolena savijena. Opustila se, prepuštajući se zahvatu žene na svom grlu,
isključujući iz uma sve sem strahovite mentalne koncentracije na skupljanje energije u mišiće
butina. Poslednjim atomima snage koji su joj ostali snažno je udarila stopalima.
Vedro se pomeri na točkovima, a sve što se dogodilo u sleđeće dve ili tri sekunde njoj je
izgledalo kao sekvenca usporenog filma.
Osetila je kako joj se konopac oteo iz slabog zahvata ruke videvši kako se glava gđe
Fotergil trznula kao da je udarena čekićem. Prsti pustiše njen vrat. Težina nestade sa nje. Začu se
udaljena tutnjava daleko odozgo, sa točka čekrka.
Gđa Fotergil je uzletela ljuljajući se iznad ponora na kraju konopca, dok su joj se ruke i
noge trzale kao udovi krpene lutke. Omča oko vrata stezala joj se usled njene sopstvene težine.
Modesti je videla đonove patika gđe Fotergil, između kojih je savijena glava. Figura kao da joj se
smanjivala dok se dizala. Začu se zvuk loma kada je glava gđe Fotergil udarila u kotur; zatim
tišina. Žena se opustila, vrat joj je ostao savijen pod pravim uglom u odnosu na ramena.
Nešto je podsvesno mučilo Modesti. Vedro? Nije bilo buke kad je palo? Držeći se za
pomodrelo grlo, dovukla se do ruba poda i pogledala dole. Vedro je uspravljno stajalo na dnu,
dopola zariveno u gomilu peska.
Ona spusti obraz na nadlakticu i opusti se otvorenih usta, žudno gutajući vazduh. Kasnije
oseti ruke koje je dodiruju i nežno dižu. Vili Garvin.
Sela je, osećajući njegovu ruku oko ramena, i umorno mu klimnula glavom da ga ohrabri.
Još nije mogla da govori. I disanje joj je predstavljalo strahovit napor. On joj spretno opipa grlo i
vrat. Povukavši je malo pozadi jednom rukom, lagano pritiskajući, opipao joj je stomak. Prošao
je iza nje, klekao uspravno i, spustivši joj ruke preko ramena i savijajući prste, uhvatio je ispod
grudnog koša i počeo da je diže i spušta u ritmu njenog disanja.
Bol i umor su nestajali. Osećala je kako joj se snaga vraća u mišiće, a ošamućenost u glavi
se gubila.
Tri minuta kasnije je progovorila prozuklim glasom. „U redu je, dragi Vili. Pomozi mi da
ustanem.”
Za trenutak je bila nesigurna i bilo joj je drago što oseća njegove ruke na ramenima, da joj
pruže podršku. Videla je znoj napetosti na njegovom licu i strah u očima.
„Šta si joj uradila?” šapnu on. Ona pogleda preko njegovog ramena prema mlitavoj prilici
koja se groteskno ljuljala viseći sa čekrka i on se okrenu da vidi gde gleda. Pet sekundi je zurio
bez reči, a kada ju je opet pogledao, na licu mu je bio kez neverice i divljenja.
„Pa...”, reče joj tiho. „Drukčije je, zar ne?”
 19

Vili je sam digao drugu kutiju sa dijamantima. Nosio ju je na levom ramenu i držao
spreman nož u desnoj ruci. Kad je stigao do galerije pune šuta, Modesti je sedela na jednoj
drvenoj gredi, naslonjena leđima na zid. Pokupila je kongo, a u ruci je držala „kolt piton’. Ustala
je kad je Vili prišao.
“Jel’ ti malo bolje?”, upita on tiho.
„Mnogo.” To je bilo tačno. Njen um i telo su bili podešeni na brz oporavak. „Jesi li
očistio kuhinju u prvom prolazu?”
„Ne. Izvini, Princezo. Samo što sam sišo do prolaza, počele su da me svrbe uši,
najavljujući loše vesti; zato sam spustio kutiju i vratio se naokolo ’vamo sve skačući.”
„Uši te nisu varale”, reče ona. „Dobro. Hajdemo dalje, Vili.” Pošla je ispred njega duž
galerije i niz stepenište, do prolaza koji je vodio u kuhinju. Prva kutija sa dijamantima je stajala
uza zid, nekoliko koraka od kuhinjskih vrata. Vili tiho spusti tu i drugu kutiju.
Kroz otvorena vrata videli su monaha koji je vadio pepeo iz velikog šporeta. Iza njega je
sedeo čovek na stolici naslonjenoj na zid, zatvorenih očiju, držeći revolver ovlaš na krilu. Vili
tiho uđe u kuhinju, sa nožem u ruci. Monah se zagleda u njega. Pređe pogledom sa Vilija na
usnulog stražara, pa opet na Vilija, zagledavši se u nož. Odmahnu uplašeno glavom kao da moli,
a rukom pređe sa jedne na drugu stranu, gestom odvraćanja. Vili mu namignu. Monah sklopi ruke
kao u molitvi. Vili preko volje klimnu glavom, ne zastajući. Udario ga je oštro drškom iza uva.
Stražar omlitavi. Vili ga spusti na pod i okrenu se monahu.
„Samo ovaj put”, šapnu, strogim glasom. „Ali on je vrlo zao čovek. Svi ovde su zli, vidiš?
Pokušavamo da vam i’ skinemo s vrata.”
Monah žustro zaklima glavom, pokaza stražara, napravi neke komplikovane znake i
sklopi dlanove u znak zahvalnosti. Modesti uđe, a on je zabrinuto pogleda.
„Vode?”, reče ona. On požuri do bunara u uglu i vrati se sa punom kofom, koja je stajala
pored nje. Modesti kleknu i zagnjuri lice u vodu, pljuskajući se rukom po zadnjem delu vrata.
Vili izađe i unese jednu po jednu kutiju. Stavi ih na veliki sto. Modesti se saginjala iznad
onesvešćenog stražara i gurala mu ampule u nozdrve. Pramenovi mokre kose lepili su joj se za
čelo i vrat.
„Kako si, Princezo?”
„Kao nova. Samo me malo boli vrat.” Ispravila se i pogledala prema teškim drvenim
vratima kroz koja se izlazi iz manastira. „Hajde da krenemo sa prvom kutijom.”
Vili priđe vratima, povuče tešku rezu i otvori vrata. Dugačak, uglast zrak svetlosti iz
kuhinje obasjao je izgaženu stazu koja je vodila preko gole stene do stepeništa kojim se silazi niz
padinu.
Tišinu razbi gromoglasni rafal iz mašinke. Kamenčić se odvali od grede iznad vrata
opasno rikošetirajući kroz kuhinju. Vili zaleže na pod, okrećući se da nogama zatvori vrata.
Modesti ih zalupi ramenom i navuče rezu. Paljba prestade i čovek spolja poče da viče.
„Nije dobro” reče Vili, ustajući. „Sad ćemo morati da odradimo poso bez dijamanata.”
„Da. Moraćemo da ih ostavimo.” Pogledala je zatvoren prozor razmišljajući o pokušaju
da prođu kroz njega, ali stražar napolju se nije pomerao i vikao je.
„Šteta”, reče Vili. „Uspeli mi il’ ne, Gabrijel može da zbriše za par sati.”
Ona klimnu glavom, prateći njegove neizgovorene misli. Gabrijel će otkriti predajnik i
shvatiti da mu je baza otkrivena. Tarant će se kao izbezumljen truditi da dovuče policju, ali ko je
vlast? Može proći dan, dva dana pre nego što međunarodne veze uspeju da dovedu pomoć. Ona i
Vili mogu da se probiju do čamca i pobegnu. Ali Gabrijel ima ogromna sredstva i dobru mrežu
komunikacije. On za nekoliko sati može da dobije brz brod ili čak helikopter.
Iz daljine je čula sve glasniji žagor u manastiru.
„Ako Gabrijel i pobegne, neće sa dijamantima”, reče ona. „Bacićemo ih u bunar.”
Vili Garvin se veselo osmehnu. Gabrijel će morati prvo da otkrije dijamante, što nije lako
izvodljivo; zatim će mu biti potrebna specijalna oprema da ih digne, možda ronilac, ili velika
čaklja za izvlačenje.
Zajedno su odvukli prvu kutiju do bunara i gurnuli je preko ivice. Mlaz sitnih mehurića
izbi na površinu kada je kutija potonula.
Odjednom odozgo, visoko sa zida, odjeknu oštar metalni glas. U trenutku se ukočiše, a
zatim spaziše grubo postavljen Tanojev zvučnik. Bez sumnje ih ima još po manastiru. Bio je to
Gabrijelov glas - hladnokrvno ubistven.
„Pažnja svim ljudima! Blejzova i Garvin su slobodni. Borg, izvedi svoju grupu napolje i
pokrijte sve izlaze. Santose, Vargele, Radsone, sastavite grupe od po tri čoveka za pretragu i
krenite kroz manastir. Svi ostali u trpezariju. ODMAH!”
Modesti je gledala kako druga kutija nestaje u mračnoj vodi. Monah je dodirnu po ruci.
Pokazivao joj je uzano stepenište koje je vijugalo iz kuhinje iza njegovog velikog šporeta.
Znacima joj je nagoveštavao da bi to mogao biti bezbedniji izlaz nego glavno stepenište.
Ona klimnu glavom i osmehnu se. Gurnu „kolt piton” u kožnu futrolu i uze stražarev
pištolj. Bio je to novi „smit i veson” model 57, kalibra .41 „magnum”, robustan revolver sa
okidačem „dvostruke akcije”, gotovo četvorostruko veće zaustavne moći nego .38 „specijal”.
Svih šest komora je bilo puno.
Dok je išla sa Vilijem kroz kuhinju, monah im uputi blagoslov, pa se polako spusti na
kolena i poče da se moli.
„To je sve, ortak”, reče Vili trezveno, pa pođe za Modesti uz uzano stepenište.
Gabrijel je stajao na ivici dugačke kamene galerije i gledao naviše, prema gđi Fotergil.
Svetlost je od njene kose pravila nešto nalik šlemu dok se mlitavo ljuljala ispod točka čekrka.
Gabrijel je bio u papučama i kućnom ogrtaču preko pidžame. Mekvirter je stajao pored
njega u prugastom gornjem delu pidžame i tamnim vunenim pantalonama.
„Gospode svemoćni”, promrmlja Mekvirter prestravljeno. „ A nema ni sat vremena kako
sam rekao da bih voleo da vidim…” Glas ga izdade. „Oh, baš sam osetljiv.”
Gabrijel se razrogačenih očiju okrenu prema njemu, sa zenicama poput sitnih, crnih
tačaka na smeđim dužicama. “Nađi dijamante”, reče napuklim glasom. „Nađi dijamante,
Mekvirteru.”
„Da. Mora da su ih negde sakrili, a nisu imali mnogo vremena.”
Negde iz daljine na gornjem spratu začuše se pucnji.
„Nađi dijamante”, ponovi Gabrijel i ode. U dnu stepenica iza manje kapele čekala su
dvojica sa pištoljima.
„Šta se desilo?”, zareža Gabrijel.
Jedan od njih trznu glavom naviše i progovori sa jakim prekoatlantskim naglaskom.
„Pucnjevi gore. Vargel nam je rekao da blokiramo ovo stepenište.” Oklevao je. „Proverili smo
ćelije pre pet minuta. Kanalehas je mrtav. I uključen je minijaturni odašiljač sa prokleto
dugačkom žičanom antenom koja visi iz balona u vazduhu. Razbili smo odašiljač, ali mora da je
emitovao već neko vreme.”
Gabrijel ga je nemo gledao nekoliko sekundi, a šokiranost je rasla. Okrenuo se i pošao uz
stepenice, sa rukom na „valteru” u džepu svog kućnog ogrtača. Trznuo ga je kad se odozgo
odjednom začu topot koraka, ali je spustio pištolj kad su iza ugla izletela njegova dva čoveka.
Oni stadoše ugledavši njega. Jedan od njih reče, sa jakim naglaskom: „Oni dođu ovim
putem, ne? Ti vidiš njih, Gabrijele?”
„Ne ovuda”, Gabrijel se progura pored njih, a oni pođoše za njim uz stepenište.
U dugačkom, slabo osvetljenom hodniku tri prilike su ležale na podu. Dve su bile
nepokretne. Treća je ležala i držala se za razmrskano koleno dahćući kroz zube u potpunoj
agoniji. To je bio Englez, Radson.
Gabrijel se nagnu iznad ostale dvojice. Jednom je metak napravio rupu u vratu i izašao
kroz vrh rasturenog kičmenog stuba. Drugi je ležao na leđima. Izgledalo je kao da balansira mali,
crni pravougaonik na sredini grudi. Bila je to drška noža.
Gabrijel se okrenu i zagleda u Radsona.
„Držali smo ih u klopci”, reče Radson glasom drhtavim od bola. „Ovde. Između nas i
Vargelovih. A onda... nekako...” Ošamućeno je odmahnuo glavom i ukočio se u iznenadnom
bolnom grču. „Ah gospode, noga! Učini nešto!”
„Dobro”, reče Gabrijel i prostreli ga kroz srce. Spustio je „valter” i zlokobno se zagledao
u dvojicu koji su stajali i gledali, šokirani, razrogačenih očiju. „Hoćete li da nosite putnike?” reče
on. „Odašiljač. Moramo da se izgubimo!”
Modesti je klizila niz niski krov koji se spuštao od manastirskog prozora. Potporni
poluluk se nadvija iznad nje, praveći duboku senku. Pustila se iznad kamenog odlivnog kanala i
zaustavila viseći na rukama. Vili ju je uhvatio za noge navodeći je do uporišta za stopala između
velikog kamenja.
Petnaest sekundi kasnije bili su na tlu i čučali u senci. Odnekud sa druge strane manastira
začuše se dva pucnja. Ljudi spolja postajali su nervozni. Nastade dovikivanje između nekoga na
prozoru i onih koji su čuvali izlaze, pa tišina.
Ona dodirnu Vilija po ramenu i poče da se provlači duž plitkog kanala u steni. Pedeset
metara od zida manastira teren se spuštao. Videla je levo neke prilike u mraku; ljude koji paze na
mala, sporedna vrata.
Teren postade još strmiji. Sada su mogli da se usprave, skriveni grebenom. Dodirnula je
Vilija i kružnim pokretom ruke pokazala mu na istok. On klimnu glavom. Tim putem će doći do
podnožja stepeništa koje vijuga naviše, do manastira.
Žurno su se spuštali neravnom padinom. Pet minuta kasnije stigli su u podnožje. Na
istoku, uzano ostrvo se pružalo dalje od njih, okupano bledom mesečinom. Rasuto kamenje i
stenje bacalo je dugačke senke.
Čula je kako Vili tiho, zadovoljno gunđa. Senke će im pružiti dovoljno zaklona za
prolazak do špica.
Na zvuk pucnja odmah se refleksno okrenula, i čim je Vili zalegao, zapucala je.
„Magnum” je odjeknuo neposredno posle prvog pucnja, da su zvučali gotovo kao jedan. Čovek
čija se uspravna silueta videla na oblom vrhu brežuljka, trideset koraka levo iza njih, polako se
stropoštao na tlo. Začuo se metalni odjek, dobovanje i zveckanje nečega što nekontrolisano klizi
nizbrdo, a zaustavilo se na dva metra od nje. Bila je to puška, „li enfild” .303.
Vili je ležao na boku, obema rukama se držeći za butinu, blizu međunožja. Ona spusti
„magnum”, uhvati „li enfild”, repetira je jednom i kleknu na koleno, pa stade da čeka.
Prva puška kojom je ikada rukovala bila je taj model. Mada je dizajn bio decenijama star,
još uvek je bila izvrsno oružje, čvrsto i precizno.
Prošao je pun minut. Nisu se čuli ni uzvici, ni pokreti. Ništa. Nije bila iznenađena, jer je
poznavala tok borbe. Hici su morali biti ispaljeni zbog nervoze, poput onih ranije.
„Onaj stari monah sigurno je nastradô”, Vili šapnu hrapavim glasom.
 Ona spusti pušku, uze Vilijev preostali nož iz kanije i raseče mu nogavicu od butine do
gležnja. Pažljivo je opsekla materijal svuda okolo i ispod njegovih nogu i iznad vrha čizme,
uklonivši tako celu nogavicu. „Da vidimo sad, dragi Vili.”
On polako popusti stisak iznad rane. Krv je brzo oticala, ali nije bilo jakog arterijskog
pumpanja. Opet je stegao rukama. Modesti mu opipa butinu pozadi i odahnu napipavši poderano
meso izlazne rane.
„Ušao i izašao”, reče. „Izgleda da je promašio kost.”
„Sreća.”
Ona napravi prorez od pet centimetara na desnom ramenu njegove vetrovke i izvadi
sterilni zavoj iz postave. Kad je zavila ranu, odsekla je debelu traku od nogavice, uvila je kao
konopac i vezala mu oko noge, iznad rane. Pomoću cevi od 20 centimetara sklopljenog luka iz
svog džepa čvrsto je uvila i stegla zavoj.
„Pridrži to za trenutak, Vili.” Odsekla je dve tanje trake tkanine i vezala mu ih oko butine
ispod i iznad stezača, da ga čvrsto drže u tom položaju.
„Hvala, Princezo. Aj’ da vidimo kako se drži.”
Pomogla mu je da ustane i pridržavala ga dok se oprezno oslanjao na nogu. Popustila je,
pa ga ona pridrža ramenom da ne poklekne.
„Žao mi je. Mora da je oštetio nekol’ko nerava. Mogu možda samo da stojim, al’ ne mogu
da ’odam.”
„Nije važno. Zadrži ravnotežu dok ja pokupim stvari.”
Naslonila ga je na stenu. Vratila mu je nož u kaniju, digla „magnum” i gurnula ga u džep
njegove vetrovke. Uhvativši pušku levom rukom u težištu, prišla je Viliju sa leve strane i
obuhvatila ga slobodnom rukom oko struka.
„Ruku oko mog ramena, Vili. Tako. Sad probaj kako možeš da hodaš.”
Krenuli su polako prema udaljenom špicu. Pet minuta kasnije njena ruka je bila mokra od
znoja koji je curio sa njega, kvaseći mu košulju i tanku vetrovku. Nisu pričali. Nije bilo šta da se
kaže; samo sporo, lagano putovanje koje su morali da završe - misli uzdržane, mašta obuzdana i
vreme zaboravljeno.
Na polovini neravnog puta do špica nalazila se traka gole zemlje, sto metara široka, a
pružala se čitavom širinom uzanog ostrva, od jedne do druge plaže. Bila je ravna, bez ikakvog
kamenja i bilja koje bi pružalo zaklon.
Izašli su na mesečinu. Naišli su na meki pesak, koji je usporavao njihovo mučno
napredovanje.
„Samo da ovo pređemo, pa ćemo se odmoriti”, prodahta ona.
„Ja sam okej.” Znoj mu je curio sa brade i osećala je kako ga prožimaju drhtaji bola.
„Mislim da mi treba odmor”, reče ona. „Ti si težak momak, Vili.”
Nešto kao da šutnu gomilicu peska tik ispred i desno od njih, a delić sekunde kasnije začu
se udaljeni hitac.
„Nemoj da ubrzavaš”, reče mu ona tiho, trudeći se da pođe brže. „Na hiljadu metara
morali bi da imaju sreće.”
Još četiri pucnja i rafal iz automata začuše se iza njih dok su posrćući izlazili sa peska i
sklanjali se iza stenja. Hici su padali naširoko, a automatska paljba bila je kratkog dometa. Ona
kleknu na kolena iza jednog niskog grebena i spusti Vilija na tlo što je nežnije mogla. Prljavom
maramicom obrisala mu je znoj sa lica.
Zapadno od njih, raštrkani pucnji svetlucali su u mraku dok su se nevidljivi ljudi spuštali
niz padinu ispod manastira. Ona uze „li enfild”, izvadi okvir i pritisnu metke da proveri napetost.
Nije bilo mnogo zazora, pa zaključi da u okviru još uvek ima bar sedam metaka.
 „Moraćeš da puziš, Vili”, reče mu, pa vrati okvir na mesto. „Mogu da ih zadržim na ovoj
čistini dobrih deset minuta. Dok te stignem, morao bi da budeš prilično blizu čamca.” On je,
zamišljenog lica, razmatrao mogućnosti. Onda klimnu glavom. „Dobro, Princezo.”
Gledala ga je kako odlazi, brzo puzeći, vukući ranjenu nogu. Svetla koja su se kretala
putem do manastira sada su bila bliže i počinjala su da se šire. Bar trideset ljudi, pomisli ona;
Gabrijel je doveo čitavu vojsku za ovaj posao. Vredelo je - ulog je bio deset miliona funti.
Upitala se da li je i Gabrijel među progoniteljima koji joj se približavaju.
Zalegla je iza jedne niske stene, raširenih nogu, i namestila pušku na gotovs. Stena je bila
ukopana u plitku jarugu oblika slova „v”, stajala je popreko i pružala dobar zaklon. Podesila je
nišan na osamdeset metara i ovlažila prednji da bolje vidi. Svetlost je bila dobra, mesec iza
njenog desnog ramena. Kada je zažmurila na jedno oko i pogledala niz cev, imala je čist vidik.
Spustila je pušku i čekala.
 20

Prošlo je pet minuta pre nego što se na čistini pojavio prvi čovek. Nosio je bateriju i
mašinku ispod ruke.
Modesti ga obori hicem u glavu pre nego što je prešao pet koraka i istog trena se začuše
buka i uzvici među ostalima. Niz svetala nestade. Začu se nekoliko nasumičnih hitaca i jedan
rafal, ali gađali su naslepo i ništa nije palo ni na metar od nje.
Čekala je sa srednjim prstom labavo savijenim na okidaču i kažiprstom ispruženim ispod
ručice zatvarača, spremna da pređe na brzu paljbu i prepunjavanje. To nije bio konvencionalan
način pucanja, ali svakako već oproban metod korišćen u Prvom svetskom ratu - zanemarljivo
mala vojska stekla je veliki ugled zbog brze paljbe. Ona je to naučila od jednog sedog bivšeg
majora u regimenti, koji se oženio jednom Francuskinjom i smirio u Sfaksu, tako da je mogla da
ispali trideset preciznih hitaca u minutu.
S leve strane prilično daleko jedan čovek istrča što je brže mogao, pokušavajući da pređe
čistinu i priđe joj sa strane. Ona uze u obzir njegovu brzinu i obori ga hicem u telo kad je pretrčao
trećinu razdaljine. Pao je i počeo da vrišti. Još jedna figura je pošla preko mekog peska daleko
desno od nje, saginjući se i skrećući. Ona prvim hicem promaši; za trenutak je pomislila da je i
drugim promašila, ali on tada tresnu licem u pesak, dok su mu se noge i dalje kretale kao da trče.
Ona se sagnu i pređe na položaj petnaest metara dalje, pa nađe dobar zaklon pod uglom
jedne stene. Tri minuta je prošlo, a onda odjednom nastade opšta paljba, usmerena na njen
prethodni položaj. Čula je udarce tanadi u kamen, videla prskanje peska duž prednje strane
zaklona i čula duge zvižduke rikošeta.
Kad je paljba odjednom prestala, ona ugleda tri čoveka na otvorenoj čistini, koji su istrčali
odjednom, sa namerom da je pretrče. Najbrže je kroz mekani pesak trčao onaj s njene leve strane
i ona ga prvog obori. Figura na sredini zastade, pa se okrenu i potrča nazad u zaklon. Ona okrenu
pušku desno, udahnu i opali. Čovek se trznu i zatetura, ali nastavi dalje. Ona opet opali i on pade
i zakotrlja se. Videla je kako ustaje, držeći se za rame i posrćući trči natrag na bezbedno.
„Li enfild” je bila prazna. Ona je tiho spusti i povuče se nazad sa položaja. Pomisli da
neće dugo proći pre nego što zapovednik progonilaca, ko god to bio, naredi novu paljbu.
Prepuzavši punih osamdeset metara, ustade i nastavi pognuta da trči.
More joj je sada bilo bliže sa obe strane jer se ostrvo sužavalo prema izduženom špicu.
Pet minuta kasnije stigla je Vilija. On je uporno puzao, gotovo bez daha. Tu je ostrvo bilo široko
jedva osamdeset metara od jedne do druge obale, a čamac je bio u sidrištu isto toliko ispred njih.
Videla je kako mu se vrh lagano ljuljuška.
Ovde su imali vrlo malo zaklona, među retkim stenama i nekoliko brežuljaka. Vili je
jedva puzao prema ulegnuću napred, plitkom ulegnuću sa neravnom ivicom. Pomislila je da je
verovatno prilično zaslepljen znojem da bi ga video.
„Dobro je, Vili.” Sagnula se da mu pomogne da ustane. „Hajde malo levo. Sledi
završnica.”
Poslednjih pet minuta mesec je zašao iza oblaka i pomrčina joj je odgovarala. Digla je
pogled i procenila da će biti u mraku još pet minuta. To će biti dovoljno da se sakriju dok budu
prelazili poslednju etapu do čamca.
Odnekud iza nje začu se tiha eksplozija i sekundu kasnije ceo špic beše okupan blistavom
svetlošću signalnog pištolja. Zalegla je na tlo pored Vilija i čula kako je uzdahnuo od bola.
Odjeknula su dva hica i čula je kako tanad udara u obližnji kamen. Očajnički je gurnula Vilija
napred u ono ulegnuće. Izvukla mu je „magnum” iz džepa, pa se vratila do oronulog ruba.
Svetla su opet sinula dok je bljesak signalnog pištolja bledeo. Gabrijelovi ljudi su polako
prilazili u nepravilnom polukrugu još uvek iz daljine. Nije im videla siluete, pa je shvatila da
verovatno puze, zbog slabih zaklona.
„Ja ću ih držati zalepljene za zemlju dok ti stigneš do čamca i upališ ga, Vili”, reče ona.
„Imaš li dovoljno snage da to sam uradiš?”
Nije odgovorio. Ona za trenutak okrenu glavu i vide kako se plamen diže sa mesta gde se
nalazio čamac. Vili se naslonio na ivicu ulegnuća, nešto niže pored nje, posmatrajući požar sa
tihim gnušanjem na umazanom licu.
„To se zove prokleti pogodak”, reče hrapavim glasom. „Krava je planula od signalnog
pištolja.”
Modesti opet pogleda ispred sebe, izvirivši tik iznad ruba ulegnuća, sa glavom između
dva izbočena kamena. „Magnum” joj je bio u ruci, ali sa samo tri preostala metka. Izvukla je
„kolt piton” iz futrole za pojasom i spustila ga u ruku.
Krenuo je prvi juriš, četvorica su jurnula pucajući u trku. Oborila je dvojicu, a preostala
dvojica otrčaše u stranu, tražeći zaklon. Tamo iza njih čuo se Borgov glas kako izdaje naređenja.
„Platiće oni, Vili”, reče mu. „Nemaju nikakav zaklon na dvadeset metara do nas.”
„Sad si oborila dvojicu?” reče on. Mirnije je disao, a ovo izgovori iz ugla profesionalca.
„Da. Ovaj ’magnum’ je divan.” Držala je glavu savršeno mirno, pogledom je pretraživala
okolinu očekujući neku senku koja se kreće. U daljini je videla zrak svetlosti kako poskakuje dok
čovek ide na zapad. Dok ga je posmatrala, on se smanjivao i udaljavao.
„Mislim da ga je Borg poslao nazad, kod Gabrijela, po instrukcije” reče ona tiho.
„Postade im sve ovo malo skupo.” Vili se namesti u udobniji položaj i izvadi nož.
„Posebno sad kad su izgubili i čamac. Pretpostavljam da Borg ’oće da sačeka prvo svetlo.”
„I dobiće ga dok se njegov čovek vrati sa uputstvima od Gabrijela”, reče ona. „Vreme je
da se taj stezač popusti, Vili. Možeš li to sam?”
„Naravski.” Dok je on to polako radio, u mislima je detaljno sagledavao situaciju. Činilo
mu se da će, što se njega i Modesti tiče, to naposletku biti propao posao. Ta misao ga nije
preterano uznemiravala, samo mu je bilo drago što će bar kraj biti brz. Modesti će to izvesti tako
da Borgovi ljudi dođu uz paljbu u poslednjem jurišu.
Vili Garvin već odavno smatra da je tokom tih lagodnih i sigurnih dana život postao
suviše dragocen i da važnost koja mu je pripisivana ne spada pod prirodni zakon. U prirodnom
poretku stvari život je uvek bio jeftin. Čovek dođe i ode, i to nije mnogo važno. Samo je mučenje
prezirao.
Tokom dva minuta pustio je da mu krv procirkuliše u nozi, popustivši, pa opet stegnuvši
zatezač.
„Princezo” reče.
„Da?”
„Mislim da je vreme da skočiš.”
„Gde da skočim, Vili?” Čuo je prizvuk nežne poruge u njenom glasu.
„U more. Otpuzi samo četr’es’ metara. Možeš da otplivaš pored obale i nađeš gde ćeš da
se pritajiš. Njima će trebati ceo dan da pročešljaju ostrvo, a stari Tarant će pre toga uleteti s
poterom.”
„Hvala, Vili. Ali mislim da nećemo raditi na taj način.”
„Čuj”, insistirao je, „tvoj ostanak ovde neće mi još dugo biti od koristi. A nikad nismo
zajedno ronili ni plivali. Besmisleno je. Da je obrnuto, ti... ti bi od mene vid’la samo prašinu”,
završi on neuverljivo.
 Ona kratko okrenu glavu da ga pogleda i on joj primeti trag osmeha na prašnjavom licu.
„Znam, Vili. Znam. Ali svejedno, odradićemo ovo u stilu Mikobera10.”
Razumeo ju je. To je bilo nešto što su shvatili iz iskustva i razmatrali u dokolici - da se u
toku poduhvata nikad ne zna šta može da se desi. Sve je moguće i uvek vredi boriti se do kraja.
Velike bitke su se gubile zbog neočekivanog i neobjašnjivog gubitka volje jednog od učesnika.
Gabrijel može da padne i slomi vrat; može da opozove svoje ljude; može brod da dođe. A i svinje
mogu da polete, pomisli Vili Garvin tužno.
Prošlo je petnaest minuta, a ljudi skriveni iza stenja nisu se pomerali.
„Kako noga, Vili?”, upita ona.
„Podnošljivo. Al’ prokletstvo, osećam se beskorisno dok samo ležim ovde.”
„Da nije mene, ti bi bio kod kuće. Praznio bi krigle.”
„Znam mnogo mesta na kojim bi’ mogo biti da nije tebe, Princezo. Neka od nji’ su ispod
zemlje. Nijedno nije vredno pomena. U svakom slučaju je protivzakonito.”
„Šta to?”
„Točenje pića u sitne sate... ’ej!”
Ona trže glavu na njegove poslednje reči i ugleda čoveka koji je čučao na suprotnoj strani
ulegnuća iza nje, sa „lugerom” u ruci. Bio je mokar do pazuha od prolaska kroz more. Svetlo
bljesnu i Vilijev nož mu se zari u grudi do drške. Noge ga izdadoše i on zaroni napred, u plitko
ulegnuće.
Modesti je, još dok je nož leteo, munjevito okrenula glavu napred, očekujući juriš, koji
nije dolazio.
„Usamljenik”, reče ona. „Pokušao je da se prišunja na svoju ruku, ne upozorivši ostale.”
„Donô nam je i „luger”, reče Vili zadovoljno. Privukao se preko dna ulegnuća, uzeo
„luger” koji beše ispao i palcem aktivirao kočnicu. „Evo, Princezo.” Okrenula se i uhvatila
“luger” kad joj ga je dobacio. On istrže nož iz mrtvaca i opet se nasloni na nagnutu ivicu. „Ja ću
paziti na ovu stranu, za slučaj da još neko pokuša da se prišunja”, reče joj.
Pola sata kasnije Modesti ugleda kurira koji se vraćao iz manastira. Pomislila je da pokuša
da nanišani na daljinu, ali je od toga odustala. Štedela je municiju.
Na istoku, iza nje, na horizontu se pojavila tanka, zlatna linija svetlosti.
„Vili”, reče ona tiho, „mislim da im je Gabrijel naredio brzopotezno smaknuće, pa će
pokušati odmah da izvedu juriš. Dođi ovamo i daj mi eksploziv.”
On dopuza preko dna ulegnuća i ona oseti rad njegovih ruku na potpeticama njenih
čizama. Bile su to visoke pete od livenog gvožđa, pokrivenog gumom debljine nekoliko
milimetara. Obe su bile napravljene sa lastinim repovima prema spolja, u osnovi užeg dela čizme,
s tim što je jedan bio obrnut, tako da su potpetice mogle da se sastave. U levoj potpetici nalazilo
se pedeset grama eksplozivne smese; u desnoj je bila udarna igla na oprugu i detonatorska
kapisla, fitilj koji gori tri sekunde, napravljen od mešavine baruta sa fulminatom žive, kao i
skraćeni osigurač koji izlazi iz prednjeg ruba potpetice. Šuplja cevčica na profilisanom žljebu
potpetice sa detonatorom uklapala se u šupljinu onog drugog žljeba, da bi dovela fitilj u kontakt
sa glavnim punjenjem.
Vili gurnu sigurnosnu iglu u položaj, stavi bombu u Modestinu ruku i poče da skida
potpetice sa svojih čizama.
Pet minuta kasnije poče juriš. Borg je upotrebio dobru polovinu preostalog ljudstva.
Desetak njih je skočilo i potrčalo, pucajući. Modesti zubima izvuče sigurnosnu iglu, zamahnu
levom rukom i sagnu se.
Bomba iz potpetice je odletela u niskom luku. Eksplodirala je u visini struka i razletela se
u strašni krug šrapnela.
 Modesti diže glavu. Dvojica su ležala nepokretno na zemlji. Neki su, ošamućeni, ustajali,
a drugi bežali ili posrćući tražili zaklon. Ona ispali dva pažljivo naciljana hica i obori dvojicu
onih koji su bežali pre nego što ju je uzvratna paljba primorala da se opet spusti.
„To će ih možda odvratiti”, reče Vili.
„Sve je u vremenu.” Ona spusti „magnum” i uze „luger”. „Idući put ću baciti veći kamen.
Dovoljno je svetlo da ga vide, a ako imaju ikakav osećaj, svi će zalegnuti. Mislim da mogu da
skinem još jednog ili dvojicu. Spremi svoj eksploziv koji ćemo upotrebiti posle toga, Vili.”
Napad je počeo i kamen koji leti kroz vazduh imao je svoju svrhu. Dok su zaustavljeni
jurišnici pokušavali opet da uhvate zalet, skinula je još dvojicu, a ostali su podvili repove.
Pokrivanje sa druge strane bilo je žestoko, ali neprecizno. A ona je imala dobar položaj na ivici
ulegnuća. Samo slučajan ili pažljivo naciljan hitac bio bi opasan, a njen pištolj je predstavljao
smrtonosnu pretnju svakome ko bi se otkrio dovoljno dugo da pažljivo nacilja.
„Još neko vreme i Borg će morati pištoljem u leđa da ih pokreće”, reče Vili. Ta misao je
otvorila još jednu mikoberovsku mogućnost - da njihov moral počne da puca pod jakim pritiskom
koji trpe.
Pet minuta kasnije, još jedan pokušaj da im krišom priđu sa strane završio se gubitkom
jednog čoveka.
„Ovo počinje sve manje da im prija”, reče Modesti. Pitala se da li će joj preostalih par
metaka biti dovoljno ako Borg ponovo pokrene ljude. Bilo je to pitanje života i smrti.
Proteklo je četvrt sata pre nego što je počeo novi opšti napad i ona je bacila drugu bombu.
Tri hica dok se napad raspadao i napadači bežali, a zatim tišina, ali uz jauke povređenih ljudi.
I još nešto. Tutanj velikog transportnog aviona koji je preleteo nisko iznad njih, dužinom
ostrva. Sada, kad je registrovala taj zvuk, shvatila je da ga je već čula samo nekoliko minuta
ranije. Buka aviona se gubila i nestala. Pod jutarnjim svetlom velika senka pređe iza nje preko
udubljenja i ona oseti udar vetra iznad glave.
Velika vojna jedrilica bila je samo petnaest metara iznad i ubrzano se spuštala. Držala je
grubo pravac od špica prema manastiru, i videla je kako visoko poskakuje kada je trbuhom
dodirnula tlo.
Trideset metara dalje jedan čovek ustade iz zaklona i okrenu se da bi pogledom propratio
jedrilicu. Bio je to Borg. Ona podesi nišan na daljinu i upuca ga u telo.
Jedrilica je klizila uz zvuk škripanja i grebanja. Jedno krilo se zakači za stenu i otpade.
Onda se okrenu i stade.
Nekoliko sekundi ništa se nije dešavalo. Zatim se vrata s treskom otvoriše. Ona ugleda
čoveka sa dugom puškom koji je iskočio na tlo; Arapin, sa burnusom zakačenim za struk. Za
njim iskoči još jedan, pa još jedan, i svaki je odmah hvatao zaklon.
„To su Abu Tahir i njegovi ljudi”, reče ona, i spusti glavu ispod ivice, pogledavši Vilija.
On se isceri. „Sa g. Hegenom za upravljačkom palicom. Rekao je da je leteo jedrilicama.”
Sada se začu žestoka paljba i zbunjeni uzvici. Buka se udaljavala jer su Gabrijelovi ljudi
pokušavali da stignu do manastira pre nego što njihovi novi napadači uspeju da ih zarobe na
špicu.
„Jel’ dobro stojimo?” reče Vili, digavši se na lakat malo ispod nje.
Ona opet izviri iznad ivice. „Da. Ja sam upravo ubila Borga. U potpunom su rasulu. A eno
i Pol izlazi...” Videla je kako iskače na zemlju i okreće se da pruži ruku Tarantu. Dva hica
pogodiše jedrilicu blizu njih. Ona vide kako se Pol pokrenuo i ču pucanj, pa ugleda drugog koji
se do struka digao iz zaklona i zatim stropoštao.
„Bio si u pravu, dobar je”, reče ona i kliznu unazad. Niz stranu ulegnuća. Legla je na leđa
pored Vilija i prebacila ruku preko očiju.
 Paljba se udaljavala prelazeći u sporadičnu pucnjavu, a nešto kasnije odnekud iz daljine
začu se glas koji dubokim glasom uzvikuje.
„Modesti!”
„Naš g. Hegen”, reče Vili i diže prste do usana. „Zviznuću mu”
„Ne. Čekaj.” Glas joj je zadrhtao. Okrenula se, prišla do njega i stavila mu ruku na grudi.
On joj obavi ruku oko ramena i zagrli je, i držao ju je tako dok joj se telo grčilo u tihom plaču.
Vrlo zadovoljan, Vili je ležao i gledao gore, u nebo. Digao je drugu ruku i počeo da
povlači gumene trake koje su joj držale kosu smotanu u punđu. Znao je da bi sada volela da
raspusti kosu; da bi želela da je slobodna, da skine odeću i opere se bistrom, hladnom vodom.
Dva minuta kasnije, drhtavica se smirila i ona je ležala mirno. Hegenov glas ju je i dalje
dozivao, ali sada iz veće blizine. Ona uzdahnu i kleknu, obrisa lice rukavom džempera i osmehnu
se Viliju. Sva napetost joj je sada nestala iz očiju.
„Zašto, dođavola, to radim?”, reče ona bespomoćno. „Zašto uvek moram da se...
raspekmezim kad završimo posao?”
„Nije uvek tako, Princezo”, reče on trezveno. „Ni često. Samo posle onih opasnih. A ovaj
put smo stigli baš do ivice.” Namestio se i seo. „Ja mislim da je to u redu”, reče jednostavno.
„Stvarno, Princezo. Fino je i nekako... ženstveno.”
Ona se nasmeja i ustade. „Možda. Ali ne bih želela da neko to sazna.”
„Niko. Sem malog Vilija gđe Garvin. A njega ne računaš.”
„Ti možeš da ga računaš”, reče ona i izađe iz ulegnuća da potraži Pola.
Borba je bila završena. U daljini je videla kako Abu Tahirovi ljudi sprovode zarobljenike
prema manastiru. Grupica od tri ili četiri Arapina okrenula se i pošla prema njoj. Bili su udaljeni
nekoliko stotina metara, ali činilo joj se da prepoznaje Abu Tahira. Sa njima je bila sedokosa
prilika u smeđim pantalonama i tamnozelenoj jakni. Tarant.
Pol je bio vrlo blizu. Desno, na jednom izbočenom kamenu i zurio je unaokolo. Mahnula
mu je i videla kako je kliznuo sa kamena i nestao.
„Vraćam se za minut, Vili” reče ona i ode. Kada je ugledala Pola, on je trčao, noseći „kolt
kobru” u ruci. Ugledavši nju, usporio je i sklonio pištolj. Primetila je dve duboke brazde na
njegovom licu, koje su išle od nosa do uglova usta, kao i linije napetosti oko očiju.
Stali su jedno ispred drugog. Blizu njih ležala su dva mrtva čoveka, a tlo oko njih bilo je
isprskano krvlju.
Hegen tupo odmahnu glavom. To je bio kraj duge patnje. Svega je bilo - čekanje i strah;
gužva sa telefonskim pozivima i hitnim pripremama; trka od Port Saida do aerodroma, čekanje da
stignu Abu Tahirovi ljudi i naizgled beskrajan let iznad Mediterana u uskoj jedrilici; i DC-6 koji
urla ispred i Abu Tahirovi ljudi stisnuti u trupu iza njega; Tarant koji sav izbezumljen kaže Abu
Tahiru: „Pustite te proklete dijamante, oni su bar neuništivi.” Abu Tahir, koji se ceri, miluje svoju
pušku i kaže: „I ja prvo mislim na Modesti, ser Tarante.” I najzad, kratak pogled na borbu ispod,
pre nego što se sasvim usredsredi na sletanje; košmar tih trenutaka i sumnje da li će njegova
nekadašnja veština poslužiti; osećaj čuđenja pošto se jedrilica zaustavila posle klizanja i on
shvatio da je još uvek živ i zdrav.
Pre trideset sekundi beše izgubio svaku nadu. Osećao se kao duh koji hoda, predmet bez
suštine dok je među stenama tražio njeno telo. Ali sada je opet bio svestan mesa i krvi, udova i
mišića, kosti i srži, i postao je svestan topline sunca na svom licu,
Ona mu se smeškala pomalo nesigurno, kao da joj je na trenutak bio nepoznat. Lice joj je
bilo izgrebano i prljavo od prašine i baruta, a ruke crne. Stajala je na ravnim stopalima, u
čizmama bez potpetica. Džemper joj je bio pocepan, a velika poderotina joj je zevala i na kolenu
pantalona. Kosa joj je bila mokra i lepila se za glavu, ali je padala slobodno niz vrat, do ispod
ramena. Ličila je na derište posle jutarnje igre na đubrištu.
„Za boga miloga”, reče Hegen polako, „kako me je takva prljavuša ikad zavela da je
odvedem u krevet?”
Ona se nasmeja i ozari, iako je bila obavijena umorom kao plaštom. „Zatekao si me
nespremnu”, reče. „Nisam te očekivala tako rano. A imala sam loše jutro.”
On je uhvati za ramena i sagnu se da je poljubi u usta. Zaudarala je na kordit i znoj, i ta
jaka mešavina čudno ga je uzbudila. Ruke mu kliznuše na njene zglobove. Ukočio se i digao
jednu ruku da vidi skorenu krv na rukavu njenog džempera.
„Nije moja, dragi. Vilijeva je.”
„Loše?”
„Kroz butinu. Moglo je biti mnogo gore. Ali bolje da se sad pobrinemo za njega.”
„El Sayyide!” Abu Tahir je žurno dolazio prema njima, u pratnji Taranta i još trojice ljudi.
Šeikovo tamno lice bilo je ozareno uzbuđenjem i čuđenjem. „Ovde je vođena velika borba!” reče
i obgrli je snažnim rukama. „Ser Tarant je bio mnogo uznemiren zbog tebe, Modesti, ali ja sam
mu govorio da ćeš ti...”
„Molim te, druže. Vili Garvin je ranjen. Pričaćemo kasnije.”
„Ah?” Pogledao ju je sa strepnjom.
„Ovamo.” Osmehnula se kratko Tarantu u znak pozdrava i pročitala mnogo toga
neizrečenog u njegovim umornim učima. Na ivici plitkog udubljenja stali su i pogledali dole. Vili
se naslonio na lakat pored onog leša i polako prekopavao džepove mrtvaca.
„Zdravo, Vili, druže stari”, izusti Hegen.
Vili diže glavu i zagleda se pomalo staklastog pogleda. „Jel’ ima neko pljugu?” molećivo
upita. „Ovo đubre je izgleda prestalo.”
Tarant je sedeo na stolici ispod južnog zida manastira, gledajući preko popločanog
dvorišta plavo morsko prostranstvo koje je sijalo na podnevnom suncu. Sada je vladala gluva
tišina. Bol u kostima i u glavi je nestao, pa mu se prispavalo.
Na vratima se pojaviše dva Arapina noseći leš zavijen u ćebe. Pređoše preko dvorišta i
spustiše svoj teret pored niza slično umotanih oblika. Sedamnaest do sada, sabra Tarant
automatski i pomisli da li su spustili i Fotergilovu.
Dvojica Arapa se vratiše u manastir. Bilo je mnogo posla za njih. Abu Tahir i njegovi
ljudi su bili glavni za čišćenje. Monasi su napravili improvizovanu operacionu salu.
Tarant pogleda na sat. Ako su britanski ambasador u Kairu i njegov kolega u Istanbulu
uradili svoj posao, brod iz Turske bi trebalo uskoro da stigne na ostrvo. Pitao se hoće li biti
posledica. Turci su realni ljudi; uz malo sreće prihvatiće Abu Tahirov tehnički prekršaj počinjen
upadom na njihovu teritoriju u datim okolnostima. Tarant je odlučio da razgovara sa starim
razbojnikom i ponudi mu da restauriraju manastir i vrate ga u pređašnje stanje. Takav predlog bi
trebalo da se ceni. On se obreo u veoma interesantnoj situaciji. Ambasador u Kairu mu je
zabranio da pođe sa ljudima u jedrilici. Za tu stvar, rekla je Njegova ekselencija, odgovoran je
Abu Tahir kao vladar suverene države Malorak. To nije posao u kakav bi trebalo da bude
umešana državna administracija Njenog veličanstva.
Tarant nije komentarisao i prekršio je instrukciju, a pokriće mu je bio ministrov nalog da
se u potpunosti posveti Abu Tahiru. Možda se zatraži njegova ostavka. Ili dobije cveće.
Verovatno će zavisiti od reakcije iz Turske.
Tarant se osmehnu za sebe. Bez obzira na to šta bude, Džek Frejzer će pozeleneti od
zavisti zbog svega ovoga.
Izašao je Hegen i Tarant gurnu drugu stolicu prema njemu. „Ovi monasi su imali
interesantno jutro”, reče Hegen. „Imaju pravu operacionu ekipu.”
 „Šta je sa Vilijem?”
„Upravo su ga obradili. Modesti ga dovodi” On sede i pogleda Taranta. „Šteta zbog
Gabrijela... i onog drugog, Mekvirtera ili tako nešto.”
Tarant sleže ramenima. „Modesti nije bila iznenađena što su pobegli. Gabrijel je
očigledno čovek koji ima sopstveni izlaz. Jesi li video kakvo plovilo je skrivao ispod zapadne
litice?”
„Jahtu od pet metara, sa dva ležaja. I dovoljno goriva. Ako stignu do obale Sirije a da ih
ne uhvate, kladim se da od hapšenja nema ništa.”
Tarant potvrdno klimnu glavom. „Je li Modesti zabrinuta, mislim zbog sebe, zbog toga
što je Gabrijel na slobodi?” upita.
„Ne.” Hegen upali cigaretu. „Mislim da ona ne brine mnogo za sutra ili prekosutra. U
svakom slučaju, kaže da Gabrijela zanima samo korist. Takav mu je karakter.”
Sedeli su izvesno vreme ćuteći, a onda Hegen reće: „Mislite li da ćete kasnije opet dobiti
dozvolu da je upotrebite za neki drugi posao?”
„Kasnije, da. Ali jedno izvesno vreme - ne. Znaš, Modesti nije moj agent. Ona ne pripada
nikome.”
„Tačno. Ona ne pripada nikome.” Hegen se zagleda u zemlju. „Imate li mnogo ženskih
agenata na platnom spisku?”
„Nekoliko. Neke su baš dobre. Ali obično operišu u manje uzburkanim vodama od ovih.”
Tarant pokretom zaokruži to ostrvo i sve što se tu ispodešavalo.
„Nadam se da je tako”, reče Hegen ravnim glasom. „Ovo nije bio posao za ženu, čak ni za
muškarce koje ja poznajem.”
„Nisam to znao kad sam je angažovao, a kad sam pokušao da je izvučem, nije htela da
izađe. Bila je u pravu, Hegene. Dobro se završilo.”
„Ovoga puta. Nekom sledećom prilikom možete je ubiti.”
„Deo mog posla jeste da druge izlažem riziku; to je najteže. Ali prisiljen sam da koristim
najbolje instrumente koji su mi na raspolaganju. Upotrebiću je opet ako mi to dozvoli, jer je
jedinstvena” reče Tarant. Pogledao je u Hegena. “Jel’ znaš zašto? Uzmi devojku sa univerziteta
ili sa daktilografije; ako ima pravi potencijal, možeš da je provedeš kroz obaveštajnu i borbenu
obuku i napraviš prokleto dobrog agenta. Ali nećeš napraviti Modesti Blejz. Potreban je redak
potencijal i dvadesetak godina pravog iskustva da se to postigne... ceo njen život, dokle god
dopire njeno sećanje.”
Modesti izađe u dvorište, gurajući Vilija u prastarim invalidskim kolicima. Vili je bio čist
i obučen u dugačak, beli mantil. Ranjena butina mu je bila nabubrela od debelih slojeva zavoja
ispod mantila. Sada je i Modesti bila čista. Na sebi je imala odeću koju je našla u jednoj od soba
u kojima su bili Gabrijelovi ljudi - preveliku žutu košulju, sive pamučne pantalone podvrnutih
nogavica i šljampave sandale. Kosa joj je bila zakačena pozadi, a od šminke ni traga.
Vilijevo lice je bilo bledo ispod vlažne kose, ali pogled mu je bio bistar. Za trenutak,
umor više nije osećao zbog bola koji je počeo polako da ga obuzima.
„Samo pola sata, Princezo”, molio ju je. „Volo bi’ malo da sednem na suncu.”
„Pa... samo pola sata.” Zaustavila je njegova kolica pored Taranta i Hegena, dok su oni
ustajali. „Ali onda na spavanje, Vili.”
„I ti, Princezo.”
„I ja.” Pogledala je u Taranta. „Hoćete li da sedite sa Vilijem pola sata?”
„Biće mi drago, mila moja.” Pogledao je preko dvorišta, prema nizu leševa. „Imaćemo o
mnogo čemu da razgovaramo. Izgleda da ste imali burnu noć.”
„Počela je mirno”, reče Vili, „ali kasnije je živnulo.” Na licu mu se pojavi brižan izraz.
„Nadam se da nismo mnogo uznemirili ove monahe, ser Dži.”
„Mislim da niste”, odgovori Tarant. „Ne u ovim okolnostima. Najzad ’... oni videše
bezbožnika strašnog koji se raširivaše kao granato drvo; ali prođe, i evo nema ga’ Psalam trideset
sedam.”
Vili ga pogleda sa nevericom. „Nisam znao da ste i vi bili u kokošinjcu”, reče, a Hegen se
nasmeja.
Modesti pogleda Vilija i odmahnu glavom. „Tvoja kosa”, reče mu. „Izgledaš kao pokisli
suncokret.” Izvadi mali džepni češalj i prođe mu njime kroz raščupanu kosu. Razdelila ju je i
uredno očešljala. „Eto. Sad je mnogo lepše.” Sklonila je češalj, izvadila paklicu cigareta i kutiju
šibica i spustila ih na njegovo koleno. „Želiš li još šta, dragi Vili?”
„Ne. Zadovoljan sam, hvala, Princezo.”
„Sigurno?”
„Sigurno. Pusti mene i ser Džija da razgovaramo o kokošinjcima u kojima smo bili.”
Osmehnula se, dodirnula mu rame, pa se okrenula ka Hegenu i provukla ruku ispod
njegove nadlaktice. Tarant ih je gledao kako odlaze preko dvorišta i napolje, kroz zasvođen izlaz.
Kasnije, dok su se polako uspinjali prema rubu litice, ugledao ih je opet iznad dvorišnog zida.
„Boli li, Vili?” upita.
„Ne previše. Vispreni frajeri, ti monasi.”
„Nisam mislio na nogu.”
Vili pođe za njegovim pogledom prema dvema prilikama na vrhu litice, sitnim u daljini,
pa pogleda u Taranta.
„Što bi to bolelo?” reče zbunjeno. Pogled mu je sada gubio oštrinu. „Ima pravo, zar ne?”
„Naravno. Ali izgleda...” Tarant neodređeno mahnu rukom, pa ućuta.
„Ja nisam na istoj strani knjige sa Hegenom”, reče Vili. Sa naporom je upalio cigaretu i sa
zadovoljstvom, prilično pospan, izdahnuo je dim. „ Al’ ako idete do kraja, kladim se da bi se on
rado menjo sa mnom.”
„Vrlo moguće”, reče Tarant polako. „Ti si pravi srećnik, Vili.”
„Znam.” Vili nakrivi glavu prema manastiru. „Ono što sam ja dobio vredi više od dve
kutije dijamanata, ser Dži.”
Ćutali su izvesno vreme, pa Tarant reče: „Šta misliš, jesam li izgubio Hegena?”
„Ne...” Vilijev glas je postao skoro nerazumljiv. „Ne na duži period. Al’ trebće mu neko
vreme da završi taj portret.”
„Ne više?”
„Ona ne podnosi da bude vezana...” Vilijev glas je postajao mrmljanje, oči su mu se
sklapale, glava padala. Tarant se nagnu napred i polako uze upaljenu cigaretu iz njegovih prstiju.
Na vrhu litice, Modesti je sedela naslonjena na jednu ruku pored Pola Hegena. Pogled
njenih očiju, zamagljenih od umora, pratio je galeba koji je kružio iznad mora. “Hoćeš li da
zapališ?” upita Hegen.
„Ne, dragi. Samo želim da sedim.” Spustila je pogled na izgužvanu žutu košulju i
prevelike pantalone nabrane na struku, pa ogorčeno odmahnula glavom. „Posle ovoga nikad neću
uspeti da te odvučem u krevet.”
„Ko zna? Ja sam vrlo dobroćudan.”
Ona ga udari grančicom i opet vrati pogled prema moru. „U Kairu” reče pospano, „znam
odličnog frizera. I imam neotvoren pun kofer odeće. Imam jednu haljinu, Pole. Još je nisam
obukla. Tamna je, raskošno crvena, i potpuno uvrnuta. Nešto najuvrnutije što si ikada video. I
imam dugačke minđuše, koje se ljuljaju, i cipele sa divnim visokim štiklama, a i gomilu parfema,
ruževa i šminke za oči.”
 „Prodato”, reče Hegen. „Sad te više ništa neće spasti.”
„Nadam se da neće.” Vragolasto i kroz osmeh je ovo rekla, sada već prilično umorna.
„Naći ćemo mesto na kome niko neće čuti kako vrištim.”
„I ponećemo zalihe hrane za nedelju dana.”
Klimnula je glavom, ispružila noge i spustila mu glavu na krilo. Zatvorila je oči.
„Prodrmaj me ako se ne probudim za pola sata”, reče mu. „Moram da se pobrinem za Vilija.”
Hegen oseti kako se opustila i ču kako joj disanje postaje sporije i dublje. Nežno joj pređe rukom
preko vrata, prateći liniju koja se odupirala njegovoj četkici.
Negde u manastiru zazvoni zvono. Ona se ne pomeri. On je sedeo sa rukom na njenom
struku i posmatrao galeba, primetio je njegov slobodan let i slušao je zvono.
Znao je da zvoni njemu; zvoni za vreme koje će doći posle turobnih dana i noći, kad ona
ode i deo njega umre.
Ali ne još. Ruka mu se pomeri i lagano spusti na njenu dojku.
Ne još.

KRAJ
 Napomene

[←1] Roland (? -15. avgust 778) - Bio je franački vojskovođa u službi kralja Karla
Velikog. Roland se u poeziji povezuje s mačem Durendalom, konjem Vilantifom i rogom
olifantom. Na kraju bitke sa Saracenima - zapravo Baskima - kod pirinejskog klanca blizu sela
Ronceval, Roland biva smrtno ranjen. Uzalud doziva pomoć duvajući u svoj olifant. (Sve fusnote
u tekstu su prevodiočeve.)
[←2] Pukovnik Ferfaks - Lik iz opere Kraljevski gardisti.
[←3] Is life a boon (engl.) - Je li život blagodat...
[←4] Is life a thorn? (engl.) - Je li život trn?
[←5] Sisal (botan.) - Vrsta meksičke agave koja se gaji zbog jakih vlakana; vlakno te
biljke koristi se za pravljenje konopaca i tepiha.
[←6] Leska - Vrsta cvetnog drveta; rastvor sa ekstraktom severnoameričke leske.
[←7] Miki fin - Poslovičan naziv za piće bazirano na psihoaktivnim drogama koje se daje
nekome bez njegovog znanja.
[←8] Organizacija američkih država - Udruženje većine zemalja zapadne hemisfere
(članstvo Kube je suspendovano 1962. godine); oformljeno je 1948. godine da zameni
Panameričku uniju i promoviše vojnu, ekonomsku i društvenu saradnju.
[←9] Dvadeset centimetara - Artiljerijski model „lugera”.
[←10] Mikober Vilkins - Lik u Dikensovom romanu Dejvid Koperfild, večiti optimista
koji, uprkos suprotnim činjenicama, uporno veruje da će se „nešto desiti”.