Od sedam završenih romana koje je napisala klasina engleska spisateljka Džejn Osten (1775—

1817), E m a je po-slednje delo. štampano za ţivota svoga autora. U jednom njenom pismu,
upućenom bibliotekaru J... S. Klarku (J, S. Clarke), nalazi se, povodom pojave toga romana 1816
godine, ţivo izraţeno strahovanje o prijemu na koji će E m a naići: »Moja najveća briga u ovom
trenutku jeste da ovo četvrto delo ne osramoti ono što je bilo dobro u drugim delima.« Da ove njene
reći nisu bile izraz sujete jednog slavoljubivog pisca, već jedna potvrda više njene urođene
skromnosti, pokazuje razmišljanje Dţejn Osten o sopstvenim delima, izraţeno malo dalje u istom,
dobro poznatom, napred pomenutom pismu: »... Mene snaţno obuzima misao da će onim čitaocima
kojima se više dopao roman Gordost i predrasuda*) ovo izgledati sa manje duha, a da će se onima
koji su više voleli Mensfildski'posed ovo činiti sa manje razuma.« Neosporno, veoma značajne reci,
ali ne toliko za ocenu samih romana, koliko za upoznavanje jediie dragocene osobine kojom je ova
velika umetnica raspolagala: ţelje da bude ne-pristrasna prema sebi. Dţejn Osten nije doţivela da
sazna sud kritičara Houtlija (Whately), svoga savremenika, i docnijih knjiţevnih istoričara i
prikazivača, koji su način njenog slikanja karaktera poredili sa Sekspirovim, i koji su lu Em i, isto
toliko koliko u drugim njenim romanima, našli izrazite primere da potvrde svoje mišljenje. ' Ema je
glavna ličnost romana koji nosi nj&no ime. To je razmaţena devojka iz gađanske porodice
nastanjene u selu, *) Prevod ovog romana, sa predgovorom, objavljen je godine u Izdavačkom
preduzeću »Rad«. 1&53bez majke, bistra po prirodi, dosetljiva u raspravljanju, brzog odgovora i
veoma ţive mašte, ali nenaviknuta da svoje vreme ispunjava nekim sadrţajem od vrednosti. U
osnovi ne rđava, i u postupcima čak dobronamerna, ona uţiva da se mesa u tuđe stvari srca. Ali,
pošto je do krajnosti loš psiholog, i pošto njena logika uvek uzme neki obrt suprotan jednom
normalnom i prirodnom toku, ona se nalazi u stalnoj neprilici zbog neočekivanih posledica i
negativnih ishoda koje donose njeni planovi. Sama nimalo koketa, uvek se zauzima, kako ona
veruje, za dobro drugih; usto, a to je moţda i najvaţnije, puna klasnih predrasuda, koje su uzrok ne
samo njenih sopstvenih nevolja, nego i nevolja drugih ličnosti u čiji se ţivot ona usudila da umeša
svojim uticajem. Sposobna da saoseća sa onima 'koji usled njenog nepametnog planiranja pate, ona
zadugo ostaje u zabludi, nesvesna da je izvor njihove patnje baš u njoj samoj. I kako je uvek voljna
da priskoči u pomoć, ona, kujući nove planove, pada u nove greške i stvara nove nevolje. Glavna
ţrtva takve Emine ţivotne orijentacije, lepotica Harijeta Smit, sirota devojka neizvesnog porekla,
skromnih zahteva, malog iskustva, nikakvoga znanja, pod negativnim dejstvom Eminih klasnih
predrasuda, raskida veze sa Mar-tinom, koji je kao čovek dostojan najvećeg poštovanja, ali je —
farmer. Potrebno je da se malo zaustavimo na sposobnosti- Dţejn Osten da psihološka stanja i
psihološke reakcije iznosi bez »psihologisanja«. Istorija Harijete to vrlo lepo pokazuje. Pod Eminim
uticajem, Harijeta se trudi da se odvoji i odvikne od sredine koja joj je nekada bila veoma bliska i
draga, u kojoj je doţivela istinski prijatne dane i nedelje, i koja joj je pruţala uslove za pravu sreću.
Ona, u osnovi krotko stvorenje, druţeći se sa Emom koja pripada znatno »višem« društvu, dobij a
sve veće prohteve. Postepeno postaje pripadnica sredine koju dovoljno ne razume, ali koja njenoj
probuđenoj sujeti počinje da godi. Harijeta je skoro upropašćeno stvorenje, ne samo zato što je pod
rđavim Eminim rukovodstvom raskinula veze sa divnim, farmerom Martinom, već i stoga što je
počela da gubi ţivotnu orijentaciju. Njena volja, njena sposobnost snalaţenja i samostalnost
odlučivanja kao da su iz osnova
poremećena Sve nevolje koje je Harijeta doţivela bile su plod neodlučnosti koja joj je dopuštala da
se povodi i da podleţe Eminom uticaju. Ona je u Emi gledala savršenstvo, nepogrešan razum i
besprekornu sposobnost rasuđivanja. Sve krize kroz koje je Harijeta prolazila i njena duševna stanja
izneti su pred čitaoca ne u vidu opisivanja, već neposredno, obično u njenim razgovorima sa Emom,
u početim, a nedovršenim, rečenicama, u promeni boje njenog lica, u izrazu njenih očiju. Vrhunac
fabule pretstavlja Emino saznanje da se Harijeta zagrejala za gospodina Najtlija, i istovremeno
dramatično otkriće da ga i ona, Ema, voli. Gospodin Najtli je ozbiljan, uravnoteţen, razborit Emin
daleki srodnik, koji joj u više mahova prijateljski, ali strogo, kritički, ukazuje na njene pogreške i
pokušava da je izvede iz zablude. Gospodin Najtli je u romanu neka vrsta rezonera, ali ne
apstraktnog, već u najtešnjoj vezi sa stvarnim događaiima. To je čovek plemenita kova, istinskog
razumevanja kako za one koji podnose uvrede, tako i za one koji ih nanose, kako za one koji su
duhoviti, tako i za one koji su komični. U svakome on urna da otkrije njegovu pravu prirodu i da je
istakne, pri čemu se ljubimci ne provedu uvek najbolje, dok zapostavljeni bivaju pribliţeni nivou
naše prosečne ljudske sposobnosti uočavanja. Njega Dţejn Osten upotrebljava kao sredstvo da izrazi
čovečanska načela, ne dajući mu suviše prostora da ne bi de-lovao nametljivo, ali izdvajajući ga
vidno kad god treba da se čuje 'glas istine i pravde. Nije čudo što takav Najtli uspeva da kod Eme
postepeno pokrene savest i probudi svest. Od ostalih ličnosti treba pomenuti izvanredno ţivo i uspe-
šno dat karakter stare i siromašne mis Bejts. Ona govori mnogo, opširno i brzo, kao daţđ, skače sa
predmeta na predmet umećući mnogobrojne ljubaznosti i uetivosti popraćene lepim manirima. Sve
je to ubedljivo, istinito, plastično i neobično zanimljivo, iako, moţda, malo karikirano. Govoreći o
odbrani koju je kritičar Houtli dao kao odgovor na zamerke nekih prikazivača u vezi sa ovim i još
nekim nerazumnim licima u romanu Ema, Ostin Dobson (Austin Dobson) sasvim tačno primećuje
da je »potrebno više genija da se naslika nerazuman nego razuman čovek«. Izvanredno uspeo
portret dala je Dţejn Osten i u gospođi Elten, mladoj ţeni koja uţiva da u društvu vodi prvu reč, da
vlada, da izigrava otmenost i pokroviteljstvo, da uvek bude pitana, slušana i uvaţavana kao
duhovita, mada se raz-meće skromnošću; ona je ustvari netaktična, nepametna ţena, neuviđavna i
bezobzirna prema osećanjima drugih, u osnovi nevaspitana; u isto vreme govorljiva gotovo kao mis
Bejts. Ali, dok govorljivost mis Bejtsove sadrţi i pored komičnosti, puno pozitivnih elemenata koji
odaju jednu dobroćudnu i dobronamernu devbjku, bezopasnu za susede, dotle govorljivost gospođe
Elten sadrţi puno negativnih elemenata, teških za njene sagovornike i neprijatnih po njenu okolinu.
Njen muţ, gospodin Elten, jeste još jedna sjajno izvajana figura. On je dosledno ceremonijalan,
izveštačen, nepronicljiv, plitkouman čovek, baš onakva prilika kakva odgovara gospođi Elten.
Skoro bi se moglo reći da je gospodin Elten nova, nešto razblaţena verzija gospodina Kolinsa iz
pomenutog romana Gordost i predrasuda, iako neki kritičari ovu srodnost sa Kolinsom u pogledu
karaktera vide u mladome gospodinu Cerčilu, što se ne bi moglo primiti kao tačno. Sa punim
pravom prikazivač Ostin Dobson naziva Eltenove »malim remekdelom«. Na svoj način interesantan
je karakter Emin otac, gospodin Vudhauz, udovac, bolešljiv starac, pristrasan roditelj, uglađen
domaćin, paţljiv sused iako osobenjak, i veliki pesimist. Sušta protivnost njemu je gospodin Veston,
otac gospodina čerčila i muţ Emine bivše vaspitačice. Nema te' neprijatnosti koju on na neki način
ne bi okrenuo na dobro. Njegova vedra predviđanja, njegova društvenost, njegova gotovost da
organizuje zabave i učestvuje u izletima okrepljeinje su čak i za gospodina Vudhauza, koji ga
neobično voli i oseća se dobro u njegovom društvu.
Nije nam cilj da ovde dajemo iscrpnu listu svih karaktera iz romana Em a. Njih. ima u priličnom
broju. Ali vredi napomenuti da Dţejn Osten, čak i kad neku ličnost epizodno uvede u fabulu
romana, nađe vrlo prikladan način da je prikaţe u onome što je kod te osobe najkarakteristiičnije. Za
Dţejn Osten ne bi se moglo reći da je zastupnik samo jedne izvesne klase protiv druge. Po svojoj
prirodi ona nije bi]a borac, a po svojim spisateljskim sklonostima nije bila polemičar. Kao odličan
opservator i sjajan portretista sa jako razvijenim smislom za humor i sa! velikim darom za
filigransko izrađivanje dijaloga, ona je u svojim romanima pokazivala da svoje doba ţivo oseća i da
svoju sredinu ■ dobro poznaje. Zdravo, visoko moralno, socijalno i humano prilaţenje predmetu
čini da se ova velika romansijerka, na sebi svojstven način, zalaţe za principe čovečnosti,
pravičnosti i ljudskog dostojanstva. Po tome je ona uvek savremena. Dţejn Osten duboko, intimno
poznaje čovekovu prirodu, impulse, reakcije. U prikazivanju ljudskih osobina nije didak-tičar. Ona
je savestan posmatrač' koji daje umetničke projekcije svojih zapaţanja. Po tome je ona besmrtna.

. . DANICA S. JANKOVIC3 GLAVA PRVA Ema Vudhaus bila je lepa, pametna i bogata, imala
udoban dom i vedru narav, te je izgledalo da raspolaţe s ono nekoliko najvećih blagodeti koje ţivot
moţe da pruţi, a za nešto manje od dvadeset jedne godine otkad je došla na svet, nije se desilo skoro
ništa što bi je rastuţilo ili uznemirilo. Bila je mlađa kći izvartredno neţnog i širokogrudog oca; kad
joj se sestra udala postala je, još vrlo mlada, gospodarica njegove kuće. Mati joj je umrla suviše
rano da bi se ona nešto jasnije sećala njezine milošte; mesto nje dobila je za vaspitačicu jednu
krasnu ţenu,koju je zavolela bezmalo kao majku. Šesnaest godina provela je g-ca Tejlor u porodici
g. Vudhausa, manje kao vaspitačica, a više kao prijateljica; veoma je volela obe kćeri, ali Emu
naročito. Između njih dve vladala je skoro sestrinska prisnost. čak i pre no što je prestala da po
zvanju bude vaspitačica, g-ca Tejlor je usled svoje blage naravi retko kad nešto nametala ili
sprečavala; a sad, kad je i ta senka nadmoći davno iščezla, ţivele su kao prijateljice, prisno vezane
jedna za drugu, a Ema je radila šta je htela; visoko je cenila sud g-ce Tejlor, ali se rukovodila
uglavnom svojim sopstvenim. Ustvari, u Eminom poloţaju nije valjalo baš to što je suviše mogla da
ţivi po svojoj volji i što je imala sklonost da suviše lepo misli o sebi: te slabosti mogle su da pomute
njena mnogobrojna zadovoljstva. Međutim, ova opasnost je zasad bila tako skrivena da niko mje
smatrao da bi je te slabosti mogle učiniti nesrećnom. 13'Iskrsla je tuga — blaga tuga — ali ne u
vidu nefeg neprijatnog. G-ca Tejlor se udala. Gubitak g-ce Tejlor doneo joj je prvu ţalost. Na dan
venčanja te drage prijateljice Emu su prvi put za duţe vreme obuzele turobne misli. Kad se venčanje
svršilo i svatovi otišli, otac i ona ostali su da sami ručaju, bez nade da će neko treće lice uneti više
razonode u dugo popodne. Otac je, kao obično posle ručka otišao da otspava, a njoj je ostalo samo
da sedi i misli na ono što je izgubila. Izgledalo je da će taj događaj biti srećan za njenu prijateljicu.
G. Vesten je bio čovek besprekornih osobina, imućan, odgovarajućih godina i prijatnog ponašanja.
Osećala je izvesno zadovoljstvo pomišljajući kako je, s prijateljstvom punim samoodricanja,
velikodušno, uvek ţelei a taj brak i radila na njegovom ostvarenju. Ali je ovo jutro za nju ipak bilo
sumorno. Svakog sata, svakog dana, osećaće prazninu koju je ostavila g-ca Tejlor. Sećala se njene
dobrote — dobrote i ljubavi koju joj je šesnaest godina ukazivala — sećala se kako ju je poučavala i
igrala se s njom još od njene pete godine — kako je sve svoje
snage ulagala da joj, kad je bila zdrava, probudi paţnju i zabavi je, i' da je neguje za vreme
raznovrsnih bolesti u detinjstvu. Dugovala joj je mnogo zahvalnosti za sve to; ali je u još draţoj i
neţnijoj uspomeni ostao njihov odnos za poslednjih sedam godina, ona jednakost i završena sloboda
koja je među njima postojala kad su posle Izabeline udaje bile ostavljene jedna drugoj. To je bila
prijateljica kakvih je malo: umna, dobro obrazovana, korisna, blaga, znala je sve porodične stvari,
brinula se za sve što porodicu brine, a naročito se starala za nju, Emu, za svako njeno zadovoljstvo,
svaku ţelju; prijateljica kojoj je mogla reći svaku svoju misao onako kako nastane, a koja ju je
toliko volela da joj nikad ništa ne bi zamerila. Kako će izdrţati tu promenu? Istina, prijateljica joj
odlazi samo pola kilometra daleko, ali je Ema znala da mora biti velika razlika između g-đe Vesten,
koja se nalazi na svega pola kilometra udaljenosti, i g-ce Tejlor, koja je tu u kući; i zato se, kraj svih
svojih preimućstava ličnih i porodičnih, nalazila sad u velikoj opasnosti da

padne u duhovnu usamljeni. Neţno je volels svog oca, ali joj on nije bio drug. Nije uineo da
razgovara s njom, ni ozbiljno ni šaljivo. Ta nezgodna posledica razlike u godinama (a g. Vud-haus
se nije rano oţenio) pojačana je još njegovim-te-lesnim stanjem i navikama: bolešljiv celog ţivota,
nije se naprezao ni telesno ni duhovno, te je po načinu svog ţivota bio još stariji nego po godinama;
mada su ga svuda voleli zbog srdačne i prijatne naravi, on se po svojim sposobnostima nikad ne bi
istakao. Njenu sestru udaja nije mnogo udaljila, pošto se nastanila u Londonu, svega dvadeset četiri
kilometra daleko, ali ipak nije mogla ni pomišljati da je svakodnevno viđa. Tako se u Hartfildu
moralo istrajati kroz mnogo dugih oktobarskih i novembarskih večeri pre no što bi 0 Boţiću došli u
posetu Izabela, njen muţ i njihova de-čica: oni bi tad napunili kuću i pruţili joj ugodno društvo. U
Hajberiju — velikom i gusto naseljenom selu, skoro varošici, kamo je ustvari spadao i Hartfild,
uprkos svoje posebne poljane, šumarka i imena — nije bilo njoj društveno ravnih. Vudhausi su tu
bili najveća gospoda^ Svi su ih poštovali. Ona je imala mnogo poznanstava u tom mestu, jer je njen
otac bio učtiv prema svakome, ali nije bilo nikoga ko bi mogao da zameni g-cu Tejlor ma 1 za pola
dana. Bila je to tuţna promena, i Emi nije ostalo ništa drugo do da uzdiše i sanja o nemogućim
stvarima dok se njen otac ne probudi, a tad je trebalo da se opet pokaţe vedra. Zbog raspoloţenja u
kome se on nalazio, trebalo mu je podrške. Slabih ţivaca, padajući lako u po-tištenost, voleo je
svakog na koga s>3 navikne i teško se od njega odvajao jer je mrzeo promenu. Brak kao izvor
promena uvek mu je bio neprijatan; još se nikako nije pomirio s udajom svoje kćeri i o njoj je samo
saţaljivo govorio, mada je to bio pravi brak iz ljubavi; a sad se morao rastati i sa g-com Tejlor. Kako
su mu sitne sebičnosti ušle u naviku i kako nije mogao zamisliti da drugi moţe da oseća različito od
njega, prilično je naginjao mišljenju da je g-ca Tejlor učinila nešto ţalosno i za samu sebe kao i za
njih, i da bi bila mnogo srećnija da je ostala u Hartfildu za ceo ţivot. Ema se smešila i čavrljala
koliko god je mogla veselije da bi ga odvojila od 15tih misli, ali kad su uneli čaj nije se mogao
obuzdati da ne kaţe tačno ono što je rekao i za ručkom:
»Jadna gospođica Tejlor! Voleo bih da je opet ovde. Baš je šteta što se uopšte svidela gospodinu
Vesterni!« »Ne mogu da se sloţim s vama, tata; znate i sami da ne mogu. Gospodin Vesten je tako
dobar, prijatan, izvrstan čovek, i potpuno zasluţuje da ima valjanu ţenu; a * ne biste, valjda, ni vj
ţeleli da gospođica Tejlor večito ţivi s nama i podnosi sve moje neobične ćudi kad moţe da ima
sopstvenu kuću«. »Sopstvenu kuću! A kakva joj je korist od sopstve-ne kuće? Ova je triput veća, a
ti, draga moja, nemaš nikakvih neobičnih ćudi«. »Mi ćemo ih veoma često posećivati, i oni nas!
Stalno ćemo se sastajati! Moramo mi da počnemo, treba da što pre učinimo prvu posetu
mladencima«. »Draga moja, kako ću ja stići donde? Rendols je vrlo daleko. Ne bih mogao pešice da
pređem ni po puta«. »Ne, tata, nisam ni pomišljala da idete pešice. Ići ćemo kolima, razume se«.
»Kolima! Ali Dţemsu neće biti milo da preţe konje za tako kratko rastojanje; i šta ćemo s jadnim
konjima dok budema u poseti?« »Oni će biti u konjušnici gospodina Vestena, tata. Znate da smo sve
to već uredili, O svemu smo sinoć razgovarali s gospodinom Vestenom. A što se tiče Dţem-^ sa,
moţete biti sigurni da će uvek rado ići u Rendols, jer ^mu je ćerka tamo sobarica. Pitam se samo da
li će nas ikad radije odvesti na neko drugo mesto. To ste vi, tata, učinili. Vi ste našli Hani to dobro
mesto. Niko nije pomišljao na Hanu dok je vi niste spomenuli. Dţems vam je veoma zahvalan«.
»Vrlo mi je milo što sam se nje setio. To je bilo veoma srećno, jer nikako ne bih hteo da siromah
Dţems smatra da smo ma u kom pogledu zaboravili na njega; ubeđen sam da će ona biti odlična
sobarica, učtiva je i lepo se izraţava; veoma mi se sviđa Kad god je sretnem, uvek se pokloni i vrlo
me lepo upita kako sam, a kad si je pozvala ovamo da šije, primetio sam da ručicu na vratima uvek
obrće kako treba i nikad ih ne zalupi, Siguran sam da će biti odlična sobarica, a jadnoj gospođici
Tejlor biće znatna uteha što u kući ima nekoga na koga je navikla. Znaš, kad god Dţems ode da
obiđe svoju kćer, ona će dobiti vesti o nama. On. će joj,-ispnčati kako smo«. Ema nije ţalila truda da
podrţi to vedrije raspoloţenje i nadala se da će mu, igrajući s njim »dame«, pomoći da prebrodi to
veče, a takođe i samoj sebi, jer se plašila da je ne savlada ţalost. Namestili su sto 'za »dame«, ali
odmah posle toga uđe jedan posetilac, te ovo postade izlišno. G. Najtli, razborit čovek od svojih
trideset sedam ili osam godina, bio je ne samo njihov stari i prisni porodični prijatelj, već im je bio i
naročito blizak kao stariji brat Izabelinog muţa. Ziveo je na kilometar i po od Hajberija, često ih
posećivao i uvek je bio rado dočekan, a ovog puta radosnije no obično pošto je dolazio neposredno
od njihovih zajedničkih rođaka u Londonu. Posle otsustva od nekoliko dana vratio se kući na nešto
kasniji ručak, a sad je došetao u Hartfild da bi ih izve-stio da su na Brunsviškom trgu svi dobro.
Pojavio se u pravi čas, te g. Vudhaus malo ţivnu. Veseli razgovor g. Najtlija uvek mu je prijao4*Sad
se potpuno zadovoljio odgovorima koje je dobio na svoja mnogobrojna pitanja o »jadnoj Izabeli«.i
njenoj deci. Kad se to svršilo, g. Vudhaus zahvalno primeti: »Vrlo ste ljubazni, gospodine Najtli, što
ste ovako kasno izišli da nas obiđete. Bojim se da vam je' ta šetnja bila naporna«. »Ni najmanje,
gospodine. Veče je divno' obasjano mesečinom i tako toplo da moram da se odmaknem malo od
vašeg ognjišta«. »Ali mora da je vrlo vlaţno i blatnjavo. Nadam se da niste nazebli«. »Blatnjavo,
gospodine! Pogledajte moje cipele. Nijedne mrlje nema na njima«. »Gle! To me čudi, j&r smo ovde
imali mnogo kiše. Dok smo bilj za doručkom, pljuštalo je uţasno punih pola sata. Nagovarao sam ih
da odloţe venčanje«. »E da, nisam vam čestitao. Pošto mi je prilično jasno kakva mora da vam je
radost, nisam ţurio sa čestitkama;
i Ema 1?ali nadam se da je sve uglavnom dobro proteklo. Kako ste se svi drţali? Ko je najviše
plakao?« »Ah! Jadna gospođica Tejlor! Baš je to tuţno«. »Jadni gospodin i gospođica Vudhaus, ako
hoćete, ali nikako ne mogu reći. 'jadna gospođica Tejlor1. Veoma cenim i vas \ Emu, ali kad se
postavi pitanje zavisnosti i nezavisnosti...! U svakom slučaju mora biti lakše ugađati jednom nego
dvoma«. »Naročito ako je od to dvoje ono jedno veoma ćudljivo, nesnosno stvorenje!« reče Ema
šaleći se. »Znam da je to ono što mislite'i što biste začelo i kazali da nije tu moj otac«. »Mila mqja,
zaista verujem da je to tačno«, reče gospodin Vudhaus uzdišući. »Bojim se da sam ponekad vrlo
ćudljiv i nesnosan«. »Ali slatki tatice! Ne mislite valjda da sam tu na vas ciljala, ili da je gospodin
Najtli na vas mislio! Kakva strašna pomisao! O, ne! Ja sam jedino na sebe ciljala. Gospodin Najtli
voli da mi pronalazi mane, znate, u šali — to je sve šala. Mi uvek kaţemo jedno drugom sve što
mislimo«. G. Najtli je odista bio jedan od malog broja onih koji su bili kadri da Emi Vudhaus nađu
mana, i jedini koji joj je o njima govorio; mada i samoj Emi to nije bilo naročito milo, znala je da bi
bilo još manje milo njenom ocu, te nije htela da on nasluti da uopšte postoji neko ko nju ne smatra
savršenom. »Ema zna da joj nikad ne laskam«, reče g. Najtli, »ali sad nisam mislio ni na koju
određenu osobu. Gospođica Tejlor je dosad imala da ugađa dvoma, sad će imati da ugađa samo
jednom: tu ima dosta izgleda da bude u dobitku«. »Dobro«, reče Ema, ţeleći da pređe preko toga,
»Meli biste da čujete kako je proteklo venčanje, i rado ću vam to ispričati jer smo se cvi divno
drţali. Svi su bili tačni, svi su izgledali najbolje: nije se mogla zapaziti ni jedna suza i jedva neko
tuţno lice. Da, da, svi smo osećali da ćemo se nalaziti samo na pola kilometra jedni od drugih i da
ćemo se sigurno svakodnevno viđati«. 18 »Moja mila Ema sve tako dobro podnosi«, reče njen otac.
»Ali, gospodine Najtli, njoj je ustvari veoma ţao što gubi sirotu gospođicu Tejlor, i siguran sam da
će taj gubitak osećati više no što misli«. Ema okrete na drugu stranu lice na kom se osmeh borio sa
suzama. »Neminovno je da Ema oseća koliko joj nedostaje takva prijateljica«, reče g. Najtli. »Ne
bismo je mi vo-leli toliko koliko je volimo, gospodine, kad bismo mogli pretpostaviti da je drukčije;
ali ona zna koliko gospođica Tejlor ovim brakom dobija, zna da u tim godinama ţene vole da imaju
svoj dom, i zna koliko je gospođici Tejlor vaţno da otsezbedi svoju budućnost, te zato ne moţe sebi
dopustiti da oseća više bola nego zadovoljstva. Svaki prijateli gospođice Tejlor mora biti radostan
što se ona tato srećnp udala«. »A vi ste zaboravili još nešto što mene raduje«, reče Ema, »i to nešto
prilično značajno — da sam ja sama dovela do te udaje. Ja sam ta' brak predvidela još pre četiri
godine, i sad kad se on ostvario i dokazalo se da sam bila u pravu, dok je toliko sveta govorilo da se
gospodin Vesten nikad više neće oţeniti, osećam se kao nagrađena«. G. Najtli zavrte glavom. Njen
otac odgovori raz-neţeno: »Ah, draga moja, više bih voleo da ne udešavaš i ne pretskazuješ
brakove, jer što god ti kaţeš, uvek se i dogodi, molim te, nemoj više nikakve brakove da udešavaš«.
, j/ »Obećavam vam da neću pripremati svoj, ali one ostale zbilja moram. To je najlepša zabava na
svetu. A još posle ovakvog uspeha, moţete misliti! Svi su govorili dđ se gospodin Vesten nikad više
neće oţeniti. O, nikako! Gospodin Vesten je tako dugo udovac; ţivi, izgleda, tako savršeno ugodno
bez ţene, provodi vreme bilo na poslu u gradu, bilo ovde među svojim prijateljima, svuda rado
primljen, uvek veseo — gospodin Vesten nema potrebe da i jedno jedino veče u godini provede
sam, ako to ne ţeli. O, ne! Gospodin Vesten se sigurno
nikad više neće ţeniti. Neki su čak pričali da je tako nešto obećao svojoj ţeni na njenoj samrtnoj
po(tostelji, a drugi kako mu sin i ţenin brat to ne dopuštaju. Vrlo ozbiljno su iznosili svakojake
budalaštine o tome, ali ja ni u jednu nisam verovala. Od onog dana (otprilike pre četiri godine) kada
srno ga gospođica Tejlor i ja srele na Brodvejskom putu i kad je on, pošto je počela da rominja sitna
kiša, onako predusretljivo poleteo do Mićelovih j pozajmio za nas dva kišobrana, za mene je stvar
bila odlučena. Od tog časa sam mislila kako da ostvarim taj brak; a kad me je u ovom slučaju
nagradio takav uspeh, dragi tata, ne moţete pomišljati da ću prestati s navođadţisanjem«. »Ne
shvatam šta hoćete da kaţete rečju uspeh«, reče g. Najtli. -»Uspeh pretpostavlja trud. Ako ste se vi
četiri godine trudili da ostvarite taj brak, onda ste baš krasno utrošili svoje vreme! Zaista divno da
jedna mlada devo jka na to upotrebljava svoje umne sposobnosti! Ali ako se, kao što ja zamišljam,
to vaše ostvarivanje braka, kako vi to velite, sastojalo u tome što ste ga zamislili, što ste u jednom
dokonom času rekli u sebi: 'Mislim da bi bilo odlično za gospođicu Tejlor ako bi je gospodin Vesten
uzeo', i što ste to zatim s vremena na vreme opet govorili u sebi — zašto onda pominjete uspeh? U
čemu je vaša zasluga? čime se dičite? Imali ste sreće da tačno predvidite, i to je sve što se moţe
reći«. »A zar vi nikad niste doţiveli ono radosno i pobed-ničko osećanje koje nastupa-kad ste nešto
tačno predvi-deli? Saţaljevam vas. Mislila sam da ste oštroumniji; jer, budite uvereni, pogađanje ne
zavisi nikad samo od sreće, u tome uvek ima i dara.-A što se tiče moje jadne reći 'uspeh' kojoj
zamerate, nisam ubeđena da nemam baš nimalo prava na nju. Vi ste ocrtali dve lepe slike, ali mi se
čini da postoji i treća — nešto između onog ko ne čini ništa i onog ko čini sve. Da ja nisam
potsticala gospodina Vestena da nas posećuje, da mu nisam pruţala malo ohrabrenja i da nisam
zagladila mnoge sitne nesporazume, moţda ne bi ni do čega došlo. Verujem da dovoljno poznajete
Hartfild da biste to razumeli«. »Neposrednog i otvorenoa čoveka kao što je Veslen, i razumnu i
iskrenu ţenu kao gospođicu Tejlor, moţete slobodno pustiti da sami svršavaju svoje stvari. Uplita-
njem biste pre naudili sebi nego njima učinili dobra«. 20 »Ema nikad ne misli na sebe ako moţe
drugome da učini dobra«, pridruţi se g. Vudhaus, koji je samo deli-mićno shvatao. »Ali, mila moja,
molim te, nemoj više nikog da ţeniš i udaješ, to su budalaštine koje razaraju porodični krug«.
»Samo još jednog, tata, samo gospodina Eltena. Jadni gospodin Elten! Vama se dopađe. gospodin
Elten, tata. Moram da mu potraţim ţenu. U Hajberiju nema nijedne koja bi bila dostojna njega — a
on je ovde već godinu dana i tako je udobno uredio svoju kuću da bi sramota bila da još duţe ostane
momak Kad je danas sastavljao njima ruke, učinilo mi se kao da bi ţeleo da i njemu neko učini tu
uslugu! Imam vrlo lepo mišljenje o gospodinu Eltenu, a to je jedini način na koji mu mogu
pomoći«. »Gospodin Elten je nesumnjivo vrlo lep mladić i vrlo dobar i veoma ga cenim. Al} ako
hoćeš da mu ukaţeš neku paţnju, mila moja, pozovi ga nekiput na ručak. To će biti mnogo bolje.
Verujem da će gospodin Najtli biti tako ljubazan da dođe s njim«. »S najvećim zadovoljstvom,
gospodine, kad god hoćete«, reče gospodin Najtli, smejući se. »I sasvim se slaţem s vama da će to
biti mnogo bolje. Pozovite ga na ručak, Ema, i posluţite ga najboljom ribom i piletinom, ali pustite
ga da sam izabere sebi ţenu. Budite uvereni da čovek od dvadeset šest ili sedam godina moţe sam da
se pobrine1 za sebe«.GLAVA DRUGA G. Vesten je bio rodom iz Hajberija, iz jedne ugledne
porodice koja se za poslednja dva-tri kolena obogatila i postala otmena. Lepo je obrazovan, ali
pošto je u ranoj mladosti nasledio neki r^ali imetbk kojim je stekao iz-vesnu nezavisnost, nije
nokazivao sklonosti za obična zanimanja kojima su se odala
njegova braća, te je svoj nemirni, veseli i druţevni duh zadovoljio time što je stupio u narodnu gardu
svoje grofovije, koja'se tada stvarala. Kapetana Vestena su svi voleli, i kad se u svom vojničkom
ţivotu slučajno upoznao s g-com čerčil, iz jedne velike jorkširske porodice, i ova se zaljubila u
njega, nije se iznenadio niko sem nienoo brata i njegove ţene, koji ga nikad ranije nisu videli, i koji
su bili veoma gordi i mnogo drţali do svog ugleda, kome bi takva veza mogla naškoditi. Međutim,
g-cu čerčil, koja je bila punoletna i sama raspolagala svojim novcem — mada njen novac nije bio u
srazmeri s porodičnim imanjem — nisu uspeli da odvrate od te udaje, te je ona. : ostvarena, na
veliki jad g. i g-đe čerčil koji su je s duţnom pristojnošću pustili da ode. To je bio neprikladan brak i
nije se pokazao vrlo srećan. Trebalo je da se g-đa Vesten oseća STećnijom u njemu, jer je imala
muţa topla srca i blage naravi, koji je verovao da za nju mora činiti sve za uzvrat što je bila toliko
dobra da se zaljubi u njega; ali, mada je pokazala izvesnu vrstu odvaţnosti, nedostajala joj je ona
najvaţnija. Bila je dovoljno odlučna da uprkos svome bratu sprovede ono što je naumila, ali ne
toliko da se 22 savlada i da preterano ne ţali što je taj brat nerazumno ljut, i da lako podnosi što ne
moţe da ţivi raskošno kao ranije. Trošili su više nego što su im prihodi dopuštali, ali u poređenju s
Enskumom to nije bilo ništa. Nije prestala da voli svog muţa, ali je ţelela da istovremeno bude i
supruga kapetana Vestena i g-ca čerčil iz Enskuma. Pokazalo se da je kapetan Vesten, za koga su
svi, a naročito čerčilovi, smatrali da se sjajno oţenio, u celoj toj stvari dosta izgubio; kad mu je ţena
posle tri godine braka umrla, bio je siromašniji no u početku, a imao je da se stara i o detetu.
Međutim, brige o detetu ubrzo je bio oslobođen. Uz dugotrajnu boljku svoje majke, koja t je
doprinela ublaţenju strasti, dečko je posluţio kao sredstvo za izmirenje: nemajući svoje dece niti
kakve druge mlade osobe u svojoj porodici koju bi izdrţavali, g. i g-đa čerčil ponudili su ubrzo
posle njene smrti da preuzmu svu brigu oko maloga Franka. Obudoveli otac se moţda dvoumio i
ustezao, ali su nadvladali drugi obziri i dete je predato nezi i imetku čerčilovih, a on je ostao da vodj
računa samo o sebi i o tome kako da popravi svoj poloţaj. Zaţeleo je da potpuno izmeni svoj ţivot.
Napustio je narodnu gardu i odao se trgovini, pošto je imao braću koja su se lepo snašla u Londonu,
što mu je olakšalo početak. Tu je imao posla taman koliko mu je bilo potrebno. Zadrţao je kućicu u
Hajberiju, gde je provodio najveći broj svojih slobodnih dana, i tako mu je u dobrom raspoloţenju
prošlo idućih osamnaest do dvadeset godina, de-lom u korisnom radu, delom u zadovoljstvima
društvenog ţivota. Za to vreme je prilično zaradio — dovoljno da bj kupio jedno malo imanje u
blizini Hajberija, za kojim je uvek ţudeo — dovoljno da se oţeni devojkom bez miraza kao što je g-
ca Tejlor, i da'ţivi onako kako je ţeleo, kao čovek koji voli prijatelje i društvo. G-ca Tejlor je već od
pre izvesnog vremena počela da ima uticaja na njegove namere, ali kako to nije bio tiranski uticaj
mlade devojke na mladića, nije ga pokolebao u rešeno-stj da se ne ţeni sve dok ne bude mogao da
kupi Rendols; prodaju Rendolsa je dugo iščekivao, ali nije popustio dok nije ostvario taj cilj koji je
sebi postavio. Obogaf .10 23se, kupio je kuću, oţenio se i o\počeo novo razdoblje svog ţivota, s
većim izgledima na sreću no što ih je imao u ranijim. Nikad nije bio nesrećan: narav ga je štitila od
toga, čak i u prvom braku, ali mu je ovaj drugi morao pokazati kako je divno imati razumnu i
istinski dobrodušnu ţenu, i dati mu najprijatniji dokaz da je mnogo bolje birati nego biti izabran,
izazivati zahvalnost nego je osećati.
Kad se rešavao, imao je da misli samo na sebe: njegovo imanje bilo je samo njegovo; što se tiče
Franka, on niie samo prećutno vaspitavan kao naslednik svoga ujaka, nego ga je ovaj i zvanično
usinio, te je Frank, kad je postao punoletan, uzeo ime čerčil. Zato nije bilo nimalo verovatno da će
mu ikada biti potrebna očeva pomoć. Otac mu se toga nije plašio. Ujna mu je bila ćudljiva ţena i
svog muţa je drţala pod papučom, ali g. Vesten nije pretpostavljao da ikakve ćudi mogu biti toliko
snaţne da njihove posledice oseti neko ko je tako mio i, kako je on verovao, zasluţio da bude mio.
Svake godine se viđao sa svojim sinom u Londonu i ponosio se njime, pa su se već i stanovnici
Hajberija, slušajući njegove izve-štaje pune ljubavi, kako je to veoma otmen mladić, na neki način
dičili Frankom čerčilom. Smatralo se da toliko pripada tom mestu da se njegove vrline i izgledi na
budućnost, u neku ruku, tiču svih njih. G. Frank Cerčil bio je dika Hajberija i svi su radoznalo
očekivali da ga vide, ali im na tu laskavu paţnju on nije odgovarao ravnom merom, jer se nikako
nije tamo pojavljivao. često se govorilo da će doći u posetu svome ocu, ali do ove nikako nije
dolazilo. Sad, posle ţenidbe g. Vestena, pretpostavljalo se da će ga sin u znak paţnje posetiti. U toj
stvari svi su se slagali, i kad je gTđa Peri bila na čaju kod g-đe i g-ce Bejts, i kad su joj g-đa i g-ca
Bejts vratile posetu. Sad je došlo vreme da g. Frank Cerčil dođe među njih; ta nada je ojačala kad se
čulo da je ovom prilikom pisao svojoj maćehi. Nekoliko dana u toku svake posete u Hajberiju
pominjalo se i ljubazno pismo koje je g-đa Vesten dobila. »Verovatno ste čuli za leno pismo koje je
Frank čerčil uputio g-đi Vesten? Kaţu da je zaista veoma lepo. Gospodin Vudliaus mi je o njemu
pričao. Gospodin Vud24 haus je video to pismo i kaţe da nikad u ţivotu nije pročitao tako lepo
pismo!« To pismo je odista veoma cenjeno. G-đa Vesten je, razume se. stekla vrlo povoljno
mišljenje o mladome čo-veku; ovako prijatna paţnja pruţala je neoboriv dokaz njegove razumnosti,
kao i novi, rado prihvaćeni povod za čestitanja koja je već udaja donela. Smatrala je sebe veoma
srećnom ţenom, a dovoljno je ţivela da bi znala kako se s razlogom moţe smatrati srećnom, kad joj
je jedina ţalost poticala otuda što se unekoliko odvojila od prijatelja, čija osećanja prema njoj nisu
nikad ohladnela i kojima je rastanak s njom teško pao. Znala je da im ponekad sigurno nedostaje
njeno društvo, i nije bez bola pomišljala da je Emi i najmanje za-doveljstvo uskraćeno ili da joj je i
samo jedan sat dosadno zato što ona nije pored nje. Ali mila Ema nije takav slabić, snašla se bolje
no što bi se većina devojaka snašle, ima pameti, snage i odvaţnosti, te se moţe očekivati da će je te
osobine podrţati u malim teškoćama i lišavanjima koje je donela promena. Tešila se zatim time što
Rendols nije daleko od Hartfilda, tako da čak i sama ţena moţe da otšeta donde, i što su narav i
prilike g. Vestena takve da ih neće sprečiti da te zime svako drugo veče provode zajedno. Zbog svog
novog poloţaja g-đa Vesten se satima osećala srećnom, a samo za trenutak bi se raţalostila. Njeno
zadovoljstvo — više nego zadovoljstvo — njeno ushićenje bilo je tako opravdano i očevidno da bi
se Ema ponekad iznenadila, mada je dobro poznavala svoga oca, što on još ţali jadnu g-cu Tejlor
kad bi je ostavili u njenom udobnom stanu ili kad bi ih ona napuštala uve-če u pratnji svog
ljubaznog muţa i sedala u svoje kočije. Nikad nije otišla a da g. Vudhaus nije uzdahnuo i rekao: ■ .
■ »Ah, jadna gospođica Tejlor! Bilo bi joj vrlo milo da ostane kod nas«. ; G-cu Tejlor nije mogao
povratiti, niti je bilo verovatno da će prestati da je ţali. Ali posle nekoliko ne-delja g. Vudhaus se
ipak bolje osećao. Susedi su
prestali da mu čestitaju, nije se više jedio kad bi neko radosno pozdravio taj tuţni događaj, a1 od
svadbenog kolača, koji 25ga je mnogo zabrinuo, nije više bilo ni zalogaja. Njegov stomak nije
mogao da podnese ništa masno, a nikad nije verovao da su drugi ljudi drukčiji od njega. Što je
njemu škodilo, smatrao je da nije ni za kog; stoga je najozbiljnije pokušao da ih ubedi da uopšte ne
prave svadbeni kolač, a kad mu to nije pošlo za rukom, isto ih je tako ozbiljno nagovarao da ga ne
jedu. Potrudio se da o tome potraţi savet g. Perija, apotekara. G. Peri bio je pametan i otmen čovek
čije su posete pričinja vale zadovoljstvo g. Vudhausu; pošto je upitan za mišljenje, morao je da
prizna (mada "e činilo da je to suprotno njegovim sklonostima) da za mnoge ljude — moţda za
većinu — svadbeni kolač nije zdrav ako ga jedu neume-reno. Oslanjajući se na to gledište, koje je
potvrđivalo njegovo lično, g. Vudhaus se nadao da će moći da utiče na svakog gosta novog bračnog
para; ali su oni ipak jeli kolač, a njegovi milosrdni ţivci nisu se smirili dok ga nije sasvim nestalo.
Po Ha jb eri ju je kruţila čudna priča o tome kako su. videli svu Perijevu decu s kriškom svadbenog
kolača g-đe Vesten u ruci, ali g. Vudhaus to nije nikada Meo da veruje. GLAVA TREĆA G. Vudhaus
je na svoj način voleo društvo. Bilo mu je veoma milo da mu prijatelji dolaze u posetu; a sttca-jem
različitih uzroka — dugog boravka u Hartfildu, svoje"- dobre naravi, bogatstva, svoje kuće i kćeri,
bio je u stanju da u priličnoj meri upravlja posetama svog malog kruga kako mu se sviđalo. Nije
mnogo dolazio u dodir s ostalim porodicama izvan toga kruga: strah od se-denja do kasno u noć i
velikih večera činio ga je nepodesnim za sve poznanike sem onih koji su pristajali da ga posećuju
pod njegovim *uslovima. Na sreću, imao je dosta takvih u Hajberiju, uključujući tu i Rendols u istoj
parohiji i Donvel u susednoj, boravište g. Najtlija. Prilično je često, po Eminom nagovoru, izabrane
i najbolje pozivao na ručak, ali je najviše voleo večernje se-deljke, pa ukoliko ponekad ne bi
uobrazio da neće moći da podnese društvo, bilo je retko koje veče u nedelji da mu Ema nije
prikupila društvo za partiju karata. Iz'stvarnog i dugogodišnjeg poštovanja prema njemu dolazili su
Vestenovi i g. Najtli, a što se tiče g. Eltena, mladog čoveka kome je samoća teško padala, nije bilo
opasnosti da će on odbaciti preimućstvo da slobodne večeri svog samačkog ţivota zameni otmenim
društvom, okupljenim u salonu g. Vudhausa, i osmesima njegove ljupke kćeri. Posle njih dolazilo je
drugo društvo u kojem su naj-prijatnije bile g-đa i gca Bejts i g-đa Godar, tri gospe koje su se
gotovo uvek odazivale pozivu iz Hartfilda i koje su tako često dovozili i odvozili kući, da g.
Vudhaus više nije smatrao da to pretstavlja teškoću ni za 27ga je mnogo zabrinuo, nije više bilo ni
zalogaja. Njegov stomak nije mogao da podnese ništa masno, a nikad nije verovao da su drugi ljudi
drukčiji od njega. Što je njemu škodilo, smatrao je da nije ni za kog; stoga je najozbiljnije pokušao
da ih ubedi da uopšte ne prave svadbeni kolač, a kad mu to nije pošlo za rukom, isto ih je tako
ozbiljno nagovarao da ga ne jedu. Potrudio se da o tome potraţi savet g. Perija, apotekara, G. Peri
bio je pametan i otmen čovek čije su posete prićinjavale zadovoljstvo g. Vudhausu; pošto je upitan
za mišljenje, morao je da prizna (mada ~e činilo da je to suprotno njegovim sklonostima) da za
mnoge ljude — moţda za većinu — svadbeni kolač nije zdrav ako ga jedu neume-reno. Oslanjajući
se na to gledište, koje je potvrđivalo njegovo lično, g. Vudhaus se nadao da će moći da utiče na
svakog gosta novog bračnog para; ali su oni ipak jeli kolač, a njegovi milosrdni ţivci nisu se smirili
dok ga nije sasvim nestalo. Po Hajberiju je kruţila čudna priča o tome kako su, videli svu Perijevu
decu s kriškom svadbenog kolača g-đe Vesten u ruci, ali g. Vudhaus to nije nikada Meo da veru je.
GLAVA TREčA G. Vudhaus je na svoj način voleo društvo. Bilo mu je veoma milo da mu priiatelji
dolaze u posetu; a sfica-jem različitih uzroka — dugog boravka u Hartfildu, svoje" dobre naravi,
bogatstva, svoje kuće i kćeri, bio je u stanju da u priličnoj meri upravlja posetama svog malog kruga
kako mu se sviđalo. Nije mnogo dolazio u dodir s ostalim porodicama izvan toga kruga: strah od
sedenja do kasno u noć i velikih večera činio ga je nepodesnim za sve poznanike sem onih koji su
pristajali da ga posećuju pod njegovim *uslovima. Na sreću, imao je dosta takvih u Hajberiju,
uključujući tu i Rendols u istoj parohiji i Donvel u susednoj, boravište g. Najtlija. Prilično je često,
po Eminom nagovoru, izabrane i najbolje pozivao na ručak, ali je najviše voleo večernje se-deljke,
pa ukoliko ponekad ne bi uobrazio da neće moći da podnese društvo, bilo je retko koje veće u
nedelji da mu Ema nije prikupila društvo za partiju karata. Iz1 stvarnog i dugogodišnjeg poštovanja
prema njemu dolazili su Vestenovi i g. Najtli, a što se tiče g. Eltena, mladog čoveka kome je samoća
teško padala, nije bilo opasnosti da će on odbaciti preimućstvo da slobodne večeri svog samačkog
ţivota zameni otmenim društvom, okupljenim u salonu g. Vudhausa, i osmesima njegove ljupke
kćeri. Posle njih dolazilo je drugo društvo u kojem su naj-prijatnije bile g-đa i gca Bejts i g-đa
Godar, tri gospe koje su se gotovo uvek odazivale pozivu iz Hartfilda i koje su tako često dovozili i
odvozili kući, da g. Vudhaus više nije smatrao da to pretstavlja teškoću ni za 27Dţernsa ni za konje.
Da se to događalo samo jednom u godini, ne bi to lako podneo. G-đa Bejts, udovica bivšeg parpha u
Hajberiju, bila je veoma stara gospa, koja sem čaja i kadrila gotovo ni za šta drugo više nije znala.
Zivela je vrlo skromno sa svojom neudatom kćeri, okruţena paţnjom i poštovanjem koje moţe da
uţiva jedna nimalo zlobna stara gospođa u tako nepovoljnim okolnostima. Kći joj je bila neobično
omiljena kad se uzme u obzir da nije bila ni mlada, ni lepa, ni bogata, ni udata. G-ca Bejts se
nalazila u naj-. nepovoljnijem poloţaju za sticanje naklonosti, a nije imala toliko umne nadmoći da
bi to sama sebi nadoknadila", ili da bi one koji je mrze, nagnala da joj bar naizgled ukazuju
poštovanje. Nikad se nije mogla pohvaliti ni lepotom ni pameću. Mladost joj je prošla bez ikakvih
naročitih događaja, a u svojim zrelim godinama posvetila se negovanju slabe majke i trudu da iziđe
na kraj s njihovim malim prihodom. Pa ipak je bila srećna ţena, i to ţena koju je svako s ljubavlju
pominjao. Njena dobroćudnost i skromnost postigli su to čudo. Volela je svakog, svakom ţelela
sreću i lako uočavala .svačije zasluge; sebe je smatrala najsrećnijim bićem- i blagoslove-nom što
ima tako izvanrednu majku, toliko dobrih su-seda i prijatelja i kuću koja ne oskudeva ni u čemu.
Tako prostodušne i vesele naravi, zadovoljna i zahvalna, svima je bila prijatna, a ona sama srećna.
Umela je mnogo da priča o sitnim stvarima, što je tačno odgovaralo g. Vudhausu, uvek puna
beznačajmih novosti i bezazlenog ogovaranja. G-đa Godar bila je upraviteljica jedne škole — ne
nekog vaspitnog zavoda ili kakve slične ustanove koja bi u dugim lepo napisanim i besmislenim
rečenicama tvrdila da pruţa široka znanja i otmeno ponašanje rukovodeći se novim načelima i
načinom rada, gde mlade de-vojke mogu za ogroman novac da izgube zdravlje, a steknu sujetu —
nego jednog pravog, čestitog, staro-vremskog pansionata, gde se razumna količina veština
prodavala za razumnu cenu i kuda su devojke mogle da se pošalju da ne bi bile kod kuće i da bi
stekle nešto obrazovanja, bez opasnosti da se vrate kao čudovišta. Škola g-đe Godar je opravdano
uţivala veliki ugled, jer 28
se Hajberi smatrao za osobito zdravo mesto, a g-đa Godar je imala pr.ostranu kuću i baštu, davala je
decj dosta jake hrane, dopuštala im da mnogo trčkaraju za vre-me leta, a zimi im je sama previ jala
ozebline. Nije čudo što je sad oko četrdeset njih dvoje po dvoje išlo za njom u crkvu. Bila je to
jednostavna ţena, s veoma razvijenim materinskim osećanierri, koja je vrlo mnogo radila u mladosti
i smatrala da ima prava da se s vremena na vreme odmori i ode kod nekog na čaj; a pošto ju je
nekad g. Vudhaus mnogo zaduţio svojom dobrotom, činilo joj se da njemu za ljubav treba, kad god
moţe, da napusti svoj prijatni salon ukrašen vezovima i ode da dobije ili izgubi dva-tri šilinga kraj
njegova ognjišta. Eto, te gospe je Ema vrlo često mogla da prikupi, i radi svog oca bila je srećna što
to moţe, mada to njoj lično nije popunjavalo prazninu koju je ostavila g-đa Vesten. Radovala se kad
bi videla da joj se otac oseća ugodno i bila veoma zadovoljna sobom što .sve to tako . dobro izvodi,
ali je posle dosadnih razgovora sa te tri ţene osećala da-svako veče provedeno na taj način odista
spada među one duge večeri koje je ona sa strahom očekivala. Jednog jutra, dok je sedela
pomišljajući kako će se upravo tako završiti i taj dan, primila je pisamce od g-đe Godar, u kome je
ova najučtivije molila za dopuštenje da sohom dovede i g-cu Smit; ta je molba vrlo dobro primljena,
jer je g-ca Smit bila devojka od sedamnaest godinđ koju je Ema vrlo dobro znala iz viđenja i koja
joj je odavno pobudila paţnju svojom lepotom. Lepa domaćica poslala je veoma Ijiibazan poziv kao
odgovor i nije se više plašila te večeri. Harijeta Smit bila je nečija vanbračna kći, Pre više godina
neko je nju smestio u školu g-đe Godar, a nedavno ju je neko sa stepena učenice podigao na stepen
stalne gošće To je bilo sve što je svet znao o njenom Poreklu. Nije se videlo da ima neke druge
prijatelje sem onih koje je stekla u Hajberiju i upravo se vratila posle duţeg boravka na selu kod
nekih mladih devojaka s kojima je bila zajedno.U školi, ' Bila je vrlo lepa, i to upravo onakve lepote
kakvoj se Ema naročito divila: niska rastom, punačka i sveza, 29neţne puti \ plavih očiju, svetle
kose, pravilnih" "crta i veoma ljupka; još u toku večeri Emi se svidelo njeno ponašanje isto koliko i
njena ličnost te se resila da produţi to poznanstvo. Slušajući g-cu Smit nije imala utisak da je
naročito pametna, ali joj se činila, ukupno uzev, veoma privlačna: nije bila ni suviše stidljiva ni
ćutljiva, a ipak daleko od toga da bude nametljiva;' pokazivala je duţno, prikladno poštovanje i
izgledala tako radosna i zahvalna što je primaju.u Hartfild, i tako se bezazleno divila svemu što vidi,
jer je bilo iznad onog na što je ona navikla, da se moralo zaključiti da ima zdravog razuma i
zasluţuje da joj neko pruţi podršku. Mora joj pruţiti podršku. Te blage plave oči i sva ta prirodna
ljupkost ne smeju se straćiti na niţe društvo u Hajberiju i okolini. Njena dosadašnja poznanstva nisu
je bila dostojna. Prijatelji od kojih se tek. rastala, mada vrlo dobri ljudi, mogli su joj samo škoditi.
To je bila neka porodica Martin, koju je \ Ema po čuvenju vrlo dobro znala, kao zakupce velikog
imanja g. Najtlija; ţiveli su u donvelskoj parohiji i, kako je verovala, uţivali izvestan ugled. Znala je
da g. Naj-tli o njima vrlo lepo misli, ali mora biti da je to grub, neuglađen svet, nepodesan da bude
blisko društvo de-vojke kojoj je nedostajalo samo malo više znanja i otrae-nosti pa da bude
savršena. Ona, Ema, istakla bi njenu vrednost, usavršila bi je, odvojila bi je od niţeg društva i uvela
u više; uticala bi na njeno mišljenje i ponašanje. To bi bio zanimljiv i nesumnjivo veoma plemenit
poduhvat, koji bi sasvim odgovarao njenom poloţaju, njenoj dokolici i njenim snagama. Toliko se
divila tim blagim plavim očima, pričala i slušala i u međuvremenu sve to snovala,-da joj je veče
proletelo neobično brzo; nije ni zapazila kad su postavili, spremili i prineli kaminu sto za večeru
kojom su se redovno završavali takvi prijemi i radi čega je ona uvek sedela i čekala na određeno
vreme. Sa ţivahnošću većom od obične — mada je ona i dotle uvek polagala na to
da sve uradi lepo i paţljivo — s istinskom revnošću nekoga ko se oduševio sopstvenim zamislima,
vršila je sve duţnosti domaćice, nudila i preporučivala seckanu piletinu i kuvane ostrige, navaljujući
onoliko koliko je odgovaralo ranim časovima i učtivim obzirima gostiju. U takvim prilikama g.
Vudhaus se tuţno borio sam sa sobom. Voleo je da sto bude postavljen, jer je to bio običaj iz
njegove mladosti, ali pošto je bio ubeđen da su večere vrlo nezdrave, bilo mu je prilično krivo kad
vidi ma šta na njemu; i dok bi tako u svom gostoljublju Meo da iznese sve pred svoje goste, u brizi
za njihovo zdravlje ţalostio se što će da jedu. Jedino što je mirne savesti mogao da preporuči bila je
mala zdela retke kaše kakvu je sam uzimao; iako bi moţda, dok su gospe bezbriţno tamanile bolje
stvari, učinio napor da kaţe: »Gospođo Bejts, dopustite mi da vam ponudim da okušate jedno od
ovih ,jaja. Vrlo meko skuvano jaje ne škodi. Seri se razume u kuvanju jaja bolje nego iko. Ne bih
vam preporučio jaje koje neko drugi skuva — ne treba da se plašite, vrlo su mala, vidite — jedno od
naših malih jaja neće vam škoditi. Gospođice Bejts, dozvolite da vas Ema posluţi jednim malim,
vrlo malim komadom kolača. Svi naši kolači su s jabukama. Ovde nemate potrebe da strahujete od
nezdrave turšije. Puding ne preporučujem. Gospođo Godar, da li biste hteli samo pola čaše vina?
Sasvim malo, pola čaše, sipano u čašu vode? Mislim da bi vam to prijalo«. Ema je puštala oca da
govori, ali je svoje posetioce gostila mnogo bolje; a te večeri bilo joj je naročito milo kad ih je
ispratila zadovoljne. G-ca Smit je bila srećna tačno onako kako je ona ţelela. G-ća Vudhaus je
uţivala tako visok ugled u Hajberiju da je pošla da se upozna s njom s isto toliko straha koliko i
zadovoljstva; ali je skromna i zahvalna mlada devojka otišla od nje veoma razdragana, očarana
ljubaznošću kojom se g-ca Vudhaus ophodila prema njoj ćele večeri, a na rastanku su se čak i
rukovale. • 30glava četvrta Harijeta Smit se uskoro sasvim odornaćila u Hart-fildu. Brza i odlučna u
svojim postupcima, Ema je odmah počela da je poziva, potstičući je da što češće dolazi; uporedo s
razvijanjem njihova poznanstva, jedna drugoj su se sve više dopadale. Ema je brzo uvidela da joj
Harijeta moţe biti vrlo korisna kao drugarica za šetnje. U tom pogledu gubitak g-đe Vesten bio je
teţak. Njen otac nikad nije išao dalje od šumarka i tu su mu dva travnjaka bila dovoljna za duţu ili
kraću šetnju, prema godišnjem dobu, tako da su od udaje g-đe Vesten njene šetnje bile suviše
ograničene. Jednom se osmelila da sama ode do Rendolsa, ali se nije prijatno osećala, i zato bi
Harijeta Smit, osoba koju je u svako doba mogla da pozove da prošetaju, dragoceno dopunila
preimućstva koja joj je njen poloţaj davao. Ali što se češće viđala s njom, ona joj se i u svakom
drugom pogledu sve više dopadala, te je u svojim plemenitim namerama postala još odlučnija.
Harijeta nesumnjivo nije bila naročito pametna, ali je po prirodi bila miia, krotka i zahvalna; nimalo
uobraţena, ţelela je samo da je vodi neko koga ceni. Bilo je mnogo ljupkosti u privrţenosti koju je
odmah pokazala prema Emi, a sklonost dobrom društvu, sposobnost da ceni ono što je otmeno i
umno, odavale su da ima ukusa, mada se nije smelo očekivati da ima i razumevanja. Sve u svemu,
Ema je bila potpuno ubeđena da je Harijeta Smit upravo onakva mlada prijateljica kakvu je ţelela —
upravo ono što je potrebno njenom domu. O prijateljici kakva je bila g-đa Vesten nije moglo biti
reći. Takve 32 . dve se nikad ne mogu naći. Takve dve ona nije ni ţelela. To je bilo nešto sasvim
drugo — jedno zasebno, nezavisno osećanje. G-đu Vesten je Ema volela jer je prema njoj osećala i
zahvalnost i poštovanje. Harijetu će voleti kao nekog kome moţe da bude korisna. Za g-đu Vesten
nije imala šta da učini, a za Harijetu sve.
Njeni prvi pokušaji da joj bude korisna ogledali su se u nastojanju da pronađe ko su Harijetini
roditelji; a ona to nije umela da kaţe. Rado bi rekla sve što je u njenoj moći, ali je o toj stvari Ema
uzalud postavljala pitanja. Ostalo joj je jedino da zamišlja šta hoće, ali nikako nije verovala da u
sličnom poloţaju ona sama ne bi otkrila istinu. Harijeta nije bila pronicljiva. Zadovoljavala se da
sluša i veruje ono što je g-đa Godar nalazila za potrebno da joj kaţe i dalje nije ispitivala. Sasvim
prirodno, ona je ponajviše pričala o g-đi Godar, učiteljicama, učenicama i uopšte događajima u školi
— i to bi bilo sve da nije bilo njenog poznanstva s Martinovima, porodicom sa imanja Ebi-Mil.
Martinovi su dobrim delom obuzimali njene misli: provela je s njima dva vrlo srećna rneseca i sad
je volela da priča kako se prijatno osećala kod njih i da opisuje mnoge ugodnosti i krasote toga
mesta. Ema je potsticala njenu govor-Ijivost, zabavljajući se tom slikom jednog drukčijeg sveta i
uţivajući u mladalačkoj bezazlenostj kojom je Harijeta oduševljeno pričala kako g-đa Martin ima »d
v a salona, dva zaista vrlo dobra salona, od kojih je jedan velik kao salon g-đe Godar; kako ima
jednu domaćicu koja već dvadeset pet godina ţivi kod nje; kako imaju osam krava, od kojih su dve
alderniške i jednu malu velšku kravu, jednu zbilja veoma lepu malu velšku kravu; i kako je g-đa
Martin rekla, pošto joj se krava toliko dopala, da će je zvati njenom kravom; kako imaju vrlo
zgodan hladnik u svom vrtu, gde će se jednog dana iduće godine svi okupiti na čaju, zgodan
hladnik, dovoljno prostran da primi desetak osoba«. Emu je to izvesno vreme zabavljalo i nije
pomišljala na nešto dalje. Ali kad se bolje upoznala s tom porodicom, probudila su joj se i druga
osećanja. Stekla je pogrešnu pretstavu zamišljajući da se ta porodica sastoji °d majke i kćeri, sina i
sinovljeve ţene, koji svi ţive za3 Ema 33jedno. Ali kad se ispostavilo da g. Martin, na koga se
odnosio jedan deo pričanja i koga je Harijeta uvek po-minjala ističući njegovu veliku dobrotu zato
što je ovo ili ono uradio, nije oţenjen, da tu ne postoji nikakva mlada g-đa Martin, nikakva supruga
— Ema je posumnjala da sva ta gostoljubivost i ljubaznost moţe biti opasna po njenu malu sirotu
prijateljicu i da bi moţda mogla zauvek da se upropasti ako neko ne bi o njoj poveo računa.
Pomišljajući na ovo, počela je da se raspituje više i smišljenije; naročito je navodila Harijetu da
podrobnije priča o g. Martinu — što ovoj očigledno nije bilo neprijatno. Harijeta je vrlo rado pričala
o tome kako je i on s njima zajedno šetao po mesečini i učestvovao u veselim večernjim igrama,
zadrţavajući se mnogo na njegovoj dobroćudnosti i ljubaznosti. »Jednog dana je prope-šačio pet
kilometara da bi joj doneo oraha, zato što je ona kazala da ih voli, a i u svemu ostalom je bio isto
tako usluţan. Jedno veće doveo je u salon sina svog ovčara da joj peva. Ona vrlo voli pevanje. I on
ume malo da peva. Ona veruje da je vrlo pametan i da sve razume. Ima vrlo lepo stado i dok je ona
bila kod njih, nudili su mu za vunu više no ikome u tom kraju. Ubeđena je da svako govori lepo o
njemu. Njegova majka i sestre ga mnogo vole. Gospoda Martin joj je kazala jednom prilikom« (dok
je ovo pričala, pocrvenela je) »da boljeg sina nema i zbog toga je bila uverena da će, kad se jednog
dana cţeni^biti dobar muţ. Nije baš naročito ţelela da se on oţeni; nimalo joj se ne ţuri«. »Odlično,
gospođo Martin«, pomisli Ema. »Vi znate šta hoćete«. »A kad je odlazila, gospođa Martin je bila
tako ljubazna da pošalje jednu divnu gusku gospođi Godar. naj-lepšu gusku koju je gospođa Godar
ikada videla. Gospođa Godar je tu gusku priredila jedne nedelje i pozvala sve tri učiteljice,
gospođicu Neš, gospođicu Prins i gospođicu Ričardson da večeraju s njom«.
»Gospodin- Martin, verovatno, nije čovek koji zna mnogo više od onog što spada u njegov posao.
On ne čita?« 34 »O, da!... tojest, ne. .. ne znam. .. ali verujem da je mnogo pročitao, samo ne ono
što biste vi cenili. On čita Zemljoradnički glasnik i neke druge knjige što leţe u udubljenju kraj
jednog prozora — ali te knjige čita sam. Međutim, ponekad bi nam uveče, pre no što bismo prešli
na karte, pročitao naglas nešto iz Lepih odlomaka, nešto vrlo zabavno. A znam da je pročitao
Vekfildskog sveštenika. Nije nikad pročitao Romansu šume, niti Decu Opatije. Nije nikad ni čuo za
te knjige pre no što sam mu ih ja pomenula, ali je resio da ih sad što pre nabavi«. Sledeće pitanje je
glasilo: »Kako izgleda gospodin Martin?« »O, nije lep — nimalo nije lep. U početku sam smatrala
da je sasvim ruţan, međutim sad ne mislim da je tako ruţan. Znate, posle nekog vremena, čovek se
pri-vikne. Ali zar ga nikad niste videli? On je svaki čas u Hajberiju, redovno svake nedelje projaše
idući u King-ston. On vas je vrlo često sretao«. »Moţe biti, a moţda sam ga i ja pedeset puta videla
nemajući pojma kako se zove. Neki mlad zemljoradnik, bilo na konju ili peške, nema zaista nimalo
izgleda da privuče moju radoznalost. Samostalan seljak spada upravo u onaj red ljudi s kojim
osećam da ne mogu imati nikakve veze. Osobe koje bi bile stepen dva niţe, a čiji bi mi izgled ulivao
poverenje, mogle bi da privuku moju paţnju: nadala bih se da ću na neki način pomoći njihovim
porodicama. Ali nezavisni seljak nema potrebe za mojom pomoći i zbog toga je u izvesnom smislu
isto toliko iznad moje paţnje koliko je u svakom drugom ispod nje«. »Naravno. O, da, verovatno je
da ga niste nikad zapazili; ali on vas zna vrlo dobro, zaista — mislim iz viđenja«. »Ne sumnjam da
je on mladić koji zasluţuje poštovanje. Znam, zbilja, da je takav, i kao takvom ţelim mu svako
dobro. Šta mislite, kojih je godina?« »Osmog juna je napunio dvadeset četiri godine, a m°j
rođendan je dvadeset trećeg: tačno dve nedelje i jeaan dan razlike, što je veoma čudno«. 35»Samo
dvadeset četiti. Suviše je mlađ da se okuci. Njegova majka je potpuno u pravu što se ne ţuri. Izgleda
da im je ovako sasvim dobro, a ako bi se potrudila da ga oţeni, verovatno bi se pokajala. Kroz šest
godina, ako bi našao kakvu valjanu mladu devojku istog staleţa kao što je njegov i sa nešto novca,
to bi već moglo biti vrlo dobro«. »Kroz šest godina! Draga gospođice Vudhaus, pa njemu će biti
trideset«. »Pa da, ljudi koji rođenjem nisu već stekli novčanu nezavisnost, većinom ne mogu sebi
dopustiti da se ranije oţene. Pretpostavljam da gospodin Martin tek treba da stiče sebi imanje — ne
moţe biti da je već obezbe-dio svoj poloţaj u ţivotu. Ma koliko da je nasledio posle očeve smrti, ma
koliki bio njegov deo u porodičnoj imovini, verujem da je sve to nesređeno, uloţeno u imanje, itd., i
mada on, ako bude.vr.edan i ima sreće, moţe s vremenom postati bogat, skoTo je nemoguće da je
ma šta već postigao«. »Sigurno je tako. Ali oni ţive vrlo ugodno. Nemaju sluge za rad u kući —
inače ne oskudevaju ni u čemu; gospođa Martin govori da će uzeti nekog dečka iduće godine«. »Ne
bih ţelela, Harijeta, da dpepete u neugodan poloţaj, kada se on bude oţenio — mislim, da se
upoznajete s njegovom ţenom. Jer, mada se njegovim sestrama u pogledu višeg obrazovanja nema
mnogo da prigovori, ne znači da bi se on mogao oţeniti nekim ko bi imalo bio vredan vaše paţnie.
Zbog nesrećnih okolnosti vašeg rođenja trebalo bi da naročito paţljivo birate svoje društvo. Nema
sumnje da ste vi gospodska kći i morate se svim silama truditi da odrţite svoje pravo na taj poloţaj,
inače će se naći dosta sveta koji će uţivati da vas pot-
cenjuje«. »Da, svakako, verujem da ih ima. Ali dokle god dolazim u Hartfild i dokle god vi budete
iako ljubazni prema meni, gospođice Vudhaus, ne bojim se ni od koga«. »Vi prilično dobro shvatate
kolika moţe da bude snaga izvesnog uticaja, Harijeta, ali ja bih Mela da vas tako učvrstim u dobrom
društvu da budete nezavisni i od Hartfilda i od gospođice Vudhaus. Hoću da steknetejake I veze u
boljem svetu, i zato bi bilo dobro da imate što manje nepriličnih poznanstava; i eto zato kaţem, ako
biste se još uvek nalazili u ovom kraju kad se gospodin Martin bude oţenio, ne bi trebalo da se zbog
svoje prisnosti s njegovim sestrama upletete u poznanstvo sa ţenom koja će verovatno biti kći nekog
običnog seljaka, ■ i neobrazovana«. »Svakako. Da. Mada ne mislim da bi se gospodin Martin
oţenio nekom đevojkom koja ne bi imala izve-sno obrazovanje i ne bi. bila vrlo lepo vaspitana. Ali
ipak, vi bolje znate — i svakako neću ţeleti da se upoznam s njegovom ţenom. Uvek ću poštovati
gospođice Martin, naročito Elizabetu, i biće mi veoma ţao da ih, napustim, jer su one obrazovane
kao i ja. Ali ako se on oţeni neobrazovanom i prošlom ţenom, sigurno je bolje da je ne posećujem,
ukoliko mi to bude moguće«. Dok se ona ovako kolebala u toku razgovora, Ema ju je posmatrala,
ali nije zapazila nikakve uznemirujuće: znake ljubavi. Taj mladić je njoj bio prvi udvarać, ali
verovatno ničega više tu nije bilo, i sa Harijetine strane neće biti ozbiljnih teškoća koje bi preprečile
put nekoj njenoj, Eminoj, prijateljskoj zamisli. Već idućeg dana, šetajući donvelskim putem, srele su
gospodina Martina. Išao je peške i pošto je najpre s puno poštovanja pogledao nju, s potpuno
neskrivenim zadovoljstvom pogledao je njenu drugaricu. Ema. je volela što joj se pruţila prilika da
ga osmotri, i pošto se odmakla nekoliko koraka dok su, njih dvoje razgovarali^ njeno pronicljivo
oko je dovoljno proučilo g. Martina. Bio je prijatne pojave i davao utisak razumnog mladića, ali
drugih prednosti nije imao. Kad bi ga uporedili s nekim pravim gospodinom, mislila je da bi morao
izgu-biti svu naklonost koju je zadobio u Harijete. Harijeta je umela da ceni lepo ponašanje, sama
od sebe je s poštovanjem i divljenjem zapaţala ljubaznost njenog oca. G. Martin je izgledao kao
čovek koji ne zna šta je lepo ponašanje. Ostali su u razgovoru samo nekoliko minuta, da g-ca
Vudhaus ne bi čekala, a onda je Harijeta dotrčala * njoj, nasrnejana i razdra-gana. G-ca Vudhaus se
nadala aa će ubrzo stišati to oduševljenje. 36»Zamislite samo te slučajnosti da ga sretnemo! Kako je
to veoma čudno! Kaţe da pukim slučajem nije išao okolo pored Rendolsa. Nije mislio da mi ikad
šetamo ovim putem. Mislio je da najčešće šetamo prema Rendolsu. Još nije uspeo da nabavi
Romansu šume. Imao je tako mnogo posla kad" je poslednji put bio u Kingstonu da je potpuno
zaboravio, ali sutra ide opet. Baš je čudno kako smo se sreli! Dakle, gospođice Vud-haus, je li
onakav kakvog ste ga zamišljali? Kako vam se čini? Nalazite li da je ruţan?« »On nije lep,
nesumnjivo, nimalo nije lep; ali to i nije tako vaţno, vaţno je što nimalo nije uglađen. Nisam imala
prava da mnogo očekujem i nisam ni očekivala, ali nisam imala pojma da on moţe da izgleda tako
nezgrapno, tako neotmeno. Priznajem, zamišljala sam da je nešto malo uglađeniji«. »Svakako«,
reče Harijeta utučeno, »on nije uglađen kao neki pravi gospodin«. »Mislim, Harijeta, da ste, otkako
ste se upoznali s nama, bili vrlo često u društvu ljudi koji su toliko gospoda od glave do pete da i
sami morate uvideti koliko je gospodin Martin drukčiji. U Hartfildu ste sreli lepe uzore dobro
obrazovanih i lepo vaspitanih mladića. Iznenadilo bi me ako biste, pošto ste njih videli, mogli
ponovo da se nađete s gospodinom Martinom a da ne opazite da je on nešto mnogo niţe, i ako se
samoj sebi ne ■ biste čudili što ste ikad ranije i mislili da je on prijatan. Zar vam se već sad to ne
čini? Zar vam
nije palo u oči? Sigurna sam da ste morali zapaziti kako je nespretan i neuglađen, kako mu je glas
grub i bez ikakvih preliva, kao što sam čula dok sam ovde stajala«. »On izvesno nije kao gospodin
Najtli. Ne izgleda i ne korača tako otmeno kao gospodin Najtli. Dovoljno jasno vidim razliku. Ali
gospodin Najtli je izvanredno otrnen čovek!« . »Gospodin Najtli tako izuzetno lepo izgleda da nije
pravo upoređivati gospodina Martina s njim. Među stotinom nećete videti takvog kao što je
gospodin Najtli, kome se odmah vidi da je pravi gospodin. Ali on nije jedini gospodin koga ste
viđali u poslednje vreme. Sta

kaţete o gospodinu Vesterni i gospodinu Eltenu? Upore-dite gospodina Martina ma s kojim od njih.
Uporedite njihov način drţanja, hoda, govora, ćutanja. Morate uvideti razliku«. »O, da, postoji
velika razlika. Ali gospodin Vesten je već skoro star čovek. Gospodin Vesten mora da ima između
četrdeset i pedeset godina«. »Utoliko je veća vrednost njegovog lepog ponašanja. Što su ljudi stariji,
Harijeta, sve je vaţnije da im ponašanje ne bude rđavo — svaka bučnost, grubost ili nespretnost
postaje tada vidljivija i odvratnija. Ono što kod mladića moţe da prođe, nepodnošljivo je u starijim
godinama. Gospodin Martin je nespretan i neuglađen sada; kakav li će biti kad dođe u godine
gospodina Vestena?« »To se, zaista, ne moţe znati«, odgovori Harijeta prilično ozbiljno. »Ali moţe
prilično dobro da se pogodi. Biće neotesan, prost seljak, potpuno nebriţljiv prema spoljašnosti i
misliće samo o dobitku i gubitku«. »Zar će zbilja biti takav? To će biti strašno«. »Koliko ga već sad
obuzimaju poslovi, jasno se vidi po tome što je zaboravio da se raspita za knjigu koju ste mu
preporučili. Suviše je zanet pijacom da bi mislio na nešto drugo — a upravo takav i treba da bude
čovek koji hoće da se obogati. Sta će njemu knjige? A ja ne sumnjam da će on uspeti i da će
vremenom postati vrlo bogat; to što je nepismen i grub ne treba da nas uzne-mirava«. »čudim se da
se nije setio knjige«, bilo je sve što je Harijeta odgovorila, izraţavajući tako ozbiljno nezadovoljstvo
da je Ema to smatrala dovoljnim. Zbog toga neko vreme nije ništa rekla. Zatim otpoče ovako: _ »U
izvesnom smislu je ponašanje gospodina Eltena moţda bolje nego ponašanje gospodina Najtlija i
gospodina Vestena. Uglađeniji je. On bi se moţda sigurnije mogao uzeti kao uzor. Kod gospodina
Vestena zapazićete iskrenost, hitru reč, skoro da kaţem grubu otvorenost, 1° kod njega svi vole, jer
u njoj ima puno dobro-cuanosti -—ali to se ne bi moglo podraţavati. Isto tako ni ono neposredno,
odlučno ponašanje gospodina Najtli39 38ja ne bi bilo podesno za ugledanje — mada njemu vrlo
dobro pristaje. Njegova pojava, izgled, poloţaj u društvu dopuštaju mu da se tako drţi, ali ako bi
neki mladić pokušao da ga podraţava bilo bi nepodnošljivo. S druge strane, mislim da bi st mladom
čoveku sa sigurnošću mogao preporučiti kao uzor gospodin Elten. Gospodin Elten je dobroćudan,
veseo, usluţan i paţljiv. čini mi se da je u poslednje vreme postao naročito paţljiv. Ne znam da li ima
neku nameru da se većom ne-ţnošću dodvori jednoj od nas. Harijeta, ali mi je palo u oči da se
ponaša neţnije nego obično. Ako uopšte nešto smera, začelo ţeli da se vama dopadne. Zar vam
nisam ispričala šta mi je o vama neki dan rekao?«
Ona ponovi nekoliko toplih pohvala njenim osobinama koje je bila izvukla od g. Eltena i sada ih
osobito istakla, a Harijeta pocrvene, nasmeši se i reče kako je uvek mislila da je g. Elten veoma
prijatan. G. Elten je bio upravo ona ličnost koju je Ema odabrala dagnjom istisne iz Harijetine glave
mladog zemljoradnika. Mislila je da bi to bio odličan brak, čak tako očigledno pogodan, prirodan i
verovatan da ona ne bi ni bila naročito zasluţna što ga je smislila. činilo joj se da je to nešto na šta je
svako morao da pomisli i da to pretskaţe. Ali nije bilo verovatno da je ma ko mogao nju preteći u toj
zamisli pošto joj je pala na um još prve večeri kad je Harijeta došla u Hartfild. Što je više o njoj
mislila sve joj se umesnija činila. G. Elten je po svom poloţaju bio veoma pogodan, bio je pravi
gospodin, bez rodbinskih veza u niţim slojevima, a u isti mah nije poticao iz takve porodice koja bi
s pravom mogla da za-meri sumnjivim okolnostima Harijetinog rođenja. Mogao je da joj pruţi
ugodnu kuću i sasvim dovoljna sredstva za ţivot, kako je Ema mislila, jer iako hajberiska parohija
nije bila velika, znalo se da on ima i neki lični prihod. Usto, ona ga je visoko cenila kao mladog
čoveka vedre naravi, dobronamernog i uglednog, koji je dovoljno razborit i ume da se ophodi u
društvu. Već se uverila da Harijetu smatra lepom devojkom, i to je po njenom mišljenju bilo
dovoljno za početak s njegove strane, ako je bude često viđao u Hartfildu. Što se tiče Harijete, nije
moglo biti sumnje da će pomisao da mu se dopada imati uobičajenu snagu i dejstvo. A on je bio
zbilja vrlo prijatan mladić, takav kakav bi se mogao dopasti svakoj ţeni koja nije velika probiračica.
Smatrali su ga veoma lepim, i svi su mu se mnogo divili, mada ne i ona, jer mu je nedostajala
otmenost crta što je njoj bilo neophodno. Ali devojku koju je mogao da oduševi Robert Martin, zato
što je jurio okolo da joj donese oraha, g. Elten bi svakako mogao da osvoji svojim
udvaranjem.GLAVA PETA »Misiuu da nimalo neće Kmoi.111 r____ »Iznenađujete me! Ema će
sigurno koristiti Hari-jeti, a za Harijetu se moţe reći da će koristiti Emi jer j°j je pruţila nešto novo
čemu će ova posvetiti svoju paţnju. Meni je bilo izvanredno milo gledajući kako postaju prisne.
Kako različito gledamo na stvari! Ne mislite da će jedna drugoj koristiti! Ovo će, gospodine Najtli,
svakako biti početak jedne od naših svađa oko Eme«. »Moţda mislite da sam namerno došao da se
pre-pirem s vama, znajući da je Vesten izišao i da ćete morati sami da se borite«. »Gospodin Vesten
bi me začelo podrţao da je ovde, pošto on o tome misli tačno ono što i ja. Baš smo juče govorili o
tome i sloţili se da je sreća za Emu što u Hajbe-riju ima takva devojka s kojom moţe da se druţi.
Gospodine Najtli, ne priznajem da je vaša ocena u ovom Slučaju pravilna: toliko ste navikli na
samački ţivot da ne znate šta vredi imati druga. A^ moţda " —-si~,_ nreni šta_značPza Ţ€jnt_ čslon'
svo7{jţiyota. Mogu a.___ nu^iiu _.._ __. eti Smit. Ona nije devojka tako ' visokih odlika kakve bi
trebalo da ima Emina prijateljica. Ali, s druge strane. Došto Ema ţeli da Harijeta bude, ---. +„ f,a jg
navesti da i sama čita više. a to namerava«. 42 »Ema još od svoje dvanaeste godine nam era va da
više čita. Video sam mnoge spiskove knjiga koje je u razna doba pravila s namerom da ih redom
pročita od početka do kraja — i to ju bili spiskovi vrlo dobro odabranih knjiga, i vrlo uredno
sastavljeni — ponekad po azbučnom redu, a ponekad po nekom drugom pravilu. Sećam se da sam
za spisak koji je napravila kad joj je bilo tek četrnaest godina mislio da toliko čini čast njenom
rasuđivanju da sam ga izvesno vreme čuvao. Moţda je i sad načinila neki lep spisak. Ali prestao sam
da očekujem od Eme neko postojano čitanje. Nikad se ona neće latiti nečeg što
zahteva marljivost, strpljenje i pokoravanje mašte razumu. Tamo gde gospođica Tejlor nije uspela
da pruţi potstreka, mogu da se kladim da ni Ha-rijeta Smit neće ništa učiniti. Nikad niste mogli da je
ubedite da pročita ni pola onog što ste ţeleli. Znate i sami da niste«. »Verovatncr sam tada tako
mislila«, odgovori g-đa Vesten smešeći se, »ali otkako smo se rastale, ne sećam se da je Ema
ijednom propustila da učini ma šta što sam ^zaţelela«. »Teško da bi se čovek usudio da potseća
nekog ko ima pamćenje«, reče g. Najtli lagano kao da još misli šta će reći, i za trenutak-dva zaćuta.
»Ali ja«, dodade on ubrzo, »čija čula nisu bila tako začarana, moram još uvek da vidim, čujem i
pamtim. Ema se razmazila zato što je bila najpametnija u porodici. S deset godina ona je, na
nesreću, bila kadra da odgovori na pitanja koja su zbunjivala njenu sedamnaestogodišnju sestru,
Uvek je bila brza i sigurna u sebe, dok je Izabela bila spora i bojaţljiva. A od svoje dvanaeste godine
Ema je postala gospodarica i kuće i svih vas. Smrću svoje majke izgubila je jedinu osobu kadru da s
njom iziđe na kraj. Nasledila je sposobnosti svoje majke, i mora biti da se njoj pokoravala«. »Teško
meni. gospodine Najtli, da sam zavisila od vaše preporuke u slučaju da sam napustila porodicu go-
^Podina Vudhausa i traţila neko drugo mesto. Ne veru-Jem da biste ijednu lepu reč rekli za mene.
Sigurno ste ^ uvek smatrali nepodesnom za duţnost koju sam obavljala«. 43»Da«, reče on smešeći
se. »Ovo mesto vam bolje odgovara: vrlo ste sposobni za suprugu, ali nikako za vas-pitačicu. A to je
zato što sfe se, za vreme dok ste boravili u Hartfildu, pripremali da postanete izvrsna supruga. Emi
moţda niste pruţili onako potpuno obrazovanje kao što su vaše sposobnosti obećavale, ali ste vi od
nje vrlo dobro vaspitani u onoj bitnoj stvari braka, — da se pokoravate i- činite onako kako se od
vas zahteva. Da me je Vesten zamolio da mu preporučim nekog za ţenu, nesumnjivo bi mu predloţio
gospođicu Tejlor«. »Hvala. Nije baš teško Dokazati se dobra supruga čoveku kao što je gospođin
Vesten«. »Pa, pravo da vam kaţem, čini mi se da su vaše sposobnosti pomalo uludo bačene, i da vi
tako potpuno pripremljeni da trpite, nećete imati šta da trpite. Ali ne treba da očajavamo. Moţda će
Vesten postati prgav iz obe-sti koja se javlja kad je čoveku dobro, ili će mu, moţda, sin dosađivati«.
»Nadam se da >neće. Nije verovatno. Ne, gospodine Najtli, nemojte mi s te strane proricati
nevolje«. »Ne proričem, niukoliko ne proričem. Samo nabrajam "mogućnosti. Ne hvalim se da kao
Ema imam dara da nagađam i predviđam. Od sveg srca se nadam da će taj mladić postati Vesten po
vrsnoći, a čerčil po bogatstvu. Ali Harijeta Smit — o njoj sam tek počeo da govorim. Mislim da je
za Emu to najgora vrsta drugarice koju bi mogla da ima. Sama ne zna ništa, a za Emu ve-ruje da zna
sve. Uvek na neki način laska, a još gore je što je to nehotično. Njeno neznanje pretstavlja
neprestano laskanje. Zar moţe Ema pomisliti da sama treba nešto da nauči, kad stalno gleda koliko
je divno Harijeta ispod nje? A što se tiče Harijete, smem da tvrdim da ona ne moţe ništa dobiti od
tog prijateljstva. Hartfild će joj Samo oduzeti volju za sva druga društva u koja stvarno spada.
Postaće taman toliko otmena da se oseća nelagodno tamo gđe bi prema svom rođenju i prilikama
trebalo da se oseća kao kod kuće. Ili se jako varam, ili Emin nauk nije u stanju da dade duhovnu
snagu i da pomogne nekoj devojci da se razumno prilagodi različitim uslovi-ma svoga poloţaja u
ţivotu. Njime se stiče samo malo uglađenosti«. »Ili ja imam više nego vi poverenja u Emin zdrav
razum, ili mi je više stalo da joj sad bude ugodno, jer ne mogu da ţalim što je došlo do tog
poznanstva. Baš je sinoć lepo izgledala«. »O, vi biste radije govorili o njenom liku nego o njenom
duhu, zar ne? Vrlo dobro, ne poričem da je Ema lepuškasta«.
»Lepuškasta! Recite da je divna. Moţete li zamisliti nešto bliţe savršenoj lepoti od Eminog
celokupnog izgleda — lica i stasa?« »Ne znam šta bih' mogao da zamislim, ali priznajem da sam
retko video lice ili stas koji bi mi se više dopali. Ali ja sam pristrasan jer sam stari prijatelj«.
»Kakve oči! Prave lešnikove boje — i kako su blistave! Pravilne crte, blag izraz, a boja koţe — o,
kakvo zdravo rumenilo i kako je lepo izrasla i razvila se, tako čvrsta i prava tela! Ne samo iz
rumenila, nego i iz izraza lica, glave, pogleda, izbija zdravlje. Ponekad kaţu za neko dete da je
»prava slika zdravlja«, i eto, Ema mi uvek ostavlja utisak savršene slike zdravlja odrasle osobe.
Prekrasna je. Zar ne, 'gospodine Najtli?« »U tom pogledu ne mogu nikakvu manu da joj nađem«,
odgovori on. »Mislim da je sasvim takva kakvom je opisujete. Prijatno mi je da je gledam, i dodaću
još jednu pohvalu: mislim da nije sujetna na svoju lepotu. Što se tiče njene lepote, izgleda da ona ne
vodi o tome mnogo računa; sujetna je u drugom pogledu. Gospođo Vesten, zalud se trudite da
otklonite moje neraspoloţenje prema njenoj prisnosti s Harijetom Smit i strahovanje da će im to
obema škoditi«. »A ja sam, gospodine Najtli, isto tako čvrsto ube-đena da im to neće ništa
naškoditi. Kraj svih sitnih mana, Erna je krasno stvorenja. _Jestp li igde videli Jjolju^ Ager, neţniiu
sestru ili iskrenijeg prijatelja? Ne, ne, ona ima osobine na koje se čovek inoze oslonili, nikad ona
nikog neće povesti rđavim putem, nikakvu nepopravivu grešku neće učiniti; Ema jednom pogreši, a
sto puta je U Drami«. ■------------—--------________—— ' # »Vrlo dobro, neću vas više jediti. Ema
je anđeo, a Ja _cu svoju zlovolju zadrţati za sebe do Boţića, kada će C1 Dţor» i Izabela. Dţon voli
Emu razborito, dakle nije 45 44zaslepljen, a Izabela uvek misli kao i on, sem što više od njega
strahuje za decu. Siguran sam da će se oni sloţiti sa mnom«. »Znam da je svi vi suviše volite da
biste bili nepravedni ili neljubazni prema njoj, ali izvinite me, gospodine Najtli, što ću biti tako
slobodna (smatram, znate, da pomalo imam prava da govorim onako kako bi Emina majka mogla
da govori) i nagovestiti da po mom mišljenju nikakvo dobro ne moţe proizići iz toga što biste
mnogo raspravljali o prijateljstvu sa Harijetom Smit. Oprostite, ali ako i pretpostavimo da bi se
trebalo plašiti nekih neprijatnosti od te prisnosti, ne moţe se očekivati da bi Ema, koja ne polaţe
račun nikom do svom ocu — a on potpuno odobrava to prijateljstvo — prekinula s ovim sve dok joj
ono pričinjava zadovoljstvo. Meni je, gospodine Najtli, dugo godina bila duţnost da dajem savete,
pa ne treba da se čudite ovim malim ostacima te navike«. »Ni najmanje«, uzviknu on, »veoma sam
vam zahvalan za njih. Taj savet je vrlo dobar i doţiveće bolju sudbinu nego mnogi vaši raniji saveti,
jer će biti poslušan«. »Gospođa Dţona Najtlija se lako uznemiri i moţda bi se raţalostila zbog svoje
sestre«. »Umirite se«, reče on, »neću podići uzbunu; zadrţaću svoje neraspoloţenje za sebe. Ja se
vrlo iskreno brinem za Emu. Izabela mi nije ništa bliţa od nje i nikad nije zauzimala više mesta u
mojim mislima, moţda i manje . od nje. U onom što čovek oseća za Emu ima izvesne brige i
radoznalosti. Pitam se šta će biti s njom?« »I ja se to pitam«, reče g-đa Vesten tiho, »vrlo često«.
»Ona uvek izjavljuje da se neće nikad udavati, što, naravno, ne znači baš ništa. Ali nije mi poznato
da je ona dosada uopšte naišla na nekog čoveka koji bi joj se dopao. Ne bi bilo rđavo za nju da se
do ušiju zaljubi u nekog ko bi joj odgovarao. Voleo bih da se Ema zaljubi, a da bude pomalo u
neizvesnosti da
li joj je ljubav uzvraćena: to bi joj dobro činilo. Ali ovde nema nikoga ko bi je privukao, a ona vrlo
retko odlazi u druga mesta«. »Izgleda, zaista, da ovde zasad nema baš nikog ko bi je doveo u
iskušenje da odustane od svoje odluke«, reče g-đa Vesten, »a dok joj je u Hartfildu tako lepo, ne,
ţelim da pokloni nekom svoju ljubav, koja bi izazvala mnoge teškoće s obzirom na sirotog
gospodina Vudhausa. Zasad ne bih preporučila Emi da stupi u brak, mada, verujte mi, time ne
mislim da ga omalovaţavam«. Ovim recima htela je, pored ostalog, da prikrije što više izvesne
omiljene zamisli svoje i g. Vestena o toj stvari. U Rendolsu su gajili neke ţelje u pogledu Emine
sudbine, ali nisu hteli da ih neko nasluti. A kad je g. Najtli uskoro mirno prešao na pitanja: »Šta
misli Vesten o vremenu? Hoće li biti kiše?* bile. je ubeđena da on o Hartfildu nema više šta da kaţe,
niti da išta sluti. -

46 GLAVA ŠESTA Ema nije ni za časak posumnjala da je Harijetinu maštu uputila dobrim pravcem
i da je probudila zahvalnost njene mlade taštine radi vrlo dobre stvari: nalazila je da ona sad
očevidno više no ranije zapaţa koliko je g. Elten vanredno lep čovek i veoma prijatnog ponašanja.
Kako se nije ustezala da je i dalje ljubaznim nago-veštajima ubeđuje da joj se on divi, bila je
sigurna da će uskoro izazvati i kod Harijete isto toliko naklonosti za njega ako joj prilike budu
dozvolile. Bila je čvrsto uvc-rena da je g. Elten na najboljem putu da se zaljubi, ako već nije
zaljubljen. Što se tiče njega nije bilo nikakve sumnje. Pričao je o Harijeti i tako ju je toplo hvalio da
nije mogla pretpostaviti da tu išta nedostaje što vremenom neće samo po sebi doći. Uviđao je kako
se Harijeti-no ponašanje upadljivo popravilo od onog dana kad je prvi put došla u Hartfild, a to je
bio jedan od mnogih prijatnih znakova da mu se ona sve više sviđa. »Dali ste gospođici Smit sve što
joj je bilo potrebno«, rekao je, »načinili ste je ljupkom i neusiljenom. Bila je divno stvorenje i kad
je došla k vama, ali, po mom mišljenju, osobine koje ste vi dodali beskrajno su iznad onih koje joj
je priroda dala«. »Milo mi je što mislite da sam joj bila od koristi, ali Harijetu je trebalo samo izvući
iz njene povučenosti i dati joj malo, vrlo malo saveta. Imala je u sebi svu prirodnu ljupkost blage i
bezazlene naravi. Ja sam učinila vrlo malo«. »Kad bi bilo dopušteno protivrečiti lepom polu. . .«,
reče uglađeni g. Elten. 48 »Moţda sam je načinila malo odlučnijom i naučila je da razmišlja o
pitanjima koja joj ranije nisu padala na pamet«. »Tačno to, eto to mi je naročito palo u oči. Koliko
nove odlučnosti u nje! Vesta je bila ta ruka«. »Veliko je bilo zadovoljstvo, to je sigurno. Nikad
nisam naišla na nekog ko bi bio tako istinski krotak«. »Ne sumnjam u to«. Izrekao je te reci
uzbuđeno i uzdišući, kao što čine zaljubljeni ljudi. Isto joj se tako dopao drugog jednog dana kad je
podrţao njenu ţelju koju je odjednom izrazila — da ima Harijetinu sliku. »Da li vas je nekad neko
slikao, Harijeta?« upita on? »Da li vam je neki slikar radio portret?« Harijeta je upravo htela da
iziđe iz sobe i zastala je samo da bi s dirljivom prostodušnošću kazala: »O, ne — nikad«. čim je
otišla, Ema uzviknu:
»Kako bi divno bilo imati lep Harijetin portret! Ne znam šta bih dala da ga imam. Skoro bih i sama
pokušala da je slikam. Vi to verovat.no ne znate, ali pre dve-tri godine mnogo sam volela da radim
portrete i pokušala sam da naslikam nekoliko svojih prijateljica i prijatelja; smatrali su da imam
uglavnom dobro oko, ali mi je, najzad, iz raznih razloga to dosadilo, pa sam digla ruke. Alj bih se
zaista odvaţila, ako bi Harijeta htela da mi sedi. Bilo bi divno imati njenu sliku!« »Molim vas«,
uzviknu g. Elten, »to bi odista bilo divno, molim vas, gospođice Vudhaus, da taj očaravajući dar
pokaţete za ljubav vaše prijateljice. Znam kakvi su vaši crteţi. Zar moţete pretpostaviti da ih nisam
video? Nije li ova soba puna predela i cveća koje ste vi naslikali? A u salonu gospođe Vesten, u
Rendolsu, nalaze se neke sličice kojima je teško naći ravne«. Da, dobri čoveče — mislila je Ema —
ali kakve to Veze ima s portretima? Ne razumete se u slikanju. Ne Pravite se da se ushićujete mojim
slikama. Pričuvajte svo-r ■le ushićenje za Harijetino lice. »Dobro, kad me tako ljubazno hrabrite,
gospodine Eltene. pokušaću da uradim s*a mogu. Harijetine crte lica su veoma neţne, i zbog °ga je
teško raditi njen portret, a usto u obliku oka i Ko usta ima nečeg naročitog što treba
uhvatiti«.»Tačno to — u obliku oka i oko usta. Ni najmanje nesumnjam da ćete uspeti. Molim vas,
molim vas, pokušajte. Pošto ćete vi taj portret napraviti, biće odista, da upotrebim vaše sopstvene
reći, divno da ga čovek ima«. »Ali, gospodine Eltene, bojim se da Harijeta neće hteti da je radim —
ona tako malo ceni svoju lepotu. Zar niste zapazili kako mi je odgovorila? Kao da je htela reći:
'Zašto bi neko radio moj portret?'« »O, da, zapazio sam, budite uvereni, nije mi to promaklo. Ali
ipak ne mogu zamisliti da neće pristati«. Harijeta se ubrzo vrati i oni joj odmah učiniše taj predlog;
nije bila u stanju da dugo odoleva kad su je ovo dvoje skolili. Ema je ţelela da odmah pređe na
posao i stoga izvadi korice u kojima su se nalazili razni započeti portreti, jer nijedan nikad nije
dovršila, da bi se resili koja će veličina najbolje odgovarati Harijeti. Pokazala je svoje mnogobrojne
pokušaje. Minijature, portreti do prsiju i u celoj duţini, radovi olovkom, kredom i vodenim bojama,
na svemu se redom ogledala. Uvek je ţelela da sve proba i postigla je u crtanju i u muzici više
uspeha no što bi drugi s tako malo truda mogli postići. Svirala je, pevala i pokazala svoju veštinu u
skoro svim vrstama crtanja, ali joj je istrajnost uvek nedostajala, te je u svemu ostala daleko od one
izvrsnosti koju je ţelela i koju je trebalo da dostigne. Nije se mnogo zavaravala u pogledu svoje
umešnosti u slikanju i svi- I ranju, ali nije razuveravala druge, niti joj je bilo krivo j što u tim
veštinama uţiva veći glas no što zasluţuje. < Svaki crteţ imao je izvesne vrednosti — najmanje
dovršen imao je moţda najviše. Njen način rada odavao je mnogo poleta, ali i da ga je bilo mnogo
manje, ili da ga je bilo deset puta više. niena dva gosta podjednako bi se oduševljavala i divila.
Oboje su bili ushićeni. Portret svako voli da vidi, a ono što g-ca Vudhaus uradi, mora biti izvrsno.
»Nećete naći mnogo različitih lica«, reče Ema. »Nisam imala nikog drugog da radim sem svoje
porodice. Evo slike moga oc?. — evo još jedne — ali već sama pomisao da treba da mi. sedi ds bih
ga naslikala činila ga je razdraţljivim, te sam morala samo krišom da ga crtam; zato nijedna nije
sasvim slična. Opet gospođa Ve-sten, opet i opet, vidite. Draga gospođa Vesten — uvek, u svakoj
prilici moja' najbolja prijateljica. Pristajala je da mi sedi kad god bih je zamolila. Evo moje sestre:
tačno ona, mala i otmena — a i lice je prilično slično. Napravila bih dobar portret da je htela duţe da
sedi; nije mogla da se smiri, neprestano se
ţurila da crtam njeno četvoro dece. A onda, evo svih mojih pokušaja da naslikam troje od ta četiri
deteta — evo ib„ Hp"DJ'. n*QTI V Bl jd k j d a četiri deteta evo ib„ HpDJ'. n*QTI V Bela, s jednog
kraja lista do drugog, i svako od njih -Tnoglo bi da bude ma koje od onih ostalih. Toliko je ţelela da
ih nacrtam da nisam mogla da odbijem, ali, znate, decu od tri i četiri godine ne moţete naterati da
stoje mirno, i nimalo nije lako da ih pogodite, moţe se dati samo izraz i boja, sem ako nisu grubljih
crta nego ta deca koja liče na svoju majku. Evo skice četvrtog, koje je onda bilo beba. Izradila sam
je dok je spavalo na divanu i ta glavica je pogođena kako se samo moţe po-ţeleti. Namestio je glavu
veoma zgodno — ovo sasvim liči, Prilično se ponosim malim Dţordţom1Ovaj kutak divana je vrlo
dobar. A evo gif'rrltrppošIeHnji« — ona razvi jedan lep omanji crteţ nekog gospodina u celoj duţini
— >>mx4-42osleđjiiLi-Jaaib^ gospodin Dţon: Najtll^Njje trebalo mnogo da ga
zavrlTnTkađ.....Sa'rrr ga u nastupu jede ostavila i zarekla se da nikad više neću raditi portrete.
Morala sam da se naljutim. Posle sveg mog truda, kad sam odista napravila dobar portret (gospođa
Vesten i ja sasvim smo se sloţile da je veoma sličan)'— samo što je bio suviše lep — suviše laskav
— ali to je greška koja ne vređa — eto, posle svega toga došlo je od jadne, drage Izabele hladno
priznanje: 'Da, liči nešto malo, ali, naravno, on je mnogo lepši'. Već smo imali mnogo muke dok
smo ga ubedili da mi sedi. Učinio je to kao veliku milost. I sad je ovo prevršilo meru tako ^a nikad
nisam htela da ga završim da se ne bi posle, u kući na Brusviškom trgu, izvinjavali svakom
posetiocu ft° je portret neuspeo; kao što rekoh, tada sam Se zareda da neću više nikog slikati. Ali ću
zbog Harijete, ili bolje reći zbog sebe same, i pošto ovde zasad nema muzeva i ţena, prekršiti tu
odluku«. 51 50Izgleda da se ova zamisao jako dopala i g. Eltenu i oduševila ga, jer je stao da
ponavlja: »Odista, kao što ste primetili, ovde zasad nema muţeva i ţena. Tačno to. Nema muţeva i
ţena«, i to je tako značajno podvlačio da je Ema pomislila ne bi li bolje bilo da ih odmah ostavi
same. Ali pošto je ielela da crta, s izjavom ljubavi moralo se još malo pričekati. Ubrzo se odlučila u
pogledu veličine i vrste portreta. Trebalo je da bude u celoj duţini, rađen vodenim bojama kao
portret g. Dţona Najtlija, i bilo mu je name-njeno, ako joj se dopadne, da zauzme vrlo ugledno
mesto iznad kamina. Slikanje otpoče; Harijeta se smešila, rumenila, plašila se da neće odrţati isti
stav i izraz, a sigurnom oku umetnice pruţala je ljupku mešavinu mladalačkih ose-čanja koja su joj
se onledala na licu. Ali se ništa nije dalo uraditi dok se g. Elten vrteo iza nje i motrio svaki potez.
Odavala mu je priznanje što je tako vesto zauzeo mesto odakle će moći da pilji u nju koliko mu je
volja 1 a da to ne izgleda drsko, ali je zaista bila prinuđena da 1 ga prekine i zamoli da se premesti
dalje. Palo joj je tad J na um da ga zaposli čitanjem'. . »Ako bi hteo da bude dobar i da im nešto čita,
to \ će zaista biti veoma ljubazno! U toj zabavi ona će prebroditi teškoće svoga zadatka, a gospođici
Smit će biti [ manje dosadno«. < G. Elen je to jedva dočekao. Harijeta je slušala, a Ema na miru
crtala. Morala mu je dopustiti da joj i dalje često prilazi i pogleda sliku; da nije to činio začelo bi
suviše malo odavao zaljubljenog čoveka. čim bi Ema i za najkraće vreme spustila pisaljku bio je
gotov da skoči, pogleda kako slika napreduje i da se ushiti. Nije se čovek mogao ljutiti na nekog ko
se ovako oduševljavao, jer je on zbog svog divlienja uočavao sličnost skoro pre no što je to bilo
moguće. Nije mogla da ceni njegovo oko. alj se njegovoj ljubavi i ljubaznosti nije moglo ništa
zameriti.
Početak je uglavnom bio vrlo uspešan: bila je man toliko zadovoljna onim što je tog dana nacrtala,
b/i zaţelela da nastavi. Bilo je izvesne sličnosti, srećno izabrala stav, a pošto je imala nameru da
malo popravi celokupnu pojavu, učini je malo višom i da joj znatno više otmenosti, čvrsto je
verovala da će slika na kraju ispasti lepo u svakom pogledu j da će popuniti mesto koje joj je
namenjeno, sluţeći tu obema na čast — kao trajni spomenik lepote jedne od njih, veštine one druge j
njihovog zajedničkog prijateljstva —- potsećajući ih usto i na sve one prijatne stvari u vezi sa g.
Eltenovom iiaklonošću koja tako mnogo obećava. Resili su da Harijeta sutradan opet sedi, a g. Elten
je, upravo kao što je i trebalo, zamolio za dopuštenje da prisustvuje i da im opet čita. »Na svaki
način. Biće nam vrlo milo da nam pravite društvo«. Sutradan su se čule iste takve učtive i ljubazne
reći, isti uspeh i zadovoljstvo pratili su slikanje koje je brzo i srećno napredovalo. Slika se dopala
svakom ko je video, a g. Elten se neprestano ushićavao i odbijao svaku nepovoljnu ocenu.
»Gospođica Vudhaus je svojoj prijateljici dala upravo ono što je njenoj lepoti nedostajalo«, primeti
g-đa Vesten, ne podozrevajući ni najmanje da se obraća zaljubljenom čoveku. »Izraz očiju je veoma
tačan, ali gospođica Smit nema te obrve i trepavice. To i jeste mana njenog lica, što ih nema«. »Zar
vam se tako čini?« upita on. »Ne mogu da se sloţim s vama. Meni se čini da je savršeno pogođena
svaka crta. Nikad u ţivotu nisam video takav portret. Znate, mora se imati u vidu dejstvo senke«.
^Načinili ste je suviše visokom, Ema«, reče g. Najtli. Ema je znala da je to učinila, ali nije htela da
prizna, a g. Elten vatreno dodade: v »O, ne — zaista nije suviše visoka — nije ni u kom s'učaju
suviše visoka. Uzmite u obzir da ona sedi, što Prirodno daje drukčiju.. . što, ukratko, daje tačnu
pret-s avu — a srazmere se moraju očuvati, znate. Srazmere, Perspektivno smanjivanje predmeta —
o, ne, ovo daje tacnu pretstavu o visini gospođice Smit, — tačno to, odista«. »Vrlo je lep«, reče g.
Vudhaus, »Baš lepo izrađen! ao što su i ostali tvoji crteţi, mila moja. Ne znam nikog 52ko tako
dobro crta kao ti. Ne sviđa mi se jedino to što ona, izgleda, sedi napolju, ogrnuta samo jednim
malim šalom: čoveku se čini da mora nazepsti«. »Ali, dragi tata, to treba da bude leto, topao letnji
dan. Pogledajte drvo«. »Ipak, nikad nije bezopasno sedeti napolju, mila moja«. »Vi, gospodine,
moţete da kaţete šta hoćete«, uzvik-nu g. Elten, »ali ja moram priznati da smatram veoma srećnom
tu pomisao što je gospođica Smit stavljena u prirodu; ovo drvo je tako neuporedivo pretstavljeno!
Svako drugo mesto bi mnogo manje odgovaralo. Bezazle-nost drţanja gospođice Smit — i sve
ukupno — o, divan je! Ne mogu oči da odvojim. Nikad nisam video takav portret«. Posle toga
zaţeleli su da sliku urarne, i tu su iskrslej neke teškoće. Trebalo je da poruče ram odmah, i to u]
Londonu, pa su morali da nađu neku razboritu osobu naj čiji bi se ukus mogli osloniti. Izabeli, od
koje su obično; traţili sve usluge, nisu se smeli obratiti zato što je bio] decembar, a g. Vudhaus nije
mogao zamisliti da ona izlazi* iz kuće za vreme decembarskih magli. Ali g. Elten je' otklonio tu
brigu čim je za nju saznao. Ljubaznost mu uvek bila budna. »Kad bi njemu poverili da izvrši tu pc
rudţbinu, učinili bi mu beskrajno zadovoljstvo! Moţe d odjaše u London u svako doba. Nije u stanju
da iskaţe koliko bi se radovao kad bi ga poslali da to svrši«. »On je isuviše dobar! Ona i ne pomišlja
na to! Ni zaj šta na svetu ne bi mu dala tako mučan zadatak« — svej te reći izazvale su ga, što je i
bila namera, da ponovi svoje molbe i uveravanja, te je za svega nekoliko ča-1 šaka stvar rešena. G.
Elten je imao da odnese sliku V London, izabere okvir i izda uputstva. Ema je verovala da će moći
da je uviju tako da je potpuno obezbede a
dţ ipak g. Eltenu ne bude mnogo nezgodna za nošenje, dol je on, izgleda, uglavnom strahovao da
mu neće biti dovoljno nezgodna. »Kakvu dragocenost mi poveravate!« reče on uzdi-,. šući tieţno,
kad su mu je predavali. ; »Ovaj čovek je skoro suviše ljubazan da bi bio zaljubljen«, pomisli Ema.
»Tako bih rekla, ali verovatno da ima sto raznih načina na koji se ponašaju zaljubljeni ljudi. On je
odličan mladić i savršeno bi odgovarao Ha-rijeti; to bi bilo 'tačno to' kake on sam kaţe. Ali on
uzdiše i čezne i iznalazi laskave reći malo više no što bih ja bila u staniu đa podnesem da sam ona
kojoj je to upućeno Kao pomagačica i ja dobijam priličan deo. Ali to je njegova zahvalnost zbog
Harijete«. 54GLAVA SEDMA Upravo onog dana kad je g. Elten otputovao u London, Emi se opet
pruţila prilika da se nađe na usluzi svojoj prijateljici. Harijeta je, kao i obično, došla u Hartfild
ubrzo po doručku, i posle nekog vremena otišla kući da bi se docnije vratila na ručak. Vratila se
ranije no što su se dogovorile, uzbuđena i unezverena izgleda koji je kazivao da se desilo nešto
izvanredno što ţudi da ispriča. Za pola minuta istresla je ćelu torbu. Cim je stigla u dom g-đe Godar,
saopštili su joj da je sat ranije dolazio g. Martin; pošto je nije zatekao kod kuće, a nisu je ni
očekivali, ostavio je za nju jedan mali omot koji je poslala jedna od njegovih sestara i otišao*, kad
je otvor rila taj omot našla je, pored dve pesme koje je pozajmila Elizabeti da ih prepiše, jedno
pismo upućeno njoj lično; to pismo bilo je od njega, g. Martina, i sadrţavalo je otvorenu bračnu
ponudu. »Ko bi to mogao da pomisli! Tako je iznenađena da ne zna šta da čini. Da, prava bračna
ponuda, a pismo je vrlo lepo napisano, bar joj tako izgleda. Piše kao da je zbilja veoma mnogo voli
— ali ona ne zna — i tako je došla što je brţe mogla da upita gospođicu Vudhaus šta da radi« Ema
se skoro za-. stide svoje prijateljice što izgleda tako zadovoljna i u nedoumici. »Boga mi«, uzviknu
ona, »taj se mladić ne ustručava. Rešen je da se dobro oţeni ako moţe«. »Hoćete li da pročitate
pismo?« uzviknu Harijeta. »Molim vas pročitajte Baš bih volela da pročitate«. Emu nije trebalo
dugo moliti. Pročitala je i iznenadila se. Način na koji je bilo napisano prevazilazio je sve što je
očekivala. Ne samo da nije bilo gramatičkih grešaka?1 nego je bilo sastavljeno tako da.gć. se ni
pravi gospodin ne bi postideo: reći proste, ali snaţne i iskrene, izraţavale su osećanja koja su piscu
činila čast. Bilo je kratko, ali je iz njega izbijao zdrav razum, neţna odanost, širo-kogrudost,
pristojnost, pa čak i tanana osetljivost. Ću-tala je neko vreme gledajući pismo, dok je Harijeta
strepeći očekivala njeno mišljenje, traţeći ga s nekoliko »Dakle, dakle«, kojima je najzad morala da
doda i »Je li dobro napisano ili je suviše kratko?« »Da, zbilja je vrlo dobro napisano«, odgovori
Ema, prilično polako; »tako je dobro napisano, Harijeta, da, uzevši sve u obzir, mislim da mu je
sigurno pomogla jedna od sestara. Teško mogu da zamislim da bi onaj mladić kojeg sam neki dan
videla kako razgovara s vama, bio u stanju da se tako lepo izraţava, ako bi se oslanjao samo na
sopstvenu sposobnost; pa ipak, nije ţenski način pisanja — nesumnjivo nije: suviše je snaţno i
saţeto, da je od ţenske ruke, bilo bi više rasplinuto. Vidi se da je razborit i verovatno ima prirodnog
dara za to... misao mu je snaţna i jasna.. . kad uzme pero u ruku lako nađe prave reci da se izrazi.
Ima toga kod nekih ljudi. Da, razumem koje je vrste njegov duh: krepak, odlučan, donekle osetljiv,
nije sirov. Napisano je. bolje, Harijeta, no što sam očekivala«, reče Ema vraćajući joj pismo.
»Dobro«, reče Harijeta koja je još uvek nešto čekala, »dobro. . . i. .. i šta da radim sada?«
»Šta da radite! U pogledu čega? Mislite u vezi s ovim pismom?« »Da«, »Pa u čemu se tu dvoumite?
Razume se da morate odgovoriti — i to što pre«. »Da. Ali šta da kaţem? Posavetujte me, draga
gospođice Vudhaus«. »O, ne, ne. Mnogo je bolje da sasvim sami napišete to pisjno. Sigurna sam da
ćete se izraziti onako kako treba."Nema opasnosti da budete nejasni, a to je glavno. Ne sme biti
dvosmislice u pogledu značenja vaših reci: nikakvih sumnji i kolebanja. A ubeđena sam da će varna
i bez ikakvog potsticaja pasti na pamet po57 56T trebni izrazi zahvalnosti i brige zbog bola koji
nanosite. Vas zaista ne treba učiti kako da napišete pk da izgleda da vam je ţao što ste ga
razočarali«. »Znači, mislite da treba da ga odbijem?« reče Ha-rijeta gledajući u zemlju. »Da li treba
da ga odbijete! Draga moja Harijeta, šta to znači? Zar .ste se u tom pogledu uopšte dvoumili?
Mislila sam — ali izvinjavam se, moţda sam pogrešila. Nesumnjivo sam vas rđavo razumela ako se
vi dvoumite šta da mu odgovorite. Zamišljala sam da me vi samo pitate za savet kako da taj
odgovor sročite«. Harijeta je ćutala. Ema nastavi, malo uzdrţano: »Vi nameravate da prihvatite
njegovu ponudu, kako mi se čini«. »Ne, ne, tojest, ne nameravam... Šta da radim? šta biste mi
savetovali da učinim? Molim vas; gospođice Vudhaus, recite mi šta bi trebalo da učinim«. »Ništa
vam neću savetovati, Harijeta. Neću u to uopšte da se mešam. To j^e stvar koju moraju da rese ^
vaša osećanja«. »Nisam ni pomišljala da mu se dopadam«, reče Harijeta, posmatrajući pismo.
Em~_ je neko vreme još ćutala, ali bojeći se da bi to picmo moglo suviše snaţno da deluje mađijom
reci koje su laskale njenoj prijateljici, predomisli se i reče: »Smatram, Harijeta, da se treba drţati
ovog pravila: ako se ţena dvoumi da li da pođe za nekog čoveka ili ne, onda nesumnjivo treba da ga
odbije. Ako je u stanju da se koleba hoće li reći 'Da', treba odmah da kaţe 'Ne'.'U brak se ne srne
ulaziti s nesigurnim osećanjem ' i s pola srca. Smatrala sam svojom duţnošću da vam toliko kaţem,
kao prijateljica i starija od vas. Ali nemojte misliti da ţelim da utičem na vašu odluku«. »O, ne,
znam da ste vi suviše dobri da biste. .. ali kad biste samo hteli da me posavetujete šta da radim. Ne,
ne, nisam to htela reći: kao što kaţete ţena mora da bude sasvim načisto sa sobom — ne bi sniela da
se koleba — to je vrlo ozbiljna stvar. Moţda bi sigurnije bilo reći 'Ne'. Mislite li da je bolje da kaţem
'Ne'?« »Ni za šta na svetu ne bih vas savetovala ni u jednom ni u drugom pravcu«, reče Ema
smešeći se dobro68 štivo. »Vi ćete najbolje znati gde leţi vaša sreća. Ako vam se gospodin Martin
sviđa više od svakog drugog, 3ko smatrate da je to najprijatniji čovek s kojim ste ikad bili u
društvu, zašto biste se kolebali? Pocrveneli ste, Harijeta. Da vas nije u ovom času takav opis pot-
setio na nekog drugog? Harijeta, Harijeta, nemojte se obmanjivati, nemojte da vas ponesu
zahvalnost i saţaljenje. Na koga ste sad pomislili?« Znaci su bili povoljni. Umesto odgovora,
Harijeta 3e okrenu na drugu stranu, zbunjena, i stade zamišljeno pored kamina; pismo joj je još bilo
u ruci, ali ga je sad guţvala nesvesno i nepaţljivo. Ema je očekivala ishod nestrpljivo,, ali s puno
uzdanja. Najzad, usteţući se malo, Harijeta progovori: »Gospođice Vudhaus, pošto nećete da mi
kaţete svoje mišljenje, moram sama da se snađem kako najbolje znam. Ja sam sad uglavnom
odlučila, ustvari, skoro sam se sasvim resila, da odbijem gospodina Martina. Šta mislite, da li dobro
činim?«
»Savršeno, savršeno dobro, najdraţa moja Harijeta, činite upravo ono što treba. Dok ste bili i
najmanje neodlučni zadrţavala sam svoje mišljenje za sebe, ali sad, kad ste tako rešeni, ne usteţem
se ni najmanje da odobrim vašu odluku. Draga Harijeta, mnogo se radujem zbog toga. Oţalostilo bi
me da izgubim vaše društvo, a to bi bila neminovna posledica vaše udaje za gospodina Martina.
Dok ste se i najmanje dvoumili nisam o tome ništa kazala, jer nisam htela da utičem na vas, ali bi za
mene to značilo da gubim svoju prijateljicu. Ne bih mogla da posećujem gospođu Robefta Martina s
imanja Ebi-Mil. Sad sam sigurna da vas imam za svagda«. Harijeta nije slutila u kakvoj se opasnosti
nalazila, 1 ta je pomisao snaţno pogodi. »Ne biste mogli da me posećujete!« uzviknu ona
•prestravljeno. »Da, razume se da ne biste mogli. Ali to mi ranije nije palo na pamet. To bi bile
uţasno! Ala sam se srećno izvukla! Draga gospođice Vudhaus, ni zbog cega na svetu ne bih se lišila
zadovoljstva i časti koje Uţivam,druţeći se s vama«. »Zaista, Harijeta, jako bi me zabolelo ako bih
vas izgubila — ali to bi bilo neizbeţno. Vi biste sami sebe iz59bacili iz boljeg društva. Morala bih
da prekinem s vama«. »Teško meni! Kako bih ja to izdrţala? Umrla bih kad nikad više ne bih mogla
da dođem u Hartfild«. »Kako ste vi milo i neţno stvorenje! 1 zar vi da budete izgnani na imanje
EbiMil! Zar vi da celog ţivota budete osuđeni da se druţite samo s nepismenim i prostim svetom!
čudim se da je taj mladić imao smelosti da to traţi. Mora da ima vrlo lepo mišljenje o samom sebi«.
»Mislim da on nije uobraţen, uopšte govoreći«, reče Harijeta, pošto joj se savest protivila toj
pokudi. »U svakom slučaju vrlo je dobrodušan i ja ću mu uvek biti veoma zahvalna i duboko ću ga
poštovati. .. ali to je nešto sasvim drugo od. .. i znate, mada mu se dopadam, ne znači da mora i on
meni da se dopada... a nesumnjivo, moram priznati da sam upoznala još sveta otkako dolazim
ovamo. .. j ako hoćemo da ih poredimo, ličnosti i ponašanje, nema uopš-te poređenja, jer jedan je
izvanredno' lep i prijatan. Pa ipak, ja zaista mislim da je gospodin Martin veoma mio mladić i
mnogo ga cenim; sem^oga, on me toliko voli. . , i napisao mi je ovako lepo pismo. . . ali vas da
napustim, to ne bih učinila ni po koju cenu«. »Hvala vam. hvala vam, slatka moja mala prijateljice.
Nećemo se rastati. Ţena ne treba da se uda za nekog samo zato što je taj prosi, ili zato što je voli'i
što je kadar da napiše pristojno pismo«. »O, ne, naravno. A sem toga pismo mu je prilično kratko«.
Ema oseti kako njena prijateljica ne pokazuje dobar ukus, ali pređe preko toga rekavši: »Sasvim
tačno. A ţeni bi, za qno neotesano ponašanje koje bi je svakog časa vređalo, slaba uteha bila što zna
da joj je muţ u stanju da napiše lepo pismo«. »O, da, začelo Ko mari za pisma? Vaţno je biti uvek
zadovoljan u prijatnom društvu. čvrsto sam resila da ga odbijem. Ali kako? Šta da kaţem?« Ema je
uveri da odgovor neće pretstavljati nikakvu teškoću, i posavetova je da ga odmah napiše, sa čime se
Harijeta saglasi, uzdajući' se u njenu pomoć; mada je Ema tvrdila da tu njena pomoć nimalo nije
potrebna, ustvari joj je pomogla pri sastavljanju svake rečenice. 60 Harijeta se toliko razneţila kad
je, radi odgovora, ponovo pročitala njegovo pismo, da je Ema smatrala neophodnim da je podrţi s
nekoliko odlučnih reci. A onda se brinula da ga ne raţalosti, mučilo je šta će njegova mati i sestre
misliti i reći, strepela ie da je ne osude kao nezahvalnicu, tako da se Emi činilo da bi taj mladić ipak
dobio njen pristanak da je samo tog časa naišao. Kraj sveg tog, pismo je napisano, zapečaćeno i po-
slato. Stvar je završena i Harijeta spašena. Bila je prilično snuţdena ćelo to popodne, ali je Ema
imala
razu-mevanja za tu blagu tugu, pa bi je razvedravala čas govoreći joj o sopstvenom prijateljstvu, čas
pominjući g. Eltena. »Nikad me više neće pozvati u Ebi-Mil«, reče Harijeta ţalosnim glasom. »A
kad bi vas pozvali, ne bih ja mogla izdrţati bez vas, mila moja Harijeta. Suviše ste potrebni u>
Hartfildu, da bismo vas mogli ustupati i puštati u EbiMil«. »Uostalom, ubeđena sam da nikad neću
■zđţeleti da tamo1 odem, jer se samo u Hartfildu osećam srećna«.' Malo zatim reče: »Mislim da bi
se gospođa GodaT mnogo iznenadila kad bi znala šta se dogodilo. A za gospođicu Neš sam sigurna
da bi se iznenadila — jer gospođica Neš smatra da se njena sestra vrlo dobro udala, mada joj je muţ
samo trgovac platnom«. »Bilo bi samo za ţaljenje ako bi neka obična učiteljica pokazivala više
gordosti ili istančanog ukusa, Harijeta. Verujem da bi vam gospođica Neš zavidela na ovakvoj
prilici za udaju. U njenim očima bi čak i taj vaš uspeh izgledao ogroman. A sigurno i ne sanja da
biste se mogli i bolje udati. O paţnji koju vam izvesna ličnost ukazuje, sumnjam da se već, priča u
Hajberiju. Mislim da smo zasada vi i ja jedini koji smo pogodili smisao njegovih pogleda i drţanja«.
Harijeta pocrvene, nasmeši se i reče nešto~-o tome kako se čudi da se ona nekom toliko sviđa.
Pomisao na g. Eltena začelo ju je krepila, pa ipak, posle nekog vremena ona se opet razneţi prema
odbačenom g. Martinu. »Sad je dobio moje pismo«, reče ona tiho. »Šta li ssd rade svi oni — da li
njegove sestre znaju — ako je 61on ţalostan i one će se rastuţiti. Nadam se da mu to neće pasti
suviše teško«. »Hajde da mislimo na one naše otsutne prijatelje koji se sad nečim veselijim bave«,
uzviknu Ema. »Moţda u ovom času gospodin Elten pokazuje vašu sliku svojoj majci i sestrama i
priča im koliko ste u stvarnosti još lepši; a onda, pošto su ga već pet-šest puta pitale, dopušta im da
čuju vaše ime, vaše milo ime«. »Pokazuje moju sliku! Pa on je ostavio moju sliku da se urami u
ulici Bond«. »On to učinio! Onda ja uopšte ne poznajem gospodina Eltena. Ne, draga moja mala,
skromna Harijeta, budite uvereni da će on odneti sliku u ulicu Bond tek sutra, pre no što bude
uzjahao da se vrati. Ćele ove večeri ona mu pravi društvo, teši ga, a on se njpme naslađuje. Ta slika
otkriva porodici njegove namere, uvodi vas u njihov krug, razvija među njima ona najprijatnija
osećanja u nama, ţudnu radoznalost i toplu naklonost. Da vam je sad videti maštu svih njih, kako je
vesela, kako je uzbuđena, kako je podozriva, kako je uţurbana!« Harijeta se opet nasmeši i osmesi
joj postaše pouzdaniji.

GLAVA OSMA Harijeta je te noći spavala u Hartfildu. Posleđnjih nekoliko nedelja provodila je
skoro sve vreme tamo, pa je malo pomalo dobila tu i svoju stalnu spavaću sobu. Ema je smatrala da
je u svakom, pogledu najbolje, najsigurnije i najljubaznije, da je zasada drţi što više pored sebe.
Sutradan ujutru morala je da ode na sat-dva do g-đe*Godar, ali je tom prilikom trebalo da je
obavesti da će se vratiti li Hartfild i ostati u gostima nekoliko dana. Kad je ona otišla, došao je g.
Najtli i seđeo neko vreme s g. Vudhausom i Emom, dok g. Vudhausa, koji je upravo bio resio da
iziđe u šetnju, nije njegova kći ube-dila da je ne odlaţe, te on, popustivši njihovom obostranom
navaljivanju, ostavi g. Najtlija, mada se to protivilo njegovom shvatanju učtivosti. G. Najtli, koji
nikad nije drţao do kitnjastog ophođenja, pruţao je svojim kratkim i odlučnim odgovorima
zanimljivu suprotnost dugim izvinjavanjima i učtivim oklevanjima starog gospodina.
»Pa dobro, čini mi se da ću, ako me vi, gospodine Najtli, izvinite, ako ne smatrate da činim nešto
veoma nevaspitano, čini mi se da ću poslušati Emu i izići na četvrt sata. Pošto ima sunca mislim da
je bolje da malo prošetam dok mogu. Gospodine Najtli, ponašam se pre-nia vama bez velikih
učtivosti. Mi bolesnici smatramo da imamo neke povlastice«. »Dragi gospodine, ne postupajte sa
mnom kao sa stranim ćovekom«. 63-»Tu je moja kći koja će me odlično zameniti. Emi će biti
veoma milo da vas zabavi. P;ema tome, zamoliću vas za izvinjenje i poći ću da načinim svoja tri
kruga, svoju uobičajenu zimsku šetnju«. »To je najbolje što moţete učiniti, gospodine«. »Umolio
bih vas da mi svojim društvom učinite zadovoljstvo, ali ja vrlo polako hodam, pa bi vam moj korak
bio dosadan, a sem toga pretstoji vam dugo pešačenje do Donvela«. »Hvala, gospodine, hvala, i ja
odmah polazim, a mislim da je za vas bolje da što pre krenete. Doneću vam kaput i otvoriću vam
baštenska vrata«. G. Vudhaus najzad iziđe, ali g. Najtli, um.esto da i sam isto tako odmah krene,
sede opet, ţeleći, kako1 je izgledalo, da još malo proćaska. Poče da govori o Ha-rijsti. Ema ga nikad
ranije nije čula da govori tako pohvalno. »Nisam u stanju da cenim njenu lepotu tako visoko kao
vi«, reče on, ali ona je vrlo ljupko malo stvorenje, a'o njenoj naravi stekao sam vrlo dobro mišljenje.
Njene > duševne osobine zavisiće od društva u kome se bude nalazila, ali u dobrim rukama ispašće
valjana ţena«. : »Radujem se što tako mislite, a nadam se da će se. dobre ruke naći«. »De, de«, reče
on, »vidim da nestrpljivo očekujete1 pohvalu, i zato ću vam reći da ste je doterali. Izlečili ste je od
šiparičkog kikotanja. Ona vam zaista sluţi na čast«. »Hvala. Bilo bi mi odista teško kad ne bih
verovala da sam joj u nečem pomogla. Ali neće svako da kaţe pohvalnu reč nj onda kad bi mogao.
Vi me, naprimer, ne obasipate često pohvalama«. »Kaţete da je jutros opet očekujete?« »Svakog
časa. Zadrţala se duţe nego što je mislila«.! »Dogodilo se nešto što je nju zadrţalo, moţda neki!
posetioci«. »Neke hajberijske torokuše! Dosadna ništavila!« »Moţda Harijeta ne smatra dosadnim
svakog onog koga biste vi smatrali«. Ema je znala koliko je to suviše tačno da bi mi; mogla
protivrečiti i zato ne kaza ništa. On uskoro dc dade, osmehujući se: . ' 64 »Ne tvrdim da mogu ds
pretskaţem kada i gde, ili vam moram reći da imam dovoljno razloga da verujem da će vaša mala
prijateljica uskoro, čuti nešto vrlo povoljno«. »Stvarao! Kako? O čemu?« »O nečem veoma
ozbiljnom, verujte mi«, reče on osmehujući se i dalje. »Veoma ozbiljnom! To moţe da bude samo
jedno — ko se to zaljubio u nju? Ko vam se poverio?« Ema se ponadala da mu je g. Elten nešto
nagovestio. G. Najtli je nekako svima bio prijatelj i savetodavac, a znala je da ga g. Elten uvaţava.
»Imam razloga da verujem«, odgovori on, »da će Ha-rijetu Smit uskoro neko zaprositi, i to neko
kome se nema šta zameriti — reč je o Robertu Martinu. Izgleda da je njena poseta Ebi-Milu ovog
leta ostavila snaţan utisak na njega. Ludo se zaljubio i hoće da se oţeni njom«. »Vrlo je ljubazan«,
reče Ema, »ali je li siguran da ona hoće da se uda za njega?« »Dobro, dobro, onda, hoće da je
zaprosi. Jeste li time zadovoljni? Preksinoć je došao u Donvel da se posave-tuje sa mnom. Zna da
mnogo cenim i njega i njegovu porodicu i verujem da me ubraja među svoje najbolje prijatelje.
Došao je da me upita mislim li da će postupiti nesmotreno ako tako mlad osnuje svoj dom, smatram
li da je ona suviše mlada, jednom rećju, odobravam li potpuno njegov izbor; plašio se, moţda, da ne
smatram (naročito otkad joj vi
poklanjate toliko paţnje) da ona pripada društvenom krugu koji je iznad njega. Sve što mi je rekao
obradovalo me je. Ne znam razboritijeg ćoveka °d Roberta Martina. Uvek govori umesno, otvoreno,
iskreno i vrlo razumno. Sve mi je ispričao: svoje prilike 1 namere i šta svi oni misle da učine u
slučaju da se on pzeni. To je krasan mladić, dobar je sin i brat. Bez ko-'ebanja sam mu savetovao da
se oţeni. Dokazao mi je da ^oţe da izdrţava porodicu, a kad je tako, ubeđen sam °a Je to najbolje što
moţe da učini. Pohvalio sam i lepu gospođicu, pa je od mene otišao potpuno zadovoljan Da 1J<;ad
ranije nije polagao na moje mišljenje, tćg časa bi ^ veoma cenio: verujem da je iz koće izašao
smatra-lc* me najboljim prijateljem i savetodavcem koga čovek sEma 65moţe poţeleti. To se desilo
preksinoć. I pošto moţemo; pretpostaviti da neće mnogo oklevati da govori s tom' gospođicom, a
kako izgleda da juče nije govorio, nije isključeno da se danas nalazi u domu gospođe Godar; tako da
ju je moţda zadrţao neki posetilac koga ona ne smatra dosadnim ništavilom«. »Molim vas,
gospodine Najtli«, upita Ema, koja se u sebi smešila skoro sve vreme dok je on pričao, »otkud znate
da gospodin Martin nije juče govorio s njom?« »Naravno da ne znam sasvim sigurno«, odgovori on
začuđeno, »ali to moţe da se zaključi. Zar nije celog: dana bila s vama?« . < »čujte«, reče ona, »za
ono što ste mi ispričali, ka zaću i ja vama nešto. On je stvarno juče govorio — to jest, pisao joj je i
ona ga je odbila«. Morala je to ponoviti, jer g. Najtli nije mogao d veruje. On čak pocrvene,
iznenađen i nezadovoljan, diţe se sav ljut, govoreći: »Onda je veća guska nego što sam mislio. Sta
za misija ta glupača?« »O, naravno, muškarci nikad ne mogu da shvate d ţena moţe da odbije nekog
ko je zaprosi«, uzviknu Em? »Muškarci uobraţavaju da su ţene spremne da se udaj za svakog ko ih
zatraţi«. »Gluposti! Ništa od svega toga muškarci ne uobra ţavaju. Ali šta sve to znači? Da Harijeta
Smit odbija Roberta Martina! To je ludost, ako je tačno, ali se na-j dam da ste pogrešili«. »Videla
sam njen odgovor: nije mogao biti jasniji« »Videli ste njen odgovor! Vi ste i napisali njen od govor.
Ema, to je vaše delo. Vi ste je nagovorili da gaj odbije«. ' »Da sam to učinila (što, međutim, odlučno
odričem) ne bih smatrala da sam pogrešila. Gospodin Martin ><, mladić dostojan svakog
poštovanja, ali ne mogu da đo* pustim da je on ravan Harijeti, čak sam prilično izne1 nađena što se
usudio da joj se obrati. Sudeći po vašer izlaganju, kao da se malo ustručavao. Šteta što nij ostao prj
tome«. »Nije ravan Harijeti!« uzviknu g, Najtli vatreno, al nekoliko trenutaka kasnije dodade
mirnije i jetko: ;>D 66 on joj odista nije ravan, jer je daleko iznad nje i po pa-jneti i po poloţaju.
Ema, vi ste se zaneli tom devojkom j to vas zaslepljuje. Kakva prava ima Harijeta Smit, po gvom
rođenju, svojim osobinama i svom obrazovanju, da traţi boljeg od Roberta Martina? Ona je
vanbračna kći njko ne zna čija, verovatno bez ikakvog imetka, a sigurno bez uglednih rođaka. Znaju
je samo kao pitomicu jedne obične škole. Niti je pametna, niti raspolaţe kakvim znanjem. Nisu je
naučili ničem korisnom, a suviše je mlada i budalasta da bi sama nešto naučila. U tim godinama ne
moţe imati iskustva, a s tom njenom malom pameti nije verovatno da će jkad steći neko iskustvo
koje će joj koristiti. Lepa je, dobre je naravi i to je sve. Kad sam mu savetovao taj brak, ja sam se
samo zbog njega dvoumio, jer on zasluţuje bolje i ne bi se dobro orodio. Mislio sam da bi se vrlo
vercvatno mogao bogatije oţeniti, i da nije mogao gore izabrati, ako je ţeleo razumnog druga ili
korisnog saradnika. Ali nisam mogao da tako razlazem zaljubljenom čoveku, i bio sam voljan da se
pouzdam u njenu
bezazlenost, u narav koja će u dobrim rukama kao što su njegove lako biti upućena pravim putem,
tako da će na kraju sve biti dobro. Mislio sam da bi u tom braku samo ona dobila i ni za čas nisam
posumnjao (a ne sumnjam ni sada) da bi sve od reda zadivila njena izvanredna sreća. čak -sam bio
siguran da ćete i vi biti zadovoljni. Palo mi je odmah na pamet da vam neće biti ţao što vaša
prijateljica napušta Hajfoeri kad se tako dobro udaje. Sećam se kako sam u sebi govorio: čak će i
Ema, ma koliko da je pristrasna prema Harijeti, smatrati da je to dobar brak«. »Zaista se čudim,
malo poznajete Emu kad ste tako nešto mogli pomisliti. Sta! Da ću smatrati da je jedan seljak (jer
kraj sve svoje pameti i valjanosti gospodin Martin nije ništa drugo) pogodan muţ za moju prisnu
Prijateljicu! Da mi ne bi bilo ţao ako bi oria napustila Hajberi da bi se udala za čoveka koga nikad
ne bih mo-9la primiti kao svog poznanika! čudim se kako ste mo-9upretpostaviti da bih ja tako
mislila o tome. Uveravam s da mislim sasvim drukčije. Vaše. izlaganje ne čini i se nimalo pravično.
Niste pravični prema Harijeti i jeniin pravima. Ima ih koji bi o njima drukčije mislili, . ■ 67kao god
i ja. Gospodin Martin je od njih dvoje moţ bogatiji, ali što se tiče društvenog poloţaja, nesumnji je
ispod nje. Krug u kome se ona kreće daleko je izn njegovog. Ona bi se time ponizila«. »Ponizila bi
se vanbračna kći i neznalica da se u za uglednog i pametnog zemljoradnika!« »Što se tiče okolnosti
pod kojima je rođena, ona pravnički moţda moţe smatrati kao Niko, ali se to p tivi zdravom razumu.
Ne sme ona da ispašta tuđe gre na taj način što će je drţati ispod onih s kojima je od' jena. Nema
skoro nimalo sumnje da joj je otac gos din — i to imućan ■ gospodin. Za nju se izdašno plaća,
uskraćuje joj se ništa u pogledu obrazovanja i udob st'i. Meni je jasno da je ona gospodska kći, a
pret_ stavljam da niko neće poreći da se druţi s gospodskj kćerima. Ona je iznad oospodina Roberta
Martma«. »Ma ko da su njeni roditelji«, reče g. Najtli, »u ko se. starao o njoj, ne izgleda da je
nameravao da uvede u ono što biste vi nazvali boljim društvom. Poš je dobila sasvim osrednje
obrazovanje, ostavili su je k<| gospođe Godar da se tu snalazi kako zna — ukratko, ( se kreće u
krugu gospođe Godar, da se druţi s poznati cima gospođe Godar. Njeni prijatelji su očevidno smj
trali da je to za nju dovoljno, a zaista je bilo dovoljrj Ona sama nije ţelela ništa bolje. Dok vama nije
palo pamet da se sprijateljite s njom, nije pokazivala da je mrzak krug u kom se kretala, niti je imala
nekih ţnji da iziđe iz njega. Letos, kad je boravila kod Ma novih, nije mogla biti srećnija. Tada se
nije osećala izi njih. Ako joj se sada čini da jeste, to je vaše delo. E: prema, Harijeti Smit se niste
pokazali kao prijatelji Robert Martin ne bi nikad preduzeo taj korak da n bio uveren da mu je ona
naklonjena. Poznajem ga dob; Osećanja su mu suviše iskrena da bi se obratio ne1' devojci na sreću,
oslanjajući se sebično samo na sv ljubav. A što se tiče uobraţenosti, ne znam čoveka bi je imao
manje. Budite uvereni da ga je ona ohrabri Erni je najzgodnije bilo da n° odgovori neposre na to
tvrđenje. Više je volela da opet uzme u odbr svoju prijateljicu. »Vi ste vrlo vatren prijatelj
gospodina Martina, ali, što sam već kazala, nepravični ste prema Harijeti. jjarijetine osobine, na
osnovu kojih ima prava da traţi ^a se dobro uda, nisu toliko za potcenjivanje kao što gte ih vi
prikazali. Ona nije oštroumna, ali ima više zdravog razuma nego što vi mislite, i ne zasluţuje da se o
njenoj pameti tako uvredljivo govori. Međutim, ako i pređemo preko te tačke i pretpostavimo da je,
kao što ste je vi opisali, samo lepa i dobre naravi, dopustite da vam kaţem da te osobine, u onoj meri
u kojoj je ona njjma obdarena, nisu beznačajne za većinu sveta, jer je ona vrlo lepa devojka i
sigurno je devedeset devet ljudi ud sto smatraju takvom. A sve dok se ne pokaţe da muškarci s veće
visine posmatraju lepotu nego što se obično misli, sve dok ne počnu da se zaljubljuju u obrazovane
umove umesto u lepa
lica, sve dotle će devojka krasna kao Harijeta biti sigurna da će joj se diviti i tra-ţitj je, da će moći
da bira između mnogih i prema tome da će imati prava .da mnogo zahteva. A i njena dobro-udnost
nije tako beznačajna osobina, pošto obuhvata istinsku blagost naravi i drţanja, izvanrednu ličnu
skromnost, i gotovost da se sloţi s drugima. U velikoj sam zabludi ako muškarci uopšte ne smatraju
da su takva le-taota i narav najbolje osobine koje ţena. moţe da ima«. »Vere mi, Ema, slušajući vas
kako zloupotrebijava-e svoju razboritost, skoro ću i ja početi tako da mislim. Mje je biti bez pameti
nego je tako rđavo upotreblja-ati kao što vi činite«. »Naravno«, uzviknu ona vragolasto, ■ »znam da
svi i tako mislite. Znam da je devojka kao Harijeta upravo »no o čemu svaki muškarac sanja —
istovremeno mu 'psenjuje čula i zadovoljava njegovu pamet. O, Harijeta noţe da bira. Ako jednog
dana resite da se oţenite, ona e upravo ţena za vas. I treba li joj se čuditi što u se-lamnaestoj godini,
kad tek ulazi u ţivot, kad je još ne naju dovoljno, ne prihvata prvu ponudu koja joj je ICinJena? Ne
— ostavite joj, molim vas, vremena da se Syrne unaokolo«. , »Uvek sam smatrao da je to vaše
prijateljstvo s v°m VrL° budalasto«, reče sad g. Najtli, »mada sam to 1 uJe mišljenje zadrţavao za
sebe, ali sad uviđam da će 68ono biti vrlo kobno za Harijetu. Toliko joj govorite njtooj lepoti i o
tome šta sve treba da očekuje da će s uobraziti, pa joj skoro niko iz njene okoline neće bi* dobar.
Taština uz slabu pamet moţe svakojako zlo ^ načini. Ništa lakše mladoj devojci nego da počne gleda
suviše visoko. Harijeti Smit se moţe desiti da a dobije tako mnogo bračnih ponuda mada je vrlo lepč
Razumni ljudi, ma šta vi rekli, ne vole da imaju glupav ţene. Ljudi iz dobre porodice neće rado uzeti
devojk' nepoznatog porekla — a većina opreznih ljudi plašiće s nezgoda i sramote koje bi ih mogle
snaći kad se razjas" tajna njenog rođenja. Pustite je da se uda za Rober Martina, pa će biti sigurna,
poštovana i srećna ćelo* veka; ali ako je potstičete da očekuje neku sjajnu udaji i učite je da prihvati
samo nekog vrlo značajnog i vr bogatog, moţe se desiti da do kraja ţivota ostane u đoni gospođe
Godar -— ili bar (jer Harijeta Smit je devojl" koja će se za nekog ipak udati) dok ne padne u očaj
nje i ne bude zadovoljna da uhvati sina starog učitelj pisanja«. »Gospodine Najtli, naša mišljenja o
tome pita; jii toliko se razilaze da ne vredi raspravljati. Samo ćemo g još više naljutiti jedno" na
drugo. A što kaţete da je r: u-stim' da se uda za Roberta Martina, to je nemoguće: ga je odbila, i to
tako odlučno, mislim, da je neće dtugi, put zaprositi. Ma kakvo zlo da je načinila odbivši ga, ne!
moţe ga više popraviti. A što se tiče samo tog odbijan ja, neću da tvrdim da nisam moţda malo
uticala, ali vas uveravam da tu ni ja niti ko drugi nije imao mnogo da se trudi. Njegova spoljašnost
mu toliko škodi, ponaša se tako rđavo, da ga ona ne bi prihvatila čak da mu je va-j nije i bila
naklonjena. Moţda je mogla da ga pođrosi pre no što je upoznala ma kog ko je bolji od njega. On je
brat njenih prijateljica i potrudio se da joj se uc padne, a pošto dotle nikog boljeg nije srela (to je
ono a mu je mnogo pomoglo) moţda joj se i nije učinio nep' jatan dok je bila u Ebi-Milu. Ali sad
stvari stoje druki je. Sad zna šta su gospoda, i samo pravi gospodin obrazovanju i ponašanju ima
izgleda da uspe kod rijete«. 70 »Glupost, najveća glupost koju sam ikad čuo!« uz-viknu g. Najtli.
»Robert Martin se ponaša razumno, iskreno i dobroćudno, a u njegovoj duši ima više istinske
otmenosti nego što je Harijeta Smit u stanju da shvati«. Ema ne odgovori ništa, trudeći se da izgleda
vesela j ravnodušna, ali se ustvari osećala nelagodno i jedva je čekala da on ode. Nije se kajala zbog
onog što je učinila; i dalje je verovala da bolje od njega rasuđuje u pitanjima ţenskih prava i
uglađenosti, ali se ipak bila pavikla da obično s poštovanjem sluša njegovo mišljenje, pa joj je bilo
krivo što joj se on tako
odlučno usprotivio. Vrlo se neprijatno osećala dok je tako ljutit sedeo naspram nje. U tom
nelagodnom ćutanju proteklo je nekoliko trenutaka i Ema je samo jednom pokušala da /govori o
vremenu, ali joj on nije odgovorio. Razmišljao je. Ono što je pritom zaključio, izrazio je ovim
recima: »Robert Martin nije mnogo izgubio — ako je samo u stanju da tako misli, a nadam se da će
to uskoro shvatiti. Vi najbolje znate šta nameravate s Harijetom, ali pošto ne kriiete svoju sklonost
za sklapanjem brakova, slobodno mi je da nagađam šta imate u vidu, šta snujete i spremate. Samo
ću vam kao prijatelj dati na znanje, ako pomišljate na Eltena, uzaludno se trudite«. Ema se nasmeja,
poričući. On nastavi: »Verujte mi, na Eltena ne vredi misliti. Elten je vrlo dobar ćovek i uţiva ugled
kao paroh Hajberija, ali nimalo nije verovatno da će se nesmotreno oţeniti. Više nego mnogi drugi
on ceni vrednost lepog prihoda. Elten će moţda govoriti sentimentalno, ali će postupati razumno.
On isto tako dobro zna svoju vrednost koliko vi znate Harijetinu. Svestan je da je veoma lep i svuda
omiljen. A sudeći po onome kako obično govori u časovima iskrenosti, kad su samo muškarci
prisutni, ubeđen sam da se neće nesmišljenc zaleteti. čuo sam ga kako vrio oduševljeno priča o
jednoj velikoj porodici mladih devojaka s kojima se druţe njegove sestre i od kojih Syaka ima po
dvadeset hiljada funti«. »Veoma sam vam zahvalna«, reče Ema smejući se °Pet. »Da sam uvrtela
sebi u glavu da gospodina Eltena ?;enim Harijetom, bilo bi vrlo ljubazno od vas što ste i otvorili
oči; ali zasad ţelim samo da Harijetu zadrţim . 71za sebe. Završila sam sa sklapanjem brakova. Ne
mog\ očekivati da ću ikad dostići ono što sam učinila u Rern dolsu. Prekinuću dok mi dobro ide«.
»Doviđenja«, feče on ustajući i ode naglo. Bio jt vrlo ljut. Osećao je koliko se taj mladić morao
razoča^ rati, i teško mu je bilo što je i on tome doprineo svojirri odobravanjem; a silno ga je jedila i
uloga koju je, kakcj je verovao, Ema u toj stvari odigrala. I Ema je ostala ljuta, ali njeni razlozi nisu
bili takć određeni kao njegovi. Nije se uvek osećala onako pot puno zadovoljna sobom kao g.'
Najtli, onako do kraj. uverena da je njeno mišljenje tačno, a mišljenje protiv nika pogrešno. On je
otišao mnogo sigurniji u sebe neg ona. Međutim i ona nije bila sasvim utučena, te je sara trebalo da
prođe izvesno vreme i da se vrati Harijet pa da se sasvim umiri. Počela je da, se brine što se Ha
rijeta tako dugo zadrţala. Uznemirila se pri pomisli d je taj mladić moţda došao jutros do gospođe
Godar sastao se sa Harijetom da bi je lično ubedio. Maogo , brinula da ova, posle svega, ipak ne
popusti,, i kad sj Harijeta pojavila, vrlo dobro raspoloţena, ne objašnja* vajući takvim razlogom
svoje dugo otsustvo, osetd izve sno zadovoljstvo koje je uspokoji i ubedi da, ma šta m" slio i
govorio g. Najtli, nije učinila ništa što se ne. moglo opravdati osećanjima i prijateljstvom jedne ţei
za drugu. ' Uplašio je malo onim što je rekao o g. Eltenu. kad je razmislila da g. Najtli nije bio u
stanju da posmatra kao ona, niti s onom paţnjom (mora joj se pustiti da to sebi kaţe, uprkos
razmetanju g. Najtlijj i veštinom koju ona ima da uoči takve stvari, zatim'đa'i govorio u Ijutini i ne
mereći reci, poverovala je da *| sve to rekao više zato što je u svojoj srdţbi ţeleo * tako bude, nego
što je stvarno nešto znao. On je sa kako imao više prilike no ona da čuje g. Eltena kad c vori
otvoreno, i g. Elten moţda zaista nije neoprezan! nerazmišljen u novčanim pitanjima: moglo bi biti
sasva prirodno da je u tome osetljiv Ali g. Najtli nije uzeo| obzir uticaj silne ljubavi koja se
suprotstavlja svim kl ristoljubivim pobudama. G Najtli tu ljubav nije viri'.?! | razume se, nije
razmišljao o njenom dejstvu. Ona ■ v* tlela toliko da nije mogla sumnjati da će ta ljubav savladati
sva kolebanja koja bi izvesna umerena opreznost, jiioţda u prvi mah nalagala; a bila je uverena da g.
Elten nije preterano oprezan, nego umereno, onoliko koliko i treba. «
Harijeta joj svojim veselim izgledom i drţanjem povrati dobro raspoloţenje: nije se vratila s mislima
o g, Martinu, već sa ţeljom da razgovara o g. Eltenu. G-ca j\Teš joj je nešto ispričala i ona to ponovi
s velikim uţivanjem, G, Peri je bio kod g-đe Godar da pregleda jedno bolesno dete, video se s g-
com Neš i ispričao joj kako ](■'. uoči toga dana, vraćajući se iz Klejton Parka, sreo g, Eltena i čuo,
na svoje veliko iznenađenje, da se g. Elten uputio u London i misli da se vrati tek sutradan mada su
ga to veče prijatelji očekivali na partiju vista, a nikad ranije nije izostajao; g. Peri ga je zbog toga
pre-k'orio i kazao mu kako nije lepo od njega, njihovog najboljeg igrača, što ih ostavlja, i svim
silama je pokušao da ga nagovori da odloţi svoj put samo za jedan dan, ali nije uspeo: g. Elt'en je
bio rešen da produţi i izjavio je, na nekj zaista veoma neobičan način, da ide poslom koji ne bi
odloţio ni za šta na svetu, dodavši kako treba da svrši nešto vrlo prijatno i da jaosi nešto vanredno
dra-goceno. G. Peri nije mogao sasvim da ga razume, ali je posumnjao da se radi o nekoj gospođici
i to mu je kazao, a g. Elten ga je samo pogledao vrlo zadovoljno, osmehujući se, i odjahao u
odličnom raspoloţenju. Gca Neš joj je sve to ispričala i mnogo joj je još pričala o g. Eltenu. Kazala
je, gledajući vrlo značajno u nju, da ona »ne tvrdi da zna kakav je to posao, ali zna samo to da je
/ţena koju je gospodin Elten izabrao najsrećnija ţena na svetu jeT nesumnjivo nema čoveka tako
lepog i prijatnog kao što je g. Elten«. 72GLAVA DEVETA Ma koliko se na nju ljutio g. Najtli, Ema
se nije m gla ljutiti na samu sebe. Rasrdio se toliko da je prošlo više vremena no obično dok nije
opet došao u Hartfild. A kad su se videli, njegov ozbiljni izgled _pokazivao je da joj nije oprostio.
Njoj je bilo ţao, ali nije bila u sta-j nju da se kaje. Naprotiv, sledećih nekoliko dana stvarii su se tako
razvijale da su joj se njene namere i postupci činili sve više opravdani i postajali joj sve draţi. Slika
je prispela, lepo uramljena, ubrzo posle povratka g. Eltena, i pošto su je okačili iznad kamina sobe)
u kojoj se redovno sedelo, on je ustao da je pogleda V uzdišući izustio nedovršene rečenice pune
divljenjai upravo kako je trebalo. Sto se tiče Harijetinih osećanja^ ona su se očigledno razvijala u
ljubav, onoliko jaku i poj-stojanu koliko su to njena mladost i priroda dopuštale^ Ema je uskoro
zadovoljno zapazila da se Harijeta šeći g. Martina samo onda kad hoće da ga uporedi s g. .Eltej
nom, a to poređenje je uvek ispadalo izvanredno povolj no za ovog drugog. Njena zamisao da dušu
svoje mlade prijateljice o gati čitanjem i razgovorima nije nikad otišla dalje „ nekoliko prvih
poglavlja i namere da se sutradan pro* duţi. Mnogo je lakše bilo ćaskati nego učiti, mnogo prijatnije
pustiti mašti na volju i snovati o Harijetinoj sreći, nego se truditi i razvijati njenu moć shvatanja ili
v&r ţbati je na činjenicama Jedini knjiţevni posao kojim sC sad bavila, iedina duhovna hrana koju
je spremala z*. veče &vog ţivota, sastojao se u tome što je prikupljaj 74 ';■ sve moguće zagonetke
do kojih je mogla doći i prepisivala ih u tanku svesku od glatke hartije koju joj je prijateljica
načinila i ukrasila je šarama i grbovima. U ovom veku knjiţevnosti nisu retke takve zbirke, j to
velikog obima, G-ća Neš, glavna učiteljica u školi g-đe Godar, ispisala je bar tri stotine zagonetki, a
Harijeta, koja je kod nje prvi put to videla, nadala se da će, uz pomoć g-ce Vudhaus, prikupiti i
mnogo više. Ema joj ie koristila svojom dosetljivošću, pamćenjem i ukusom; a kako je Harijeta
imala vrlo lep rukopis, postojali su svi izgledi da će zbirka biti odlična i po izgledu i po količini.
Gospodina Vudhausa je taj posao zabavljao skoro isto koliko i devojke, te je vrlo često pokušavao
da se seti nečeg što bi vredelo da upišu. »Kad je bio mlad znao je silno mnogo oštroumnih
zagonetki — čudi se kako ne moţe da ih se
seti; ali nada se da će mu vremenom pasti na pamet«. I uvek se svršavalo sa »Kiti, devojče lepo al'
leđno«. Ni njegov dobri prijatelj Peri, s kojim je govorio o tom pitanju, nije bio u stanju da se seti
ničeg što bi ličilo na zagonetku. Ali je on Perija zamolio da ima to na umu, pa je verovao, s obzirom
da Peri viđa puno sveta, da bi s te strane moglo nešto da dođe. Njegova kći nimalo nije ţelela da pri
ovome uposli sve umove Hajberija. Traţila je samo pomoć g. Eltena. Pozvala ga je da im zabeleţi
sve uistinu zgodne zagonetke, pitalice ili šarade kojih bi se prisetio. Gledala je sa zadovoljstvom
kako se revnosno trudi da se doseti nečeg, a u isti mah zapaţala je kako briţljivo pazi da mu preko
usana ne pređe ništa što ne bi bilo otmeno, ništa što ne bi odavalo poštovanje prema lepome palu.
Njemu su imale da zahvale za dve-tri najučtivije zagonetke u svojoj zbirci. A kad se on radostan i
oduševljen na kraju setio i s prilično osećanja izrekao onu poznatu saradu: Prvi deo boljku znači Od
koje mi drugi pati, A celina — lek najbolji, Boljku ovu da prekrati. 75Njoj je bilo iskreno ţao što je
morala priznati da je već prepisana na jednoj od prvih strana. »Što nam ne biste sami smislili neku
pitalicu, g spodine Eltene?« zamoli ga ona. »Na taj način biće s. svim sigurno da je nova, a vama bi
to bilo vrlo lako«. »O, ne, nije nikad, ili skoro nikad u svom ţivotu n. pisao nešto te vrste. Uţasno je
glup! Boji se da ga ča ni gospođica Vudhaus«, on zastade za časak, »ili gosp* đica Smit, ne bi
mogle nadahnuti«. Pa ipak, već sutradan pojavio se jedan dokaz n dahnuća. Svratio je .na nekoliko
trenutaka, koliko da im stavio na sto list hartije sa šaradom koju je, ka reče, neki njegov prijatelj
uputio jednoj mladoj gosp đici kojoj je poklonio svoje srce. Ali po njegovom d: ţanju Ema je odmah
osetila da je to on sastavio. . »Ne prilazem je za zbirku gospođice Smit«, reče oi »Pošto pripada
mome prijatelju, nemam prava da je nu i najmanje izlaţem tuđim pogledima, ali će vas moţ'*
zanimati da je pročitate«, Te reći su bile upućene više Emi nego Harijeti, Ema je to shvatala: bio je
vrlo zbunjen, pa mu je laki bilo da sretne njen pogled nego pogled njene prijati ljice. Odmah zatim
je otišao. Posle kraće počivke, E reče smešeći se i pruţajući hartiju Harijeti: »Uzmite, to je za vas.
Uzmite ono što vam pripada Ali Harijeta je sva drhtala i nije bila u stanju da je se dotakne, te je
Ema, kojoj nikad nije bilo krivo ia bode prva, morala sama da je -pročita: Gospođici * * SARADA
Sjaj, raskoš i silu prvi deo slika, K'o gospodar zemlje tu se čovek vidi; U drugome delu, hučni
morski vali Razmiču se pred njim, drhte sure hridi. Al' to dvoje skupa — gle. promene velje! čuvek,
gordo biee, moii, kleči, pada, I nad tim silnikom, pred kojim svet strepi, 2ena, divna ţena, neumitno
vlada. Ti ćeš, dosetljiva, lako naći šta je, Nek' ti oko blago kaţe da pristaje! Ona je pročita, razmisli,
uhvati smisao, pročita je ponovo da b; bila sasvim sigurna da joj ništa nije promaklo u tim
stihovima, a zatim je dodade Harijeti i ostade da se veselo smeši, govoreći u sebi, dok se Harijeta,
sva zbunjena nadom i sporošću svog mozga trudila da odgonetne: »Vrlo dobro, gospodine Eltene,
zaista vrlo dobro. Mije vam rđava šarada. UDVARANJE — odličan nago-veštaj. Odajem vam
priznanje. 2elite da ispitate šta moţete da očekujete. Time jasno kaţete: 'Molim vas, gospođice Smit,
dopustite mi da vam se udvaram. Jednim svojim pogledom pokaţite da odobravate i moju šaradu i
moje narnere'.
Nek' ti oko blago kaţe da pristaje! To je upravo Harijeta. Blago — to je prava reč za njeno oko; od
svih mogućih prideva to je najtaćniji. Ti ćeţ, dosetljiva, lako naći šta je. Hm — Harijetina
dosetljivost! Utoliko bolje. čovek mora zbilja da bude veoma zaljubljen pa da je tako opiše. Ah,
gospodine Najtli, volela bih da vam ovo pokaţem; verujem da bi vas to ubedilo. Jednom u ţivotu
{noraLi biste priznati da ste se prevarili. Zaista izvrsna sarada — i veoma celishodna. Sad će se
stvar ubrzo resiti«. _ Nestrpljiva Harijetina zapitkivanja prinudila su je d prekine ova veoma
prijatna razmišljanja, koja bi se će još produţila. »Šta bi to moglo biti, gospođice Vudhaus? Sta bi 0
moglo biti? Nemam pojrrfa — nisam u stanju ništa da P°godim. šta bi to moglo da bude? Pokušajte
da resite, 76 77gospođice Vudhaus. .Pomozite mi. Nikad nisam videl^ ' nešto tako teško. Da li je to
kraljevstvo? Pitam se ko li je taj prijatelj — i ko bi mogla da bude ta mlada gospođica Mislite li da
je ovo dobra zagonetka? Da nije to ţena? Ţena, divna ţena, neumitno vlada. Da nije Neptun? . . .
hučni morski vali Razmiču se pred njim ... Ili trozubac? Ili sirena? Ili ajkula? O, ne, ne moţe biti
ajkula, nema dve reći. Mora da je nešto vrlo oštroumno, inače je ne bi doneo. O, gospođice
Vudhaus, mislite li da ćemo ikad uspeti da je resimo?« »Kakve sirene i ajkule! Gluposti! Draga
moja Hari. jeta, gde vam je pamet? Što bi nam donosio šaradu koju je neki prijatelj smislio o sireni
ili ajkuli? Dajte mi tu hartiju i slušajte. »Za gospođicu * *, čitajte gospođicu Smit. Sjaj, raskoš i silu
prvi deo slika, K'o gospodar zemlje tu se čovek vidi; To je DVOR.1) U drugome delu, hučni morski
vali Razmiču se pred njim, drhte sure hridi. To je BROD, — ne moţe biti jasnije. A sad kao. kn
svega: Al" to dvoje skupa, (UDVARANJE, znate već) gle promene velje! čovek, gordo biće, moli.
kleči, pada, I nad tim silnikom, pred kojim svet strepi, Ţena, divna ţena, neumitno vlada. ') Sloţena
reč po kojo.i Je sastavljena ova šarada ieste cl ship (udvaranje) sastavljena od reci court (dvor) i
ship (broj (pr. prev.). 78 ,_jubazne reci koje potpuno odgovaraju! A zatim dolazi ^jiolba, koju ćete,
nadam se, draga moja Harijeta, lako ,8zumeti. Pročitajte je natenane u sebi. Ne moţe biti ;uinnje da
je napisana za vas i upućena vama«. Harijeta nije dugo odolevala tako slatkom ubeđi-■ranju.
Pročitala je završne stihove i sva je ustreptala od ;reće, Nije bila u stanju da govori. Ali od nje se
nije aj traţilo da govori. Dovoljno je što je osećala. Mesto ,aje je govorila Ema. »U ovim ljubaznim
recima značenje je tako jasno i 0<Jređeno«, reče ona, »da ja ni časa ne sumnjam u nacere g. Eltena.
On vas ţeli da zadobije i uskoro ćete dobiti o tome savršen dokaz. Tako sam i mislila. Nisam ve-
rovala da bih se tu mogla prevariti, ali sad je sigurno: on je u duši isto onako opredeljen i odlučan
kao što su đioje ţelje u toj stvari bile od prvog časa kad sam vas upoznala. Da, Harijeta, još otada ja
neprestano ţelim da se dogodi upravo ovo što se dogodilo. Nisam nikad bila u stanju da kaţem da li
brak između vas i g. Eltena više odgovara našim ţeljama ili prirodnom toku stvari — toliko je to u
jednakoj meri i verovatno i baš ono što treba da bude! Vrlo sam srećna. čestitam vam, draga moja
Harijeta, od sveg srca. Njegovom ljubavlju mogla bi svaka ţena da se ponosi. Taj brak vam donosi
samo dobra. Pruţiće vam sve što vam je potrebno — ugled, nezavisnost, domaće ognjište —
omogućiće vam da se
nastanite u sredini gde se nalaze svi vaši iskreni prijatelji, blizu Hartfilda i mene, i za svagda će
utvrditi našu prisnost. To je, Harijeta, brak zbog kojeg nijedna od nas nikad neće pocrveneti«.
»Draga gospođice Vudhaus«, i opet »Draga gospođice Vudhaus«, bilo je sve što je Harijeta mogla
da izusti, uz mnoge tople zagrljaje. Ali kad su najzad dospeli do nečeg što je ličilo na razgovor,
njena prijateljica jasno vide da ona shvata, oseća. očekuje i seća se, upravo onako kako treba. Vrline
g. Eltena dobile su široko priznanje. »Što god vi kaţete uvek je tačno«, uzviknu Hari-Je|a> »i zato
pretpostavljam, verujem i nadam se da je ^'o inače to ne bih mogla ni zamisliti. Prevazilazi sve ja
zasluţujem. Gospodin Elten, koji bi mogao dobiti 79koju hoće! O njemu zaista ne moţe biti
različitih mišljenja. On je toliko iznad ostalih. Kad samo pomisli.:!) na te divne stihove. ..
'Gospođici***' Blagi Boţe, kako jq to lepo smišljeno! Da li je to zaista meni namenjeno?« »U to
sam sigurna i neću ni da čujem takva pitanja. To je izvesno. Oslonite se na moj sud. Ovo je kao
neka vrsta prologa za pozorišni komad, kao neki moto !.<a knjizi; uskoro će za ovim stihovima doći
vrlo sadrţajnu proza«. »To je nešto što niko nije mogao očekivati, Pre me-sec dana ni sama nisam
na to pomišljala! Zaista se ua svetu dešavaju najčudnije stvari!« »Zaista se dešavaju, i zbilja su
čudne — kad se tako neka gospođica Smit upozna s nekim gospodinom El Lenom. Jer se sasvim
izuzetno događa da ono što se tako očevidno, tako opipljivo pokazuje kao nešto što bi ue-balo
poţeleti, ono što bi trebalo poţeleti, ono što drugi svet naročito udešava i priprema, tako samo od
sebe, odmah i ona'ko kako treba ostvari. Po društvenom polo* ţaju vi i gospodin Elten upućeni ste
jedno na drugo; .sve okolnosti u vašem i njegovom ţivotu čine da ste vi, kao stvoreni jedno za
drugo. Vaš će brak biti isto onako pridodan kao onaj u Rendolsu. Izgleda, zbilja, da u vazduhu
Hartfilda ima nečeg što ljubavi tačno ukazuje pravac u kom treba da se razvija i vodi je upravo
onini koritom kojim treba da teče. 'Prave ljubavi put nikad lak nije bio' Kad bi se u Hartfildu
priredilo jedno izdanje Šekspiro* vih dela, ono bi sadrţalo duţu primedbu uz ovaj stih«. »Da se
gospodin Elten zbilja zaljubi u mene — baij u mene kraj tolikih drugih, a na Miholj-dan ga još ni
sam nj poznavala, i nisam moqla ni da razgovaram njim! I to on, najlepši čovek koji se moţe
zamisliti, č vek koga svi uvaţavaju, isto kao i gospodina Najtlij Toliko ga svi pozivaju da se priča
kako nikada ne bi m rao sam\ da obeduje ako neće, da ima više poziva no sto je u sedmici dana, I
kako je sjajan u crkvi!' Gospođica Neš je zabeleţila sve rečenice Jevanđelja po kojima ;,s
piopovedao otkako je došao u Hajberi. Blagi Boţe! Kad 80 Wm se setim onog dana kad sam ga prvi
put videla! Nije mi bilo ni na kraj pameti! Kad smo čule da će proći pored kuće, ja i dve gospođice
Ebot otrčalg smo u prednja odaju i virile kroz kapke; onda je naišla gospođica Neš, izgrdila nas,
oterala i ostala sama da viri; pa ipak, ubrzo me je pozvala natrag i pustila da i ja gledam — tu se
pokazala vrlo dobra. Učinio nam se divan! Išao je pod ruku s gospodinom Koulom!« »To je brak
koji će morati da odobre vaši prijatelji, ma ko i ma šta oni bili, ako samo imaju zdravog razuma — a
mi se na budale nećemo obazirati. Ako im je stalo da budete srećni u braku, evo čoveka čija prijatna
narav to u dovoljnoj meri obećava; ako im je ţelja da boravite u istom kraju i krugu u koji su vas oni
sme-stili, ona je ispunjena; a ako im je glavni cilj da se, kako se to obično kaţe, dobro udomite, tu
su, eto,, i prilično imanje i ugledan poloţaj i uspon u društvu, koji ih moraju zadovoljiti«.
»Da, sasvim tačno. Kako vi to lepo kaţete! Volim da vas slušam. Sve razumete.. Vi i gospodin Elten
ste .podjednako oštroumni. A ova šarada! Da sam godinu dana učila, ne bih nikad mogla tako nešto
da sastavim«. »Po načinu na koji je juče odbijao, odmah sam pomislila da će ipak ogledati svoju
veštinu«, »Mislim, zaista, da je to, bez ikakvog izuzetka, najbolja šarada koju sam ikad pročitala«.
»Sigurna sam da umesniju nisam čula«. »Dvaput je duţa od svih koje smo dosad imali«. »Ne
mislim da joj duţina ide naročito u prilog. Ovakve stvari obično treba da budu što kraće«. Harijeta
se suviše zadubila u stihove da bi ovo čula. Padala su joj na pamet najpovoljniia poređenja. »Jedno
je,« poče ona. zaţarenih obraza, »biti vrlo razborit, onako obično, k?o i svi drugi, i onda, ako treba
nešto Teći, šesti, napisati nismo < kazati tačno ono što je Neophodno, sasvim kratko, a sasvim je
drugo nešto pisati stihove i šaTade kao što, je ova«. Ema ne bi moala poţeleti da Harijeta vatreni je
odbaci prozu g. Martina, »Kako su Ijupkj ovi stihovi'« nastavljala je Harijeta »Ova dva poslednja!
Ali kako da ma vratim ovu ša6 Em« 81T radu i kako da kaţem da sam je resila? O, gospođice
Vudhaus, šta da radimo?« »Prepustite to meni. Vi nemojte ništa da radite. Or će, verujem, doći
večeras ovamo i ja ću mu je onda vra< titi; nas dvoje ćemo progovoriti nekoliko besmislica, vi se
nećete izloţiti. Vaše meke oči same će izabrati ča! kad da zablistaju. Oslonite se na mene«. »O,
gospođice Vudhaus, baš je šteta što ne smem ds upišem ovu divnu* šaradu u svoju svesku! Sigurna
san da nemam nijednu koja je i upola tako dobra«. »Izostavite poslednja dva stiha, i onda nema razl
ga da je ne upišete«. »O, ali ta dva stiha. . .« » ... najbolja od svih. Slaţem se. Ona su za lični
uţivanje, pa ih za lično uţivanje i zadrţite. Mada ih ra dvajate, oni ostaju napisani. Pesmica je i dalje
ono š je, a i njen smisao ostaje isti. Samo, čim njih izdvojit nestaje određene namene, a ostaje vrlo
lepa, ljupka šai rada, koja moţe da uđe u svačiju zbirku. Budite uv reni da mu ne bi bilo milo ako
biste prezreli njego šaradu, baš kao ni njegovu ljubav. Zaljubljenog pesn: k^ treba ohrabriti u oba ta
svojstva ili ni u jedno: Dajte mi svesku: ja ću je prepisati i onda vi nemat čega da se plašite«.
Harijeta se pokori, mada u duši nije mogla da razdvoji delove te pesmice, tako da nije bila sasvim
sigurna da njena prijateljica ne upisuje u knjigu izjavu ljubavi. A taj dar izgledao je suviše skupocen
da bi še izloţi tuđim pogledima. »Nikad neću pustiti tu knjigu iz ruku«, reče ona. »Vrlo dobro«,
odgovori Ema, »to je sasvim prirod: osećanje i što duţe bude trajalo biće mu milije. Ali e mog oca:
nećete mi zameriti ako mu pročitam šarad Pričiniće mu veliko zadovoljstvo. On voli sve takve
smiče, naročito kad se u njima odaje pošta ţeni. Gaji i: vanredno neţna, viteška osećanja prema
nama. Mora' mi dopustiti da mu je pročitam«. Harijeta je izgledala sumorna. ' »Draga moja Harijeta,
ne smete suviše da se zanosite ovom šaradom. Odaćete svoja osećanja, a to neće biti pristojno, ako
budete suviše zamišljeni i osetljivi i 82 pridavali joj više značaja, ili čak i sav značaj koji joj se moţe
pridati. Ne dajte da vas pomete taj mali znak divljenja. Da mu je naročito bilo stalo da to ostane u
tajnosti, ne bi je ostavio kad sam ja bila prisutna: pruţio ju je
više meni nego vama. Ne treba tu stvar da uzidamo suviše ozbiljno. Dovoljno je ohrabren da moţe
da nastavi dalje, i ne moramo neprestano da uzdišemo nad ovom šaradom«. »O, svakako. Nadam se
da se neću pokazati smešna zbog nje. činite kako hoćete«. G. Vudhaus uđe u sobu i ubrzo se opet
povede razgovor o tom predmetu, pošto je ponovio svoje redovno pitanje: »Dakle, mile moie, kako
napreduje vaša sveska? Jeste li dobile nešto novo?« »Jesmo, tata. Imamo nešto da vam pročitamo,
nešto sasvim novo. Jutros smo našle na stolu list hartije (ve-rujemo da ga je ispustila neka vila) s
jednom vrlo zgodnom šaradom i ovoa časa smo je prepisale«. Ona mu je pročita, upravo onako
kako je^on voleo da mu se čita, lagano i razgovetno, dva-triput, i objašnjavajući mu usput svaku
strofu. Mnogo mu se dopala, i kao što je ona predvidela, naročito je na njega napravio utisak
zaključak koji je odavao divljenje prema le-pome polu. »Da, da, to je zbilja vrlo tačno; baš lepo
rečeno. Veoma istinito. '2ena, divna ţena'. To je tako zgodna ša-rada, mila moja, da lako pogađam
koja je vila nju do-nela. Niko drugi sem tebe, Ema, ne bi bio u stanju da nešto tako lepo napiše«.
Ema samo klimnu glavom i nasmeši se. Pošto je malo razmišljao i vrlo razneţeno uzdahnuo, on
dodade: »Ah, nije teško poznati na koga si. Tvoja draga mati bila je vrlo vesta u svim tjm stvarima.
Kad bih samo irnao njeno pamćenje. Ali ja ne mogu ničega da se se-tim, čak ni one zagonetke o
kojoj sam vam govorio. Pamtim samo prvu strofu, a ima ih više: Kiti, devojča lepo al' leđno, U srcu
mome zapali plam. U pomoć stiţe dečak sa strelom, Oči mu behu vezane velom — Ah, bolje da sam
ostao sam! 5% 83I to je sve što pamtim,-ali i dalje je, do kraja, vrlo oštroj umno. Samo mi se čini,
mila moja, da si kazala kako j(j već imate«. »Jeste, tata, upisana je na drugoj strani naše knjige
Prepisali smo je iz L e p i h odlomaka. Znate, vnju sastavio Garik«. »Da, to je tačrto. Šteta što ne
mogu da se set; kako ide dalje. Kiti, devojče lepo al' leđno. To ime me potseća na jadnu Izabelu, jer
njoj zamalo nismo dali ime Katarina, po babi. Nadam se da će idu.e nedelje biti ovde kod nas. Jesi li
mislila, mila moja, g.-e ćeš je smestiti j koju ćeš sobu spremit; 7a decu?« »O, da — ona će, naravno,
dobiti svoju sobu, oru koju uvek dobija, a za decv tu je dečja soba — kao i obično. Zašto bih nešto
menjala?« »Ne znam, mila moja — ali odavno nije bila ovde ~-> još od Uskrsa, a i tad je ostala
samo nekoliko dana. Vrlo je nezgodno što je gospodin Dţem Najtli advokat. Jadu Izabela! Vrlo je
ţalosno što je otrgnuta od svih nas. Si gumo će joj biti teško kad dođe i ne zatekne gospođić Tejlor«.
,., »Ali, tata, to je neće iznenaditi«. »Ne znam, mila moja. Mene je mnogo iznenadilo ka; sam prvi
put čuo da će se udati«. »Kad Izabela dođe moraćemo pozvati na ručak g spodina i gospođu
Vesten«. »Da, mila moja. ako bude VTemena. Ali« (vrlo po tištenim glasom) »ona dolazi samo na
nedelju dana. Ne ćemo ni za šta imati vremena«. »Šteta što ne mogu duţe da ostanu — ali izgleda d
drukčije ne moţe biti. Gospodin Dţon Najtli mora d bude u gradu 28-og. A mi, tata, treba da budemo
zadg voljni što ćemo dobiti sve vreme koje mogu da proveđ' van grada, što neće odvojiti dva-tri
dana za Donv© Gospodin Najtli obećava da ovog Boţića neće traţiti <J dođu kod njega, mada i
sami znate da je više vremen prošlo otkako su bili kod njega, nego kod nas«. »Bilo bi zaista strašno,
mila moja. kad bi jadna Iz> be]a otišla negde drugde umesto u Hartfild«.
84 G. Vudhaus nikad nije hteo da dopusti da i g. Najtli jjjxa prava na svog brata, niti da ma ko sem
njega ima prava na Izabelu. Neko vreme je sedeo i razmišljao, a da reče: »Ne vidim zašto bi sirota
Izabela morala tako brzo se vrati, ako već on mora. Ja ću, Ema, pokušati da je di da ostane duţe kod
nas. Ona i deca sasvim lepo da ostanu«. »O, tata, to nikad niste mogli da postignete i mislim ja
nikad i nećete postići. Izabela neće hteti da ostane gama bez muţa«. To je bilo tako istinito da
pogovora nije moglo biti. }Aa koliko da mu to nije bilo prijatno, g. Vudhausu ostade samo da
uzdahne u znak mirenja sa sudbinom. Videći kako se snuţdio pri pomisli da je njegova kći tako
pri-'vrţena svome muţu, Ema pređe odmah na nešto što će ga razvedriti. »Harijeta mora da bude što
više s nama kad dođu moj zet i sestra. Ubeđena sam da će joj se dopasti deca. Mi se vrlo ponosimo
tom decom, ^ar ne, tata? Ko li će joj se učiniti lepši, Henri ili Dţon?« »E da, to se i ja pitam. Jadni
mališani, kako će se radovati što dolaze ovamo! Oni mnogo vole da budu u Hartfildu, Harijeta«.
»Kako da ne. Ja zaista ne znam ko ne voli«. »Henri je krasan dečak, a Dţor je sav na mamu. Henri
je najstariji; ime su mu dali po meni, ne po njegovom ocu. A drugoga, Dţona, nazvali su po ocu.
Veruj&m da su se mnogi čudili što prvog sina nisu tako nazvali, ali je Izabela htela da se on zove
Henri, i ja sam smatrao da je to vrlo lepo od nje. A on je zbilja veoma pametan. Svi su oni veoma
pametni i umiljati. Dođu, tako, stanu kraj moje stolice i kaţu: 'Deda, hoćete da nam date parče
kanana?' a Henri mi je jednom traţio a ja sam mu rekao da su noţevi samo za dede. Mida je njihov
otac često suviše grub prema njima«. »čini vam se da je grub«, reče Ema, »zato što ste • sami vrlo
blagi, ali ako biste ga uporedili s drugim C(?vjmar ne biste ga smatrali grubim. On ţeli da nje9°vi
dečacj budu ţivahni i krepki. Ako nisu dobri, moţda 85ih pokatkad izgrdi, ali je on neţan otac —
gospođii Dţon Najtli je nesumnjivo neţan otac. Deca ga vole«, »A njihov stric, kad dođe, baca ih
uvis do tavanice,| da čoveka strah uhvati«. »Ali, tata, oni to vole, to najviše vole od svega. Toliko
uţivaju u tome da onaj koji je prvi na redu, ne bjj nikad pustio drugog, da njihov stric nije postavio
pran vilo da ih baca naizmenično«. »Eto, ja to nisam u stanju da razumem«. »Tako je to sa svima
nama, tata. Jedna polovingj sveta nije u stanju da razume zadovoljstva druge pc lovine«. Docnije, to
prepodne, baš kad su devojke htele se odvoje da bi se spremile za ručak, koji je redovni sluţen u
četiri sata, pojavio se opet junak one neupore dive šarade. Harijeta se okrete na drugu stranu, dok
Ema dočeka svojim uobičajenim osmehom i svojim prc dornim okom brzo sagleda u njegovom da
je učinio kc rak napred — da je bacio kocku. činilo joj se da je ss došao da vidi kakav je utisak
načinio. Međutim, prividj no je došao da upita hoće li g. Vudhaus moći to večf bez njega da, sastavi
svoju partiju karata, i hoće li i če, ma i najmanje, biti potreban u Hartfildu. Ako bi bi« potreban, sve
drugo bi otpalo; ako, ne, njegov prijatelj Koul je toliko navalio da ručaju zajedno — mnogo m% je
stalo do toga — te mu je on obećao da će doći bude slobodan. Ema mu zahvali i reče da ne moţe
dopustiti da oţaj losti svog prijatelja zbog njih; njen otac ima obezbeđentj partiju. On je ponovo
navaljivao, ona ponovo odbijali i onda je izgledalo da će se poklonit: i otići, kad ona uz«| onaj list
hartije sa stola i vrati mu ga.
»O, evo ove šarade koju ste nam tako ljubaznd ostavili. Toliko smo joj se divili, da sam se ja usudilj
da je upišem u zbirku gospođice Smit. Nadam se da vć prijatelj neće zameriti. Naravno, prepisala
sam samo pi| vih osam stihova«. G. Elten nesumnjivo nije znao šta da kaţe. činil| se da je pomalo u
nedoumici, pomalo zbunjen. Reče ne što o »časti«, pogleda Emu i Hariietu, s. potom, ugledavŠ
otvorenu svesku na stolu, uze je i stade da je vrlo ^j pregleda. Da bi nekako prebrodila ovaj
neugodni yenutak, Ema reče smešeći se: »Morate me izviniti kod vašeg prijatelja, ali tako dobra
šarada ne bi smela da ostane nepoznata. On moţe ^ti siguran da će naići na odobravanje svake ţene
dok pokazuje tako viteška osećanja«. »Ne usteţem se da kaţem«, odgovori g. Elten, mada se
prilično ustezao, »ne usteţem se da kaţem — bar uko-jilco moj prijatelj oseća onako kako ja osećam
— da nimalo ne sumnjam da bi on, ako bi video kakva je čast ukazana njegovom malom izlivu
osećanja, kao što ja to vidim« (on pogleda opet u svesku i vrati je na sto), »smatrao to najlepšim
trenutkom svoga ţivota«. Posle tih reći on se izgubi što je mogao brţe. Ema nije mislila da je to
učinio suviše brzo, jer kraj svih njegovih dobrih j prijatnih osobina, imao je neki svečan način
govora koji ju je terao na smeh. Ona pobeţe da bi dala oduške tom nagonu, ostavivši Harijetu da
uţiva u neţnim i uzvišenim osećanjima. 86GLAVA DESETA Mada je već bila sredina decembra,
vreme još nijy ometalo mlade gospođice da manje-više redovno izlazu u šetnju; Ema je sutradan
htela da obiđe jednu siromašnu porodicu s bolesnicima koja je stanovala malo dalje od Hajberija.
Da bi stigle do te usamljene kućice morale ^su da pođu crkvenim putem, koji se pod pravim uglom
odvajao od široke, mada n-nravilne, glavne ulice u selu, i kao što se moţe zaključiti, na njemu se
nalazio -srećni stan gospodina Eltena. Trebalo je da .najpre prođu pored nekoliko manjih kućica a
zatim, dve-tri stotine metara dalje, dizao se Parohiski dom: stara zgrada, ne baš u najboljem stanju,
sasvim pored1 puta. Nije imala naročito zgodan poloţaj, ali iu je sadašnji vlasnik vrlo lepo do-terao,
i dve prijateljice nisu mogle da prođu pored nje a da ne uspore korak i osmotre je. Ema primeti:
»Evo je. Jednoga dana ovamo ćete doći i vi i vaza sveska sa zagonetkama«. ' Harijeta reče: »O,
kako je slatka kuća! Kako je lepa! Eno ţutih za-vesa kojima se gospođica Neš toliko divi«. »Sad ne
šeiam često na ovu stranu«, reče Ema k.ad su produţile dalje, »ali tad ću imati razloga, pa ću malo
pomalo sasvim upoznati sve ţivice, kapije, bare i pa' njeve međaše u ovom delu Hajberija«. Harijeta
izjavi kako nikad u ţivotu nije ušla u Parohiski dom; toliko je bila radoznala da ga vidi da jf Bma u
toj njenoj ţelji, sudeć! po spoljnjim znacima i ve* rovatnosti, mogla iedino da vidi dokaz ljubavi,
kao i ^ onom mišljenju gospodina Eltena o njenoj dosetljivosii88 »Volela bih kad bismo u tome
uspele«, reče ona; ne mogu da smislim nijedan dovoljno jak razlog koga bismo ušle unutra, niti da
se raspitam kod domaćice o nekoj sluţavci, niti je moj otac šta poručio«. Premišljala je, ali nije bila
u stanju da se ičeg seti. posle obostranog ćutanja koje je trajalo nekoliko trenutaka, Harijeta ovako
otpoče: »čudim se, gospođice Vudhaus, kako to da se vi — ovako divni — niste već udali ili verili«.
Ema se nasmeja i odgovori: »Harijeta, to što sam divna nije dovoljno da bih se resila da se udam;
moraju i drugi da budu divni — bar jedna osoba. I ne samo da zasad ne mislim na brak, već uopšte
ne nameravam da se udajem«.
»Ah, vi tako kaţete, ali ja ne mogu da verujem«. »Trebalo bi da sretnem nekog ko bi bio daleko
iznad svih koje sam dosad srela, pa da dođem u to iskušenje; gospodin Elten, znate« (pribravši se),
»ne dolazi u obzir; ja i ne ţelim da nekog takvog sretnem. Više bih volela da ne dođem u iskušenje.
Zaista ne mogu da očekujem neku promenu na bolje u svom ţivotu. Ako se u<famv sigurno ću se
pokajati«. »Boţe blagi! — Tako je čudno čuti da ţena ovako govori!« . »Kod mene ne postoji
nijedan od onih razloga zbog kojih se ţene udaju. Kad bih se zaljubila, to bi, naravno, bila druga
stvar, ali ja nikad nisam bila zaljubljena; nije to za mene niti sam za to stvorena, i mislim da se
nikad neću zaljubiti. A, bez ljubavi, izvesno bih bila luda da ostavim svoj jsađašnji ţivot. Nije mi
potrebno bogatstvo, "ntjo"mi potrebno da ispunim nečim svoje vreme, nije mi Potreban ugled;
verujem da je malo koja udata ţena i uPola toliko gospodarica u kući svoga muţa koliko sam ia u
Hartfildu; nikad, nikad ne mogu očekivati da uţi-^ajn toliku ljubav i ugled da u očima nekog čoveka
budem uvek na prvom mestu i uvek u pravu kao što sam *" očevim«. »Ali onda ćete na kraju ostati
usedelica, kao gospoda Bejts!« ■»To je, Harijeta. najstrašnija slika koju ste mi mogli Pokazati. Kad
bih verovala da'ću ikad postati kao r,o. ' 89 Lspođica Bejts — tako budalasta, tako zadovoljna, tako
vedra, tako dosadna, tako neotmena i prosta, i da ću tako pričati sve o svakome iz moje okoline,
sutra bih se udala. Ali ubeđena sam da takve sličnosti među nama nikad neće biti, sem u tome što ću
biti neudata«. »Ali ipak ćete biti stara devojka — a to je strašno!« »Ne brinite se, Harijeta, ja neću
bitj siromašna use-delica, a samo siromaštvo starih devojaka izaziva prezir otmenog sveta. Neudata
ţena s vrlo ograničenim prihodima mora biti smešna, neprijatna usedelica — s kojom mladići i
devojke teraju šegu. Ali neudatoj, bogatoj ţeni uvek ukazuju poštovanje, i smatraju je pametnom i
prijatnom kao i sve druge. To razlikovanje ne znači da u svetu nema iskrenosti ni zdravog razuma,
kao što se u prvi mah čini, jer vrlo mali prihod obično suţava duh i kvari raspoloţenje. Oni koji
jedva sastavljaju kraj s krajem, i koji su prinuđeni da ţive u vrlo skromnom, i najčešće u vrlo
neuglednom društvu, lako postaju usko-grudi i mrzovoljni. Ali to se ne odnosi na gospođicu Bejts;
.ona je samo suviše dobroćudna i suviše budalasta da bi mi se dopala, inače svi je uglavnom vrlo
.vole, mada je neudata i siromašna. U nje siromaštvo nesumnjivo nije suzilo duh. Ubeđena sam da
bi ona, kad bi imala samo deset para, polovinu bi dala drugome; nje se niko ne boji, a to mnogo
znači«. »Boţe, ali šta ćete da radite' čime ćete se baviti kad ostarite?« »Koliko poznajem sebe,
Harijeta, duh mi je ţiv i vredan, kadar da se na više raznih načina zabavi, i ne vidim zašto bih bila
besposlenija u četrdesetoj i pedesetoj nego u dvadeset prvoj godini. Ono čime ţena obično zanima
oči, ruke i duh biće mi pristupačno tada kao i sada, ili s neznatnom razlikom. Ako budem manje
crtala, više ću čitati; ako prestanem da sviram, počeću da vezem. A što se tiče onoga što će mi
obuzimati paţnju, onoga čemu ću pokloniti svoju ljubav, bez čega, zaista, osećamo veliku prazninu,
i čiji je nedostatak veoma teško izbeći kad se ne udarno, biću odlično zbrinuta, pošto ću imati svu
decu sestre koju volim da se o njima staram. Biće ih verovatno toliko da će mi zadovoljiti sva
osećanja koja se u starosti javljaju. Uvek ću imati n<290 čem da se nadam i nečeg da se plašim;
mada moja ljubav ne moţe biti ravna roditeljskoj, ona više odgovara onome kako ja zamišljam
ugodan ţivot nego da je va-trenija i šlepa. Imaću svoje sestriće i sestričine: često ću imati u gostima
jednu sestričinu«. »Poznajete li sestričinu gospođice Bejts? Tojest, znam da ste je morali videti
stotinu puta — ali, da li ste se upoznali s njom?«
»O, da; kad god dođe u Hajberi, uvek moramo da se upoznamo. Uzgred budi rečeno, to je skoro
dovoljno pa da čovek ne poţeli da ima sestričinu. Ne daj boţe da upola toliko gnjavim ljude
pričajući o svima Najtlije-vima zajedno, koliko ona o Dţejn Ferfaks. Smučilo mi se i samo ime
Dţejn Ferfaks. Svako njeno pismo čita se po četrdeset puta: njeni pozdravi svima prijateljima kruţe
unaokolo, a ako samo pošalje svojoj tetki kroj neke blufee ili isplete par podvezica svojoj babi, ceo
me-sec dana slušamo samo to. Gospođici Ferfaks ţelim svako dobro, ali mi je strašno dosadila«.
Sad su se pribliţile kućici kojoj su išle, pa su prekinule sve te beznačajne razgovore. Ema je bila
vrlo milosrdna; siromasi u nevolji sigurno su mogli očekivati pomoć koju je činila svojom paţnjom i
dobrotom, kao i novcem. Shvatala je njihove navike, nalazila opravdanja za njihovo neznanje i
iskušenja, nije imala nikakve romantične pretstave o izvanrednoj vrlini onih koji su se tako malo
obrazovali, slušala je njihove jade, uvek gotova da ih ţali, i uvek im pomagala s isto toliko razu-
mevanja koliko i dobre volje. Ovoga puta, došla je da Poseti i bolesne i siromašne; i pošto je ostala
onoliko koliko je trebalo da im pomogne i posavetuje ih, napustila je kućicu s takvim utiskom o
svemu što je videla da je odlazeći kazala Harijeti: »Dobro je kad čovek vidi ovako nešto, Harijeta.
Kako sve drugo onda izgleda sićušno! Sad mi se čini da celog dana neću moći ni o čemu drugom da
mislim nego 0 tim jadnim stvorenjima; pa ipak, ko zna, moţda ću sve to brzo zaboraviti?« »Sasvim
tačno«, reče Harijeta. »Jadna stvorenja! Ne čovek ni o čem drugom da misli«. 91»Ustvari, ne
mislim da će se taj utisak brzo izbrisati«, reče Ema, prelazeći preko niske ţivice i rasknma-tanog
stepenika kojim se završavala uzana, klizava staza kroz baštu j kojom opet iziđoše na put, »Mislim
da neće«, reče zastajući da bi još jednom pogledala na nemaštinu, koja se spolja ogledala na kući, i
setila se one još veće unutra. »O da, neće«, reče njena prijateljica. Produţiše dalje. Put je malo
zavijao; kad su prešle taj zavijutak, ugledaše g. Eltena, i to tako blizu da je THnia imala samo toliko
vremena da doda: »Ah, Harijeta, evo nečeg što će staviti na probu postojanost naših dobrih misli.
Uostalom« (osmehujući se), »nadam se da smo svojim milosrđem, ako nas je pot-slaklo da se
potrudimo i olakšamo patnicima, učinile sve što je u suštini vaţno. Ako osećamo nešto prema tim
jadnicima, dpvoljno je da učinimo što moţem|, za njih, sve ostalo je prazno saţaljenje koje nas samo
rastuţuje«. Harijeta je uspela da odgovori samo: »O da, tako je«, pre no što im je prišao g. Elten.
Međutim, kad su se sastali, najpre su počeli da govore o oskudici i patnjama te siromašne porodice.
On je pošao da je obiđe. Sad je bio voljan da odloţi tu posetu; započeli su veoma zanimljivu raspru
oko toga šta moţe i šta treba da se uradi, te se g. Elten vrati da bi ih otpratio. »Kad su se našli jedno
s drugim na ovakvom poslu«, mislila je Ema, »kad su se sreli čineći dobra dela, to će i kod jednog i
kod drugog izazvati još veću ljubav. Ne bih se čudila ako bi došlo do izjave. Da nisam ja tu, tako bi
moralo da bude. Volela bih da sam negde dalje«. Ţeleći da se odvoji od njih što više, ubrzo skrenu
jednom uskom stazom malo iznad puta, ostavljajući ih zajedno na glavnom putu. Ali nisu prošla ni
dva minuta kad zapazi da se Harijeta, koja je navikla da se oslanja i ugleda na druge, penje takođe, i
da će je oboje uskoro stići. To nije htela da dozvoli; odmah je stala pod izgovorom da treba nešto da
popravi na svojim poludu-bokim cipelama, te je saginjući se zauzela potpuno stazu i zamolila ih da
budu ljubazni ; produţe, i dodala da će ona doći odmah za njima. Oni učiniše kao što im je rečeno;
kad je mislila da je prošlo dovoljno vremena da bi 92 zavezala cipelu, pruţila joj se mogućnost da
još okleva, pošto ju je sustigla jedna devojčica iz one seoske kućice, jeoju su s krčagom poslali da
donese
čorbe iz Hartfilda. pilo je sasvim prirodno što je pošla s devojcicom, pričajući i postavljajući
pitanja, odnosno bilo bi prirodno da je sve to radila bez ikakve namere; na taj način njih dvoje su
mogli da idu ispred nje ne osećajući se obavezni da je sačekaju. Ona ih je, međutim, i nehotice
stigla, jer je devojčica brzo koračala, a oni prilično polako; a to je nju utoliko više zabrinulo što su
oni očigledno razgovarali o nečem veoma zanimljivom. G. Elten je govorio ţivo, Harijeta je slušala
zadovoljno i paţljivo; pošto je devojčicu poslala napred, Ema je taman htela da izmisli razlog zbog
kog bi se još malo zadrţala, kad se oni oboje ošvrnuše, te morade da im se pridruţi. G. Elten je i
dalje govorio i objašnjavao neke zanimljive pojedinosti; Ema se malo iznenadi kad je ćula da svojoj
lepoj pratilji samo podnosi izveštaj o sedeljci koju je njegov prijatelj Koul priredio prethodnog
dana,' i da je ona stigla na stiltonski i viltšajerski sir, maslac, celer, cveklu i slatkiše. »To bi, razume
se, ubrzo odvelo do nečeg boljeg«, tešila se; »one koji se vole sve zanima, i sve sluţi kao uvod za
ono što jm leţi na srcu. Da sam samo mogla da se duţe zadrţim«. Sad su lagano produţili zajedno
dalje dok ne ugledaše pred sobom ogradu Parohiskog doma; rešivši se odjednom da Harijetu bar
uvede u kuću, Ema pronađe opet da joj se cipela odrešila i zastade da bi je još jednom vezala. Tada
otkide uzicu i, pošto je neprimetno baci u jarak^ bila je ubrzo primorana da ih umoli da stanu i
izjavi im kako nije u stanju išta da učini da bi nekako mogla da ode do kuće. »Otkinulo mi se parče
uzice«, reče ona, »i ne znam šta da radim. Ja sam vam oboma zaista vrlo dosadna, ali se nadam da
neću uvek biti ovako rđavo opremljena. Gospodine Eltene, moram' vas zamoliti ,da svratim do vaše
kuće i zatraţim od ,vaše domaćice parče pantljike, kanapa ili ma čega čime bih vezala cipelu«. G.
Elten je zablistao od zadovoljstva kad mu je to predloţila; nije mogao biti predusretljiviji i paţljiviji
93dok ih je uvodio u kuću i trudio se da im sve pokaţe u najlepšoj svetlosti. Soba u koju su ušli bila
je ona u kojoj se on najviše bavio i gledala je na ulicu; iza nje sr nalazila još jedna, odvojena samo
vratima koja su bila otvorena, i Ema s domaćicom pređe tamo da bi prihvatila njenu vrlo ljubaznu
pomoć. Vrata je morala da ostavi otškrinuta, kao što ih je i našla; ali je pretpostavljala da će ih g.
Elten zatvoriti. On ih, međutim, nije zatvorio — ostala su otškrinuta; ali nadala se da će
razgovarajući neprestano s domićicom omogućiti njemu u susednoj sobi da kaţe ono što ţeli. Deset
minuta čula je samo sebe. Nije se više moglo odlagati. Morala je da završi i da se pojavi. Dvoje
zaljubljenih stajali su kraj prozora. Njihov izgled dao joj je nade i, za časak, Ema se oseti ponosnom
što je- sve uspešno smislila. Ali nije bilo ničega: nije se izjasnio. Ponašao se ne moţe biti ljubaznije
i prijatnije, ispričao je Harijeti kako ih je video kad su prošle, i kako je namemo pošao za njima;
čula je i druge sitne ljubaznosti i nagoveštaje, ali ništa ozbiljno. »Oprezan, vrlo oprezan«, mislila je
Ema; »ide napred stopu po stopu i neće da se odvaţi ni na šta dok nije siguran u uspeh«. Pa ipak,
mada svojom veštinom i dosetfjivošću nije postigla sve, morala je da bude zadovoljna sa sobom što
je taj slučaj oboma pruţio radost i što će ih sigurno pribliţiti velikom događaju. GLAVA
JEDANAESTA G. Elten je sad morao sam da se snalazi. Ema nije više bila u mogućnosti da se
brine o njegovoj sreći ili da ubrzava njegove korake. Pribliţio se dolazak porodice njene sestre, pa je
on sad zauzeo svu njenu paţnju, naj-pre dok ga je očekivala, a zatim kad se ostvario. Za vreme onih
deset dana, koliko je trebalo da ostanu u Hartfildu, nije se moglo očekivati — a i-ona sama nije
očekivala — da bi zaljubljenima mogla nešto više da pomogne, sem uzgredno i slučajno. Ali ako
budu hteli, moći će i sami brzo da napreduju; uostalom,
hteli ili ne hteli, na neki način moraju ići napred. Gotovo nije ni ţe-lela da ima više slobodnog
vremena za njih. Ima ljudi koji utoliko manje čine sami za sebe, ukoliko drugi više čine za njih.
Pošto je prošlo više vremena no obično otkako su 9-đa i g. Dţon Najtli poslednji put bili u Sareju,
njihov dolazak je sad pobudio više paţnje. Sve do ove godine oni su svaki veliki raspust provodili
delom u Hartfildu delom u Donvelu; ali ove jeseni sav odmor su proveli na moru da bi se deca
kupala, tako da se sa svojim rođacima u Sfireju već nekoliko meseci nisu sastali onako kao što su
bili navikli, a g. Vudhaus ih uopšte nije vi-^©o, jer se nije mogao nakaniti da ode do Londona, čak
£i radi sirote Izabele. Zato se on sada pripremao za tu kratku posetu srećan, nestrpljiv i nespokojan.
Mnogo je mislio o tome kako će joj put biti teţak, a pomalo je ţalio i svoje konje i kočijaša, koji su
imali ^a prevezu jedan deo tog društva od polovine puta. Pokazalo se, međutim, da je uzalud
strahovao: g-đa i g.Dţon Najtli, nijhovo petoro dece i dovoljan broj dadilja srećno su prevalili tih
dvadesetak kilometara i ţivi i zdravi stigli u Hartfild. Uţurbanost i radost koju takav dolazak izaziva,
veliki broj onih koje je trebalo dočekati, razgovarati s njima, naći im se pri ruci, odvesti ih i sme-
stiti na razne strane — sve je to proizvodilo takvu graju i zbrku kakvu njegovi ţivci ni u kakvom
drugom slučaju ne bi mogli podneti, a ni u ovom nisu dugo izdrţali. Ali g-đa Najtli je veoma
poštovala navike i osetljivost svoga oca, te uprkos materinskom staranju da svojim mališanima
odmah omogući da se zabavljaju, da budu slobodni — da jedu i piju. spavaju i igraju se koliko god
to ţele — nikad nije puštala da ga deca duţe uznemira-vaju, bilo svojim prisustvom bilo time što bi
se neprestano njima bavili. G-đa Dţona Najtlija bila je lepa i otmena ţenica, blagog, mirnog drţanja i
izvanredno srdačne naravi, potpuno predana svojoj porodici, odana supruga, mati koja oboţava
svoju decu i tako duboko privrţena svome ocu i sestri da se — s izuzetkom onih prvih i jačih veza ■
— veća ljubav teško dala zamisliti. Ni u koga od njih nije bila u stanju da vidi neku manu. Nije bila
ţena velike i brze pameti: u tome je ličila na oca, a nasledila je i dosta njegovih telesnih osobina; i
sama neţnog zdravlja, preterano se brinula za zdravlje svoje dece, mnogo je strahovala, mnogo se
uznemiravala, i svog g. Vingfilda u gradu visoko cenila kao i njen otac svog g, Perija. Ličila je na
njega i po dobrodušnoj naravi i po ukorenjenoj navici da poštuje sve stare poznanike. G. Dţon Najtli
bio je visok ćovek, gospodstvenog izgleda i vrlo razborit; u svom pozivu je napredovao, po ličnim
osobinama bio je čestit čovek, voleo je domaći ţivot, ali je u ophođenju bio'prilično uzdrţljiv, usled
čega nije uvek bio prijatan, a ponekad je bio kadar i da pokaţe svoje neraspoloţenje. Nije se moglo
reći da je prgav, nije tako često i bezrazloţno praskao da bi zasluţio takav prekor, ali se nije mogao
naročito podičiti svojom naravi. Uostalom, uz ţenu koja ga je oboţavala teško se moglo desiti da se
urođene mane. ukoliko ih je imao. povećaju. Njena izvanredna blagost morala mu je ići na ţivce, On
je imao onu jasnu i brzu pamet koja je njoj 96 nedostajala i ponekad je bio u stanju da postupi ne-
učtivo ili kaţe oporu reč. Njegova svastika ga nije mnogo volela. Njoj nije izmicala nijedna njegova
mana i teško je podnosila sitne nepravde nanete Izabeli, koje sama izabela uopšte nije osećala.
Moţda bi mu više progledala kroz prste da se prema njoj, Izabelinoj sestri, ponašao s više paţnje, ali
se on drţao samo mirno i ljubazno, kao rođak i prijatelj, ne hvaleći ništa i ne zatvarajući oči ni pred
čim. Međutim, teško da bi ikoja njegova pohvala mogla učiniti da ona pređe preko onog što je
smatrala najvećom greškom u koju je katkad upadao: što nije uvek mogao da se uzdrţi i ostane učtiv
prema njenom ocu. Tu ponekad nije pokazivao strpljenje koje bi se moglo poţeleti. Naročite
osobenosti i nespokojna strahovanja g. Vudhausa izazvali bi ga da rekne neku razboritu primedbu ili
izbaci kakav oštar odgovor, a ni jedno ni drugo nije smeo da
čini. To se nije često dešavalo, jer g. Dţon Najtli je zaista visoko poštovao svog tasta i obično nije
zaboravljao kakvu mu čast treba ukazivati, ali je za milosrdnu Emu to ipak bilo suviše često,
osobito kad se ima u vidu koliko je često ona strepela i kad do uvrede na kraju nije došlo. Ali u
početku svake posete dolazila su do izraţaja samo najpristojnija ose-ćanja, te pošto je ova morala
biti kratka, moglo se očekivati da će proteći u nepomućenoj srdačnosti. čim su selj i malo se smirili,
g. Vudhaus, odmahnuv setno glavom i uzdišući, obrati svojoj kćeri paţnju na tuţnu pro-roenu koja
se zbila u Hartfildu otkako, je -ona bila tu Poslednji put. »Ah, draga moja«, reče on, »sirota
gospođica Tejlor. je to ţalosno«. »O, da«, odgovori ona s puno saučešća, »mora da mnogo
nedostaje! Pa i dragoj Emi. Uţasan gubitak za vas oboje! Mnogo mi je bilo ţao zbog vas. Nisam bila
V stanju da zamisiim kako uopšte moţete bez nje. To •)e zbilja tuţna promena. Ali nadam se da je
njoj dobro?« »Dobro, draga moja — nadam se da joj je dobro. Ne Zl*am samo da li joj to rrjesto
prija«. Na ovo g. Dţon Najtli upita mirno Emu postoji li Urnnja da u Rendolsu vazduh nije dobar.
Ema 97»O, ne, ni najmanje. Nikad nisam viđela gospođu Vesteai zdraviju — nikad lepše nije
izgledala. Tata samo hoće da kaţe koliko ţali za njom«. »To im zaista oboma sluţi na čast«, odgovori
on ljubazno. »A da li je ipak često viđate?« upita Izabela bolećivim glasom, koji je taman
odgovarao raspoloţenju njenog oca. G. Vudhaus se dvoumio. »Ni blizu toliko često, mila moja,
koliko bih ţeleo«. »O, tata, otkako su se venčali nismo ih videli samo jednog celog dana. Svakog
dana, sem tog jednog, bilo jutrom bilo popodne, viđali smo se i s gospodinom Ve-stenom, ili s
gospođom Vesten, a obično s oboma, bilo u Rendolsu, bilo ovde; a kao što već moţeš pretpostaviti,
Izabela, najčešće ovde. Oni su veoma, veoma ljubazni što nas tako posećuju. Gospodin.Vesten je
zbilja isto toliko ljubazan koliko i ona. Tata, ako budete tako ţalo-stivo govorili, Izabela će dobiti
pogrešnu pretstavu o svima nama. Svakome je jasno da nam gospođica Tejlor mnogo nedostaje. Ali
isto tako treba svakoga da uve-rimo da gospodin i gospođa Vesten stvarno čine sve da ni izbliza ne
osetimo taj nedostatak onoliko koliko smo sami očekivali — a to je ćela istina«. »Upravo kao što i
treba da bude«, reče g. Dţon Najtli, »i upravo onako kako sam i po vašim pismima očekivao. Ne
moţe biti nikakve sumnje da ona ţeli da se pokaţe paţljiva prema vama, a sve je to olakšano time što
on nema obaveza, a voli društvo. Uvek sam vam govorio, dušo moja, da se ta promena neće u
Hartfildu toliko opipljivo odraziti kao što ste se vi bojali, a sad, kad ste čuli Emu, nadam se da ćete
biti zadovoljni«. »O, pa da, \razume se«, reče g. Vudhaus, »da, naravno, ne mogu poreći da gospođa
Vesten — jadna 'gospođa Vesten — zaista prilično često dolazi k nama, ali, eto, uvele mora opet da
ode«. »Kad ne bi otišla, ne bi bilo mnogo zgodno za gospodina Vestena tata. Sasvimste zaboravili
na sirotog gospodina Vestena«. »Zaista, čini mi se«, reče g. Dţon Najtli veselo, »da i gospodin
Vesten ima neka mala prava. Vi i ja, Ema, 98 odvaţićemo se da uzmemo u zaštitu jadnog supruga.
Pošlo sam ja ţenjen čovek, a vi niste udati, verovatno ćemo s istom snagom osetiti opravdanost
njegovih zahteva. Što se tiče Izabele, ona je već toliko dugo udata, da bi moţda volela da svu
gospodu Vestene uklanja što češće moţe«. »Ja, dušo moja?« uzviknu njegova ţena koja je samo
delimično čula i razumela. »Govorite li o meni? Sigurna sam da niti sme niti moţe da^ude većeg
pobornika braka od mene, i da nije te nezgode što je napustila Hartfild, smatrala bih
gospođicu Tejlor najsrećnijom ţenom na svetu. Ne pada mi na pamet da omalovaţavani gospodina
Vestena — tog izvrsnog gospodina Vestena — mislim da je on sasvim zasluţio da ima takvu ţenu.
Ve-rujem da je malo ljudi bolje naravi nego što je njegova. Sem vas i vašeg brata, ne znam nikog ko
mu je u tome ravan. Neću nikad zaboraviti kako je Henriju puštao zmaja onog strašno vetrovitog
dana prošle go.dine o Uskrsu; a od septembra prošle godine, kad se pokazao osobito paţljiv i u
ponoć mi napisao pismo ne bi li me uverio da nema šarlaha u Kobamu, ubeđena sam da na svetu
nema osetljivije duše ni boljeg čoveka. Ako iko zasluţuje da ga dobije, to je svakako gospođica
Tejlor«. - »A gde je sin?« reče Dţon Najtli. »Je li dolazio ovamo tom prilikom?« »Nije još dolazio«,
odgovori Ema. »Pouzdano su očekivali da će doći ubrzo posle venčanja, ali od toga nije bilo ništa.
U poslednje vreme nisam čula da ga pominju«. »Ali trebalo bi da im kaţeš za pismo, mila moja«,
reče njen otac. »Napisao je pismo, i to veoma prikladno, lepo pismo, sirotoj gospođi Vesten i
čestitao joj. Ona mi ga je pokazala. Smatram da je to zaista vrlo lepo od njega. Da li se sam setio,
znate, ne bi se moglo reći. On je još mlad, i moţda je njegov ujak...« »Dragi moj tata, njemu je
dvadeset tri godine. Zaboravljate kako vreme prolazi«. »Zar mu je zbilja dvadeset tri? Eto, ne bih to
mo-9ao pomisliti. A bilo mu je svega dve godine kad je iz-9ubio svoju jadnii majku. Da, vreme
zaista leti, a moje ^mćenje je vrlo rđavo. U svakom slučaju to je izvan7«

99redno lepo pismo i pričinilo je veliko zadovoljstvo gospodinu i gospođi Vesten. Sećam se da je
pisano iz Vej-meta, 28 septembra, a počinje ovako: 'Draga gospođo', ali sam zaboravio kako je dalje
išlo. Potpisao je 'F. Ć. Vesten čerčil', toga se savršeno dobro sećam«. »Kako je lepo i ljubazno
postupio!« uzviknu dobrodušna g-đa Najtli. »Ubeđena sam da je vrlo mio mladić. Ali baš je tuţno
što ne ţivi kod svoje kuće s ocem! Strašno je to kad dete odvedu od roditelja i roditeljskog doma!
Neću nikad razumeti kako je g. Vesten bio u stanju da se odvoji od njega. Dati svoje dete! Zaista ne
bih nikad mogla lepo da mislim ni o kom ko bi tako nešto predloţio«. »Verujem da niko nije nikad
ni mislio lepo o čer-čilovima«, primeti hladno g. Dţon Najtli. »Ali ne treba da zamišljate da je
gospođin Vesten osećao ono što biste vi osetili kad biste se odvajali od Henrija ili Dţona. Gospodin
Vesten je čovek uglavnom lake, vesele naravi, i nije mnogo osetljiv. On prima stvari onakve kakve
ih ţivot donosi i na neki naćm nalazi u njima zadovoljstva, i to, kako mj se čini, oslanjajući se više
na ono što se zove društvo, tojest na jelo i piće i igranje vista pet puta nedeljno sa svojim susedima,
nego za porodična osećanja ili ma šta od onog što pruţa domaće ognjište«. Emi se nije moglo svideti
nešto što je ličilo na pokudu g. Vestena, i umalo se nije umešala, ali se savladala i oćutala. Htela je
da odrţi mir, ako je mogućno, a zatim, bilo je nečeg dostojnog poštovanja, nečeg drago-cenog, u
onim snaţnim domaćim navikama, onom svojstvu jedne porodice da je dovoljna samoj sebi, iz koje
je poticala sklonost njenog zeta- da s visine posmatra Obične društvene odnose, kao i one kojima su
ovi bili vaţni. Tu je našla dosta razloga da se uzdrţi. GLAVA DVANAESTA Trebalo je da gospodin
Najtlj ruča s njima, pomalo protiv volje g. Vudhausa; nije voleo da s nekim deli zadovoljstvo koje je
osećao prvog dana kad bi Izabela došla. Preovladao je, međutim, Emin smisao za pravičnost; pored
obzira
koje je dugovala jednom j drugom bratu, činilo joj je osobito zadovoljstvo da gospodinu Najtliju,
posle nedavnog nesporazuma između njega i nje, pošalje poziv. Nadala se da će opet biti prijatelji.
Smatrala je da je vreme da se pomire. Ustvari, ne da se pomire. O n a, izvesno nije pogrešila, a o n
ne bi nikad priznao da je tako nešto učinio. O ustupcima nije moglo biti reci, ali je bilo vreme da
pokaţu kako su zaboravili da su se uopšte svađali; nadala se da će se to prijateljstvo lakše obnoviti,
ako u trenutku kad on uđe u sobu bude imala kraj sebe jedno od seslrine dece — najmlađe, ljupku
malu devojčicu, od osam mese-ci, koja je sad prvi put došla u Hartfild, i uţivala dok je njena tetka,
drţeći je u naručju, skakutao unaokolo s njom. Tako je i bilo jer, ttada je ušao ozbiljan i postavljao
kratka pitanja, ubrzo Je popustio i govorio je o svima njima kao i obično; uzeo Je dete iz njenog
naručia ootpuno neusiljeno, kao najbolji prijatelj. Ema oseti da su se izmirili; i pošto joj je *°
saznanje pruţilo u prvi mah veliko zadovoljstvo, a da malo drskosti, nije se mogla uzdrţati da ne
kaţe, se on divio detetu: »Kako je velika uteha što jednako mislimo o našim estrićima i
sestricinama, sinovcima i sinovicama.. Što se tlce ljudi i ţena, naša mišljenja se ponekad razlikuju;
101ali primećujem da se iivek slaţemo kad su u pitanju ova deca«. »Kad bi vas u oceni ljudi i ţena
rukovodio prirodan zdrav razum i kad biste pili toliko malo pod uticajem mašte i ćudi u svojim
odnosima s njima, kao što ste kad se radi o ovoj deci, mogli bismo uvek da mislimo jednako«.
»Naravno — uzrok našem neslaganju leţi uvek u tome što ja nisam u pravu«. »Da«, reče on,
osmehujući se, »a rasuđujete dobro. Kad ste se vi rodili meni je bilo šesnaest godina«. »Znatna
razlika tada«, odgovori ona; »i vi ste u to vreme nesumnjivo bili mnogo pametniji od mene, ali nisu
li se proteklom dvadeset jednom godinom naše sposobnosti shvatanja mnogo pribliţile?« »Jesu,
mnogo su se pribliţile«. »Ali ipak ne u toj meri da bih mogla biti u pravu, kad ne mislimo jednako«.
»Šesnaest godina iskustva i to što nisam lepa mlada ţena i razmaţeno dete još uvek mi daju
preimućstvo nad vama. Hajde, draga Ema, da budemo prijatelji i ne .govorimo više o tome. Reci
svojoj tetki, mala Ema, da bi trebalo da ti pruţi bolji primer umesto što podgreva stare sukobe i da
sad nije u pravu ako je ranije moţda i bila«. »To je tačno«, uzviknu ona. »Sasvim tačno. Mala Ema,
kad porasteš, gledaj da budeš bolja od svoje tetke. Budi beskrajno pametnija i ni upola toliko
uobraţena. A sad, gospodine Najtli, još dve-tri reci, pa sam završila. Ukoliko se radi o dobrim
namerama, mi smo oboje u pravu, i moram da kaţem da se dosad nijedno moje tvrđenje nije
pokazalo pogrešno. Htela bih samo da čujem da gospodin Martin nije veoma, veoma gorko
razočaran«. »Ne bi mogao biti više«, glasio je njegov kratki i potpuni odgovor. »Ah! Odista mi je
vrlo ţao. Hajte, dajte mi ruku«. Upravo su stegli ruku jedno drugom, i to veoma srdačno, kad se
pojavi Dţon Najtli; »Kako si. Dţordţe?« i »Dţone, kako si ti?«, ču se jedno za drugim kao kod
pravih Engleza, dok su ispod mirnoće, koja je skoro ličila na 'ravnodušnost, skrivali istinsku
privrţenost zbog 102 koje bi obojica, ako bude potrebno, učinili sve jedan za drugog. Veče je
proteklo tiho, u razgovoru, pošto je g. Vud-haus odbio da igra karte, da bi na miru razgovarao sa
svojom dragom Izabelom, te se malo društvo samo od sebe podeli na dvoje: na jednoj strani on i
njegova kći, a na drugoj dva Najtlija; predmeti njihovog razgovora bili su potpuno različiti ili su se
vrlo retko dodirivali, a' Ema bi se samo s vremena na vreme pridruţila jednima ili drugima.
Braća su razgovarala o svojim brigama i poslovima, ali uglavnom o onome što se ticalo starijeg
brata, koji je bio mnogo otvoreniji i uvek više govorio. Kao sudija, obično je imao da se posavetuje
sa Dţonom u nekom pravnom pitanju, ili bar da ispriča neku zanimljivu pričicu; kao zemljoradnik,
kao čovek koji upravlja porodičnim imanjem u Donvelu, imao je da kaţe šta će na kojoj njivi iduće
godine zasejati i da mu ispriča sve one mesne novosti, zanimljive za brata, koji je isto tako najveći
deo svog ţivota proveo na tom imanju i bio veoma vezan za njega. Dţon je, koliko god mu je
njegovo hladno drţanje dopuštalo, s velikom paţnjom slušao sva ta oba-veštenja: šta treba preduzeti
da se isuši jedan deo zemljišta i promeni ograda, kako da se poseče jedno stablo, na kom jutru da se
poseje pšenica, a na kom repa i pro-lećni kukuruz; i kad bi i sam uspeo nešto da upita svog
raspoloţenog brata, njegova pitanja su čak imala prizvuk radoznalosti. Dok su se oni tako lepo
zanimali, g. Vudhaus se sre- i zadovoljan pored svoje kćeri vajkao i pokazivao sVoju miloštu punu
strepnji. »Jadna moja mila Izabela«, rekao bi, uzimajući je neţno za ruku i prekidajući, za nekoliko
časaka, njen rad za jedno od petoro dece, »kako si davno, davno, bila ovde! I kako mora da si
umorna po-sle puta! Moraš rano leći, mila moja ■— i savetujem ti "a uzmeš malo kaše pre
spavanja. Nas dvoje uzećemo P°v tanjir kaše. Draga Ema, kako bi bilo da svima done-Seš malo
kaše«. Ema je znala kako bi to bilo, pošto joj je bilo jasno ^ nj jednog ni drugog Najtlija, kao ni nju,
niko na to 103ne moţe naterati, te naredi da donesu samo dva tanjira. Posle nekoliko reci u pohvalu
kaše, čudeći se pomalo što je svi ne jedu svako veće, nastavio je ozbiljna i zamišljena izraza: ■ ». .
»Draga moja, bilo je opasno što ste, umesto da dođete ovamo, proveli jesen u Saut Endu. Nikad
nisam dobro mislio o morskom vazduhu«. »Gospodin Vingfild nam je to najtoplije preporučio, oče,
inače ne bismo išli. Preporučio je svoj deri, a naročito maloj Beli zbog njene gušobolje, i morski
vazduh i kupanje«. »Ah, dete moje, ali Peri je sumnjao da će joj more koristiti; a što se mene tiče,
odavno sam potpuno uveren, mada ti to ranije nikad nisam kazivao, da more vrlo retko nekom
koristi. Ubeđen sam da me jednom zamalo nije ubilo«. »De, de«, uzviknu Ema, osećajući da je to
opasan predmet, »moram da vas zamolim da ne govorite o moru. Postajem zavidljiva ja koja ga
nikad nisam videla. O Saut Endu ne smete da govorite, molim vas. Draga Izabela, nisam čula da si
se raspitivala za gospodina Perija; on tebe nikad ne zaboravi«. »O, kako je dobri gospodin Peri?«
»Hm, prilično dobro, ali ne sasvim dobro. Jadni Peri pati od ţuči, a nema vremena da se neguje; kaţe
mi da nema vremena da se neguje — što je vrlo ţalosno — neprestano ga traţe svuda unaokolo. Ne
verujem da postoji negde neko ko ima toliko pacijenata. Ali nema ni-gde ni tako pametnog čoveka«.
»A gospođa Peri i deca, kako su oni? Jesu li deca porasla? Mnogo ceriim gospodina Perija. Nadam
se da će nas skoro posetiti. Biće mu milo da vidi moje mališane«. »Nadam se da će sutra doći, jer
imam da ga pitam nekoliko vaţnih stvari o sebi. I, draga moja, ma kad došao, dobro bi bilo da vidi
Belino grlo«. - »O, dragi oče, njeno grlo se toliko popravilo da mi gotovo i ne zadaje brige. Ili joj je
mnogo pomoglo kupanje, ili je to moţda učinila odlična mast gospođina Vingfilda, koju srno joj od
avgusta povremeno previjali«. 104 »Nije mnogo verovatno da joj je kupanje koristilo; da sam znao
da vam je potrebna neka mast, obratio bih se...« »Izgleda da si zaboravili, gospođu i gospođicu
Beits«, reče Ema; »nisam ćula da si i jednom upitala za njih«. »O, dobra gospođa i gospođica Bejts
— sram me bilo; ali ti ih skoro u svakom pismu pominješ. Nadam se da su dobro. Ta valjana
gospođa Bejts. Sutra ću je
posetiti i povešću decu. One se uvek raduju da vide moju decu. A vrsna gospođica Bejts! To su tako
čestite ţene! Kako su?« »Uglavnom dosta dobro, draga moja. Ali je, jadna gospođa Bejts pre mesec
dana imala vrlo jak nazeb«. »Veoma mi je ţao! Nikad nije bik) toliko nazeba koliko ove jeseni.
Gospodin Vingfild mi je pričao kako se ne seća da je ikad toliko sveta leţalo od teškog nazeba, sem
kad se radilo o pravoj influenci«. »To je, draga moja, dosta tačno, ali ne u toj meri kako si ti rekla.
Peri kaţe da se mnogo sveta razbolelo, ali da ti nazebi nisu bili tako teški kao što se često dešava u
novembru. Peri ne smatra da je to vreme sasvim nezdravo«. ■ »Nije, ni gospodin Vingfild ga ne
smatra vrlo nezdravim, sem...« »Ah, drago moje dete, stvar je u tome što je u Londonu uvek
nezdravo vreme". U Londonu niko nije zdrav, niti moţe da bude. Strašno je što moraš tamo da ţiviš;
tako daleko! A vazduh je tako rđav!« »Nije. Mi zaista ne ţivimo u rđavom vazduhu. Naš kraj
Londona je daleko bolji od drugih. Dragi oče, ne smete ga mesati s Londonom uopšte. Okolina
Bruinsviškog trga se umnogome razlikuje od ostalih krajeva, Imamo mnogo vazduha! Priznajem da
ne bih rado stanovala u nekom drugom delu grada, teško bih se zadovoljila da mi deca rastu negde
drugde, ali je kod nas vazduh znatno bolji! Gospodin Vingfild drţi da je u pogledu vazdiaha okolina
Brunsviškog trga najbolja«.* »Ah, draga moja, nije kao u Hartfildu. Iskoristite ga što više — posle
riedelju dana provedenih u HartfMu, svi se preobrazite; izgledate sasvim drukčije A ne bih mogao
reći da sada ijedno od vas dobro izgleda«. jji»Zao mi je što to čujem, oče, ali vas uveravam da se ja
lično, izuzimajući one male ţivčane glavobolje i lupanja srca, osećam vrlo dobro; a ako su deca bila
malo bleda pre spavanja, to je samo zato što su malo umornija no obično zbog puta i radosti koju im
je pričinio dolazak ovamo. Nadam se da ćete sutra imati bolje mišljenje o njihovom izgledu;
uveravam vas da mi je gospodin Vingfild kazao da nas nikad nije ispratio ovako zdrave. Verujem da
bar za gospodina Najtlija nećete smatrati da izgleda rđavo«, reče bacajući neţan i briţan pogled
prema svome muţu. »Osrednje, draga moja; ne mogu da se izrazim pohvalno. Mislim da je
gospodin Dţon Najtli daleko od toga da dobro izgleda«. »Šta se desilo, gospodine? Jeste li meni
nešto kazali?« uzviknu g. Dţon Najtli, kad je čuo svoje ime. »Zao mi je, mili, što moj otac ne smatra
da izgledate dobro, ali se nadam da je to samo otud što ste se malo umorili. Kao što znate, volela
bih da vas je gospodin Vingfild pregledao pre polaska«. »Draga moja Izabela«, "uzviknu on Ijutito,
»molim vas, ne brinite se kako ja izgledam. Zadovoljite se time da negujete i mazite sebe i decu, a
mene pustite da izgledam kako ja hoću«.. »Nisam sasvim razumela šta ste govorili svome bratu«,
uzviknu Ema, »o nameri vašeg prijatelja gospodina Greema da ;z Škotske dovede upravitelja za
svoje novo imanje. Ali hoće li to uspeti? Neće li stare navike biti isuviše snaţne?« Govorila je dugo
i uspešno, i kad je bila primorana da opet posveti paţnju svome ocu i sestri, nije više čula ništa
opasnije, sem što se Izabela ljubazno raspitivala za Dţejn Ferfaks; u tom času joj je bilo vrlo zgodno
da je i sama pohvali, mada ie nije mnogo marila. »Ta mila, ljubazna Dţejn Ferfaks!« reče g-đa
Dţona Najtlija. »Odavno je nisam videla, samo smo se ponekad slučajno srele u oradu; kako mora
da su srećne njena baba i tetka, kad im ona dođs u posetu! Uvek mi je zbog drage Eme beskrajno
ţao što ne moţe duţe da boravi u Hajberiju; pretpostavljam da sad, kad im se kći udala, 106
pukovnik i gospođa Kambel neće biti u stanju da se odvoje od nje. Bila bi tako krasna prijateljica za
Emu«.
G. Vudhaus se sloţi sa svim tim, ali dodade: »Naša mala prijateljica, Harijeta Smit, je isto tako
ljupka mlada osoba. Dopašće ti se Harijeta. Ema ne bi mogla da ima bolju drugaricu od Harijete«.
»Veoma mi je milo što to čujem; ali mi znamo samo za Dţejn Ferfaks kao devojku vrlo obrazovanu,
otmenu i tačno Eminih godina«. Taj predmet su srećno prebrodili, a za njim su došli drugi slične
vaţnosti, koje su raspravili sa sličnom jednodušnošću, ali se veče nije završilo bez malo uzbuđenja.
Doneli su kašu, o kojoj je imalo mnogo štošta da se kaţe — mnogo hvali i mnogo objašnjavanja —
nepokolebljivo izjavi kako je korisna za svačije zdravlje i prilično strogo osude mnoge kuće u
kojima se nikad dobro ne sprema; ali na nesreću, među primerima koje je kći imala da navede,
poslednji, i prema tome najistaknutiji, desio se njenoj kuvarici u Saut Endu, mladoj ţeni koju su
tamo uzeli i koja aije bila u stanju da shvati šta se podrazumeva pod zdelom dobre, raskuvane kaše,
retke, ali ne suviše retke. Kad god bi je se zaţelela i naredila joj da je spremi, nikad nije mogla da
dobije nešto iole dobro. To je bio opasan početak. _ »Ah«, reče g. Vudhaus, vrteći glavom i
zaustavljajući na njoj svoj pogled pun neţne brige. Taj uzvik u Eminom uvu značio je: »Ah, nema
kraja ţalosnim posle-dicama vašeg puta u Saut End. čovek ne moţe ni da govori o tome«. Za časak
je poverovala da neće o tome govoriti i da će mu biti dovoljno da ćuteći premišlja da bi se povratio i
uţivao u svojoj raskuvanoj kaši. Međutim, posle nekoliko trenutaka on otpoče ovako: »Uvek će mi
biti mnogo ţao što ste jesenas išli na more, umesto da dođete ovamo«. »Ali zašto bi vam bilo ţao,
oče? Verujte mi, deci je vrlo mnogo koristilo«. »A sem toga. ako ste morali da idete na more, bilo ki
bolje da to nije bio Saut End. Saut End je nezdravo ttiesto. Peri se iznenadio kad je čuo da ste se
odlučili za Saut End«. 107

»Znam da mnogi tako smatraju, ali je to ustvari vrlo pogrešno. Tamo smo se odlično osećali, blato
nam nije pričinilo nikakve neprijatnosti, a gospodin Vingfild tvrdi da je potpuno pogrešno smatrati
to nešto nezdravim; sigurna sam da mu čovek moţe verovati, jer on odlično zna kakav je tamo
va^duh, a njegov rođeni brat i porodica više su puta išli tamo.« »Trebalo je da odete u Kromer,
draga moja. ako ste već hteli nekud da idete Peri je jednom proveo nedelju dana u Kromeru i smatra
da je to najbolje letovalište na moru. Divna pučina, kaţe, i vrlo čist vazduh. I kako sam razumeo,
tamo ste mogli da dobijete stan sasvim daleko od mora — pola kilometra daleko — vrlo zgodno.
Trebalo je da se posavetuješ s Perijem«. * »Ali, dragi oče. pomislite samo koliko bi put bio drukčiji.
Sto pedeset kilometara, moţda, umesto šezdeset«. » »Ah, draga moja, kao što Peri veli, kad je u
pitanju zdravlje, ništa drugo nije vaţno; kad čovek hoće da putuje, ne moţe da bira između šezdeset i
sto pedeset kilometara. Bolje je da ne ide nikuda, bolje je da ostane u Londonu, nego da putuje
šezdeset kilometara da bi se našao u gorem vazduhu. Peri je upravo to rekao. To mu se učinilo
prilično nesmotreno«. Ema je uzalud pokušavala da zaustavi oca; kad je on došao do te tačke, nije
se začudila što je njen zet planuo. »Gospodin Peri«, reče on vrlo ljutitim glasom, »bolje bi uradio da
svoje mišljenje zadrţi za sebe kad ga niko ne pita. Zašto se petlja i čudi onom što ja činim? Što
vodim svoju porodicu na ovaj "ili onaj deo obale? Nadam, se da mi je slobodno da radim po svojoj
pameti isto kao i gospodin Peri. Nisu mi potrebni njegovi saveti kao ni njegovi lekovi«. Zastade, i
smirivši se za
trenutak, do-dade zajedljivo i oporo, »kad bi gospodin Peti bio u stanju da mi kaţe kako da sa ţenom
i petoro dece pređem rastojanje od sto pedeset kilometara bez većih troškova i nezgoda nego
rastoianje od šezdeset, i ja bih kao on pretpostavio Kromer Sant Endu«. »Tačno, tačno«. uzvikmi g.
Najtli, spreman da se umeša i zagladi stvar, »sasvim tačno. To je, odista, 108 razlog. Ali, Dţone, što
se tiče one moje namere da pre-mestim stazu za Langam, da je skrenem više udesno da ne bi
presecala livade, ne vidim nikakvu teškoću. Ako bi to stvorilo teškoće za stanovnike Hajberija, ne
bih ni pokušavao, ali ako zamisliš tačno kakav je danas pravac te staze... Međutim, jedino, moţemo
da dokaţemo ako pogledamo mape. Nadam se da ćeš sutra ujutru doći u Donvel, pa ćemo ih tada
pregledati i ti ćeš mi dati svoje mišljenje«. G. Vudhausa je prilično uznemirio taj oštri sud o
njegovom prijatelju Periju, kome je on, ustvari, rnada nesvesno, pripisivao mnoga svoja sopstvena
osećanja i izjave, ali su kćeri svojom neţnom paţnjom postepeno otklonile tu nezgodu, a braća nisu
dopustila da se to ponovi, jedan zato što je budno pazio, drugi

zato što je bolje razmislio. GLAVA TRINAESTA Teško da je bilo srećnijeg stvorenja na svetu od g-
đe Dţona Najtlija u toku ove kratke posete Hartfildu; odlazila je skoro svako jutro sa svoje petoro
dece svojim starim poznanicima, i svako veće sa svojim ocem i sestrom prepričavala šta je radila. I
ništa drugo nije ţe-lela, sem da dani ne prolaze tako brzo. Bio je to divan boravak — izvanredan, ali
samo suviše kratak. Oni su se sa prijateljima nalazili manje popodne, a više pre podne: ali nisu
mogli izbeći jedan poziv na pravi ručak, i to van kuće, mada je bio Boţić. G. Vesten nije dopuštao
da ga odbiju; moraju jednoga dana da ručaju u Rendolsu; — čak su i g. Vudhausa ubedili da pođe,
ističući i da je to bolje nego da se društvo razdvaja. Da je mogao, on bi pravio teškoće oko pitanja
kako će se svi odvesti; ali pošto su se sada kola i konji njegovog zeta i ćerke nalazili u Hartfildu,
ostalo mu je samo da upita kako će to izvesti, a 'om pogledu nije moglo biti nikakve sumnje. Emi
nije trebalo mnogo vremena da ga ubedi da bi i za Harijetu mogli naći mesta u jednim kolima. Sem
njih pozvani su samo još Harijeta, g. Elten i g. Najtli; trebalo je da dođu rano, a broj zvanica je bio
mali. U svemu se vodilo računa o navikama i sklonostima g. Vudhausa. Veće uoči ovog velikog
događaja (jer je pretstavlja-lo vrlo veliki događaj što g. Vudhaus treba da na dan 24-og decembra
ruča van kuće) Harijeta je provela u Hartfildu i otišla je kući toliko klonula od nazeba da joj Ema ne
bi dopustila da ode da nije Haiijeta naročito ţeno lela da je neguje g-đa Godar. Idućeg dana Ema ju
je posetila i našla da od njenog odlaska u Rendols nema ništa. Tresla ju je groznica i grlo joj je bilo
zapaljeno. G-đa Gođar je bila veoma paţljiva i neţna; resile su da pozovu g. Perija, a sama Harijeta
bila je suviše bolesna i slaba da bi se suprotstavila odluci kojom su je isključile iz tog divnog
izlaska, mada o svom gubitku nije mogla da govori bez mnogo suza. Dokle god je mogla Ema je
sedela s njom da bi je dvorila ako se g-đa Godar udalji, i bodrila je izlaţući kako će se g. Elten
raţalostiti kada sazna za njeno stanje; najzad ju je napustila prilično utešenu, u prijatnom uverenju
da će to za njega biti prilično nevesela poseta i da će ona svima vrlo mnogo
nedostajati. Tek što je odmakla nekoliko koraka od vrata g-đe Godar, srela je. lično g. Eltena koji je
očigledno dolazio u tom pravcu; i dok su nastavili polako zajedno, razgovarajući o bolesnici za koju
je on, pošto je čuo za ozbiljnu bolest hteo da raspita da bi moaao o ni oj odneli neke vesti u Hartfild,
— stigao ih je Dţon Najtli vraćajući se iz svakodnevne posete Donvelu sa svoja dva najstarija sina,
čija su zdrava, rumena lica pokazivala kakva je blagodet za decu da trče po polju; videlo se da će
brzo slistiti pečenu ovčetinu i puding od pirinča, radi kojih su se ţurili kući. Oni im se pridruţiše i
nastaviše put zajedno. Ema je upravo opisivala na šta se njena prijateljica ţali: »Veoma zapaljeno
grlo, s jakom vrućicom, brzim pulsom itd.; ona je sa ţaljenjem saznala od gospođe Godar da
Harijeta često pati od teških gnšobolja i da ih je više puta uplašila zbog. toga«. G. Elten je izgledao
sav uznemiren, i uzviknu: »Gušobolja! — Nadam se da nije zarazna. Nadam se da nije one gnojave,
zarazne vrste. Da li ju je Peri pregledao? Zaista bi trebalo da pripazite koliko na svoju prijateljicu
toliko i na sebe. Dopustite mi da vas zamolim da se ne izlaţete opasnosti. Zašto je Peri ne
pregleda?« Ema, koja se sama stvarno nije nimalo uplašila, umiri ovu preteranu bojazan uveravajuči
ga da je g-đa Godar vrlo iskusna i dg se dobrb__stara; ali, kako je u njega moralo ostati još brige
koju nije mogla ţeleti da otkloni, ili Ikoju bi čak radije volela da pothrani i potstakne, ona uskoro
zatim dodade — kao da govori o sasvim drugoj stvari: »Tako je hladno, vrlo hladno, a izgleda kao
da će biti i snega; kad bi trebalo ići na ma koje drugo mesto ili u ma koje drugo društvo — zaista
bih pokušala da ne izlazim danas i nagovorila bih svog oca da se ne izlaţe opasnosti, ali pošto se on
već odlučio, a izgleda da njemu samom nije hladno, neću da se mešam, jer znam da •bj se gospodin
i gospođa Vesten mnogo razočarali. Ali, boga mi, gospodine Eltene, ja bih se na vašem mestu
svakako izvinila. čini mi se da ste već malo promukli; a kad pomislite na to koliko ćete se sutra
zamoriti i morati da govorite, mislim da bi iz najobičnije opreznosti trebalo da ostanete kod kuće i
da se večeras negujete«. G. Elten je davao utisak čoveka koj-; ne zna šta da odgovori; a upravo je i
bilo tako, jer, iako mu je veoma godilo što se tako lepa gospođica ljubazno brine za njega i mada
nije voleo da se usprotivi ijednom njenom sa-vetu, nije ustvari ni najmanje ţeleo da odustane od te
posete. Ali se Ema, suviše revnosna i zauzeta svojim sopstvenim ranijim shvatanjima i pogledima
da bi ga mogla nepristrasno saslušati ili jasno sagledati, potpuno zadovoljila kada je on promrmljao
kako priznaje da je »veoma hladno, svakako veoma hladno«, te je išla dalje radujući se što ga je
oslobodila obaveze da ide u Ren-dols i stvorila mu mogućnost da svakog sata u toku te večeri šalje
nekoga da se raspituje za Harijetu. »Potpuno ste u pravu«, reče ona — »mi ćemo vas izviniti kod
gospodina i gospođe Vesten«. Ali tek što je to rekla, kad ču kako njen zet učtivo nudi mesto u
svojim kolima ako g. Elten samo zbog rđa-vog vremena ne ţeli da ide, i kako g. Elten veoma
spremno prihvata tu ponudu. Stvar je bila gotova: g. Elten će ići; — njegovo široko lepo lice nije
nikada izraţavalo više zadovoljstva nego u tom trenutku, a osmeh mu nikad nije bio puniji niti su
mu oči više likovale nego kada je odmah zatim pogledao u nju. »Ovo je veoma čudno!«, reče ona u
sebi, »Pošto sam ga tako dobro izvukla, on se ipak odlučio da iziđe u društvo i ostavi bolesnu
Harijetu! Zaista veoma čudno! Ali mis da kod mnogih muškaraca, naročito kod neţe-njenih, postoji
takva sklonost — takva strast da ručaju van svoje kuće; a poziv na ručak stoji tako visoko u nizu
njihovih "zadovoljstava, zanimanja, počasti i skoro duţnosti, da mu ništa ne ustupa — a tako je
sigurno i s gospodinom Eltenom; on je nesumnjivo mlad
čovek od vrednosti, veoma ljubazan i prijatan i mnogo je zaljubljen u Harijetu, ali ne moţe da odbije
poziv, mora da ruča van kuće kad god aa dozovu. Kako je ljubav čudna stvar! U stanju je da
Harijetu smatra dosetljivom, ali neće zbog nje da ruča sam«. Uskoro zatim g. Elten ih napusti, i ona
morade da prizna da je pri polasku sa mnogo osećanja u glasu po-menuo Harijetu i uveravao je da
će svratiti do g-đe Go-dar i raspitati se o njenoj lepoj prijateljici, pre no što bude dočekao sreću da
se ponovo nađe s njom, a tada će je, kako se nadao, izvestiti da je bolesnici bolje, uzdahnuo je i
nasmešio se pri oproštaju tako da je kod nje prevagnulo dobro raspoloţenje prema njemu. Pošto su
nekoliko trenutaka ćutali, Dţon Najtli otpoče: »Nikada u ţivotu nisam video čoveka kome bi više no
gospodinu Eltenu bilo stalo da se pokaţe prijatan. Kad su u pitanju ţene on se prosto sav salomi. S
muškarcima moţe da bude razborit i neusiljen, ali kad treba da ugodi ţenama stavlja u pokret sve
svoje sposobnosti«. »Ponašanje gospodina Eltena nije savršeno«, odgovori Ema; »ali ako neko ţeli
da se dopadne, treba mu °prostiti i zaista se i oprašta vrlo mnogo. Ako neko svojim skromnim
snagama čini sve što moţe, imaće prednost *Jad onim ko je jači od njega, ali je nemaran. Gospodin
je toliko dobroćudan i ljubazan da se to mora celo »Da«, reče g. Dţon Najtli odmah, naglašavajući
ma-»izgleda da je veoma ljubazan prema vama«. »Prema meni!« odgovori ona smešeći se
začuđeno. ^Da ne zamišljate da se gospodin Elten meni udvara?« »Priznajem. Ema, da sam to
pomislio; a ako vam to *kada dosada nije palo na um, bolje da o tome sada Smislite«. 112
113»Gospodin Elten zaljubljen u mene! Da čudne po misli!« »Ne kaţem da je tako, ali dobro ćete
uraditi da pro cenite da li je tako ili ne i da se prema tome vladate Mislim da ga vi hrabrite svojim
drţanjem. Govorim Ema, kao prijatelj. Bilo bi bolje da promislite i utvrdite ( šta činite i šta
nameravate da učinite«. »Hvala vam, ali uveravam vas da se potpuno varate. Gospodin Elten i ja
smo vrlo dobri prijatelji i nišU; više«. Koračala je dalje, zabavljajući se mišlju o zabludama koje se
često javljaju kad se samo delimično znaju okolnosti, i o greškama u koje uvek upadaju oni koji
sebi prisvajaju pravo da suđe o svemu; a pomalo se ljutila na svog zeta što smatra da je ona šlepa i
neznalica i da su joj potrebni saveti. On ne reče ništa više. G. Vudhaus se tako odlučno resio na taj
izlazak da mu uprkos sve većoj hladnoći, nije padalo na pamet da od njega odustane, te je najzad,
tačno na vreme, krenuo sa starijom ćerkom u svojim kolima, opaţajući, izglede, manje nego iko
drugi da je vreme ruţno; suviše se čudio što i sam ide, j uţivao u zadovoljstvu koje će pričiniti u
Rendolsu, da bi uvideo da je hladno, a suviše su ga dobro zamotali da bi to osetio. Hladnoća je bila
oštra; i dok su druga kola krenula, počele su da padaju prve pahuljice snega, a na nebu se
nagomilalo toliko oblaka da je samo trebalo da hladnoća malo popusti pa da se za kratko vreone sve
zabeli. ' Ema ubrzo vide da njen saputnik nije najbolje raspoloţen. Sprernanje i odlazak po takvom
vremenu, i pomisao da posle ručka neće biti sa svojom decom, pretstav-ljali su nezgode ili bar
neprijatnosti preko kojih g. Dţon Najtli nije mogao lako da pređe. On od te posete nije očekivao
ništa što bi vredelo truda, i za sve vreme, dol: su se vozili do Renđolsa, izraţavao je svoje nezado
voljstvo. »čovek koji zahteva od drugih da napuste svoju ognjište i da se bore s ovakvim vremenom
da bi njega posetili«, reče on, »mora da o' sebi vrlo lepo misli. Sigurno smatra sebe izvanredno
prijatnim: ja ne bih mogao da učinim tako nešto.
To- je najveća besmislica — još po ovom snegu! Ludost je ne dopustiti ljudima da 114 oStanu na
miru kod kuće — a ludost je i to što ljudi ne ostaju lepo kod kuće kad mogu! Kad bismo morali po
ovakvom vremenu izići uveče radi duţnosti ili posla, smatrali bismo to za veliku nevolju, a evo nas
kako, verovatno slabije odeveni nego obično, ţurimo dragovoljno, bez nekog razloga, uprkos glasu
prirode koji čo-veku govori kroz sve ono što vidi i oseća da ostane kod kuće i zadrţi pod krovom
koga god moţe; — i eto, ţurimo da provedemo pet dosadnih časova u tuđoj kući, da bismo rekli ili
čuli sve ono što smo juče govorili ili što bismo opet mogli reći ili čuti sutra. Idemo po rđa-vom
vremenu da bismo se verovatno vratili po gorem; — četiri konja i četiri sluge izvedeni su napolje
samo da bi otpratili pet besposlenih, prozeblih osoba u hladnije sobe i gore društvo nego što bi
mogli imati kod kuće«. Ema nije bila kadra da mu zadovoljno odobrava, na šta je on, začelo bio
navikao,, da podraţava ono »sasvim tako, dragi moj«, koje je sigurno slušao od svoje redovne
saputnice, ali je bila dovoljno odlučna da ne odgovori uopšte. Nije mogla da se sloţi s njim, a bojala
se da ne bude dţandrljiva; njeno junaštvo nije išlo dalje od ćutanja. Pustila ga je da govori i da
namešta naočari, i umotavala se ne otvarajući usta. Stigoše, kola zaokrenuše, stepenik bi spušten, i u
kola odmah uđe g. Elten, doteran, u crnom odelu i na-smešen. Ema sa zadovoljstvom pomisli kako
će malo promeniti predmet razgovora. €1. Ilten je bio ne moţe biti usluţniji i razdraganiji; bio je
zaista toliko veseo pozdravljajući se s njom da njoj pade na um kako je morao primiti o Harijeti
druikčije vesti od onih koje je ona čula. Još dok se oblačila, poslala je nekog iz kuće da se obavesti
o njoj, a odgovor je glasio: »Uglavnom isto — nije bolje«. »Ono što je meni javila gospođa Godar«,
reče ona °dmah, »nije bilo tako prijatno kao što sam se nadala: — meni su rekli da nije bolje«. I
Lice mu se odmah 'zduţi; odgovori joj glasom punim °sećanja: »O da — vrlo mi je ţao — baš sam
hteo da vam kaţem da su mi, kad sam ja svratio do gospođe Godar, a to je bilo neposredno pre no
što ću se vratiti kući da 8* 115

se obučem, rekli da gospođici Smit nije bolje, nimalo bolje, Već pre gore. To me je veoma oţalostilo
j uznemirilo — nadao sam se da joj mora biti bolje posle onakvog okrepljenja kakvo je jutros
primila«. Ema Se osmehnu i odgovori: — »Moja poseta je koristila njenim ţivcima, nadam se, ali ni
ja nisam u stanju da izlečim gušobolju čarolijama; to je, zaista, veoma jak nazeb. Gospodin Peri je
bio kod nje, kao što ste vero-vatno čuli«. »Da... mislio sam. .. tojest. . , nisam. . .« »On je navikao
da je leći od te boljke, i nadam sa da će nam sutrašnje jutro đoneti oboma mnogo utešniji izveštaj.
Ali nemoguće je biti spokojan. Tako ţalostan gubitak za naš današnji izlazak!« »Strašan!' Tačno to,
zaista. Ned »stajaće nam svakog trenutka«. To je bilo sasvim kako treba, uzdah kojim je te reč.
propratio izazvao je svako poštovanje. Ali da je samo duţe trajalo. Ema se prilično iznenadila kad je
on, samo pola minuta docnije, počeo da govori o drugim stvarima, veoma veselo i raspoloţeno.,
»Baš su se ljudi zgodno dosetili«, reče on »da upotrebe ovčju koţu za kočije. Kako ih to čini
udobnim; — uz takve mere opreznosti ne moţe vam biti zima.
Savre-meni pronalasci načinili su~ gospodske kočije savršeno prijatnim. Toliko ste zaklonjeni i
zaštićeni od nevremena da tu ni dašak vazduha ne moţe da se probije ako mu ne date. Postaje
potpuno svejedno kakvo je vreme. Vrlo je hladno ovo nooodne — ali u ovakvim kolima se-to
nimalo ne oseća. Ha. snecr! Veje pomalo, kako vidim«. »Da«, reče Dţon Najtli, »i mislim da će ga
biti dosta«. »Boţično vreme«, prirneti g. Elten. »Sasvim prema godišnjem dobu; i moţemo smatrati
da smo imali mnogo sreće što nije juče počelo da veje i što nam sneg nije onemogućio današm'u
zabavu; to je bilo sasvim moguće, jer da je mnogo sneaa napadalo, teško da bi se gospe din
Vudhaus usudio da krene, ali sada to nije vaţn Zaista ovo je pravo doba za prijateljske sastanke. O
Bc ţicu svako okur>lia svoie prijatelje i ljudi ne mare ča ni za najgore vreme. Jednom me je sneg
zavejao u kuc> jednog prijatelja tako da sam morao ostati čitavu ne-delju dana. Nikad se nisam tako
prijatno proveo. Otišao .sam samo da prenoćim, a mogao sam se vratiti tek nedelju dana kasnije«.
Izgledalo je da g. Dţon Najtli ne shvata to zadovoljstvo, i samo hladno reče: »Ne bih ţeleo da u
Rendolsu ostanem zavejan nedelju dana«. U nekoj drugoj prilici Emu bi to zabavljalo, ali se sada
suviše začudila dobrom raspoloţenju g. Eltena da bi mogla osećati nešto drugo. Kao da je, pred
izgledima na prijatnu zabavu, Harijeta potpuno zaboravljena. »Sigurni smo da će biti izvrsno
zagrejano«, nastavi on, »i sve vrlo udobno Divni ljudi, gospodin i gospođa Vesten; — gospođu
Vesten ne moţemo dovoljno da pohvalimo, a on je taćnn onakav ^ovek kakve cenimo. Veoma
gostoljubiv i veoma voli društvo. Društvo će biti malo, ali ako su mala društva dobro odabrana, ona
su, moţda, najprijatnija od svih. U trpezariju gospodina Ve-stena ne moţe udobno da se smesti više
od deset osoba; što se mene tiče, u takvom slučaju radije bih pozvao dvoje manje, nego dvoje više
Mislim da ćete se sloţiti sa mnom« (obraćajući se Emi blago), »mislim da ću svakako naići na vaše
odobravanje, mada gospodin Najtli moţda neće razumeti naša osećanja pošto je navikao na velika
društva u Londonu«. »Ne znam šta su to velika londonska društva, gospodine — nikad ne ručavam
u društvu«. , »Zaista!« (sa čuđenjem i ţaljenjem u glasu). »Ni-sarn znao da je ađvokatura takvo
robovanje. Ali ipak, gospodine, mora doći vreme kada će vam se sve to pla-titi, kada ćete imati
malo da radite, a mnogo da uţivate«. »Moje prvo uţivanje«, odgovori g. Najtli, dok su Prolazili
kroz^otvorenu kapiju, »biće kad se opet nađem Z1v i zdiav u Hartfildu«. naGLAVA čETRNAESTA
Ulazeći u salon g-đe Vesten, bilo je potrebno da i jedan i drugi gospodin malo izmene svoj izraz; g.
Elten morao je da obuzda svoju veselost, a g. Dţon Najtli da rastera svoju mrzovolju. G. Elten
morao je da se smeška manje, a g. Dţon Najtli više, da bi pristajali u tu odaju. Jedino je Ema mogla
da se ponaša prirodno i pokaţe svoje zadovoljstvo. Ona je istinski uţivala u društvu Vestenovih. G.
Vestena je mnogo volela, a na svetu nije bilo stvora s kojim bi tako otvoreno govorila kao s
njegovom ţenom; nijednoj drugoj osobi se nije tako obraćala u uverenju da će je saslušati i
razumeti, i da će sitni događaji, namere, brige, i zadovoljstva u ţivotu njenog oca i njenom biti za
nju uvek zanimljivi i uvek jasni. Sve što bi ispričala o Hartfildu izazvalo bi ţivu radoznalost g-đe
Vesten; stoga su obično i jedna i druga prvih pola sata uţivale pričajući o svim tim sitnim stvarima
od kojih zavisi svakodnevna sreća ličnog ţivota. Moţda joj se u toku ćele posete neće pruţiti to
zadovoljstvo, koje sadašnje pola sata izvesno nije omogućavalo, ali Emi je bilo milo kad je samo
ugledala g-đu Vesten i njen osmeh, osetila njen dodir i čula njen glas, te je resila da što manje misli
o neobičnom ponašanju g. Eltena i svim drugim neprijatnim stvarima, a da što više uţiva u svemu u
čemu se moţe uţivati.
O Harijetinom nesrećnom nazebu već su prilično podrobno pretresali pre njenoci dolaska, G,
Vudhaus je već sedeo toliko dugo da je ispričao sve o njoj, o tome kako su on i Izabela došli, i kako
Ema stiţe za njima. 118 Upravo je govorio da mu je veoma milo što će Dţems videti svoju kćer, kad
se pojaviše ostali, te je g-đa Vesten, koja je svu paţnju posvetila njemu, mogla da se odvoji j
pozdravi svoju dragu Emu. Kad su svi zauzeli svoja mesta, Emi, koja je ţelela da za neko vreme
zaboravi g. Eltena, bilo je malo krivo što je on seo kraj nje. Nije joj polazilo' za rukom da izbije iz
glave njegovu čudnu neosetljivost prema Ha-rijeti, sve dok je on ne samo sedeo uz nju, već joj se i
neprestano obraćao ozarena lica, pokazujući se svakom prilikom veoma paţljiv. Umesto da ga
zaboravi, njegovo ponašanje bilo je takvo da je morala da se pita: »Je li moguće da je stvarno onako
kalio zamišlja moj zet. Je li moguće da ovaj čovek počinje da prenosi svoju naklonost sa Harijete na
mene? Glupo i nepodnošljivo!« Pa ipak, on se toliko starao da joj bude toplo, toliko se trudio oko
njenog oca i oduševljavao g-đom Vesten, i najzad počeo da se divi njenim crteţima tako usrdno i s
tako malo poznavanja, da je sve to strašno ličilo na drţanje nekog ko ţeli da se udvara, te je s
velikim naporom uspevala da se ne ogreši o dobro vaspitanje. Zbog same sebe nije mogla da
postupi grubo; a zbog Harijete, nadajući se da će sve ipak ispasti kako treba, bila je još učtivija. Ali
je to pretstavljalo napor, naročito zato što su ostali, u trenutku kad ju je g. Elten najviše obasipao
svojim budalaštinama, vodili razgovor koji je ona naročito htela da čuje. Načula je samo toliko da g.
Vesten saopštava neke novosti o svome sinu; čula je kako je nekoliko puta ponovio reći »moj sin«,
»Frar.lv* i opet »moj sin«; a po nekoliko drugih reći naslutila je da najavljuje skorašnju posetu
svoga sina; ali pre no što je bila u stanju da ućutka g. Eltena, taj razgovor je bio davno završen, tako
da bi bilo nezgodno da postavi neko pitanje kojim bi ga oţivela. Uprkos njenoj odluci da se nikad ne
udaje, bilo je nečeg u imenu, u samoj pomisli na g. Franka čerčila, što je Emu uvek privlačilo. često
je pomišljala, — naročito posle ţenidbe njes.oy_aa oca s g-đicom Tejlor — da bi joj on, ako bi se
ikad udavala, odgovarao po godinama, naravi i društvenom poloţaju. činilo joj se da joj on, _L
119usled tog srodstva između dveju porodica, gotovo pripada. Nametala joj se pretpostavka da
svako ko ih pa-znaje sigurno pomišlja na taj brak. Bila je duboko uve-rena da se g. i g-đa Vesten
bave tom mišlju. Mada nije imala nameru da zbog njega ili zbog ma kog drugog ostavi svoj sadašnji
ţivot, za koji je verovala da je mnogo bolji od svakog kojim bi ga zamenila, bila je veoma radoznala
da ga vidi, čvrsto je odlučila da joj se dopadne, da se i ona njemu u izvesnoj meri svidi, oseća-jući
neku vrstu zadovoljstva što ih njihovi prijatelji sjedinjuju u svojoj mašti. Kraj takvih misli, usrdna
paţnja g. Eltena bila je strašno neumesna, ali se ona tešila time što se pokazala veoma uljudna, dok
se u sebi ljutila — i što je misli da će od otvorenog g. Vestena do kraja posete sigun opet ćuti tu istu
.vest, jer, kad se srećno oslobodila g. E tena i za ručak sela pored g. Vestena, on je iskoristi) prvi
trenutak koji je kao domaćin mogao da odvoji, čim je isekao ovčji but, i kazao joj:* »Nedostaju
nam samo još dvoje pa da budemo u punom broju; voleo bih da vidim ovde još dv6je — vašu lepu,
malu prijateljicu, gospođicu Smit i mt>ga sjna — a. tada bih rekao da smo svi na okupu. Mislim da
niste čuli kad sam u salonu rekao kako očekujemo Franka. Jutros sam dobio pismo od njega, za
petnaest dana biće kod-nas«. * Ema izrazi svoja zadovoljstvo onoliko koliko se od nje očekivalo, i
potpuno se sloţi s njegovom izjavom da bi g. Frank čerčil i g-đica Smit sasvim upotpunili njihovo
društvo.
»Još od septembra hteo je da nas poseti«, nastavljao je g. .Vesten, »u svakom pismu je samo o tome
govorio, ali on nije gospodar svoga vremena. Mora da ugodi onima kojima se mora činiti po volji, a
koje (među nama budi rečeno) ponekad moţe da zadovolji samo ako mnogo štošta ţrtvuje. Ali sad
ne sumnjam da ćemo ga videti ovde druge nedelje u januaru«. 120 i »Kako će to za vas biti veliko
zadovoljstvo! A gospođa Vesten toliko ţeli da se upozna s njim da je sigurno srećna kao i vi«. »Da,
bila bi, kad ne bi mislila da će se opet odloţiti. Ne računa toliko na njegov dolazak koliko ja; ali ona
ne poznaje te ličnosti tako dobro kao ja. Radi se o tome, vidite, (ali ovo je samo među nama, nisam
ni jednu ieč progovorio u drugoj sobi, kao što znate, svaka porodica ima svoje tajne) — radi se.o
tome što su neki prijatelji pozvani da posete Enskum u januaru, i Fran-kov dolazak zavisi od toga
hoće li njihovu posetu odloţiti. Ako je ne odloţe, on ne moţe da se makne. Ali znam da hoće, zato
što je to porodica koju izvesna gospa, prilično značajna u Enskumu, naročito ne marr; i mada
smatraju kao obavezu da ih pozovu jednom u dve ili tri godine, uvek im otkazu kad do tog dođe. Ne
sumnjam ni najmanje u ishod. Siguran sam da ću do sredine januara ovde videti Franka, kao što
sam siguran da sam i sam tu; ali ona vaša dobra prijateljica (pokazujući --gla-vom prema začelju
trpeze) ima toliko malo svojih ćudi, i tako ih je malo videla u Hartfildu, da nije u stanju da računa s
njihovim dejstvom kao-ja koji sam na njih navikao«. »Zao mi je što u ovom slučaju postoji ikakva
sumnja«, odgovori Ema; »ali ja sarn sklona da prihvatim vaše mišljenje, gospodine Vestene. Ako vi
verujete da će doći, verovaćn i ja, jer vj poznajete Enskum«. »Da — imam izvesno pravo da ga
poznajem, mada nikad u ţivotu nisam bio tamo. čudna je to ţena! Ali zbog Franka nikad ne govorim
rđavo o njoj, jer veru-jem da ga ona mnogo voli. Nekad sam mislio da nije u stanju da voli ma kog
do sebe samu, ali se prema njemu uvek pokazivala dobra (na svoj način — dopuštajući sebi sitne
mušice i ćudi i očekujući da bude sve onako kako ona hoće). I, po mom mišljenju, njegova zasluga
nije mala kad je zadobio njenu naklonost; jer, mada to ne bih nikom kazao, srce joj je kao od
kamena prema ljudima uopšte, a narav joj je strašna«. Emi se taj razgovor toliko dopao da ga je
pokrenula gospođom Vesten, ubrzo pošto su prešle u salon,

ni čestitajući joj —r ali i primećujući da zna kako mora da strepi od tog prvog susreta. G-đa Vesten
se sloţi s njom, ali dodade kako bi joj bilo veoma milo kad bi bila sigurna da će u rečeno vreme
prebroditi briţne trenutke prvog susreta, »jer nisam sigurna da će doći. Nisam u stanju da gledam
tako ruţičasto kao gospodin Vesten. Veoma se plašim da od svega toga neće biti ništa. Gospodin
Vesten vam je verovatno ispričao potanko kako stoje stvari«. »Jeste — izgleda da sve zavisi samo
od mrzovolje gospođe čerčil, koja, verujem, ne moţe biti izvesnija«.
»Ema!« odgovori g-đa Vesten smešeći se, »zar je ćud ikad izvesna?« Zatim, okrećući se Izabeli koja
ranije nije bila prisutna: »Draga moja gospođo Najtli, moram da vam kaţem da po mom mišljenju
nismo nimalo sigurni da ćemo videti gospodina Franka čerčila, kao što Smatra njegov otac. Sve
zavisi od raspoloţenja i volje Injegove ujne; jednom rečju, od njene ćudi. Vama — svoftjim dvema
kćerima — usudiću se da kaţem istinu. U En-|skumu gospodari gospođa čerčil, a to je ţena veoma
ne-Š' zgodne naravi, te njegov dolazak sada zavisi od toga .# da li će ona pristati da ga pusti«. »O,
ta gospođa čerčil, svi znaju gospođu čerčil«, odgovori Izabela, »verujte mi da o tome mladiću uvek
mislim s najvećim saţaljenjem. Mora da je strašno kad čovek stalno ţivi s nekom mrzovoljnom
osobom. To srećom nikad nismo iskusili, ali mora biti da je to mučan ţivot. Kakva sreća što nije
imala dece! Jadni mali, kako bi bili nesrećni!« Ema je ţelela da ostane sama s g-đom Vesten. Tada bi
čula više: g-đa Vesten bi govorila s njom otvorenije no što se usuđivala pred Izabelom; duboko je
verovala da ne bi ni pokušala da sakrije od nje nešto što se tiče čerčilovih, sem onih namera s tim
mladim čovekom za koje je ona, Ema, zahvaljujući svojoj mašti nagonski saznala. Ali u tom
trenutku nije imalo više šta da se kaţe. G. Vudhaus je ubrzo došao, za njima u salon. Kad bi posle
ručka dugo sedeo za stolom, osećao se kao u zatvoru i to nije mogao da izdrţi. Nisu ga privlačili ni
vino ni 122 rado prišao onima s kojima se uvek prirovarao s Izabelom, Ema je iskoristila
prismatrate da je poseta vašeg sina sami je. Ma kad se desilo, to upoznaleprijatno,, pa je bolje svršiti
s razgovor, te jatno osećao. Dok je ra liku da kaţe: »I tako vi svim sigurna. 2a vanje mora biti.; što
pre«. »Da- i svaki -pPv^d se odloţi, čovek se boji da će se opet odloţiti. čakV140 otkaţu
gostoprimstvo toj porodici, tim Brejtvejtovi\a' 'Pak se plašim da će pronaći neki razlog da,bi nas
raz\carali- Teško b* mi bilo da pretpostavim da on sam okfva> ali sam uverena da kod čerčilovih
postoji jaka ţeli da 9a zadrţe za sebe. To je ljubomora. Ljubomorni s\<** » ™* poštovanje koje
ukazuje svome ocu. JednonK^cJu' nlsam ubeđena da ce doći, i volela bih da se gospo^P Vesten
manje nada«. »Trebalo bi da dođe«, reče EP?-' *Ak° moţe ^ osta-ne makar dva-tri dana, trebalo
biX?dođe; čovek gotovo nije u stanju da shvati da jedan mMlc ne moze bar toliko da učini. Mladu
ţenu, ako padh^1 zle ruke- mogu da kinje i drţe daleko od onih s kojimaV1 ona zelela da se viđa, ali
se ne moţe razumeti da je n^1 mladić toliko pod nečijom vlašću da nije kadar da dJ^L6^6 nedelju
dana kod svoga oca, kad to zaţeli«. »Treba čovek da poseti Enskum i dajupoz^^ način ţivota te
porodice pre no što presudi šta « on kE>đar da učini«, odgovori g-đa Vesten. »Moţda trjpa- da isto
tako oprezni-, i kad procenjujemo drjanje ma ličnosti iz ma koje porodice; ali se Enslum, drţim,
Kako ne sme ceniti prema dpštim pravilMa: ona, gospoda čerčil, je veoma nedostupna razlozima ka
sve se čini P° njenoj volji«. . ' i / »Ali ona je veoma neţna prema siiom nećaku; mno-9° ga voli. I,
prema onome kako ja zamišljam gospođu Cerčil, bilo bi sasvim prirodno, da o/ra, koja za svog
kome sve duguje, nikakvu ţrtvu neće da učini da mu ugodila, i neprestano ga muči svojim ćudima,
po-tog nećaka, kome ne duguje bas ništa«.
123 »Draaa moja Ema, ne pokušavajte da naravi razumete rđavu, ili da joj postavite pravjia. mo_
rate je pustiti da radi šta hoće. Ne sumn|aiI1 ^ Q^ " nekad ima priličan uticaj; ali mu je moML
savrgeno ne_ moguće da unapred zna kad će ga imć" Ema sasluša, a zatim hladno reče: »«jču
zadovoljna tek kad on dođe«. ' »Moţda ima mnogo uticaia u nastavljala je -g-đa Vesten, »a u među
onima koje su izvan njegova rovatno da se nalazi upravo i pit] da bi nas posetio«.

/mje esnim stvarima«, ima vrlo malo; a "domašaja, vrlo ve-ttjegov,qg odlaska

GLAVA PETNAESTA ■ , G, Vudhaus je skoro bio spreman da popije svoj redovni čaj, a kad ga je
popio, bio je potpuno spreman da pođe kući. A to je bilo sve što je društvo s kojim je sedeo moglo
da učini da ne bi prirnelio koliko je kasno, pre no što su se pojavila ostala gospoda. G. Vesten je bio
govorljiv, gostoljubiv i nikako nije voleo da se gosti rano dignu od stola, ali se društvo u salonu
najzad povećalo. Jedan od prvih ušao je g. Elten, veoma razdragan. G-đa Vesten i Ema
sedele su zajedno na sofi. On im se odmah pridruţi, i skoro bez poziva sede između njih. , I Ema je
bila dobro raspoloţena, jer se zabavljala razmišljajući kako će uskoro videti g. Franka čerčila, te je
bila voljna da zaboravi nedavno neprilično ponašanje g. Eltena i da bude s njim srdačna kao i ranije.
A kako je on odmah počeo razgovor o Harijeti, bila je gotova da ga sluša s najljubaznijim
osmehom. _ Govorio je kako je izvanredno zabrinut za njenu Prijateljicu — njenu lepu, divnu,
ljupku prijateljicu. *Zna li nešto — je li čula nešto .o njoj otkako su stigli 11 Rendols? Mnogo se
brine — mora priznati da ga je znatno uplašila vrsta njene boljke«. I u tom smislu je nek0 vreme
nastavio sasvim kako treba, ne slušajući ^nogo šta mu ona odgovara, ali uviđajući dovoljno kako Je
uţasno kad je nekome grlo tako zapaljeno, i Ema se Potpuno odobrovoljila. Ali se na kraju sve
nekako obrnulo: učinilo joj se v*jednom kao da se on više zbog nje, nego zbog Hari-tet plaši da to
ne bude neko ozbiljno zapalj.enje — više 125se brine da se ona ne zarazi, nego što se nada da boles
nije teška i zarazna. Stade veoma ozbiljno da je prekli nje da za neko vrerne ne posećuje više
bolesnicu, da mv obeća da se na tako nešto neće odvaţiti dok se on ni vidi sa g. Penjem i ne čuje
njegovo mišljenje. Ona se trudila da sve to okrene na šalu i vrati razgovor na prav put, ali njegovoj
silnoj brizi za nju nije bilo kraja. Om se naljuti. Odista je ostavljao utisak' — to se nije mogle
prikriti — upravo kao da se pravio da je zaljubljen i nju, umesto u Harijetu. Ako je ta prevrtljivost
istinska, utoliko pre zasluţuje prezir i gnušanje! Teško je mogle da ostane mirna. On se okrete g-đi
Vesten da ga ona podrţi: »Da li bi ona htela da mu pomogne? Ne bi li htele da rnu se pridruţi i
zajedno s njim ubedi gospođicu Vud-haus da ne ide u dom g-đe Godar dok ne bude izvesno da
bolest gospođice Smit nije zarazna? On se neće smiriti dok ne dobije takvo obećanje — ne bi li ona
uloţila svoj uticaj da ga pribavi?« »Mnogo se stana za druge«, nastavljao je on, »a nemarna je
prema samoj sebi. Zelela je da ja danas zbog nazeba ostanem kod kuće, a meni neće da obeća da se
neće izlagati opasnosti gnojavog zapaljenja guše. Zar je to lepo, gospođo Vesten? Presudite sami.
Zar nemam iz-vesnog prava što se ţalim? Siguran sam da ćete mi pruţiti svoju ljubaznu potporu i
pomoć«. Ema primeti kako se g-đa Vesten iznenadila, i oseti da se morala prilično začuditi tim
njegovim recima i ponašanju koji su bili takvi kao da on ima neko osobito pravo da se stara o njoj, a
ona sama bila-je suviše ljuta i uvređena da bi mogla ma šta odmah da kaţe. Jedino je. bila u stanju
da na njega baci jedan pogled za koji je verovala da će ga morati osvestiti, a posle toga je ustala sa
sofe i prešla na jedno sedište pored svoje sestre i obratila njoj svoju paţnju. Nije imala vremena da
vidi kako je g. Elten primio taj ukor, jer je odmah naišao nov predmet razgovora: g. Dţon Najtli,
koji je izišao da ispita kakvo je vreme, vratio se sad u sobu i obavestio ih da je sve pokriveno
snegom koji još veje, a vetar jako duva i nanosi. Zaključio je ovim recima, upućenim g. Vudhausu:
126 * »Ovo će biti veseo početak vaših zimskih izlazaka, gospodine. Vaš kočijaš\i konji imaće
jedan nov doţivljaj probijajući se kroz sneţnu mećavu«. Jadni g. Vudhaus zanemeo je od uţasa, dok
su svi ostali imali ponešto da kaţu: neko je bio iznenađen, a neko nije, a svaki je hteo da nešto upita
ili da kaţe koju utešnu reč. G-đa Vesten i Ema svojski su se trudile da ga razvedre i odvrate mu
paţnju od zeta koji je prilično, nemilosrdno nastavio da iskorišćava svoju pobedu. »Mnogo sam se
divio vašoj odluci, gospodine«, reče on, »divio sam se što ste se usudili da iziđete po ovakvom
vremenu, jer vi ste, razume se, videli da će
uskoro početi da pada sneg. Svako je morao videti da se sprema sneg. Divio sam se vašoj srčanosti,
a uostalom, verujem da ćemo sasvim dobro stići kući. Za sat-dva moći će još da se prođe drumom;
imamo dvoja kola; ako jedna budu razneta prolazeći kroz onaj izloţeni deo puta preko opštinskih
livada, tu su druga. Mislim, da ćemo još pre ponoći stići zdravi i ţivi u Hartfild«. G. Vesten je s
drukčijom vrstom pobedničkog ose-ćanja priznao da je već neko vreme znao da pada sneg, alj nije
rekao ni reci da se ne bi g. Vudhaus uznemirio i poţurio kući. Ali ako neko kaţe da je napadalo ili da
će napadati toliko snega da se neće moći vratiti kući, to je samo šala; naţalost neće naići na teškoće.
On bi voleo kad bi put bio neprohodan, pa da ih sve zadrţi u Ren-dolsu; veoma srdačno ih je
ubeđivao da bi se za sve našlo mesta, pozivajući svoju ţenu da im potvrdi kako će, s malo
snalaţljivosti, svi moći da budu zadovoljeni, dok ona nije bila načisto kako bi to udesila, pošto je
znala da imaju samo dve gostinske sobe. »Šta da se radi, draga moja Ema? Šta da se radi?« To je
bio prvi uzvik g. Vudhausa, i neko vreme nije bio u stanju ništa više da kaţe. Očekivao je od nje da
ga uteši, i tek kad ga je ona uverila da su bezbedni, ukazala mu na to da su konji izvrsni, a isto tako i
Dţems, i da oko sebe imaju mnogo prijatelja, malo se povratio u ţivot. Njegova starija kći uplašila
se isto kao i on. U mašti je gledala samo strašnu mogućnost da ostane otse-, čena u Rendolsu dok su
joj deca u Hartfildu. Zamišlja-

127 jući da je put sad takav da smeli ljudi još mogu njime da prođu, ako ne oklevaju, navaljivala je
da reţe tako da njen otac i Ema ostanu u Rendolsu, dok bi ona s muţem smesta krenula kroz sve
nanose snega na koje će moţda naići. »Naredite da se odmah spreme kola, mili moj«, reče ona,
»Verujem da ćemo proći ako odmah krenemo. A ako zbilja naiđemo na velike teškoće, mogu da
iziđem i pođem pešice. Nimalo se ne bojim. Ne bi mi bilo teško ' da btpešačim pola puta. Promenila
bih cipele, čim stignem kući, a uostalom, ja od tako nečeg nikad ne na-zebem«. »Zbilja!« odgovori
on. »Onda je to, draga moja Izabela, nešto najneobičnije na svetu, jer vi inače nazebete od svačega.
Pešice do kuće! Sjajno ste obuveni za peša-čenje! Ni konjima neće biti lako«. Izabela se okrete g-đi
Vesten: neće li ona odobriti tu zamisao. G-đa Vesten je mogla samo da odobri. Izabela se onda
okrete Emi, ali Ema nije htela sasvim da odbaci nadu da će svi zajedno uspeti da se izvuku. Još su o
tome raspravljali, kad se u sobu vrati g. Najtli, koji je odmah posle prvog izveštaja svoga brata o
snegu izišao, i reče im kako je bio napolju da ispita kako stoje stvari i da jemči da će bez ikakvih
teškoća stići kući kad god budu ţeleli, bilo da pođu sada ili kroz jedan sat. Išao je neko vreme po
drumu za Hajberi, do iza zavijutka; sneg nigde nije bio debeo ni koliko palac, a na mnogo mesta
jedva ga je bilo dovoljno da obeli zemlju. Sad padaju vrlo retke pahuljice, ali se oblaci razilaze i svi
su izgledi da će sve to ubrzo proći. Razgovarao je s kočijašima i obojica su se sloţila s njim da nema
nikakvog razloga za strahovanje. • , Posle ovih vesti, Izabeli je bilo mnogo lakše, a Ema im se
takođe obradovala zbog oca, koji se odmah umirio koliko je to dopuštala njegova nespokojna
priroda, ali onaj strah koji se u njemu probudio nije se toliko stišao da bi i dalje mogao da mirno
sedi u Rendolsu. Verovao je da sad nema opasnosti za povratak, ali ga niko ne bi mogao ubediti da
im se ništa neće desiti ako još ostanu. Dok su mu ostali na razne načine dokazivali i uveravali 128
cja, <?■ Najtli i Ema resili su to ovako, u nekoliko kratkih rečenica: »Vaš otac se neće umiriti.
Zašto ne pođete?« »Ja sam gotova, ako hoće ostali«. »Da zazvonim?« »Jeste, zazvonite«. I tako on
zazvoni i naredi da spreme kola. Kroz nekoliko minuta, nadala "se Ema, ostaviće jednog nezgodnog
saputnika pred njegovom kućom, da se otrezni i rashladi, a drugome će se povratiti vedrina i
zadovoljstvo kad se svrši ova tegobna poseta. Kola dođoše. U ovakvim prilikama g. Vudhaus je
uvek bio prva briga, te ga g. Najtlj i g. Vesten paţljivo otpratiše do njegovih kočija. Kad je ugledao
sneg koji je stvarno napadao i otkrio da je noć tamnija nego što je očekivao, on se ponovo uznemiri
i tu nikakva uvera-vanja njegovih pratilaca nisu pomagala. »Boji se da će im voţnja biti vrlo
naporna. Boji se za sirotu Izabelu. A sirota Ema će biti u drugim kolima. Ne zna šta bi bilo najbolje
da učine. Moraju se drţati što je moguće više zajedno«. Onda se obratio Dţemsu i naredio mu da
vozi vrlo polako i da sačekaju druga kola. Izabela se pope za ocem, Dţon Najtli se, sasvim prirodno,
pope za svojom ţenom, zaboravljajući da nije bio u njihovim kolima, i tako se dogodi da Emu do
drugih kola odvede i za njom uđe g. Elten; ona vide da će se za njima neminovno zatvoriti vrata i da
će 'ostati da se vozi s njim nasamo. Pre onih sumnji koje su joj se Probudile upravo toga dana, ne bi
joj to bilo naročito neugodno; naprotiv, bilo bi joj prijatno: pričala bi mu 0 Harijeti i taj kilometar
voţnje proleteo bi začas. Ali bi sad više volela da se to nije desilo. Verovala je da je on popio malo
više dobrog vina g. Vestena i da će s'9urno pokušali da govori gluposti. Da bi ga što više obuzdala
sopstvenim drţanjem, sPremi se da odmah povede savršeno miran i ozbiljan ^zgovor o vremenu i
noći. Ali tek što je počela, tek sto su prošli kapiju na zavijutku i stigli prva kola, kad Je ej. Elten
prekide, zgrabi joj ruku, zatraţi da ga sasluša j.st.ade ni manje ni više nego da joj vatreno izjavljuje
ljubav. Govorio je kako iskorišćava ovu dr~.gocenu pri8 Ema 129 iliku da izrazi osećanja koja
moraju već biti dobro poznata, kako se nada — strahuje — oboţava — kako je gotov do umre ako
ga odbije, ali laska sebi da njegova ţarka odvaţnost, neiskazana ljubav i besprimerna strast nisu
mogle ostati bez ikakva dejstva, ukratko, čvrsto je resio da što pre dobije njen povoljan odgovor na
tu ljubav. Nije se varala. Bez ikakvih obzira, bez izvinjenja, bez mnogo vidnog ustručavanja, g.
Elten, taj koji voli Harijetu, izjavljivao je da voli nju, Emu. Pokušala je da ga zaustavi, ali uzalud:
hteo je svakako da produţi i kaţe sve. Mada ljuta, kad je progovorila, palo joj je na um da je ipak
bolje da se uzdrţi: činilo joj se da pola te ludosti začelo dolazi od pića, pa se nadala da će brzo proći.
Prema tome, odgovori mu poluozbiljno i poluša-Ijivo, u nadi da će to najbolje odgovarati njegovom
dvojakom stanju: »Veoma se čudim, gospodine Eltene! Govorite meni, zaboravljate se — mešate
me s mojom prijateljicom. Ako imate ma kakvu poruku za gospođicu Smit, biću srećna da joj
prenesem, ali meni nemojte više takve stvari govoriti, molim vas«.
»Gospođica Smit! Poruka za gospođicu Smit! Šta to treba da znači!« Ponavljao je njene reći s
takvom sigurnošću, tako se pravio iskreno iznenađen da se ona nije mogla obuzdati da mu ne
odgovori ţustro: »Gospodine Eltene, vi se neverovatno čudno ponašate! Ja to mogu samo na jedan
način da objasnim: niste pri čistoj svesti, inače ne biste mogli govoriti tako ni meni, ni o Harijeti.
Savladajte se toliko da ućutite, a ja ću se potruditi da »sve zaboravim«. AH vino koje je g. Elten
popio samo je pojačalo njegovu srčanost, a ne i pomutilo svest. Jasno je znao šta hoće da kaţe, i
pošto je vatreno odbio njeno sumnjičenje kao izvanredno uvredljivo, i ovlaš pomenuo kako ceni g-
cu Smit kao njenu prijateljicu, ali, priznaje da se čudi zašto ju je uopšte pomenula, produţi da govori
o svojoj ljubavi, traţeći da mu odmah da svoj pristanak. Što je manje mislila da je pijan, utoliko je
više mislila kako je prevrtljiv j drzak. Sad se već manje trudila da bude učtiva, te odgovori: , L30 ,
»Nemoguće mi je da i dalje sumnjam. Izrazili ste se suviše jasno. Gospodine Eltene, nemam reci da
kaţem jeoliko sam iznenađena. Posle onakvog ponašanja prema gospođici Smit, koje sam
posmatrala posledn.jih mesec dana —- one paţnje koju ste joj ukazivali i koju sam svakog dana
mogla da zapazim — da se na ovakav način obratite, — zaista nisam mislila da je takva nepostoja-
nost moguća! Verujte, gospodine, da mi nimalo ne laska što dobijam takve izjave«. »Za ime boţje!«
uzviknu g. Elten. »Šta sve to treba -da znači? Gospođica Smit! Nikad nisam pomislio na gospođicu
Smit u ćelom svom ţivotu — nikad joj nikakvu izuzetnu paţnju nisam ukazao, sem kao vašoj
prijateljici; nisam mario za nju ni koliko za lanjski sneg, sem kao za vašu prijateljicu. Ako je
zamišljala da je drukčije, zavele su je njene sopstvene ţelje, i meni je veoma ţao — izvanredno mi je
ţao. Ali kakva gospođica Smit! O, gospođice Vudhaus, ko moţe da misli na gospođicu Siu'.t, kad je
tu gospođica Vudhaus? Ne, časti mi, nema nikakve nepostojanosti. Mislio sam samo na vas.
Odričem da sam i najmanju paţnju obratio na bilo kog drugog. Sve što sam rekao ili učinio u toku
ovih nekoliko nedelja imalo je jedini cilj da pokaţe koliko vas oboţavam. Ne nioţe biti da u to
ozbiljno sumnjate. Ne!« (Značajno naglašavajući reći.) »Siguran sam da ste vi to videli i shva- \ tili
me«. Nemoguće je opisati Emina osećanja kad je to čula, kao ni koje je od svih neprijatnih osećanja
bilo prevladalo. Nju je ovo porazilo da nije bila u stanju da odmah odgovori; za g. Eltena, onako
punog vere i nade, ta dva trenutka ćutanja pretstavljala - su dovoljno ohrabrenje; on pokuša da joj
opet uzme ruku i radosno uzviknu: »Divna gospođice Vudhaus! Dozvolite mi da protumačim ovo
značajno ćutanje. Ono kazuje da ste me °davno razumeli«. »Ne, gospodine«, uzviknu Ema, »ne
kazuje ništa slično. Ne samo da vas nisam odavno razumela, nego sam se sve do ovog trenutka
nalazila u potpunoj zabludi u Pogledu vaših namera. Što se mene tiče, veoma mi je 2 što ste dali
oduške svojim osećanjima. -. Ali ja to ni je ne ţelim. .. vaša naklonost prema mojoj prija131 teljiei
Harijeti , , vaše udvaranje (tako 'je izgledale ...ispunjavalo me je zadovoljstvom i svesrdno sam var
ţelela uspeha. Ali da sam pretpostavljala da vas u Hart fild ne privlači ona, zacele bih smatrala da
grešite št nas tako često posećujete. Treba li da verujem da nika* niste pokušavali da zadobijete
naklonost gospođice Smit Da nikad niste ozbiljno pomišljali na nju?« »Nikad, gospođice«, uzviknu
on uvređeno. »Nika/ uveravam vas. Zar ja da ozbiljno pomišljam na gospo đicu Smit! Gospođica
Smit je veoma dobra devojka, i j bih se radovao da se ona lepo udomi. Ţelim joj sve naj bolje.
Svakako, ima ljudi kojima neće smetati što. . Svako prema sebi. Ali što se mene tiče, mislim da
nišan baš dotle pao. Nisam toliko izgubio nadu da ću se oţr niti
sebi ravnom da bih se obratio gospođici Smit! Ne gospođice, ja sam dolazio u Hartfiid samo zbog
vas, ohrabrenje na koje sam naišao. ..« »Ohrabrenje! Zar sam vas ja hrabrila! Gospodin? potpuno
ste se prevarili ako ste to zamišljali. Ja sam n; vas gledala samo kao na čoveka koji se udvara mojo
prijateljici. U svakom drugom pogledu vi ste za mem samo običan poznanik. Beskrajno mi je ţao,
ali dobre je da se ta zabluda okonča. Da ste se i dalje tako ponašali, naveli biste gospođicu Smit da
pogrešno protumar vaše namere, pošto verovatno ne bi bila svesna, isto ka« ni ja, te velike
nejednakosti na koju toliko pazite. Ovako, razočarenje je samo na jednoj strani i nadam se dt neće
biti dugotrajno. Zasad ne pomišljam na brak«. On je bio suviše ljut da bi išta više rekao, a i njen»:
drţanje bilo je suviše odlučno, te nije mogao pomislit da bi molbama mogao nešto postići. Tako su
sve višf ogorčeni i duboko potišteni, i jedno i drugo, morali d~ ostanu zajedno u kolima još
nekoliko minuta , jer si; usled plašliivosti g. Vudhausa konji vozilj hodom. D& nije te srdţbe,
osećali bi se očajno neugodno, ovako, njihovo jako i pravo uzbuđenje nije ostavljalo mesta za sitna
vrdanja zbunjenih ljudi. Ne znajući kad su kola zavila ka Parohiskom domu, ni kad su se zaustavila,
oni se najednom nađoše pred vratima njegove kuće i on iziđe pre no što je ijedno od njih i slova
izustilo. Ema jfi smatrala neophodnim da mu poţeli laku noć. On joj samo vrati isti pozdrav, hladno
i gordo. Potom se ona, neopisivo razdraţena, odveze u Hartfiid. Tu je ushićeno dočeka njen otac,
koji je drhtao zbog opasnosti kojoj se izloţila vozeći se sama od Parohiskog doma, zavijajući za
ugao na koji nije bio ustanju nj da pomisli — i to u stranim rukama, s nekim običnim koči-jašom,
ng_ sa Dţemsom. Sad se, izgleda, čekalo samo da se ona vrati pa da sve bude dobro: g, Dţon Najtli,
koji se postideo svoje zlovolje, sad je bio savršeno ljubazan i paţljiv, brinuo se da ugodi njenom
ocu, pa iako nije bio rešen da se pridruţi njegovoj činiji kaše, izgleda da je potpuno shvatao koliko
je to zdravo. Tako se dan završio spokojno' i prijatno ■ za ćelo njihovo društvo, serti za nju. Ona još
nikad nije bila tako pometena, i morala je mnogo da se napregne da bi izgledala paţljiva i vesela,
sve dok joj uobičajeni čas kad su se povlačili na spavanje nije dopustio da se preda mirnom
razmišljanju. 132tili GLAVA ŠESNAESTA Pošto je uvila kosu i otpustila sobaricu, Ema tuţne sede i
poče da razmišlja. Odista je to bilo strašno. Propalo je sve ono što je ţelela! Sve je ispalo naopako!
Uţa san udar za Harijetu! — To je bilo najgore od svega. Sv<-ovo nanosilo joj je neku vrstu bol~ i
poniţenja, ali u po ređenju s Harijetinom nevoljom, :ve je bilo lako: rad< bi pristala da još teţe oseti
svoju grešku — svoju za bludu — sramotu što se prevarila, kad bi se posledic< njenih glupih
grešaka ograničile samo na nju. »Da nisam ubedila Harijetu ^ zavoli tog čoveka sve bih bila u
stanju da podnesem. Prema meni je mo gao da se pokaţe i dvaput više uobraţen — ali jadrif
Harijeta!« Kako se mogla tako prevariti! Branio se da nika< nije ozbiljno mislio na Harijetu —
nikad! Pokušala j; da se priseti, ali sve joj se pobrkalo. Ona je verovatn< ćelu stvar smislila, i zatim
sve prema tome tumačila. Ai mora biti da se on ponašao neodređeno, kolebljivo, ne sigurno, inače je
ne bi mogao dovesti u zabludu. A njen portret! Kako se samo oduševio za taj por tret! I šarada! I sto
drugih okolnosti. 'Izgledalo je jasru da sve ukazuje na Harijetu. Naravno, šarada, s onor »dosetljiva«
— ali onda »blage oči«... ustvari nijedno nije odgovaralo; sve je to bila neukusna i neiskrena zbr ka.
Ko bi bio u stanju da prozre te glupave besmislice
Njoj se često, naročito u poslednje vreme, činilo d se on prema njoj preterano ljubazno ophodi, ali je
smatrala da je to njegov način, da je to samo nedostatak rasuđivanju, znanju i ukusu, jedan dokaz,
između ost.? 134 lih, da nije uvek ţiveo u najboljem društvu, da mu i pored toga što ume da se lepo
izrazi ponekad nedostaje prava otmenost; ali sve do tog dana nije ni za čas posumnjala da u tome
ima nečeg drugog do poštovanja punog zahvalnosti, koje joj ukazuje kao Harijetinoj prijateljici.
Zahvaljujući g. Dţonu Najtliju pomislila je prvi put na tu mogućnost, prvi put ju je razmotrila. Niko
nije mogao osporiti da su ta dva brata pronicljiva. Sećala se šta joj je g. Najtli jednom kazao o g.
Eltenu, kako joj je savetovao da bude obazriva, kako joj je izrazio svoje uverenje da se g. Elten
nikad neće oţeniti nerazmišljeno" pocrvenela je pri pomisli kako je dokazao da mnogo bolje od nje
poznaje njegove osobine. Osetila se uţasno uniţenom; g. Elten se u mnogo čemu pokazao sasvim
drukčiji no što je ona zamišljala i verovala da je: gord, nadmen, uobraţen, smatrao je da ima prava
na sve i nije martu za osećanja drugih. Protivno onom kako se stvari obično odvijaju, g. Elten je pao
u njenim očima kada je videla da ţeli da joj se udvara. Nije mu ništa pomoglo što joj je izjavio
ljubav i otkrio svoje namere. Njegovoj naklonosti nije pridavala nikakvu vrednost, a njegove nade
su je vređale. 2eleo je da se dobro oţeni, i pošto je imao drskosti da baci oko na nju, pravio se kao
da se zaljubio; bila je savršeno mirna i uverena da nije pre-trpeo neko razočarenje o kome bj trebalo
voditi računa. Ni u recima ni u ponašanju nije mu se ogledala iskrenost osećanja. Uzdaha i laskanja
bilo je u izobilju, ali nije bila u stanju da pronađe izraze i da zamisli boju glasa koji bi manje
odavali stvarnu ljubav. Nije bilo potrebno da ga saţaljeva. On je samo hteo da postigne veći ugled i
da se obogati. Ako g-cu Vudhaus iz Hartfilda, naslednicu trideset hiljada funti, nije tako lako dobiti
kao što je zamišljao, ubrzo će oprobati sreću kod neke druge gospođice s dvadeset ili deset hiljada;
Ali se najviše naljutila što je rekao da ga je ona ohrabrila, što je smatrao da su joj poznate njegove
na-*nere, da se s njima sloţila i, jednom rečju, pristala da se uda za njega! Zamišlja da joj je ravan
po porodičnim tezama j po pameti! Na njenu prijateljicu gleda s visine, sfrvatajući veoma dobro
razlike u društvenim poloţajima

135 ispod sebe, a toliko je šlep za sve što je iznad njega da veru je da se nije pokazao drzak, kad je
pokušao dajoj se udvara! Moţda nije pravo što od njega očekuje da oseti koliko je slabiji od nje po
obdarenosti i otmenosti duha. Upravo zato što joj u tome nije ravan, ne oseća da postoji ta razlika,
ali je morao znati da je ona po bogatstvu i društvenom ugledu daleko iznad njega. Morao je znati da
se više pokolenja Vudhausa rodilo u Hartfikiu, kao mlađa grana jedne veoma stare porodice — a da
su Eltenovi niko i ništa. Nepokretno, imanje Vudhausovih nesumnjivo nije vrlo veliko, pošto samo
kao klin ulazi u dobro Donvel, kome pripada ceo ostali deo Hajberija, ali je njihovo bogatstvo koje
potiče iz drugih izvora toliko da ih u svakom drugom pogledu stavlja odmah posle Donvela.
Vudhausj već odavno uţivaju veliki ugled u celoj okolini, u koju se g. Elten doselio pre nepune dve
godine, sa ţeljom da se nekako probije, imajući porodične veze samo s
trgovcima i oslanjajući se samo na svoj poloţaj i učtivo ponašanje. Ali je to uobrazio da se ona
zaljubila u njega; očevidno se pouzdao u to. Pošto se malo zanosila razmišljajući kako ljubazno
ophođenje i uobraţena glava ne idu na prvi pogled jedno s drugim, Ema je bila primorana da
pošteno zastane i prizna da se i ona ponašala prema njemu tako ljubazno i učtivo, s tako mnogo
predusretljivosti i paţnje da je (pretpostavljajući da se njene prave pobude nisu videle) čovek pro-
sečno pronicljiv i ne suviše tananih osećanja, kao što je g. Elten, mogao s razlogom uobraziti da joj
se osobito sviđa. Ako je ona tako rđavo razumela njegova osećanja nije imala prava da se čudi što je
on, zaslepljen svojom ličnom korišću, pogrešno protumačio njena. Prvu i najgoru grešku učinila je
ona sama. Bilo je glupo, nije valjalo što se toliko zauzimala da zbliţi dve osobe. Upustila se suviše
daleko, primila ria sebe suviše mnogo, uzela olako ono što treba da bude ozbiljno, i od onog što
treba da bude prosto napravila veštinu. Zabrinula se i postidela, pa je odlučila da takve stvari više ne
čini. »U ovom slučaju«, mislila je ona, »ja sam čak nagovorila sirotu Harijetu da zavoli tog ćoveka.
Da nije 136 bilo mene. moţda nikad ne bi ni pomislila na njega; a nesumnjivo nikad ne bi mislila o
njemu s nekom nadom da je nisam uverila kako joj je privrţen, jer je skromna i povučena, kao što
sam verovala da je i on. Oh, da sam se samo zadovoljila time sto sam je ubedila da odbije mladog
Martina! Tad sam bila potpuno u pravu: dobro sam učinila. Ali trebalo je da se tu zaustavim, a
ostalo ' da ostavim vremenu i slučaju. Uvela sam je u dobro društvo, pruţila sam joj priliku da se
dopadne nekome ko ima vrednosti; nije trebalo da pokušavam nešto više. Ali, jadna devojka, sad
sam joj za neko vreme poremetila mir. Bila sam joj samo upola prijateljica; ako joj to razočarenje ne
padne mnogo teško, zaista ne vidim koga bih drugog mogla poţeleti za nju: Viljema Koksa, o ne, ne
bih bila u stanju da podnesem Viljema Koksa — tog drskog mladog advokata«. Zastade crveneći i
smejući se što je ponovila istu grešku, a zatim poče ozbiljno i skrušeno da razmišlja o onome što je
bilo, što moţe da bude i što mora da bude. Razmišljala je o tugaljivom objašnjenju koje je dugovala
Harijeti, o tome kako će jadna Harijeta patiti, kako će joj ubuduće bitj neprijatno kad se sretne s
njom i teško da produţi ili prekine prijateljstvo, da savlađuje osećanja, prikriva ljutnju i izbegava
bruku, i to je do-prinelo da još neko vreme ostane nevesela; najzad leţe u postelju ne rešivši ništa,
ali uverena da je učinila strašnu grešku. Mladoj i po prirodi veseloj osobi kao što je Ema novi dan
moraće da povrati raspoloţenje, mada je u toku noći obrvala tuga. Mladost_ij^riija_veselost
suLslića-^T^^djnije toliko Jak da_ se JJ^2^tv

Ema je sutradan ustala mnogo mirnija nego što je legla u postelju; nevolja koia ioj ie oretstojala
izgledala joj je manje strašna, i imala je više nade da će se na neki način izvući iz nje. Tešila se time
što g. Elten nije stvarno bio zaljubljen u nju, niti je toliko mio ćovek da bi joj bilo neugodno što ga
je razočarala: zatim. Harijeta po svojoj prirodi nije pripadala onoj višoj vrsti ljudi, kod kojih su ose*
137ćanja veoma snaţna i dugotrajna; najzad, ne mora niko sem tri glavne osobe da zna šta se zbilo,
a naročito njen otac nj za časak neće osetiti neprijatnost zbog toga. Te misli su je oraspoloţile, a
debeli pokrivač snega isto tako joj je pomogao, jer je dobrodošlo bilo sve zbog čega su njih troje
imali izvinjenje da se za neko vreme ne viđaju.
Vreme joj odlično odgovaralo; mada je bio Bo-. ţić, nije mogla da ode u crkvu. G. Vudhaus bi pao a
očajanje da je njegova kći to pokušala da učini, te je tako bila sigurna da neće ni ona kod drugih ni
drugi kod nje pobuditi neprijatne i neprilične pomisli. Pošto je sneg pokrio zemlju, a vazduh se
nalazio u onom ne-.određenom stanju između mraza i topljenja, koje je od svih najnepogodnije za
šetnju, kad svako jutro počinje kišom, a svako se veče završava mrazom, više dana je ostala u
časnom ropstvu. Sa Harijetom je mogla da odrţava vezu samo preko pisama; u crkvu nije išla ni u
nedelju kao ni na Boţić; nije bilo potrebno da iznalazi opravdanja što g. Elten ne dolazi. Vreme je
bilo takvo da je svaki s razlogom mogao da ostane kod kuće; mada se nadala i verovala da se i on
ustvari teši u ovom ili onom društvu, bilo joj je vrlo prijatno kad bi njen otac sa zadovoljstvom
izjavio kako je on pametan što sedi kod kuće i nikud lie ide, a isto tako i kad bi čula kako govori g.
Najtliju, koga nikakvo vreme nije bilo u stanju da odvoji od njih: »Ahi" gospodine Najtli, zašto ne
ostanete kod kuće kao jadni gospodin Elten?« Da nije imala svoje lične nevolje, ovi dani provedeni
daleko od sveta bili bi vanredno prijatni, pošto je ta osamljenost savršeno odgovarala. njenom zetu,
o čijim su osećanjima njegovi rođaci 'uvek vodili računa; sem toga, nestalo je potpuno one
mrzovolje, koju je pokazao u Rendolsu, i do kraja boravka u Hortfildu nije ga nijednom izneverila
njegova ljubaznost. Uvek je bio prijatan i predusretliiv i sa svima je veselo razgovarao. Ali jev i
pored sveo tog veseloa raspoloţenja, i olakšanja što se za neko vreme sve odlaţe. Ema osećala da joj
kao mač nad glavom stoji taj čas objašnjenja sa Han jetom, te joj je bilo nemoguće da bude sasvim
spokojn.133 GLAVA SEDAMNAESTA G-đa i g. Dţon Najtli nisu se dugo zadrţali u Hart-fildu.
Vreme se uskoro dovoljno popravilo, da su mogli da pođu oni koji su morali; g. Vudhaus je najpre,
kao i obično, pokušao da nagovori svoju kćer da sa decom još ostane, ali je na kraju inak ispratio
ćelo to društvo i ostao da se opet vaika nad sudbinom jadne Izabele. A ta jadna Izabela, koja je
provodila ţivot s onima koje je oboţavala, ushićena njihovim vrlinama i šlepa za njihove mane,
prostodušna i marljiva, mogla je sluţiti kao uzor prave ţenske sreće. Uveče istog dana kad su oni
otišli, stiglo je za g. Vudhausa jedno pismo od g. Eltena: dugačko, učtivo, zvanično pismo, kojim je,
uz najbolje ţelje, g. Elten javljao da »namerava sutradan ujutro da otputuje iz Hajberija za Bat, gde
je, na navaljivanje nekih prijatelja, obećao da će provesti nekoliko nedelja; jako ţali što mu je
nemoguće, iz raznih razloga, zbog rđavog vre-inena i poslova, da se lično oprosti od g. Vudhausa,
čije će se prijateljske ljubaznosti uvek sa zahvalnošću se-ćati. Ako bi g. Vudhaus imao nešto da
poruči, on će biti srećan da' mu bude na usluzi«. Ema se vrlo prijatno iznenadila. Odlazeći u ovom .
času iz Hajberija. g. Elten je učinio upravo ono što treba. Divila mu se što je to udesio, mada nije
mogla odati priznanje načinu na. ktffi je to saopštio. Teško bj jasnije ispoljio svoju srdţbu do
ovakvim učtivim pismom nje-ttotn ocu, iz koga fe ona tako vidno bila isključena. čak Je nije ni
pozdravio Nije uopšte pomenuo njeno ime. Sve je to ukazivalo na tako upadljivu promenu, njegovo
139zahvaljivanje i opraštanje bilj su tako nepotrebno svečani da to, kako joj se činilo, neće promaći
očevom po-dozrivom oku. Pa ipak je promaklo Otac joj se sav pomeo od iznenađenja što se g. Elten
tako naglo resio na put, i od bojazni da moţda neće stići zdrav i čitav, tako da nije zapazio ništa
neobično u njegovim recima. Pismo se pokazalo vrlo korisno, jer im je pruţilo nešto novo o čemu će
misliti i razgovarati u toku tog samotnog večera. G. Vudhaus je govorio o svojim strepnjama, a
Ema. dobro raspoloţena, ubeđivala ga je, hitro kao i obično, da su neosnovane. Odlučila je da
Harijeti otkrije istinu. Verovala je, s dosta r%zloga, da se ona skoro sasvim oporavila od na-zeba, i
ţelela je da joj da što je moguće
više vremena da savlada i ova drugu boliku pre no što se taj gospodin vrati. I tako već sutradan ode
do doma g-đe Godar da sve s&opšti i pretrpi neminovno ispaštanje, koje je zaista bilo teško. Morala
je da razori sve nade koje je tako marljivo notkrepljivala, da se pojavi u nezahvalnoj ulozi ţene koia
ga je pridobila, da prizna kako se grubo prevarila i kako su sva njena razmišljanja o toj stvari, sva
zapaţanja, sva ubeđenja, sva predviđanja za poslednjih šest nedelja bila pogrešna. Pri toj ispovesti
ponovo se postidela kao i pre, a kad je ugledala Harijetine suze, pomislila je kako nikad neće sebi
oprostiti. Harijeta je vrlo dobro podnela tu vest, nije nikoga korila i pokazivala je u svemu takvu
prostodušnost i skromno mišljenje o samoj sebi da je u tom času to moralo ići na ruku njenoj
prijateljici. Ema se nalazila u raspoloţenju u kome je najveću vrednost pridavala jednostavnosti i
skromnosti; činilo joj se da Harijeta raspolaţe svim što ţenu činj ljupkom i privlačnom, dok ona
sama toga nema, Harijeta nije smatrala da bi imala na nešto da se ţali. Ljubav čoveka kao što je g.
Elten pretstavliala bi suviše veliku počast. Nikad ga ne bi bila dostojna; samo vrlo pristrasna i dobra
prijateljica kao što je g-đica Vudhaus mogla je pomisliti da je to mogućno. 140 Prolila je mnogo
suza, a tuga joj je bila tako iskrena i bezazlena da je u očima Eminim nikakvo dostojan* stveno
drţanje ne bi činilo dostojnijom poštovanja, Slušala je i pokušavala da je uteši iz sveg srca, kako je
najbolje umela, verujući stvarno u tom času da je od njih dve Harijeta vrsnija ličnost, i da bi, više od
sve njene darovitosti i pametima njeno sopstveno dobro i sreću bilo korisnije kad bi na nju ličila.
Sad je bilo malo kasno da postane prostodušna i neznalica, ali je .od Hariiete otišla čvrsto rešena da
bude skromna i uzdrţljiva i da do kraja ţivota suzbija svoju maštu. Sad se njena druga duţnost, koja
je ustupala samo pred duţnošću prema ocu, sastojala u tome da Ha-rijetu što pre uteši i da svoju
naklonost dokaţe na neki bolji način, a ne provođadţisanjem. Dovela je Harijetu 11 Hartfild i starala
se bez prestanka o njoj, trudeći se «la je zabavi i razonodi, ne bi li čitajući i razgovarajući zaboravila
g. Eltena. Znala je da treba vremena da bi u tome uspela; sebe samu morala je smatrati slabim
sudijom u tim stvarima uopšte, a naročito nije imala dovoljno razumevanja za ljubav prema g.
Eltenu; ali joj se činilo, imajući u vidu Harijetine godine, i nestanak svake nade, da se s razlogom
moţe očekivati da će se do pavratka g. Eltena postići izvestftn napredak u njenom duševnom
smirivanju, koji bi omogućio da se oni opet sretnu kao stari poznanici, bez opasnosti da će odati
svoja osećanja ili da će se ova pojačati. Harijeta je zaista mislila da je 0*n savršenstvo i smatrala da
mu po lepoti ili vrlinama nema ravna, i pokazivala se ozbiljnije zaljubljena no što je Ema
predviđala. Pa ipak, činilo joj se da će se ona prirodno, neminovno, odupirati takvoj naklonosti koja
joj se ne uzvraća i nije mogla verovati da će ova i dalje ostati tako snaţna. Ako se g. Elten po svom
povratku bude trudio da ^e. pokaţe onako jasno i nesumnjivo ravnodušan, kao sto je ona verovala
da će se pokazati, ne moţe se zamisliti da će Harijeta j dalje nalaziti svoju sreću u tome sto će ga
viđati ili na njega misliti. Za oboje — za. sve troje — nije valjalo što su ve-i, čvrsto vezani za isto
mesto. Nijedno od njih nije

141 imalo mogućnosti da ode odatle ili da iole izmeni svoje društvo. Moraće i dalje da se sreću i da
se pritom što bolje snalaze.
Sem toga, na Harijetu je nepovoljno uticalo i on« što jp slušala od svojih drugarica u domu g^đe
Godar. Sve učiteljice i odrasle devojke u školi oboţavale sa g. Eltena. Tek u Hartfildu ona je imala
mogućnosti da čuje o njemu umerene i hladne reći ili neprijatnu istinu. Gde je rana zadata, tu se,
ako igde. mora i lek naći. Ema je osećala da sama neće imati istinskog spokojstva dok ne bude
videla da se Harijeta oporavlja. \ GLAVA OSAMNAESTA G. Frank čerčil nije došao. Kad se
pribliţilo određeno vreme, pokazalo se da su strahovanja g-đe Vesten bila opravdana, jer je stiglo
pismo kojim se izvinio. Zasada, mu nije moguće doći na njegovo »veliko nezadovoljstvo i ţalost, ali
ipak očekuje i nada se da će uskoro posetiti Rendols«. G-đa Vesten bila je veoma razočarana —
ustvari, mnogo više razočarana nego njen muţ, mada je ona mnogo manje računala da će videti tog
mladića._čoyei_ -PU^pouzdgmja^jpjid^ npgn sto dn~ —bile,_za. te svoje nade nejDlaća Jošću
Brzo zaboravlja sadašnj^ j j _gj Brzo zaboravlja sadašnj^'jrieuspel^ i_Qpet-4Jfićinje___ i^™"J^h^T
g. Vesten je bio iznenađen j d ^p g j i oţalošćen, ali onda uvide kako je mnogo bolje da Frank dođe
za dva-tri meseca, biće lepše doba godine, lepše vreme; i, besumnje, moći će da ostane kod njih
amogo duţe nego kad bi došao ranije. Te misli ga brzo umiriše, dok je g-đa Vesten, pla-sljivije
prirode, predviđala da će se Frank opet izviniti i odloţiti dolazak; pošto joj je bilo teško zbog toga
što će njen' muţ da propati, ona je sama patila mnogo više. Ema u to vreme nije bila u takvom
raspoloţenju da "i se uznemirila što g. Frank čerčil nije stigao, sem što Joj je bilo ţao zbog
razočarenja koje će pretrpeti po-rodica u Rendolsu. Za trenutak je nije privlačilo da se s njim
upoznaje. Naprotiv, ţelela je da se smiri i ostade daleko od iskušenja; ali ipak, pošto je trebalo da se
11 svemu ponaša kao i obično, potrudila se da za taj događaj pokaţe onoliko paţnje i da onako toplo
uče143stvuje u razočarenju g. i g-đe .Vesten, koliko, su pm kao prijatelji, od nje, prirodno,
očekivali. ... Ona je prva saopštila tu vest g. Najtliju; protiv Cer čilovih koji su ga zadrţali, ustala je
onoliko koliko jt bilo potrebno (ili, pošto je glumila, moţda malo i više) Zatim je nastavila da
gOvori mnogo više nego što jt osećala, o preimućstvima koje bi takav gost doneo njihovom malom
društvu u Sareju, o zadovoljstvu koje b imali gledajući neko novo lice, o tome kako bi za cer
Hajberi bio svečan dan u koji bi ga videli; završavajuć opet primedbama o porodici Cerčil,
odjednom se nađe t. prepirci s g. Najtlijem, j na svoje veliko uveseljenjt opazi da sama brani
gledište suprotno svome i da se sluţi istim razlozima koje je g-đa Vesten upotrebila t razgovoru-s
njom. »Cerčilovi verovatno greše«, reče hladno g. Najtli, >ali bi on, da ţeli, nesumnjivo mogao da
dođe«. »Ne znam zašto tako govorite. On neobično mnogo ţeli da dođe, ali njegov ujak i ujna neće
da se odvoje od njega«. »Ne mogu da verujem da nije kadar da dođe, ako mu je do toga uistinu
stalo. Suviše je neverovatno "da bih poverovao ovako bez dokaza«. »Kako ste čudni! Šta je to
gospodin Frank Cerčil učinio da biste ga smatrali neprirodnim stvorom?« . »Ne smatram ni
najmanje da je neprirodan stvor ako podozrevam da Je, moţda naučio da se drţi iznad svojih rođaka,
zato što je ţiveo s onima koji su mu uvek davali taj primer, i ne mari ni za šta do za svoje
zadovoljstvo. Daleko je prirodnije nego što ćovek i pomišlja da mladić, koga su vaspitali oholi,
raskošni i sebični ljudi, i sam postane ohol, raskošan [ sebičan. Da je Frank Cerčil hteo da vidi svog
oca, on bi u tome uspeo o-e septembra do januara.
Covek njegovih godina — kolikt mu je? — dvadeset tri ili četiri — mora naći načina da to učini.
Nemoguće je da ne moţe«, »Vama, koji ste uvek bili svoj gospodar, to je lako reći i lako osetiti.
Gospodine Najtli, vi ste najgori su-dija koji postoji kad se radi o teškoćama na koje nailazi čovek u
zavisnom poloţaju Vi znate sta znači kad čovek mora da ugađa raznim ćudima«. 144 »Ne mogu da
pojmim da čovek od dvadeset tri ili četiri godine nije toliko slobodan u mišljenju, i kretanju. N*i
moţe biti da nema novaca, ne moţe biti da nema slobodnog vremena. Znamo, naprotiv, da i jednog i
drugog ima toliko da je gotov da ih traci u mestima gde se najviše besposlici. Uvek slušamo da je
sad u ovoj sad onoj banji; pre nekog vremena boravio je u Vejmetu. Tp dokazuje da moţe da napusti
Cerčilove«. »Da, ponekad moţe«. »A to biva onda kad on smatra da to vredi — kad ga mami neko
zadovoljstvo«. »Nije pravo da čovek donosi sud o nečijem ponašanju ako izbliza ne poznaje njegov
poloţaj. Niko ko nije ušao u ţivot jedne porodice nije u stanju da kaţe kakve su teškoće ma kog
člana te porodice. Treba da upoznamo Enskum i narav gospođe Cerčil, pre no što pokušamo da
.zaključimo šta je njen nećak kadar da učini. Nekiput je moţda u stanju da učini više, a nekiput
nije«. »Postoji jerina stvar. P.ma koju je čovek u stanju akohoće,a to ie ono "Tlkt' ve mu g
IBuznošT^^lie veštinomT_lukavstvom.' vec snagom i oa-lućnošću. Franku Cerčilu je duţnost da
ukaţe tu paţnju -T7T5 t sudeći po njegovim obećanjimal i lućnošću. Franku Cerčilu je duţnost da u
p svmne-oTu7T5n to zna; sudeći po njegovim obećanjimal porukama, ali da je ţeleo da to učim,
mogao je• CoveK koji pravilno oseća odmah bi kazao gospođi Cercil prosto'I odlučno: 'Uvek ću biti
spreman da zbog vas ţrtvu-jem svako zadovoljstvo, ali svog oca moram smesta aa posetim. Znam
da će se uvrediti ako ovom prilikom ne pokaţem tu paţnju. Stoga ću sutra krenuti na pu Kad bi joj se
tako obratio, odlučnim glasom koji dolikuje co-veku. niko se ne bi protivio njegovom odlasku«.
»Ne bi« reče Ema smeiući se, »ali bi se, moţda, protivio njegovom povratku. Zar da ćovek koji Je u
potpuno zavisnom poloţaju upotrebi takve reci! Niko sem vas, gospodine Najtli. ne bi pomislio da
je to moguće, ali vi nemate poima šta se traţi u slučajevima koji su potpuno suprotni vašem. Da
gospodin Frank Cercil odrţi takvo slovo ujaku i ujni ko'ii su ga podigli i treba aa ga obezbede!
Stojeći, valjda, nasred sobe i govoreći što glasnije moţe! Kako moţete da zamislite da bi takav
postupak bio izvodljiv?« 10 Enaa 145»Verujte mi, Ema, pametnom čoveku to ne bi bilo teško.
Osećao bi da je u pravu; a ta izjava — učinjena, razume se, kao što bi je mudar čovek učinio — više
bi mu koristila, dala veći ugled, čvršće ga vezala za ljude od kojihzavisi, nego sva ta vrdanja i
izgovori. Ne bi ga samo voieli nego i poštovali. Osećali bi da se mogu pouzdati u njega, da će
njihov nećak koji je paţljiv prema ocu biti paţljiv i prema njima, jer znaju, kao što i on zna — kao
što i ceo svet mora da zna — da on treba da poseti svoga oca; i dok podlo upotrebljavaju svoju moć
da tu posetu odloţe, u dnu duše nemaju bolje mišljenje o njemu zato što se pokorava njihovim
ćudima. Ispravno ponašanje izaziva poštovanje kod svakog. Kad bj uvek postupao tako, načelno i
dosledno, njihov sitni duh priklonio bi se pred njegovim«. »Nisam sasvim sigurna u to. Vi mnogo
volite da savlađujete sitne duhove; ali kad sitni duhovi pripadaju bogatim i uglednim ljudima, čini
mi se da umeju da se nadmu toliko da postaje isto tako teško izaći s njima na kraj kao i s velikim.
Mogu da zamislim da biste vi, gospodine Najtli, ovakvi kakvi ste, kad
biste se odjednom našli u poloţaju gospodina Franka čerčila, bili u stanju da kaţete i učinite ono što
savetujete njemu; i to bi, moţda, uspelo. Cerčilovi moţda ne bi imali šta da odgovore, ali vi ne biste
morali da kršite navike poslušnosti i poštovanja, stečene od rane mladosti. Njemu, koji bi to morao
da učini, ne bi moţda bilo lako da uskoči u potpunu nezavisnost i odbaci svu duţnu zahvalnost i
poštovanje prema njima. On moţda isto kao i vi oseća šta je pravo, ali, u naročitim okolnostima, nije
kadar da prema tome postupi«. »Onda 7nači da ne oseća tako snaţno. Ubeđenje mu nije isto ako ga
ne potstiče da na isti način istupi«. »Oh, velika je razlika u poloţaju i navikama! Vo-lela bih da se
potrudite i razumete šta sve jedan mio mladić moţe da oseti kad se otvoreno usprotivi onima koje je
još kao dete i dečko uvek slušao s poštovanjem«. »Vaš mili mladić je veliki slabić, ako je ovo prva
prilika u kojoj treba da postupi ispravno protiv volje drugih. Trebalo bi da mu je dosad prešlo u
naviku da se rukovodi onim što mu je duţnost, umesto da vodi ra146 čuna o onome što je
probitačno. Mogu da opravdam strah u deteta, ali ne i u čoveka. Kad je postao zreo čovek, trebalo je
da strese sa sebe sve što je nedostojno u njihovoj vlasti. Trebalo je da se usprotivi kad su prvi put
pokušali da ga navedu da uvredi svog oca. Da je počeo kako treba, sad ne bi bilo nikakve teškoće«.
»Naša mišljenja o njemu nikad se neće sloţiti«, uzviknu Ema; »ali to niie ništa neobično. Ja i ne
pomišljam da je on slabić. Sigurna sam da nije. Gospodin Vesten bi morao da zapazi lakomislenost,
makar ona bila i kod njegovog rođenog sina; ali on verovatno ima popustljiviju, poslušniju i blaţu
narav nego što to odgovara vašoj zamisli o savršenom čoveku. Verovatno je tako. I mada mu to
uskraćuje izvesna preimućstva, daće mu mnoga druga«. »Da; sva preimućstva toga što sedi mirno,
kad bi trebalo da dela, što provodi ţivot u praznim zadovoljstvima i uobraţava da je vanredno vest u
iznalaţenju izgovora za to. Ume da sedne i napiše sjajno pismo, puno uveravanja i laţi, i ubedi sebe
da je našao najbolji način na svetu da odrţi mir u kući, a ocu uskrati svako pravo da se ţali. Njegova
pisma su mi odvratna«. »Vaša osećanja su čudna. Izgleda da ta pisma zadovoljavaju sve ostale«.
»Sumnjam da zadovoljavaju gospođu Vesten. Teško da mogu da- zadovolje ţenu razumnu i osetljivu
kao što je ona: u poloţaju majke, ali bez materinske neţnosti koja bi je zaslepila. Radi nje je
dvostruko obavezan da učini tu posetu Renđolsu, i ona sigurno dvostruko oseća taj nemar. Da je ona
neka značajna osoba, on bi besum-nje došao, a ne bi ni bilo vaţno da li će doći ili ne. Moţete li
pretpostaviti da vaša prijateljica nije već tako razmišljala? Zar mislite da ona sve to često ne kazuje
sama sebi? Ne, Ema; vaš mladić mpţe biti mio samo u francuskom značenju te reci, a ne u
engleskom. On je moţda vrlo ljubazan, lepog ponašanja i vrlo prijatan u društvu; ali on ne moţe
imati englesku osetljivost za °sećanja drugih ljudi — u njemu odista nema ničeg milog«. »Vi ste se,
izgleda, resili da o njemu rđavo mislite«. w 147»Ja! Ni najmanje«, odgovori g. Najtli, malo ljutito,
»ne ţelim da o njemu rđavo mislim. Više nego ik» spreman sam da odam priznanje njegovim
vrlinama, ali nisam čuo ni za jednu, sem onih koje su čisto spoljne :— da je dobro razvijen i lep,
uglađen i slatkorečiv«. »Pa lepo, i kad ne bi imao nikakvu drugu prednost, ipak bi bio pravo blago
za Hajberi. Ne dešava nam se često da vidimo otemene mlade ljude, dobro vaspitane i prijatne. Ne
smemo biti probirači i traţiti pored toga i sve druge vrline. Zar ne moţete da zamislite, gospodine
Najtli, kakvo će uzbuđenje proizvesti njegov dolazak? Ni o čemu drugom neće se govoriti u
parohijama Don-vela i Hajberija, ništa drucro neće pobuđivati paţnju i radoznalost; sve će se vrteti
oko gospodina Franka čer-čila; mislićemo i govorićemo samo o njemu«.
»Izvinićete me što ne mogu da budem tako oduševljen. Ako mi njegov razgovor bude prijatan, biće
mi milo što sam ga iraoznao. ali ako je on samo brbljivi gi« zdavac, neću se dugo ni baviti s njim
niti razmišljati o njemu«. »Ja mislim da on ume da se prilagodi i razgovara prema svačijem ukn.su, i
da ne samo ţeli nego i moţe da se svima dopadne. S vama će govoriti o zemljoradnji, sa mnom o
muzici i slikarstvu, i tako dalje sa svakim, pošto ima ona opšta znanja o svim stvarima, koja će >mu
omogućiti da učestvuje u svakom razgovoru, ili da ga sam vodi, onako kako pristojnost bude
zahtevala, i da o svemu izvanredno dobro govori; tako ga ja zamišljam«. »A ja mislim«, reče g.
Najtli vatreno, »da će, ako bude iole ličio na tako nešto, biti najnepodnošljiviji stvor na svetu! Sta!
Zar u dvadeset i trećoj godini da bude gospodar u društvu — veliki čovek — iskusni političar, koji
će prozreti svakog kakav je, i iskoristiti' svačiji dar da bi istakao svoju nadmoć: koji će milostivo
deliti pohvale kako bi u poređenju s njim svi izgledali glupači! Draga moja Ema, ako bi do toga
došlo, ni vaš zdrav razum ne bi bio u stanju da podnese takvog praznoglavca«. »Neću više da
govorim o njemu«, uzviknu Ema, »vi sve izvrćete. Mi smo oboje pristrasni; vi ste protiv, a ja za
njega; i nema izgleda da ćemo se sloţiti pre no što on dođe ovamo«. 143 »Pristrasni! Ja nisam
pristrasan«. »Ali ja jesam vrlo mnogo i nimalo se ne stidim toga. Zbog ljubavi koju gajim nrema
gospođi i gospodinu Ve-stenu nesumnjivo sam pristrasna orema njemu«. »Moţe da prođe ceo mesec
dana pa da nikad ne pomislim na toa čoveka«, reče g. Najtli tako srdito da Ema odmah poče da
govori o nečem drugom, mada nije bila u stanju da shvati zašto se naljutio. Bilo je zaista nedostojno
stvarne širine njegovog duha. koju mu je uvek priznavala, da ne mari nekog mladića samo zato što
je izgledalo da je ovaj drukčije naravi; jer, i pored visokog mišljenja koje je imao o sebi, što mu je
ona često prebacivala, nije nikad ranije ni za trenutak pretpostavila da bi se zbog tog mišljenja
pokazao nepravedan prema vrednosti nekog drugog.GLAVA DEVETNAESTA Ema i Harijeta šetale
su zajedno jedno pre podne i, po Eminom mišljenju, za taj dan su se dosta napri-čale o g. Eltenu.
Nije joj izgledalo da radi Harijetine utehe, ili zbog svojih sopstvenih grehova, treba još govoriti o
njemu. Zato je pri povratku sve više izbegavala taj predmet, ali on opet iskrsnu kad joj se već činilo
da je uspela; govorila je neko vreme o tome kako se sirotinja začelo muči zimi, i kad je kao odgovor
dobila samo jedno ţalostivo: »Gospodin Elten je veoma dobar prema sirotinji!« zaključila je da
mora da učini nešto drugo. Upravo su se pribliţavale kući u kojoj su ţivele g-đa i g-ca Bejts. Resila
se da ih poseti { potraţi zaštite u širem društvu. Imala je dovoljno razloga da im ukaţe tu paţnju: g-
đa i g-ca Bejts volele su da im se dođe, a znala je da ono malo osoba koje su se usuđivale da
ponekad uoče kod nje neki nedostatak smatraju da je ona prema njima pomalo nemarna, jer ne čini
ništa da bi sa svoje strane unela malo razonode u njihov sumorni ţivot. G. Najtli joj je više puta
ukazao na tu manu, a pokatkad i njeno sopstveno srce, ali ni jedno ni drugo nije bilo u stanju da je
pokoleba u ubeđenju kako je to veoma neprijatno — čisto gubljenje vremena — te ţene su dosadne
— uţasavala se pri pomisli da tu moţe sresti neke drugorazredne i trećerazredne stanovnike Hajbe-
rija, koji večito posećuju ove gospe — i zato im se vrlo retko pribliţavala. Ali sad najednom odluči
da ne prođe pored njihovih vrata ne posetivši ih i predlaţući Hari-jeti da svrate unutra, dodade kao,
koliko je u stanju da 15Q proračuna, upravo ovih dana mogu biti sigurne da neće biti nikakvog
pisma od Dţejn Ferfaks.
Kuća je pripadala nekom trgovcu. G-đa i g-ca Bejts zauzimale su prvi sprat i tu su, u sobi veoma
skromne veličine, koja je njima sluţila za sve, dočekale svoje gošće najsrdačnije, čak j zahvalno.
Tiha, uredna stara gospođa, koja je sa svojim pletivom sedela u najtoplijem kutu, htela je čak da
ustupi mesto gci Vudhaus, a njena kći, ţivlja i govorljiva, prosto ih je zbunila koliko se pokazivala
paţljiva i ljubazna, zahvaljivala im na poseti, starala se za njihove cipele, briţno se raspitivala za
zdravlje g. Vudhausa, radosno ih obaveštavala o zdravlju svoje majke i nudila im kolačiće koje je
izvadila iz kredenca. »Baš je malopre bila ovde gospođa Koul. Svratila je samo na deset minuta i
bila je tako dobra da je ostala ceo sat, i ona je uzela parče kolača i ljubazno je rekla da joj se veoma
sviđa. Zato se nada da će i gospođica Vudhaus i gospođica Smit biti tako ljubazne da pojedu po
jedno parče«. Bilo je sigurno da će posle g-đe Koul pomenuti g. Eltena. Oni su bili prisni prijatelji i
g. Elten je pisao g. Koulu posle svog odlaska. Ema je znala šta sad dolazi: počeće opet da pričaju o
tom pismu, da računaju koliko već ima otkako je otišao, da pričaju kako ga zovu na sve strane, kako
je omiljen gde god dođe i kako je svečana igranka bila mnogo posećena. Sve je to vrlo dobro
izdrţala, sa svom paţnjom i izrazima odobravanja koji su se od nje očekivali, starajući se da uzme
učešća u razgovoru kako Harijeta ne bi morala da kaţe ni jednu reć. Na to je bila spremna kad je
ušla u kuću, ali je mislila da, pošto se priča o njemu lepo završi, neće više morati da podnosi
nikakve neprijatne razgovore, već da će nadugačko i naširoko slušati o gospođama i gospođi-carna
Hajberija i njihovim partijama karata. Nije očekivala da će iza g. Eltena nastupiti Dţejn Ferfaks. G-
ca Bejts je zaista brzo svršila s njim; prešla je naglo na razgovor o Koulovima, da bi mogla da
pomene pismo-svoje sestričlne. , »O, da. . . g. Elten kako sam shvatila... neosporno, što se tiče
okretnih igara... g-đa Koul mi je pričala o igran151kama u Batu. . . g-cta Koul je bila veoma
ljubazna i se dela je neko vreme s nama pričajući o Dţejn. čim ušla u sobu počela je da se raspituje
za nju. Oni svi silu vole Dţejn. Kad god je ona kod nas, g-đa Koul je prosi zasipa ljubaznostima. A
moram reći da Dţejn to zašli zuje više no iko. I tako je odmah počela da se raspituj o njoj, rekavši:
'Znam da niste mogli imati skoro ves ocj Dţejn, jer još nije vreme da vam piše', a kad sam j na to
odmah odgovorila: 'Ali ustvari imamo vesti, he jutros smo dobile pismo', mislim da nikad nisam
vide i nekog ko se tako iznenadio. 'Zbilja ste dobili? časn reč?' kazala je ona. 'To je-sasvim
neočekivano. Ispričaji mi šta piše'«. Emu nije izneverila učtivost, te joj smešeći se i paţnjom odmah
reče: • ..v • »Zar vam je tako skoro pisala gospođica Ferfaks To me veoma raduje. Nadam se da je
dobro?« »Hvala, vi ste veoma ljubazni!« odgovori lakovern tetka dok je ţurno traţila to pismo. »O,
evo ga. Znai sam da nije nigde daleko, ali sam stavila na njega svoj torbicu za rad, vidite, a nisam ni
primetila, pa se sasvii sakrilo, ali sam ga tako skoro imala u ruci da sam bii gotovo sigurna da mora
biti na stolu. čitala sam ga pu novo majci, jer za nju to pretstavlja veliko zadovoljstv — pismo od
Dţejn — pa joj nikad nije dosta da ga sluš. Zato sam znala da ne moţe biti daleko, i eto "ga tu, upra
vo pod mojom torbicom za rad — a pošto ste vi tak« ljubazni da ţelite da čujete šta piše.. . ali pre
svega, d bih bila pravična prema Dţejn, moram je izviniti što j napisala tako kratko pismo, vidite,
svega dve stTant skoro ni dve, a ona obično ispuni ćelu hartiju i pola pre crta. Moja mati se često
čudi kako ja mogu tako dobrt da se u njemu razaberem. Ponekiput kaţe čim otvorim* pismo: E,
Heti, sad ćeš imati da rešavaš rebuse', zar ne mama? A ja joj onda kaţem da bi sigurno i ona sam«
uspela da ga razreši, kad ne bi imala nikog da to urad mesto nje, svaku reč bi odgonetnula —
ubeđena sam d< bi buljila u pismo dok ne bi odgonetnula svaku reć. I zai sta, mada moja mati nema
tako dobre oči kao ranije pravo je čudo
kako još, hvala Bogu, moţe lepo «da vid uz pomoć naoćara. To je velika sieća! Zaista moja rnai 15is

vrlo dobre oči, Dţejn često kaţe kad je ovde: 'Bako gigurno ste imali veoma zdrave oči, kad sad tako
dobra vidite — a koliko ste samo sitnog veza uradili! Volela bih da me moje oči tako dobro sluţe!'«
G-ca Bejts je sve ovo izrekla izvanredno brzo, te je morala da zastane i udahne vazduha, a Ema je
za to vre--me rekla nešto vrlo učtivo o izvrsnom rukopisu g-ce Ferfaks. »Vi ste veoma ljubazni«,
odgovori g-ca Bejte, kojoj je to vrlo laskalo. »Vi, koji umete da ocenite šta je lepo j koji i sami tako
divno pišete. Nesumnjivo nam ničija pohvala ne bi pričinila veće zadovoljstvo od pohvale
gospođice Vudhaus. Moja mati ne čuje, ona je znate, malo nagluva. Mama«, reče obraćajući se njoj,
»čujete li šta gospođica Vudhaus ljubazno kaţe o rukopisu naše Dţejn?« Tako je Ema imala
zadovoljstvo da još dvaput čuje svoju glupavu pohvalu, dok dobra stara gospođa nije uspela da
shvati. U međuvremenu premišljala je kako bi pobegla od pisma Dţejn Ferfaks a da ne ispadne
suviše nepristojna, i skoro se odlučila da odmah, pod nekim beznačajnim izgovorom, ţurno pođe
kući, kad joj se g-ca Bejts opet okrete i poče da joj priča. »Kao što vidite, moja mati je vrlo malo
gluva, skoro nimalo. Treba samo da povisim glas i kaţem dva-triput ono što hoću, i ona će sigurno
čuti. Ali ona je navikla na moj glas. A vrlo je čudno da uvek bolje čuje Dţejn nego mene. Dţejn
veoma razgovetno govori! U svakom slučaju neće moći da kaţe da joj staramajka gore čuje nego pre
dve godine, a to mnogo znači u godinama u kojima je moja mati; znate, stvarno su prošle dve
godine otkako je bila ovde. Nikad ranije nije prošlo toliko vremena da je nismo videli i, kao što sam
rekla gospođi Koul, sad ćemo se prosto otimati oko nje«. »Očekujete li da će vam skoro doći
gospođica Ferfaks?« ' »O, da. Iduće nedelje«. »Zbilja! Mora da vam je veoma milo«. »Hvala, vi ste
vrlo dobri. Da, iduće nedelje. Svi su veoma iznenađeni, i svi nam kazuju iste ljubazne reći. Sigurna
sam da će i njoj biti milo da se vidi sa svojim 153prijateljicama u Hajberiju, kao i njima da se vide s
njom. Da, u petak ili u subotu; ona ne moţe tačno da odredi, jer će jednog od tih dana i pukovniku
Kajnbelu biti potrebna kola. Baš je lepo od njih što joj daju kola sve dovde! Ali, znate, oni uvek
tako čine, O, da, idućeg petka ili subote. O tome nam i piše. Zato i piše, kako mi to zovemo, preko
reda, jer po pravilu ne bismo imale vesti od nje pre utornika ili srede«. »Da, tako sam i ja mislila.
Nisam očekivala da ću danas imati sreće da čujem vesti o gospođici Ferfaks«. »Vi ste veoma
ljubazni! Da, ne bismo imale vesti da nije ove osobite okolnosti, što tako brzo treba da dođe ovamo.
Mati je ushićena! Ostaće kod nas bar tri me« seca. Tri meseca, tako ona kaţe doslovno, kao što ćete
čuti kad vam budem pročitala. Stvar je, vidite, u tome što Kambelovi odlaze u Irsku. Gospođa
Dikson je ube-dila svog oca i majku da treba odmah da dođu k njoj. Oni nisu nameravali da putuju
pre leta, ali je ona nestrpljiva da ih opet vidi, jer, dok se nije udala prošlog oktobra, nije se nikad
odvajala od njih ni za nedelju dana, tako da joj sad mora biti vrlo neobično da se nalaze, htedoh reći
u različitim kraljevinama, ali ipak, u različitim zemljama. I zato je
napisala pismo majci, ili ocu — ne znam tačno kome, ali sad ćemo odmah videti kod Dţejn —
napisala je u ime gospodina Diksona kao i u svoje, navaljujući da dođu što pre; oni će ih sačekati u
Dablinu i onda ih odvesti na svoje poljsko imanje u Bali — to je, mislim, neko divno mesto. Dţejn
je mnogo slušala o lepoti tog mesta — hoću reći slušala od gospodina Diksona — ne znam je li ikad
od nekog drugog nešto čula o njemu — ali, znate, bilo je vrlo prirodno što je on voleo da govori' o
svom zavičaju dok se udvarao— a Dţejn je vrlo često izlazila s njima u šetnju — jer su pukovnik
Kambel i njegova supruga pazili strogo da njihova kći ne izlazi često u šetnju sa.ma s gospodinom
Diksonom, na čemu im nimalo ne zameram: i razume se, čula je sve što je on pričao gospođici
Kambel o svojoj kući u Irskoj. čini mi se da nam je pisala kako im je pokazao neke crteţe tog
imanja, koje je sam izradio. Verujem da je izvanredno mio, krasan mladić. Slu154 j ga kako priča,
Dţejn je skoro zaţelela da pođe u Irsku«. U ovom trenutku Emi prođe kroz glavu jedna oštroumna
sumnja u vezi si Dţejn Ferfaks, tim krasnim g. piksonom i tim što ona ne ide u Irsku, i potstače je
da, ako je moguće, otkrije nešto, više: »Mora biti da ste vrlo zadovoljni što su gospođicu Ferfaks
upravo u to vreme pustili da dođe k vama. Imajući u vidu njeno osobito prijateljstvo s gospođom
Dikson, mogli ste očekivati da će i ona poći s pukovnikom i gospođom Kambel«. »Sasvim tačno,
zaista sasvim tačno. To je upravo ono čega smo se uvek pribojavale, jer ne bismo volele da
mesecima boravi tako daleko od nas — ne bi mogla doći ako se nešto desi. Ali, vidite, sve je
najbolje ispalo. Oni silno ţele (gospođa i gospodin Dikson) da ona dođe s pukovnikom i gospođom
Kambel, u to budite uvereni; njihov zajednički poziv je ne moţe biti ljubazniji i usrdniji, kaţe Dţejn,
kao što ćete sad čuti. Gospodin Dikson ni najmanje ne zaostaje u paţnji prema njoj. To je- zaista
krasan mladić. Otkako je onako pomogao Dţejn u Vejmetu. kad su izišli s društvom u šetnju
čamcem, a onda se odjednom nešto među jedrima obmulo i zamalo što je nije istog časa bacilo u
more, i stvarno je već skoro bila u vođi, ali je on vrlo prisebno zgrabio za haljinu —■ uvek
uzdrhtim kad se toga setim — i eto, otkako smo čuli šta se tad desilo, mnogo volim gospodina
Diksona«. »Ali i pored sveg navaljivanja njene prijateljice i njene sopstvene ţelje da vidi Irsku,
gospođica Ferfaks : više voli da svoje vreme posveti vama i gospođi Bejts?« »Jeste — to je sasvim
po njenoj volji, tako se sama resila; a pukovnik i gospođa, Kambel nalaze da je u pravu, i oni bi joj
to savetovali. Oni, zbilja, naročito ţele da ona bude malo na vazduhu u svoju rodnom kraju, pošto se
u poslednje vreme ne oseća sasvim dobro«. »Zao mi je što to čujem. Mislim da oni pritom pametno
rasuđuju, ali mora da je gospođa Dikson mnogo razočarana. Koliko sam čula, gospođa Dikson nije
naročito lepa —: ne moţe se nikako porediti s gospođicom Ferfaks«. 155 1»O, ne, ne moţe. Vrlo ste
ljubazni kad to kaţete, to je zaista izvesno. One se ne mogu uporediti Gospođica Kambel je uvek
bila izrazito ruţna, ali veoma otme-na i prijatna«. »Da, svakako«. »Dţejn je navukla neki nazeb,
sirotica, još sedmog novembra (kao što ću vam pročitati) i otada nikako nije dobro. To je baš dugo,
zar ne, da se taj nazeb toliko vuče? Ranije nije to nikad nominjala da se ne bismo uplašile. Sasvim
liči na nju! Puna je obzira! Ali eto, ona se ne oseća nimalo zdrava i njeni dobri prijatelji, Kam-
belovi, misle da je bolje da dođe svojoj kući i vidi kako će joj prijati vazduh koji joj je uvek dobro
činio. Ube-đena sam da će se za tri ili četiri meseca u Hajberiju potpuno oporaviti; a sigurno je bolje
da dođe ovamo nego da ode u Irsku, ako joj nije dobro. Niko je neće nego-vati kao mi«.
»Izgleda mi da ne moţe biti boljeg rešenja«. »I tako će nam ona stići idućeg petka ili subote, a u
idući ponedeljak Kambelovi polaze za Holihed, kao što ćete videti iz pisma naše Dţejn. To je tako
iznenada! Moţete zamisliti, draga gospođice Vudhaus, koliko me je to uzbudilo! Samo ioš da nije te
nezgode što je bolesna — ali, naţalost, moramo se pomiriti s tim da je vidimo omtšavelu i slabu.
Ispričaću vam kakva mi se neprijatnost desila tim povodom. Uvek se staram da prvo sama pročitam
njena pisma, pre no što bi ih pročitala glasno majci; znate, plašim se da ne bude u njima nešto što bi
je uznemirilo. Tako je Dţejn ţelela, pa tako uvek i radim. I danas sam počela s tom uobičajenom
predostroţnošću, alj čim sam naišla na mesto gde kaţe kako joj nije dobro, oteo mi se uplašen uzvik:
'Zaboga! Jadna Dţejn je bolesna!1 a mati, koja je pazila šta ću pročitati, jasno je to čula i strašno se
uznemirila. Međutim, ukoliko sam dalje čitala, videla sam da nije ni blizu tako rđavo kako sam
isprva uobrazila, i ja joj sad to prikazujem kao nešto vrlo neznatno, da ne bi mnogo mislila o tome.
Nisam u stanju da shvatim kako sam mogla biti tako nesmotrena! Ako se Dţejn uskoro ne oporavi,
pozvaćemo gospodina Perija. Nećemo gledati na izdatke; mada je on veoma širokogrud i mnogo
voli 156 pţejn, i verujem da ne bi ništa naplatio za svoj dolazak, ini, znate, ne bismo mogle to
dopustiti. On treba da izdrţava ţenu i decu i ne moţe da poklanja svoje vrerne: E, pa sad, pošto sam
vam samo malo nagovestila o čemu Dţejn piše, preći ćemo na njeno pismo; a ona, nema sumnje,
priča o svojim stvarima mnogo bolje od mene«. »Naţalost, mi maramo poţuriti kući«, reče Ema,
pogledavši Harijetu i diţući se. »Moj otac nas čeka. Kad sam ulazila u kuću, nisam imala narnere da
ostanem više od pet minuta, jer više nisam n: mogla da ostanem. Svratila sam samo zato što nisam
htela da prođem pored vaših vrata a da ne upitam kako je gospođa Bejts, a. eto, zadrţala sam se u
rsrijatnom razgovoru! Ali sad moramo da pe oprostimo od vas i gospođe Bejts«. Nikakva
navaliivanja nisu uspela da je zadrţe. Izišla je na ulicu i, mada je morala mnogo da pretrpi i mada je
ustvari čula ćelu sadrţinu pisma Dzein Feiiaks, ose-ćala se srećna što se spasla samog pisma.t I i,

GLAVA DVADESETA Dţejn Ferfaks je bila siroče, jedino dete mlađe kćeri g-đe Bejts. O braku
poručnika Ferfaksa iz * * pešadiskog puka i g-ce Dţejn Bejts u svoje vreme govorilo se mnogo; on
je pruţao zadovoljstva, davao nade i pobudio paţnju; ali sad je od svega ostala samo setna uspomena
na njegovu pogibiju na bojnom polju daleko od zavičaja — na njegovu udovicu koja je ubrzo za
njim uvela od sušice i bola — i ta devojka. Po rođenju pripadala je Hajberiju; kad je u trećoj godini,
izgubivši majku, prešla u ruke svoje babe i tetke i postala njihova briga, uteha i maza, izgledalo je
vrlo verovatno da se zauvek tu nastanila, da će dobiti samo ono obrazovanje koje vrlo ograničena
sredstva mogu da pruţe, da će odrasti bez preimućstva' viših rodbinskih veza i vaspitanja, i ostati s
onim čime je priroda obdarila: ljupkošću, bistrinom i plemenitim, dobronamer-nim rođacima. Ali
joj je milostivo srce jednog prijatelja njenog oca promenilo sudbinu. To je bio pukovnik Kambel,
koji je veoma visoko cenio Ferfaksa kao odličnog oficira i vrlo ispravnog mladog čoveka; a, pored
toga, bio mu je obavezan što ga je u vreme jedne jake rednje groznice u vojsci negovao i, kako je
verovao,
spasao mu ţivot Taj dug nije zaboravio, mada je proteklo više godina , od smrti jadnog Ferfaksa, pre
no što se vratio u Englesku i bio u mogućnosti da nešto učini. Kad se vratio, , potraţio je dete i
obišao ga. Bio je' oţenjen i imao je 15b jedinicu ćerku Dţejninih godina; Dţejn je često odlazila lc
njima ostajući dugo u gostima, te su je svi zavoleli. Kako ju je njegova kći mnogo volela, a' on sam
ţeleo da se pokaţe kao istinski prijatelj, pre no što je navršila devetu godinu ponudio je da uzme na
sebe sve troškove oko njenog vaspitanja. Ta ponuda je bila prihvaćena, i od tog vremena Dţejn je
postala član porodice' pukovnika Kambela i stalno je kod njih boravila, posećujući svoju babu samo
s vremena na vreme. Dogovorili su se da je školuju i osposobe da uči druge pošto nekoliko stotina
funti, koje je nasledila od oca, nisu mogle biti dovoljne za ţivot. Pukovnik Kambel nije bio u
mogućnosti da je na drugi način zbrine, jer, mada je njegov prihod, koji se sastojao od plate i drugih
dodataka, bio priličan, on nije imao veliki imetak i morao ga je celog ostaviti svojoj kćeri; ali nadao
se da će joj školovanjem omogućiti da se docnije sama pristojno izdrţava. Takav je bio ţivot Dţejn
Ferfaks. Došla je u valjane ruke, poznala je samo dobrotu u kući Kambelovih i dobila je odlično
vaspitanje. Ţiveći stalno s obrazovanim i razboritim svetom, njen duh i urn stekli su sve što se
moglo steći od znanja i lepog ponašanja; a kako je pukovnik Kambel stanovao u Londonu, ona je
kod prvorazrednih učitelja usavršavala sve ono za šta je imala dara. Njena narav, kao i njene
sposobnosti, u punoj meri su zasluţivale sve ono što su njeni prijatelji mogli da učine; i tako je ona
u osamnaestoj ili devetnaestoj godini bila potpuno spremna za učiteljsku sluţbu, ukoliko je tako
mlada osoba sposobna da se stara o deci; ali su je suviše voleli da bi se mogli odvojiti od nje. Otac i
mati nisu bili u stanju da je na to upute, a kći nije mogla da to podnese. Odloţili su taj strašni dan.
Lako je bilo reći da je još mlada; tako je Dţejn ostala kod njih i učestvovala, kao druga kći, u svim
razumnim zadovoljstvima ptmenog društva, pametno zdruţujući domaći ţivot i razonodu, i samo su
je pomisao na budućnost, kao i trezvenost njenog uma, potsećali da sve to uskoro moţe nestati.
Ljubav ćele porodice, a naročito topla privrţenost g-ce Kambel, sluţili su utoliko više na čast i
jednoj i 159

drugoj strani, što je Dţejn očigledno bila lepša i daro-vitija. Kambelova kći je morala videti da je
priroda dala Dţejn lepše lice, a njeni roditelji morali su osetiti da ima jače umne sposobnosti od
njihove kćeri. Nastavili sur međutim, da zajedno ţive u nesmanjenoj slozi i ljubavi sve do udaje g-ce
Kambel, koja je — onim slučajem, onom srećom koja tako često prkosi predviđanjima kod udaja-i
ţenidbi, i čini ono što je. osrednje privlačni-jim od boljeg — osvoula ljubav g. Diksona, bogatog i
prijatnog mladog čoveka, skoro odmah čim su se upoznali, te se dobro i srećno udomila, dok je
Dţejn Fer-faks imala da zarađuje svoj hleb. To se dogodilo nedavno, tako skoro, da njena manje
srećna prijateljica nije još ništa preduzela da bi pošla putem duţnosti, mada je sad navršila godine
koje je sama odredila za početak. Odavno je odlučila da će taj trenutak nastati u dvadeset prvoj
godini. S hrabrošću posvećene iskušenice resila je da u dvadeset prvoj godini učini ţrtvu, napusti
sva zadovoljstva ţivota, zado-
voljstva koja pruţaju odnosi s dobro obrazovanim svetom, društvo koje joj je ravno, spokojstvo i
nadu, da bi do smrti ispaštala i mučila se. Zdravi razum pukovnika i g-đe Kambel nije mogao da se
usprotivi toj odluci, ali su se osećanja pobunila. Dok su oni ţivi, neće ona morati da radi, njihov
dom moţe biti uvek i njen; zadrţali bi je već radi svog ličnog zadovoljstva. Ali bi to bilo sebično:
ono što mora biti, bolje da bude odmah. Moţda su počinjali da shva-taju kako bi od njih bilo
plemenitije i pametnije da su odoleli iskušenju da odloţe rastanak, i tako je pošte-deli udobnog i
dokonog ţivota koji je sad morala da napusti. Pa ipak, ljubav je rado grabila ma kakav razloţan
izgovor da se s tim ţalosnim trenutkom ne brza. Nije se dobro osećala od udaje njihove kćeri; i, dok
potpuno ne povrati snagu, moraju joj zabraniti da uzima na sebe obaveze koje se, kako izgleda, ne
slaţu nimalo, s oslabelim telom -i promenljivim raspoloţenjem i, fla bi se mogle obavljati bez
teškoća, zahtevaju, pod najpovoljnijim okolnostima, više nego savršeno stanje tela i duha. 160 t '
Što se tiče njenog izveštaja tetki o tome kako neće ići s njima u Irsku, kazala je samo istinu, mada je
moţda neke činjenice prećutala. Ona je sama odlučila. da to vreme, dok su oni otsutni, posveti
Hajberiju; da provede moţda poslednji mesec savršene slobode s onim svojim dobrim rođakama
kojima je ona tako draga; Kam-belovi su odmah pristali na tu odluku, ma kakve bile njihove
pobude, i ma koliko ih bilo — jedna, dve ili tri, i kazali kako će joj nekoliko meseci provedenih na
va-zduhu rodnog kraja novratiti zdravlje pre no išta drugo. Bilo je izvesno da će doći, i da se
Hajberi, umesto da dočeka tu potpuno nepoznatu osobu koju su mu davno obećali — g. Franka
čerčila — mora zasad zadovoljiti i sa Dţejn Ferfaks, koja je mogla da donese samo sve-ţinu svog
dugogodišnjeg otsustva. Emd je bilo krivo što će puna tri meseca morati da se pokazuje ljubazna
prema osobi koju ne mari — da uvek čin; više no što ţeli, a manje no što bi trebalo! Moţda je teško
odgovoriti na pitanje zašto nije marila Dţejn Ferfaks. G. Najtli joj je jedanput kazao da je to zato što
u njoj vidi istinski obrazovanu mladu devojku, kakvom bi ţelela da nju smatraju; mada je tu optuţbu
'. tada ţustro odbacila, nailazili su trenuci samoispitivanja .;. kad njena savest nije mogla da je
oslobodi kao potpuno ■' nevinu. Ali »nikada nije imala mogućnosti da je upozna; ne zna zbog čega,
ali ona se ponašala tako hladno i uz-drţano — tako joj je očigledno bilo svejedno da li se nekom
dopada ili ne — zatim, njena tetka, govori bez prestanka! A svi joj strašno ukazuju paţnju! Uvek su
,,■.. zamišljali da će one biti veoma bliske jedna drugoj, a zato što su istih godina, svi su
pretpostavljali da se mo-! raju voleti«. To su bili njeni razlozi; boljih nije imala. ;' Ta netrpeljivost
bila je tako malo opravdana — sva-I ku manu koju joj je pripisivala, uvećavala je u svojoj ■■...
mašti — da se nikada posle duţeg otsustva nije videla sa Dţejn Ferfaks, a da joj se ne učini da joj je
nanela nepravdu; i sad, kad je, po svom dolasku, učinila duţnu posetu, na nju su načinili utisak
upravo taj izgled i ponašanje koje je ona pune dve godine omalovaţavala. Dţejn Ferfaks je izgledala
otmeno, vanredno otmeno, a ona sama veoma je cenila otmenost. Bila je lepog rasta, 11 Ema
161upravo takvog da je skoro svako smatra visokom, ali niko vrlo visokom; ćela njena pojava bila
je osobito ljupka; što se tiče punoće, bila je osrednja; ni debela ni mršava, mada je malo bolešljivi
izgled kazivao koje je od ova dva zla verovatnije. Ema je sve to morala da uoči. A zatim, njeno lice
— njene crte — u njima je bilo više lepote no što je ona upamtila; ta lepota, mada nepravilna, bila je
veoma dopadljiva. Njenim očima, tamno sivim, s crnim trepavicama i obrvama, nikad nije odrekla
pohvalu; a koţa, kojoj je nekad zamerala što nije sveţija, bila je tako čista i neţna da joj jače
rumenilo zaista nije bilo potrebno. Niena lepota bila je od one vrste kod koje se naiv'še ističe
otmenost, i kao takvoj, po svim svojim načelima, morala joj se
diviti ako je htela da bude poštena; takvu otmenost. telesnu i duhovnu, retko je viđala u Hajberiju.
Tu se odlikovao i sticao ugled svako ko nije prost. Za vreme te prve posete sedela je i gledala u
Dţejn Ferfaks dvostruko zadovoljna sobom — što joj je prijatno i što je pravična, i odlučila je da je
više ne mrzi. Kad se seti njenog ţivota, poloţaja i lepote, kad razmisli šta čeka tu otmenost, na šta će
spasti, kako će ţiveti, izgledalo je nemoguće da čovek oseti ma šta drugo sern saţaljenja i
poštovanja; a naročito ako se uz sve te dobro poznate osobine, kojima ie pobuđivala paţnju, doda i
veoma verovatna okolnost da je kod nje postojala izve-sna naklonost prema g. Diksonu. koju je
sasvim prirodno i sama izazvala kod njega. U tom clučaju, nema ničeg ţalosnijeg i časnijeg od ţrtve
na koju se resila. Ema je sad bila spremna da je oslobodi optuţbe da je osvojila naklonost koju ie a.
Dikson gajio prema svojoj ţeni, ili učinila đrucjo neko zlo, na koje je u prvi mah u svojoj mašti
pomislila. Ako je i postojala ljubav, to je moţda bila samo obična, jednostrana, nesrećna ljubav s
njene strane. Moţda je nesvesn~ upila taj tuţni otrov dok je učestvovah u razgovoru između njega i
svoje prijateljice; moţda sad iz najboljih, najčistijih pobuda uskraćuju sebi tu posetu Irskoj, i donosi
odluku da se potpuno odvoji od njega i njegovih rođaka time što ■ će se uskoro odati svome pozivu,
punom teških duţnosti. Sve u svemu, Ema se rastala od nje s blaţim, milosrdnim osećanjima, tako
da je, vraćajući se kući, lupala glavu i vajkala se kako u Hajberiju nema mladog čo-veka koji bi bio
dostojan da se g-đica Ferfaks za njega uda — nema nikog koga bi poţelela za nju. To su bila divna
osećanja, ali ne i trajna. Pre no što bi se Ema obavezala kakvom javnom izjavom o večnom
prijateljstvu sa Dţejn Ferfaks, ili učinila nešto više da se odrekne prošlih predrasuda i zabluda, sem
što je kazala g. Najtliju: »Ona je nesumnjivo lepa; ona je više no lepa!«, Dţejn je sa svojom babom i
tetkom provela jedno veće u Hartfildu i sve se vratilo na staro.' Ono što joj je ranije smetalo,
pojavilo se ponovo. Tetka joj je bila dosadna kao i uvek; još dosadnija, jer, pored toga što se divila
Dţejninim sposobnostima, sad se brinula i za njeno zdravlje. Morali su da je slušaju kako potanko
opisuje koliko malo hleba i maslaca uzima za doručak, koliko malo parče ovčetine za ručak, kao i
da razgledaju nove kapice i ručne torbice za njenu majku \ za nju; tako je Dţejn opet bila kriva.
Hteli su da čuju malo muzike i Ema je morala da svira; način na koji joj je odmah zablagodarila i
pohvalila je učinio joj se izvešta-čeno iskren, s visine, kao da jedino ţeli da istakne svoje mnogo
bolje izvođenje. Sem toga, što je najgore od svega, bila je strašno hladna, strašno oprezna! Nije se
dalo dokučiti šta stvarno misli. Uvijena u plašt učtivo-sti, kao da je bila rešena da ništa ne stavi na
kocku. Ponašala se s odvratnom, nepoverljivom uzdrţljivošću. A kad se poveo razgovor o Vejmetu i
Diksonovima, ! pokazala se još uzdrţljivija, ukoliko je to uopšte bilo moguće. Izgledalo je da ne ţeli
da opisuje osobine g. Diksona, niti da kaţe šta ona misli o njemu^ ili o tome da li je taj brak
prikladan. Sve je odobravala i hvalila, ne raščlanjujući i he ističući ništa. To joj, međutim, nije
pomoglo. Uzalud je bila oprezna. Ema je prozrela njenu izveštačenost i vratila se svojoj prvoj
pretpostavci. Tu •verovatno nije imala da se sakrije samo njena naklonost, nego još nešto više:
moţda je. malo trebalo pa da g. Dikson zameni jednu prijateljicu drugom, ili se on resio za g-cu
Kambel samo zbog budućih dvanaest hiljada funti. 162

163 li«
Isto se tako uzdrţijiva pokazala i u drugim razgo« vorima. Ona i g, Frank čerčil boravili su u isto
vrenie u Vejmetu. Znalo se da se poznaju; ali Ema nije bila u stanju- da određenije sazna kakav je
on uistini. »Je li lep?« »Misli da ga smatraju veoma otmenim mladićem«, »Je li prijatan?« »Svi
veruju da jeste«. »Izgleda li da je pametan mladić, obrazovan mladić?« »U banji, kod običnog
poznanika iz Londona, teško je utvrditi te stvari. Jedino se ponašanje moţe sigurno oceniti, i to pod
uslovom da čovek poznaje nekog mnogo duţe no oni gospodina čerčila. Veruie rti se njegovo
ponašanje svima dopada«. Ema joj to nije mogla oprostiti.

GLAVA DVADESET PRVA Ema joj nije mogla oprostiti; ali g- Najtli, koji se nalazio s njima u
društvu, nije zapazio ni to izazivanje ni njenu srdţbu, i video je samo da se i jedna i druga
strana^ponašala kao što se i priliči, lepo i ljubazno, pa je sutradan ujutro, došavši opet u Hartfild
zbog poslova s g. Vudhausom, izjavio da mu se sve veoma dopalo. Nije govorio tako otvoreno kao
što bi učinio da njen otac nije bio u sobi, ali dovoljno jasno da ga Ema razume. često je nalazio da je
nepravedna prema Dţejn, pa mu je sad činilo veliko zadovoljstvo da istakne kako se popravila.
»Veoma prijatno veće«, poče on čim je g. Vudhausa ubedio u ono što je bilo potrebno i čuo da je
ovaj sve razumeo, i čim je sklonio hartije, »izvanredno prijatno. Od vas i gospođice Ferfaks čuli
smo vrlo dobru muziku. Ne znam ima li većeg uţivanja, gospodine, nego kad čovek udobno 'sedi, a
dve mlade devojke zabavljaju ga ćelo veče, čas muzikom, čas razgovorom. Siguran sam da se
gospođici Ferfaks dopalo to veče. Učinili ste sve što treba. Radujem se što ste od nje traţili da što
više svira, Jer .joj je to moralo pretstavljati istinsko zadovoljstvo, pošto kod svoj~ staramajke nema
klavira«. »Milo mi je što vam se dopalo«, reče Ema, smešeći se, »ali nadam se da ne propuštam
često da ukazem svu paţnju svojim gostima«. »Ne, draga moja«, reče smesta njen otac, »to sam
siguran da ne propuštaš, Nema nikog ko bi mogao da se meri s tobom po paţnji i učtivosti. Ako bi
se nešto moglo primetiti, to je da si isuviše paţljiva. Onaj sinoć-nj kolač —■ mislim da bi bilo
dovoljno da si ga samo jednom posluţila«. 155»Ne«, reče g. Naitli, skoro u isti mah, »ne propuštate
često; ne propuštate često da je ukazujete, ni svojim ponašanjem ni razumevanjem. Mislim, stoga,
da me shvatate«. Njen vragolasti pogled je govorio: »Sasvim vas dobro shvatam«. Ali je rekla
samo: »Gospođica Ferfaks je zatvorena«. »Uvek sam vam govorio da je malčice zatvorena, ali vi
ćete brzo savladati onaj deo njene zatvorenosti koji treba da bude savladan, sve ono što ima svoj
koren u bojaţljivosti. A ono što potiče iz opravdanih obzira treba poštovati«. »Nalazite da je
bojaţljiva. Ja to ne vidim«. »Draga moja Ema«, reče on, prelazeći sa svoje stolice na stolicu kraj nje,
»nećete mi, valjda, reći da se sinoć rfiste prijatno proveli?« »O, ne. Prijatno mi je bilo što sam
uspela da onako istrajno postavljam pitanja i zabavljala sam se pomišljajući koliko sam malo
saznala«.
»Razočarali ste me«, glasio je njegov jedini odgovor. »Nadam se da je sinoć svima bilo prijatno«,
reče g. Vudhaus, spokojan kao i običnu. »Meni je bilo prijatno. Jedno vreme mi se činilo da je
suviše toplo, ali onda sam odmakac malo stolicu od kamina, vrlo malo, i posle mi je bilo dcbro.
Gospođica Bejts je mnogo pričala i bila je dobro raspoloţena, kao i uvek, mada suviše brzo govori.
Pa ipak, vrlo je mila, a i gospođa Bejts, takođe, na drugi način. Volim stare prijatelje. A gospođica
Dţejn Ferfaks je vrlo lepa mlada gospođica, zbilja vrlo lepa i izvrsno ume da se ponaša. Moralo joj
je biti prijatno s Emom, gospodine Naitli«. »Tako je, gospodine. A i Emi sa gospođicom Ferfaks«.
Ema primeti da se zabrinuo i ţeleći da ga umiri, bar zasada, reče s iskrenošću u koju niko ne bi
mogao posumnjati: »Ona izgleda tako otmeno da je teško odvojiti pogled. Uvek je gledam, divim
joj se, i zbilja je od srca saţaljevam«. 166

G. Najtli je izgledao zadovoljniji no što je hteo da pokaţe, ali pre no što je mogao išta odgovoriti, g.
Vudhaus, koji je mislio na porodicu Bejts, reče: »Velika je šteta što se one nalaze u tako oskudnim
prilikama! Velika šteta, odista! često sam hteo... ali sve je to vrlo malo što se čovek usuđuje da
učini. .. mali beznačajni pokloni, nekiput kad nam se desi da imamo nešto neobičnije. Eto, sad smo
zaklali svinju i Ema hoće da im posije but ili bubreţnjak. Svinja je vrlo mala i nije debela —
hartfildska svinja nije kao druge svinje — ali ipak je to svinja — i, draga moja Ema, ako nismo
sigurni da će oni od toga praviti meso na ţaru, isprţiti ga onako kako mi prţimo, bez i najmanje
masti, a ne da ga peku, jer nema ţeluca koji moţe da podnese pečenu svinjetinu — mislim da je
bolje da im pošaljemo but — zar ne misliš i ti tako, mila moja«. »Dragi tata, poslala sam ceo zadnji
cerek. Znala sam da biste vi to ţeleli. Tu imaju but koji mogu da stave u salamuru, što je vrlo
ukusno, i bubreţnjak koji će spremiti odmah, kako god vole«. »Dobro, mila, vrlo dobro. Nisam se
ranije toga se-tio, ali to je najbolje. Ne bi smeli da presole but. Ako nije presoljen i ako se potpuno
raskuva, onako kako Seri kuva nama, i ako se jede vrlo umereno, s kuvanom repom i malo
šargarepe ili paškanata, neće biti suviše teško za ţeludac«. »Ema«, reče sad g. Najtli, »imam jednu
novost za vas. Vi volite novosti — a ja sam, dolazeći ovamo, čue usput nešto što mislim da će vas
zanimati«. »Novosti! O, da, uvek volim da čujem novosti. Šta je to? Zašto se tako smešite? Gde ste
to čuli? U Ren-dolsu?« Imao je vremena jedino da kaţe: »Ne, ne u Renđol-sii, nisam bio blizu
Rendolsa. ..« kad se otvoriše vrata i u sobu uđoše g-ca Bejts i g-ca Ferfaks. Puna zahvalnosti i puna
novosti, g-ca Bejts nije znala šta pre da počne. G. Najtli je odmah video da je propustio svoj
trenutak i da više nijedno slovo neće moći da saopšti. »O, dragi gospodine, kako se danas osećate?
Draga gospođice Vudhaus — ne znam kako da vam zahvalim. 1-37Onako divan zadnji cerek! Vi ste
suviše dareţljivi! Jeste li čuli šta je novo? Gospodin Elten se ţeni«.
Ema nije imala vremena ni da pomisli na g. Eltena, i tako se iznenadila da se i nehotice trgla i malo
pocr-venela. »Eto, to je moja novost: mislio sam da će vas zanimati«, reče g. Na j ti i uz smeiak koji
je kazivao kako je imao pravo u nečem o čemu su ranije razgovarali. »Ali gde ste v i to mogli da
čujete?« uzviknu g-ca Bejts. »Gde ste samo vi to mogli da čujete, gospodine Najtli? Jer nema ni pet
minuta otkako sam primila pismo gospođe Koul — ne, ne moţe biti više od pet minuta — ili najviše
deset — jer sam imala na sebi kapu i kratak kaput, spremna da iziđem — i samo sam sišla da
objasnim Pati kako da spremi taj cerek — Dţejn je stajala u hodniku — je li tako Dţejn? — jer se
moja mati bojala da nemamo dovoljno veliku šerpu u kojoj bismo usolili but. Zato sam kazala da ću
stići da vidim, a Dţejn je kazala: 'Da pođem ja? Jer, čini mi se da ste nazebli, a Pati je prala kujnu'.
—- 'O, draga moja', rekoh ja — i eto, upravo tad stiţe pismo. Neka gospođica Ho-kinz — to je sve
što znam — neka gospođica Hokinz iz Bata. Ali; gospodine Najtli. kako ste vi mogli čuti? Gospođa
Koul je sela i napisala mi pismo istog trenutka kad joj je gospodin Koul to ispričao. Neka gospođica
Hokinz...« »Našao sam se s gospodinom Koulom pre sat i po zbog nekog posla, On je upravo
pročitao Eltenovo pismo kad sam ja ušao \ odmah mi ga pokazao«. »Šta kaţete! To je- sasvim. . .
Verujem da nije nikad bilo novosti koja je toliko zanimala sav svet. Dragi gospodine, vi ste zbilja
suviše dareţljivi. Moja mati vas je najlepše pozdravila s mnogo poštovanja i mnogo zahvalnosti i
kaţe da ste je prosto zbunili«. »Smatramo da je naša hartfildska svinja«, odgovori g. Vudhaus, »i to
je sasvim tačno, bolja od svake druge, pa je za Emu j mene bilo najveće zadovoljstvo. . « »O, dragi
gospodine, kao što "moja mati kaţe, naši prijatelji su suviše dobri prema nama. Ako je ikada, bilo
ljudi koji, mada sami nisu vrlo bogati, imaju sve što god bi zaţeleli, to smo nesumnjivo mi. Moţemo
s pravom 168

rećj da nam je 'sudbina lepo nasleđe dodelila'. Dakle tako, gospodine Najtli, vi ste baš videli
pismo... e, to..,.« »Napisao je nekoliko redi, samo da to saopšti —- ali, naravno, radosno,
oduševljeno«. Ovde obešenjački pogleda Emu. »Kaţe da je bio tako srećan da.. . zaboravio sam
tačno reći — a nisu ni potrebne Obavestio ga je, kao što ste kazali, da će se uskoro oţeniti nekom
gospođicom Hokinz. Po načinu na koji je to saopštio, čini mi se da je to tek nedavno utvrđeno«.
»Gospodin Elten se ţeni!« reče Ema čim je mogla da progovori. »Svi ćemo mu poţeleti sreću«.
»Vrlo je mlad da bi osnovao svoj dom«, primeti g. Vudhaus. »Bolje da se ne ţuri. činilo mi se da i
ovako vrlo dobro ţivi. Uvek nam je bilo prijatno kad dođe u Hartfild«. »Svi ćemo imati novu
susetku, gospođice Vudhaus!« reče g-ca Bejts radosno. »Mojoj majci je veoma mito; kaţe kako'ne
moţe da gleda jadni, stari Parohiski dom bez gospodarice. Ovo je zaista velika novost, Dţejn. Ti
nikad nisi videla gospodina Eltena, i nije čudo što si toliko radoznala da ga vidiš«. Nije izgledalo da
Dţejn baš gori od radoznalosti. »Da, nisam nikad videla gospodina Eltena«, odgovori ona, trgnuvši
se. »Je li on... je li on visok?« »Ko će odgovoriti na to pitanje?« uzviknu Ema. »Moj otac bi rekao,
'Jeste', gospodin Najtli, 'Nije', a gospođica Bejts i ja da je upravo na zlatnoj
sredini. Kad budete malo duţe ovde, gospođice Ferfaks, shvatićete da je gospodin Elten u Hajberiju
primer savršenstva, te-lom i duhom«. »Vrlo tačno, gospođice Vudhaus, ona će to shvatiti. On je
najbolji od svih mladih ljudi. Ali. draga Dţejn, ako se sećaš, juče sam ti rekla da je upravo istog
rasta kao gospodin Peri. Gospođica Hokinz... svakako izvrsna mlada devojka. On je izvanredno
paţljiv prema mojoj majci, — rekao joi je da sedi u parohovoj klupi da bi bolje čula, jer, znate, moja
mati je malo nagluva — ne mnogo, ali ne čuje od prve, Dţejn kaţe da je pukovnik Kambel malo
nagluv. Mislio ie da će mu kupanje dobro činiti — topla kupanja — ali ona kaţe da mu to nije
trajnije pomoglo. Znate, pukovnik Kambel je naš anđeo. 169

A gospodin Dikson je, izgleda, krasan mladić, sasvim dostojan njega. Velika je sreća kad dobri ljudi
naiđu jedan na drugog — a redovno naiđu. I sad ćemo ovđe imati gospodina Eltena i gospođicu
Hokinz, a tu su i Koulovi, veoma dobri ljudi, pa Perijevi... ne verujem da ima srećnijeg ili boljeg
para od gospodina i gospođe Peri. Znate, gospodine«, okrećući se g. Vudhausu, »mislim da retko
koje mesto ima takvo društvo kao Haj-beri. Uvek govorim kako je prava blagodet imati su-sede
kakve mi imamo. Dragi gospodine, nema ničeg št moja mati tako osobito voli kao svinjetinu —
pečer: svinjski bubreţnjak. ..« »Verovatno se još ništa ne zna ko je ili staje t gospođica Hokinz, ili
koliko je vremena poznaje«, reč Ema. »To poznanstvo, kako izgleda, ne moţe biti vri staro. Tek je
četiri nedelje otkako je otišao«. Niko nije mogao da pruţi nikakva obaveštenja, t Ema, pošto se još
malo raspitivala, reče: »Vi ćutite, gospođice Ferfaks, ali nadam se da va ova vest zanima. Vi koji ste
u poslednje vreme toliki slušali o takvim stvarima i gledali ih, koji ste zbog go spođice Kambel
morali dublje ući u sve to, — ne moţemo dopustiti ds ostanete ravnodušni prema gospođini. Eltenu i
gospođici Hokinz«. »Kad budem viđela gospodina Eltena«, odgovori Dţejn, »začelo će me zanimati
— drţim da je to kod mene potrebno. A kako je prošlo nekoliko meseci otkako se gospođica
Kambel udala, utisci su mi, moţda, malo izbledeli«. »Da, kao što kaţete, gospođice Vudhaus, nema
više od četiri nedelje otkako je otišao«, reče g-ca Bejts, »juče je bilo četiri nedelje. .. Neka
gospođica Hokinz... uvek sam zamišljala da će uzeti neku mladu devojku iz naše sredine. Nisam,
istina, nikad. ,. gospođa Koul mi je jednom šapnula. .. ali ja sam odmah kazala, 'Ne, gospodin Elten
je odličan mladić — ali. ..' Ukratko, mislim da nisam naročito brza da otkrijem tako nešto. To i ne
tvrdim. Sto mi je pred očima, to vidim. Ali ipak, niko se ne bi začudio ako ie gospodin Elten
pomišljao.. , Gospođica Vudhaus me dobroćudno pušta da brbljam. Zna da ja ni za šta na svetu ne
bih nekog uvredila. Kako- je gospođica Smit? Izgleda da se sasvim oporavila. Jeste li imali skoro
vesti od gospođe Dţona Najtiija? O, što ima slatku dečicu! Znaš, Dţejn, uvek zamišljam da
gospodin Dikson liči na gospodina Dţona Najtiija. Mislim po izgledu — da je visok, takvog izraza
— i pomalo ćutljiv«. »Sasvim pogrešno, draga teto. Uopšte ne liče«.
»čudno! Ali nikad čoveh ne moţe nekog unapred tačno da zamisli. Uvrtite nešto u glavu i to vam
ostane. Kaţeš da gospodin Dikson nije, strogo uzev, lep«. »Lep! O, ne — daleko od toga —
nesumnjivo je ruţan. Rekla sam vam da je ruţan«. »Draga moja, rekla si da gospođica Kambel nije
dala reći da je ruţan, a da si i ti...« »O, što se mene tiče, moj sud ne znači ništa. Kad nekog cenim,
uvek mi se čini da lepo izgleda. Ali kad sam rekla da je ruţan, izrazila sam ono što verujem da je
opšte mišljenje«. »Dobro, draga moja Dţejn, mislim da moramo da beţimo. Izgleda da se vreme
kvari, a baka će biti nespokojna. Veoma ste ljubazni, draga gospođice Vudhaus, ali zbilja moramo
da idemo. Ovo je zaista bila izvanredno prijatna vest. Moraću da svratim usput do gospođe Koul, ali
neću se zadrţati ni tri minuta; a ti, Dţejn, najbolje idi pravo kući — ne bih htela da te uhvati pljusak!
čini nam se da se već popravila u Hajberiju. Hvala, zbilja nam se tako čini. Neću pokušati da
pose-"tim gospođu Godar, jer uistinu mislim da "ona voli samo kiivanu svinjetinu: kad uredimo but,
biće druga stvar. Doviđenja, dragi gospodine. O, i gospodin Najtli polazi. Pa to je divno! Ako je
Dţejn umorna, sigurno ćete biti tako ljubazni da je uzmete pod ruku. Gospodin Elten i gospođica
Hokinz! Doviđenja«. Kad je ostala sama s ocem, Ema ga je samo upola slušala kako se vajka što se
mlad svet toliko ţuri da stupi u brak — i to još s nepoznatim osobama — dok je drugu polovinu
svoje paţnje poklonila sopstvenom razmišljanju o tom događaju. Vest je za nju bila zabavna i vrlo
prijatna, jer je dokazivala da g. Elten nije dugo patio. Ali joj je bilo ţao zbog Harijete: Harijetu će to
zaboleti, — mogla se samo nadati da će je poštedeti od toga da neočekivano od drugih čuje tu vest, i
da će joj 171

je sama saopštiti. Upravo je bilo vreme kad je ona obično dolazila. Ako sretne usput gospođicu
Bejts! A kad je počela da pada kiša, Ema je svakako očekivala da će je duţe zadrţati u domu g-đe
Godar i da će je tamo ta vest pogoditi odjednom, bez pripreme. Pljusak je bio jak ali kratak. Nije
prošlo ni pet minuta otkako je prestao, kad uđe Harijeta, sva rumena i uzrujana, taman onakva
kakva bi morala izgledati hitajući ovamo ojađena srca. I kad joj se odmah otelo iz grudi: »O,
gospođice Vudhaus, znate li šta se desilo?«, u tom uzviku osetio se sav njen duševni nemir. Pošto je
udarac već zadat, Ema je smatrala da te joj sad najveću dobrotu ukazati ako je sasluša. I tako
Harijeta, neometana, bez predaha, ispriča ono što je imala da kaţe. »Pošla je od doma gospođe
Godar pre pola sata — bojala se da će početi kiša — bojala se da će se svakog časa sručiti pljusak
— ali je mislila da će stići do Hart-filda pre toga — ţurila je što je brţe mogla. Ali kako je prolazila
pored kuće u kojoj sedi jedna mlada ţena koja joj šije haljinu, htela je da uđe samo za čas da vidi
kako napreduje i, mada joj se činilo da tu nije ostala ni trenutak, kad je odatle izišla ubrzo je počela
da pada kiša, i ona nije znala šta će. Potrčala je odmah što je brţe mogla i ušla da se zakloni kod
Forda«. Fordova radnja bila je glavna trgovina suknom, platnom i rubljem — prva radnja u mestu
po veličini i ugledu. »I tako je tu sedela, ne sluteći ništa pod milim Bogom punih deset minuta
moţda — kad najednom, ko da uđe — razume se, to je vrlo čudno — ali oni su uvek kupovali kod
Forda — zamislite ko uđe — niko drugi nego Elizabeta Martin i njen brat! Draga gospođice
Vudhaus, pomislite samo! Učinilo mi se da ću se onesvestiti.
Nisam znala šta da radim. Sedela sam blizu vrata — Elizabeta me je odmah spazila, ali on nije,
nešto je baratao oko kišobrana. Sigurna sam da me je videla, ali je odmah pogledala na drugu stranu
i pravila se da me nije opazila. Oboje su otišli na drugi kraj radnje, a ja sam ostala gde sam sedela,
kraj vrata. O, strašno sam se ose-ćala! Ubeđena sam da sam bila bleda kao ova moja ha-* ljina. A
znate, nisam mogla da odem. zbog kiše, mada ne znam šta bih tada dala da se nisam tu zatekla. O,

draga gospođice Vudhaus ... i onda, najzad, čini mi se da se on osvrnuo unaokolo i ugledao me; jer
umesto da produţe da kupuju, počeli su da šapuću među sobom. Uverena sam da su o meni govorili,
i sve mi se čirrilo da je on nagovara da mi priđe (da li mislite da je to tač-no, gospođice Vudhaus?)
— jer ona ubrzo zatim pođe k meni — pristupi mi i upita me kako sam i izgledalo je da je gotova da
se rukuje ako budem htela. Ništa od toga nije činila onako kao ranije; videla sam da se izme-nila, ali
ipak kao da je pokušavala da bude srdačna, i tako smo se rukovale i neko vreme stojale i
razgovarale, ali ne znam više šta sam govorila — sva sam drhtala! Sećam se da je kazala kako joj je
ţao što se više ne j. viđamo, a to, mi se učinilo skoro suviše ljubazno! Draga gospođice Vudhaus,
uţasno sam se osećala! Uto je kiša već počela da prestaje i ja sam resila da beţim odatle po svaku
cenu — i onda — pomislite samo! — ugledam njega kako i on dolazi k meni — polako znate, i kao
da nije sasvim siguran šta treba da čini; i eto, on mi priđe i oslovi me, a ja mu odgovorih — i tako
sam stajala jedan minut, strašno mi je bilo, znate, to se ne moţe iskazati. A zatim sam skupila
hrabrost, rekla da više ne pada kiša i da moram da idem, i krenula. A nisam odmakla ni tri metra od
vrata, kad on dotrča za mnom, samo da bi mi kazao kako misli da je bolje da prođem okolo pored
konjušnice gospodina Koula, ako idem u Hartfild, jer je bliţi put sasvim pod vodom usled ove kiše.
O, verujte, mislila sam da ću umreti! I ja mu onda rekoh da sam mu veoma zahvalna; znate ništa'
manje nisam mogla učiniti. On se onda vrati Elizabeti, a ja pođoh okolo, pokraj konjušnice —
verujem da sam tuda išla — ali gotovo i ne znam kud sam išla, ili ma sta o tome. O, gospođice
Vudhaus, -volela bih više da sam ma šta drugo učinila, nego što se ovo desilo. Ali 'pak, znate,
osetila sam izvesro zadovoljstvo što sam yiđela da se on ponaša tako lepo i ljubazno. A Elizabeta
•sto tako. O. gospođice Vudhaus, recite mi nešto da se °pet smirim«. Ema je iskreno ţelela, ali nije
odmah Li u stanju da to učini. Morala je da pričeka i razmisii. Ni sama 172

173 nije bila sasvim mirna. Izgledalo je da drţanje tog mladog čoveka i njegove sestre potiče iz
istinskih osećanja, i ona je morala da ih saţaljeva. Onako kako je Harijeta opisala njihovo
ponašanje, ono je odraţavalo zanimljivu mešavinu uvređene ljubavi i iskrene paţnje. Ali ona ih je i
ranije smatrala dobronamernim i valjanim ljudima, pa zar bi zato taj brak bio manje rđav? Ludo je
da se uznemirava zbog toga. Razume se da mu je ţao što je gubi — svima im je, začelo, ţao:
povređena mu je vero-vatno i ţelja za usponom u društvu, kao god i ljubav. Oni su se svi, verovatno,
nadali da se preko Harijete uzdignu. A uostalom, šta vredi Harijetin opis? Njoj je lako ugoditi — ne
ume mnogo da zapazi — i šta onda znači kad ona nekog pohvali?
Učinila je napor i pokušala zaista da je umiri, gledajući na sve to što se desilo kao na beznačajnu
sitnicu na kojoj se ne vredi zadrţavati. »Trenutno ste se moţda osećali nelagodno«, reče ona, »ali
izgleda da ste se izvanredno lepo drţali. To je prošlo i neće se, moţda, nikad — ne moţe se nikad
više ponoviti kao pri prvom susretu, i zato ne treba na to misliti«. Harijeta reče: »Sasvim tačno«, i
kako ona »neće mi-slitj o tome«. Ali ipak je još govorila o tome — i ni o čem drugom nije mogla da
govori, tako da je Ema na kraju, da bi joj izbacila Martinove iz glave, morala da poţuri sa svojom
vešću, koju je prethodno nameravala. da saopšti vrlo neţno i obazrivo, ne znajući ni sama da li da se
raduje ili ljuti, da se stidi ili samo zabavlja, zbog takvog duševnog stanja sirote Harijete, — takvog
završetka g. Elten ovog' značaja za nju! Ipak, g. Elten je postepeno povratio mesto koje mu je
pripadalo. Mada prvo saopštenje nije . primila onako kako bi ga primila dan ranije, ubrzo je htela da
čuje više, i pre no što se njihov prvi razgovor završio, ona je prošla kroz sve izraţaje radoznalosti,
čuđenja i ţaljenja, bola i zadovoljstva, povodom te srećne g-ce Hokinz, koja je bila u stanju da
potisne Martinove iz njene uobrazilje na mesto koje im odgovara. Emi je, na kraju, bilo milo što je
došlo do tog susreta. Posluţio je dobro da ublaţi prvi udar, ne ostavljajući nikakav uticaj koji bi
opravdavao neku bojazan. Onako kako je Harijeta sad ţivela, Martinovi nisu mogli doći do nje, a da
je ne potraţe tamo gde je dosada nisu potraţili, bilo zato što nisu imali hrabrosti, bilo što su suviše
gordi: jer, otkako je odbila njihovog brata, sestre Martin nisu više dolazile u dom g-đe Godar. A
proći će moţda i godina dana dok ih slučaj opet ne sastavi tako da budu prinuđeni, ili čak da se
uopšte nađu u mogućnosti da razgovaraju.

174 li GLAVA DVADESET DRUGA Ljudi su po svojoj prirodi veoma naklonjeni onima s kojima
se nešto zanimljivo dešava, i sigurno je da će ljubazno govoriti o mladoj osobi koja se ţeni, udaje ili
umire. Nije protekla ni nedelja dana otkako je ime g-ce Hokinz prvi put pomenuto u Hajberiju, a
već se, na ovaj ili onaj način, doznalo da ona ima sve odlike, telesne i duhovne — da je lepa,
otmena, visoko obrazovana i vanređno ljubazna; i kad je sam g. Elten došao da bi likovao zbog
buduće sreće, i raširio glas o njenim vrlinama, ostalo mu je malo da uradi, sem da kaţe kako joj je
kršteno ime i ćiju muziku najčešće svira. G. Elten se vratio vrlo srećan. Otputovao je odbačen i
poniţen, razočaran kad se najviše nadao, posle mnogih ohrabrenja, kako se njemu činilo; i ne samo
da je izgubio devojku koja bi upravo bila za njega, nego ga je još i unizila izjednačujući ga s onom
koja mu nimalo ne odgovara. Otišao je duboko uvređen; vratio se veren s drugom, koja je. razume
se. bila bolja od prve već zato što je u takvim okolnostima ono što se dobije uvek bolje od onog što
se izgubi. Vratio se radostan i zadovoljan sobom, pun poleta i preduzimljivosti, ne hajući za g-cu
Vudhaus i prkoseći g-ci Smit. Divna Avgusta Hokinz, pored svih preirnućstava koja daje savršena
lepota i vrlina, raspolagala je imovinom koja joj je osiguravala udoban ţivot i dostizala sumu za
kom bi se uvek moglo reći da iznosi okruglo deset hiljada — a to ie bilo vaţno ne samo radi lakšeg
računanja, nego i zbog dostojanstva. Priča je ostavljala 176 lep utisak: ne ţeni se ma s kim — dobio
je ţenu sa oko 10.000 funti i zadobio je brzo kao u bajci; odmah, od prvog časa kad su se upoznali,
poklonila mu je
naročitu paţnju. Ono što je ispričao g-đi Koul, kako je sve to počelo i razvijalo se, bilo je divno.
Vrlo se brzo napredovalo: od slučajnog susreta, do ručka kod g-đe Grin i zabave kod g-đe Braun —
osmesi i rumenila bivali su sve značajniji — as njima su se obilno mešali zbunjenost i uzbuđenje —
na devojku je tako brzo učinio utisak — bila je tako ljupka — bila je, ukratko, da se posluţimo
najjasnijim izrazom, tako gotova da se uda za njega da su njegova taština i opreznost bile
podjednako zadovoljne. Dobio je i ono stvarno i ono varljivo, bogatstvo i ljubav, i ponašao se
upravo onako kako treba da se ponaša srećan čovek — govorio je samo o sebi i o svojim brigama
— očekiva da mu čestitaju — bio spreman da mu se smeju — i osmehivao se srdačno i smelo svima
mladim devojkama, prema kojima bi se, pre nekoliko nedelja pokazivao opreznije ljubazan.
Venčanje nije bilo daleko pošto je zavisilo jedino od njihove volje, a čekali su samo da se završe
neophodne pripreme; kad je opet pošao u Bat, svi su očekivali, a izvestan pogled g-đe Koul kao da
nije to poricao, da će, kad idući out dođe u Hajberi, dovesti svoju mladu. Za vreme njegovog
kratkog boravka, Ema se samo za časak videla s njim, ali je to ipak bilo dovoljno da osetj da je prvi
susret prebrodila i zapazi da mu taj novi uvređeni i uobraţeni izgled ne pristaje. Ustvari, počinjala je
da se ćudi što je ikada smatrala da je on prijatan; on je nju toliko potsećao na neka vrlo neprijatna
osećanja da bi bila zahvalna kada bi je neko uve-rio da ga više nikada neće videti, sem ako bi ga
posma-trala u moralnoj svetlosti — kao ispaštanje, nauk, izvor korisnog poniţavanja njene pameti.
2elela mu je svako dobro, ali je zboq njega patila; najviše bi je obradovalo kad bi se, u sreći i
blagostanju, nalazio bar trideset kilometara daleko. Međutim, bol koji će joj nanositi boraveći stalno
u Hajberiju, nesumnjivo će se smanjiti njegovom ţenidbom. Otkloni će se mnoge uzaludne brige —
izgladiti mnoge 12 Enia 177nezgode. G-đa Elten pruţiće dobar izgovor za promeni; odnosa; ranija
prisnost moţe neopaţeno da se izgubi.J Počeće iznova ţivot pun učtivosti. Samu tu devojku Ema je
vrlo malo cenila. Bila je; besumnje, dovoljno dobra za g. Eltena, dovoljno obrazovana za Hajberi,
dovoljno lepa — mada bi, verovatno, izgledala ruţna pored, Harijete. Što se tiče porodičnih veza, tu
je Ema bila' potpuno mirna, ubeđena da, posle svih svojih razmetljivih postupaka i prezira prema
Ha-rijeti, nije ništa bolje našao. U tom pogledu, istina se mogla otkriti. Mora ostati neizvesno šta je
ona, ali se moţe saznati ko je; ostavljajući po strani 10.000 funti, nije izgledalo da je ma u čemu
iznad Harijete. Nije mu donosila ni ime, ni poreklo, ni visoko srodstvo. G-ca Hokinz bila je mlađa
kći jednog bristolskog trgovca — razume se da ga tako moramo nazvati; ali pošto je sva dobit koju
je stekao u svom trgovačkom radu izgledala sasvim osrednja, nije nepravedno ako pretpostavimo da
i vrsta trgovine kojom se bavio nije bila naročito ugledna. Ova devojka je obično svake zime
provodila jedno vreme u Batu, ali je ţivela u Bristolu, usred Bristola; otac i mati umrli su joj pre
nekoliko godina, ali je tu imala ujaka — u pravnoj struci: niko se nije usuđivao da kaţe nešto
određenije, što bi ga činilo dostojnim poštovanja, nego da je u pravnoj struci — i kod njega je
ţivela. Ema je nagađala da taj ujak izdire kod nekog advokata, i da je suviše glup da bi se istakao. I
sva veličina rodbinskih veza izgleda da je počivala na starijoj sestri, koja se »vrlo dobro udala« za
jednog »velikog gospodina«, iz okoline Bristola, koji drţi svoje kočije! To je bio završetak priče,
time se ponosila g-ca Hokinz. Da je samo mogla da iskaţe Harijeti sve što misli o tome! Ona je nju
nagovorila da se zaljubi, ali, avaj! nije bilo lako nagovoriti je da sve zaboravi. Kad bi nešto ušlo u
Harijetinu glavu, teško je bilo istisnuti to odatle. Njega je mogao da zameni neko drugi, i zame-niće
ga, sigurno, to je vrlo jasno; čak bi i Robert Martin bio dovoljan: ali, bojala se da je ništa
drugo neće izlečiti Hariieta ie bila od onih koji, kad se jednom zaljube, moraju uvek da budu
zaljubljeni. A sad, kad se pojavio g. Elten, jadnoj đevojci bilo je znatno teţe, — uvek bi ga negde
srela. Ema ga je samo jedanput vi-dela, ali je Harijeta bila sigurna da će ga sresti dva-triput dnevno,
ili se mimoići s njim, ili čuti njegov glas, ili mu videti ramena, ili će se dogoditi ma šta zbog čega će
on ostati u njenoj mašti uzbuđenoj tim iznenađenjima i iščekivanjima. Sem toga, ona je stalno
slušala o njemu, jer, kad ne bi došla u Hartfild, uvek se nalazila među onima koji g. Eltenu nisu
ništa zamerali i koji su smatrali da nema ničeg zanimljivijeg od razgovora o njemu; stoga je svaka
vest, svako nagađanje — sve što se već desilo, sve što bi moglo da se desi u vezi sa pripremama za
njegov budući ţivot, njegovim prihodima, poslugom i nameštajem — sve se to neprestano kovitlalo
oko nje. Večite pohvale potkrepljivale su poštovanje koje je gajila prema njemu, a njena ţalost nije
mogla da tanine, niti njena osećanja da se stišaju, kada je stalno slušala kako pričaju o sreći g-ce
Hokinz i neprestano ističu kako je on mnogo voli! Opisivali su kako je izgledao kad je prošao pored
kuće, čak i kako je name-stio šešir, što je sve pruţalo dokaz koliko je zaljubljen! Da to nije nanosilo
bol nienoj prijateljici i prekore njoj samoj, i da je bilo dopušteno zabavljati se Harije-tinim
kolebanjima, Emu bi zanimale te promene raspoloţenja: nekad bi preovladavao g. Elten, nekad
Marti-novi; i uvek bi neko od njih posluţio da suzbije onu drugu stranu. Veridba g. Eltena izlečila ju
je od uzbuđenja nastalog posle susreta sa g. Martinom. Tugu koju je izazvala vest o toj veridbi
ublaţila je poseta Elizabete Martin g-đi Godar nekoliko dana docnije. Harijeta nije bila kod kuće, ali
je Elizabeta spremila pisamce i ostavila joj ga; bilo je napisano tako da je moralo tronuti —
mešavina malo prekora s vrlo mnogo dobrote. Dok se nije pojavio sam g. Elten, mnogo je
razmišljala o tome pismu, neprestano lupajući glavu šta da radi, ţeleći da učini više no što se
usuđivala da prizna. Ali je g. Elten lično rasterao sve te brige. Dok se on nalazio u Hajbe-riju,
zaboravila je Martinove; i upravo onog jutra kad je on opet pošao u Bat. Ema je, da bi ublaţila ţalost
koju je taj odlazak izazvao, resila da je najbolje da Harijeta vrati posetu Elizabeti Martin. 178 12«
179Kako da se izvede ta poseta, šta bi bilo potrebno, a šta bi bilo najsigurnije — o svemu tome je
neko vreme neodlučno razmišljala. Kad su je pozvali da dođe, bilo bi nezahvalno da ne pokaţe ni
najmanje paţnje prema njegovoj majci i sestrama. To ne srne da učini; a s druge strane, opasno je,
jer se prijateljstvo moţe da obnovi! Pošto je dugo premišljala, resila je da je najbolje da Harijeta
vrati posetu, ali na takav način, koji će im, ako su pametni, pokazati da to prijateljstvo treba da bude
na otstoianju. Imala je nameru da je poveze kolima, ostavi je kod Ebi-Mila, a ona se odveze dalje i
dođe po nju tako brzo da im ne da vremena da je pridobiju ljubaznošću ili da se potsećaju na prošle
dane. što bi bilo opasno, i time najiasnije obeleţi koji stepen prisnosti treba ubuduće da vlada među
njima. Nije mogla da izmisli ništa bolje; i mada je u^ tome bilo nečeg što u duši pije odobravala —
nečeg što je ličilo na nezahvalnost, samo malo ulepšanu — to se moralo učiniti, jer šta bi inače bilo
Od Harijete? i \\
GLAVA DVADESET TREĆA Harijeti nije nimalo bilo do poseta. Samo pola sata pre no što ju je
njena prijateljica potraţila kod g-đe Go-dar, nju je zla kob dovela upravo do mesta gde se u tom času
mogao videti jedan sanduk upućen na PRECASNOG FILIPA ELTENA. HOTEL »BELI JELEN«,
BAT. Sanduk su podizali na mesarova kolica koja su imala da ga pre-vuku do poštanskih kola. I
tako za nju ništa više na svetu nije postojalo sem tog sanduka i adrese na koju je upućen. Pa ipak je
pošla. A kad su stigli do majura, kad je trebalo da siđe na široku, urednu, šljunkom posutu stazu
koja je između zasvođenog jabukovog drveća vodila ka glavnom ulazu, i kad je ugledala sve ono
što joj je prošle jeseni pruţalo toliko zadovoljstva, uzbudila se. Pošto su se rastale, Ema opazi kako
ona gleda unaokolo nekako radoznalo i plašljivo, i stoga se resi da nikako ne dopusti da se poseta
produţi preko predviđenih četvrt sata. Ona sama nastavi put, da bi u međuvremenu posetila svoju
nekadašnju sluţavku, koja se udala i ţi-vela sad u Donvelu. Tačno četvrt sata docnije našla se opet
pred belim vratnicama; kad je pozvala g-cu Smit, ova je odmah izišla i nije je ispratio nikakav
opasan mlad čovek. Sišla je sama pošljunčanom stazom — samo se jedna od gospođica Martin
pojavila na vratima i oprostila s njom, kako je izgledalo učtivo i ukočeno. Harijeta nije bila u stanju
da odmah sve jasno ispriča. Ta poseta je nju suviše uzbudila. Ali ie Ema najzad Prikupila od nje
dovoljno obaveštenja da bi razumela 181kako je protekao susret i kakav je bol izazvao. ViđeL je
samo g-đu Martin i njene dve kćeri. Primile su uzdrţljivo, ako ne i hladno, i .skoro sve' vreme
govorild su samo o najobičnijim stvarima — sve do kraja, k.a<j je g-đa Martin najednom, govoreći
kako joj se čini je g-ca Smit porasla, našla zanimljiviji predmet razgo-1 vora i stvorila srdačnije
raspoloţenje. U toj istoj sobi: merila se ona prošlog septembra sa svoje dve prijateljice. Na drvenom
prozorskom ramu nalazili su se još olovkom zabeleţene, belege i zapisi. To je on beleţio. Izgleda da
su se sve setile tog dana, časa, društva i prilike — da su im se javila ista osećanja i isti bol — da su
bile gotove da se vrate onoj staroj slozi. I taman su opet počele da se ponašaju kao nekad (Harijeta,
kako je Ema podozrevala, spremnija od svih da bude srdačna i vesela), kad su se pojavile kočije i
sve se prekinulo. Tada su jasno shvatile šta znači ta kratka poseta, tako učinjena. Posvetiti četrnaest
minuta onima s kojima je pre jedva šest meseci, puna zahvalnosti, provela šest ne-delja! Emi je sve
to neminovno izišlo pred oči i osetila je koliko moraju biti s Dravom ogorčene i kako je prirodno
što Harijeta pati. Šteta. Šta ne bi dala ili pretrpela da bi porodicu Martin uzdigla na viši društveni
poloţaj. Imali su toliko dobrih osobina da bi bilo dovoljno da se samo malo više uzdignu. Ali ovako,
zar je mogla postupati drukčije? Nemoguće! Nije se mogla kajati. Oni se moraju razdvojiti, ali to je
veoma bolno i to ovog puta i za nju, tako da ubrzo oseti potrebu da se malo uteši, te odluči da na
povratku svrati u Rendols. Već joj je mučno bilo da misli na g. Eltena i Martinove. Osetila je
neodoljivu ţelju da se osveţi u Rendolsu. Zamisao je bila dobra, ali kad su se dovezle do kapije Jhile
su da »ni gospodin ni gospođa nisu kod kuće«: oboje su već ranije izišli; sluga je verovao da su
otišli u Hartfild. »Ovo je baš glupo«, uzviknu Ema kad su krenuli dalje. »I sad ih više ni tamo
nećemo zateći. Da čovek iskoči iz koţe: ne znam kad mi se tako nešto neprijatno desilo«. Ona se
zavali u ugao da bi tu gunđala ili da bi se, razmišljajući, stišala: veroyatno pomalo i jedno i drugo,
pošto se tako najčešće zbiva u dušama koje nisu p°
prirodi zlovoljne. Kočije se ubrzo zaustaviše; ona podiţe oči: zaustavili su ih g. i g-đa Vesten, koji
su ţeleli da joj nešto kaţu. Obradovala se čim ih je ugledala, a još više kad ih je čula, jer joj je g.
Vesten odmah prišao s recima: »Kako ste? Kako ste? Sedeli smo s vašim ocem — milo mi je što
vidim da je tako dobro. Frank stiţe sutra — jutros sam dobio pismo — sutra oko ručka sigurno
ćemo ga videti. Danas je u Oksfordu, a ovde će ostati pune dve nedelje. Znao sam da će tako biti.
Da je došao za Boţić, ne bi mogao ostati ni tri dana: bio sam zadovoljan što nije došao za Boţić. Sad
ćemo za njega imati vreme upravo kako treba — stalno lepo i suvo. Moći ćemo potpuno da uţivamo
u njegovom društvu. Sve je ispalo tačno onako kako bismo samo mogli poţeleti«. Takvoj vesti nije
mogla odoleti, nije mogla izbeći uticaj tako srećnog lica kao što je bilo Vestenovo, naročito kad je
sve to njegova ţena potvrdila recima i drţanjem: ona je govorila manje i mirnije, ali isto tako ube-
dljivo. Za Emu je bilo dovoljno što ona smatra njegov dolazak* sigurnim pa da i sama tako misli, i
iskreno se radovala njihovoj radosti. Njen klonuli duh je sad sasvim oţiveo. Prošlost, koja je već
dosadila, potiskivala je sveţina onog što je tek imalo da nastupi; u mislima koje joj u magnovenju
proleteše kroz glavu, ona se po-nada da se sad više neće govoriti o g. Eltenu. G. Vesten joj ispriča
kako je došlo do takvog rasporeda vremena u Enskumu, usled kojeg njegov sin sad ima pune dve
nedelje na raspolaganju za njih, a takođe i kojim putem j kako putuje. Ona je slušala, smešila se i
čestitala mu. »Ubrzo ću ga dovesti u Hartfild«, reče on završavajući. Emi se učini da mu je kod tih
reci ţena dotakla rukn. »Treba da pođemo, gospodine Vestene«, reče ona. »Zadrţavamo devojke«.
»Dobro, dobro, gotov sam«, i okrećući se opet Emi, reče: »Ali ne treba da očekujete da ćete videti
nekog izvanrednog mladića; znate, čuli ste samo ono što sam vam ja pričao o njemu, a mislim da
on, ustvari, nije ni182 183šta naročito«. Međutim, u njegovim blistavim očima vi-delo se u tom
času da sasvim drukčije misli. Ema je bila u stanju da izgleda savršeno ravnodušno i bezazleno, i da
odgovori na način koji nije ništa odavao. »Mislite na mene sutra, draga Ema, oko četiri sata«,
zamolila je g-đa Vesten na rastanku. Briţno je izgovorila te reci, ţeleći da ih samo ona čuje. »četiri
sata! Budite uvereni, biće on ovde već do tri«, popravi je hitro g. Vesten, i tako se završio ovaj
veoma prijatni susret. Ema se razdragala toliko da se osećala skoro srećna. Sve je sad izgledalo
drukčije; Dţems i njegovi konji nisu joj se' činil; ni upola onoliko spori kao pre toga; kad je
pogledala na ţivicu, pomislila je kako će zova uskoro procvetati, a kad se okrenula Harijeti, zapazila
je čak i tu nešto što je potsetilo na proleće, neki neţni osmeh. »Da li će gospodin Frank čerčil proći i
kroz Bat i kroz Oksford?« To pitanje, međutim, nije slutilo na dobro. Ali ni poznavanje zemljopisa
ni spokojstvo duše ne mogu se odjednom postići, a Ema je sad bila sklona ve-rovanju da će
vremenom doći i do jednog i do drugog. Svanulo je jutro tog značajnog dana, a verna učenica g-đe
Vesten nije zaboravila ni u deset ni u jedanaest, ni u dvanaest časova, da u četiri treba da mi- i sli na
nju. »Mila moja, mila, briţna prijateljice«, govorila je ,u'' sebi, silazeći niz stepenice iz svoje sobe,
»uvek se pre-,J terano starate da svima bude udobno, a za sebe nikac kao da vas gledam onako
nespokojnu, kako se neprestal no vraćate u njegovu sobu da biste se uverilj je li kako treba«. Kad je
prošla kroz predvorje, sat izbi dva| naest. »Dvanaest — neću zaboraviti da mislim na vas? kroz
četiri sata: a sutra u ovo doba, moţda, ili malo ka-j snije, pomišljaću da će oni. moţe biti, svi doći
ovamo.l Sigurna sam da će ga uskoro dovesti«.
Ona otvori vrata malog salona i ugleda dva gospe dina gde sede s nienim ocem — g. Vesten i
njegov sin. Stigli su gre nekoliko minuta i g. Vesten nije još ni prestao da objašnjava kako je Frank
stigao dan ranije no 184 što su očekivali, a njen otac je još bio usred svoje vrlo učtive dobrodošlice i
čestitke, kad se ona pojavila da učestvuje u iznenađenju, pretstavljanju i zadovoljstvu. Taj Frank
čerčil, o kome se tako dugo pričalo, koji je pobudio toliku paţnju, nalazio se sad pred njom —
pretstavilj su joj ga, i nije joj se činilo da su ga prete-rano hvalili: mladić je zaista bio veoma lep; ni
stasu, ni izrazu, ni drţanju nije se moglo ništa zameriti, u ophođenju je imao dosta duha i ţivosti
svoga oca, izgledao je bistar i razborit. Odmah je osetila da će joj se dopasti, a on se ponašao
prirodno i neusiljeno, pokazivao se spreman darazgovara, što je nju ubedilo da je došao u nameri da
je upozna i da će se uskoro dobro upoznati. Stigao je u Rendols uoči tog dana. Svidelo joj se što se
tako ţurio da dođe, što je izmenio svoj raspored i putovao rano od zore do kasno u noć, kako bi
dobio pola dana. »Rekao sam vam juče«, uzviknu g. Vesten sav ushićen, »rekao sam vam juče
svima da će stići pre određenog vremena. Setio sam se šta sam i sam nekad radio. Ne moţe čovek da
mili na putu: prosto mora da stigne brţe no što je zamislio. A kad banete pred prijatelje pre no što su
počeli da vas izgledaju, to zadovoljstvo mnogo više vredi od ono malo napora kojim je postignuto«.
»To je veliko zadovoljstvo, kad čovek sme da ga sebi dopusti«, reče mladić, »ali nema mnogo kuća
prema kojima bih uzeo toliku slobodu. Međutim, osećao sam da mogu da činim što god hoću kad
dolazim svojoj kući«. Na tu reč »svojoj kući« otac ga pogleda novim izrazom zadovoljstva. Ema je
odmah uvidela da mladić zna kako da bude prijatan, a to ubeđenje pojačalo se još više onim što je
zatim došlo. Veoma mu se dopadao Rendols, smatrao je da je ta kuća izvanredno lepo uređena, nije
hteo da dopusti čak ni to da je vrlo mala, divio se njenom poloţaju, šetnji do Hajberija. samom
Hajberiju, a još više Hartfildu, i izjavio da je za ovo selo osećao uvek onakvu radoznalost kakvu
samo rodno mesto moţe da probudi, i mnogo je ţeleo da ga upozna. Emi prođe kroz glavu podozriva
pomisao, kako to da nikad ranije nije uspeo da zadovolji tu pohvalnu ţelju. Ali ako je to i bila laţ,
bila je prijatna laţ i prijatno izrečena. Njegovo 185

drţanje nije ostavljalo utisak nečeg smišljenog i izve-štačenog. Izgledao je i govorio kao čovek koji
je stvarno neobično radostan. Razgovarali su uglavnom o stvarima o kojima se razgovara kad se
ljudi tek upoznaju. On je postavljao pitanja: »Da li jaše? — Ima li prijatnih predela za jahanje? —
Ima li prijatnih šetnji? — Imaju li mnogo su-seda? — U Hajberiju, verovatno, ima dosta društva?
— U selu i okolini ima nekoliko vrlo lepih kuća. — A igran-ke, imaju li igranke? — Je li društvo
muzički obrazovano?« A kad je dobio odgovore na sva ta pitanja i pošto su se tako bliţe upoznali,
uspeo je da ugrabi priliku, dok su očevi razgovarali među sobom, da pomene svoju maćehu i da o
njoj govori s tolikim pohvalama, toplim divljenjem i zahvalnošću što je usrećila njegovog oca, a
njega samog veoma ljubazno primila, pa je ovim pruţio dokaz više da zna kako da se dopadne — i
da, izvesno, smatra vrednim da se potrudi kako bi se njoj dopao. Nije rekao ni jednu pohvalnu reč
više od onog što je ona znala da g-đa Vesten zasluţuje. Ali nema sumnje, on nije mogao mnogo
znati o tome. Shvatao je šta će biti dobro primljeno, za ostalo nije mogao biti siguran. »Njegov otac
je vrlo pametno
učinio«, rekao je, »kad se oţenio: svaki prijatelj mora se tome radovati. A porodica iz koje je dobio
takvu blagodet zaduţila ga je za večita vremena«. Dospeo je skoro dotle da joj zahvaljuje za vrline
g-ce Tejlor, mada, izgleda, nije sasvim zaboravljao da bi, prirodno, pre trebalo pretpostavljati da je
gca Tejlor izgradila ličnost g-ce Vudhaus, a ne g-ca Vudhaus ličnost g-ce Tejlor. A najzad, kao da je
resio da potpuno odredi svoje mišljenje, zaključi diveći se njenoj mladosti i lepoti: »Bio sam
spreman da naiđem na osobu otmenog i prijatnog drţanja«, reče on, »ali priznajem da, imajući sve u
vidu, nisam očekivao ništa više nego da vidim ţenu srednjih godina, vrlo pristojnog izgleda; nisam
znao da ću u gospođi Vesten naći lepu mladu ţenu«. »Meni nikad nije dosta da slušam kako je
gospođa Vesten savršena«, reče Ema. »Sve kad bi vam se učinilo 186

da joj Je osamnaest — slušala bih vas sa zadovoljstvom. Ali ona bi se ljutila na vas zbog takvih reci.
Ne dajte joj povoda da nasluti da ste o njoj govorili kao o lepoj, mladoj ţeni«. »Nadam se da neću
biti tako nespretan«, odgovori on. »Ne, budite uvereni« (s laskavim naklonom) »da ću obraćajući se
gospođi Vesten znati koga smem da hvalim, bez ikakve opasnosti da ona pomisli kako prete-tujem«.
Ema se pitala da li je i njemu prošlo kroz glavu isto ono podozrenje, koga ona nije mogla da se
oslobodi, o tome šta se moţda očekuje od njihovog poznanstva, i da li njegovo laskanje treba
smatrati kao znak pristanka, ili kao dokaz otpora. Mora ga bolje upoznati da bi razu-mela njegovo
drţanje. Zasada oseća jedino da je prijatrfo. Nije bila u nedoumici o čemu g. Vesten često misl-i.
Više puta je zapaţala kako njegovo hitro oko baca na njih zadovoljan pogled; pa i onda kad bi on
odlučio da ih ne gleda, bila je uverena da ih često sluša. Tešila se što njen otac, nesposoban za tu
vrstu zapaţanja i sumnji, nije ni pomišljao na nešto slično. Njemu je, srećom, isto toliko bilo teško
da predvidi, koliko i da odobri neki brak. Mada je uvek zamerao svakoj ţenidbi i udaji, nije nikad
unapred patio strahujući od toga. Izgledalo je da nije u stanju da tako rđavo misli o pameti ma kojih
dveju osoba, da bi pretpostavio da će se uzeti — sve dok se ne bi dokazalo da je zaista tako. Bla-
siljala je to slepilo koje joj je išlo na ruku. Blagodati njemu bio je u stanju da, neometan ikakvom
nepri-nom slutnjom, ne očekujući nikakvu neveru od svoga sta, pusti na volju svojoj prirodnoj,
dobroćudnoj učti-sti, raspitujući se briţno kako je g. Frank čerčil pu-rao, kako je izdrţao da dve noći
spava po drumskim stionicama, izraţavajući vrlo iskrenu ţelju da sazna li siguran da nije dobio
kijavicu — ne dozvoljavajući đutim, da u to bude sasvim siguran dok ne prođe još !na noć. Pošto je
proveo u poset.i koliko treba, g. Vesten poda se sprema za polazak. »Mora da krene. Ima posla 1
»Krune« oko svog sena i mnogo štošta da pokupuje i Forda za g-đu Vesten. Ali ne treba da se zbog
njega 187i drugi ţure«. Njegov sin bio je suviše dobro vaspitar da bi poslušao ovaj nagoveštaj; on se
odmah diţe, gc yoreći: »Pošto vi idete dalje poslom, oče, iskoristiću tu pri-j liku za jednu posetu
koju svakako moram jednog dana da učinim, pa je bolje da je odmah svršim. Imam čas! da
poznajem jednu vašu susetku« (okrećući se Emil »jednu gospođicu koja stanuje u Hajberiju ili u
blizini^ to je neka porodica Ferfaks. Nadam se da mi neće biti| teško da nađem kuću, mada mislim
da se oni ustvari ne-j zovu
Ferfaks — čini mi se da im je ime Barns ili BejtsJ Poznajete li neku porodicu tog imena?« »Razume
se da poznajemo«, uzviknu njegov otac. »Gospođa Bejts — prošli smo pored njene kuće — bila je
na prozoru. Tačno, tačno, ti poznaješ gospođicu Ferfaks. Sećam se da si se druţio s njom u Vejmetu;
to je krasna devojka. Svakako treba da je posetiš«. »Nije neophodno da je jutros posetim«, reče
mladić, »mogao bih i nekog drugog dana, ali u Vejmetu smo tako često bili zajedno da. ..« »O, idi
danas, idi danas. Nemoj odlagati. Što moţeš učiniti danas ne ostavljaj za sutra, A usto, moram ti
nešto napomenuti, Franće — briţljivo pazi da ovde, u ovom mestu, ne propustiš da joj ukaţeš
paţnju. Ti si je tamo viđao s Kambelovima, kad je bila na ravnoj nozi sa svakim s kim je dolazila u
dodir, ali ovde je kod svoje siromašne staramajke, koja jedva izlazi na kraj. Ako je ne posetiš brzo,
uvredićeš je«. Sin je izgledao ubeđen. »čula sam da je kazala da vas poznaje«, reče Ema. »Ona je
vrlo otmena mlada devojka«. On se saglasi s tim mišljenjem, ali je svoje »Jeste« izrekao toliko bez
naglaska, da je ona bila sklona da posumnja slaţe li se on stvarno s njom.; pa ipak, ako bi za g-cu
Ferfaks smatrao da je samo osrednje otmena, onda mora da postoj; neka naročita vrsta otmenosti za
pomodni svet. »Ako ranije nije učinila naročiti utisak na vas«, reče ona, »verujem da će danas
učiniti. Videćete da vrlo lep° izgleda; videćete je i čućete je — ne, bojim se da je nećete uopšte čuti,
jer ima tetku koja ne zatvara usta«. »Vi poznajete gospođicu Ferfaks, gospodine, je li tako?« reče g.
Vudhaus, koji je uvek poslednji razabirao o čemu se govori. »Onda mi dopustjte da vam kaţem da je
to veoma prijatna mlada devojka. Ona je ovde u gostima kod svoje staramajke i tetke; veoma valjan
svet, znam ih od vajkada. Biće im izvanredno milo da vas vide, ubeđen sam; jedan od mojih
momaka poći će s vama da vam pokaţe put«. »Nipošto, dragi gospođine; moj otac će me uputiti«.
»Ali vas otac ne ide dotle: on ide samo do »Krune«, a to je na drugoj strani ulice i ima vrlo mnogo
kuća, pa se, moţda, nećete lako snaći, I put je veoma kaljav, ako se ne drţite pešačke staze, ali vam
moj kočijaš moţe pokazati gde je najbolje da pređete ulicu«. G. Frank čerčil je i dalje odbijao što je
mogao ozbiljnije, a otac ga je u tome svesrdno podrţavao, izjavivši: »Dragi prijatelju, to je potpuno
nepotrebno. Frank ume da raspozna baricu kad je ugleda, a što se tiče kuće gospođe Bejts, od
»Krune« nema ni dva koraka«. Dopustili su im da pođu haus srdačno klimnu glavom, ■ dva
gospodina iziđoše, Ema je tim početkom poznanstva i sad dolsu mogla da misli u koje bilo doba
dana, potpuno uverena da se dobro osećaju. sami, i pošto im g. Vud-■* Ema se ljupko pokloni,
ostala veoma zadovoljna je e svima njima u Ren-

188 GLAVA DVADESET čETVRTA G. Frank čerčiL pojavio se opet sutradan ujutru. Došao je sa g-
đom Vesten, koju je, kao i Hajberi, izgleda, mnogo zavoleo. Sedeo je s njom kod kuće u
prijatnom razgovoru, dok nije došlo uobičajene vreme za njenu šetnju; i kad ga je zamolila da
izabere kuda će šetati, on se odmah odlučio za Hajberi. »On ne sumnja da ima veoma prijatnih
šetnji u svim pravcima, ali ako se njemu prepusti izbor, uvek bi izabrao isti. Uvek će ga privlačiti
Hajberi, to mesto puno čistog vazduha, veselo, srećnog izgleda«. Za g-đu Vesten Hajberi je značio
što i Hartfild; a verovala je da i za njega znači to isto. Uputiše se pravo tamo. Ema ih nije očekivala,
jer_ g. Vesten, koji je za trenutak svratio da bi čuo kako mu je sin vrlo zgodan mladić, nije znao za
njihove namere; i stoga se prijatno iznenadila kad ih je ugledala kako zajedno, ruku pod ruku,
prilaze kući. Zelela je da ga vidi ponovo, a naročito da ga vidi u društvu g-đe Vesten, jer je od
njegovog ponašanja prema ovoj zavisilo njeno mišljenje o njemu. Da tu nije ispunio očekivanja,
ništa mu ne bi moglo pomoći. Ali videvši ih zajedno, bila je savršeno zadovoljna. Duţno poštovanje
on joj nije odavao samo le-pim recima ili preteranim laskanjem: ništa nije moglo biti prikladnije ili
dopadljivije od njegovog celokupnog ponašanja prema njoj, —- niti je išta moglo na prijatniji način
izraţavati njegovu ţelju da je smatra prijateljem i da stekne njenu naklonost. A Ema je imala
dovoljno vremena da to razumno oćeni, pošto su oni ostali sve do podne. Sve troje su dobar sat ili'
dva šetali zajedno, __- najpre po hartfildskom šumarku, a zatim po Hajberiju: jsljega je sve
oduševljavalo; dovoljno se divio Hartfildu da bi ugodio g. Vudhausu, a kad su odlučili da krenu
dalje, on izrazi ţelju da se upozna s celim selom, zapaţajući ono što je zanimliivo i za pohvalu
mnogo češće nego što bi Ema očekivala. Izvesni predmeti za koje se naročito raspitivao ukazivali su
da ima lepu dušu. Zamolio je da mu pokaţu kuću u kojoj je njegov otac dugo ţiveo i koja je bila
dom njegovog dede; a saznavši da je još ţiva neka stara ţena koja mu je bila dadilja, išao je s jednog
kraja ulice na drugi, tragajući za njenom kućicom. Iako u njegovom traganju ili zapaţanju nije bilo
naročite vrline, sve zajedno pokazivalo je dobru volju prema Hajberiju uopšte, a to je, svakako,
mnogo ličilo na vrlinu u očima onih u čijem se društvu nalazio. Ema je posmatrala i zaključila da, s
obzirom na ose-ćanja koja sada pokazuje, ne bi bilo ispravno pretpostaviti da on svojevoljno nije
dotada dolazio u Hajberi; zaključila je isto tako da ne glumi, niti se razmeće izjavama koje nisu
iskrene, i da g. Najtli, nesumnjivo, nije pravedan prema njemu. Prvo su se zaustavili kod gostionice
»Kruna«, osrednje kuće,-mada najbolje u svojoj vrsti, gde su drţana dva para poštanskih konja, više
za potrebe suseđa, nego za upotrebu na drumu. Njegove pratilje nisu očekivale da će ta zgrada
pobuditi neku paţnju i zadrţati ih, ali, prolazeći pored nje, ispričale su istoriju velike sobe koja je,
kako se videlo, bila naročito dozidana. Sagrađena je pre mnogo godina kao dvorana za igranke i
upotrebljavala se povremeno u takve svrhe dok je okolina bila ?ušće naseljena, sa dosta igrača. Ali
ti slavni dani su davno prošli i sad je ta odaja mogla očekivati jedino -o da se u njoj sastaje društvo
za igranje vista, koje su Snovala mesna gospoda i polugospoda. Odmah je ta orostorija privukla
njegovu paţnju. Zanimala ga je zato ;to je ranije sluţila kao dvorana za igranke i, umesto J-a produţi
put, on zastade nekoliko trenutaka kod dva vlsoka prozora koja su bila otvorena, da pogleda unutra,
»ceni mogućnosti dvorane i zaţali što je prestala njena Prvobitna namena. Nije joj našao nikakve
zamerke, niti
190 191je priznao ijednu na koju su mu one ukazale. Ne, dvorana je dovoljno duga, dovoljno
široka, dovoljno lepa.1 U njoj bi se udobno smestilo dovoljno sveta. Trebalo bi? da zimi priređuju
igranke bar svakih četrnaest dana. Za-> što g-ca Vudhaus ne oţivi nekadašnje dobre stare dane te
dvorane? Ona koja moţe da učini sve u Hajberijul Pomenuše mu da u mestu nema boljih porodica i
izraziše; svoje ubeđenje da se niko izvan mesta i njegove nepo-< sredne okoline ne bi resio da dođe
na igranku, ali se oru time nije zadovoljio. Nisu ga mogle ubediti da tolike'đ kuće lepog izgleda,
koje je video oko sebe, nisu mogle* dati dovoljan broj igrača; čak i kada su mu iznele pojedinosti i
opisale sve porodice, on još nije hteo da prizna da bi takva mešavina mogla da bude naročito
nepodesna, ili da bi bilo i najmanje teškoće da se idućeg jutra svako vrati na svoje roesto.
Rasuđivao je kao mlad čovek koji veoma voli da igra, i Ema se pomalo iznenadila, videći da
urođene osobine Vestena tako odlučno preovlađuju nad navikama stečenim kod čerčila. Izgledalo je
da ima snagu i duh, veselost i društvenost svoga oca, a ništa od oholosti i nepristupačnosti onih iz
En-skuma. Sto se tiče oholosti, moţda je zaista nije imao dovoljno; njegova ravnodušnost prema
mešanju društvenih poloţaja gotovo se graničila s neotmenošću duha. On, međutim, nije mogao da
donosi sud o zlu koje je potcenjivao. To je bio samo izliv ţivahnog raspoloţenja. Najzad su ga
nagovorile da se odmakne od »Krune«. Pošto su se nalazili u blizini kuće u kojoj su stanovale g-đa i
g-đica Bejts, Ema se seti da je on dan ranije na-meravao da ih poseti i upita, ga da li je to učinio.
»Da, o, da«, odgovori on, »baš sam hteo da vam to pomenem. Veoma uspela poseta. Video sam sve
tri gospe, i bio sam vam veoma zahvalan što ste mi skrenuli paţnju. Da me je govorljiva tetka
uhvatila nespremnog, propao bih. Ovako sam se samo prevario i učinio jednu veoma nerazumnu
posetu. Deset minuta bi bilo potpuno dovoljno, moţda i potpuno prikladno, i ja sam rekao ocu da ću
se svakako pre« njega vratiti kući; ali nisam mogao da pobegnem, nije/ bilo zastoja. Kad je on
najzad došao po mene (pošto me nigde na drugom mestu nije pronašao), zaprepastio sam se
utvrdivši da sam ustvari 192 proveo s njima skoro tri četvrti sata. Dobra gospođa mi nije dala
mogućnosti da se izvučem ranije«. »A kako vam izgleda gospođica Ferfaks?« »Rđavo, vrlo rđavo;
— tojest, ukoliko jedna mlada gospođica sme da izgleda rđavo; ali taj izraz se ne sme upotrebiti, zar
ne, gospođo Vesten? Ţene ne mogu nikada da izgledaju rđavo; a, ozbiljno govoreći, gospođica
Ferfaks je po prirodi tako
bleda, da skoro uvek-ostavlja utisak slabog zdravlja — velika šteta što nije sveţija j rumenija«. Ema
se nije sloţila s njim 1 počela je usrdno da brani izgled g-đice Ferfaks. »Nikada nije blistala od
zdravlja, ali ona ne moţe da se sloţi da je bolešljive boje; ima neke neţnosti i mekoće u njenoj puti,
što daje naročitu otmenost crtama njenog lica!« On je slušao s duţnim poštovanjem, pomenuo je da
je čuo mnoge kako govore to isto, ali ipak mora priznatj da njemu ne moţe ništa nadoknaditi
nedostatak onog divnog sjaja koji pruţa zdravlje. .Ako crte lica i nisu pravilne, prijatna boja koţe
daje im lepotu; a gde su one pravilne, dejstvo je — srećom ne mora da pokušava da opiše kakvo je
to dejstvo. »Dobro«, reče Ema, »o ukusu se ne moţe raspravljati. Uostalom, izuzimajući njenu put,
ona vam se dopada«. On odmahnu glavom i nasmeja se. »Ne mogu da odvojim gospođicu Ferfaks
od njene puti«. »Da li ste je često viđali u Vejmetu? Jeste li bili često u istom društvu?« U tom
trenutku su se pribliţili Fordovoj radnji i on uzviknu brzo: »Ha! Mora biti da je ovo ta radnja u koju
svi svakodnevno odlaze celog svog ţivota, kako mi reče moj otac. On kaţe. da i sam dolazi u
Hajberi šest puta neđeljno i da uvek ima posla kod Forda. Ako vam to nije neugodno, molim vas
uđimo da bih mogao da do-kaţem da i ja pripadam ovom mestu — da sam pravi građanin Hajberija.
Moram da kupim nešto kod Forda. To će mi dati pravo građanstva. Oni sigurno prodaju rukavice«.
»O, da, rukavice i sve ostalo. Divim se vašem rodoljublju. Oboţavaće vas ,u Hajberiju. Pre no što
ste došli, bili ste veoma omiljeni zato što ste sin gospodina 13 Ema 193I Vestena, ali ostavite pola
gineje kod Forda, i postaćete omiljeni zbog sopstvenih vrlina«. Oni uđoše; j dok su na tezgu iznosili
i otvarali glatke, lepo uvezane kutije raznih vrsta robe, on reče: »Ali izvinite, gospođice Vudhaus, vi
ste se obratili meni, rekli ste nešto u trenutku kada je izbio ovaj moj 'amor patriaP. To ne smem da
propustim; uveravam vas da mi ni najveća slava u javnosti ne bi nadoknadila gubitak bilo kakve
sreće u ličnom ţivotu«. »Pitala sam samo da li ste dobro poznavali gospođicu Ferfaks i njeno
društvo u Vejmetu?« »Sada, pošto sam shvatio vaše pitanje, moram reći da je ono vrlo nezgodno.
2eni uvek pripada pravo da odredi stepen poznanstva. Gospođica Ferfaks se sigurno već izjasnila.
Neću da se izloţim neprilici tvrdeći nešto više od onoga što je ona resila da kaţe«. »časna reč,
odgovarate oprezno kao što bi ona sama učinila. A njen izveštaj o svemu ostavlja mnogo mesta
nagađanju; ona je tako uzdrţljiva, tako malo voljna da i nešto najmanje kaţe bilo o kome, i ja zaista
mislim da moţete reći što hoćete o svom poznanstvu s njom«. »Mogu li, zaista? U tom slučaju reći
ću .istinu, a to mi i najbolje odgovara. često sam je viđao u Vejmetu.; Kambelove sam malo
poznavao još iz Londona, a u Vejmetu smo vrlo često bili u istom društvu. Pukovnik Kam-bel je
veoma prijatan čovek, a gospođa Kambel ljubazna, srdačna ţena. Svi mi se sviđaju«. »Zaključujem
da vam je poznat poloţaj gospođice Ferfaks i zanimanje koje joj je suđeno«. »Da« — (sa izvesnim
kolebanjem) — »verujem da znam«. »Došli ste do osetljivih predmeta, Ema«, reče g-đa Vesten
smešeći se; »ne zaboravite da sam i ja ovde. Go^ spodin Frank čerčil gotovo ne zna šta da kaţe kada
govorite o zanimanju gospođice Ferfaks. Ja ću odmaći malo dalje«.
»Ja zaista o njoj mogu da mislim samo kao o prijateljici, najmilijoj prijateljici«, reče Ema. Izgledalo
je da on potpuno razume i ceni takvo osećanje. 194 Pošto su kupili rukavice i izišli iz radnje, Frank
čerčil reče: »Da li ste ikada čuli kako svira ta mlada gospođica, o kojoj smo govorili?« »Da li sam
ikad ćula!« odgovori Ema »Zaboravljate koliko ona pripada Hajberiju. čula sam je svake godine
otkako smo obe počele da učimo muziku. Ona divno svira«. »Tako mislite; zar ne?. Zeleo sam da
čujem mišljenje nekoga ko je u stanju da to oceni. Meni je izgledalo da ona dobro svira, tojest. s
dosta osećanja, ali ja se sam ne razumem nimalo u tome. Muziku veoma volim, ali nemam ni znanja
ni prava da donosim sud o bilo čijem izvođenju. Navikao sam da slušam kako joj se dive, i sećam se
jednog dokaza za mišljenje da ona dobro svira: jedan čovek, i to vrlo muzikalan i zaljubljen u drugu
devojku, veren s njom i pred brakom, ipak nije nikada molio tu devojku da sedne za klavir, ako bi
gospođica o kojoj govorimo mogla da sedne umesto nje, — nikada nije voleo da čuje onu prvu, ako
bi mogao da čuje drugu. To je, po mom mišljenju, bio izvestan dokaz, jer je taj čovek bio poznat
kao muzički obdaren«. »Još kakav dokaz!« reče Ema koju je to u najvećoj meri zabavljalo.
»Gospodin Dikson je veoma muzikalan, zar ne? Od vas ćemo za pola sata saznati mnogo više o
njima, nego što bi gospođica Ferfaks blagoizvolela da kaţe za pola godine«. »Da, gospodin Dikson i
gospođica Kambel su te ličnosti; a ja sam to smatrao vrlo jakim dokazom«. »Zaista je i bio vrlo jak;
istinu govoreći, mnogo jači no što bi meni, da sam ja gospođica Kambel, mogao da bude prijatan,^
Ne bih mogla da opravdam čoveka koji J?i imao_yiše muţjj£SE¥5sSZ-n£ao ljubavi — sluha nego
yHa*_^- jaču osetliivast za. " »Znate, ona je njena vrlo dobra prijateljica«. »Slaba uteha!« reče Ema
smejući se. »Radije bih da me potisne tuđinka nego vrlo dobra prijateljica; s tuđin-kom, to bi moglo
i da se ne ponovi; ali kakva nevolja imati uvek kraj sebe vrlo dobru prijateljicu, koja sve radi bolje
od vas! Jadna gospođa Dikson! Milo mi je što se udala i nastanila u Irskoj«. 13« 195»U pravu ste.
To nije* bilo vrlo laskavo za gospođicu Kam.hel, ali je izgledalo da ona to zaista ne oseća«.
»Utoliko bolje, ili utoliko gore; ne znam ni sama. Ali bila to kod nje blagost ili glupost —
osetljivost za prijateljstvo ili otupelost osećanja — mislim da je postojala jedna osoba koja je to
morala osećati — sama gospođica Ferfaks. Ona je morala osećati kako je to njeno isticanje
neprilično j opasno«. »Što se toga tiče. .. ja ne. . .« »O, nemojte zamišljati da j očekujem od vas ili
ma od koga drugog da mi opiše osećanja gospođice Ferfaks. Pretpostavljam da o njima ne zna ništa
nijedno ljudsko biće, sem nje same, ali ako je ona i dalje svirala kad god bi je gospodin Dikson
zamolio, ćovek moţe da nagađa što god hoće«. »Izgleda da među svima njima vlada izvanredno
dobro razumevanje...« otpoče ori prilično brzo, ali se zaustavi i dodade: »Međutim, nemoguće mi je
da kaţem kakvi su odnosi stvarno vladali među njima — kako je sve to izgledalo iza kulisa. Mogu
samo reći da je naoko vladala sloga. Ali pošto vi poznajete gospođicu Ferfaks iz detinjstva, bolje
ćete oceniti njenu ličnost i znaćete kako bi se ona drţala u opasnim prilikama«. »Poznajem je još iz
detinjstva, nesumnjivo; zajedno smo odrasle, i prirodno se,moglo očekivati da ćemo biti prisne, —
da ćemo se druţiti kad god ona bude dolazila u posetu svojoj porodici. Ali tako nikad nije bilo.
Gotovo i ne znam kako se to dogodilo; moţda sam ja tu pomalo kriva, jer nisam podnosila tu
devojku koju su njena tetka i baba i ćelo njihovo društvo uvek toliko obo-
ţavali i uznosili. A onda, ta njena uzdrţljivost. Nikada nisam mogla da se sprijateljim s nekim ko je
tako potpuno uzdrţljiv«. ^ »To je, zaista, nešto što odbija«, reče on. »često je vrlo zgodno,
nesumnjivo, ali se nikada ne moţe svideti. Uzdrţljivost je ■bezbedna, ali nije i privlačna. Uzdrţljiva
osoba ne moţe se voleti«. »Ne moţe, sve dok uzdrţljivost ne prestane prema vama; a onda
privlačnost moţe da bude mnogo veća. Ali, moralo bi mi biti mnogo teţe bez prijateljice ili prijatne
drugarice, mnogo teţe nego dosada, da bih se ■>'->196 trudila da pobedim ma čiju uzdrţljivost i
tako steknem prijateljicu. O prisnosti između gospođice Ferfaks i mene ne moţe biti govora.
Nemam razloga da rđavo mislim • o njoj — ni najmanje — sem što takva krajnja i neprestana
uzdrţljivost u recima i ponašanju, takva bojazan da se pruţi određena pretstava o ma kome, moţe da
izazove sumnju da postoji nešto što treba kriti«. On se potpuno sloţi s njom; pošto su tako dugo
zajedno šetali i tako slično mislili, Emi se činilo da ga već vrlo dobro poznaje, i teško je mogla
poverovati da su se tek drugi put videli. On nije bio baš onakav kakvog ga je ona zamišljala: manje
svetskj čovek u izvesnim svojim shvatanjima, manje bogatstvom pokvareno dete, i stoga bolji no
što je očekivala. Njegova mišljenja izgledala su umerenija — njegova ocena kuće g. Eltena, koju je,
kao i crkvu, otišao da pogleda; nije se sloţio s njima kada su joj one nalazile nedostatke. Ne, on ne
moţe da je smatra rđavom kućom; svakako ne bi zbog nje tre-vbalo ţaliti onog čija je. On ne smatra
da bi trebalo ţaliti ma kog ćoveka koji bi imao tu kuću, ako bi je delio s voljenom ţenom. Sigurno
da u njoj ima dosta prostora za udoban ţivot. čovek bi morao biti glup kad bi ţeleo nešto više. G-đa
Vesten se nasmeja i reče mu da ne zna o čemu govori. Pošto je sam navikao na prostranu kuću i
nikada nije mislio o tome kolike prednosti i ugodnosti dolaze od njene veličine, on nije kadar da
rasuđuje o lišavanjima koja su neminovna u maloj kući. Ali je Ema u duši zaključila da. on dobro
zna o čemu govori, i da pokazuje vrlo lepu sklonost da se rano okućj i da se oţeni iz časnih pobuda.
On moţda nije bio s.ve^tan koliko nedostatak sobe za mlađe ili rđava ostava narušavaju domaći mir;
ali je, bez svake sumnje, savršeno osećao da ga Enskum ne moţe učiniti srećnim, j da bi se, kad
jednom zavoli, rado odrekao većeg bogatstva da bi mogao da rano osnuje svoj dom.GLAVA
DVADESET PETA Sutradan, Ema se malo pokolebala u svom dobrom mišljenju o Franku čerčilu
kad je čula da je otišao u London samo zato da bi se potšišao. Izgleda da mu je za doručkom
najednom nešto ušlo u glavu: poslao je po dvokolice i krenuo, s namerom da se vrati za ručak, a
nemajući, kako se činilo, nikakav vaţniji posao sem ši-šanja. Svakako, nije bilo ničeg rđavog u tome
što je proputovao dva puta dvadeset četiri kilometra zbog takvog posla, ali je bilo nečeg kicoškog i
besmislenog, što ona nije mogla da odobri. To se nije slagalo s razboritom smišljenošću, umereno^'i
u izdacima, ili čak nesebičnom toplinom srca, koje je, kako je verovala, uoči tog dana otkrila u
njemu. Sada~.se .moglo reći i za njega da je sujetan, rasipan, da voli .promene. da je priroda koja
mora nečim da se bavi, bilo to dobro ili zlo, da je nemaran prema svome ocu i g-đi Vesten, kojima
se to neće svi-deti, da je ravnodušan prema tome kako će ostali svet primiti njegovo ponašanje.
Njegov otac ga je samo nazvao gizdavcem, smatrajući taj događaj vrlo zgodnim za pričanje; ali bilo
je dovoljno jasno da se nije dopao g-đi Vesten, koja je preko njega prešla što je moguće-* brţe i
jedino primetila da »svaki mladić ima svoje bubice«. Ako se izuzme ova mala mrlja, Emi se činilo
da je njena prijateljica, otkako je došao, stekla lepo mišljenje 0 njemu. G-đa Vesten je rado govorila
kako je paţljiv
1 prijatan u društvu i kako u njegovoj naravi uopšte za-paţa mnogo čega što joj se sviđa. Izgledalo
je da je vrlo otvorene prirode — izvesno vrlo vesele i ţive. u njego198 vim shvatanjima nije mogla
da zapazi ničeg pogrešnog, a vrlo mnogo nesumnjivo pravilnog. Q svom ujaku govorio je toplo i s
uţivanjem, vcl^o je da o njemu priča, rekao je da bi on bio najbolji čovek na svetu kad bi mogao da
čini po svojoj volji; mada nije bio privrţen svojoj ujni, sa zahvalnošću je priznavao njenu dobrotu i
izgledalo je da ţeli da uvek s poštovanjem govori o njoj; sve je to davalo puno nade; i da mu nije
onako ne-srećno palo na pamet da se potšiša, ne bi bilo ničeg što bi ga činilo nedostojnim one
naročite časti koju mu je ukazala njena uobrazilja, časti ako ne da se istinski zaljubi u nju, a ono bar
da bude vrlo blizu tome, i sačuva od toga zahvaljujući jedino njenoj ravnodušnosti — (jer se ona još
drţala svoje odluke da se ne udaje) — ukratko, časti da u očima svih njihovih zajedničkih poznanika
bude označen kao njen suđenik. Sa svoje strane, g, Vesten je ovom zbiru njegovih odlika dodao
jednu vrlinu koja nije bila bez značaja. Dao joj je na znanje da se Franku veoma dopala — da je on
smatra vrlo lepom i vrlo privlačnom; a pošto se sve to moglo da kaţe u njegovu korist, smatrala je
da ne srne da sudi o njemu strogo: i, kao što je primetila g -đa Vesten, »svaki mladić ima svoje
bubice«. Među njegovim novim poznanicima u Sareju nalazila se jedna osoba koja mu nije bila tako
blagonaklono raspoloţena. O njemu su u celoj donvelskoj i hajberiskoj parohiji sudili veoma
ljubazno; male razuzdanosti velikodušno su opraštali tako zgodnom mladiću — mladiću koji se
tako često smeškao i tako lepo klanjao. Ali među njima je bila jedna glava čiji oštri sud nisu mogla
ublaţiti ni klanjanja ni osmesi — g. Najtli. U Hartfildu su mu ispričali šta se desilo; za trenutak je
poćutao, ali odmah zatim Ema ga ču kako, preko novina koje je drţao, govori za sebe: »Hm,
neozbiljan, luckast mladić, kao što sam i mislio«. Gotovo je htela da se naljuti, ali pogledavši ga za
trenutak, uveri se da je on to rekao zaista samo zato da bi dao oduška svojim osećanjima, a ne da bi
nekog izazvao, i zato oćuta. Iako g. i g-đa Vesten u izvesnom pogledu nisu do-nelj dobre vesti,
njihova je poseta ovog jutra u drugom smislu bila dobrodošla. Dok su se oni bavili u Hartfildu,
109desilo se nešto zbog čega je Ema zaţelela đa čuje njihov savet; a još srećnija okolnost je bila što
je ona ţelela upravo onakav savet kakav su joj i dali. Radilo se o ovome: već više godina Koulovi su
ţi-veli u Hajberiju; bili su vrlo dobri ljudi, ljubazni, širo-kogrudi i skromni; ali, s druge strane, bili
su niskog porekla, bavili su se trgovinom i nisu bili naročito obrazovani. Kad su se tek doselili u taj
kraj, ţiveli su sraz-merno svojim mogućnostima, mirno, u malom društvenom krugu i ne razmećući
se; ali za poslednju godinu ili dve njihovo imanje se znatno povećalo — kuća u gradu donosila je
veći prihod, j sreća im se osmehnula 'u svemu. Uporedo s bogatstvom povećavale su se i njihove
ţelje: bila im je potrebna veća kuća i teţili su da prošire svoje društvo. Proširili su kuću, povećali
broj slugu, kao i izdatke svake vrste, te su u to vreme, po bogatstvu i načinu ţivota, dolazili odmah
iza porodice u Hartfildu. Znajući da vole društvo i da su uredili novu trpezariju, 1 svi su predviđali
da će oni često davati ručkove; i za-1 ista, već su priredili nekoliko prijema, uglavnom za-J neţenje.
Ema je teško mogla verovati da će se usuditi da pozovu poznate i najbolje porodice — one iz Don
vela, Hartfilda i Rendolsa. A ako bi to učinili, nju zaista ništa ne bi moglo, dovesti u iskušenje da
ode; ţalila je samo što, usled poznatih navika njenog oca, njeno odbijanje ne bi razumeli onako kako
bi ona ţelela. Koulovi su uţivali ugled u svom staleţu, ali trebalo ih je naučiti da ne mogu oni da
određuju kakvi će biti njihovi odnosi s porodicama iz višeg društva. Veoma se bojala da.će im
ovu lekciju samo ona dati; nije se mnogo uzdala u g. Najtlija, a nimalo u g. Vestena. Ali ona je
odlučila kako da dočeka tu drskost mnogo nedelja pre no što se ona dogodila, a kad je uvreda
najzad došla, delovala je na nju sasvim drukčije. U Don-velu i Rendolsu primili su pozive, ali
njenom ocu i njoj još ništa nije stiglo. Objašnjenje g-đe Vesten o tome: »Pretpostavljam da oni ne
dopuštaju sebi tu slobodu prema vama, oni znaju da vi ne ručavate van kuće«, nije je sasvim
zadovoljilo. Volela bi da ima mogućnosti da odbije. Docnije, pomišljajući neprestano kako će se
društvo koje su pozvali sastojati upravo od onih koji su 200 joj bili najdraţi, nije znala da ne bi
moţda pala u iskušenje da prihvati. Trebalo je da Harijeta i Bejtsove dođu tamo uveče. Dan ranije,
dok su šetali kroz Hajberi, govorili su o tome i Frank čerčil je ţalio najiskrenije što ona neće biti
prisutna. Kako bi bilo da završe to veće igrankom, pitao je" on. Sama ta mogućnost draţila je još
više, a to što su je ostavili u veličanstvenoj usamljenosti, čak i pod pretpostavkom da su je izostavili
zato što je suviše visoko cene, pruţalo joj je slabu utehu. Zbog tog poziva, koji je stigao za vreme
posete Ve-stenovih Hartfildu, bilo je njihovo prisustvo tako zgodno; jer, mada je odmah, pošto ga je
pročitala, primetila: »Naravno, moramo odbiti«, ona ih je vrlo brzo upitala šta joj savetuju da učini,
a oni su joj bez oklevanja sa-vetovali da ide, na što je ona pristala. Priznala je da, uzimajući sve u
obzir, nije sasvim protiv tog izlaska. Koulovi su se izraţavali veoma pristojno — bilo je zaista
mnogo istinske paţnje u načinu kako su je pozivali — mnogo poštovanja prema njenom ocu. »Oni
bi ranije zamolili za tu čast, ali su čekali dok im stigne iz Londona paravan koji bi, kako su se
nadali, sačuvao gospodina Vudhausa od promaje, tako da bi se lakše resio da im učini čast svojom
posetom«. Sve u svemu, nju je bilo lako ubediti; i pošto su ukratko utvrdili među sobom kako bi se
to sve izvelo a da se ne poremeti udobnost g. Vudhausa, računajući kao sigurno da će mu g-đa
Godar, ako ne g-đica Bejts, praviti društvo, nagovorili su ga da svoju kćer pusti da ode na ručak
određenog dana i provede ćelo popodne bez njega. Što se tiče njegovog odlaska, Ema ga je
uveravala da nije za njega: biće suviše kasno, a društvo suviše mnogobrojno. On se uskoro skoro
sasvim pomirio s tim. »Ne volim da idem na ručkove«, reče on, »nikada ih nisam voleo. Isto teko ni
Ema. Nije nam prijatno da ostanemo dockan. Zao mi je što gospodin ; gospođa Koul priređuju taj
ručak. Mislim da bi bilo mnogo bolje kad bi oni na leto došli iednooa dana popodne k nama -na čaj
i pošli s nama u popodnevnu šetnju, što bi mogli učiniti, pošto mi to sve rano svršavamo, a da ipak
stignu kući pre večernje vlage N'koga ne bih izlagao rosi letnje fećeri. Međutim, pošto oni toliko
ţele da draga Ema 201ruča s njima, a pošto ćete vas dvoje biti tamo, kao i gospodin Najtli, da se
starate o njoj, ne ţelim da to sprečavam, pod uslovom da vreme bude onakvo kako treba, ni vlaţno,
ni hladno, ni vetrovito«. Zatim, okrenuvši se g-đi Vesten i gledajući ie kao da je blago kori, reče:
»Ah, gospođice Tejlor, da se niste udali vi biste ostali sa mnom kod kuće«. »Dobro, gospodine«,
uzviknu g. Vesten, »pošto sam ja odveo gospođicu Tejlor, duţan sam da popunim njeno mesto, ako
mogu; skoknuću do gospođe Godar odmah, ako ţelite«. Ali pomisao na ma šta, što treba da se učini
odmah samo je povećavala, a ne smanjivala uznemirenost g. Vudhausa. Gospe su bolje znale kako
da je stišaju. Neka g. Vesten bude spokojan, i sve će se polako udesiti. r Ovakvim postupanjem g.
Vudhaus se uskoro dovoljno pribrao da razgovara kao obično. »Bio bi srećan da vidi gospođu
Godar. Veoma poštuje gospođu Godai;
trebalo bi da Ema napiše nekoliko redaka i da je pozove. Đţems bi mogao da odnese poruke. Ali,
pre svega, mora da odgovori gospođi Koul«. »Moraš me izviniti, draga moja, što je moguće učti-
vije. Reći ćeš da sam ja skoro pravi bolesnik, da nikud ne izlazim i da zbog toga moram da odbijem
njihov ljubazni poziv; počećeš s mojim izrazima poštovanja, naravno. Ali ti ćeš učiniti sve kako
valja. Ne moram da ti govorim šta treba da se učini. Ne smemo zaboraviti da obavestimo Dţemsa da
će nam kola biti potrebna u utorak. Neću se plašiti za tebe kad si s njim. Svega jednom smo išli
tamo otkako je napravljen novi put, ali ipak znam da će te Dţems sigurno odvesti; a kad stigneš
tamo, moraš mu reći u kofe vreme ţeliš da dođe po tebe, bolje bi bilo da kaţeš neki raniji sat Neće ti
biti prijatno da ostaneš dugo. Bićeš vrlo umorna posle čaja«. »Ali, tata, vi ne biste ţeleli da se vratim
pre no što se osetim umornom, zar ne?« »O, ne, mila moja. qli ti ćeš se brzo umoriti. Tamo će biti
mnogo sveta i svi će uglas govoriti. Neće ti prijati ta galama«. 202 »Ali, dragi gospodine«, uzviknu
g. Vesten, »ako Ema ode rano, rasturiće društvo«. »Nije nikakva šteta ako tako bude«, reče g.
Vudhaus. »Za svako društvo je bolje da se što pre raziđe«. »Ali vi ne mislite kako bi to moglo
izgledati Koulo-vima, Emin odlazak odmah posle čaja mogao bi ih uvre-diti. Oni su dobroćudni
ljudi i ne misle mnogo o svom dostojanstvu, pa ipak bi im se moralo učiniti da za njih nije vrlo
laskavo kad se neko ţuri da ode, a kad bi to učinila gospođica Vudhaus, to bi ih više pogodilo nego
kad bi to učinila ma koja druga osoba. Siguran sam da vi ne biste ţeleli da razočarate ili ponizite
Koulove, gospodine, te ljubazne, dobre ljude kakvi se retko sreću, i koji su vam susedi već deset
godina«. ' »Ne, ni za šta na svetu. Gospodine Vestene, veoma sam vam zahvalan što ste me potsetili
na to. Bilo bi mi veoma ţao da ih ma čime uvredim. Znam kako su oni valjani. Peri mi kaţe da
gospodin Koul nikad ne pije pivo. Ne biste to rekli kad ga pogledate, ali on pati od ţuči — gospodin
Koul mnogo pati od ţuči. Ne, ne bih ţeleo da im zadam neki bol. Draga moja Ema, moramo da
razmislimo o tome. Siguran sam da ćeš ti radije ostati malo duţe no što bi ţelela, samo da ne bi
slučajno uvredila gospodina i gospođu Koul. Nećeš se obazirati na to što si umorna. Znaš, bićeš
potpuno sigurna među svojim prijateljima«. »O, da, tata. Ja se uopšte ne plašim za sebe; i da nije
vas, ne bih marila da ostanem isto koliko i gospođa Vesten. Bojim se samo da ćete sedeti i čekati
me. Veru-jerrrda ćete se s gospođom Godar .osećati vanredno ugodno. Znate da ona voli piket, ali
kad ona ode kući, bojim se da ćete sedeti sami, umesto da odete da spavate u svoje uobičajeno
vreme, a pomisao na to bi mi potpuno pokvarila raspoloţenje. Morate mi obećati da nećete sedeti«.
Obećao je pod uslovom da i ona nešto obeća: da će se svakako dobro istrljati i ugrejati ako dođe
kući prozebla; da će nešto pojesti ako bude gladna; da će njena sobarica sedeti i čekati je; i da će se
Seri i sluga posta-rati da u kući sve bude u redu kao i obično. 203GLAVA DVADESET ŠESTA
Frank čerčil se opet vratio; ako je oca pustio da ga čeka za ručak, u Hartfildu to nisu znali, jer je g-
đa Ve-sten mnogo ţelela da se on dopadne g. Vudhausu, i čuvala se da ne oda svaku njegovu manu
koja bi se mogla sakriti. Vratio se potšišane kose i veselo se smejao samom sebi, ali kao da se nije
nimalo stideo onog što je učinio. Nije bilo razloga da ţali za dugom kosom, jer nije imao da krije
zbunjeno lice, niti da ţali za potrošenim novcem, jer mu raspoloţenje nije moglo biti bolje. Bio je
siguran u sebe i ţivahan kao i uvek. Pošto ga je videla, Ema je ovako mudrovala u sebi: »Ne znam
da li to treba da bude tako, izvesno je da budalaste stvari prestaju da budu budalaste ako ih bez
ikakva stida rade pametni ljudi Nevaljalstvo je
uvek nevaljalstvo, ali ludost nije uvek ludost. Zavisi od toga kakvi su ljudi koji to rade. Gospodine
Najtli. on nije lakomislen i glupav mladić. Da jeste, on bi to učinio drukčije. Ili bi se hvalio onim
što je uradio, ili bi se stideo. Ili bi se razmetao kao kakav kicoš, ili bi se sluţio izgovorima kao neko
ko nema snage da brani svoju sujetu. Ne, potpuno sam sigurna da on nije ni lakomislen ni glupav«.
Osvanuo je utorak i ona je zadovoljna očekivala da ga opet vidi, i to na duţe vreme no ranije, da
ovom prilikom oceni njegovo ponašanje uopšte, i na osnovu toga razjasni njegovo ponašanje prema
sebi, da proceni hoće li uskoro moţda biti potrebno da se pokaţe hladnija, i da zamišlja šta li će sve
zapaziti oni koji će ih sad prvi put videti zajedno. «< . 204 Imala je nam eru da bude veoma vesela,
iako Je sve to trebalo da se odigra kod g. Koula; a nije bila u stanju da zaboravi kako je nju, od svih
mana g. El'tena,' čak i u danima njegove milosti, najviše ljutila ta što je voleo da ide na ručak kod g.
Koula. Bila je sigurna da će se njen otac dobro osećati, pošto su g-đa Bejts i g-đa Godar mogle da
dođu; pre no što je otišla od kuće, izvršila je poslednju prijatnu duţnost izrazivši im svoje
poštovanje dok su zajedno se-deli posle ručka i dok je njen otac neţno zapaţao kako joj je haljina
lepa; posluţila je dve gospe velikom kriškom torte i punom čašom vina, i tako im naknadila, koliko
god je mogla, svu štetu koju su pretrpele samo-odricanjem koje im je on, u brizi za njihovo
zdravlje, nametnuo za vreme obeda. Pripremila im je obilan ručak; ţelela je samo da zna da li im je
bilo dopušteno da ga pojedu. Pred vratima g. Koula ispred nje stadoše jedne kočije; bilo joj je milo
kad je u njima ugledala g. Najtlija, jer je g. Najtli, pošto nije drţao konje, a imao malo suvišnog
novca i vrlo mnogo zdravlja, i usto r o vrlo čio i samostalan, suviše često, po Eminom mišljenju,
išao okolo kako -stigne, ne sluţeći se kočijama onoliko koliko bj dolikovalo vlasniku Donvela.
Pruţila joj se prilika da odmah izjavi kako mu odobrava, jer je on prišao i pomogao joj da iziđe.
»Tako i treba da dolazite«, reče ona »kao gospodin. Veoma mi je drago što vas vidim«. ' On joj se
zahvalj primećujući: »Sreća je što smo stigli u istom trenutku; jer, da smo se sreli tek u salonu,
sumnjam da bi našli da sam veći gospodin no obično. Po mom izgledu i ponašanju ne biste
raspoznali kako sam došao«. »Raspoznala bih, sigurna sarn. Ljudi ulaze uvek nekako stidljivo ili
uţurbano kad dođu onako kako im ne priliči. Vi, sigurno, verujete da to vrlo dobro izvodite; ali kod
vas je to nekako izazivački, pravite se nemarni. Ja to uvek zapazim kad god vas sretnem u takvim
okolnostima. Sad nemate potrebe da se trudite. Ne plašite se da će neko pomisliti da se stidite. Ne
pokušavate da iz205gledate viši od drugih. Sad ću zaista biti srećna da uđem s vama u istu sobu«.
»Luda devojko!« odgovori joj on, ali nimalo ljutito. Ema je imala isto toliko razloga da bude
zadovoljna ostalim društvom kao i g. Najtlijem. Dočekali su je srdačno i s poštovanjem, što joj se
moralo dopasti, i ukazali su, joj svu čast koju je mogla poţeleti. Kad su stigli Vestenovi, j muţ i ţena
uputili su joj svoje poglede pune neţne ljubavi i dubokog divljenja; sin joj je odmah prišao ţivo i
veselo, i time je izdvojio kao naročiti predmet svoje paţnje, a za ručkom je seo pored nje; čvrsto je
verovala da je u tome došla do izraţaja i njegova veština. Društvo je bilo prilično veliko, pošto je
obuhvatalo još jednu porodicu — pristojnu i besprekornu porodicu iz okoline, koju su Koulovi
imali čast da ubroje među svoje prijatelje — kao i muške članove porodice g. Koksa, advokata iz
Hajberija. Manje ugledne ţene trebalo je da dođu uveče, s g-com Bejts, gcom Ferfaks i g-com Smit;
već za ručkom bili su suviše mnogobrojni da bi se mogao voditi opštj razgovor, i dok se govorilo o
politici i g. Eltenu, Ema je
svoju paţnju skoro sasvim posvetila svom ljubaznom susedu. Prvi daleki zvuk na koji je morala da
naćuli uši bilo je ime Dţejn Ferfaks. Izgledalo je da g-đa Koul priča o njoj nešto što je trebalo da
bude veoma zanimljivo. Ona oslušnu i vide da vredi slušati. Taj vrlo mili deo Eme, njena mašta,
dobio je nešto novo čime će se baviti. G-đa Koul je pričala kako je posetila g-cu Bejts i kako joj je
odmah, čim je ušla u sobu, pao u oči klavir, koji je vrlo otmeno izgledao; ne koncertni, već veliki
četvrtasti klavir. Suština priče, kraj celog razgovora koji je započeo njenim čuđenjem, pitanjima i
čestitanjima, kao i objašnjenjima g-đe Bejts, bila je da je taj klavir uoči toga dana poslala kuća
Brodvud, na veliko iznenađenje i tetke i sestričine, potpuno neočekivano, da je, po recima g-ce
Bejts, u prvi mah i sama Dţejn bila u nedoumici, potpuno zbunjena, ne znajući ko ga je mogao
naručiti, ali su sad obe bile potpuno uverene da je mogao doći samo s jedne strane — razume se da
je to učinio pukovnik Kambd.. »Ne moţe se ništa drugo pretpostaviti«, dodade g-đa Koul; »i samo
sam se začudila što je uopšte moglo biti neke sumnje. Ali izgleda da je Dţejn skoro dobila pismo od
njih, i nisu ni jednom rečju pomenuli klavir. Ona ih najbolje poznaje, ali ja iz njihovog ćutanja ne
bih zaključila da ne nameravam da joj učine poklon. Moţda su Meli da je iznenade«. Mnogi se
sloţiše s g-đom Koul; svi koji su o toj stvari govorili bili su ubeđeni da je klavir morao poslati
pukovnik Kambel, i podjednako su se radovali što joj je poklonio tako nešto; a bilo je mnogo njih
koji su ţeleli ponešto da kaţu, tako da je Ema mogla da razmišlja i da ipak sluša g-đu Koul. »Kaţem
vam da ne znam kad sam čula nešto što me je toliko obradovalo. Uvek mi je bilo krivo što Dţejn
Ferfaks, koja tako divno svira, nema klavir. Smatrala sam da je to sramota, naročito ako se uzme u
obzir da se u mnogim kućama uzaludno nalaze divni klaviri. Naravno to je šamar nama; baš sam
juče kazala gospodinu Koulu kako me je sramota da pogledam u naš novi veliki klavir u salonu, jer
se ja nimalo ne razumean u note, a naše ćerčice. koje su tek počele, moţda nikad neće ništa ni
postići; a eto, jadna Dţejn Ferfaks, koja je učiteljica muzike, nema ništa što bi ličilo na neki
instrument, čak ni najbedniju staru citru, da bi se zabavila. To sam baš juče kazala gospodinu Koulu
i on se potpuno sloţio sa mnom; samo on toliko voli muziku da nije mogao da se uzdrţi da ne kupi
klavir, u nadi da će neki od naših dobrih suseda moţda biti ljubazan da ga s vremena na vreme bolje
iskoristi nego mi; i to je ustvari razlog zašto smo ga kupili — inače bi zaista trebalo da se stidimo.
Nadamo se da ćemo nagovoriti gospođicu Vudhaus da nam večeras nešto otsvira«. G-đica Vudhaus
učtivo pristade i, pošto je videla da od g-đe Koul neće više ništa dokučiti, okrete se Franku čerčilu.
»Zašto se smeškate?« upita ga. »A zašto vi?« »Ja! Smeškam se verovatno od zadovoljstva što je
pukovnik Kambel tako bogat i dareţljiv. To je zaista lep poklon«. ■ li 20« 207»Veoma lep«. »Malo
se čudim što ga ranije nije učinio«. »Moţda gospođica Ferfaks nije nikad ranije tako dugo boravila
ovde«. »Ili što joj nije dao da se sluţi njihovim klavirom, koji je sad sigurno zatvoren u Londonu i
niko na njemu ne svira«. »To je koncertni klavir, pa moţda smatra da je suviše velik za kuću
gospođe Bejts«. »Moţete da kaţete što god hoćete, ali na licu vam se čita da o toj stvari mislite
skoro isto što i ja«. »Ne znam. čini mi se da mi pridajete veću pronicljivost no što zasluţujem.
Osmehujem se zato što se vi osmehujete, i verovatno ću podozrevati sve što vi
budete pođozrevali, ali zasad ne vidim šta nije jasno? Ako pukovnik Kambel nije to učinio, \o bi
drugi bio?« »Šta kaţete za gospođu Dikson?« »Gospođu Diskon! Sasvim tačno, odista. Nisam se
setio g-đe Dikson. Ona sigurno zna, isto kao i njen otac, kako bi jedan klavir dobro došao; način na
koji je to izvedeno, tajanstveno^, iznenađenje, moţda sve to više liči na mladu ţenu nego na starijeg
gospodina. To je nesumnjivo gospođa Dikson. Rekao sam vam da ću podozrevati ono što i vi«.
»Ako je tako, onda morate proširiti svoje podozrenje i obuhvatiti i gospodina Diksona«. »Gospodin
Dikson, odlično. Da, jasno mi je da je to zajednički poklon gospodina i gospođe Dikson. Pre neki
dan smo govorili, sećate se, kako je on mnogo voleo da je sluša kad svira«. »Da, a ono što ste mi o
tome kazali potvrđuje jednu moju raniju pretpostavku. Ne ţelim da dovodim u sumnju dobre namere
bilo gospodina Diksona, bilo gospođice Ferfaks, ali ne mogu da se otmem podozrenju da se njemu,
pošto je zaprosio njenu prijateljicu, desila ta nesreća da se zaljubio u nju, ili da je osetio izvesnu
naklonost s njene strane. čovek moţe da nagađa dvadeset stvari, a da ne pogodi ni jednu, ali sam
sigurna da postoji neki naročiti razlon zboq kog je resila da dođe u Hajberi. umesto da pođe s
Kambelovima u Irsku. Ovde mora da vodi ţivot pun teškoća i da se lišava mnogo 208 čega, a tamo
bi samo uţivala. Sto se tiče ţelje da oproba vazduh rodnog kraja, smatram da je to samo izgovor.
Leti bi mogo da prođe, ali kako vazduh u rodnom kraju moţe da pomogne u januaru, februaru i
martu? Dobra vatra i kočije najčešće bi mnogo više koristili onima koji su neţnog zdravlja, a
nesumnjivo i njoj. Ne zahte-vam od vas da prihvatite sve moje sumnje, mada tako velikodušno
izjavljujete da to činite, ali vam iskreno kaţem kakve su«. »I, vere mi, izgleda da su vrlo verovatne.
Mogu da potvrdim da je gospodin Dikson očigledno više voleo da sluša nju nego njenu
prijateljicu«. »A zatim, on joj je spasao ţivot. Jeste li čuli za to? Izlet čamcem; ona nekim slučajem
umalo nije pala u vodu. On je zadrţao«. »Jeste, i ja sam s njima bio na tom izletu«. »Zaista ste bili?
Lepo! Ali, razume se, ništa niste pri-metili, jer je za vas to, kako izgleda, sasvim nova pomisao. Da
sam ja tamo bila, verujem da bih nešto otkrila«. »Ne sumnjam u to; ali ja, kako sam glup, video
sarri samo to da gospođica Ferfaks zamalo nije ispala iz čamca i da je gospodin Dikson uhvatio —
sve se odigralo u jednom trenutku. I mada smo se posle toga uplašili i dugo bili u velikom
uzbuđenju — verujem da je prošlo čitavih pola sata dok smo se umirili — svi su bili toliko
uznemireni da se neka naročita briga nije mogla primetiti. Ne ţelim, međutim, da kaţem da vi moţda
ne biste napravili neka otkrića«. Razgovor se tu prekinuo. Morali su da se pridruţe ostalima u
prilično dugom, neugodnom zastoju između dva jela i da budu strogo učtivi i pristojni. Ali ka<Ia je
sto opet prekriven jelom, svaki tanjir stavljen na svoje mesto, i svi se vratili na posao, a
nelagodnosti nestalo, Ema reče: »Za mene je dolazak tog klavira od presudnog značaja. Zelela sam
da saznam još nešto, i ovo mi je dosta. Verujte mi, uskoro ćemo čuti da je to poklon gospodina i
gospođe Dikson«. »A ako Diksonovi budu odlučno tvrdili da o tome ništa ne znaju, moraćemo
zaključiti da su ga poslali Kambelovi«. 14 Ema 209»Ne, uverena sam da nisu Kambelovi.
Gospođica Fer-faks zna da nisu Kambelovi, inače bi odmah posumnjala na njih. Moţda nisam
ubedila vas, ali ja sam potpuno ubeđena da je u toj stvari glavna ličnost gospodin Dikson«.
»Vi me odista vređate, ako pretpostavljate da me niste ubedili. Vaši dokazi potpuno su me uverili. U
prvi mah, dok mi se činilo da je, po vašem mišljenju, pukovnik Kambel darodavac, video sam u
tome samo očinsku paţnju i smatrao sam da je to najprirodnija stvar na svetu. Ali kad ste pomenuli
gospođu Dikson, ose ti o sam da je mnogo verovatnije da je taj poklon izraz toplog ţenskog
prijateljstva, A sad u tome vidim samo ljubavni dar«. Nije imala prilike da tu stvar produbi. činilo
joj se da je on zaista uveren u to; izgledalo je da on tako ose-ća. Ona ne reče ništa više — pojavili
su se drugi Opredmeti razgovora, i tako se ručak završio. Izneli su slatkiše, ušla su deca s kojom su
razgovarali i divili im se uz uobičajeni razgovor, ćulo se nekoliko pametnih stvari, nekoliko
savršeno glupih, ali većinom ni jedno ni drugo — ništa gore. od svakodnevnih primedaba, dosadnih
ponavljanja, starih vesti i tupih šala. Gospe nisu dugo sedele same u salonu, jer su uskoro pristigle i
ostale gošće jedna za drugom. Ema je po-smatrala ulazak svoje male prijateljice; ako nije mogla da
se oduševi dostojanstvom i ljupkošću njenog drţanja, volela je sveţinu, blagost i prirodnost njenih
pokreta, i iz sveg srca se radovala njenoj vedroj, veseloj naravi koja joj je omogućavala da u zabavi
potraţi olakšanje usred jada nesrećne ljubavi. Eto je, tu sad sedi — i ko bi posumnjao da je silne
suze prolila poslednjih dana? Da bi u tom trenutku bila srećna, dovoljno joj je bilo što je u društvu,
lepo obučena, gledajući drugi lepo obučen svet, što sedi. osmehuje se. lepo izgleda i ne govori ništa.
Dţejn Ferfaks je imalč. više otmenosti j u izgledu i u kretnjama, ali je Ema nagađala da bi ova
moţda rado izmenjala osećanja sa Harijetoirf — vrlo rado bi kupila one patnje nesrećne ljubavi,
makar i prema g El-tenu, za sve ono opasno zadovoljstvo koje joj je priči-njavalo saznanje da je voli
muţ njene prijateljice. 210 U tako velikom društvu nije bilo potrebno da joj Ema prilazi. Nije ţelela
da govori o klaviru, smatrala je. da je suviše upućena u tajnu i da bi njena radoznalost i pitanja bili
neumesni, te je stoga namerno ostala daleko od nje; ali su drugi odmah počeli da govore o toj stvari,
i videla je kako je ustručavajući se i rumeneći primala njihova čestitanja, kako je kao krivac
pocrvenela kad je kazala »moj odlični prijatelj pukovnik Kambel«. Plemenitu i muzikalnu g~đu
Vesten taj događaj je naročito zanimao, i Ema se silno zabavljala slušajući ie kako se uporno
zadrţava na tom predmetu; a pošto je imala mnogo da kaţe i pita o zvuku, mekoći udara i pedali,
nije zapaţala da lepa junakinja ţeli da o svem tom kaţe što je moguće manje, što joj se jasno čitalo
na licu. Ubrzo im se pridruţile i neki od gospode, a prvi od svih Frank čerčil. Ušao je u sobu, među
svima prvi i najlepši, i pošto se usput pozdravio s g-com Bejts i njenom sestričinom, uputio se pravo
prema drugom kraju sobe, gde je sedela gca Vudhaus i nije hteo šesti dok nije mogao da sedne
pored nje. Ema je pogađala šta svi prisutni pretpostavljaju. Udvara joj se i svi to sigurno vide. Ona
ga pretstavi svojoj prijateljici g-ci Smit, a docnije je u zgodnom trenutk i čula šta jedno o drugom
misle: »Nikad nije video tako divno lice, i očaran je njenom beza-zlenošću« A ona: »Izvesno mu
mnogo laska, ali zaista joj se čini da malo liči na gospodina Eltena«. Ema savlada svoju ljutinu i
samo se bez ijedne reci okrete od nje. Ona i Frank čerčil osmehnuše se jedno na drugo kao osobe
koje se razumeju, čim su pogledali g-cu Ferfaks, ali im je opreznost nalagala da ne govore. On joj
reče kako je bio nestrpljiv da napusti trpezariju — nije vo-leo da dugo sedi — uvek se prvi diţe kad
god moţe — da kako su njegov otac, g. Najtli, g. Koks i g. Koul ostali u razgovoru o parohiskim
pitanjima — kako mu je, dok je sedeo s njima, ipak bilo prijatno, jer su svi uglavnom otmeni i
pametni ljudi: govorio je tako lepo o Hajbe-riju uopšte — smatrao da ima mnoge prijatnih porodica
—
da Ema pomisli kako je suviše navikla da prezire to selo. Upita ga kakvo je društvo u Jarkširu,
koliko l*' . 211ima strseđa oko Enskuma, i slično; iz njegovih odgovora zaključi da se u samom
Enskumu vrlo mirno ţivi, da posećuju nekoliko velikih porodica, od kojih nijedna ne ţivi u blizini,
da se, čak i kad je dan zakazan i poziv prihvaćen, često dešava da se g-đa čerčil ne oseća dobro ili
nije raspoloţena da ide, da su kao pravilo uzeli da ne posećuju nove osobe, i da ponekad, mada on
ima svoje lične obaveze, teško i s mnogo veštine uspeva da se izvuče ili dovede nekog prijatelja
kući da provede s njim veče. Ona uvide da Enskum nije u stanju da ga zadovolji, a da Hajberi, kad
je najprijatniji, moţe prilčno da se dopadne mladiću koji kod kuće ţivi povučenije no što bi ţeleo.
Njegov značaj u Enskumu bio je očigledan. Nije se hvalio, ali se samo pokazalo da uspeva da ubedi
svoju ujnu onda kad ujak nije u stanju ništa da postigne, a kad se ona nasmejala i to primetila, on
priznade da veruje da bi je (izuzev u dve-tri stvari) vremenom mogao nagovoriti na šta god hoće.
Tada je pomemio jednu od tih stvari u kojoj njegov uticaj nije uspeo. Imao je veliku ţelju da putuje
u inostranstvo — ţarko je ţeieo da mu dopuste da krene — ali ona nijt. htela ni da čuje. To se desilo
pre godinu dana. Sad, rekao je, nema više istu ţelju. Nije pomemio drugu stvar u kojoj nije imao
uspeha, ali je Ema nagađala da on tu misli na svoj odnos prema ocu. »Otkrio sam nešto veoma
tuţno«, reče on posie kraće počivke. »Sutra je nedelja dana otkako sam došao — polovina mog
vremena. Nikad mi nisu tako brzo prolazili dani., Nedelja dana sutra! A nisam gotovo ni počeo da
se zabavljam. Tek što sam se upoznao s gospođom Vesten i ostalima. Teško mi je i da mislim na to«.
»Moţda ćete sada zaţaliti što ste ceo jedan dan, od tako malo dana, straćili da biste se potšišali«.
»Ne«, reče on osmehujući, se, »to neću zaţaliti. Ne čini mi zadovoljstvo da se vidim 3 prijateljima,
ako nisam uveren da izgledam tako da me mogu videti«. Pošte su sad i ostala gospoda ušla u sobu,
Ema je bila primorana da se ?a trenutak odvoji od njega i sasluša g. Koula. Kad se g. Koul udaljio i
ona mogla ponovo 212 da pokloni svoju paţnju Franku čerčilu, ovaj je netremice gledao preko sobe
u g-cu Feriaks, koja je sedela pravo naspram njega. »Šta je bilo?« upita ona. On se trţe. »Hvala vam
što ste me probudili«, odgovori on. »čini mi se da sam bio veoma neučtiv, ali vidite, gospođica
Ferfaks se tako čudno očešljala — tako vrlo čudno — da ne mogu oči da odvojim od nje. Nikad
nisam video tako nešto preterano. Ti uvojci! To je sigurno sama izmislila. Niko ne izgleda kao ona.
Moram da odem do nje i zapitam je nije li to irska moda, da idem? — Da, hoću — baš hoću —
videćete kako će me dočekati — da li će porumeneti«. Otišao je odmah; Ema ga vide kad je stao
ispred g-ce Ferfaks govoreći joj nešto; ali, što se tiče utiska koji su njegove reci proizvele kod
mlade devojke, nije bila u stanju ništa da otkrije, jer se on nesmotreno na-mestio tačno između njih,
tačno ispred g-ce Ferfaks. Pre no što se vratio na svoje mesto, prišla joj je g-đa Vesten. »Ovo je
prednost velikog društva«, reče ona; »ćo-vek moţe svakom da priđe i sve da kaţe. Draga moja Ema,
gorim od nestrpljenja da govorim s vama. Otkrila sam nešto i počela da smišljam, baš kao i vi, i
moram da vam sve to ispričam dok je još sveţe. Znate li kako su g-ca Bejts i njena sestričina došle
ovamo?« »Kako! Pozvali su ih, zar ne?« »O da — ali su stigle ovamo, na koji način?«
»Pretpostavljam da su došle pešice. Kako bi drukčije mogle doći?« »Sasvim tačno. Lepo, malopre
mi je palo na um kako bi za Dţejn Ferfaks bilo veoma ţalosno da ovako kasno . uveće ide pešice
kući, a i večeri su sada
hladne. Kad sam je pogledala, mada mi se čini da nije nikad lepše izgledala, zapazila sam da je
zagrejana i da se stoga vrlo lako moţe desiti da nazebe. Jadna devojka! Teško mi je bilo i da
pomislim na to. čim je gospodin Vesten ušao u sobu, prišla sam mu i rekla za kočije. Moţete
zamisliti kako se rado sloţio s mojom ţeljom; pošto sam dobila njegov pristanak, uputila sam se
pravo gospođici Bejts da bih je obavestila kako će joj naše kočije sta- 213jati na raspolaganju pre'no
što mi krenemo kući; vero-vala sam da će je to odmah umiriti. Dobro stvorenje! Mo-ţett zamisliti
kako je bila zahvalna; »Niko nema toliko sreće koliko ona!« — ali se mnogo, mnogo zahvaljivala
— »nema potrebe da nas uznemirava, jer su ih kočije gospodina Najtlija dovezle i vratiće ih kući«.
Bila sam vrlo iznenađena. Razume se, veoma sam se obradovala, ali sam se zaista veoma
iznenadila. Tako je ljubazan i paţljiv — tako predusretljiv — malo ljudi bi se setilo da to učini.
Ukratko, znajući njegove navike, vrlo sam sklona da verujem da je samo radi njihove udobnosti
upotrebio svoja kola. Pretpostavljam da radi sebe ne bi uzimao konje, i da je to učinio samo da bi se
njima našao na ruci«. »Vrlo verovatno«, reče Ema; »ništa nije verovatnije. Jedino je gospodin Najtli
u stanju d tako nešto uradi — da se pokaţe istinski dobar, koristan, paţljiv i milosrdan. On nije od
ljudi koji vole da se pokaţu naročito paţljivi prema ţenama, ali je vrlo čovečan; kad se ima u vidu
slabo zdravlje Dţejn Ferfaks, za njega je to pitanje čo-večnosti; — malo od koga moţete očekivati
takav postupak pun nerazmetljive dobrote, kao od gospodina Najtlija. Znam da je danas imao konje,
jer smo zajedno stigli; malo sam mu se potsmehnula, ali on nije kazao ništa čime bi se odao«.
»Lepo«, reče g-đa Vesten, smeškajući se, »u ovom slučaju vi mu više no ja pripisujete jednostavno,
nesebično milosrđe; jer, dok sam razgovarala s gospođicom Bejts, jedna sumnja mi se uvrtela u
glavu i nikako ne mogu da je se oslobodim. Što više o tome mislim, sve mi se čini verovatnije.
Jednom rećju, vidim brak između gospodina Najtlija i Dţejn Ferfaks. Eto posledica mog druţenja s
vama. Sta kaţete na to?« »Gospodin Najtli i Dţejn Ferfaks!« uzviknu Ema. »Draga moja gospođo
Vesten, kako ste mogli da pomislite na tako nešto? Gospodin Najtli! Gospodin Najtli se ne srne
oţeniti! Vi ne biste ţeleli da mali Henri izgubi Donvel. O, ne, ne — Donvel mora pripasti Henriju.
Neću ni da čujem za ţenidbu gospodina Najtlija, a uverena sam da nema nikakvih izgleda za to.
čudim se kako ste mogli tako nešto da pomislite«. 214 »Draga Ema, kazala sam vam šta me je
navelo na tu pomisao. Ja ne ţelim taj brak — ne ţelim da oštetim dragog malog Henrija — ali prilike
su mi nametnule tu pomisao; a kad bi qospodin Najtli stvarno ţeleo da se oţeni, ne biste valjda hteli
da se uzdrţi od toga zbog Henrija, šestogodišnjeg dečka, koji o svemu tome ništa ne zna?« »Da,
htela bih. Ne bih mogla da podnesem da neko istisne Henrija. Gospodin Najtli da se oţeni! Ne, to mi
nikad nije padalo na pamet, ne mogu ni sad da se s tim pomirim. I to da ne nađe nikog drugog nego
baš Dţejn Ferfaks!« »Ona je oduvek uţivala njegovu osobitu naklonost, kao što znate«. »Ali to bi
bio veoma nerazborit brak!« »Ne kaţem da je razborit — samo da je verovatan«. »Ne vidim da je
verovatan, sem ako nemate neke jače razloge od onih koje ste pomenuli. Kao što vam rekoh,
njegova dobrota i čovečnost su potpuno dovoljni da se njima objasni zašto je uzeo konje. On veoma
poštuje gospođu i gospođicu Bejts, kao što znate, nezavisno od Dţejn Ferfaks — i uvek mu je milo
da se prema njima pokaţe paţljiv. Draga moja gospođo Vesten, ne upuštajte se u sklapanje brakova.
Ne ide vam od ruke. Dţejn Ferfaks gospodarica Donvela! O, ne, ne — sva osećanja mi se bune.
Radi njega lično ne bih htela da učini takvu ludost«. »Moţda nerazboritost, — ali ne ludost.
Izuzimajući nejednakost u imanju, i moţda malo veću razliku u godinama, ne vidim ništa što mu ne
bi odgovaralo«.
»Ali gospodinu Najtli ju nije potrebno da se ţeni. Uverena sam da mu to ne pada na pamet. Nemojte
da mu stavljate tu bubu u glavu. Zašto bi se ţenio? Ovako sam, on je ne moţe biti srećniji- ima svoje
imanje, ovce, knjige, i poslove parohije. On mnogo voli decu svoga brata. Nema potrebe da se ţeni,
ispunjeno mu je i vreme i srce«. »Draga moja Ema, dok on tako misli, tako je; ali ako stvarno voli
Dţejn Ferfaks. ..« 215»Budalaštine! Nije mu stalo do Dţejn Ferfaks. Kad je reč o ljubavi, uverena
sam da nije. Učinio bi svako dobro za nju i za njenu porodicu, ali...« »Lepo«, reče g-đa Vesten,
smejući se, »moţda bi im najveće dobro učinio ako bi Dţejn pruţio tako ugledan dom«. »Ako bi to
za nju bilo dobro, uverena sam da bi za njega bilo rđavo — orodio bi se veoma nedostojno i
poniţavajuće. Kako bi podnosio gospođicu Bejts kao rođaku? Da ne izbija iz Donvela i da mu po
ceo dan zahvaljuje što je bio tako dobar da uzme Dţejn? »Tako dobar i ljubazan! Ali uvek je bio
vrlo dobar sused!« A zatim, da u pola rečenice, pređe na staru donju suknju svoje majke. »Nije baš
da je sasvim stara suknja — jer će još dugo da sluţi — i, zaista, mora sa zahvalnošću da kaţe da «u
sve njihove donje suknje bile vrlo jake«. »Sram vas bilo, Ema! Nemojte d?. joj se rugate. Moram da
se nasmejem i protiv svoje savesti. I, boga mi, ne verujem da bi gospođica Bejts mnogo
uznemiravala gospodina Najtli ja. Sitne stvari ga ne ljute. Mogla bi da govori neprestano; a ako bi
on sam hteo nešto da kaţe, počeo bi samo da govori glasnije i ućutkao bi je. Ali stvar nije u tome da
li bi se on tim brakom rđavo orodio, već da li ga on ţeli; a ja verujem da ga ţeli. čula sam ga, a
sigurno i vi, kako najpohvalnije govori o Dţejn Ferfaks! Kako se stara o njoj — uznemiruje zbog
njenog zdravlja — brine što nema bolje izglede u budućnosti! čula sam ga kako toplo govori o tim
pitanjima! Kako sam voli da je sluša kad svira na klaviru ili kad peva! čula sam kad je kazao da bi
je neprestano mogao slušati. Oh, umalo ne zaboravih još nešto što mi je palo na um — taj klavir
koji joj je neko poslao — mada smo se svi zadovoljili da ga smatramo kao poklon Kambelovih, da
ga nije poslao gospodin Najtli? Moram da posumnjam na njega. čini mi se da je upravo on to
mog^o da učini, čak i akc nije zaljubljen«. v »Onda to ne moţe da bude dokaz da je zaljubljen. Ali ja
ne mislim da je on to učinio. Gospodin Najtli ništa ne radi tajanstveno«. »Više puta sam čula kako
je ţali što nema klavir — češće no što bih od -ijega obično očekivala«. 216 »Vrlo dobro; da je
narneravao da joj ga pokloni, rekao bi joj«. »Moţda se ustručavao, draga moja Ema. Imam snaţno
predosećanje da ga je on poslao. Znam pouzdano da je upadljivo ćutao dok nam je gospođa Koul za
večerom 0 tome pričala«. »Vama se, gospođo Vesten, dopadne neka zamisao i onda je ne puštate iz
ruku, kao što ste i meni više puta prebacivali. Ne vidim nikakvog znaka naklonosti. Za klavir ne
verujem, i samo će me dokazi ubediti da gospodin Najtli pomišlja da se oţeni gospođicom Ferfaks«.
Još neko vreme su se prepirale na isti način, i Ema je pomalo uspela da razuveri svoju prijateljicu,
jer je g-đa Vesten češće od nje navikla da popušta; a tad su osetile neko komešanje u sobi koje je
pokazalo da je čaj gotov i da pripremaju klavir. U istom času priđe g. Koul i zamoli g-cu Vudhaus
da im učini čast i otsvira nešto. Frank čerčil, koga je, razgovarajući s g-đom Vesten, videla samo
kad je seo pored g-ce Ferfaks, pridruţio mu se odmah i zamolio je najusrdnije. A pošto je Emi u
svakom pogledu odgovaralo da vodi, ona dade pristanak onako kako je dolikovalo. Vrlo je dobro
znala dokle idu njene sposobnosti da bi pokušala više no što je bila u stanju da s uspeh om izvede; u
malim komadima, koje svi rado slušaju, pokazala je da ima i ukusa i darovitosti i umela je dobro da
prati svoj glas.
Prijatno se iznenadila kad je, pevajući jednu pesmu, začula da je tiho, ali pravilno prati još jedan
glas, glas Franka čerčila. Kad su završili pesmu, on je, kao što je bio red, zamolio- da mu oprosti, a
zatim je sve teklo kao i obično. Ona ga je nabeđivala da ima divan glas i da vanređno poznaje
muziku, što je on poricao kako treba, tvrdeći da se u tome nimalo ne razume 1 da uopšte nema
glasa. Otpevali su zajedno još jednu pesmu i tada Ema ustupi mesto g-ci Ferfaks, koja je, kao 'što
joj je uvek bilo jasno i pevala i svirala daleko bolje od nje. Ispunjena različitim osećanjima sela je
da sluša malo dalje od gostiju okupljenih oko klavira. Frank čerčil je opet pevao. Izgleda da su
pevali dvatri puta 2*1-jedno u Vejmetu. Ali joj je ubrzo skoro svu paţnju pri217vukao g. Najtli koji
je veoma paţljivo slušao, te utonu u misli o nagađanjima g-đe Vesten, koje je samo za čas prekidao
prijatni zvuk udruţenih glasova. I dalje je iznalazila prigovore ţenidbi g. Najtlija. U njoj je videla
samo rđave strane. Pretstavljala bi veliko razočarenje za g. Dţona Najtlija, a prema tome i za
Izabelu. Oštetila bi njihovu decu — za sve njih bi značila uţasnu promenu i gubitak imetka — vrlo
mnogo bi poremetila svakodnevne navike i spokojstvo njenog oca — a što se nje same tiče, nije
mogla da podnese pomisao da će Dţejn Ferfaks biti gospodarica Donvela, g-đa Najtli koju će svi
imati da propuste napred! Ne — g. Najtli se ne sme nikada oţeniti. Mali Henri mora da ostane
naslednik Donvela. G. Najtli se ubrzo osvrte, priđe i sede pored nje. U početku su razgovarali samo
o sviranju. On se nesumnjivo divio, veoma oduševljeno, pa ipak joj se činilo da joj to, da nije bilo
g-đe Vesten, ne bi naročito palo u oči. Ali, da bi ga iskušala, poče da govori kako je bio ljubazan što
je doveo tetku i sestričinu; mada je on svojim odgovorom pokazao ţelju da prekrati taj razgovor,
verovala je da to čini samo zato što ne voli da govori o svojoj ljubaznosti. »Cesto mi je krivo«, reče
ona, »što u ovakvim prilikama ne smem da iskoristim naša kola. Nije da ne bih htela, ali znate kako
bi moj otac drţao da je nemoguće opteretiti Dţemsa tim poslom!« »Ne dolazi u obzir, ne dolazi u
obzir«, odgovori on; »ali sam ubeđen da vi to često ţelite«. I osmehnu se, tako očevidno zadovoljan
tim ubeđenjem da je morala da pokuša još nešto. »A taj poklon Kambelovih«, reče ona, »vrlo su
ljubazni što su joj dali taj klavir«. »Da«, odgovori on bez ikakve vidne zabune. »Ali bi bolje učinili
da su je prethodno obavestili. Iznenađenja su glupave stvari. Zadovoljstvo nije veće, a nezgode su
često znatne. Računao sam da je pukovnik Kambel pametniji«. Od tog časa Ema se mogla zakleti da
g. Najtli nema veze s poklonjenim klavirom. Ali je još malo ostala u sumnji nema li prema njoj
neku izuzetnu naklonost — 218 da li je zbilja ne izdvaja nad svima drugima. Dţejn je drugu pesmu
završila nešto malo promuklim glasom. »Dosta je«, reče on, kad je svršila, misleći glasno, »za
večeras ste dosta pevali; sad se odmorite«. Međutim, uskoro su je zamolili dt. otpeva još jednu
pesmu. »Još jednu — neće više ni za šta na svetu uznemiriti gospođicu Ferfaks, i traţe samo još
jednu«. Svi su čuli kad je Frank čerčil kazao: »Verujem da ćete ovo bez napora otpevati, prvi deo je
veoma lak. Sav je naglasak u drugom delu«. G. Najtli se naljuti. »Taj mladić«, reče on srdito, »misli
samo kako čeda pokaţe svoj glas.. To ne sme da oude«. I uhvativši za ruku g-cu Bejts, koja je u tom
času prolazila pored njega — »Gospođice Bejts, jeste li ludi da dopustite svojoj sestričmi da peva
ovako dok ne promukne. Idite tamo i umešajte 'se. Nemaju milosti prema njoj«.
G-ca Bejts, brinući se istinski za Dţejn, nije zastala ni da mu se zahvali, već je pošla napred i
prekinula svako dalje pevanje. Tu se završio koncertni deo večeri, pošto su g-ca Vudhaus i g-ca
Ferfaks bile jedine mlade devojke koje su svirale i pevale; ali ubrzo (u roku od pet minuta) neko
predloţi da se igra — niko nije znao tačno ko je to učinio — što g. i g-đa Koul -svesrdno pri-
hvatiše, pa su sve brzo sklonili i napravili mesta. G-đa Vesten, koja je odlično znala narodne igre,
sede za klavir i otpoče jedan neodoljivi valcer. Frank čerčil priđe Emi ljubazno i učtivo, kao što je
odgovaralo takvoj prilici, zamoli je da odigra s njim i povede je do mesta za igranje. Dok su čekali
da se skupe ostali mladići i devojke, Ema nađe vremena da, i pored pohvala koje je slušala o svome
glasu i ukusu, pogleda unakolo i vidi šta će učiniti g. Najtli. Ovo će biti proba. Obično nije igrao.
Ako sad bude vrlo hitar i zamoli Dţejn Ferfaks da igra s njim, to bi mogao biti neki znak. Nije
izgledalo da će to učiniti: razgovarao je s g-đom Koul — i posmatrao ravnodušno; Dţejn je pozvao
neko drugi, a on je i dalje razgovarao s g~đom Koul. Ema se nije više plašila za Henrija; njegovim
interesima još nije pretila opasnost; zaigra dobro raspoloţena 219i s uţivanjem. Skupilo se samo pet
parova. Ali se ona divno osećala upravo zato što ih je bilo tako malo i što je sve došlo neočekivano,
a imala je i dobrog igrača. Takav par je vredelo gledati. Naţalost, samo su im dve igre dopustili.
Bilo je kasno a g-ca Bejts je ţelela da se radi svoje majke vrati kući. I tako su, pošto su pokušali da
izmame dopuštenje da počnu ponovo, morali da zahvale g-đi Vesten i tuţno prekinu zabavu. »Moţda
je i bolje« reče Frank čerčil kad je ispratio Emu do kola. »Morao bih da pozovem g-cu Ferfaks, a
posle vas ne bi mi se svidelo njeno mlitavo igranje«. GLAVA DVADESET SEDMA Ema se nije ka
jala što je Koulove udostojila svoje pasete. Sutradan se sa zadovoljstvom sećala mnogih stvari, a
sve što bi se moglo pretpostaviti da je izgubila od svoje dostojanstvene izdvojenosti obilno je
nadoknadio sjajan utisak koji je načinila. Nesumnjivo je očarala Koulove — a to su valjani ljudi,
koje vredi obradovati — i ostavila za sobom uspomenu koja neće izbledeti. Savršena sreća se čak ni
u sećanju ne nalazi često: uznemiravale su je dve stvari. Bila je u nedoumici nije li se ogrešila o
duţnost ţene prema ţeni, otkrivajući Franku čerčilu svoja oodozrenja. o osećanjima Dţejn Ferfaks,
Začelo, nije ispravno postupila, ali joj se ta misao toliko bila uvrtela u glavu da joj se morala omaći;
a on se slagao sa svim što je kazala, odajući time pohvalu njenoj pronicljivosti, i zato nije mogla da
bude sasvim sigurna je li trebalo da ćuti. Druga okolnost koja je nju mučila bila je takođe u vezi sa
Dţejn Ferfaks, i tu nije bilo nedoumice. Bez pri-tvorstva i bez kolebanja ţalila je što ne svira i ne
peva tako. dobro kao ona. Najiskrenije je korela sebe što kao dete nie više radila, a zatim je sela za
klavir i sat i po uporno veţbala. , Prekinula je Harijeta kad je ušla; a kad bi je Ha-rijetina pohvala
mogla zadovoljiti, začas-bi se utešila. »O, kad bih samo umela da sviram, kao vi i gospođica
Ferfaks!« »Ne stavljajte nas zajedno, Harijeta, Moje sviranje liči na njeno kao svetlost lampe, na
sunce«. 221»Nemoguće, ja mislim da vi bolje svirate. Mislim da svirate isto tako lepo kaio i ona. A
svakako više volim vas da slušam. Svi su sinoć rekli kako lepo svirate«. »Oni koji nešto znaju
morali su osetiti razliku. Ustvari, Harijeta, ja sviram tek toliko dobro da mogu da me pohvale, dok
Dţejn Ferfaks svira daleko bolje«.
»Ne znam, ali ću uvek smatrati da vi ne svirate nimalo gore od nje, ili, ako ima neke razlike, da je
niko ne moţe zapaziti. Gospodin Koul je kazao kako svirate s puno osećanja; i gospodin Frank
čerčil je mnogo govorio o vašoj osećajnosti j o tome kako više ceni osećaj-nost nego veštinu
izvođenja«. »Da, Harijeta, ali Dţejn Ferfaks ima oboje«. »Mislite? Videla sam da ima veštine u
izvođenju, ali mi se nije učinilo da svira s osećanjem. Niko o tome nije govorio, a ja ne podnosim
italijansko pevanje: ne moţete ni reci da razumete. Sem toga, znate, ako ona zbilja tako lepo svira,
od nie se to i očekuje, pošto će ona morati da uči druge. Koksovi su sinoć govorili o njoj, pitajući se
da li će uspeti da nađe mesto u nekoj uglednijoj porodici. Kako su vam se učinili Koksovi?« »Kao i
uvek — vrlo prosti«. »Kazali su mi nešto«, reče Harijeta, malo neodlučno, »ali to nie ništa vaţno«.
Ema je morala da je upita šta su joj to kazali, mada se bojala da će iz toga iskrsnuti g. Elten. »Kazali
su mi da je gospodin Martin prošle subote bio kod njih na ručku«. »Došao je nekim poslom do
njihovog oca, a ovaj ga je zadrţao na ručku«. »O!« »Mnogo su pričali o njemu, naročito Ana Koks.
Ne znam šta je time htela, ali me je upitala da li ću idućeg leta opet ići tamo u goste«. »Htela je da
bude nepristojno radoznala, upravo kao što se i moţe očekivati od takve neke Ane Koks«. »Kazala
je kako je on bio veoma prijatan toga dana, kad je ostao na ručku. Secleo je pored nje. Gospođica
Neš misli da bi se i jedna i druga Koksova vrlo rado udale za njega«. 222 »Vrlo verovatno; mislim
da u Hajberiju nema prostijih devojaka od njih«. Harijeta je imala da nešto kupi kod Forda i Ema je
smatrala da ne bi bilo rđavo da pođe s njom. Mogla je opet da slučajno sretne Martinove, a to bi, u
njenom sadašnjem stanju, bilo opasno. Harijetu je svaka stvar privlačila, a dovoljna je bila jedna reč
da se pokoleba, tako da je uvek vrlo dugo'kupovala. Dok se ona još bavila oko muslina i neprestano
se predomišljala, Ema ode do vrata da se malo zabavi. I u ovom najţivljem delu Hajberija nije se
moglo mnogo očekivati od saobraćaja: videće moţda g. Perija gde ţurno prolazi, g. Viljema Koksa
kako ulazi u svoju kancelariju, konje g. Koula koje vraćaju u konjušnicu, ili deč-ka-pismonošu na
kakvoj tvrdoglavoj mazgi — to su bili najzanimljiviji prizori koje je smela da očekuje. I zato, kad je
ugledala samo mesara koji je nosio meso, jednu urednu staricu koja se vraćala kući s punom
kotaricom, , dva psa koja su se otimala oko jedne prljave kosti, gomilu mangupčića koji su se
okupili oko pekarovog malog izloga i buljili u medene kolače, znala je da nema razloga da se ţali i
dovoljno se zabavljala, sasvim dovoljno da bi i dalje ostala na vratima. Vedar i spokojan duh moţe
podneti i da ništa ne vidi, a što god vidi nešto mu kazuje. Ona pogleda niz drum za Rendols. Prizor
se uvećao pojavom dve osobe: g-đe Vesten i njenog pastorka. Ulazili su pešice u Hajberi, —
svakako su išli u Hartfild. Međutim, zaustavili su se najpre pred kućom g-đe Bejts, koja se nalazila
malo bliţe Rendolsu nego Fordova radnja, i upravo su hteli da zakucaju na vrata kad ugledaše Emu.
Odmah pređoše preko ulice i priđoše joj. Sećanje na prijatno provedeno veče davalo je, izgleda,
svezu čar tom susretu. G-đa Vesten joj reče kako je htela da po-seti porodicu Bejts, -ne bi li čula
novi klavir. »Jer, eto, moj pastorak mi kaţe«, reče ona, »da sam sinoć obećala gospođici Bejts da ću
neizostavno doći danas pre podne. Ja sama nisam toga svesna, ne sećam se da sam odredila dan,; ali
pošto on kaţe da jesam, onda idem«.
223»A dok se gospođa Vesten bude bavila u toj poseti, nadam se da ćete mi dopustiti«, reče Fra'nk
čerčil, »da vam se pridruţim i sačekam je u Hartfildu, ako vi idete kući«. G-đa Vesten nije bila
zadovoljna. »Mislila sam da ćete i vi sa mnom. Njima bi bilo vrlo prijatno«. »Ja! Ja ću samo
smetati. Alir moţda ću i ovde isto tako smetati. Izgleda da me 'gospođica Vudhaus ne ţeli. Moja ujna
me uvek tera od sebe kad ide da kupuje. Kaţe da je smrtno zamaram svojim nestrpljenjem a
gospođica Vudhaus kao da bi skoro isto to rekla. Šta da radim?« »Ja nisam ovamo došla svojim
poslom«, reče Ema. »čekam samo svoju prijateljicu. Ona će, verovatno, uskoro svršiti i onda ćemo
krenuti kući. Ali bolje da pođete s gospođom Vesten i čujete klavir«. »Dobro, ako vi to savetujete.
Ali«" (nasmešivši se), »ako je pukovnik Kambel obavio tu porudţbinu preko nekog nebriţljivog
prijatelja, i pokaţe se da mu je zvuk osrednji, šta da kaţem? Gospođa Vesten neće moći*da se osloni
na mene. Ona sama bi mogla vrlo dobro da se izvuče. Iz njenih usta i neka neprijatna istina ne bi
bila gorka, dok sam ja vrlo slab kad treba reći neku učtivu laţ«. »To vam ne verujem«, odgovori
Ema. »Ubeđena sam da ste u stanju da budete isto tako neiskreni kao i drugi, kad je to potrebno. Ali
što biste pretpostavljali da je kla-.. vir rđav? Ustvari, sasvim je obratno, ako sam sinoć dobro
razumela gospođicu Ferfaks«. »Hajde, pođite sa mnom«, reče g-đa Vesten, »ako vam to nije
naročito neprijatno. Nećemo se dugo zadrţati. A u Hartfild ćemo otići posle toga. Doći ćemo odmah
posle njih u Hartfild. Zbilja ţelim da ih i vi sa mnom posetite, oni će to smatrati vrlo velikom
paţnjom — a ja sam uverena da i vi ţelite da im je ukaţete«. Više nije mogao ništa da kaţe i nadajući
se Hartfildu kao nagradi, vrati se s g-đom Vesten do vrata g-đe Bejts. Ema ostade gledajući ih dok
nisu ušli, zatim se pridruţi Harijeti, koja je stajala kod one zanimljive tezge, i pokuša svom snagom
sopstvenog uverenja da je ■ubedi kako nema smisla gledati šareni muslin ako ţeli 224 jednobojan, i
kako plava pantljika, ma koliko bila lepa, ipak nikad neće pristajati uz njenu ţutu haljinu. Najzad se
sve svršilo i došlo se do pitanja kuda da se posije paket. »Da li da ga pošaljem u dom gospođe
Godar, gospođice?« upita g-đa Ford. »Da... ne... da, kod gospođe Godar. Ali haljina mi je u
Hartfildu. Ne, pošaljite ga, molim vas, u Hartfild. Samo, gospođa Godar će ţeleti.da "vidi. A haljinu
mogu svakog dana odneti kući. Ali pantljika mi je odmah potrebna. I zato bolje pošaljite u Hartfild
— bar pantljiku. Mogli biste da načinite dva paketa, gospođo Ford, zar ne?« »Nema potrebe,
Harijeta, da gospođu Ford mučite da vam šalje dva paketa«. »Da, zbilja nema potrebe«. »Nije to
nikakva muka, gospođice«, reče ljubazna g-đa Ford. »O, ali/he, zaista bih Mela da bude sve u
jednom paketu. Zato, molim vas, pošaljite sve kod gospođe Godar. .. ne znam... ne, mislim,
gospođice Vudhaus, da je bolje da ga pošalju u Hartfild, a ja ću ga uveče po-neti kući. Šta mi vi
savetujete?« »Da ni trenutka više ne mislite o tome. Gospođo Ford, molim vas,.u Hartfild«. »Da, to
će biti najbolje«, reče Harijeta, sasvim zadovoljna. »Nikako ne bih volela da ga pošalju kod
gospođe Godar«. Neki glasovi se pribliţiše dućanu, ili tačnije, jedan glas i dve gospe: na vratima
susretoše g-đu Vesten i g-cu Bejts. »Draga gospođice Vudhaus«, reče ova druga, »pretrčala sam
preko ulice samo da vas zamolim da budete tako dobri i dođete da posedite malo s nama i kaţete
nam kako vam se čini naš novi klavir — vi i gospođica Smit. Kako ste, gospođice Smit? — Vrlo
dobro, hvala. __
A zamolila sam gospođu Vesten da pođe sa mnom, kako bih bila sigurna da ću uspeti«. »Nadam se
da su gospođa Bejts i gospođica Ferfaks. . .« I 15 Ema 225»Vrlo dobro, hvala na pitanju. Mati se
odlično oseća, a Dţejn nije nazebla prošle noći. Kako je gospodin Vud-haus? Mnogo se radujem što
čujem da je teko dobro. Gospođa Vesten mi je kazala da ste ovđe. O, u tom slučaju, rekoh ja, moram
da pretrčim do njih; uverena sam da mi gospođica Vudhaus neće zameriti ako prosto pretrčim i
zamolim je da dođe. Moja mati će biti veoma srećna da je vidi, a pošto se skupilo tako zgodno
društvo, neće moći da odbije. 'Da, učinite to, molim vas', rekao je gospodin Frank čerčil, Vredelo bi
čuti šta gospođica Vudhaus misli o klaviru'. A ja sam kazala, sigurnije ću uspeti ako jedno od vas
pođe sa mnom 'O', kazao je on, 'pričekajte samo trenutak dok svršim ovaj posao', jer, moţete li
verovati, gospođice Vudhaus, eno ga tamo, trudi se ne moţe biti usluţnije da pričvrsti sponu na na-
očarima moje majke. Znate, jutros je ispala ta spona. Baš je ljubazan! Jer, moja mati nije mogla da
upotrebi svoje naočare — nije mogla da ih stavi. I, kad je reč o tome, trebalo bi da svako ima dva
para naočara, zbilja bi trebalo. Dţejn je tako kazala. Htela sam da ih odnesem do Dţona Sandersa
odmah jutros, ali me je ćelo pre podne nešto ometalo, te ovo, te ono, znate, nema kraja. Jednom je
došla Pati i kazala kako misli da je kuhinjski dimnjak zapušen i da ga treba pročistiti. O, rekoh joj,
Pati, nemojte mi dolaziti s vašim rđavim vestima. Evo, ispala je spona iz naočara vaše gospođe.
Onda su stigle pečene jabuke: gospođa Valis ih je poslala po svom dečku. Valisovi su uvek
izvanredno učtivi i ljubazni prema nama. čula sam kako neki kaţu da gospođa Valis ume da bude
neučtiva i da grubo odgovori, ali prema nama su uvek bili izvanredno paţljivi. A tone moţe biti da je
zato što smo mi dobre mušterije — jer, koliko mi trošimo hleba? Ima nas samo troje. Sad je tu i
naša draga Dţejn — a ona ustvari ništa ne jede — da se zgranete šta doručkuje, uplašili biste se da
to vidite. Ne smem ni da kaţem majci koliko malo jede; i tako neki put kaţem jedno, drugi put
drugo, i zabašurim. Ali oko podne ogladni, a više od svega voli te pečene jabuke: one su vrlo dobre
za zdravlje — nekidan sam ugrabila priliku i upitala gospodina Perija, slučajno sam ga srela na
ulici. Ne kaţem da sam ranije sumnjala. Vrlo sam često 226 čula gospodina Vudhausa kako
preporučuje pečenu jabuku. Mislim da gospodin Vudhaus smatra da je voće zdravo samo ako je
tako spravljeno. Ali mi često pravimo i pitu s jabukama. Pati ume da pravi izvrsnu pitu s jabukama.
Dakle, gospođo Vesten, nadam se da ste uspeli i da će ove gospođice biti dobre da pođu s nama«.
Ema reče kako će joj biti »veoma milo da vidi gospođu Bejts« i slično, te one najzad krenuše iz
radnje, pošto ih je g-ca Bejts zadrţala još samo ovim recima: »Kako ste, gospođo Ford? Izvinite,
nisam vas ranije videla. čujem da ste dobili divne nove pantljike iz Londona. Dţejn se juče vratila
sva ushićena. Hvala, rukavice su joj odlične — samo su malčice šire oko zglavka, ali Dţejn će ih
suziti«. »O čemu sam ono govorila?« otpoče ona opet kad su sve izišle na ulicu. Ema se pitala na
čemu li će se zaustaviti, od sve te zbrke. »Kaţem vam, ne mogu da se setim o čemu sam govorila.
O, da, o naočarima moje majke. Baš je ljubazan gospodin Frank čerčil! 'O', rekao je, 'mislim, zbilja,
da mogu da pričvrstim tu sponu; mnogo volim takve poslove'. A tim se, znate, pokazalo da je on
tako... zbilja moram reći, mada sam i ranije o njemu mnogo slušala, i mada sam mnogo očekivala,
daleko nadmašuje sve što... Najtoplije vam čestitam, gospođo Vesten. Izgleda da on ima sve što bi i
najneţniji roditelj mogao. . . 'O', rekao je, 'mogu ja da pričvrstim sponu. Mnogo volim
takve poslove'. Nikad neću zaboraviti kako je to rekao. A kad sam iznela iz ostave pečene jabuke i
zamolila prijatelje da budu tako ljubazni i posluţe se, on je odmah rekao 'O! nikakvo voće se ne
moţe porediti s tim jabukama, a kod kuće pečene jabuke, lepše od ovih nisam nikad video'. I to je,
znate, bilo veoma. .. A ubeđena sam, po tome kako je to rekao da nije samo iz učtivosti. To su zaista
divne jabuke, a gospođa Valis ih s najvećom paţnjom peče, samo što ih mi ne pečemo više od dva
puta, a gospodinu Vućthausu smo morale obećati da ' ćemo ih peći tri puta; ali gospođica Vudhaus
će biti tako dobra da to ne pomene. A te jabuke su od najbolje vrste za pečenje, tu nema nimalo
sumnje, sve su iz Donvela — X5' 227 ,od onih što nam ih je gospođin Najtli tako obilno poslao.
Svake godine šalje nam po dţak; a sigurno nema nigde jabuke koja se tako dugo odrţi kao ta s
njegovih dr-veta — mislim da ih ima dve vrste. Moja mati kaţe da je taj voćnjak bio čuven kad je
ona bila mlada. Ali neki-dan mi je zbilja bilo neprijatno: jer, jednog jutra svratio je gospodin Najtli
dok je Dţejn jela te jabuke, pa smo počeli da govorimo o njima i ja sam rekla kako ih ona mnogo
voli, a on je upitao jesmo li iscrpli zalihu. 'Sigurno ste već pri kraju', rekao je, 'poslaću vam još, jer
imam mnogo više nego što mogu da potrošim. Viljem Larkins mi je ostavio ove godine veću
količinu no obično. Poslaću vam ih što pre dok se ne pokvare'. Ja sam ga zamolila da to ne čini —
jer, zbilja, što se tiče toga da , li smo naše potrošili, nisam mogla odlučno da kaţem da ih još mnogo
imamo — ustvari svega pet-šest, ali njih bi sve čuvala za Dţejn; nikako nisam mogla da dopustim
da nam još pošalje, već je bio mnogo dareţljiv, a tako je rekla i Dţejn. Kad je otišao, ona se skoro
posvađala sa mnom: ne, ne bih rekla da se posvađala, jer mi se nikad u ţivotu nismo svađale, ali je
bila vrlo ljuta što sam priznala da jabuka gotovo više i nemamo. Krivo joj je bilo što ga nisam
uverila da nam je još puno ostalo. O„ kazala sam joj, draga moja, pa ja sam govorila koliko sam
mogla. Međutim, isto veće dođe nam Viljem Larkins s velikom korpom jabuka iste vrste, najmanje
tridesetak kila. Osećala sam se veoma zahvalnom, sišla sam i razgovarala s Viljemom Larkinsom i
kazala sve što već moţete pretpostaviti. Viljem Larkins je naš stari poznanik! Uvek mi je milo da ga
vidim. Ali ipak, posle sam ćula od Pati kako je Viljem rekao da su to sve jabuke te vrste koje njegov
gospodar ima; sve ih je do-neo i njegovom gospodaru sad nije ostala ni jedna da je ispeče ili skuva.
Sam Viljem nije, izgleda, mario za to; njemu je milo što je njegov gospodar prodao toliko jabuka,
jer, znate, Viljem više misli na dobit svog gospodara nego na išta drugo. Ali je kazao da se gospođi
Ho-dţis nij£ svidelo što on sad šalje sve jabuke. Nije se mogla pomiriti s mišlju da njen gospodar
neće ovog •proleća moći da ima još jedan kolač s jabukama. Kazao je to Pati, ali joj je napomenuo
da se ne brine zbog toga 228 i da nama svakako ništa ne govori, jer gospođa Hodţis mora s vremena
na vreme da se naljuti; glavno je da su oni toliko dţakova prodali, a nije vaţno ko će pojesti ostatak,
I eto, Pati mi je to ispričala, i meni je bilo strašno neprijatno! Ne b'h htela ni za šta na svetu da
gospodin Najtli čuje nešto o tome! On bi se toliko. .. Htela sam da sakrijem to od Dţejn, ali, na
nesreću, izrekla sam se nehotice«, G-ca Bejts je taman završila, kad je Pati otvorila vrata; njene
gošće su se sad pele uz stepenice, ne morajući da slušaju nikakvu duţu priču, i praćene samo
isprekidanim odjecima njene dobrodušnosti: »Pazite, molim vas, gospođo Vesten, ima jedan ste-
penik na zavijutku. Pazite, molim- vas, gospođice Vud-haus, naše stepenice su prilično mračne —
prilično mračne, i uţe no što bi trebalo. Gospođice Smit, molim vas, pazite. Gospođice Vudhaus,
brinem se, sigurno ste udarili nogu Gospođice Smit, pazite na stepenik kod za-vijutka«.GLAVA
DVADESET OSMA
Kad su ušle u malu sobu za sedenje, u njoj je vladao savršen mir; g-đa Bejts, lišena svog
uobičajenog zanimanja, dremala je s jedne strane peći; Frank čerčil, za stolom pored nje, marljivo je
baratao oko njenih nao-čara; Dţejn Ferfaks, okrenuta leđima, bila se sva predala svome klaviru. Ma
koliko da je bio zauzet, lice mladog čoveka ipak - se ozarilo kad je opet ugledao Emu. »To je odista
zadovoljstvo«, reče on prilično tihim glasom, »došli ste bar deset minuta ranije no što sam
očekivao. Zatekli ste me kako pokušavam da budem od koristi; recite mi, mislite li da ću uspeti«.
»Sta!« reče g-đa Vesten, »zar još niste svršili? Ne biste mnogo zaradili kao zlatar, ako biste tako
brzo radili«. »Nisam neprestano radio«, odgovori on; »pomogao sam gospođici Ferfaks da namesti
klavir tako da se ne klati, jer nije čvrsto stajao; verovatno pod nije ravan. Vidite, podmetnuli smo
malo hartije pod jednu nogu. Vrlo ste ljubazni što ste došli. Plašio sam se da ćete ţuriti kući«.
Udesio je da Ema sedne pored njega i sve dok Dţejn Ferfaks nije bila potpuno spremna da opet
sedne za klavir, bio je zauzet birajući za Emu najbolje ispečenu jabuku i pokušavajući da od nje
dobije pomoć i savet u svom radu. Ema je pretpostavljala da Dţejn zbog stanja svojih ţivaca nije
mogla odmah da svira. Taj klavir je bio suviše kratko njen da bi mu bez uzbuđenja prilazila; morala
je razumom da se savlada, kako bi bila u stanju 230 da svira Ema se morala saţaliti videvši takva
osećanja, ma otkud poticala, i odlučila je da nikad više ne ukazuje na njih svome susedu. Dţejn
najzad otpoče i, mada7 su prvi udari bili slabi, postepeno je došla do izraţaja vrednost. ovog
instrumenta. G-đa Vesten je opet bila oduševljena, Ema joj se pridruţi s pohvalama i, pošto su iznele
sve njegove osobine, sloţile su se da taj klavir, sve u svemu, mnogo obećava. »Osoba kojoj se
pukovnik Kambel obratio, ma ko ona bila«, reče Frank Cerčil, osmehujući se Emi, »nije rđavo
izabrala. U Vejmetu sam mnogo slušao o ukusu pukovnika Kambela; a uveren sam da bi on i ćelo to
društvo naročito cenili meki zvuk ovih visokih tonova. Ve-rujem, gospođice Ferfaks, da je on sam
dao podrobna uputstva svome prijatelju ili je pisao kući Brodvud. Ne mislite li i vi tako?« Dţejn se
ne okrete. Moţda nije ni čula. U tom času g-đa Vesten joj je nešto govorila. »Nije pravo«, reče Ema
šapatom, »ja sam nasumce nagađala. Nemojte da je ţalostite«. On odmahnu glavom smeškajući se;
izgledao je kao čovek koji ne sumnja mnogo i nema mnogo milosti. Ubrzo zatim on ponovo otpoče:
»Koliko li vaši prijatelji u Irskoj moraju uţivati u ovoj vašoj radosti, gospođice Ferfaks. Verovatno
često misle na vas i pitaju se koga dana, koga ćete tačno dana dobiti taj klavir. Mislite li da
pukovnik Kambel zna da je klavir ovog trenutka već na svom mestu? Mislite li da je on traţio da ga
odmah isporuče ili je moţda, ne određujući vreme, poslao samo nalog, da ga izvrše kad im je
moguće i zgodno?« On zastade. Morala ga je čuti; nije mogla da izbegne odgovor: »Dok ne
dobijem pismo od pukovnika Kambela«, reče ona, trudeći se da govori mirno, »ne mogu ništa
pouzdano da kaţem. Sve su samo pretpostavke«. »Pretpostavke! Da, ponekad čovek tačno
pretpostavlja, ponekad pogrešno. Voleo bih da sam u stanju da pretpostavim kad ću učvrstiti ovu
sponu. Kako čovek koji se zadubio u posao govori gluposti, gospođice Vud231 haus, ako hoće nešto
da kaţe; pravi radnici verovatno ćute; ali mi, gospodski rabotnici, ako se uhvatimo za neku reč. . ,
gospođica Ferfaks reče nešto o
pretpostavkama. Evo, gotovo je. Milo mi je, gospođo« (g-đi Bejts), »što mogu da vam predam
naočare, koje su zasad , opravljene«. I majka i kći zahvališe mu se veoma usrdno; da bi malo
pobegao od ove druge, on priđe klaviru i zamoli g-cu Ferfaks, koja je još tu sedela, da otsvira nešto.
»Ako hoćete da budete ljubazni«, reče on, »izabra-ćete jedan od onih valcera koje smo sinoć igrali;
voleo bih da ih još jednom proţivim. Vi niste u njima uţivali koliko ja; ćelo vreme ste izgledali
umorni. Verujem da vam je bilo milo što nismo duţe igrali, ali ja bih sinoć dao ne znam šta — dao
bih sve što imam — za još jedno pola sata«. Ona poče da svira. »Kako čovek uţiva kad ponovo čuje
melodiju koju je slušao kad se osećao srećnim! Ako se ne varam, to su svirali u Vejmetu«. Ona za
čas podiţe oči k njemu, sva pocrvene i poče da svira nešto drugo. On uze neke note sa stolice pored
klavira i, okrećući se Emi, reče: »Ovo je sasvim novo za mene. Poznajete li to? Kra-mer. A evo i
nove zbirke irskih pesama. To se moglo i očekivati s te strane. Sve je ovo došlo s klavirom.
Pukovnik Kambel se svega setio, zar ne? Zna on da gospođica Ferfaks ovde neće moći da kupi note.
Tu njegovu paţnju naročito cenim; vidi se da je poklon učinjen iz sveg srca. Ništa nije urađeno na
brzinu, ništa upola. To je moglo da potekne samo iz istinske ljubavi«. Ema bi volela da je nije toliko
peckao, a ipak je nalazila zabave u tome. Kad je, bacivši pogled na Dţejn Ferfaks, uhvatila tračak
osmeha — kad je videla da se ova osmehuje iz skrivenog.zadovoljstva i pored toga što je sva
porumenela od stida — nije se više ustezala, niti je zbog nje osećala grizu savesti. Ta ljubazna,
čestita i savršena Dţejn Ferfaks očigledno je gajila osećanja koja su zasluţivala osudu. On joj donese
sve note, te ih zajedno pregledaše. Ema iskoristi" tu priliku da prošapuće: 232 »Suviše otvoreno
govorite. Mora da vas razume«. »Nadam se da je tako. Hoću da me razume. Ni najmanje se ne
stidim onog što sam rekao«. »Ali, zaista, ja se malo stidim i volela bih da se nisam uhvatila za tu
misao«. »Vrlo mi je milo što jeste, i što ste mi je saopštili. Sad imam ključ za sve njene čudne
poglede i postupke. Stid prepustite njoj. Ako greši, treba da ga oseti«. »čini mi se da ga pomalo
oseća«. »Ja ne vidim da ga mnogo pokazuje. Sad svira R o-bina Adera, njegovu omiljenu pesmu«.
Ubrzo zatim g-ca Bejts, prolazeći pored prozora, zapazi g. Najtlija koji je dolazio na konju. »Gle,
gospodin Najtli! Ako je ikako moguće, moram nešto da mu kaţem, samo da mu se zahvalim. Neću
ovde otvoriti prozor, nazebli biste; ali, znate, otići ću u sobu moje majke. Verovatno će ući kad čuje
ko je ovde. Baš je divno što ste se svi tako okupili! Naša sobica je vrlo počastvovana!« Još dok je to
govorila prešla je u susednu sobu i, otvorivši prozor, odmah dozvala g. Najtlija, pa su svi jasno čuli
svaku reč njihovog razgovora kao da se vodio u sobi gde su oni sedeli. »Dobar dan, dobar dan.
Hvala, vrlo dobro. Hvala vam za kola, sinoć. Stigle smo upravo na vreme; moja majka nas je baš
očekivala. Molim vas, uđite. Naći ćete ovde neke svoje prijatelje«. Tako je počela g-ca Bejts;
izgleda da je g. Najtli bio rešen da i on dođe do reci, jer pregovori vrlo odlučno i zapovednički:
»Kako vam je sestričina, gospođice Bejts? Hoću da čujem kako ste svi vi, a naročito vaša sestričina.
Kako je gospođica Ferfaks? Nadam se da sinoć nije nazebla. Kako je danas? Kaţite mi kako je
gospođica Ferfaks«. Nije hteo da čuje ni za šta diugo dok mu g-ca Bejts nije dala neposredan
odgovor. Slušaoce je to veoma zanimalo; g-đa Vesten značajno pogleda u Emu. Ali Ema odmahnu
glavom s nepokolebljivom nevericom. »Zahvalna sam vam — veoma sam vam zahvalna za kola«,
nastavljala je g-ca Bejts. On je prekide: 233»Idem u Kingston. Mogu li nešto da učinim za vas?« ,
»O Boţe, Kingston — je li? Gospođa Koul je neki dan govorila da joj treba nešto iz Kingstona«.
»Gospođa Koui moţe da pošalje svoje sluge; mogu li da učinim nešto za vas?« »Ne, hvala. Ali
uđite. Sta mislite ko je ovde? Gospođica Vudhaus i gospođica Smit; bile su tako ljubazne i posetile
nas da bi čule novi klavir. Ostavite konja kod »Krune« i uđite«. »Pa«, reče on oklevajući, »na pet
minuta, moţda«. »Tu su i gospođa Vesten i Frank Cerčil! Divno; toliko prijatelja!« »Ne, neću sad,
hvala vam. Ne mogu da se zadrţim ni dva minuta. Moram što pre da produţim u Kingston«. »Oh,
uđite. Biće im vrlo drago da vas vide«. »Ne, ne; vaša soba je već dovoljno puna. Svratiću drugog
dana da čujem klavir«. »E pa, mnogo mi je ţao! Oh, gospodine Najtli, sinoć smo provele divno
veće! Kako je bilo prijatno! Jeste li ikad videli da se tako igra? Zar gospođica Vudhaus i gospodin
Frank čerčil nisu divno igrali, nikad nisam videla tako nešto«. »O, odista divno: to moram da
kazeto, jer pretpostavljam da gospođica Vudhaus i gospodin Frank čerčil čuju svaku reč. I«
(govoreći još glasnije) »ne vidim zašto ne bismo pomenuli i gospođicu Ferfaks. Smatram da
gospođica Ferfaks vrlo dobro igra; a gospođa Vesten odlično svira narodne igre i nema joj ravne u
Engleskoj. Avsad, ako vaši prijatelji imaju imalo zahvalnosti, ka-zaće sa svoje strane glasno nešto
lepo o vama i meni, ali ja ne mogu da ostanem da bih njih čuo«. »Oh, gospodine Najtli. samo još
jedan trenutak; nešto vaţno — tako smo se uzrujale! Dţejn i ja smo se mnogo uzrujale zbog
jabuka!« »Šta je to sad?« »Kad pomislim da ste nam poslali svu svoju zalihu jabuka. Kazali ste
kako ih imate mnogo, a sad vam nije ostala ni jedna. Zaista smo se uzrujale! Gospođa Ho-diis ima
pravo što se ljudi. Viljem Larkins ,nam je to ispričao. Nije trebalo da to radite, zaista nije trebalo.
Ah, ode. Nikad neće da me sasluša kad mu se zahvalju234 jem. Mislila sam da će sad ostati, a bilo
bi šteta da nisam pomenula. .. Eto« (vraćajući se u sobu), »nisam uspela. Gospodin Najtli nije
mogao da svrati. Ide u Kingston. Pitao me je moţe li nešto da učini...« i»Da«, reče Dţejn; »ćuli smo
njegovu ljubaznu ponudu; sve smo čuli«. »O, da, draga moja, verujem da jeste; jer su, znate, vrata
bila otvorena, i prozor je bio otvoren, a gospodin Najtli je glasno govorio. Sigurno ste sve čuli.
'Mogu li da učinim nešto za vas • u Kingstonu?' upitao Je on; i zato sam pomenula. .. O, gospođice
Vudhaus, zar baš morate da idete? čini mi se kao da ste sad došli; vrlo ljubazno od vas!« Ema izjavi
da je vreme da ide kući, poseta je već dugo trajala. Pošto su pogledali sat i videli da je jutro daleko
odmaklo, g-đa Vesten i njen pratilac, oprostivši se takođe, imali su vremena samo ria otprate dve
devojke do kapije Hartfilda, pre no što su krenuli u Rendols.GLAVA DVADESET DEVETA Nije
isključeno da se moţe ţiveti i bez okretnih igara. Ima primera da su mlađi ljudi i devojke proveli
mnogo, mnogo meseci ne odlazeći ni na kakvu igranku, i da im usled toga ni duh ni telo nisu
pretrpeli neku štetu. Ali kad
se jednom počne — kad se jednom, makar i najmanje, oseti blaţenstvo brzih pokreta, društvo koje
ne bi traţilo još moralo bi biti vrlo tromo. Frank čerčil je igrao jednom u Hajberiju i ţudeo je da igra
opet. Kad su g. Vudhausa nagovorili da sa svojom ćerkom provede jedno veče u Rendolsu, dvoje
mladih su poslednjih pola sata te večeri smišljali kako da to ostvare. Zamisao je bila Frankova i on
se najviše zauzimao da je sprovede u delo, dok je gospođica najbolje umela da proceni teškoće i
najviše se brinula za pitanja smeštaja i izgleda. Ali ipak je bila voljna da svetu ponovo pokaţe kako
čarobno igraju g. Frank čerčil i g-ca Vudhaus, voljna da radi ono u čemu se neće postiđeti kad je
uporede sa Dţejn Ferfaks, i najzad, voljna prosto da igra, bez ikakvih zlih primesa sujete — te mu je
pomogla prvo premeravajući koracima sobu u kojoj su se nalazili, da bi utvrdili koliko bi osoba
moglo stati, a zatim mereći i drugi salon, u nadi da će pronaći da je malo veći, iako je g. Vesten
tvrdio da su tačno jednake veličine. On je isprva zamislio i predloţio da se igranka, koja je počela u
kući g. Koula, završi u Rendolsu, da se skupi isto društvo s istim sviračem, što je odmah naišlo na
odobravanje. G. Vesten je prihvatio tu zamisao radujući se istinski, a cj-đa Vesten je pokazivala
puno dobre volje da im svira dokle god budu ţeleli da igraju. Zatim je do23S šao na red zanimljivi
posao da se utvrdi tačno koga će sve pozvati i da se za svaki par obezbedi neophodni deo prostora.
»Vi i gospođica Smit i gospođica Ferfaks, to su tri i dve gospođice Koks, pet«, ponavljao je više
puta. »A onda, biće dva Dţilberta, mladi Koks. moj otac i ja, i gospodin Najtli. Da, to će biti sasvim
dovoljno da bude prijatno. Vi i gospođica Smit i gospođica Ferfaks. to su tri, i dve gospođice Koks,
pet; a za pet parova biće dovoljno prostora«. Ali ubrzo iskrsnu primedba s jedne strane: »Da li će
biti dovoljno prostora Zc pet parova? Zbilja mi se čini da neće«. S druge strane: »Ipak, ne vredi
praviti sve to zbog pet parova. Pet parova, kad se ozbiljno razmisli, to je malo. Nema smisla ni
pozvati samo pet parova. To smo samo u prvi mah mogli prihvatiti«. Neko reče da g-cu Dţilbert
očekuju u kući njenog brata, te da će i nju morati da pozovu s ostalima. Neko drugi je verovao da bi
g-đa Dţilbert igrala one večeri, da je i nju neko zamolio. Pomenuše i drugog Koksovog sina. A kad
g. Vesten na kraju navede neke rođake koji bi tu morali da učestvuiu. i neke veoma davnašnje
poznanike koje ne bi smeli izostaviti, postade očevidno da će mesto \>et parova biti najmanje deset,
i svi počeše da se domišljaju kako bi se oni mooli smestiti. Vrata ove dve odaje nalazila su se
upravo jedna naspram drugih. , »Kako bi bilo da upotrebe obe odaje i da igraju preko hodnika?« To
je izgledalo najbolje, pa ipak ne toliko dobro da drugi ne bi traţili nešto bolje. Ema reče da bi to bilo
nezgodno; g-đa Vesten se brinula gde bi se večeralo, a g. Vudhaus se ozbiljno protivio iz
zdravstvenih razloga. Bilo mu je^ zaista vrlo ţao, ali to se ne bi moglo prihvatiti. »O, ne«, reče on,
»to bi bilo krajnje nesmotreno. Ja to ne bih mogao dopustiti zbog Eme! Ema nije otporna. Ona bi
strašno nazebla. A isto tako i sirota, mala Hari-jeta. I svi vi. Gospođo Vesten, vi biste začelo pali u
postelju; ne dajte im da,.govore o tako nerazumnim stvarima, molim vas, ne puštajte ih aa govore o
tome. Taj 237 \mladić« (tišim glasom) »vrlo je lakomislen. Nemojte reći njegovom ocu, ali taj
mladi čovek nije sasvim kako treba. Večeras je vrlo često otvarao vrata i drţao ih otvorena vrlo
nepromišljeno. Ne pomišlja na promaju. Ne ţelim da kod vas stvaram neraspoloţenje protiv njega,
ali on zaista nije kako treba«.
G-đi Vesten je bilo ţao zbog tog prekora. Znala je koliko je ta optuţba vaţna i činila je sve što moţe
da je odbije. Zatvorili su sva vrata, napustili ono rešenje s hodnikom i vratili se ponovo prvoj
zamisli da se igra samo u odaji u kojoj su se nalazili. G Frank Cerčil se s mnogo dobre volje trudio
da dokaţe kako je onaj prostor, gde je pre četvrt sata smatrao da jedva moţe stati pet parova, ustvari
sasvim dovoljan za deset. »Bili smo suviše raskošni«, rekao je. »Predvideli smo više prostora nego
što treba. Ovde moţe vrlo lepo da stane deset parova«. Ema je prigovarala: »To će onda biti guranje
— neprijatno guranje; ima li nečeg goreg nego kad se igra, a čovek nema mesta gde da se okrene?«
»Sasvim ste u pravu«, odgovori on ozbiljno, »to ni- \ kako ne valja«. Ali je ipak produţio da meri i
završio ovako: »Mislim da će ovde biti prilično mesta za deset parova«. »Ne, ne«, reče ona, »vi ste
sasvim nerazboriti. Ijljlo bi strašno da stojimo tako zbijeni. Nema nikakvog 'afa-dovoljstva kad se
igra u gomili — i to u gomili stisnutoj u maloj sobi«. »To je neosporno«, odgovori on. »Potpuno se
slaţem s vama. Gomila u maloj sobi — gospođice Vudhaus, vi zbilja umete da ^a malo reci date
celokupnu sliku. Izvrsno, baš izvrsno! Pa ipak, kad smo dotle došli, nema smisla dići ruke. Mom
ocu bi bilo krivo. . . i uopšte uzev... nisam siguran da. . . ipak mi se čini da bi ovde moglo lepo da
stane deset parova«. Ema je uvidela da u ljubaznoj paţnji koju joj ukazuje ima i malo sebičnosti i da
će joj se on radije usprotiviti, nego se lišiti zadovoljstva da s njom igra. Ali ona primi tu lasku, a
ostalo oprosti. Da je nameravala da se uda za njega, vredelo bi da ovde zastane, razmisli i po238
kuša da oceni koliko vredi njegova naklonost i kakva mu je narav; ali za ono što je očekivala od
njihovog poznanstva bio je sasvim dovoljno prijatan. Sutradan je još pre podne došao u Hartfild.
Ušao je u sobu s ljubaznim osmehom koji je pokazivao da zamisao nije napuštena. Ubrzo se videlo
da je došao da joj javi kako je učinjen jedan korak napred: »Dakle, gospođice Vudhaus«, počeo je
gotovo odmah, »nadam se da vas male odaje u kući mog oca nisu toliko uplašile da ste potpuno
izgubili volju da igrate. Donosim jedan nov predlog — moj otac se toga setio — i treba samo da se
vi saglasite, pa da ga odmah izvedemo. Smem li se nadati da ćete mi učiniti čast i odigrati sa mnom
dve prve igre na toj maloj igranci, koja će biti priređena, ne u Rendolsu, nego u gostionici kod
»Krune?« »Kod »Krune«!« »Da, ako vi i gospodin Vudhaus nemate šta da zame-rite, a ja verujem
da ne moţete, moj otac se nada da će njegovi prijatelji biti tako ljubazni da ga tamo posete. Moţe da
im obeća bolji smeštaj nego u Rendolsu, a doček neće biti ništa manje srdačan. To je njegova
zamisao. Gospođa Vesten je saglasna, ako ste vi zadovoljni. Svi se u tome slaţemo. O, savršeno ste
bili u pravu! Deset parova u ma kojoj sobi u Rendolsu, to bi bilo nepodnošljivo — uţasno! Ćelo
vreme sam osećao da ste u pravu, ali sam mnogo ţeleo da pronađem makar šta, pa nisam popuštao.
Zar nije ovo dobra izmena? Pristajte —• nadam se da pristajete?« »Izgleda da toj zamisli niko ne
moţe prigovoriti, ako se gospodin i gospođa Vesten slaţu. Mislim da je to odlično i, ukoliko se mene
tiče, biću izvanredno srećna... To mi izgleda jedino moguće rečenje. Tata, zar vam se ne čini da je to
izvrsno rešenje?« Morala je da ponovi i objasni pre no što je on potpuno razumeo; a potom, da bi ga
ubedila,' bilo je neophodno da mu još jednom sve izloţi, pošto je to bilo nešto sasvim novo. »Ne, po
njegovom mišljenju to nije nikakvo rešenje — vrlo rđava zamisao — mnogo gora od ranije.
239Prostorije u gostionici uvek su hladne i opasne; nikad nisu provetrene kako valja, niti su
pogodne da se ćovek u njima duţe zadrţava. Ako baš moraju da igraju, bolje da igraju u Rendolsu.
On nikad u ţivotu nije bio u toj odaji kod »Krune« — ne zna ni iz viđenja te koji drţe gostionicu. O,
ne — to je vrlo loša zamisao. Gore bi na-zebli kod »Krune«, nego ma gde«. »Upravo sam hteo da
primetim, gospodine«, reče Frank čerčil, »kako je jedna od najvećih prednosti te promene što će tu
biti veoma malo opasnosti da neko nazebe — mnogo manje opasnosti nego u Rendolsu. Jedino bi
gospodin Peri imao razloga da ţali zbog te promene, ali niko drugi«. »Gospodine«, reče g. Vudhaus
malo ţustrije, »vi se veoma varate ako zamišljate da je gospodin Peri takav čovek. Gospodin Peri se
mnogo brine kad god je neko od nas bolestan. Ali ja ne razumem kako je to vama odaja kod
»Krune« sigurnija da nećete nazepsti, nego kuća vašeg oca?« »Zato što je veća, gospodine. Neće
uopšte biti po-/ trebe da otvaramo prozore — nijedanput za ćelo veće; a kao što vam je dobro
poznato, svet se najčešće razboli zbog te strašne navike što otvara prozore i tako pušta hladan
vazduh na zagrejana tela.« »Da se otvaraju prozori! Ali, gospodine čerčile, valjda u Rendolsu ne bi
niko ni pomišljao da otvara jj^p-zore. Niko ne bi mogao biti tako nesmotren! To je nešto nečuveno.
Igrati kraj otvorenih prozora! Ubeđen sam da ni vaš otac ni gospođa Vesten ne bi to trpeli«. »Eh,
gospodine — ima lakomislenih mladih osoba, koje ponekad stanu iza zavese i otvore jedno krilo, a
niko to i ne sluti. često sam i sam to činio«. »Zbilja, gospodine? Zaboga, nikad to ne bih pomislio.
Ali ja ţivim van sveta i često me iznenadi ono što čujem. Pa ipak, to je zaista izvestan razlog i, moţe
biti, kad budemo to pretresli... ali o tim stvarima valja dobro promisliti. Ne moţe se u ţurbi
odlučivati. Ako bi gospodin i gospođa Vesten bili tako ljubazni da dođu ied-no pre podne k nama,
mogli bismo da porazgovaramo o tome i da vidimo šta se moţe učiniti«. 240 »Ali nesreća je,
gospodine, što je moje vreme tako ograničeno.. .« \ »O«, prekide ga Ema, »imaćemo dovoljno
vremena da p svemu porazgovaramo. Nema nikakve ţurbe. Ako se rnoţe udesiti da to bude kod
»Krune«, tata, biće veoma zgodno za konje. Biće vrlo blizu svoje konjušnice«. »Zaista, draga moja.
To je vaţna stvar. Dţems se, istina, nikad ne ţali, ali treba štedeti konje kad se moţe. Kad bih bio
siguran da će prostorije biti dobro provetrene. .. ali moţemo li se osloniti na gospođu Stouks?,
Sumnjam. Ne znam je čak ni iz viđenja«. »Mogu da jemčim za sve što se tiče takvih stvari,
gospodine, pošto će se za to starati gospođa Vesten. Gospođa Vesten se prima da sve uzme u svoje
ruke«. »Eto, tata! Sad morate biti zadovoljili — naša draga gospođa Vesten koja je oličenje
briţljivosti. Sećate li se šta je gospodin Peri rekao pre mnogo godina kad sam leţala od boginja?
'Ako gospođica Tejlor uzima na sebe da uvija gospođicu Emu, onda ne treba ničeg da se plašite,
gospodine'. I vi sami ste to mnogo puta pominjali, kao veliku pohvalu za nju!« »Da, vrlo tačno.
Gospodin Peri je odista tako rekao. Nikad to neću zaboraviti. Sirota mala Ema! Bila si opasno
bolesna od boginja — tojest bila bi opasno bolesna da se Peri nije onako usrdno starao. Nedelju
dana je dolazio četiri puta dnevno. Odmah je rekao da je lak oltik — i to nas je mnogo utešilo, ali
boginje su uţasna bolest. Kad mališani naše jadne Izabele budu dobili boginje, nadam se*da će ona
pozvati Perija«. »Moj otac i gosnođa Vesten nalaze se sada kod »Krune«,« reče Frank Cerčil. »i
razgledaju kakve mogućnosti pruţa ta kuća. Ostavio sam ih tamo i došao u Hartfild, u ţelji da što ore
čujem vaše mišljenje i u nadi da ću vas nagovoriti da im se Dridruţite i na licu mesta date svoje
savete. Oboje su ţeleli da vam to kaţem. Za njih bi bilo najveće zadovoljstvo ako biste mi dopustili
da vas otpratim donde. Bez vas neće moći ništa da učine kako treba«.
Ema je bila vrlo zadovoljna što su je pozvali na takvo savetovanje, i pošto je njen otac obećao da će
o svemu oromisliti dok ona bude tamo, dvoje mladih kxe>16 Ema 241nuše odmah zajedno do
»Krune«. Tu su ih čekali g. i g-đa7 Vestern, ushićeni što je došla i što se slaţe s njihovom zamišlju,
uţurbani i vrlo srećni, svaki na svoj nač/in. Ona je nalazila poneku manu, dok je on tvrdio da/ je sve
savršeno. ■ , j »Ema«, reče ona, »ova zidna hartija je gora nego što sam očekivala. Pogledajte!
Ponegde je uţasno prljava, a drvenarija je ţuća i zapuštenija nego što bi se moglo zamisliti«. »Draga
moja, vi suviše pazite na sitnice«, reče njen muţ, »Zar je sve to vaţno? Pri svetlosti sveca ništa se od
toga neće videti. Pri svećama će biti čisto kao u Ren-dolsu. Na našim klubskim večerima mi ne
opaţamo ništa od svega toga«. Gospe su na ovo, verovatno, pogledale jedna drugu, kao da su htele
reći: »Muškarci nikad ne znaju kad je nešto prljavo, a kad nije«, a gospoda su, verovatno, mislila u
sebi: »Ţene ne mogu bez tih malih gluposti i izlišnih briga«. Međutim, iskrslo je jedno pitanje na
koje gospoda nisu gledala olako: poveo se razgovor o prostoriji gde bi se večeralo. U vreme kad je
sagrađena dvorana za igranje, nije se mislilo na večere, i uz nju je dodata samo mala soba za
kartanje. Šta da se radi? Ta soba za kartanje biće potrebna za kartanje, ili, ako njih četvoro, da bi
bilo zgodnije, izglasaju da su karte izlišne, nije li opet suviše tesna da bi se u njoj udobno večeralo?
Mogla bi se u tu svrhu dobiti jedna druga odaja, znatno prostranija, ali se ona nalazi na drugom
kraju kuće i, da bi Se do nje došlo treba proći kroz dugačak i nezgodan hodnik. Tu je leţala teškoća.
G-đa Vesten se plašila da mladiće i devojke np uhvati promaja u tom hodniku, a ni Ema ni gospoda
nisu se mirili s izgledom da budu neprijatno stešnjeni za večerom. G-đa Vesten predloţi da ne sluţe
pravu večeru, nego da u maloj sobi postave sto sa sendvičima i ostalim, ali taj predlog bi prezrivo
odbačen. Izjavili su da bi i muškarci i ţene bili sramno prevareni u svom očekivanju ako na
domp.ćoi igranci ne bi seli za sto da večeraju i da g-đa Vesten ne srne to više ni da pomene. Ona
onda 242 pokuša da na drugi način prebrodi teškoće i, zagledajući u "tu sobu o kojoj su raspravljali,
primeti: ( »čini mi se da ipak nije toliko mala. Znate, neće nas, biti mnogo«. i A g. Vesten je u isto
vreme ţivo hodao hodnikom, krupnim koracima, i dovikivao: »Mnogo pričate o duţini ovog
hodnika, draga moja, dok on ustvari nimalo nije dug; a sa stepenica nema promaje«. »Kad bih samo
znala«, reče g-đa Vesten, »šta bi naši gosti najviše voleli. Naš cilj mora biti da učinimo onako kako
će se većini najviše dopasti — kad bi samo ćovek znao kako?« »Da, sasvim tačno«, uzviknu Frank,
»sasvim tačno. 2elite da čujete mišljenje vaših suseda. Ne čudim vam se. Kad bi se moglo utvrditi
šta oni glavni... naprimer, Koulovi. Oni nisu daleko. Da li da odem do njih? Ili do gospođice Bejts?
Ona je još bliţe. A gospođica Bejts će moţda bolje od ikog znati šta bi oni ostali voleli. Mislim da
nam je zaista potreban širi savet. Kako bi bilo da odem i pozovem gospođicu Bejts?« »Pa dobro —
ako hoćete«, reče g-đa Vesten, pomalo neodlučno, »ako mislite da će nam ona nešto koristiti«.
»Ništa određeno nećete čuti od gospođice Bejts«, reče Ema. »Ona će se ushićavati i zahvaljivati, ali
vam ništa neće reći. Neće čak ni slušati šta je pitate. Ne yi-dflli šta ćemo dobiti ako zapitamo za
savet gospođicu Bejts«.
»Ali omi je zanimljiva, izvanredno zanimljiva! Veoma volim da slušam gospođicu Bejts kad priča.
A, znate, ne moram da dovedem ćelu porodicu«. Ovde im priđe g. Vesten i, pošto je čuo predlog,
odlučno ga odobri. »Da, učini tako, Franče. Idi i dovedi gospođicu Bejts, da jednom svršimc ovu
stvar. Ubeđen sarn da će joj se zamisao dopasti, i ne znam ko bi nam bolje pokazao kako da
savladamo teškoće. Dovedi gospođicu Bejts. Počinjemo malo isuviše da izvoljevamo. Ona nam
stalno pruţa primer kako da budemo srećni. Ali dovedi ih obe. Pozovi ih obe«. »Obe! Zar bi stara
gospođa.. .?« 243»Stara gospođa! Ne, mlada gospođica, naravno. Sma-traću te vrlo glupim, Franče,
ako dovtdeš Letku bez ye-stričine«. ' »O, izvinite, molim vas. Nisam se odmah setio. Nesumnjivo,
ako vi to ţelite, potrudiću se da ih obe ube-dim«. On otrča. Mnogo pre no što se opet pojavio prateći
zdepastu, uredno obučenu tetku, koja je ţivo koračala, i njenu lepu sestričinu, g-đa Vesten je, kao
ţena blage naravi i dobra supruga, ponovo ispitala hodnik i zaključila da su njegove nezgodne strane
mnogo manje no što je ranije zamišljala — ustvari beznačajne, i da su s tirn otklonjene sve teškoće.
Sve ostalo, je. bar u mislima, izgledalo savršeno lako. Sve manje pojedinos+i o stolu i stolicama,
osvetljenju i muzici, čaju i večeri, rešene su same po sebi, ili su ih, kao sitnice, ostavili da se o
njima posta-raju g-đa Vesten i g-đa Stouks. Svi pozvani će sigurno doći. Frank je već pisao u
Enskum, predlaţući da ostane još koji dan preko one svoje đve sedmice, što mu, sigurno, neće moći
da odbiju. Biće to divna igranka. I g-ca Bejts, kad je stigla, najsrdačnije se saglasila da će tako biti.
Kao savetnik nije bila potrebna, ali kao osoba koja odobrava fuloga u kojoj je bila mnogo sigurnija)
dobro je došla. Odobravala je uopšte i u pojedinostima, toplo i bez prestanka, i to je moralo biti
prijatno. Šetali su tako svi još pola sata, tamo-amo po sobama, neki su predlagali, neki slušali, a svi
su radosno uţivali u onome što se spremalo. Pre no što se društvo razillo, F.ma je iunaku te večeri
konačno obećala prve dve igre, a potom je čula kako je g. Vesten šapnuo svojoj ţeni: ^Zamolio ju je
za igra, mila. Tako i treba. Znao sam da će to učiniti«. GLAVA TRIDESETA Nedostajala je samo
jedna stvar pa da Ema u očekivanju zabave bude potpuno zadovoljna — da se ova za-kaţe u roku
koji je određen Franku čerčilu za boravak u Sareju; jer je, uprkos pouzdanju g. Vestena, pomišljala
da nije nemoguće da čer'ilovi ne dopuste svome sestriću da ostane i dan duţe od dve nedelje. Ali se
smatralo da to nije izvodljivo. Za pripreme je trebalo dosta vremena, ništa nije moglo biti gotovo do
prvih dana treće nedelje, i tako su nekoliko dana morali oredviđati, preduzimati mere i nadati se, u
neizvesnosti — izlaţući se opasnosti — kako je ona mislila, velikoj opasnosti da sve rade uzalud.
Enskum se, međutim, pokazao milostiv,' milostiv na delu, ako ne na recima. Očevidno im se nije
dopalo što on ţeli da ostane duţe, ali se nisu usprotivili. Sve je bilo obezbeđeno i povoljno se
razvijalo; pošto obično jedna briga ustupa mesto drugoj. Ema, sigurna sad u svoju zabavu, poče da
se liuti zbog nesnosne ravnodušnosti g. Najtlija. Bilo zato što on sam nije igTao, bilo zato što su sve
to smislili ne oitajući aa za savet, kao da je doneo odluku da na sve to ne obraća ni najmanje paţnje,
rešen da mu ta zabava ne pobudi radoznalost sada, niti da ga razonodi docniie. .Pošto mu je i bez
pitanja sve saopštila, Ema nije mogla da dobije odgovor koji bi izraţavao odobravanje: rekao ie
samo: »Vrlo dobro. Ako Vestenovi drţe da vredi da se toliko trude radi nekoliko sati bučnog
zabavljanja, nemam da kaţem ništa protiv, sem to da mi oni neće birati zadovoljstva. — O, da!
moraću da dođem; ne mogu da odbi-
245jem. Staraću se, koliko god mogu, da ostanem budan ali bih više voleo da ostanem kod kuće i
pregledam nedeljne račune Viljema Larkinsa; mnogo više, priznajem. —-Kakvo je to zadovoljstvo
posmatrati druge kako igraju! Za mene, odista, nikakvo — ja ih, i ne gledam —ne znam ko to radi.
Verujem da je lepo igranje, kaoi vrlina, nagrada samom sebi. Oni koji stoje postrani obično misle
nešto sasvim drugo«. Ema oseti da su te reći upućene njoj, i to je mnogo naljuti. Međutim, nije se
pokazivao tako ravnodušan i tako ozlojeđen iz ţelje da ugodi Dţejn Ferfaks; kad je govorio protiv te
zabave, nije se rukovodio njenim ose-ćanjima, jer se ona grdno radovala pomišljajući na nju.
Postala je ţivahna — govorljiva: kazala je sama od seoe. »Oh gospođice Vudhaus. nadam se da se
neće dogoditi nište što bi omelo zabavu! Ala bi to bilo razočarenje! Priznajem da je očekujem s
veoma, veoma velikim zadovoljstvom«. Prema tome, nije hteo da se umili Dţejn Pe«^' kad je kazao
da bi više voleo društvo Viljema Larkmsa. Nei _ Sve više je bila uverena da se g-đa Vesten prevarila
u svojoj pretpostavci. On je prema njoj poKazi-vao prijateljstvo i saţaljenje — ali ne i ljubav. Ali
avaj, uskoro nije bilo potrebno da se prepire s g. Najtlijem. Pošto su se dva dana bezbriţno veselili,
najednom se sve srušilo. Stiglo je pismo od g. ^ei^' koji je od svog nećaka zahtevao da se odmah
vrati. G-đa Cerčil je bila slaba, suviše slaba da joj njegovo otsustvo ne bi teško padalo; vrlo se loše
osećala (tako je pisao njen muţ) kad je pre dva dana pisala svome necaKu, mada mu ništa nije
pomenula, ne ţeleći, kao i obično, da nanosi bol, i svikla da ne misli na sebe; ali je njena bolest sada
bila suviše ozbiljna, te mora da ga zamoli da bez odlaganja krene za Enskum. G-đa Vesten je smesta
javila Emi bitnu sadrţinu tog pisma, napisavši joj nekoliko reći. Njegov odlazak bio je neizbeţan.
Morao je da pođe za nekoliko sati, mada nije osećao za ujnu nikakvu zabrinutost, koja bi mu to
olakšala. Poznavao je njene bolesti; pojavljivale su se samo onda kad je njoj bilo zgodno. 246 li G-
đa Vesten je dodala da on »ima samo toliko vremena da posle doručka skokne do Hajberija i oprost,
se s ono malo prijatelja za koje moţe da pretpostavi da im je stalo do njega, i da ga uskoro mogu
očekivati u Hart-f ildu«. To ţalosno pisamce Emi je prekratilo doručak. Kad ga je pročitala, nije joj
ostalo ništa drugo sem da se ţali i jadikuje. Gubi zabavu — gubi mladića — i sve što je taj mladić,
moţda, osećao — sve je to isuviše ţalosno! Kako bi to veče divno proveli! Svi bi bili srećni! A ona i
njen igrač najsrećniji! — Jedino joj je pruţalo utehu ono njeno: »Kazala sam da će biti tako«.
Osećanja njenog oca bila su sasvim drukčija. Najviše je mislio o bolesti g-đe čerčil i ţeleo da zna
kako je lece; što se zabave tiče, strašno je što se Ema razočarala, ali će svi biti sigurniji' kod kuće.
Ema je očekivala svog posetioca već neko vreme pre no što se on pojavio; ali ako je to značilo da
nije bio mnogo nestrpljiv da je vidi, njegov tuţni izraz i utuče-nost iskupili bi ga kad je najzad
došao. Taj odlazak mu je tako teško padao da nije mogao da govori o njemu. Njegova ţalost bila je
očigledna. Prvih pet minuta se-deo je zanet u misli; a kad se trgao, kazao je samo: »Od svih
odvratnih stvari, rastanci su najgori«. »Ali vi ćete opet doći«, reče Ema. »Ovo neće biti vaša jedina
poseta Rendolsu«. »Ah!« -— (odmahujući glavom) — »neizvesno je kad ću biti u stanju da se
vratim! — Revnosno ću nastojati da mi dopuste! Sve svoje misli i brige usretsrediću na to! A ako
moj ujak i ujna budu proletos išli u London. . . ali bojim se... prošle godine nisu nikud mrdnuli...
bojim se da su taj običaj zauvek napustili«. »Moramo dići ruke od naše jadne zabave«.
»Ah, ta zabava — zašto smo uopšte čekali? Zašto nismo odmah zgrabili to zadovoljstvo? Kako
pripreme, glupave pripreme, često razruše sreću! Kazali ste nam da će tako biti. Oh, gospođice
Vudhaus, zašto ste uvek u pravu?« »Odista mi je veoma ţao što sam u ovom slučaju bila u pravu.
Mnogo bih više volela da sam bila vesela, a ne mudra«. 247»Ako budem mogao da opet dođem,
priredi ćemo ipak našu zabavu. Moj otac mnogo polaţe na to. Ne zaboravite šta ste mi obećali«.
Ema ga ljupko pogleda. »Kako su mi prošle te dve nedelje!« nastavljao je on, »Svaki dan draţi i
divniji od prethodnog! — Svakog dana osećao sam se sve manje sposoban da ţivim u nekom
drugom mestu. Blago onima koji mogu da ostanu u Hajberiju!« »Pošto nam sad odajete tako puno
priznanje«, reče Ema, smejući se, »usudiću se da vas upitam niste li se malo plašili kad ste došli?
Nismo li malo prevazišli vaša očekivanja? Uverena sam da jesmo. Uverena sam da niste očekivali
da ćemo vam se dopasti. Ne biste toliko oklevali da dođete da ste zamišljali da je Hajberi prijatan«.
On se nasmeja malo zbunjeno; mada je poricao, Ema je bila ubeđena da je kazala istinu. »1 još
jutros morate na put?« »Da, moj otac doći će ovamo po mene: zajedno ćemo otpešačiti do kuće, a
onda odmah polazim. Bojim se da će svakog časa naići«. »Nemate ni pet minuta za vaše prijateljice
gospođicu Ferfaks i gospođicu Bejts? Kako je to nezgodno! Moţda biste u snaţnom i razloţnom
duhu gospođice Bejts našli podrške«. »Da, — već sam ih posetio; prolazio sam pored kuće i
pomislio sam da je bolje da svratim. To je trebalo da učinim. Ušao sam na tri minuta, ali sam se
zadrţao zato što nisam zatekao gospođicu Bejts. Bila je izišla; morao sam da je sačekam dok se
vratila. To je ţena kojoj čo-vek moţe, kojoj mora da se srneje, ali koju ne bi ţeleo da uvredi. Bolje je
što sam ih posetio, jer...« Zastade, diţe se i priđe prozoru. »Jednom rečju«, reče on, »moţda
gospođice Vud-haus., , verujem da ste morali posumnjati. ..« On je pogleda kao da je ţeleo da joj
pročita misli. Nije znala šta da kaţe. Učini joj se da te reci prethode nečem veoma ozbiljnom, nečem
što ona nije ţelela. Stoga, u nadi da to otkloni, natera sebe da progovori, i mirno reče: ,248 »Potpuno
ste u pravu; prirodno je što ste ih pose-tili, jer...« On je ćutao. Mislila je da gleda u nju; verovatno je
razmišljao o onom što mu je kazala i pokušavao, da dokuči smisao. Ona ga ču kako uzdiše. Bilo je
prirodno što je smatrao da ima razloga da uzdiše. Nije mogao da poveruje da mu ona daje nade.
Pređe nekoliko nelagodnih trenutaka; on opet sede i, zauzevši odlučniji stav, reče: »Bilo mi je milo
što sve preostalo vreme mogu da posvetim Hartfildu. Ja veoma iskreno cenim vašu kuću...« ' Opet
ućuta, opet ustade, izgledajući vrlo zbunjen. Ema pomisli da je više zaljubljen u nju no što je
pretpostavljala; i ko zna kako bi se sve to završilo da se nije pojavio njegov otac? Odmah za njim
uđe i g. Vud-haus; a on, pošto je morao da se savlada, umiri se. Međutim, samo nekoliko minuta
docnije mučenje se završilo. G. Vesten, uvek oran kad treba svršiti neki posao i isto tako
nesposoban da odlaţe zlo koje se ne da izbeći, kao i da predvidi neko koje nije izvesno, reče:
»Vreme je da krenemo«. Mladi čovek, mada tuţno i uzdišući, morade da se sloţi i ustane da se
pozdravi. »Imaću vesti o svima vama«, reče on, »to mi je je-dkia uteha. Znaću sve što se ovde među
vama zbiva. Zamolio sam gospođu Vesten da mi piše. Bila je ljubazna da mi to obeća. Oh, kako je
divno dobijati pisma od ţene koja se istinski
brine za otsutnoga! Ona će mi sve ispričati. čitajući njena pisma, opet ću se naći u dragom
Hajberiju«. Vrlo prijateljskim stiskom ruke i vrlo ozbiljnim »zbogom« završio se taj govor, i vrata
se uskoro zatvo-riše za Frankom čerčilom. Njegov odlazak došao je naglo, njihovo viđenje bilo je
kratko; otišao je. Emu je taj rastanak toliko oţalostio, predviđala je da će njihovo malo društvo
toliko mnogo izgubiti njegovim otsustvom, da se već plašila da ne bude suviše oţalošćena i da joj
sve to ne padne suviše teško. Promena je bila tuţna. Otkako je došao, viđali su se skoro svakog
dana. Njegov boravak u Rendolsu nesumnjivo je dao ţivosti tim poslednjim dvema nedelja249ma
— neopisive ţivosti; svakog jutra mislila je na njega i očekivala da ga vidi, znajući kako će biti
paţljiv, raspoloţen i prijatan u ophođenju! Te dve nedelje provela je veselo, i sigurno će se jadno
osećati kad utone opet u svakodnevni ţivot Hartfilda. Kao vrhunac svih tih pri-jatnosti, on joj je
gotovo izjavio da je voli. Koliko je njegova naklonost jaka i postojana, to je druga stvar. Ali tog
časa nije mogla da sumnja da joj se ţarko divi i svesno je pretpostavlja drugima. To uverenje,
zajedno sa svim ostalim, navelo je nju na misao da je i ona pomalo zaljubljena u njega, uprkos
svemu što je ranije odlučila. »Sigurno jesam«, mislila je ona. »Postala sam rase-jana, umorna, sve
mi se čini glupo, nemam volje da sednem i prihvatim se nekog posla, sve u kući izgleda mi dosadno
i prazno! Sigurno sam zaljubljena; bila bih najčudnije stvorenfe na svetu da nisam — najmanje već
nekoliko nedelja. Lepo, dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Mnogi će kao i ja ţaliti za
zabavom, ako ne za Frankom čerčilom, ali će gospodin Najtli biti zadovoljan. Ako hoće, sad će
moći da provede veče sa svojim dragim Viljemom Larkinsom«. G. Najtli, međutim, nije likovao od
zadovoljstva. Nije mogao reći da je njemu lično ţao; da je to učinio, veseli izgled njegovog lica bi
pokazao da to nije tačno, ali je izjavio, i to vrlo ubedljivo, da mu je ţao što su se drugi preyarili u
svom očekivanju i s mnogo dobrote dodao: »Vi, Eroa, koja imate tako malo prilike da igrate,
nemate sreće; nemate baš nimalo sreće!« Prošlo je nekoliko dana pre no što se videla sa Dţejn
Ferfaks i pre nego što je mogla da oceni koliko iskreno ona ţali zbog te tuţne promene; ali kad su se
srele, učinila joj se odvratno spokojna. Međutim, treba reći da se nikako nije dobro osećala, patila je
od tako jakih glavobolja da je njena tetka izjavila kako ne veruje da bi Dţejn bila u stanju da
prisustvuje zabavi i da je odrţana; trebalo je, dakle, imati milosrđa i jedan deo njene neprilične
ravnodušnosti pripisati malaksalosti koja je dolazila od slabog zdravlja. 250 ■

GLAVA TRIDESET PRVA Ema je i dalje bila uverena da je zaljubljena. Pitala se samo koliko.
Isprva je mislila da je mnogo zaljubljena, a docnije da je samo malo. činilo joj je veliko
zadovoljstvo da sluša kako govore o Franku čer-čilu, i radi njega je, više no ikad, volela da se viđa s
Vestenovima. često je mislila na njega i nestrpljivo je očekivala neko pismo iz kojeg bi saznala
nešto o njemu, o njegovom raspoloţenju, kako rnu je ujna i ima li izgleda da naproleće opet dođe u
Rendols. S druge strane, nije mogla reći da je nesrećna, niti, kad je prvo jutro prošlo, da je manje
orna za rad nego obično: ostala je kao i dotle vredna i vesela. Sem toga, ma koliko da joj se
dopadao, ipak je bila u stanju da mu nađe i mana, a zatim, iako je toliko mislila na njega i, dok je
crtala ili vezla, pronalazila hiljadu zgodnih načina na koje bi se razvijalo i završilo njihovo
prijateljstvo, izmišljala zanimljive razgovore i otmeno napisana pisma, — svaka zamišljena izjava
ljubavi s njegove strane završavala
se time što ga je ona odbijala. Ljubav lm je uvek tiho prelazila u prijateljstvo. Rastanak bi im bio
obeleţen ne-ţ,nim i divnim osećanjima, ali svakako bi se morali rastati. Kad je to uvidela, palo joj je
na pamet da začelo nije mnogo zaljubljena; istina, ona se odavno čvrsto odlučila da nikad ne napusti
svog oca, da se nikad ne uda, ali bi neka snaţna ljubav morala ipak izazvati više borbe no što je ona
predviđala u svom srcu. »Ne vidim da sam i jedanput upotrebila reč »ţrtva«, razmišljala je. »Ni
jednom od mojih oštroumnih odgovora, mojih blagih odbijanja, ne pominje se ni 251izdaleka da ja
tu činim neku ţrtvu. Moram pretpostaviti da mi on stvarno nije neophodan da bih bila srećna.
Utoliko bolje. Nesumnjivo neću ubeđivati sebe da ose-ćam više no1 što je istina. Sasvim je
dovoljno što sam ovoliko zaljubljena. Ne bih volela da sam više«. Isto je tako, ukupno uzev, bila
zadovoljna onim što je mislila o njegovim osećanjima. »Što se. njega tiče, on je začelo veoma
zaljubljen — sve ukazuje na to — zaista je veoma zaljubljen! Kad opet dođe, ako njegova ljubav
ostane ista, moram se čuvati da mu ne dajem nade. Bilo bi neoprostivo ako bih drukčije postupila,
kad sam već sasvim rešena. Ne veru-jem ni da je dosada mogao smatrati da mu pruţam nade. Ne, da
je iole mislio da delirri njegova osećanja, ne bi bio tako nesrećan. Da je verovao da se moţe nadati,
drukčije bi izgledao i govorio na rastanku. Pa ipak se moram čuvati. To je pod pretpostavkom da
njegova naklonost ostane onakva kakva i" sad; ali nisam sigurna da će tako biti, ne izgleda mi da je
od onih ljudi. .. ne bih se pouzdala u njegovu čvrstinu i postojanost. Srce mu je vatreno, ali
zamišljam da bi moglo biti i pomalo nestalno. Ukratko, što više razmatram ovu stvar, utoliko sam
zahvalnija što ne zadire dublje u moju sreću. Posle nekog vremena sve će mi opet biti dobro — a
onda, biće lepo kad se to prebrodi: jer, kaţu da se svako jednom u ţivotu zaljubi, a ja ću ovde dosta
olako proći«. Kad je g-đa Vesten dobila pismo od njega, pokazala ga je Emi, a ova ga je pročitala s
toliko zadovoljstva i divljenja da se isprva zabrinula za svoja osećanja pomi-slivši- da je potcenila
njihovu snagu. Pismo je bilo dugo i lepo napisano, u njemu je iznosio potanko kako je putovao i šta
je osećao, izraţavao svu svoju ljubav, zahvalnost i poštovanje, kao što je bilo prirodno i časno, i
duhovito i verno opisivao sve što je usput zapazio u pojedinim mestiraa, a za šta bi se moglo
pretpostaviti da je zanimljivo. Nije bilo nikakvih sumnjivih, kitnjastih izvi-njavanja ili zabrinutosti:
jezik kojim se obraćao g-đi Vesten bio je proţet istinskim osećanjem. Prelaz iz Haj-berija u Enskum,
razliku između tih mesta u pogledu nekih najvaţnijih blagodeti društvenog ţivota, dodirnuo je tek
koliko da pokaţe kako je to snaţno osetio, i kako bi . 252 još mnogo više mogao o tome da piše da
ga ne zadrţavaju obziri pristojnosti. Nije nedostajala ni čar njenog imena u pismu. Više puta —
javljala se »gospođica Vud-haus« i uvek u vezi s nečim prijatnim, bilo s nekom pohvalom njenom
ukusu ili sećanjem na nešto što je ona kazala; a kad je poslednji put naišla na svoje ime, mada
neukrašeno nikakvim velikim vencem laskavih reci, razaznala je ipak posledice svog uticaja i
otkrila moţda najlaskaviju izjavu od svih ranijih. U praznom uglu na kraju pisma nalazile su se
zbijene ove reci: »U utorak, kao što vam je poznato, nisam imao nijednog slobodnog trenutka da
bih se oprostio s lepom malom prijateljicom gospođice Vudhaus. Molim vas, izvinite me kod nje i
isporučite joj moje pozdrave«. Ema ni trenutka nije sumnjala da je to sve napisano ustvari za nju.
Harijele se sećao samo kao njene prijateljice. Vesti o Enskumu i njegovim namerama nisu bile ni
bolje ni gore no što se očekivalo; g-đa čerčil se oporavljala i on se još nije usuđivao, ni u svojoj
uobrazilji, da odredi vreme kad će opet doći u Rendols. Pismo joj je pruţilo mnogo zadovoljstva
zbog osećanja koja je izraţavalo, i mnogo duhovnog potstreka zbog opisa, pa ipak, pošto ga je savila
i vratila gđi Vesten, zaključila je da je ono nije trajnije zagrejalo — da ona ipak moţe
da se liši onog ko ga je napisao, i da se on mora navići da se liši nje. Namere joj se nisu izme-nile.
Ostajala je pri odluci da ga odbije, i to je postalo još samo zanimljivije kad js usto zamišljala kako
bi se on docnije utešio i našao sreću. Pozdrav koji je uputio Harijeti i reći kojima ga je izrazio
— »lepa mala prijateljica« — naveli su je na misao da bi Harijeta mogla da je zameni u njegovom
srcu. Je li to nemoguće? — Ne. Harijeta je umno bila nesumnjivo mnogo slabija od njega, ali su
njeno ljupko lice i srdačno, jednostavno drţanje načinili na njega jak utisak, a pomoći će joj i sve
okolnosti i društvene i prijateljske veze. Za Harijetu bi to odista bilo laskavo i divno. »Ne smem da
sanjam o tome«, reče ona u sebi, »ne smem da se upuštam u te misli. Znam koliko je opasno predati
se takvim maštanjima. Ali dešavale su se i čudnije stvari. A kad se nas dvoje više ne budemo voleli
253kao sada, to će biti sredstvo' kojim će se učvrstiti između nas ono istinsko, čisto prijateljstvo,
koje već sad zadovoljno iščekujem«. Dobro je da ima spremno nešto čime bi tešila Harijetu, mada
ne bi bilo mudro pustiti na volju svojoj mašti: jer tu je zlo bilo na domaku. Kao što je u hajber-skim
razgovorima dolazak g. Franka čerčila zamenio ve-ridbu g. Eltena i obraćanje paţnje poslednjoj
novosti potpuno potisnu prvu, tako je sada, kad je Franka Cer-čila nestalo, sve više i neodoljivo
izbijalo staranje za sve što je u vezi sa g. Eltenom. Saopšten je dan njegova ven-ćanja. Uskoro će se
opet naći među njima — g. Elten i njegova mlada. Jedva su irnali vremena da porazgovaraju o
prvom pismu iz Enskuma, a već su svima bila puna usta o »g. Eltenu i njegovoj mladi« i Frank
čerčil je pao u zaborav. Emu bi spopadala muka kad bi čula to ime; tri nedelje je bila srećno
oslobođena g. Eltena, a iz sveg srca se nadala da je i Harijeta u poslednje vreme duševno ojačala.
Dok su bar imali u - izgledu igranku g. Vestena, Harijeta nije mnogo marila za'ostale stvari, ali je
sad postajalo očigledno da još nije dostigla takvo spokojstvo s kojim bi mogla da izdrţi njegov
stvarni dolazak — nove kočije, brujanje zvona i sve ostalo. Sirota Harijeta sva je treperila i bila su
joj dobrodošla sva ubeđivanja, smirivanja i svakovrsna paţnja koje je Ema mogla da joj pruţi. Ema
je osećala da nikad neće moći suviše da učini za nju i da Harijeta s pravom očekuje od nje da joj
pomogne svom svojom pameću i strpljenjem. Ali nije bilo lako neprestano ubeđivati a ne postizati
nikakav uspeh; neprestano nailaziti na odobravanje, a nikad se ne sloţiti u mišljenju. Harijeta je
slušala pokorno i govorila kako je to »vrlo tačno, upravo onako kako g-ca Vudhaus kaţe — ne vredi
misliti o njima, i ona više neće o njima misliti«. Ali ništa nije pomagalo što bi počele razgovor o
nečem drugom: pola sata docnije ona se, isto kao i ranije, uznemiravala i brinula zbog Eltenovih.
Nakraju, Ema preduze napad s druge strane. »Kad dopuštate sebi da vam ţenidba g. Eltena ne izbija
iz glave i da vas čini tako nesrećnom, vi, Harijeta, 254 time ustvari meni najoštrije prigovarate. Ne
biste me mogli jače prekoreti za grešku koju sam učinila. Znam da sam ja svemu kriva. Uveravam
vas da to nisam zaboravila. Obinarnivši sebe, ja sam, na nesreću, obmanula i vas. Uvek će mi biti
mučno kad se toga setim. Ne mislite da ima opasnosti da ću zaboraviti«. Harijetu je ovo duboko
tronulo, te nije bila kadra da izusti ništa više do nekoliko ţustrih usklika. Ema nastavi: »Ja nisam
sebe radi kazala da se savladate, Harijeta, nisam sebe radi kazala da manje mislite, manje govorite o
g. Eltenu: vas radi ţelela bih da tako bude, radi onog što je vaţnije od moje utehe — da biste se
navikli da gospodarite sobom, da biste vodili računa o svojim duţnostima i pazili na pristojnost,
trudili se da otklonite podozrenja, čuvali svoje zdravlje i svoj ugled i povratili svoj mir. To su
razlozi u koje sam vas ubeđivala. Oni su vrlo vaţni i meni je ţao što niste u stanju da ih dovoljno
osetite da biste se
njima rukovodili. Sasvim u drugi red dolazi ţelja da mene poštedite bola. Ja hoću da se vi spasete
većeg bola. Moţda sam ponekad pomislila da Harijeta neće zaboraviti šta bi trebalo — ili tačnije, šta
bi bilo ljubazno da učini za mene«. Obraćajući se tako njenom srcu, postigla je više no svim
ostalim. Neko vreme Harijeta je bila nesrećna pomišljajući da se pokazala nezahvalna i bezobzirna
prema g-ci Vudhaus, koju je zaista mnogo volela; a kad se malo utešila, bol je još ostao dovoljno
jak da je uputi pravim putem i da je na njemu prilično podrţi. »Vi ste najbolja prijateljica koju sam
ikada imala! Zar prema vama da budem nezahvalna! Vama nema rav-nefNikog ne volim kao vas!
O, gospođice Vudhaus, kako sam se pokazala nezahvalna!« Posle ovih reći koje su bile potkrepljene
svim onim što izraz lica i drţanje mogu da učine, Ema je osetila da nikad nije toliko volela Harijetu,
niti tako visoko cenila njenu ljubav. »Nema te čari koja je ravna neţnom srcu«, govorila je posle
toga samoj sebi. »Ništa se s tim ne moţe pore-diti. Toplo i neţno srce, srdačno i otvoreno drţanje
biće 255uvek privlačnije od najoštroumnijih glava na svetu: ubeđena sam u to. Mog milog oca svi
vole zbog njegovog neţnog srca — zbog njega je i Izabela tako omiljena. Ja ga nemam; ali znam
kako da ga cenim i poštujem. Po čari i blaţenstvu koje takvo srce pruţa, Harijeta je iznad mene.
Mila Harijeta! Ne bih vas zamenila ni sa najoštro-umnijim, najdalekoviđijim, najpametnijim
ţenskim stvorenjem, O, ona ledena Dţejn Ferfaks! Harijeta vredi stotinu takvih. A za suprugu —
suprugu razumnog čove-ka —takvo srce je od neocenjive vrednosti. Neću nikog da pominjern, ali
srećan će biti čovek koji Emu zameni Harijetom!« GLAVA TRIDESET DRUGA G-đu Elten su prvi
put videli u crkvi. Ali, mada su moţda prestali da se mole, nisu mogli zadovoljiti svoju radoznalost
posmatrajući mladu u crkvenoj klupi, te je ostalo da prilikom zvanićnih poseta, koje su pretstojale,
donesu odluku da li je odista vrlo lepa, samo lepušk'asta ili nije nimalo lepa. Ema je, više iz ponosa
i osećanja pristojnosti nego iz radoznalosti, odlučila da ne bude poslednja koja će joj čestitati;
stavila je sebi u zadatak da povede i Ha-fijetu, kako bi što pre'preturila preko glave ono najgore.
Nije mogla opet ući u tu kuću, nije mogla sedeti u istoj sobi u koju se pre tri meseca uzaludnim
lukavstvima sklonila da bi zavezala cipelu, a da se ne seti svega. Hiljadu neprijatnih misli padalo joj
je na um. Laskanja, ša-rade i uţasne zablude; nije se moglo pretpostaviti da sa i jadna Harijeta ne
seća. Ali se ona vrlo dobro drţala, bila je samo malo bleda i ćutljiva. Poseta, naravno, nije dugo
trajala, a Ema se tako nelagodno osećala i lupala glavu kako bi je još skratila, da nije htela da
donosi konačan sud o toj gospi, i ni u kom slučaju da ga izrekne, sem ono nekoliko reci koje ništa
ne znače: »ukusno obučena i vrlo prijatna«. Ustvari, nije joj se dopala. Nije htela da prenagli
nalazeći, joj mane, ali joj se činilo da nema otmejiosti; lakoće u ophođenju da, ali otmenosti ne. Bila
je gotovo ubeđena da za jednu mladu ţenu, koja ih prvi put vidi, a koja je usto i nevesta, ima suviše
lakoće u ophođenju. Bila je iepog stasa, nije imala ruţno lice, ali joj ni crte, ni izgled, ni glas, ni
ponašanje nisu imali ničeg otmenog. Ema je bar mislila da će se bar tako pokazati. 17 Ema 257Što
se tiče g. Eltena, njegovo ponašanje nije izgledalo — ali ne, uzdrţala se da ne kaţe kakvu
prenagljenu reč ili dosetku o njegovom ponašanju. Te pošete mla-dencima posle venčanja uvek su
neugodne; muškarac mora da bude vanredno snalaţljiv da bi odigrao tu ulogu. 2ena je u boljem
poloţaju; mogu da joj pomognu lepe haljine i pravo da bude stidljiva, ali muškarac mora da se
osloni samo na svoju zdravu pamet. Pošto je razmislila kako je jadni g. Elten
bio naročito zle sreće kad se našao u istoj sobi sa ţenom kojom se tek oţenio, ţenom kojom je Meo
da se oţeni i ţenom za koju se verovalo da će se njome oţeniti, morala ga je opravdati što nije
izgledao pametniji i što se ophodio s izveštačenom a ne istinskom lakoćom. »E pa, gospođice
Vudhaus«, reče Harijeta, kad su izišle iz kuće i pošto je uzalud čekala da njena prijateljica
progovori, »pa, gospođice Vudhaus« (uzdahnuvši lako), »šta mislite o njoj? Zar nije divna?« U
Emihom odgovoru bilo je malo kolebanja. »O, da... vrlo... vrlo dopadljiva mlada ţena«. »Nalazim
da je lepa, vrlo lepa«. »Vrlo lepo obučena, zaista; vanredno uspela haljina«. »Nimalo se ne čudim
što se zaljubio«. »O, ne, nema tu čovek ničem da se čudi; — lep miraz; a našla mu se tu pod
rukom«. »Nesumnjivo«, odvrati Harijeta, uzdišući ponovo, »nesumnjivo ga mnogo voli«. »Moţda,
ali nije svakom čoveku suđeno da se oţeni devojkom koja ga najviše voli. Moţda je g-đica Hokinz
ţelela da ima svoj dom i smatrala da je to najbolja prilika koja joj se moţe ukazati«. , »Da«, reče
Harijeta ozbiljno, »i nikakvo čudo, niko ne bi ni očekivao bolju. Lepo, iz sveg srca im ţelim da
budu srećni. A sad, gospođice Vudhaus, čini mi se da mi neće biti teško da ih opet vidim. On je isto
onako sjajan kao i uvek: ali, znate, sasvim je druga stvar sad, kad je oţenjen. Ne, zaista, gospođice
Vudhaus, ne treba da se plašite; u stanju sam da sedim i da mu se divim bez nekog naročitog jada.
Velika mi je uteha što znam da se nije oţenio devojkom nedostojnom sebe! Ona izgleda 258 krasna
ţena, upravo onakva kakvu on zasluţuje. Srećno stvorenje! Zove je 'Avgusta'. Kako ;e to divno!«
Kad su joj vratili posetu, Ema donese svoj sud. Tada je bila u stanju da više vidi i bolj< oceni. Kako
se Harijeta nije zadesila u Hartfildu, a njen otac bio je prisutan i zabavljao g. Eltena, mogla je četvrt
sata sama da razgovara s mladom gospom i posveti joj svu paţnju; to četvrt sata potpuno je uveri da
je g-đa Elten sujetna ţena, veoma zadovoljna sama sobom i uverena u svoj veliki značaj; da ima
nameru da blista i da se ističe iznad svih, ali da joj je ponašanje, stečeno u nekoj rđavoj školi, drsko
i suviše prisno; da su svi njeni pojmovi vezani za jedan krug ljudi i jedan način ţivota; da je
neznalica, ako ne i budalasta, i da g. Eitenu njeno društvo izvesno neće koristiti. Harijeta bi bila
bolja ţena za njega. Mada sama nije pametna i obrazovana, uvela bi ga u društvo onih koji to jesu;
g-đica Hokinz, kao što se lako dalo zaključiti po njenoj sigurnoj nadmenosti, bila je u svom krugu
najbolja. U toj rodbini glavnu vrednost prets^vljao je bogati zet iz okoline Bristola, a njegova-
glavna vrednost bili su njegova kuća i kočije. čim' je sela, odmah je počela da govori o Mapi Gro-
uvu. »To je dom moga zeta, gospodina Saklinga«. Pore-dila je Hartfild s Mapi Grouvom. U
Hartfildu imanje nije veliko, ali je uredno i lepo; a kuća je nova i dobro građena. Na g-đu Elten je,
izgleda, vrlo lep utisak ostavila veličina sobe, ulaska i svega što je videla i zamišljala. »Vrlo mnogo
liči na Mapi Grouv! Odmah je uočila sličnost! Ta soba je istog oblika i veličine kao jutarnja soba u
Mapi Grouvu, omiljena soba njene sestre«. Pozvala je u pomoć i g. Eltena. »Zar nije neverovatno
slična? — Odista, gotovo da zamisli da se nalazi u Mapi Grouvu«. »A stepenište! — Znate, čim sam
ušla, zapazila sam kako su stepenice vrlo slične; postavljene tačno u istom delu kuće. Zaista se
nisam mogla uzdrţati da ne uzvik-nern od iznenađenja! Gospođice Vudhaus, uveravam vas da mi je
veoma prijatno što me sve to potseća na kudi koja mi je tako draga, kao što je Mapi Grouv. Provela
sam tamo mnogo srećnih dana!« (Uzdišući malo čeţnji-vo.) »Divna kuća, nesumnjivo. Svaki ko je
vidi zadivljen 17* 259Je njenom lepotom; ali za mene je ona bila skoro kao oopstveni dom. Ako
jednog dana pređete u drugu sredinu, kao ja, gospođice Vudhaus, razurnećete kako je to
divno kad čovek nađe nešto što ga potseća na ono što je ostavio za sobom. To vam je jedna od
rđavih strana odaje«. Ema odgovori što je kraće mogla, ali sasvim dovoljno za g-đu Elten, koja je
ţelela da samo ona govori. »Toliko mnogo liči na Mapi Grouv. I to ne samo kuća; budite uvereni da
je imanje, koliko sam bila u stanju da vidim, upadljivo slično. Mapi Grouv je isto tako bogat
lovorovim drvećem i zasađeno je gotovo na istom mestu — odmah iza travnjaka; a videla sam malo
dalje i neko divno, veliko drvo, s klupom oko stabla, koje mi ]e odmah probudilo uspomene! Moj
zet i sestra biće ushićeni kad vide vašu kuću. Ljudima koji i sami poseduju veliko imanje, uvek
pričinjava zadovoljstvo kad vide nešto slično«. Ema je sumnjala u istinitost te tvrdnje. Bila je uve-
rena da ljudi koji imaju veliko imanje slabo mare za tuđa velika imanja, ali nije vredelo osporavati
tako očevidnu zabludu, te stoga samo odgovori: »Kad budete bolje upoznali ove krajeve, plašim se
da ćete pomisliti kako ste precenjival; Hartfild. Sarej je pun lepota«. »O, da, to mi je dobro poznato.
To je, znate, bašta Engleske. Sarej je bašta Engleske«. »Da, ali ne smemo suviše polagati na tu
odliku. Verujem da se mnoge pokrajine, isto kao i Sarej, nazivaju baštom Engleske«. »Ne, ne
mislim«, odgovori g-đa Elten, osmehujući se veoma zadovoljno. »Nisam čula da ijednu pokrajinu
nazivaju tako sem Sareja«. , Ema ućuta. »Moj zet i sestra obećali su nam da će nas posetiti
najkasnije uproleće ili uleto«,' nastavljala je g-đa Elten, »i tada ćemo ići na izlete. Dok oni budu u
gostima^ nesumnjivo ćemo praviti mnogo izleta. Oni će se, razume se, dovesti u svojim velikim
otvorenim kočijama, u koje mogu lepo da se smeste četvoro; prema tome. da i ne po~ minjem naša
kola, moći ćemo vrlo dobro da upoznamo 260 sve lepote. Mislim da u to doba godine neće
doputovati u svojim lakim kolima. Kad dođe vreme, svakako ću im preporučiti da uzmu otvorene
kočije; to će biti mnogo zgodnije. Znate, gospođice Vudhaus, kad ljudi dolaze u ovako lepe krajeve,
sasvim je prirodno što ţelim da vide što više; gospodin Sakling mnogo voli izlete. Prošlog leta smo
dvaput išli u Kings-Vesten, odmah čim su kupili otvorene kočije; bilo je divno. Pretpostavljam da vi
ovde, gospođice Vudhaus, svakog leta priređujete više takvih izleta?« »Ne, ne ovde u neposrednoj
okolini. Prilično smo daleko od naročito lepih mesta koja bi bila pogodna za takve izlete; a čini mi
se da spadamo u vrlo miran svet i više volimo da sedimo kod kuće nego da se upuštamo u razne
zabave«. »Ah! najprijatnije od svega je sedeti kod kuće. Nema toga ko više od mene voli kuću. U
Mapi Grouvu sam ušla u poslovicu. Koliko bi puta Selina kazala, kad bi polazila za Bristol;
»Nikako ne mogu da pokrenem tu devojku iz kuće. Moram da idem sama, mada mrzim, da se bez
društva vozim u velikim kočijama. Ali Avgusta se, verujem, ne bi nikad svojevoljno maknula dalje
od ograde parka«. Više puta bi to kazala; pa ipak, ja ne zastupam mišljenje da se treba potpuno
zatvoriti. Naprotiv, verujem da je vrlo rđavo kad se ljudi potpuno odvoje od društva i da je mnogo
pametnije izlaziti u svet, ne preterujući i ţiveći u njemu ni suviše mnogo ni suviše malo. Ali ja
sasvim razumem vaš poloţaj, gospođice Vudhaus« (gledajući u g. Vudhausa), »stanje zdravlja vašeg
oca sigurno pretstavlja veliku prepreku. Zašto ne pokuša da ode' u Bat? — Zaista bi trebalo.
Dopustite da vam preporučim Bat. Ni najmanje ne sumnjam da će pomoći gospodinu Vudhausu«.
»Moj otac je ranije više puta išao tamo, ali mu nije koristilo, a gospodin Peri, čije vam ime
verovatno nije nepoznato, ne smatra da bi mu sad moglo biti od veće koristi«. »Ah, to je velika
šteta; jer, uveravam vas, gospođice Vudhaus, kad voda prija, pravo je čudo koliko se čovek oporavi.
Dok sem ţivela u Batu, videla sam mnogo pri-mera! A to je tako veselo mesfco da bi moralo da
koristi 281i raspoloţenju gospodina Vudhausa, koje je, kako sam čula, ponekad vrlo loše. A što se
vas tiče, mislim da nije potrebno da se trudim i da vam preporučujem to mesto. Skoro svi znaju
kakve prednosti pruţa Bat mladom svetu. Tu bi vi, koji tako mirno ţivite, divno ušli u svet, a ja bih
vam mogla odmah obezbediti najbolje društvo u tom mestu. Jedno moje pisamce donelo bi vam
čitavu gomilu poznanika; a moja najbolja prijateljica, gospođa Patridţ, kod koje sam uvek stanovala
kad sam boravila u Batu, rado bi vam se našla na ruci i s njom bi vam bilo najpogodnije da
izlazite«. Ema više ne bi mogla da podnese a da se ne pokaţe neučtiva. Da bude zahvalna g-đi Elten
za ono što ona naziva »ulaskom u svet« — da izlazi u društvo pod okriljem neke prijateljice g-đe
Elten — verovatno neke proste i nametljive udovice, koja izdajući sobe izlazi nekako na kraj! —
Ugled g-ce Vudhaus iz Hartfilda je odista duboko pao! Uzdrţala se, međutim, da ne odgovori onako
oštro kako je mogla, i samo se hladno zahvalila g-đi Elten, »ali uopšte ne dolazi u obzir da idu u
Bat; nije sasvim ubeđena da bi njoj to mesto prijalo bolje no njenom ocu«, A zatim, da bi izbegla
nove uvrede i ljutnju, odmah promeni predmet razgovora. »Ne pitam vas da li se bavite muzikom,
gospođo Elten. U ovakvim prilikama, obično se o ţeni čuje sve još pre no što stigne, i Hajberi već
odavno zna da,odlično svirate«. »O, ne, nije tačno. Moram da se pobunim. Odlično sviram! Daleko
od toga, verujte mi: uzmite u obzir koliko je pristrasna osoba od koje to obaveštenje potiče. Ja
ludujem za muzikom — strasno je volim — i prijatelji mi kaţu da nisam potpuno bez dara; što se
ostalog tiče, dajem vam časnu reč da sviram sasvim osrednje. Znam vrlo dobro da vi, gospođice
Vudhaus, divno svirate. Verujte mi da sam osetila ogromno zadovoljstvo, utehu i radost kad sam
čula da ću ući u društvo koje toliko neguje muziku. Ja prosto ne mogu bez muzike. Neophodna mi
je za ţivot; i pošto sam navikla da uvek budem u društvu koje mnogo voli muziku, i u Mapi Grouvu
i u Batu, učinila bih vrlo veliku ţrtvu kad bih ovde morala da je se 262 lišim. Isto to sam pošteno
kazala gospodinu E. kad mi je govorio o mom budućem domu i izraţavao svoj strah da će mi
povučen ţivot biti neprijatan, pored toga što je i kuća manja —- a on je znao na šta sam navikla i
razume se da je pomalo strepeo. Kad mi je tako govorio o mom budućem ţivotu, pošteno sam
kazala da "sveta" mogu da se odreknem — prijema, zabava, pozorišta — jer se ne plašim samoće.
Pošto sam obdarena tolikim duševnim bogatstvom, meni svet nije potreban. Lako mogu da se
prođem bez njega. Drukčije je za one koji nemaju. nikakvog duševnog bogatstva, ali mene moje
čini nezavisnom. A što se tiče snba koje su manje od onih na koje sam navikla, na to stvarno nisam
ni mislila. Nadala sam se da sam kadra da podnesem ma kakvu ţrtvu te vrste. Naravno, u Mapi
Grouvu sam navikla na svaku udobnost, ali sam ga uverila da za moju sreću nisu potrebna dvoja
kola, niti velike odaje. »Ali«, kazala sam, »da budem sasvim iskrena, mislim da neću. biti u stanju
da ţivim bez društva koje se pomalo bavi muzikom. Ne postavljam nikakav drugi uslov, ali bez
muzike ţivot bi za mene bio prazan«. »Ne moţemo pretpostaviti«, reče Ema osmehujući se, »da bi
se gospodin Elten ustezao da vas uveri kako u Hajberiju postoji društvo koje vrlo mnogo voli
muziku; i nadam se da nećete otkriti da je prešao granice istine više no što mu se moţe oprostiti, s
obzirom na pobudu«. »Nije, odista, u tom pogledu nemam nikakve sumnje. Očarana sam što sam
ušla u ovakav krug: nadam se da ćemo imati
mnogo krasnih malih koncerata. Mislim da vi, gospođice Vudhaus, i ja moramo da osnujemo jedan
muzički klub i odrţavamo redovne nedeljne sastanke u vašoj ili našoj kući. Zar to ne bi bilo lepo?
Ako se potrudimo, verujem da će nam se ubrzo i drugi pridruţiti. Tako nešto bilo bi naročito zgodno
za mene, kao potstrek da stalno veţbam; jer udate ţene, znate... obično je ţalosna ta priča, veoma
lako prekidaju s muzikom«. »Ali za vas, koji je toliko mnogo volite, sigurno ne postoji opasnost«.
»Nadam se da je tako; ali stvarno, kad pogledam okolo na svoje prijateljice, zadrhtim. Selina je
potpuno Prestala da svira — nikad i ne seda za klavir iako je 263vrlo lepo svirala. A isto se moţe
reći za gospođu Dţe-fri — Klara Patridţ kao devojka —: i dve Milmanove, sada gospođu Berd i
gospođu Dţemsa Kupera, i još neke koje bih mogla da nabrojim. Boga mi, to je dovoljno da mi zada
strah. Nekad sam se strašno ljutila na Selinu, ali sad počinjem da shvatam da udata ţena mora da se
stara o mnogim stvarima. Jutros sam punih pola sata provela sa svojom kuvaricom«. »Ali sve će
to«, reče Ema, »uskoro ući u svoj redovni tok...« »Uostalom, videćemo«, reče g-đa Elten smejući
se. Videći da je rešena da zanemari sviranje, Ema nije imala ništa više da kaţe; posle jednog
trenutka ćutanja g-đa Elten izabra drugi predmet razgovora. »Posetili smo Rendols«, reče ona, »i
zatekli smo ih oboje kod kuće; izgleda da su to vrlo prijatni ljudi. Mnogo mi se dopadaju. Gospodin
Vesten izgleda sjajan čovek — kod mene je već zabeleţen na prvom mestu, verujte. A ona izgleda
istinski dobra — ima u njoj nečeg materinskog i plemenitog što čoveka odmah osvoji. — Ona je
bila vaša vaspitačica, mislim«. Ema je skoro zanemela od čuda. Ali je g-đa Elten, ne sačekavši
potvrdu, produţila. »Znajući to, malo sam se iznenadila kad sam videla kako joj je drţanje
gospodstveno. Ali ona je stvarno prav,a gospođa«. »Gospođa Vesten«, reče Ema; »uvek se vanredno
lepo drţala. Njeno osećanje onog što se pristoji, njena jednostavnost i otmenost mogli bi biti
najpouzdaniji uzot za svaku mladu ţenu«. »I šta mislite, ko je došao dok smo kod nje sedeli?« Ema
je bila u nedoumici. Po načinu na koji je to kazala pomislila je da se radi o nekom starom
poznaniku, i kako bi mogla da pogodi? »Najtli!« nastavi g-đa Elten; — »Najtli. lično! Zar me nije
posluţila sreća? Jer, kako nisam bila kod kuće . kad je pre neki dan dolazio, nikad ga ranije nisam
videla; i razume se, pošto je tako dobar prijatelj gospodina E., bila sam strašno radoznala. Tako je
često pomi-njao svog prijatelja Najtlija da sam zaista nestrpljivo.. 264 . . očekivala da ga vidim; i
mome caro sposo1) moram priznati da ne treba da se stidi svog prijatelja. Najtli je/ pravi gospodin;
mnogo mi se dopada. Mislim da je neosporno vrlo otmen čovek«. /^ Srećom, došlo je vreme da ide.
Otišli su i fima je odahnula. »Nepodnošljiva ţena!« odmah je uzviknula. »Gora rio što sam
zamišljala. Sasvim nepodnošljiva! Najtli! Ne bih mogla verovati. Najtli! Nikad ga u ţivotu nije
videla, a zove ga Najtli! I nalazi da je pravi gospodin! Mala skorojevićka, prostakuša sa svojim
'gospodin E.' i 'caro sposo', i svojim 'duševnim bogatstvom' i svojom drskom uobraţenošću i
prenemaganjem poluobrazovanog sveta. čak je otkrila da je gospodin Najtli pravi gospodin!
Sumnjam -da će joj on uzvratiti tu pohvalu i zaključiti da je ona igospođa. Da mi je ko pričao, ne
bih vero-vala! I predlaie da se ona i ja udruţimo i obrazujemo muzički klub! (Covek bi pomislio da
smo prisne prijateljice! A gospoda Vesten! čudi se što je osoba koja me je vaspitala prava gosnođa!
Sve gore i gore. Nikad nisam srela nekog sličnog. Prevazilazi sva moja očekivanja. Ha*-rijetu bi
svako poređenjes njom uvredilo. Sta bi Fraiak čerćil, da je pvde, kazao o njoj? Kako
bi se naljutio i zabavljao! AH, eto — odmah mislim na njega. Uvek najpre pomislim na njega! Kako
sam samu sebe ulovilal Frank čerčil ^ni redovno pada na um!« Te misli $u joj brzo jedna za drugom
proletele kroz glavu, pa je bila u stanju da sasluša oca kad se ovaj sredio i hteo da razgovara s njom
posle uţurbanosti koju je izazvao odlazak Eltenovih. »Lepo, draga moja,«, otpoče on polako, »s
obzirom da je nikad ranije nismo videli, izgleda da je zgodna mlada ţena, a Iverujem da si se i ti
njoj, mnogo dopala. Govori malo siiviše brzo. Malo brţi govor vređa uvo. Ali ja sam verovapio
suviše osetljiv ne volim nepoznate glasove; a nikd> ne govori kao ti t jadnM gospođica Tejlor. Pa
ipak, izgleda da ie vrlo ljubazna i pristojna ţena, i nesumnjivo ćel se pokazati dobra supruga. Mada
mislim da bi bolje učjinio da se nije oţenio. Izvinio sam se što *) caro sposo — dragi suprug (ria
ital.) 265sam bolje urneo što, nisam bio u stanju da posetim njega i gospođu Elten povodom tog
srećnog događaja; kazao Sam da se nadam da ću svakako to učiniti naleto. Ali trefralo je da odem
ranije. čovek se pokazuje vrlo nemaran ako ne učini .svoje podvorenje mladi. Ah, to pokazuje
ka"feo sam veliki bolesnik! Ali ne volim onaj za-vijutak kad se skreće u Crkvenu ulicu«. »Vaši
razlozi Su nesumnjivo naišli na razumevanje. Gospodin Elten vas poznaje«. »Da, ali mlada ţena —
nevesta — trebalo je da je pozdravim, ako je moguće. Tu sam se ogrešio«. »Ali, dragi tata, vi niste
veliki prijatelj braka; prema tome, zašto biste se tako ţurili da pozdravite neku ne-vestu? Za vas to
ne bi trebalo ništa da znači. Daćete pot-streka ljudima da se ţene, ako im poklanjate toliku paţnju«. |
»Ne, draga moja, nikad nisam dao nekome potstreka da se oţeni, ali uvek ţelim da se pokaţem
paţljiv prema ţeni — a nevesta, naročito, ne srne se nikad zanemariti. N'joj se duguje mnogo više.
Znaš, draga ijnoja, nevesta uvele zauzima prvo mesto u društvu, bez obzira ko su ostali«, »E pa,
tata, ako to nije potstrek za ţenidbu i udaju ne zEiam šta je; i od vas nikad ne bih očekivala da date
svoj blagoslov takvim taštim mamcima za jadne mlade ţene«. \ »Dr^ga moja, ne razumeš me. To je
sanjo stvar učti-vosti i dobrog vaspitanja, i nema nikakve Veze s davanjem potstreka ljudima da
stupaju u brak«j. Ema nife imalf više šta da kaţe. Njen'otac je postao razdraţljiv i nije bio u stanju da
je razunje. Misli joj se vratiše uvredama g-đe Elten i dugo, vrlo\ dugo se bavila njima. GLAVA
TRIDESET TREĆA Ništa od onog što je docnije pronašla nije navodilo Emu da povuče svoje loše
mišljenje o g-đi Elten. Ono što je zapazila pokazalo se prilično tačno. Onakva kakva joj se učinila
pri tom drugom razgovoru, takva joj je izgledala kad god su se opet srele — nadmena, uobraţena,
preterano prisna, neznalica i nevaspitana. Ima malo le-pote i malo obrazovanja, ali i tako malo
razboritosti da se drţi kao osoba koja dobro poznaje sve i dolazi da, u jedno društvance koje ţivi van
grada unese više ţivosti i uzdigne ga; zamišljala da je g-ca Hokinz u društvu zauzimala takav poloţaj
koji moţe da prevaziđe jedino ugled g-đe Elten. Nije bilo razloga za pretpostavku da g. Elten iole
drukčije misli o svojoj ţeni. Izgledalo je da je ne samo srećan nego i gord što je ima. Kao da čestita
samom sebi što je u Hajberi doveo takvu ţenu kojoj čak ni g-ca Vudhaus nije ravna. Veći deo njenih
novih poznanika bio je njome vrlo zadovoljan: to su bili ljudi skloni da laskaju ili nenavikli da
ocenjuju, koji su se povodili za mišljenjem dobroćudne g-ce Bejts, ili su smatrali da nevesta mora
biti onako pametna i prijatna kao što sama za sebe tvrdi. I tako su se od usta do usta
pronosile pohvale o g-đi Elten, a g-ca Vudhaus ih nije ometala, već je uvek bila gotova da ponovi
ono što je sama u tom pravcu doprinela, govoreći ljubazno kako je ona »vrlo prijatna i vrlo lepo
odevena«. U jednom pogledu g-đa Elten je postala čak gora no što je isprva izgledala. Izmenila su
se njena osećanja prema Emi. Verovatno uvređena što su njeni pokušaji da 267T uspostavi prisniji
odnos naišli na tako slab odziv, i ona se sa svoje strane povukla i postajala je sve više hladna i
udaljena. Ova posleđica bila je Emi ugodna, ali uzrok iz kojeg je poticala, zla volja, neminovno je
činio Emu još više netrpeljivom, A i prema Harijeti se — kao i g. Elten — ponašala neljubazno:
drţali su se potsmešljivo i nemarno Ema se nadala da ^e ovo brzo izlećiti Hari-jetu, ali ih je obe
veoma tištalo što su slutile otkud potiče takvo ponašanje. Nije bilo sumnje da je ljubav sirote
Harijete prineta na oltar supruţanske iskrenosti, a veoma verovatno je ispričan i Emin udeo u
događaju, obojen onako kako je najnepovoljnije za nju, a najlaska-vije za njega. I naravno, oboje su
je mrzeli. Kad ništa drugo nisu imali da kaţu, uvek im je moralo biti lako da ogovaraju g-cu
Vudhaus; neprijateljstvo, koje nisu smeli izraziti otvorenim nepoštovanjem prema njoj, nalazilo je
oduške u prezrivom drţanju prema Harijeti. G-đi Elten se mnogo dopala Dţejn Ferfaks, i to od prve.
Ne samo onda kad se već moglo pretpostaviti da će joj ratno stanje s jednom mladom ţenom
preporučiti onu drugu, već od samog početka. Nije se zadovoljavala da pokaţe kako joj se, sasvim
prirodno i opravdano, divi — već je ţelela da ioj Domogne i pokaţe se kao njena prijateljica, iako ioj
niko ništa nije traţio, ili molio, niti je imala neka osobita prava. Ema je, pre no što će izgubiti njeno
poverenje, otprilike prilikom njihovog trećeg susreta, čula njene viteške namere u tom pogledu.
»Dţejn Ferfaks je čarobna, gospođice Vudhaus — ja prosto ludujem za njom. Milo i zanimljivo
stvorenje. Tako blaga i otmena — i tako darovita! Verujte mi, ja mislim da ie ona izvanredno
obdarena. Ne usteţem se da kaţem da ona divno svira. Dovoljno se razumem u muzici da bi se o
tome odlučno izjasnila. O, ona je zbilja čarobna! Smefaćete se mome ţaru — ali, verujte mi, ja samo
o Dţejn Ferfaks govorim. A njen poloţaj je takav da ćovek mora da se trone! Gospođice Vudhaus,
moramo se potruditi i pokušati da nešto učinimo za nju. Moramo je više istaći, Ne smemo dopustiti
da tako obdarena de-vojka. ostane nepoznata. Sigurno se sećate onih divnih stihova pesnikovih: 268
„Mnogom ie cvetu suđeno da ni od kog neviđen cveta, " I miris svoj da raspe u vazduh prazan i
pust". Ne bismo smeli dopustiti da se tako nešto obistini kod slatke Dţejn Ferfaks«. »Izgleda mi da
nema opasnosti«, odgovori Ema, mirno, »a kad budete bolje upoznali prilike gospođice Ferfaks i
shvatili u kakvoj je kući odrasla, kod pukovnika i gospođe Kambel, ne verujem di ćete pretpostaviti
da bi njena obdarenost mogla ostati skrivena«. »O, draga gospođice Vudhaus, ali ona se sad strašno
povukla, nalazi se u mraku, gurnuta je u zapećak. Kakva god da je preimućstva uţivala kod
Kambelovih, sad im je očevidno došao kraj! A mislim da ona to oseća. Sigurna sam. Vrlo je
skromna i ćutljiva. Na njoj se vidi da trpi što nema podrške. Zbog tog je još više volim. Moram
priznati da je to za mene preporuka: velika sam pobornica skromnosti — a zbilja je čovek retko
sreće u ţivotu. Izuzev kod onih koji su u svemu niţi od nas, skromnost izvanredno prijatno deluje.
O! Verujte mi, Dţejn Ferfaks je prekrasna i nisam u stanju da iskaţem koliko pobuđuje moju
paţnju«. »Izgleda da vam je mnogo stalo do toga ;— ali meni nije jasno kako biste vi, ili ma ko od
ovdašnjih poznanika gospođice Ferfaks, ma ko od onih koji je poznaju duţe nego vi, mogli za nju da
učinite ma šta drugo sem...«
»Draga moja gospođice Vudhaus, mnogo se moţe učiniti, samo treba smeti. Vi i ja ne moramo da se
plašimo. Ako mi damo orimer, mnogi će poći za njim, koliko mogu, mada nisu svi u našem
poloţaju. Mi imamo kočije kojima je moţemo dovesti k nama i vratiti kući; mi ţivimo na tako
velikoj nozi da nikad ne moţe biti ni najmanje nezgodno da nam dođe i Dţejn Ferfaks na ručak ili
večeru. Ja bih se mnogo naljutila kad bi nam Rajt spremio takav ručak na koji ne bih uvek smela da
Pozovem i još nekoga sem Dţejn Ferfaks. Tako nešto uopšte ne mogu da zamislim. A +o je
razumljivo kad se 'ma u vidu na kakav sam ţivot naučila. Za mene, u vođenju kuće veća opasnost
leţi, moţda, na suprotnoj strani — da ću spremati preterano mnogo j da ću malo Paziti na izdatke.
Verovatno ću se više no što bi trebalo 269I ugledati na Mapi Grouv, jer mi se ne pretvaramo da u
prihodima moţemo da se merimo s mojim zetom, gospodinom Saklingom. AJi, u svakom slučaju, ja
sam odlučila da ukazujem naročitu paţnju Dţejn Ferfaks. Ona će, besumnje, vrlo često biti moj gost,
upoznaću je gde god mogu sa svojim prijateljima, priređivaču muzička posela da bili istakla njenu
obdarenost, i stalno ću motriti ako se ukaţe neko pogodno mesto za nju. Imam vrlo širok krug
poznanstava i ne sumnjam da ću ubrzo čuti za nešto što bi joj odgovaralo. Razume se, pretstaviću je
naročito svome zetu i sestri kad nam budu došli. Sigurna sam da će je oni mnogo zavoleti. A kad se
malo više s njima upozna, nestaće njene boiaţljivosti, jer će je oboje pridobiti svojim drţanjem koje
je veoma blago. Svakako ću je vrlo često pozivati dok oni budu boravili kod nas, a verujem đa ćemo
ponekad naći jedno sedište za nju u njihovim otvorenim kočijama, kad budemo išli na izlete«.
»Sirota Dţejn Ferfaks!« pomisli Ema. »Ovo niste zasluţili. Što se tiče gospodina Diksona, moţda ste
pogre-šili, ali ova kazna nrevazilazi sve što ste mogli zgrešiti! Pod ljubaznim okriljem gosnoefp
Elten! 'Dţejn Ferfaks i Dţejn Ferfaks'. Blagi Boţe! Nadam se da se ne usuđuje da i mene u društvu
naziva prosto Emom Vudhaus! Ali, boga mi, izgleda rta njen jezik ne zna ni za kakve granice!«
Ema nije više morala da sluša takva razmetanja — bar ne tako isključivo njoj upućena, tako
odvratno ukrašena onim »draga gospođice Vudhaus«. G-đa Elten je uskoro izmenila svoje drţanje i
ostavila je na miru. Nije bila prinuđena da postane najbolja prijateljica g-đe Elten, niti, rukovođena
g-đom Elten, okretna pokrovitelj-ka Dţejn Ferfaksove, i jedino je, zajedno s ostalima, slušala šta g-
đa Elten oseća, šta smišlja, šta radi. Pomalo se zabavljala nosmatraiući sve to. Zahvalnost g-ce Bejts
za dobrotu koju je g-đa Elten ukazivala njenoj Dţejn ispoljavala se s bezazlenom prostodušnošću i
toplinom. Ušla je u red onih kojima se g-ca Bejts divila — najljupkija, najljubaznija, prekrasna ţena
— upravo onako savršena duha i blagonaklona drţanja kao što je g-đa Elten ţelela da je smatraju.
Ema se samo čudila što Dţejn Ferfaks prima te ljubaznosti i trpi g-đu Elten, kao 270 što je
izgledalo. Slušala je o njoj kako je izišla u šetnju s Eltenovima, kako je sedela s Eltenovima, provela
dan kod Eltenovih! To je bilo neverovatno! Da joj je ko rekao, ne bi verovala da g-ca Ferfaks,
istančana ukusa i ponosna, moţe podneti društvo i prijateljstvo kakvo je Parohiski dom bio u stanju
da joj pruţi. »Ona je zagonetka, prava zagonetka«, mislila je. »Više voli da ostane ovde, mesec za
mesecom, lišavajući se mnogo čega, i više voli da je gospođa Elten uniţava svojim ljubaznostima i
da sluša njene bedne razgovore, nego da se vrati onom mnogo boljem društvu, gde su je uvek tako
iskreno i velikodušno voleli«. Dţejn je u. Hajberi došla, kako je izjavila, na tri me-seca; Kambelovi
su otišli u Irsku na tri meseca. Ali sad su Kambelovi obećali svojoj kćeri da će ostati do sredine leta,
a nju su ponovo zvali da im se pridruţi. Prema onome
šta je govorila g-ca Bejts — od nje se sve to saznalo — g-đa Dikson je u pismu mnogo navaljivala:
ako bi Dţejn samo htela da pođe, ona bi stvorila sredstva, poslala bi sluge, pronašla nrijatelje —
nikakvih teškoća ne bi bilo za putovanje. Ali ona ie i dalje odbijala. »Mora da ima neki iači razlog
što taj poziv odbija«, zaključila je Ema. »Zagelo izdrţava neku vrstu kazne na koju su je osudili ili
Kambelovi ili ona sama. Ima tu neki veliki strah, neka velika opreznost, velika odluka. Ona ne srne
da ide kod Dikson ovih: neko je izdao takvu naredbu. Ali zašto mora da se druţi s Eltenovima? To je
zagonetka za sebe«. Kad je Ema glasno izrazila svoje čuđenje o tom njenom postupku pred onim
malim brojem prijatelja koji su znali šta ona misli o g-đi Elten, g-đa Vesten je pokušala da ovako
opravda Dţejn: »Ne verujem da ona nalazi velikog uţivanja u Pa-rohiskom domu, draga moja Ema
— ali bolje je i to nego biti stalno kod kuće. Tetka joj je dobra ţena, ali ako je neprestano s njom,
mora joj biti vrlo dosadna. Treba da uzmemo u obzir ono šta gospođica Ferfaks napušta, pre no što
bismo našli da nema ukusa, »zbog društva u koje ide«. »U pravu ~ter gospođo Vesten«, reče g.
Najtli vatreno. »Gospođica Ferfaks je isto tako kadra, kao i svaki 271od nas, da tačno oceni
gospođu Elten. Da je mogla da bira s kim da se druţi, ne bi nju izabrala. Ali« (oSmehu-jući se
prekorno Emi), »ona od gospođe Elten prihvata paţnju koju joi niko drugi ne ukazuje«. Ema oseti
kako joj g-đa Vesten dobaci jedan brz pogled, a i sama se iznenadila njegovoj vatrenosti. Po-
rumenevši malo, ona odmah odgovori»Zamišljala sam da bi gospođici Ferfaks takva paţnja kakvu
joj gospođa Elten ukazuje bila pre mrska no što bi je radovala. Nisam uopšte zamišljala da bi pozivi
gospođe Elten mogli biti privlačni«. »Ne bih se čudila«, reče g-đa Vesten, »ako je gospođicu
Ferfaks njena tetka, prihvatajući ţurno u njeno ime ljubaznosti gospođe Elten, naterala da ode dalje
no sto je sama ţelela. Sirota gospođica Bejts je, moţda, obavezala svoju sestričinu i gurnula je u
naizgled veću pri- , snost od one koju bi njen razum odobrio, i pored vrlo prirodne ţelje za izvesnom
promenom«. Obe su ţudno očekivale da čuju šta će on sad reći; a on, posle nekoliko trenutaka
ćutanja, progovori: »Treba još nešto uzeti u obzir — gospođa Elten ne razgovara s gospođicom
Ferfaks onako kako o njoj s drugima govori. Svi mi pa i najotvoreniji među nama, znamo kako se
razlikuju zamenice on i ona i ti; svi mi, u ličnom dodiru jedan s drugim, osećamo uticaj još nečeg
sem obične učtivosti, — nečeg davno ukorenjenog. Nismo u stanju nikome da nagovestimo one
neprijatne stvari koje smo moţda sat ranije drugima opširno iznosili. Drukčije osećamo. A pored
dejstva tog opšteg načela, budite uve-reni da gospođica Ferfaks uliva strahopoštovanje gospođi
Elten svojim jačim umom i boljim ponašanjem, i da joj gospođa Elten, kad se nađe s njom licem u
lice, ukazuje sve poštovanje na koje ona ima prava. Na devojku kao Dţein Ferfaks gospođa Elten
verovatno nikad ranije nije naišla i, ma koliko da je uobraţena, ona bar nesvesno, ako ne svesno,
mora priznati da je ispod nje«. »Znam da vi visoko cenite Dţejn Ferfaks«, reče Ema. Pomišljala je
na malog Henrjja i u nekoj smeši straha i ustručavanja kolebala se da li da još nešto kaţe. »Da«,
odgovori on, »svako moţe da zna kako je ja visoko cenim«. 272 »Pa ipak«, poče Ema brzo,
vragolasta izraza, ali se odjednom zaustavi, zatim pomisli da je bolje da odmah sazna orio najgore, i
produţi ţurno, »pa ipak, moţda niste ni sami svesni koliko je visoko cenite. Jednog dana moţda će
vas iznenaditi jačina vašeg divljenja«.
G. Najtli se naprezao da zakopča donju dugmad svojih debelih, koţnih dokolenica i, da li usled tog
napora ili nekog drugog uzroka, lice mu se zacrvenelo dok je odgovarao. »O! Tu smo dakle? Pa vi
ste strašno zadocnili. Gospodin Koul mi je to nagovestio pre šest nedelja«. On zaćuta. Ema os^ti da
je g-đa Vesten gura nogom i ni sama nije zn«la šta da misli. Trenutak kasnije on produţi. »Ali,
uveravam vas da se to nikad neće desiti. Ve-rujem da me gospođica Ferfaks ne bi htela, ako bih je
zaprosio, a siguran sam da je nikad neću zaprositi«. Ema sad jo^jače očepi svoju prijateljicu i
zadovoljno uzviknu: / »Niste sujetni, gospodine Najtli, to vam se mora priznati«. Izgledalo je da je
on gotovo i ne čuje; bio je zamišljen i u^rzo zatim, na način koji je pokazivao da je nezadovoljan,
reče: »I teko ste vi smislili da ja treba da se oţenim gospođicom Ferfaks«. »A, ne, to nikako nisam.
Vi ste me dovoljno izgrdili zbog udešavanja brakova, i začelo se ne bih usudila da prema vama
budem tako slobodna. Ovo što sam maločas kazala ne znači. čovek govori takve stvari, razume se,^
ali pritom ne misli ništa ozbiljno. O, ne, daiem vam rcč da ni najmanje ne ţelim da se vi oţenite
gospođicom Ferfaks, ili ma kojom drugom. Da ste oţenjeni ne biste nam dolazili i sedeli ovako lepo
s nama«. G, Najtli se opet zamislio. Evo šta je izišlo iz njegovog sanjarenja: »Ner Erna, ne mislim
da ću se ikad znenaditi jačinom svog divljenja prema njoj. Uveravam 18 Ema 273 vas da nikad
nisam tako pomišljao na nju«. A ubrzo' zatim: »Dţejn Ferfaks je krasna mlada devojka — Ali ni
Dţejn Ferfaks nije savršena. Ima jednu manu. Nedostaje joj ona otvorenost koju bi čovek ţeleo da
nađe kod svoje ţene«. Ema se morala radovati čuvši da Dţejn ima neku manu. »Dobro«, reče ona, »i
vi ste, začelo, brzo ućutkali gospodina Koula«. »Da, vrlo brzo. On mi je mirno napomenuo tako
nešto, ja sam mu rekao da se vara, on me je zamolio za iz-vinjenje i više nije ništa kazao. Koul ne
ţeli da bude pametniji ili duhovitiji od ostalih«, »Koliko je on, u tom pogledu, -drukčiji od gospođe
Elten, koja hoće da bude pametnija i duhoviti ja od celog sveta! Pitam se kako li ona govori o
Koulovima — kako ih naziva? Kakvo bi im ime mogla pronaći kojim bi pokazala dovoljno
prostačke prisnosti. Vas zove Najtli — šta li onda kaţe za gospodina Koula? I tako, dakle, ne treba
da se čudim što Dţejn Ferfaks prihvata njene ljubaznosti i pristaje da je posećuje. Gospođo Vesten,
vaši razlozi ponajviše ubeđuju. Mnogo mi je lakše da shvatim njenu ţelju da pobegne od gospođice
Bejts, nego da verujem kako je gospođa Elten pala pobeđena pred njenim umom. Sumnjam da bi
gospođa Elten priznala, bilo mišlju, bilo rečju ili delom, da je Dţejn bolja od nje, niti da bi je išta
kočilo sem m'enih sopstvenih, oskudnih pravila dobrog vaspitanja. Ne mogu zamisliti da ona ne
vređa neprestano svoju gošću pohvalama, ohrabrenjjma, nuđenjem svojih usluga; da ne ističe
neprestano sv,oje veličanstvene namere, počev od one da joj pronađe n^ko stalno zapošljenje, pa do
one da je ukijuči u one divne izlete koje će praviti u velikim otvorenim kočijama«. »Dţejn Ferfaks
je osetljiva«, reče g. Najtli. »Ne bih rekao da je neosetljiva. čini mi se da je kadra da vrlo mnogo
bseti; a njena izvrsne narav čini da je u stanju da se obuzda, đa bude strpljiva, da gospodari sobom;
samo, nedostaje joj otvorenost. Zakopčana je. Mislim da je još više zakopčana nego ranije, a ja
volim otvorene 274
prirode. Ne; dok Koul nije nagovestio svoju pretpostavku da imam naročite naklonosti prema njoj,
nikad mi to nije palo na pamet. Viđao sam DŢJn Ferfaks • i razgovarao s njom uvek sa
zadovoljstvom i divljenjem, ali ni na šta drugo nisam pomišljao«. . »Dakle, gospođo Vesten«, reče
Ema pobednički kad je on otišao, »šta sad kaţete o mogućnosti da se gospodin Najtli oţeni
gospođicom Ferfaks«. »Znate, draga Ema, kaţem da on toliko razmišlja o tome kako nije zaljubljen
u niu. da se ne bih začudila ako bi se završilo saznanjem da je ipak zaljubljen. Još me niste ubedili«.
18«GLAVA TRIDESET čETVRTA Svi stanovnici Hajberija i okoline koji su ikad po-setili g, Eltena
ţeleli su da mu ukazu paţnju prilikom ţenidbe. Za njega i njeaovu gosou priređivani su ručkovi i
zabave; a pozivi su tako pljuštali iedan za drugim da se ona uskoro, vrlo zadovoljna, plašila da više
nijednog dana neće biti slobodni. »Jasno mi je šta me čeka«, govorila je ona. »Jasno mi je kakav ću
ţivot voditi među vama. Boga mi, sasvim ćemo propasti; Izgleda da se svi otimaju o nas. Ako je
takav taj ţivot na selu, onda nije nimalo strašan. Ve-rujte da od ponedeljka do subote nemamo
nijednog slobodnog dana I ţena s. manje duševnog bogatstva od mene ne bi morala da se dosađuje«.
Nijedan poziv nije joj bio nezgodan. Dok je ţivela u Batu, navikla se na večernje zabave, a Mapi
Grouv joj je otvorio volju za ručkove. Malo je neprijatno bila dirnuta time što u Hajberiju nisu imali
po dva salona, što kolači pri večermim sedeljkama nisu kao u gradu, što ne sluţe sladoled kad se
igraju karte. G-đa Bejts, g-đa Peri, g-đa Godar i ostale mnogo su zaostale i ne znaju običaje u svetu,
ali će im ona uskoro pokazati kako sve to treba pripremiti. Uproleće mora da ih za uzvrat pozove na
jedan vrlo otmen prijem, na kome će svaki sto za karte imati svoje svetnjake i neupotrebljeni špil
karata, onako kako se to radi, i za to veče će najmiti poslugu i van kuće da sluţi jelo i piće tačno u
propisano vreme i po propisanom redu. U međuvremenu, Ema je smatrala da Eltenove mora da
pozove-na ručak u Hartfikh Ne bi smeli da učine ma27G nje no ostali, inače bi se izloţili odvratnim
sumnjama sveta, koji bi mislio da ona time pokazuje svoju nemoćnu srdţbu. Ručak se mora
prirediti. Pošto je Ema deset minuta govorila o njemu, g. Vudhaus se nije usprotivio, samo je
postavio uobičajeni uslov da ne sedi u dnu stola; kao i uvek, teško je bilo resiti ko će tu sedeti mesto
njega. Nije joj zadavalo mnogo brige koga će pozvati. Pored Eltenovih, mora da pozove Vestenove i
g. Najtiija; dotle se sve samo po sebi razumelo; a skoro isto tako je bilo neizbeţno da pozove jadnu
malu Harijetu, kako bi ih bilo osam. Ali taj poziv nije učinjen s istim zadovoljstvom, i Emi je, iz
više razloga, bilo osobito prijatno kad je Harijeta zamolila da ga, s njenim dopuštenjem, ne prihvati.
»Volela bi da ne bude u njegovom društvu češće no što mora. Nije u stanju da bez izvesnog
nelagodnog osećanja vidi zajedno njega i njegovu divnu, srećnu ţenu. Ako gospođici Vudhaus nije
krivo, više bi volela da ostane kod kuće«, To je bilo tačno ono što bi i Ema ţelela, da je verovala da
joj je moguće da ţeli. Nju je obradovala ta duševna snaga njene male prijateljice — jer je znala da
joj ie trebalo duševne snage da bi se odrekla društva i ostala kod kuće; a kao osmu osobu mogla je
sad da oozove ur>ravo onu koju je htela, Dţejn Fer-faks. Otkako je noslednji put razgovarala s g-
đom Ve-sten i g. Najtlijem, nju je grizla savest zbog Dţejn Fer-faks više no ikad ranije. Reci g.
Najtljja urezale su joj se uvećanje. Kazao je kako g-đa Elten ukazuje, gfđici Fer-faks paţnju kakvu
joj niko drugi ne čini. / ! »To je potpuno taćno«, mislila je ona, »bar ukoliko se tiče mene. a to je i
hteo da kaţe, i sramoia je. Istih smo godina i znamn se od detinjstva, pa bi trebalo da joj budem
prijateljica. Sad me više neće voleti. Suviše dugo sam je
zanemarivala. Ali ću se pokazati paţljivija nego* dosada«. . j' Svi su prihvatili poziv. Svi su bili
slobodni i radovali se^ Međutim, pripreme za taj ručak jd-š nisu bile gotove. TJesilo se nešto
prilično neugodno. Dvoje starije . Najtlijeve dece obećali su da će uproleće doći u goste dedi i tetki
na šest nedelja. i njihov tata je imao nameru da ih dovede i ostane ceo dan u Hart.fildu — a taj dan i
277bio je upravo onaj za koji je zakazan ručak. Njegove poslovne obaveze nisu mu dopuštale da
odloţi put, ali su se i otac i kći uznemirili što se tako desilo. G. Vudhaus je smatrao da njegovi ţivci
ne mogu da podnesu više od osam osoba za ručkom — a biće ih devet. Ema se plašila da će ta
deveta osoba biti vrlo ljuta što ne moţe da dođe u Hartfild ni na četrdeset osam sati, a da ne naiđe na
goste na ručku. Utešila je svog oca bolje no što je bila u stanju da uteši sebe, objašnjavajući mu da
buka neće biti ništa veća, iako će ih biti devet, pošto Dţon nikad ne govori mnogo. Ustvari, mislila
je kako će ta promena za nju biti tuţna, pošto će umesto njegovog brata naspram nje sedeti on,
ozbiljan i škrt na recima. Događaji su više išli na ruku g. Vudhausu nego Emi. Dţon Najtli je došao,
ali g. Vestena iznenada pozvale u grad tako da je upravo tog dana morao da otputuje. Moći će da im
se pridruţi uveče, ali za ručak nikako. G. Vudhaus se potpuno umirio. Kad je to videla, i kad je,
stigavši sa dečacima, njen zet s filozofskom mirnoćom čuo svoju sudbinu, nestalo je i Emine
najveće brige. Osvanuo je urečeni dan, društvo se na vreme okupilo, i g. Dţon Najtli je uloţio sav
svoj trud da bi se pokazao prijatan. Umesto da odvuče svog brata do prozora, dok su čekali na
ručak, razgovarao je sa Dţejn Ferfaks. G-đu Elten, otmenu onoliko koliko su je čipke i bise mogle
takvom učiniti, posmatrao je nemo — ţeleći sam da dovoljno zapazi kako bi mogao da priča Izabeli
— al je Dţejn Ferfaks bila stara poznanica i mirna devojke te je s njom mogao da razgovara. Sreo ju
je tog jutre, pre doručka, kad se sa svoja dva sinčića vraćao iz šetnje baš kad je kiša počela da pada.
Bilo je prirodno što s učtivo raspitao kako je prošla: »Nadam ste đ? se jutros niste odvaţili da odete
da leko, gospođici Ferfaks, inače biste -sigurno pokisli. M smo jedva stigli na vreme kući. Nadam
se da ste se od mah vratili«. »Otišla sam samo do pošte«, odgovori ona, »i vratil. sam se kući pre
jače kiše. To mi je svakodnevni posao, kad sam ovde, iivek idem po pisma. To je prostije, a 278 '
imam i razlog da iziđem. Dobro mi čini šetnja pre doručka«. »Ali ne i šetnja po kiši,
pretpostavljam«. »Ne; ali nije mnogo padala kad sam pošla«. G. Dţon Najtli se osmehnu i odgovori:
»To će reći, vi ste hteli da šetate, jer se niste udaljili ni šest metara od svojih vrata, kad sam imao
zadovoljstvo da vas sretnem; a Henri i Dţon su odavno pri-metili više kapljica nego što bi mogli
izbrojati. Pošta za nas ima mnogo draţi u jedno doba ţivota. Kad dođete u moje godine, počećete da
smatrate da pisma nikad ne vrede toliko da bi čovek po kiši išao da ih uzme«. Malo je poTumenela,
a onda odgovori: »Ne smem da se nadam da ću ikad biti u poloţaju u kakvom ste vi, usred svojih
najdraţih rođaka, i prema tome ne mogu očekivati da ću postati ravnodušna prema pismima samo
zato što ću ostariti«. »Ravnodušna! O ne — nisam ni pomenuo da biste mogli postati ravnodušni.
Covek nikad nije ravnodušan prema pismima; ona su obično prava napast«. »Vi govorite o
poslovnim pismiima; ja dobijam pisma od prijatelja«. »često sam pomišljao da su ona gora«,
odgovori on hladno. »Poslovi, znate, mogu da donesu novac, a prijateljstvo gotovo nikad«.
»Ah, sad ne govorite ozbiljno. Suviše dobro poznajem gospodina Dţona Najtlija — duboko sarh
uverena da on više no ma ko drugi ceni vrednost prijateljstva. Lako mogu da verujem da za vas
pisma ne znače mnogo, mnogo manje nego za mene, ali ta razlika ne potiče otud što ste vi deset
godina stariji od mene; nisu u pitanju godine, nego okolnosti. Svi vaši najdraţi uvek su pored vas, a
ja ih, verovatno, nikad više neću imati kraj sebe; stoga verujem da će, sve dok u meni tinja iskra
ljubavi, pošta imati snage da me natera da iziđem i po gorem vremenu no što je danas«. »Kad sam
kazao da ćete se vremenom, tokom godina, promeniti«, reče Dţon Najtli, »mislio sam na pramenu u
okolnostima koju vreme obično donosi. Smatram da jedno povlači za sobom drugo. Vremenorn
obično slabe sve naše naklonosti, sem prema onima ko*je svakodnevno 279viđamo — ali nisam na
tu promeiiu mislio. Kao starom prijatelju, dopustićete mi da se /nadam, gospođice Ferfaks, da' ćete
za deset godina imatj oko sebe onoliko predmeta kojima ćete pokloniti svota osećanja koliko i ja«.
Rekao je to dobrodušno i nimalo uvredljivo. Jednim veselim »hvala« kao da je htela da te reci
okrene na šalu, ali su rumenilo, zadrhtala usna i suza u oku pokazali da ih nije osetila samo kao
šalu. Sad je morala da pokloni paţnju g. Vudhausu, koji je, po svom običaju u takvim prilikama,
prilazio Svojim gostima, pozdravljao se sa svima ljubazno, a naročito s gospama, na kraju došao do
nje ■— i što je mogao blaţe i učtivije kazao: »Veoma mi je ţao. gospođice Ferfaks, što čujem da ste
jutros pokisli. Mlade1 devojke treba da se čuvaju. Mlade devojke su neţrie biljke. Treba da čuvaju
svoje zdravlje i lepotu. Draga' moja, jeste li promenili čarape?« »Jesam, gospodine, razume se;
veoma sam vam zahvalna što se brinete za mene!« »Draga moja gospođice Ferfaks, mlade devojke
mogu biti sigurne da će se za ni'h uvek neko starati. Nadam se da su vaša baba i tetka dobro. Mi
smo davnašnji prijatelji. 2ao mi je što mi zdravlje ne dopušta da se pokaţem bolji kao suseđ. Vi ste
nam dgnas, neosporno, učinili veliku čast. Moja kći i ja visoko cenimo vašu ljubaznost i veoma nam
je milo što vas vidimo u Hartfilđu«. Plemeniti, uglađeni starac mogao je tada da sedne, smatrajući
da. je izvršio svoju duţnost i da se svaka lepa gospa oseća dobro i prijatno. Dotle je šetnja po kiši
stigla do ušiju gđe Elten, i ona stade da kori Dţejn. »Draga moja Dţejn, šta to čujem? Išli ste na
poštu po kiši! Verujte mi, to ne smete da radite. Jadna devojko, kako ste mogli tako nešto da,
uradite? Vidi se da ja nisam bila tamo da se brinem . o vama«. Dţejn je vrlo strpljivo uveri da nije
nimalo nazebla. »Oh, meni nemoite da govorite. Vi ste odista tvrdoglava devojka i ne umete da se
starate o sebi. Kakva pošta! Gospođo Vesten, jeste li ikada čuli tako nešto? Vi i ja moramo da
upotrebimo bolje svoju vlast«. »Ja sam odista u iskušenju da vas posavetujem«, reče g-đa Vestejn
blago, trudeći se da je ubedi. »Gospo/ 280 I đice Ferfaks, vj ne biste smeli daj se tako izlaţete. Pošto
ste osetljivi na nazeb, trebalo/ bi da se više čuvate, naročito u ovo doba godine. Drţim da se
uproleće treba čuvati više no obično. Bolje je d/a sačekate svoja pisma satdva ili čak pola dana,
nego /da se izloţite opasnosti da vam, se vrati kašalj. Zar vam se ne čini da je to bolje? Da, uverena
sam da ste dovoljno pametni. čini mi se da nećete opet učiniti tako nešto«. »Oh, ona ne sme da učini
opet tako nešto«, vatreno $e pridruţi g-đa Elten. »Nećemo joj dopustiti da to ponovo uradi«, — i
značajno klimajući glavom, dodade — »moramo da udesimo nešto, odista moramo. Govoriću s
gospodinom E. Momak koji svakog jutra ide po naša pisma (jedan od naših slugu, zaboravila sam
kako se zove) potraţiće i vaša i doneće vam ih. Eto, tako ćemo otkloniti sve teškoće. Draga moja
Dţejn, verujem da se nećete ustručavati da od nas primite tu uslugu«./
»Vi ste izvanredno dobri«, reče Dţejn; »ytli ne mogu da se odreknem svoje jutarnje šetnje.
Savetovali su mi da provodim što više vremena na čistom vazduhu. Nekud moram da idem, a pošta
pretstavlja neki cilj; a zaista, dosad skoro nikad nije bilo rđavo vreme«, »Draga moja Dţejn, ne
govorite više o tome. Stvar je rešena, tojest« (smejući se usiljeno) »ukoliko mogu da uzmem na
sebe da nešto odlučim bez učešća mog gospodara. Znate, gospođo Vesten, vi/i ja moramo paziti
kako se izraţavamo. Ali, draga moja Dţejn, ja sebi laskam da nisam sasvim izgubila svoj uticaj.
Prema tome, ako ne naiđem na nepremostive /teškoće, smatrajte da je ta stvar rešena«. / »Izvinite«,
reče Dţejn ozbiljno, »ali -ja nikako ne mogu da pristanem na tako nreštp što će bez potrebe zadati
posla vašem sluzi. Da mi ta duţnost ne čini zadovoljstvo, mogla bi je svršavati sluškinja moje babe,
koja to uvek i radi kad ja nisam tu«. »O, draga moja, Pati ima suviše posla! -— Učinićete nam
ljubaznost ako iskoristite naše sluge«. Izgledalo je kao da Dţejn nema nameru da popusti, ali umesto
da odgovori,, obrati—se--Qpet g. Dţonu Naj-tliju. y ~~~—_^^ / 261»Pošta je izvanredna
ustanova!« reče ona. »Kako se tu sve uredno i brzo odvija! Kad čovek samo pomisli šta sve tu ima
da se uradi,1 i kako se sve to dobro obavi, to je pravo čudo!« »Nema sumnje da je\vrlo dobro
uređena«. »Tako retko nešto propuste ili pogreše, Tako se ; recko dešava da neko pismo, od hiljada
koje neprestano kruţe po zemlji, pogrešno dostave — a verujem da se nijedno od milion ne izgubi! I
čovek se čudi još više, kad uzme u obzir koliko raznih rukopisa treba da protumače«, »činovnici se
izvešte tokom rada. Za početak moraju da imaju hitro oko i ruku, a docnije se izveţbaju. Ako hoćete
još jedno objašnjenje«, nastavi on smejući se, »za to su i plaćeni. To je ključ za najveći deo
sposobnosti. Svet plaća i traţi da bude dobro usluţen«. Zatim su govorili o raznolikosti rukopisa i
izneli uobičajena zapaţanja. »čuo sam da tvrde«, reče Dţon Najtli, »kako u jednoj porodici često
preovlađuje ista vrsta rukopisa; to je prirodno u slučaju kad je učitelj isti. Ali iz tog razloga
pretpostavljam da sličnost u rukopisu uglavnom obuhvata ţene, jer dećaci samo u detinjstvu uče
lepo pisanje, a docnije svaki piše kako mu je najlakše. čini mi se da Izabela i Ema pišu vrlo slično.
Ne mogu uvek da im razlikujem rukopf-s«. ■ »Da«, reče njegov brat, Jiiolebajući se, »slični su.
Znam šta hoćeš da kaţeš, ali Emin rukopis je izrazitiji«. »I Izabela i Ema divho pišu«, reče g.
Vudhaus, »i uvek su divno pisale. A i jadna gospođa Vesten isto tako«, malo uzdišući, malo
se\osmehujući na nju. »Nikad nisam videla neki muški rukopis«, otpoče Ema, pogledavši takođe u
g-đk Vesten, ali zastade, vi-deći da g-đa Vesten sluša nekog^ drugog — i ta počivka dade joj
vremena da razmisli. »\A. sad, kako ću da ga pomenem? Zar nisam u stanju da \>dmah izgovorim
njegovo ime pred svim ovim ljudima? Zar je potrebno da upotrebim neki zaobilazni izraz? Vaš
prijatelj iz Jork-šira — prijatelj koji vam piše iz Jorkšira; tako.bi trebalo, 282 pretpostavljam, kad
bih bila zaljubljena do ušiju. Ne, u stanju sam da izgovorim njegovo ime bez muke. Iz-vesno je da
se sve više oporavljam. A sad, napred«. G-đa Vesten je bila slobodna i Ema ponovo poče:
»Gospodin Frank čerčil ima najlepši muški rukopis koji sam videla«. »Ne dopada mi se«, izjavi g.
Najtli. »Suviše je sitan — i nema izraza. Liči na rukopis neke ţene«. Ni jedna ni druga ţena nisu
htele da se s tim sloţe. Branile su ga od te niske klevete. »Ne, ni u kom slučaju nije bez izraza —
njegov rukopis nije krupan, ali je vrlo jasan i nesumnjivo izrazit. Nema li gospođa Vesten neko
pismo kod
sebe da ga pokaţe?« Nema, pre kratkog vremena dobila je pismo od njega, ali ga je sklonila pošto je
odgovorila. »Da sam u drugoj sobi«, reče Ema, — »da mi je tu moj pisaći sto, sigurno bih vam
mogla pokazati jedan uzorak. Imam jedno njegovo pisamce. Sećate se, gospođo . Vesten, kako ste
ga jednoga dana uposlili da piše umesto vas?« »To je on tako rekao da sam ga ja uposlila«. »Lepo,
lepo, imam to pisamce i mogu da ga pokaţem posle večere da bih ubedila gospodina Najtlija«. »Kad
jedan mlad čovek, tako paţljiv prema lepom polu, kao što je gospodin Frank čerčil«, reče g. Najtli
suvo, »piše lepoj devojci, kao što je gospođica Vudhaus, on će se' razume se, truditi da se pokaţe što
bolje moţe«. Pozvali su ih da sedmi za sto. G-đa Elten bila je spremna, pre no što je iko stigao da joj
to kaţe; i pre no što joj je g. Vudhaus prišao s molbom da mu dopusti da je uvede u trpezariju, rekla
je: »Zar ja moram da uđem prva? Zaista me je stid što sam uvek na čelu«. \ Emi nije promakla briga
Dţejn Ferfaks da sama ide Po svoja pisma. Sve je čula i videla i bila je pomalo ra~ doznala da čuje
da je šetnja po kiši tog jutra urodila Plodom. Podozrevala je da jeste; verovala je da se ona ne bi
tako odlučno uputila da nije sa sigurnošću očeki283vala vesti od nekog vrlo dragog, i da to nije bilo
uzalud, činilo joj se da izgleda srećnija no obično — blistala je i licem i raspoloţenjem. Mogla je da
postavi dva-tri pitanja o brzini kojor-stiţu pisma iz Irske i poštarini — bilo joj je na vrh jezika —■
ali se uzdrţala. Resila je da ne izusti nijednu rev koja bi mogla da povredi osećanja Dţejn Ferfaks; i
tako su iz sobe izišle za ostalim gostima, ruku pod ruku, sr dačna izgleda koji jeodličn. pristajao
lepoti i ljupkosti jedne i druge. GLAVA TRIDESET PETA Kad su se posle ručka gospođe i
gospođice vratile u salon, Ema nije bila kadra da spreči njihovo jasno podvajanje: produţivši i dalje,
da rđavo rasuđuje i da se rđavo ponaša, g-đa Elten je potpuno zaokupila Dţejn Ferfaks, dok je nju
sasvim zanemarila. Ona i g-đaVesten "morale su gotovo neprestano ili da jedna s drugom
razgovaraju, ili da zajedno ćute; g-đa Elten im nije omogućavala ništa drugo. Ako bi je Dţejn za
neko vreme ućutkala, ubrzo bi počela opet, i mada su razgovarale većinom polu-šapatom, naročito
g-đa Etlen, uglavnom se ćulo o čemu su razgovarale: pošta — nazeb — uzimanje pisama —.
prijateljstvo — o svemu tome se dugo raspravljalo. A za ovim je došlo ono što je isto tako moralo
biti neprijatno za Dţejn — zapitkivanje je li već čula za neko rpesto koje bi joj odgovaralo i izjava
g-đe Elten o tome šfe ona namerava da preduzme. »Evo a april je tu!« reče ona. »Već se brinem za
vas. Začas će biti juni«. »Ali ja nikad nisam odredila ni juni, s&ti bilo koji drugi mesec — jedno
sam imala u vidu leto uopšte«. »Pa zar zbilja niste još ništa našli?« »Nisam još ništa ni traţila.
Ne^ru još ništa da traţim«. »O, draga moja, neće biti suviše rano da počnemo*. Ne znate koliko je
teško naći baš xSno što se ţeli«. »Ja ne znam!« reče Dţejn .inašući glavom. »Draga gospođo Elten,
zar je iko mislio ri tome onoliko koliko ]a?« »Ali vi ne poznajete svet/tako kao ja. Ne znate ko-Hko
se ljudi grabe za najbolja mesta. Videla sam mnogo 285takvh slučajeva u okolini Mapi Grouva.
Jedna rođaka gospodina Saklinga, gospođa Brag, dobila je bezbroj ponuda: svako se upinjao da uđe
u njenu porodicu, jer se ona kreće u prvom društvu. Svece od voska u učionici! Moţete
misliti koliko je takvo mesto privlačno! Od svih engleskih kuća najviše bih volela da vas vidim u
kući gospođe Brag«. »Pukovnik i gospođa Kambel vratiće se u London do sredine leta«, reče Dţejn.
»Neko vreme moraću da provedem s njima; znam da će to ţeleti. Posle toga ću se, verovatno,
odlučiti za nešto. Ali za sada ne bih ţelela da se trudite i ma gde raspitujete«. »Nije to nikakav trud!
Znam ja vaše obzire: bojite se da mi ne zadajete posla. Ali verujte, draga moja Dţejn, teško da je i
Kambelovima više stalo do vas nego meni. Pisaću za dan-dva gospođi Partridţ i naloţiću joj da
budno pazi hoće li iskrsnuti nešto pogodno«. »Hvala, ali bih više volela da joj ništa o tome ne
pominjete. Dok se to vreme ne pribliţi, ne bih ţelela nikome da zadajem truda«. »Ali, drago dete, to
vreme se bliţi; evo ga april, a juni, ili recimo čak i juli, vrlo-je blizu, a pred nama pune ruke posla.
Mene prosto zabavlja koliko vi nemate iskustva! Mesto kakvo vi zasluţujete, i kakvo bi vaši
prijatelji ţeleli da dobijete, ne javlja se svaki dan, ne dobije se čim se zatraţi; ne, ne, moramo odmah
početi da se raspitujemo«. »Oprostite, gospođo, ali ja to nikako ne bih htela. Ne raspitujem se ni
sama i krivo bi mi bilo kad bi to činili meto prijatelji. Kad se budem konačno resila u pogledu
vremena, ne bojim se da ću dugo ostati nezaposlena. Ima il Londonu mesta, posredničkih radnji,
gde se moţe brzo naći nešto kad se potraţi — radnji koje prodaju, ne baš ljudsko meso, ali ljudski
um«. »O, draga maja, ljudsko meso! Zgranjavate me. Ako ste hteli da udarţ^ po trgovini robljem,
uveravam vas da je gospodin Saklihig uvek bio za ukidanje te trgovine«. »Nisam to htelaNreći,
nisam-mislila na trgovinu robljem«, odgovori DţejtL »U pameti sam imala samo trgovinu
vaspitačicama, biiedite sigurni. Svakako, tu je krivica onih koji vode tu'\|rgovinu daleko manja, ali
ne 286 znam koje su ţrtve n-:-"rećnije. Međutim, hoću samo da kaţem da postoje uredi za
oglašavanje i, kad se tamo prijavim verujem da ću brzo naići na nešlo pristojno«. »Nešto pristojno!«
ponovi g-đa Elten. »To moţda odgovara vašem skromnom mišljenju o samoj sebi; znam jtoliko ste
smerni. Ali vaši prijatelji neće biti zadovoljni ako vi prihvatite bilo šta, bilo koje obično mesto, u
porodici koja se ne kreće u izvesnom krugu, ili koja nema sredstava da vodi otmen ţivot«. »Veoma
ste ljubazni, ali ja sam ravnodušna prema svemu tome. Ne bi me privlačilo da budem kod bogataša:
čini mi se, još više bih se osećala uniţena, još više bih patila upoređujući svoj poloţaj. Traţila bih
samo da porodica bude otmena roda«. »Znam vas, znam vas, vi biste svašta prihvatili. Ali ja ću biti
malo veća probiračica, a sigurna sam da će i oni dobri Kambelovi biti na mojoj strani. Vi, koji ste
tako visoko obdareni, moţete zahtevati -da se krećete u prvom društvu. Već samo vaše muzičko
obrazovanje dalo bi vam prava da postavite svoje uslove, da dobijete koliko hoćete soba i da se u
krugu te porodice bavite koliko je vama volja; tojest.. . ne znam... kad biste znali da svirate harfu,
sigurna sam da biste sve to mogli da zahtevate; ali vi i pevate i svirate — da, zaista verujem da biste
i bez harfe mogli da postavljate svoje uslove. A ni Kambelovi ni ja nećemo se smiriti .dok vama ne
nađemo neko lepo, ugledno i udobno mesto«. »U pravu ste što vezujete zajedno lepotu, ugled i
udobnost takvog poloţaja«, reče Dţejn; »verovatno će biti podjednaki. Ali ja najozbiljnije ne ţelim
da se zasad ma šta pokušava za mene. Mnogo sam vam zahvalna, gospođo Elten, zahvalna sam
svakome ko Se brine za mene, ali najozbiljnije ţelim da se do leta ništa ne pre-duzima. Još dva-lri
meseca ostaću tu gde sam«.
»A i ja sam najozbiljnije odfttčila, uveravam vas«, odgovori veselo g-đa Elten, »da neprestano
pazim sama i preko svojih prijatelja, da nam ne promakne ništa što bi bilo zaista prvorazredno«. I
tako je nastavljala u istom smislu i ništa je nije m°glo zaustaviti, dok g. Vudhaus nije ušao u sobu.
Time 287je njena sujeta stekla nov predmet zabavljanja i Ema je ču kako istim polušapatom govori
Dţejn: »Gle, evo mog dragog sedog udvarača! Pomislite somo kako je laskavo što dolazi ovamo pre
ostalih muškaraca! Baš je mio! Verujte da mi se silno sviđa. Divim ' se toj neobičnoj, starinskoj
učtivosti; ona mi se više dopada od savremenog nemarnog ophođenja, koje mi je često odvratno. Ali
da ste samo čuli tog dobrog, starog gospodina Vudhausa kako mi je laskao za ručkom! O, verujte
pomislila sam da će moj caro sposo biti uistini ljubomoran. čini mi se da sam njegova ljubimica.
Zapazio je moju haljinu. Kako vam se sviđa? Izabrala je Selina — mislim da je lepa, samo je,
moţda, suviše iskićena. Nikako ne volim da budem suviše nakićena — prosto se uţasavam ukrasa.
Sada moram da stavim na sebe po koji ukras, jer se to od mene očekuje. Mlada nevesta, znate, mora
da izgleda kao nevesta, ali po mom pravom ukusu ja sam za jednostavnost. Jednostavno skrojena
■haljina beskrajno je bolja od kitnjaste. Ali čini mi se da sam u manjini: malo ih je koji cene
jednostavnost u oblačenju — svi vole nešto upadljivo i sa ukrasima. Premišljam se da li da stavim
ovakav porub na moju belu i srebrnastu haljinu od puplina. Mislite li da će lepo izgledati?«1
Društvo se upravo opet okupilo u salonu, kad se među njima pojavi g. Vesten. Vratio se kući kasno
na, ručak i, čim je ručao, krenuo je pešice u Hartfild. Oni koji.su ga dobro poznavali očekivali su da
će doći, ; nisu bili iznenađeni — 'ali su se veoma obradovali. C Vudhaus se skoro isto toliko
obradovao što ga sad vid , kao što mu ne bi bilo milo da je došao ranije. Samo je Dţon Najtli
zanemeo od čuda. Da neko ko je ceo dan-svršavao poslove u Londonu, i mogao mirno da provede
ve'če kod svoje kuće, iziđe ponovo i otpešači kilometar do tuđe kuće, da bi, sve dok ne pođe na
spavanje, ostao u društvu u kome ima i ţena. i završio svoj dan naporima da se pokaţe ljubazan, u
buci i gomili, —>■ to ga je silno iznenadilo. Taj čpvek je od osam časova ujutru na nogama i sad bi
mogao đa leţi — govoric je dugo i sad bi mogao da ćuti — nalazio se s mnogo ljudi i sad bi mogao
da bude sam! Taj čovek napušta mir i nezavisnost sop288 . "

stvenog ognjišta i pređveče, hladnog aprilskog dana sa susneţicom, juri opet napolje u svet! Kad bi
mogao da na jedan znak smesta vrati svoju ţenu kući, to bi bio neki razlog; ali više je verovatno da
će društvo zbog njegovog dolaska ostati duţe, a ne da će se rasturiti. Dţon Najtli ga je u čudu
gledao, zatim je slegao ramenima i rekao: N bih to verovao, čak ni za njega«. Za to vreme, ne
sumnjajući ni najmanje da izaziva takvo zgraţanje, zadovoljan i veseo kao uvek, koristeći ono pravo
da vodi glavnu reč, koje čoveku daje dan proveden negde van kuće, g. Vesten se trudio da bude
prijatan. Pošto je odgovorio na ţenina pitanja kako je ručao i ubedio je da posluga nije zaboravila
nijedno od njenih briţljivih uputstava, i pošto je ispričao političke ve-r sti koje je čuo, prešao je na
jedno porodično saopštenje, za koje nije nimalo sumnjao da će biti vrlo zanimljivo za svakoga u
sobi, mada je u prvom redu bilo upućeno g-đi Vesten. Pruţio joj je jedno pismo — bilo je od Franka,
upućeno njoj, uzeo ga je usput na pošti i bio tako slobodan da ga otvori«.
»Pročitajte ga, pročitajte ga«, reče on, »biće vam milo. Ima samo nekoliko redi — neće vam trebati
mnogo vremena. Pročitajte ga Emi«. Dve ţene uzeše da ga zajedno pročitaju, a on je se-deo smešeći
se i pričajući im za sve to vreme, malo tišim glasom, ali su ga svi vrlo dobro čuli: »Dakle, vidite,
dolazi. Dobra vest, mislim. Sta kaţete na to? Uvek sam vam govorio da će se on uskoro opet vratiti
ovamo, zar nisam? Ana, draga moja, zar vam nisam uvek tako govorio, a vi niste hteli da mi veru-
jete? Iduće nedelje, vidite, biće u Londonu s— i to najkasnije, besumnje, jer g-đa čerčil je đavolski
nestrpljiva kad ma šta treba da se učini; vrlo je moguće da će stići tamo već sutra ili u subotu. Što se
tiče njene bolesti, o njoj, razume se, ne vredi rr govoriti. Ali sjajno je što će Frank opet biti s nama,
tako blizu, u Londonu. Kad već dođu, oni će duţe ostati, a on će pola vremena provoditi kod nas. To
sam upravo ţeleo. Dakle, prilično dobra vest, zar ne? Jeste li završili? Je li Ema sve pročitala?
Ostavite sad, ostavite, porazgovaraćemo lepo 19 Ema 289drugom prilikom, sad nije vreme. Samo
ću, onako uzgred, pomenuti i ostalima tu okolnost«. G-đa Vesten se veoma obradovala. Ništa je nije
sprečavalo da pokaţe tu radost i izgledom i recima. Bila je srećna, znala je da je srećna i da treba da
bude sreć-na. Izraţavala je svoju radost toplo i otvoreno. Ema međutim, nije bila u stanju da bude
tako rečita. Ona je pomalo merila sopstvena osećanja pokušavala da oceni koliko je uzbuđena, i
činilo joj se da je u priličnoj meri. Ali je g, Vesten bio isuviše nestrpljiv da bi podrobno zapaţao,
suviše govorljiv ds bi traţio od drugih da govore, te je bio vrlo zadovoljan onim što je kazala i ubrzo
se odmakao dalje da bi i ostale prijatelje zadovoljio delimičnim saopštenjem onoga što je ćela soba
već morala čuti. Dobro je što je bio siguran da se svako raduje, inače moţda ne bi pomislio da su i g.
Vudhaus i g. Najtli naročito ushićeni. Posle g-đe Vesten i Eme, oni su prvi imali prava da ih
obraduje. Od njih bi produţio do g-ce Ferfaks, ali ona je tako duboko utonula u razgovor sa Dţonom
Najtlijem, da bi je nesumnjivo prekinuo. I zato je, našavši se blizu g-đe Elten, koja nije bila zauzeta,
morao s njom da otpočne razgovor o tome pismu. GLAVA TRIDESET ŠESTA »Nadam se da ću
uskoro imati zadovoljstvo da vam pretstavim svog sina«, reče g. Verten. Puna vere da on,
izraţavajući tu nadu, ţeli da joj osobito polaska, g-đa Elten se osmehnu vrlo blagonaklono.
»Verujem da ste čuli za nekog Franka čerčila«, nastavi on, »i da znate da mi je on sin, mada ne nosi
moje ime«. »O, da, biće mi veoma milo da se s njim upoznam. Sigurna sam da gospodin Elten neće
propustiti da ga odmah poseti, a oboje ćemo se radovati da ga vidimo u našem domu«. »Vi ste vrlo
ljubazni. Znam da će Franku biti vrlo milo. Iduće nedelje treba da dođe u London, ako ne i ranije.
Danas nas je obavestio pismom. Jutros sam usput podigao pisma i, videvši na jednom rukopis svog
sina, usudio sam se da ga otvorim, mada nije bilo upućeno meni — već gospođi Vesten. Ona se
najviše s njim dopisuje, verujte. Meni gotovo nikad ne piše«. »I tako ste vi despotski otvorili pismo
upućeno njoj! O, gospodine Vestene« (smejući se usiljeno), »moram da se bunim protiv toga.
Veoma opasan primer, odista! Mo-"'ni vas da ne dopustite svojim susedima da pođu vašim stopama.
Boga mi, ako to treba da očekujem, onda ćemo jni udate ţene morati da gledamo kako da se
snađemo. °> gospodine Vestene, to od vas ne bih očekivala!« »Da, mi muškarci ništa ne valjamo.
Moraćete da se Pripazite, gospođo Elten. U tom pismu nam kaţe — vrlo Je kratko — napisano u
ţurbi, samo da bi nas obavestio kaţ nam da zbog gospođe čerčil svi odmah dolaze
291ti London: ćele zime se nije dobro osećala i misli da je u Enskumu suviše hladno za nju; stoga
će se, ne okle-vajući, preseliti na jug«. »Istina! Iz Jorkšira, čini mi se. Enskum je u Jork-širu?«
»Jeste, udaljeni su oko dve stotine osamdeset kilo-" metara od Londona: priličan put«. »Da, boga
mi, priličan. Sto kilometara dalje nego od Mapi Grouva do Londona. Ali šta je daljina za bogate
ljude, gospodine Vestene? Iznenadićete se kad čujete kuda sve moj zet, gospodin Sakling, ponekad
juri. Nećete mi verovati, ali jedne nedelje su on i gospodin Brag išli dvaput u London i vratili se
menjajući četiri puta konje«. »Nezgodno je što je Enskum tako daleko«, reče g. Vesten, »jer
gospođa čerčil, kako čujemo, nije bila u stanju ni nedelju dana da provede van postelje. Frank nam
je u poslednjem pismu pisao kako se ţali što je tako slaba da bez pomoći njegove i njegovog ujaka
nije u stanju da ode u zimsku baštu. To, znate, pokazuje veliki stupanj slabosti: ali je sad tako
nestrpljiva da što pre stigne u London, da će u putu samo na dva mesia prenoćiti — tako Frank piše.
Neţne gospe nesumnjivo su neobično izdrţljive, gospođo Elten; te morate priznati«. »Ne, ništa vam
neću priznati. Uvek sam na strani ţene; zaista je tako. Pazite se, otkrićete da sam u tora pitanju
opasan protivnik. Uvek zastupam ţene i, verujte mi, kad biste znali kako Selina sa strahom pomišlja
na spavanje u nekoj drumskoj gostionici, ne biste se čudili što gospođa Cerčil čini neverovatne
napore da bi to izbegla. Selina kaţe da je to uţasno, a čini mi se da sam i ja primila malo te njene
osetljivosti. Ona uvek. nosi na put svoje čaršave; to je odlična predostroţnosl. Radi li gospođa čerčil
tako?« »Budite uvereni da i gospođa čerčil čini sve ono što i ostale razmaţene gospe. Gospođa
čerčil ne bi Mela da za os tane ni za jednom gospom u Engleskoj...« G-đa Elten ga ţivo prekide: »O,
gospodine Vestene. nemojte me pogrešno shvatiti. Selina nije razmaţena, verujte. Nemojte da
zamišljate tako nešto«* * 282 »Zar nije? Onda se ona ne moţe meriti s gospođom il, koja je
razmaţena od glave do pete i nema joj ravne«. G-đi Elten se učini da je pogrešila što je tako ţustro
odricala. Nije ni u kom slučaju ţelela da se veruje jtako njena sestra nije nimalo razmaţena gospa;
moţda se na taj način pokazala neduhovita. Razmišljala je kako bi najbolje povukla svoje reci, kad
g. Vesten produţi: »Ja ne marim mnogo gospođu čerčil, kao što moţda nagađate; ali ovo je samo
među nama. Ona mnogo voli Franka, te stoga neću rđavo da govorim o njoj. Sem toga, sad nije
zdrava, a to je, ustvari, kako ona sama kaţe, uvek bilo tako. Ne bih ovo svakome kazao, gospođo
Elten, ali ne verujem mnogo u bolest gospođe čerčil«. »Ako je odista bolesna, zašto ne ide u Bat,
gospodine Vestene? U Bat ili u Klifton?« »Uvrtela je sebi u glavu da je Enskum suviše hladan za
nju. Ustvari, verujem da joj je Enskum dosadio. Ovoga puta je ostala tamo duţe no ikad ranije, i sad
se zaţelela promene. To je zabačeno mesto. Vrlo lepo, ali zabačeno«. »Da — kao Mapi Grouv,
verovatno. Nema kuće koja je dalje od druma nego što je Mapi Grouv. Svuda unaokolo je ogromna
šuma! čini vam se da ste otsečeni od sveta — potpuno usamljeni. A gospođa čerčil verovatno nema
Selinino zdravlje i raspoloţenje da bi uţivala u toj vrsti samoće. Ili moţda nema u sebi dovoljno
duševnog bogatstva da bi bila kadra da ţivi na selu. Uvek sam govorila da ţena ne moţe da ima
suviše tog duševnog blaga — i vrlo sam zahvalna što ga sama imam toliko da nimalo ne zavisim od
društva«. »Frank je u februaru proveo ovde dve nedelje«. »Sećam se da su mi to kazali. Kad drugi
put dođe, videće da se društvo u Hajberiju obogatilo jednim novim članom; tojest, ako smem da
kaţem da se
obogatilo. Ali on moţda nikad nije čuo da u svetu postoji jedno takvo stvorenje«. Tim recima je i
suviše glasno zatraţila da joj se laska da bi prošle nezapaţene, te g. Vesten odmah uzvik-nu vrlo
ljubazno: 293»Draga moja gospođo! Samo ste vi u stanju da zamislite tako nešto. Nije čuo za vas!
Verujem da u pismima gospođe Vestern u poslednje vreme nije bilo reći ni o čem drugom sem o
gospođi Elten«. Izvršio je svoju duţnost i mogao je da se vrati svome sinu. »Kad je Frank
otputovao«, nastavi on, »bilo je potpuno neizvesno kad ćemo opet moći da ga vidimo, i zbog toga
nas je današnja vest dvostruko obradovala. Došla je sasvim neočekivano. Tojest, ja sam uvek bio
duboko uveren da će on uskoro opet doći ovamo; bio sam ube-đen da će se desiti nešto povoljno, ali
mi niko nije ve-rovao. I on i gospođa Vesten bili su već sasvim klonuli duhom. 'Kako će naći načina
da dođe? Kako bi se moglo očekivati da će njegov ujak i ujna hteli da se odvoje od njega?' i tako
dalje. Ja sam uvek osećao da će se desiti nešto što će nam pomoći; taka je i bilo, vidite. Gospođo
Elten, u svom ţivotu zapazio sam ovo: da kad stvari jednog meseca idu naopako, sigurno se
popravljaju idućeg«. »Vrlo tačno, gospodine Vestene, savršeno tačno. To isto sam uvek govorila
izvesnom gospodinu u našem društvu u vreme kad se udvarao, kad je, zato što stvari nisu išle onako
kako treba — nisu se razvijale onom brzinom koja je odgovarala njegovim osećanjima — bio sklon
da očajava i tvrdi da ćemo se, ako tako produţimo, tek u maju okititi narandţinim cvetom. Oh,
koliko sam muke imala dok sam odagnala te mračne misli i ulila mu veselije poglede! Pa kola —
imali smo neka razočarenja zbog kola — sećam se, jednog jutra došao je sav očajan«. Njenu priču
je prekinuo slab napad kašlja i g. Vesten istog časa ugrabi priliku da nastavi: »Pomenuli ste maj.
Gospođi čerčii su preporučili, ili je sama sebi preporučila, da upravo maj provede u nekom toplijem
mestu no što je Enskum — ukratko, da ga provede u Londonu, i tako sa zadovoljstvom očekujemo
da će nas Frank celog proleća često posećivati — tačno ono godišnje doba koje bi čovek izabrao za
to: dani skoro najduţi, vreme blago i prijatno, uvek mami čoveka da iziđe, a nikad nije suviše toplo
za šetnju. Kad je prošli put bio, iskoristili smo vreme što smo bolje mogli, -li 294

•je bilo mnogo kišnih, vlaţnih i sumornih dana; znate, uvek je tako u februaru, i nismo mogli da
uradimo ni pola od onog što smo nameravali. Sad ćemo moći. To će biti potpuno uţivanje; ne znam,
gospođo Elten, nismo li moţda srećniji onda kad je neizvesno da li će doći, kad ga neprestano
očekujemo danas ili sutra, svakog časa, nego kad je stvarno u kući. čini mi se da je tako. čini mi se
da nam to duševno stanje pruţa više zadovoljstva i uzbuđenja. Nadam se da će vam se dopasti moj
sin. Svi ga smatraju krasnim mladićem, ali ne očekujte neko čudo. G-đa Vesten mu je veoma mnogo
naklonjena, i to mi je, kao što moţete zamisliti, vrlo milo. Smatra da mu nema ravna«. »Uveravam
vas, gospodine Vestene, da ne sumnjam ni najmanje da ću o njemu steći povoljno mišljenje. čula
sam da mnogo hvale gospodina Franka čerčila. Istovremeno treba da primetim da sam od onih koji
uvek sami donose svoj sud i nikad se ne povode slepo za drugima. Opominjem vas da ću o vašem
sinu misliti onako kakav utisak steknem. Ne volim da laskam«. G. Vesten se zaneo u misli.
»Nadam se«, reče on odmah, »da se nisam pokazao strog prema jadnoj gospođi čerčii. Ako je
bolesna, bilo bi mi ţao da joj nanesem nepravdu, ali ona ima izvesne osobine zbog kojih mi je teško
da o njoj govorim onako uzdrzljivo kako bih ţeleo. Ne moţe biti da vi, gospođo Elten, ne znate da
sam u srodstvu s tom porodicom i kako su sa mnom postupili; i, među nama, oni su krivi za sve.
Ona je bila potstrekač. Da nije bilo nje, Frankova majka nikad ne bi pretrpela uvrede do kojih je
došlo. Gospodin čerčii je ohol, ali to nije ništa prema oholosti njegove ţene; u njega je oholost
mirna, lenja, dobro vas-pitana, koja nikom ne škod' i samo njega čini malčice bespomoćnim i
dosadnim; ali kod nje oholost prelazi u nadmenost i drskost. A čoveku je teţe da to trpi, jer ona ne
moţe da se pozove na svoje poreklo i porodične veze. Kad se udala za njega, bila je niko i ništa,
jedva se moglo reći da joj je otac gospodin; čim je postala član po-rodice čerčii, sve ih je prevazišla
gordim i uobraţenim drţanjem: ali ona, verujte mi, ona je skorojević«. 295»Pomislite samo! Da, to
mora da vas strašno ljuti 1 Skorojevići su mi uţasno odvratni. U Mapi Grouvu su mi se smučili ljudi
takve vrste, jer u susedstvu ţivi jedna porodica koja je mom zetu i sestri dodijala svojom
uobraţenošću! Kad ste opisivali gospođu čerčil, potsetili ste me odmah na njih. To su neki
Tampenovi, koji su se nedavno nastanili tamo, imaju mnogo siromašnih rođaka, ali se vrlo visoko
drţe i očekuju da budu na ravnoj nozi sa starim porodicama. Ima najviše godina i po dana kako ţive
u Vest Holu; a kako su stekli bogatstvo niko ne zna. Doselili su se iz Birmingema, a znate,
gospodine Vestene, od tog mesta čovek ne moţe da očekuje mnogo. Birmin-gem ne daje mnogo
nade. Uvek kaţem da nekako rđavo zvuči. Ali se o Tapmenovima sa sigurnošću ne zna ništa više,
mada se mnogo štošta nagađa, uveravam vas; pa ipak, sudeći po njihovom ponašanju, oni očigledno
smatraju da su ravni mom zetu, gospodinu Saklingu, koji je slučajno jedan od njihovih najbliţih
suseda. To je prosto strašno. Gospodin Sakling, koji jedanaest godina stanuje u Mapi Grouvu, i čiji
je otac tu ţiveo pre njega — tako bar verujem — gotovo sam sigurna da je stari gospodin Sakling
okončao kupovinu tog imanja pre svoje smrti«. Tu su ih prekinuli. Sluţili su čaj, i g. Vesten, pošto je
kazao sve što je Meo, ubrzo iskoristi priliku da se udalji. Posle čaja g. i g-đa Vesten i g. Elten sedoše
s g. Vud-hausom da igraju karte. Ostalih petoro ostadoše prepušteni sami sebi; Ema se bojala da se
neće najbolje zabavljati, jer nije izgledalo da je. g. Najtli najbolje raspoloţen za razgovor. G-đa
Elten je ţelela da se na nju obraća paţnja, koju niko nije hteo da joj pokloni, a Ema je bila tako
uznemirena da bi najviše volela da ćuti. G. Dţon Najtli pokazao se govorljiviji od svog brata.
Trebalo je da sutradan rano otputuje, pa uskoro reče: »Pa lepo, Ema, čini mi se da nemam ništa više
da vam kaţem o dečacima; dobili ste pismo od svoje sestre,■ i tu je, moţemo biti sigurni, sve
potanko objašnjeno. Moja uputstva biće kraća od njenih i verovatno ne u istom duhu. Sve što bih
imao da preporučim, obuhvaćeno je ovim: nemojte da ih mazite i nemojte da ih kljukate lek
ovima«. 296 N . »Nadam se da ću vas zadovoljiti i u jednom i u drugom pogledu«, reče Ema; »jer
ću učiniti sve što mogu tia se dobro osećaju, što će za Izabelu biti dovoljno, a dobro osećanje
isključuje laţnu popustljivost i lekove«. »A ako vam dosade, pošaljite ih kući«. »To će se vrlo
verovatno desiti. Vi tako mislite, zar ne?« »Sveetan sam da će moţda biti suviše bučni za vašeg oca,
ili će moţda vama biti na teretu, ako vaše društvene obaveze budu i dalje rasle kao i dosada«.
»Rasle!« »Naravno; sigurno uviđate da se za poslednje pola godine mnogo promenio način vašeg
ţivota«. »Promenio! Ne, zaista ne uviđam«.
»Nema sumnje da češće izlazite u društvo nego ranije. Neka vam posvedoči ovo. Došao sam ovamo
samo na jedan dan, a vi imate goste na ručku! Kad se to ranije događalo? Ili nešto slično? Broj vaših
suseda se povećava i vi se više druţite s njima. Nedavno ste u svakom pismu Izabeli opisivali neku
novu zabavu; ručkove kod gospodina Koula ili igranje kod »Krune«. Samo već sbog Rendolsa, broj
vaših izlazaka je povećan«. »Da«, reče njegov brat brzo; »sve je to Rendols učinio«. »Vrlo dobro; i
kako Rendols, pretpostavljam, verovatno neće imati manje uticaja no dosada, čini mi se da je
moguće, Ema, da će vam Henri i Dţon ponekad smetati. Ako se to desi, molim vas pošaljite ih
kući«. »Ne«, uzviknu g. Najtli; »ne mora tako da se svrši. Pošaljite ih u Donvel. Ja ću sigurno imati
slobodnog vremena«. »Boga mi, veoma ste zanimljivi«, uzviknu Ema. »Volela bih da čujem koliko
ima tih mojih mnogobrojnih zabava na koj» niste i vi pozvani: i zašto pretpostavljate °a neću imati
slobodnoo vremena da posvetim toj deci. A koji su ti silni moji izlasci? Jedan ručak kod Koulovih
^.ledna igranka o kojoj se govorilo i do koje nikad nije °rv ^as rno'7'1 ^a rfl?"nipm« fklirnaitići
glavom prema 9- Dţonu Najtliju), »imali ste sreću da ovde sretnete na 297okupu mnoge svoje
prijatelje i morali smo primetiti koliko vas je to obradovalo. — Ali« (okrećući se g. Najtliju) »nisam
u stanju da zamislim zašto vi, koji znate kako sam vrlo, vrlo retko otsutna i dva sata iz Hartfilda —
predviđate takav niz razonoda za mene. A što se tiče mojih dragih malih sestrića, moram da kaţem
ovo: ako tetka Ema nema vremena za njih, ne verujem da bi se bolje provodili kod čika Najtlija,
koji je otsutan od kuće pet sati na njen iedan sat, i koji, kad je kod kuće, ili čita ili sređuje svoje
račune«. Izgledalo je da q. Najtli pokušava da se ne osmehne i to mu je lako pošlo za rukom, čim
mu se obratila g-đa Elten. GLAVA TRIDESET SEDMA Emi nije bilo potrebno da dugo razmišlja,
pa da tačno utvrdi kakve je prirode bilo njeno uzbuđenje kad je čula tu vest o Franku čerčilu. Ubrzo
se uverila da nije strahovala i nije se osećala nelagodno zbog sebe — nego zbog njega. Njena
naklonost je stvarno opala i svela se gotovo ni na šta — nešto o čemu nije vredelo misliti. Ali bi bilo
vrlo mučno ako bi se on, koji je od njih dvoje nesumnjivo, bio više zaljubljen, vraćao s istim
vatrenim osećanjima koja je odavde poneo. Ako ga dva meseca otsutnosti nisu rashladila, njoj su
pretstojale nevolje i opasnosti: biće potrebno da bude oprezna i radi sebe i radi njega. Nije htela da
se ponovo zaljubi, a savest joj je nalagala da ničim ne pruţi nade njegovim osećanjima. Ţelela je
samo da ga zadrţi od otvorene izjave ljubavi. Time bi se vrlo bolno završilo njihovo sadašnje
prijateljstvo. Pa ipak je nekako očekivala da će se nešto odlučno desiti. Imala je neko predosećanje
da će proleće doneti neki preokret, neki događaj, nešto što će izmeniti njen sadašnji sređen i miran
ţivot. Nije prošlo mnogo vremena, mada više no što je g. Vestern predviđao, a ona je dobila
mogućnost da stekne izvesno mišljenje o osećanjima Franka čerčila. Porodica iz Enskuma nije
stigla u London tako brzo kao što se za-Eušljalo, ali je on vrlo brzo potom došao u Hajberi. Dojahao
je na nekoliko sati — još nije mogao da ostane duţe. Ali kad je iz Rendolsa odmah došao u Hartfild,
oiogla je da upotrebi svu svoju pronicljivost i da brzo utvrdi kakva su mu osećanja J kako ona treba
da postupa. Susret im je protekao izvanredno srdačno. Nije 299bilo sumnje da mu je veoma prijatno
što je vidi. Ali je ona skoro u istom trenutku posumnjala da mu nije stalo do nje kao i ranije, da ne
oseća onu istu neţnost. Paţljivo ga je motrila. Bilo je jasno da je manje zaljubljen nego
pre. Udaljenost, a verovatno i ubeđenje da je ona ravnodušna, proizveli su tu veoma prirodnu i
veoma povoljnu posledicu. Bio je veoma dobro raspoloţen, spreman kao i uvek da priča i da se
smeje. Ushićeno je govorio o svojoj ranijoj poseti, vraćao se na stare zgade, a nije mu nedostajalo ni
izvesnog uzbuđenja. Nije po mirnoći zaključila da je sad ravnodušan: nije bio miran. Očigledno je
bio kao na krilima i nije mogao da se smiri. Ma koliko da je bio ţivahan, kao da ga ta ţivost nije
zadovoljavala. Ali njeno mišljenje se potpuno utvrdilo kad je videla kako je on posle četvrt sata
napušta i juri da obavi druge po-sete u Hajberiju. »Video je više starih poznanika prolazeći ulicom
— nije se zaustavljao, zastao je samo na dve-tri reci — ali je uobraţavao da će oni biti razočarani
ako ih ne poseti; i tako, mada bi ţeleo da ostane duţe u Hartfildu, mora da beţi«. Nimalo nije
sumnjala da je sada manje zaljubljen, ali ni njegov nemir, ni to što je tako brzo otišao, nisu ukazivali
da se sasvim izlečio. Pomalo je bila sklona mišljenju da se u tome krije njegov strah da ona opet ne
zavlada njim i da je potajno resio da ne ostaje dugo s njom. Prošlo je deset dana i to je ostala jedina
poseta Franka čerčila Cesto se spremao i nameravao da dođe, ali bi ga uvek nešto sprečilo, Njegova
ujna nije mogla bez njega. Tako je bar on objašnjavao u Rendolsu. Ako je bio sasvim iskren, ako se
stvarno trudio da dođe, moralo se zaključiti da prelazak g-đe Ćerčil u London nije doprineo
ublaţenju one upornosti i razdraţljivosti koje su bile posledica njene boljke. Da je ona odista
bolesna, bilo je vrlo sigurno; on je u Rendolsu izjavio da je u to ubeđen. Mada je dobar deo toga
moţda poticao iz uobraţenja, on je bio uveren, kad se seti kako je ranije izgledala, da je sad slabijeg
zdravlja nego pre pola godine. Verovao je da bi se to negom i lečenjem moglo otkloniti, ili bar da
ona ima pred sobom još dosta godina 300 ţivota, ali, uprkos svim sumnjama njegovog oca, nije dao
reći da je njena bolest samo uobraţenje, niti da je krepka kao i uvek. Uskoro se pokazalo da joj
London ne prija. Nije mogla podneti njegovu buku. Ţivci su joj neprestano bili uznemireni 'i patili
su. Kad je proteklo deset dana u Rendols stiţe pismo njenog nećaka koji je javljao o iz-meni u
njihovim namerama. Odlazili su odmah za Ričmond. G-đi čerčil su preporučili jednog čuvenog
tamošnjeg lekara, a i inače joj se to mesto sviđalo. Najmili su nameštenu kuću na vrlo lepom mestu
i očekivali da će ta promena dobro uticati na nju. Ema je čula da je Frank oduševljeno pisao o tome,
radujući se, izgleda, vrlo mnogo toj blagodeti što mu pretstoje dva meseca u kojima će biti tako
blizu svojih dragih prijatelja, pošto su kuću najmili za , maj i juni. Kazali su joj da je sad s najvećim
pouzdanjem pisao kako će često biti s njima, skoro onoliko koliko bude ţeleo. Ema je zapaţala kako
g. Vesten tumači to njegovo radosno iščekivanje. Smatrao je da je ona izvor sve te sreće na koju
njegov sin računa. Ona se nadala da nije tako. Za dva meseca moraće se pokazati šta je ustvari. Sam
g. Vesten je nesumnjivo bio srećan. Plivao je u radosti. To je bilo baš ono što je mogao poţeleti. Sad
će zaista imati Franka u svom susedstvu. Sta je četrnaest kilometara za mladog čoveka? — Sat
jahanja. Stalno će dolaziti. U tom pogledu razlika između Ričmonda i Londona značila je razliku
između mogućnosti da se viđaju stalno i da se ne vide nikako. Dvadeset četiri kilometra — ne,
dvadeset sedam — mora biti punih sedam do ulice Mančester — to je ozbiljna prepreka. I kad bi
mu uspelo da se izvuče, ceo dan bi mu prošao u putu ovamo i natrag. Biti u Londonu, to nije ništa
utešnije — baš kao da je u Enskumu. Ali Ričmond je upravo na onom udaljenju koje je zgodno za
viđanje. Da je bliţe, ne bi valjalo. Blagodareći ovom prelasku postalo je odmah sigurno «a će se
ostvariti jedna dobra stvar — igranka kod »Krune«. Nisu ni ranije na nju zaboravili, ali su
brzo uvideli da je uzaludno pokušavati da se odredi dan. Me-Qutim, sad je igranka bila sasvim
izvesna. Nastavljene u sve pripreme, a ubrzo posle prelaska čerčilovih u Rič301mond stiglo je od
Franka pisamce u kojem je saopštavao da je promena već znatno prijala njegovoj ujni, i da će on
svakako moći da dođe k njima na dvadeset četiri j sata, kad god budu hteli, pa je navaljivao da
odrede što '", skoriji dan. ' Igranka g. Vestena postaće stvarnost, Još vrlo mala' dana razdvajalo je
mladi svet u Hajberiju od sreće. G. Vudhaus se pomirio sa sudbinom, Godišnje doba olakšavalo mu
je tu nevolju. Maj je u svakom pogledu bio bolji od februara G-đu Bejts su zamolili da provede to
veće u Hartfildu, Dţemsa su na vreme obavestili, at" on se iz sveg srca nadao da ni dragom malom
Henriju^; ni dragom malom Dţonu, neće ništa biti dok draga Emai bude van kuće. i GLAVA
TRIDESET OSMA Nije nastupila nikakva nova nezgoda koja bi omela igranku. Taj dan se pribliţio,
osvanuo, i Frank čerčil, koga su ćelo jutro briţno iščekivali, stigao je, on glavom, u Rendols još pre
ručka, te je sve bilo obezbeđeno. On i Ema nisu se još videli po drugi put. Trebalo je da se sretnu u
dvorani kod »Krune«, a to je bilo bolje nego u gomili sveta. G. Vesten ju je veoma usrdno molio da
dođe ranije, da stione odmah posle njih, da bi pre dolaska drugih ocenila da li su dvorane udešene
onako kako treba; nije bila u stanju da ga odbije, i tako je morala da provede nekoliko tihih
trenutaka u društvu njegovog sina. Trebalo je da ona doveze Harijetu, i njih dve stigoše pred
»Krunu« na vreme, pošto je društvo iz Ren-dolsa došlo dovoljno pre njih. Frank čerčil ih je,
izgleda, očekivao; mada nije mnogo govorio, u očima mu se videlo da je rešen da se divno provede.
Zajedno su obišli sve prostorije da bi videli da li je sve u redu, a nekoliko minuta docnije stigoše još
neki gosti. Ema se iznenađeno trgla kad je čula kočije. »Tako neučtivo rano!« htela je da uzvikne;
ali ubrzo uvide da je to porodica jednog starog prijatelja, k°ja je, kao i ona, došla ranije, po naročitoj
ţelji, da svojim mišljenjem pomogne g. Vestenu; a za njima su ubrzo došla još jedna kola s
rođacima, koje su umolili da stignu ranije, isto onako usrdno, ukazujući im time naročitu paţnju, i u
Mom cilju. tak<~ da je izgledalo kao <ja će se uskoro moţda polovina gostiju okupiti ranije Qa bi
izvršila prethodni pregled. Erna otkri da se g. Vesten ne oslanja samo na njen i oseti da naklonost i
prijateljstvo čoveka koji ima 303 ukus.toliko dragih, prisnih prijatelja, ne pretstavlja najvišu počast
na lestvicama taštine. Njoj se dopadalo njegovo otvoreno ponašanje, ali joj se činilo da bi bio jača
ličnost da je malo manje prostosrđačan. Blagonaklonost prema svima, ali ne prijateljstvo sa svima,
čini ćoveka onakvim kakav treba da bude. Takav čovek mogao bi da joj se dopadne. Gosti su
obilazili unaokolo razgledali i ponovo izraţavali pohvalno mišljenje; a zatim, pošto nisu imali šta
drugo da rade, napraviše neku vrstu polukruga oko kamina, da bi do početka dragih razgovora na
razne načine izneli svoje zapaţanje kako je uveče vatra ipak vrlo prijatna, iako je maj. Ema saznade
da nije g. Vesten kriv što broj njegovih savetnika nije još veći. Oni su s* bili zaustavili pred vratima
g-đe Bejts i ponudili da povedu tetku i sestri-činu, ali su ove kazale da su Eltenovi obećali da će
doći po njih. Frank je stajao kraj nje, ali se često udaljavao; nije bio u stanju da ostane na jednom
mestu, što je pokazivalo izvesno nespokojstvo. Osvrtao se, prilazio vratima, osluškivao dolazak
drugih kočija — nestrpljivo očekujući da zabava počne ili plašeći se da bude stalno pored nje.
Pomenuše g-đu Elten. »Mislim da uskoro treba da stigne«, reče on. »Veoma sam radoznao da vidim
g-đu Elten, toliko sam slušao o njoj. Verujem da je nećemo dugo čekati«.
Začuše se neke kočije. On odmah polete, ali vrativši se reče: »Zaboravio sam da se ne poznajem s
njom. Nikad nisam video ni gospodina ni gospođu Elten. Ne treba da se istrčavam«. Pojaviše se g. i
g-đa Elten i svi izmenjaše osmehe i učtive pozdrave. »A gospođica Bejts i gospođica Ferfaks?«
upita g. Vesten, osvrćući se. »Mislili smo da ćete ih vi dovesti«. Omaška je bila neznatna. Poslaše
kola po njih. Ema je radoznalo očekivala da čuje prvo Frankovo mišljenjej o g-đi Elten; kakav su
utisak ostavili na njega smišljenog otmeni kroj njene haljine i njeni blagonakloni osmesw| 304 pošto
su ga pretstavili, on joj je posvetio svu svoju paţnju i tako mu se pruţila mogućnost da donese svoj
sud. Za nekoliko trenutaka kola se vratiše. Neko pomenu kišu. »Postaraću se za kišobrane«, reče
Frank svome ocu. <fNe smemo da zaboravimo gospođicu Bejts«, i otrča. G. Vesten pođe za njim:
ali ga zadrţa g-đa Elten da bi mu pričinila zadovoljstvo i kazala šta misli o njegovom sinu, i to poče
odmah, tako da je i mladi čovek, mada nije polako išao, još mogao da čuje. , »Zaista, krasan mladić,
gospodine Vestene. Znate da sam vam otvoreno kazala da ću sama doneti svoj sud, i veoma mi je
milo što mogu da kaţem da mi se izvanredno dopada. Moţete da mi verujete. Ja nikad ne laskam.
Drţim da je vrlo lep mladić, a ponaša se upravo onako kako ja volim i traţim — pravi je gospodin,
nema u njemu ničeg uobraţenog ili fićfirićkog. Treba da vam kaţem da su mi fićfirići uţasno
odvratni — jeza me hvata kad ih vidim. U Maol Grouvu ih nikad nismo trpeli. Idu na ţivce
gospodinu Saklingu i meni, i ponekad smo im kazivali vrlo oštre reći. Selina ih mnogo bolje
podnosi, ali ona je preterano blaga«. Dok je govorila o njegovom sinu, g. Vesten joj je poklonio svu
svoju paţnju, ali kad je prešla na Mapi Grouv, seti se da su stigle gospe koje treba da pozdravi i
veselo se osmehuiući ţurno ode. G-đa Elten se okTete g-đi Vesten. »To su sigurno naša kola s
gospođicom Bejts i Dţejn. Naš kočijaš i konji su vanredno brzi! Mislim da se mi vozimo brţe no iko
drugi. Kako je čoveku prijatno kad moţe da pošalje svoja kola po nekog prijatelja! Ćula sam da ste
bili ljubazni da ponudite svoja, ali drugi put će to biti sasvim nepotrebno. Moţete biti sigurni da ću
se o njima uvek Pobrinuti«. G-ca Bejts i g-ca Ferfaks uđoše u sobu u pratnji dva gospodina; izgleda
da je g-đa Elten smatrala da joj je isto kao i g-đi Vesten duţnost da ih dočeka. Tako je mo-9ao
razumeti njene pokrete i korake svaki ko ih je po-fmatrao, kao Ema; ali se njene reci, reci svih njih,
ubrzo 'zgubiše u neprekidnoj bujici gce Bejts, koja uđe govoreći i završi svoj govor tek nekoliko
minuta pošto je 20 Erua 305prišla onom krugu pored vatre, čim su se otvorila vrata čuo se njen glas:
»Vrlo ste ljubazni! Ne pada nimalo. Ne mari ništa. Ne bojim se za sebe. Vrlo jake cipele. A Dţejn
tvrdi... O!« (čim je prešla prag), »O! Ovo je odista sjajno! Ovo je divno! Odlično udešeno, boga mi.
Ništa niste zabora- . vili. Nisam mogla zamisliti. Tako lepo osvetljenol Dzejn, Dţejn, pogledaj! Jesi
li ikada videle ovako nešto? Ob, gospodine Vestene, sigurno ste imali Aladmovu lampu. Dobra
gospođa Stouks ne bi poznala svoju sobu. Videia sam je kad sam ušla; stajala je u hodniku. 'Oh,
gospođo Stouks', rekoh — ali nisam imala vremena za vise«, aaa joj priđe g-đa Vesten. »Hvala, vrlo
dobro, gospođo. Nadam se da ste dobro. Milo mi je što čujem Tako sam se plašila da nemate moţda
glavobolju! - Videla sam vas kako često prolazite i znam da ste morali imati mnogo posla. Veoma se
radujem što to čujem. ... Ah draga gospođo Elten, zahvaljujem vam mnogo na kolima, u pravi čas;
Dţejn i ja sasvim spremne. Konji nas nisu ni trenutak čekali. Veoma udobne kočije. Oh, gospođo
Vesten, razume se da i vama dugujemo zahvalnost za isto to. Gsapođa Elten je bila vrlo ljubazna i
poslala Dţem jedno pisamce, a inače bismo prihvatile vašu P^udu-Ali
dve takve ponude za jedan dan Rekla sam^svojoj majci: 'Boga mi, majko, nikad nije bilo takvih
:suseda. Hvala, mola mati je vanredno dobro. Otislaje do gospodina Vudhausa. Naterala sam je da
ponese sal _— jer v ceri nisu tople — svoj veliki, novi šal, koji joj je poklonila gospođa Dikson
prilikom svoje udaje Tako je dobra što se selila moje majke! Kupljen je u Vejmetu, znate, izabrala
ga je gospođa Dikson. Bila su jos tri, Dzejn kaţe, između kojih se malo dvoumila. Pukovniku
Kambelu se više svideo jedan maslinaste boje Draga moja Dzejn, jesi li sigurna da ti noge nisu
vlaţne? Pale su samo dve-tri kapi, ali ja se mnogo bojim: gospodin Frank Cercil bio je vanredno.. . a
bila je i jedna asura na koju je stala.. Nikad neću zaboraviti kako je bio učtiv. Gospodine Cer-čile,
moram da vam kaţem da se naočari moje majke msu više kvarile; spona nije više ispadala. Moja
majka cesto aovori o vašoj dobroti, zar ne, Dţejn? Ne govorimo U često o gospodinu Franku
čerčilu? Ah, evo i gospođice 306 Vudhaus. Draga gospođice Vudhaus, kako ste? Vrlo dobro, hvala,
sasvim dobro. Ova zabava kao da je u vilinskom carstvu. Tako je sve izmenjeno. Ne smem da
laskam, znam« (gledajući u Emu vrlo zadovoljno) — »to bi bilo neučtivo; ali, boga mi, gospođice
Vudhaus, vi izgledate. . . dopada li vam se kako se Dţejn očešljala? Vi prosudite. Sama je uvila.
Prekrasno ume da se očešlja! Mislim da nijedan frizer iz Londona ne bi to bio u stanju. Ah, gle,
doktor Hjuz — i gospođa Hjuz. Moram za trenutak da priđem doktoru i gospođi Hjuz. Kako ste?
Kako ste? Vrlo dobro, hvala. Ovo je divno, zar ne? Gde je dragi gospodin Ričard? O, evo ga.
Nemojte da ga uzne-miravate. Mnogo mu je prijatnije da razgovara s mladim devojkama. Kako ste,
gospodine Ričarde? Videla sam vas pre neki dan kad ste projahali kroz grad. A gle i gospođa Otvej!
I dobri gospođin Otvej, i gospođica Otvej i gospođica Karolina. Koliko prijatelja! I gospodin Dţorđţ
i gospodin Artur. Kako ste? Kako ste svi? Vrlo dobro, moram da kaţem. Nikad bolje. Kao da čujem
još neka kola? Ko to moţe da bude? — Vrlo verovatno poštovani Koulovi. Boga mi, krasno je kad
se čovek nađe ovako među prijateljima! A vatra je tako veličanstvena da sam se sva ispekla. Neću
kafu, hvala; nikad ne pijem kafu. Malo čaja, molim vas, gospodine, docnije, nije hitno. O, evo ga
donose. Sve je tako dobro!« Frank čerčil se vrati na svoje mesto kraj Eme, koja je, čim je g-ca Bejts
zaćutala, morala da čuje razgovor g-đe Elten i ct-cp Ferfaks, jer su stajale malo iza nje. On se bio
zamislio. Nije mogla da oceni da li i on čuje. Pošto, se veoma laskavo izrazila o Dţejninoj haljini i
izgledu — što je ova orimila ćuteći i učtivo — g-đa Elten je očevidno ţelela da i sama dobije
pohvale — pa otpoče: »Kako vam se dopada moja haljina? Kako vam se dopadaju ukrasi? Kako me
je Rajt očešljao?« i nastavi s mnogobrojnim sličnim pitanjima, na koje je Dţejn odgovarala strpljivo
i učtivo. Zatim, gospođa Elten reče: »Obično niko ne misli manje na odelo nego ja: ali u ovakvoj
prilici, kad su sve oči uprte u mene, iz obzira prema Vestenovima, koji su ovu zabavu nesumnjivo
priredili uglavnom u moju čast — ne ţelim da zaostanem 23 drugima; vidim da, sem mene, malo
njih ima biser. 20« 307Dakle, kako sam čula, Frank čerčil je savršen igrač. Vi-dećemo hoćemo li se
sloţiti u igri. — Frank Cerćil je nesumnjivo krasan mladić. Mnogo mi se sviđa«. U tom trenutku
Frank poče da govori tako glasno da je Ema morala pretpostaviti da je čuo slavopojke o sebi i nije
ţeleo da ih dalje sluša; glasovi ovih gospa za čas se izgubiše, da bi se u idućoj počivci opet začule
reci g-đe Elten. G. Elten im je upravo prišao, i njegova ţena je uzviknula: »Oh, najzad ste nas
pronašli u našem kutu, je li? Sad sam baš kazala Dţejn kako ćete nas sigurno traţiti«. »Dţejn!«
ponovi Frank čerčil iznenađeno i nezadovoljno. »To je dosta slobodno, ali pretpostavljam da
gospođica Ferfaks nema ništa protiv«.
»Kako vam se dopada gospođa Elten?« upita Ema šapatom. »Nimalo«. »Nezahvalni ste«.
»Nezahvalan! Šta hoćete da kaţete?« Zatim mu se lice razvedri u osmejak: »Ne, nemojte ,da mi
govorite. Neću da čujem na šta ste mislili. Gde je moj otac? Kad ćemo početi s igrom?« Ema nije
bila u stanju da ga shvati; bio je nekako čudno raspoloţen. Ode da potraţi oca, ali se brzo vrati s
njim i s g-đom Vesten. Zatekao ih je u maloj nedoumici koju je trebalo da izloţe Emi. G-đi Vesten je
upravo palo na um kako treba da zamole g-đu Elten da otvori igranku; kako ona to verovatno
očekuje, što kvari njihovu ţelju da Emi daju tu počast; Ema hrabro sasluša tu ţalosnu istinu. »A koga
ćemo igraća izabrati za nju?« upita g. Vesten. »Ona će smatrati da Frank treba da igra s njom«.
Frank se odmah okrete Emi i pozva se na njeno ranije obećanje; pohvali se da je zauzet, što je naišlo
na odobravanje njegovog oca — a tada se pokaza da je g-đa Vesten ţelela da urjravo on igra s g-
đom Elten i da je na njima da ga na to nagovore, što su vrlo brzo i uspeli. G. Vesten i g-đa Elten
počeše prvi da igraju, a za njima g. Frank čerčil i a-ca Vudhaus. Ema je morala da ustupi prvenstvo
g-đi Elten, mada je uvek smatrala 308 ja je zabava priređena naročito zbog nje. To je bilo skoro
dovoljno da se resi na udaju. Ovoga puta, sujeta g-đe Elten nesumnjivo je bila potpuno zadovoljena;
jer, mada je htela da počne s Frankom čerčilom, nije mogla ništa da izgubi ovom prome-norn. G.
Vesten je moţda ugledniji od svog sina. Među-timr i pored te male neprilike, Ema se s uţivanjem
osme-hivala, radosno gledajući kako se otmeni gosti pripremaju za igru i osećajući da joj pretstoji
nekoliko časova neuobičajenog zabavljanja. Uznemirila se kad je videla da g. Najtli ne igra. Stajao
je tu, među posmatraćima, gde mu nije mesto; treba da igra — a ne da se uvrsti među muţeve, očeve
i igrače vista, koji se prave da ih zanima igranka, dok ne počnu da igraju karte — tako mladalački
izgleda! Moţda to nigde ne bi došlo do izraţaja više nego tamo gde se postavio. Svojim visokim,
snaţnim i pravim stasom izdvajao se između krupnih oblika i povijenih ramena starijih ljudi, tako da
se Emi činilo da mora svakom pasti u oči. Mislila je kako među svim tim mladićima, izuzimajući
njenog igrača, nema nijednog koji bi se mogao porediti s njim. On priđe bliţe nekoliko koraka, i tih
nekoliko koraka bili su dovoljni da pokaţu kako bi kao pravi gospodin, s urođenom otmenošću
igrao, kad bi se samo potrudio. Kad god bi mu uhvatila pogled, naterala bi ga da se osmehne, ali je
uglavnom bio ozbiljan. Volela bi da je imao više volje za igranje i da mu se više dopadao Frank
čerčil. činilo joj se da je često posmatra. Ne sme da uobrazi da on misli o njenom igranju; ali se ne
plaši, ako sudi o njenom ponašanju. Između nje i njenog igrača nije bilo ničeg što bi ličilo na
udvaranje. Više su davali utisak veselih, dobrih prijatelja nego zaljubljenog mladića i devojke. Nije
bilo sumnje da je Franku čerčilu stalo do nje manje no ranije. Na igranci je vladalo prijatno
raspoloţenje. G-đa Vesten se nije uzalud briţljivo starala i neprestano vodila računa o svemu. Svi su
izgledali srećni; već u samom Početku zabave više puta su se čule pohvale kako je divna, što se
retko dešava pre no što se zabava završi. Nekih značajnijih događaja, koje bi trebalo zabeleţiti, n']e
bilo više no što ih obično ima na takvim sastancima. Dogodilo se, međutim, nešto što je Emi palo u
oči. 309Počele su dve poslednje igre pred večeru, a Harijeta je ostala bez igrača — jedina mlada
devojka koja je sedela; broj igrača i igračica dotle je bio podjednak, pa se čudila kako je neko
mogao ostati van igre. Ali njenog čuđenja ubrzo nestade, kad ugleda g. Eltena kako se šetka
unaokolo. Neće pozvati Harijetu da igra s njim, ako mu ikako bude moguće da to izbegne: bila je
uverena da neće — i očekivala je da. će svakog časa umaći u sobu gde su igrali karte. On, međutim,
nije nameravao da urnakne. Pređe u onaj deo dvorane gđe su
se okupili posmatraci, porazgovara s dvoje-troje, prošeta se ispred njih, kao da je ţeleo da pokaţe
kako je slobodan i kako je rešen da to i dalje ostane. Nije propustio da prođe upravo ispred g-ce
Smit i da priđe onima koji su se nalazili u njenoj blizini. Ema sve to vide. Još nije igrala; prilazila je
iz dna dvorane, i, prema tome, imala je vremena da pogleda oko sebe; okrenuvši samo malo glavu
videla je sve. Kad je stigla na pola puta do prostora za igranje, ćelo t društvo nalazilo joj se iza leđa,
te nije više htela da s okreće i posmatra. Ali je g. Elten stajao tako blizu d, je mogla da čuje svaku
reć razgovora koji su tog časa vodili on i g-đa Vesten; zapazi da i njegova ţena, koja se nalazila
odmah pored nje, ne samo da sluša, već ga i potstiće značajnim pogledima. Dobra i ljubazna g-đa
Vesten ustala je da bi mu prišla i upitala ga: »Zar nećete da igrate, gospodine Eltene?« na šta joj on
hitro odgovori: »Vrlo rado, gospođo Vesten, ako vi hoćete da igrate sa mnom«. »Ja! — O, ne —
naći ću vam bolju igračicu no što sam ja. Ja ne urnem da igram«. »Ako gospođa Dţilbert ţeli da
igra«, reče on, »ući-niće mi veliko zadovoljstvo, veruite mi, jer će mi uvek biti veliko zadovoljstvo
da zaigram s jednom starom prijateljicom kao što je gospođa Dţilbert, mada već počinjem da se
osećam kao davno oţenjen ćovek za koga nije više igranje«. »Gospođa Dţilbert nema nameru da
igra, ali tu sedi jedna mlada devojka koju bih volela da vidim kako igra — gospođica Smit«.
»Gospođica Smit — of — nisam zapazio. Vi ste veoma ljubazni... i da nisam davno oţenjen čovek...
ali 310 mene nije više igranje, gospođo Vesten. Izvinite me. drugo bih vrlo rado učinio kako
naredite — ali za piene nije više igranje«. G-đa Vesten ne reče više ništa; Ema je mogla da zamisli
kako se iznenađena i poniţena vratila na svoje jnesto. Eto to je tai g. Elten! Taj prijatni, ljubazni,
paţljivi g. Elten. Baci pogled oko sebe; prišao je g. Najtliju, koji je stajao malo dalje, i spremao se
za duţi razgovor, izmeniujući sa svojom ţenom vesele osmehe. Ne htede vi«e da gleda. Sva je
planula u duši, pa se plašila da iof se i lice ne zaţari. Trenutak kasnije ugleda jedan prijatniji prizor
— g. Najtli je vodio Harijetu ka prostoru za igranje! Nikad nije bila više iznenađena, retko kad više
ushićena, nego tog časa. Osetila je zadovoljstvo i blagodarnost, i radi Harijete i radi sebe, i s
nestrpljenjem je očekivala da mu se zahvali. Mada se nalazila daleko da bi mu nešto kazala, njeno
lice kazivalo je sve to, čim mu je opet uhvatila pogled. On je igrao upravo onako kako je i
očekivala, van-redno dobro; izgledalo bi da je Harijetu suviše posluţila sreća, da nije bilo ranijih
neprijatnosti, i da se na njenom licu nije sada videlo kako sva uţiva i koliko ceni tu paţnju. Pokazala
se dostojna tog što je učinio za nju: poskakivala je više no ikad, letela do na sred sobe i neprestano
se osmehivala. G. Elten se povnrp u sobu gde su se igrale karte, vrlo glupog izgleda (kako je Ema
pretpostavljala). Nije verovala da je okoreo koliko ' njegova ţena, mada je sve više ličio na nju; a
ona izrazi nešto od svojih ose-ćanja. primetivši afasno svom igraču: »Najtli se saţalio na jadnu malu
gospođicu Smit! Baš je dobrodušan«, Pozvaše ih na večeru. Svi pođoše; od tog časa mogla se čuti
g-ca Bejts, koja je bez prestanka govorila sve dok nije sela za sto i uzela kašiku. »Dţejn, Dţejn,
draga moja Dţejn, gde si? Evo ti tvoje marame. Gospođa Vesten te moli da metneš maramu. Kaţe da
se plaši da će biti promaje u hodniku, mada je sve učinjeno — jedna vrata zakovana — puno asura
— draga moja Dţejn, zaista moraš. Gospodine čerčile, oh! 311Veoma ste paţljivi! Kako ste joj lepo
stavili tu maramu! Tako sam zadovoljna! Krasna igranka! Da, draga, otrčala sam kući, kao što sam
kazala,
da bi pomogla stara-majki da legne, i opet sam se vratila, i niko nije opazio da me nema. Otišla sam
ne govoreći ništa, kao što sam ti kazala. Staramajka je vrlo dobro, provela je divno veče s
gospodinom Vudhausom. najviše su ćaskali i igrali »dame«. Pre no što je pošla, posluţili su je
čajem, kolačićima, pečenim jabukama i vinom: imala je neve-rovatnu sreću u igri; raspitivala se
mnogo za tebe, kako se zabavljaš, i s kim si igrala. 'Oh!' rekla sam, .'neću da preduhitrim Dţejn; kad
sam otišla, igrala je s gospodinom Dţordţom Otvejem; biće joj milo da vam sutra sve sama ispriča:
prvo je igrala s gospodinom Eltenom; ne znam ko će je još pozvati, moţda gospodin Viljem Koks'.
Dragi moj gospodine, vi ste suviše ljubazni. Zar nema niko drugi koga biste radije poveli? Mogu ja
i sama. Gospodine, vi ste veoma dobri. Pogledajte, Dţejn s jedne, a ja s druge strane! Stanite,
stanite, da se sklonimo malo, evo gospođe Elten; draga gospođa Elten, kako izglede! otmeno —
lepe li čipke! Sad ćemo svi za njom. Prava kraljica večeri! Lepo, evo nas u hodniku. Dva stepenika,
Dţejn, pazi. ima dva stepenika. Oh, ne, samo je jedan. Eto, bila sam ubeđena da su dva. Kako je to
čudno! Bila sam uverena da su dva, a ima samo jedan. Nikad nisam videla nešto tako lepo i udobno
udešeno — svuda svece. Pričala sam ti o tvojoj babi, Dţejn — malo se oţalostila. Pečene jabuke i
kolačići bili su na svoj način izvrsni, znaš, ali su prvo doneli paprikaš od telećih krezli sa šparglama,
a dobri gospodin Vudhaus, smatrajući da špargle nisu dovoljno kuvane, sve je vratio. A majka
najviše voli krezle i špargle — i tako se malo oţalostila, ali smo se dogovorile da nikom ne
govorimo o tome, da ne bi došlo do ušiju drage ^ospođice Vudhaus, koja bi se mnogo uznemirila!
A, ovo je sjajno! Zadivljena sam! Nisam mogla ni zamisliti ovako nešto! Sve je tako lepo i svega u
izobilju! Nisam videla ništa slično otkako.-.. Lepo, gde ćemo šesti? Gde ćemo šesti? Ma gde, samo
da Dţejn ne bude na promaji. Nije vaţno gde ću ja sedeti. Oh, da li preporučujete ovu stranu? Eto,
boga mi, gospodine čerčile. . . samo to izgleda suviše dobro... ali kako 312 hoćete. Ono što vi
naredite u ovoj kući ne moţe biti pogrešno. Draga Dţejn, kako ćemo se setiti i polovine onoga što
smo jele da ispričamo babi? I supa! Boţe! Ne bi trebalo da se tako brzo posluţim, ali odlično miriše i
moram da počnem«. Ema je tek posle večere imala prilike da govori sa g. Najtlijem; kad su se svi
opet okupili u dvorani za igranje, njene oči su ga neodoljivo pozvale da joj priđe i primi njenu
zahvalnost. Ţivo je osuđivao postupak g. Eltena; to je neoprostiva neučtivost: i pogledi g-đe Elten
dobili su svoj deo prekora. »Nisu nameravali da uvrede samo Harijetu«, reče on. »Ema, zašto su
vam oni neprijatelji?« Posmatrao ju je s osmehom i pronicljivo; i, ne dobivši odgovora, dodade:
»Ona bar, izgleda, ne bi trebalo da se ljuti na vas, ma šta on činio. — Na tu pretpostavku ne kaţete
ništa, razume se, ali priznajte, Ema, da ste ţeleli da se on oţeni Harijetom«. »Jesam«, odgovori Ema,
»i to ne mogu da mi oproste«. On odmahnu glavom, ali se pritom blago osmehivao i reče samo:
»Neću vas grditi. Ostavljam vas vašim sopstvenim mislima«. »Zar imate poverenja u te laskavce?
Zar će mi moja sujetna priroda ikad reći da sam pogrešila?« »Ne vaša sujetna priroda, nego vaša
ozbiljna priroda. Ako vas jedna navede da pogrešite, druga će vam to reći«. »Priznajem da sam se
mnogo prevarila u gospodinu Eltenu. Ima u njemu nečeg sitnog što ste vi otkrili, a ja nisam: bila
sam duboko uverena da je zaljubljen u Harijetu. Došla sam do tog zahvaljujući nizu glupih
grešaka!« »Da bih vas nagradio što ste toliko priznali, reći ću vam da biste .mu vi bolje izabali ţenu
no što je sam učinio. Harijeta Smit ima neke izvrsne osobine, kojih je gospođa Elten potpuno lišena.
Skromna, otvorena i ne-
izvestacena devojka — svaki pametan čovek koji ima uKusa pretpostavio bi je takvoj ţeni kakva je
gospođa 313Elten. Našao sam da je sa Harijetom mnogo lakše razgovarati no što sam očekivao«.
Ema je bila veoma zadovoljna. Prekinula ih je g-đa Vesten, koja ih je sve uţurbano pozvala da opet
igraju. »Hajdete, gospođice Vudhaus, gospođice Otvej, gospođice Ferfaks, šta radite? Hajdete, Ema,
dajte primer svojim prijateljima. Svi su se olenjili! Svi su zaspali«. »Spremna sam«, reče Ema, »kad
god me pozovu«. »S kim ćete igrati?« upita je g. Najtli. Očekivala je jedan trenutak, a onda
odgovori: »S vama, ako me pozovete«. »Hoćete li?« reče on, pruţajući joj ruku. »Naravno da hoću.
Pokazali ste da umete da igrate i, najzad, mi nismo ustvari brat i sestra da to ne bi išlo«. »Brat i
sestra! Svakako da nismo!«

GLAVA TRIDESET DEVETA To malo objašnjenje s g. Najtlijem pričinilo je Emi veliko

zadovoljstvo. Bila je to jedna od prijatnih uspomena s te igranke, u kojoj je sutradan ujutro uţivala
še-tajući po travnjaku. Mnogo se radovala što su se tako lepo saglasili u pogledu Eltenovih i što su
im mišljenja i o muţu i o ţeni tako slična; a naročite joj se dopalo što je hvalio Harijetu i priznao joj
mnoge dobre osobine. Ona nepristojnost Eltenovih, keja je nekoliko minuta pretila da joj upropasti
to veće, posluţila je kao povod za jedno od najvećih zadovoljstava. A očekivala je od nje još jednu
prijatnu posledicu — da će se Harijeta iz-lečiti od svog zanosa. Način na koji je Harijela govorila o
ovom slučaju, pre no što su napustile dvoranu za igranje, ulivao joj je velike nade. Izgledalo je kao
da je najednom progledala i uvidela da g. Elten nije ono više biće za koje ga je smatrala. Groznica
je' minula i Ema se nije morala plašiti da će njegova uvredljiva učti-vost učiniti da joj srce brţe
zakuca. Oslanjala se na El-tenove i njihovu pakost, da će svojim otvorenim omalovaţavanjem
dovoljno izlečiti Harijetu. I eto, Harijeta se opametila, Frank Cerćil nije suviše zaljubljen, g. Najtli
neće da se svađa s njom: kakvo joj srećno leto pretstoji! Tog jutra nije očekivala da će videti Franka
čerčila. Kazao je da neće moći đa dopusti sebi to zadovoljstvo da Se zaustavi u Hartfildu, pošto
mora da stigne kući do podne. Nije zaţalila. Pošto je sva ta pitanja u glavi sredila, promislila o njima
i resila ih kako je najbolje umela, upravo je htela da se vrati u kuću i tako umirena da se poštara za
ona 315 dva mališana i za njihovog dedu, kad se otvori velika gvozdena kapija i u vrt uđoše dve
osobe koje nikad ma nje nije očekivala da vidi zajedno — Frank Ćerčil i Ha- \ rijeta koja se
oslanjala na njegovu mišicu — stvarno Ha- [ rijeta! Trenutak docnije postala je uverena da se nešto
* neobično desilo, Harijeta j"e bila bleda i uplašena, a on ', je pokušavao da je razvedri. Od
gvozdene kapije do \ ulaznih vrata nije imalo više od dvadeset metara; ubrzo se sve troje našlo u
predvorju, gde se Herijeta odmah sruči u jednu naslonjaču i izgubi svest. Kad mlada devojka padne
u nesvest, treba je povra- j titi, treba dobiti odgovore na pitanja, treba razjasniti iz- j nenađenje.
Takvi događaji su vrlo zanimljivi, ali neiz- j vesnost ne moţe trajati dugo. Posle nekoliko minuta
Ema i je znala sve. j
. G-ca Smit i g-ca Bikerton, isto tako učenica u domu g-đe Godar, koja je takođe bila na igranci,
izišle su zajedno u šetnju i pošle jednim putem — drumom za Rič-mond, koji je izgledao dovoljno
ţiv da bi se osećale bez-taedno, ali su se ipak na njemu uplašile. Otprilike na pola kilometra, iza
Hajberija, ovaj put je naglo zavijao, a brestovi s obe strane pravili su gustu senku, te je u tom
prilično dugom' delu bio veoma zaklonjen. Pošto su mlade devojke zašle malo dublje, odjednom su,
nedaleko od sebe, na jednom širem proplanku sa strane, ugledale neku cigansku druţinu. Jedno dete,
koje je pazilo na put. priđe traţeći milostinju; g-ca Bikerton, strašno uplašena, vrisnu glasno, pozva
Harijetu da pođe za njom, potrča uz jednu strmu kosu, pređe preko niske ţivice na vrh vi i poţuri što
je mogla brţe prečicom ka Hajberiju. Ali sirota Harijeta nije mogla za njom. Od igranja ose-ćala je
,vrlo bolan grč u mišićima, i čim je pokušala da se uspne uz kosu, grč joj se povratio, tako jak, da
je'1 ostala stojeći sasvim bespomoćna; u takvom stanju, u uţasnom strahu, nije mogla da se makne s
mesta. Pitanje je kako bi se skitnice ponašale da su se devojke pokazale hrabrije, ali ovakvom
pozivu za napad nije se moglo odoleti: Harijetu je ubrzo opkolilo nekoliko dece kojima se na čelu
nalazila jedna snaţna ţena i jedan odrasli dečak: Svi su oni vikali i ponašali se drsko, ako ne recima,
a ono pogledima. Pfašeći se sve više i više, 316 odmah reče da će im dati novaca, izvadi k'esu, dade
jjn jedan šiling i zamoli ih da ne traţe više i da je ne biraju. Tad je već bila u stanju da se kreće,
mada samo polako, i pošla je dalje. Ali su njen strah i kesa pret-gtavljali suviše jako iskušenje: ćela
rulja pođe za njom, jjj tačnije, opkoli je, traţeći još. U takvom poloţaju zateče je Frank čerčil: ona je
drhtala i pregovarala, oni su se drali i pretili. Izvanredno srećnim slučajem on je pošao iz Hajberija
nešto docnije, i tako joj stigao u pomoć u tom najteţem času. Jutro je bilo prijatno, pa se resio da
pođe pešice, dok je konje ostavio da krenu drugim putem i sretnu ga na dva do tri kilometra po
izlazu iz Hajberija. Kako je uoči tog dana bio uzajmio makaze od g-ce Bejts i zaboravio da ih vrati,
morao je da se zaustavi kod njene kuće i uđe na koji trenutak: zato je zakasnio više no što je
nameravao. Pošto je išao pešice, niko ga od Cigana nije primetio dok im se nije sasvim pribliţio. A
tada sav strah koji su ona ţena i dečak uterali u Harijetu pređe na Cigane. Ostavio ih je potpuno
uplašene. Harijeta se grčevito uhvatila za njega i, skoro onemela, imala je taman toliko snage da
stigne db Hartfilda pre no što je uzbuđenje nije sasvim svladalo. Njemu je palo na pamet da je
dovede u Hart-fild; nije se setio ni jedne druge kuće. To je bila ćela priča — ono što je on saopštio i
ono što je ona ispričala čim se osvestila i progovorila. On nije smeo da ostane duţe, nego samo
koliko da se uveri đa joj je dobro: već se više puta zadrţao i nije više mogao ni trenutka da gubi.
Pošto je Ema obećala da će g-đi Godar javiti da ne brine za Harijetu, i da će obavestiti <J. Najtlija
da se u okolini nalaze takve osobe, on krenu dalje, praćen svim zahvalnim blagoslovima koje je ona
stigla da izrekne u ime svoje i svoje prijateljice. Ovakva pustolovina — odličan mladić i divna de-
vojka na ovaj način zdruţeni — morala bi da pobudi iz-vesne pomisli i u najledenijem srcu i
najstaloţenijoj glavi. Tako se bar Emi činilo. Zar bi i neki lingvista, gra-^atičar, pa čak i kakav
matematičar bili u stanju, vi-devši ono što je ona videla, ugledavši ih kad su se onako 2aJedno
pojavili i čuvši šta im se desilo, da ne oseti kako Su to okolnosti delovale; da ih načine naročito
zanimlji317vim jedno drugom? A tek jedno stvorenje ţive uobrazilje kao ona, koliko je više moralo
da bude obuzeto maštanjima i predviđanjima! Osobito onda, kad je ona u glavi već izgradila temeli
za takve zamisli. To je bilo nešto izvanredno čudno! Koliko se ona se-ćala, ništa slično se ranije nije
desilo, nijednoj mladoj devojci u ovom mestu: nikakav sličan
susret, nikakvo slično uzbuđenje. A sad se, eto, desilo, i to pravoj osobi, i baš u času kad je ona
druga osoba slučajno prolazila tuda i izbavila je! Nema sumnje da je to veoma čudno! A znajući
kako se oni oboje sad nalaze u pogodnom duševnom stanju, divila se još više. On je ţeleo da savlada
svoju ljubav prema njoj, Er.:;, ona se upravo oporavljala od svoje zaluđenosti za g. Eltenom. činilo
joj se da sve to zajedno obećava najbolje posledice. Sigurno će ih ovakav događaj snaţno zbliţiti. Za
ono nekoliko trenutaka što se s njim porazgova-rala, dok je Harijeta bila. još delimično u nesvesti,
on joj je ispričao kako se prepala, kako je izgledala deti-njasta, kako je ţudno zgrabila jegovu mišicu
i privila se uz njega; videJo se kako ga je to zabavljalo i ushića-valo. A na kraju, kad je i Harijeta
ispričala šta se dogodilo, izrazio je najţešće ogorčenje zbog strašne ludosti g-ce Bikerton. Ali sve je
moralo da ide sopstvenim tokom, bez ikakvog potstreka ili pomoći. Resila je da ni prstom ne
makne, ni reci da ne izusti. Ne, ne, dosta se mešala u tuđe stvari. Od maštanja, običnog, golog
maštanja, štete ne moţe biti. To je samo ţelja. Preko toga ni u kom slučaju neće ići. Ema je isprva
odlučila da ocu ne kaţe šta se desilo, znajući koliko bi ga to zabrinulo i uplašilo. Ali je ubrzo uvidela
da se ovo neće moći sakriti. Za pola sata saznao je ceo Hajberi. Taj događaj bio je najprivlačniji
upravo za one što najviše pričaju — mlad svet i niţi staleţ. Sva omladina i sva posluga u Hajberiju
uskoro se naslađivala ovom strahovitom vešću. Igranka od prethodne večeri izbledela je pred
pričom. <"> Ciganima. Jadni g. Vud-haus je drhtao dok je slušao i, kao štc je Ema predviđala, nije
se smirio dok mu nisu obećale da nikad više neće ići dalje od šumarka. Utešio se kad su mnogi u
toku dana došli.da pitaju kako su on i g-ca Vudhaus (jer njegovi 318 smeđi sn znali da on voli da se
raspituju za njegovo zdravlje), kao i kako je g-ca Smit. On je onda s uţivanjem odgovarao da su svi
prilično slabo. Ovo nije bilo sasvim tačno, jer se ona osećala savršeno dobro, a ni Harijeta nije bila
mnogo gore, ali ga Ema ipak nije ispravljala. Kao dete takvog čoveka. ona je stvarno bila vrlo
nezgodnog zdravstvenog stanja, jer gotovo nije znala šta_ znači biti bolestan: da on nije izmišljao
bolesti, ne bi imao šta da kaţe o njoj, odgovarajući na raspitivanja. Cigani nisu čekali da ih vlasti
pojure: pobegli su navrat-nanos. Mlade devojke iz Hajberija mogle su opet bez opasnosti da šetaju,
još pre no što su stigle da se dobro uplaše, a ceo doaađaj uskoro se sveo na nešto beznačajno, izuzev
za Emu'i njene sestriće: u njenoj mašti je on očuvao svoje mesto, a Henri i Dţon su još, svakoga
dana, traţili da im priča o Harijeti i Ciganima, i uporno su je ispravljali ako bi izmenila i najsitniju
pojedinost u prvobitnoj priči.GLAVA čETRDESETA Prošlo je samo nekoliko dana posle tog
doţivljaja, kad Harijeta jednog jutra dođe Emi noseći jedan paketić; pošto je sela i oklevala malo,
otpoče ovako: »Gospođice Vudhaus — ako imate vremena, ţelela bih nešto da vam kaţem; da
učinim neku vrstu ispo-vesti — a onda, znate, biće svršeno«. Ema se veoma iznenadi, ali je umoli
da objasni. U Harijetinom drţanju ogledala se izvesna ozbiljnost, iz koje je, isto koliko iz njenih reći
mogla da nasluti da se dešava nešto izuzetno. »Duţna sam, a svakako i ţelim«, nastavi ona «da u
ovoj stvari ne krijem ništa od vas. Pošto sam se, srećom u izvesnom smislu potpuno promenila,
pravo je da vam to saopštim. Ne ţelim da govorim više no što je potrebno: isuviše me je stid što sam
se onako pokazala slaba i verujem da me razumete«. »Da«, reče Ema, »nadarr se da razumem«.
»Kako sam mogla tako dugo da uobraţavam. ..« uz-, viknu vatreno Harijeta. »Kao da sam bila luda!
Sad ui njemu ne vidim ništa naročito. Nije mi stalo da li ću| ga sresti ili ne, ali mi je ipak milije da
ga ne vidim; odista, zaobišla bih ne znam koliko samo da ga ne sretnem. Ali ni najmanje ne zavidim
njegovoj ţeni: niti joj se divim, niti joj zavidim, kao ranije. Ona je vrlo ljupka, nesumnjivo, i tako
dalje, ali smatram da je rđava i neprijatna; nikad neću
zaboraviti kako me je gledala one večeri. Pa ipak, verujte mi, gospođice Vudhaus, ne ţelim joj zlo.
Ne; neka budu srećni do kraja ţivota, neće me to nijednog časa zaboleti; i da bih vas uverila da 320
govorim istinu, sad ću uništiti■—, ono što je trebalo odavno da uništim' — sloţnije trebalo ni dV
čuvam fzrlam to vrlo v dobro« (porumenela je dok je to govorila). »Pa ipak, sad ' ću uništiti sve, a
naročito ţelim da to učinim u vašem prisustvu, da biste mogli vide: kako sam se opametila. Zar ne
moţete da pogodite šta ima u ovom paketu?« upita .ona stidljivo. »Nemam pojma. Je li vam nekad
nešto dao?« »Nije — ne mogu da to zovem poklonima; ali to su stvari koje sam vrlo mnogo cenila«.
Pruţi joj paket, i Ema pročita ove reći na njemu: »Najdraţe dragocenosti«, Zagolicala joj je
radoznalost. Harijeta uze da razvije paket a ona je nestrpljivo po-smatrala. Uvijena u mnogo srebrne
hartije, nalazila se jedna lepa drvena kutijica, izrađena u Tanbridţu, i Harijeta je otvori: bila je sva
obloţena najmekšim pamukom, ali, sem pamuka, Ema vide samo jedno parčence flastera. »Sad se
sigurag sećate«, reče Harijeta. »Ne, zaista se ne sećam«. »Boţe! Nisam mislila da ste mogli
zaboraviti šta se u ovoj istoj sobi desilo u vezi sa flasterom jednog od po-slednjih dana kad snio se u
njoj našli. Bilo je to samo nekoliko dana pre no što sam.se razbolela od gusobolje, uoči polaska
gospođe i gospodina Dţona Najtlija; čini mi se upravo te večeri. Zar se ne 'Sećate kako je posekao
prst vašim novim perorezom, i kako ste mu savetovali da stavi flaster? Ali, pošto ga vi niste imali
kod. kuće, a znali ste da ga ja imam, ţeleli ste da mu ja dam; i tako sam izvadila svoj flaster i otsekla
mu par-če, ali je bilo suviše veliko, te je on otsekao još malo i, pre no što mi je vratio ostatak, igrao
se neko vreme njim. A ja, u svojoj, gluposti, nisam se mogla uzdrţali da ga ne čuvarn; sklonila sam
ga da ga nikad ne upotrebim i smatrala kao veliko uţivanje da ga s vremena na vreme pogledam«.
»Draga moja Harijeta!« uzviknu Ema pokrivši lice rukama i skočivši na noge. »terate me da se
stidim same sebe više no što mogu da podnesem. Sećam li se? Da, sad se svega sećam; svega, svega
sem toga da ste vi sačuvali tu uspomenu; do ovog časa nisam o tome ništa 21 Ema 321_______.„
,,.»^» aui.c. — on, moji gresi, moji gresi! — A "za sve to vreme imala sam ga mnogo u dţepu!
Jedna od mojih besmislenih prevara. Zasluţujem da celog veka crvenim zbog toga. Pa ond;«p
(sedajući opet) »produţite; ima li još nešto?» »Zar ste odista imali pri ruci flastera? Verujte rnj da
nisam nimalo posumnjala, kazali ste to tako prirodno«, »I tako ste, znači, čuvali taj komadić flastera
ka0 uspomenu na njega«, reče Ema, oslobađajući se mal0 svog stida i čudeći se i zabavljajući se
istovremeno; a u sebi dodade: »Boţe blagi, kad bih ja pomislila da stavim u pamuk komadić flastera
koji je bio u rukama Franka Cer čila! Nikad ne bih bila kadra da to učinim«. »Evo«, nastavi
Harijeta, vraćajući se opet svojoj kutiji, »evo nečeg što je još dragocenije — hoću da ka, ţem što je
bilo dragocenije — jer je to stvar koja mu je stvarno pripadala, dok flaster nije nikada«. Ema je bila
radoznala da vidi to još veće blago. Bio je to ostatak neke stare pisaljke, onaj deo bez grafita, »Ovo
je odista bilo njegovo«, reče Harijeta. »Zar se ne sećate kako je jednog jutra — zaboravila sam
tačno kog dana — ali moţda je bio utorak ili sreda pre onog večera, hteo da nešto zapiše u svoju
beleţnicu; nešto o pivu od omorike. Gospodin Najtlj mu je govorio kako se spravlja pivo od
omorike, pa je hteo da to pribeleţi; ali je u njegovoj pisaljci bilo tako malo grafita da ga je ubrzo
istrošio i nije mogao da piše,
pa ste mu vi uzajmlli drugu, a ova je ostala na stolu kao neupotrebljiva, je ja nisam ispuštala iz vida
i. čim «am =° ,«,„.,«i- ^ 322
»Kakav gospodin Elten!« uzviknu Harijeta srdito. »O, ne. . .« i Ema samo uhvati ove reci, »toliko
iznad go-*$ spodina Eltena«. ...?■ Tad se malo duţe zamisli. Da li da produţi dalje? Da li dđ pređe
preko toga i napravi se kao da ni u šta ne sumnja? — Ako tako učini, moţda će Harijeta pomisliti da
je neosetljiva ili ljuta; ili će, moţda, ako ne progovori; ni reći, to samo potstaći Harijetu da joj kaţe
isuviše; ai bila je odlučno protiv svega što bi ličilo na onu neuzdr-ţanost koja je ranije postojala, na
one otvorene i česte; razgovore o izgledima i mogućnostima. Smatrala je da, je za nju pametnije da
odmah kaţe i čuje sve sto ima da se kaţe i čuje. Prav put je uvek najbolji. Već je bila resila dokle će
ići, ako bi se počeo takav razgovor; bolje će biti za obe da što pre izrazi svoje razumno gledište..
Odluči se i otpoče ovako: • »Harijeta, neću se pretvarati da mi nije jasno šta ste Meli da kaţete. Vi
ste naumili ili, bolje veći, vervi-jete da se nikada nećete udati zato što vam se čini da bi osoba koja
će vam se moţda svideti, po svom poloţaju bila daleko iznad vas i ne bi vas uzela. Je li tako?« »On,
gospođice Vudhaus, verujte mi, ne usuđujem se da pretpostavljam. . . nisam toliko luda, odista. Ali
mi čini zadovoljstvo da mu se divim iz daleka, da razmiv-j šljam kako je beskrajno bolji od svih
ostalih, sa zahval-i nošću, ushićenjem i poštovanjem, koje on toliko zaslu-^ zuje, naročito od
mene«. :'j »Nimalo vam se ne čudim, Harijeta. Usluga kojuj vam je učinio bila je dovoljna da vam
zagreje srce«. »Usluga! Oh, to je bilo nešto što mu nikad ne moc zaboraviti! Kad se samo setim
toga i šta sam sve osetilJ u tom času kad sam ga ugledala da mi prilazi, kako jl gospodski izgledao,
a ja sam se, pre no što se poj a vic« osećala tako jadna. Kakva promena! Kakva promena ■* jedan
čas! Od savršene nesreće go savršene sreće!« »To je sasvim prirodno Prirodno je i časno. Da, mi
slini da je časno izabrati tako dobro i s takvom zahval nošću. Ali ne bih bila u stanju da obećam da
će taj izbo biti srećan. Ne savetujem vam, Harijeta, da se zanosit njime. Ni najmanje ne jemčim da
će naklonost biti uza jamna. Razmislite šta ćete. Moţda bi bilo najpametnij $$ savladate svoja
osećanja dok još moţete: u svakom slučaju, nemojte dopustiti da vas odvedu daleko,. ako - ni-ste
uvereni da rnu se sviđate. Promatrajte ga. Neka vam njegovo ponašanje Bude putokaz za vaša
osecanja. Da-— tem vam taj savet sada, zato što vam nikad više neću o tome govoriti. Resila sam
da se ni u šta ne mešam. Otsad ne ţelim ništa da znam o toj stvari. Neka ničije jjne ne pređe preko
naših usta. Ranije smo mnogo gre-gile; sad ćemo biti oprezne. On je iznad vas, nema sumnje, i
izgleda da tu postoje zamerke i prepreke vrlo ( ozbiljne prirode; ali ipak, Harijeta, i čudesnije stvari
su se dešavale; bilo je brakova gde je nesklad bio veći. Ali, čuvajte se, ipak ne bih htela da gajite
veliku nadu, i ma kako se završilo, budite uvereni da ste time što ste svoje misli podigli k njemu
pokazali da imate ukusa, a to ću uvek ceniti«. Harijeta je poljubi u ruku u nemoj i pokornoj za-
hvajnosti. Ema je čvrsto verovala de. takva ljubav ne bi bila rđava za njenu prijateljicu. Podigla bi i
oplemenila njenu dušu — i morala bi, je spasti od opasnosti poniţenja. 324I GLAVA čETRDESET
PRVA U tim maštanjima, nadama i priţeljkivanju osvanuo je u Hartfildu i mesec jun. U samom
Hajberiju nije time došlo ni do kakvih vidnih promena. Eltenovi su još govorili kako će im
Saklingovi doći u posetu i objašnjavali kako će upotrebiti njihove velike otvorene kočije. Dţejn
Ferfaks se još nalazila kod svoje staramajke, a pošto su Kambelovi opet odloţili svoj odlazak iz
Irske i umesto sredine leta odredli da pođu u avgustu, trebalo je, vero-vatno, da i ona
ostane tu puna dve meseca duţe — to-jest, ukoliko uspe da izbegne usluge preduzimljive g-đe Elten
i spase se da je protiv njene volje ne nateraju da primi neko divno mesto. G. Najtliju se iz nekog
razloga, koji je sam najbolje znao, nesumnjivo još vod početka nije dopao Frank Ćer-čil, a sad mu
se sve manje i manje sviđao. Posumnjao je na njega da u svom udvaranju Emi nije sasvim pošten.
Izgledalo je neosporno da ţeli da zadobije Eminu naklonost. Sve je ukazivalo na to: paţnja koju joj
je posvećivao, nagoveštaji njegovog oca, uzdrţljivo ćutanje njegove maćehe, — sve se slagalo jedno
s drugim, reci, drţanje, uzdrţljivost, neuzdrţljivost, sve je pričalo istu priču. Ali dok su ga mnogi
tako namenjivali Emi, a sama Ema ga poklanjala Harijeti, g. Najtli je posumnjao da on hoće da se
zabavlja i sa Dţejn Ferfaks. On nije shva-tao šta tu ima, ali je zapazio znake neke veze zmeđu njih
— tako se bar njemu činilo — znalce divljenja s njegove strane, za koje nije mogao sebe da ubedi
da nemaju nikakvog značaja, ma koliko ţeleo da izbegne greške Emine uobrazilje. Ema nije bila
prisutna kad mu se 326 podozrenje prvi put probudilo. Nalazio se na ručku s porodicom iz Rendolsa
i Dţejn kod Eltenovih; tu je pri-jnetio njegov pogled upućen g-ci Ferfaks, više no jedan pogled, koji
je nekako izgledao nepriličan od čoveka Icoji se udvara g-ci Vudhaus. Kad se docnije opet nalazio u
njihovom društvu, nije mogao da zaboravi ono što je video; a nije se mogao oteti ni zapaţanjima
koja su jiu — sem ako i s njim nije bilo kao s Kuperom i njegovim ognjem u suton: Ono što videh
sam sam stvorio, —- budila još jače sumnje da između Franka čerčila i Dţejn postoji neka tajna
naklonost, čak neki tajni sporazum. Jednog dana posle ručka otišao je do Hartfilda, kao što je često
činio, da tamo provede veče. Ema i Harijeta pošle su u šetnju i on im se pridruţi. Pri povratku sre-
toše jedno šire društvo koje je, kao i oni, smatralo pametnim da ranije iziđe u šetnju, pošto je
izgledalo da će pasti kiša: to su bili g. i gđa Vesten sa sinom, g-ca Bejts i njena sestričina, koji su se
slučajno našli. Sad su svi pošli zajedno i, kad su stigli do kapije Hartfilda, Ema ih je sve pozvala da
uđu i popiju čaj, znajući da će se njen otac obradovati upravo takvoj poseti. Oni iz Rendolsa su
odmah pristali, a i g-ca Bejts je posle duţeg govora, koji je malo njih slušalo, zaključila da moţe da
prihvati taj izvanredno ljubazni poziv mile g-ce Vudhaus. Dok su ulazili u imanje prođe g. Peri
jašući. Gospoda počeše razgovor o njegovom konju. »Da, zbilja«, reče pritom Frank čerčil g-đi
Vesten, »šta je s namerom gospodina Perija da kupi kola?« G-đa Vesten se začudi i reče: »Nisam
uopšte znala da je to nameravao«. »Kako, pa od vas sam i čuo. Pisali ste mi o tome pre tri meseca«.
»Ja! Nemoguće!« »Zbilja ste pisali. Savršeno se sećam. Pomenuli ste to kao nešto što će se začelo
vrlo skoro ostvariti. Gospođa Peri je to nekome kazala i bila je veoma srećna. Ona 327ga je ubedila,
nalazeći da mu mnogo škodi kad ovako izlazi po rđavom vremenu. Mora biti da se. sad sećate?«
»Verujte mi, do ovog časa nikad nisam čula o tome«. »Nikad! Zbilja nikad! Zaboga, kako to moţe
biti? Sigurno sam onda sanjao — ali potpuno sam bio ube-đen... Gospođice Smit, kao da ste se
zamorili. Mora da vam je milo što stiţemo do kuće«. »Šta je to? Sta je to«, viknu g. Vesten, »o
Perijn i njegovim kolima? Zar će Peri da kupi kola, Franče? Radujem se što mu sredstva to
dopuštaju. Jesi li to od njega čuo?« »Ne, oče«, odgovori mu sin, smejući se, »izgleda da nisam ni od
kog čuo. Vrlo čudno! Zaista sam bio ubeđen da je gospođa Vesten pomenula to u jednom od
pisama koje mi je pisala u Enskum, pre više nedelja, sa svim tim pojedinostima — ali pošto ona
kaţe da nije ni slova o tome čula ranije, onda svakako mora da sam sanjao. Mnogo sanjam. U
snovima vidim sve osobe u Hajbe-riju, kad nisam tu, i kad završim s najboljim prijateljima, onda
počinjem da sanjam gospodina i gospođu Peri«. »Pa ipak je čudno«, prime ti njegov otac, »da si
sanjao tako sređen, povezan san o ljudima o kojima sumnjam da si mislio u Enskumu. Peri kupuje
kola, ţena ga nagovara na to brinući se za njegovo zdravlje — tač-no ono što će se, ubeđen sam,
jednog dana i dogoditi; samo je još nešto malo rano. Kako neki put san izgleda verovatan! A drugi
put je pun besmislica! U svakom slučaju, Franče, tvoi san pokazuje da misliš na Hajberi i kad si
daleko od njega. Ema, vi mnogo sanjate, zar ne?« Ema ga nije mogla ćuti. Poţurila je ispred svojih
gostiju da pripremi oca za njihov dolazak, tako da je ovaj nagoveštaj g. Vestena nije mogao dostići.
»Znate, da istinu kaţem«, viknu g-ca Bejts, koja je poslednja dva minuta uzalud pokušavala da dođe
do reći, »ako već moram da govorim o tome, ne moţe se poreći da je gospodin Frank čerčil moţda. .
. neću da kaţem da on to nije sanjao. . . nema sumnje, i ja neki put sanjam najneobičnije snove. .. ali,
ako me pitate, moram priznati da je takva namera postojala ovog proleća: sama gospođa Peri
pomenula je to„ mojoj majci, a i Koulovi sus znali, kao i mi ali to je bila tajna, niko drugi nije znao,
.< 328 . . '■'> I samo su se tri dana bavili tom mišlju. Gospođi Peri je ljiio mnogo stalo da on ima
svoja kola i jednog jutra je divno raspoloţena došla mojoj majci, misleći da ga je ubedila. Dţejn, zar
se ne sećaš kako nam je to baka pričala kad smo stigle kući? Zaboravila sam gde smo to bile izišle u
šetnju — verovatnp do Rendolsa; da, mislim do Rendolsa. Gospođa Peri je uvek osobito voleia
moju majku — a zaista ne znam ko je ne voli — i pomenula joj je to u poverenju. Naravno, nije
imala ništa protiv da ona kaţe nama, ali nije trebalo da ide dalje: i od tog dana pa do danas nisam
nikom ţivom kazala. Ipak, neću baš da tvrdim da nikad nisam ništa nagovestila, jer znam da mi neki
put nešto izleti a da i ne primetim. Pričljiva sam, znate, prilično sam pričljiva, i ponekad mi se
omakne nešto što ne bi trebalo. Nisam kao Dţejn; voleia bih da sam takva. Mogu da jemčim da ona
nikad ni najmanju stvar nije izbrbljala. Gde je ona? O! tu je iza nas. Savršeno se sećam kad je došla
gospođa Peri. Zbilja neobičan san!« Ulazili su u predvorje. Još pre g-ce Bejts, g. Najtli je pogledao
na Dţejn. Od lica Franka čerčila na kojem je, kako mu se učinilo, pročitao zabunu prigušenu ili
prikrivenu smehom, okrenuo se i nehotice njenom licu: ali ona je zaista izostala i suviše se zabavila
oko svog šala. G. Vesten je ušao. Druga dva gospodina sačekala su na vratima da je propuste. G.
Najtliju se činilo da je Frank čerčil rešen da uhvati njen pogled — izgledalo je da je motri paţljivo,
ali uzalud, ako je zaista tako bilo. Dţejn prođe između njih u predvorje i ne pogleda ni jednoga. Nije
bilo vremena za dalje primedbe ili objašnjenja. G. Najtli se morao pomiriti s pričam o snu i šesti s
ostalima oko velikog, modernog, okruglog stola, koji je Ema unela u Hartfild i koji je samo ona bila
kadra da tu stavi i ubedi oca da se sluţi njim, umesto malim »Pembrokom« na kojem su se ounih
četrdeset godina tiskali tanjiri prilikom njegova dva svakodnevna obeda. Ćaj je protekao u ugodnom
raspoloţenju i niko se nije ţurio da pođe. »Gospođice Vudbaus«. reče Frank čerčil, pošto je
pregledao jedan sto iza svojih leđa. koji mu je bio na doznaku ruke, »jesu li vaši sestrići odneli
svoje azbučne , kocke — onu kutiju sa slovima? Obično je ovde stajala.
Gde je? Ovo veće izgleda sumorno i više potseća na zimu nego na leto. Jedno jutro sam se grdno
zabavljao s tim slovima. Zeleo bih da vam opet postavljam zago-' netke za reš^vanje«. Emi se
svideo predlog, Donela je kutiju i po stolu se ubrzo rasuše slova s kojima su, izgleda, uglavnom
samo njih dvoje hteli da se zabavljaju. Brzo su sastavljali zagonetke jedno drugom, kao i svakom ko
je hteo da ih rešava. G. Vudhausu, koji se često ţalostio kad bi g. Vesten ponekad uvodio neke ţivlje
igre, ova igra se naročito dopadala zato što je bila tiha, i on je sad zadovoljno sedeo i setno se
vajkao što su »jadni mali dečaci« otišli, ili je s puno neţnosti, dohvativši koje bilo slovo koje bi
zalutala blizu njega, pokazivao kako ga je Ema lepo ispisala. Frank čerčil stavi jednu reč pred g-cu
Ferfaks. Ona se obazre ovlaš oko stola i poče da rešava. Frank je sedeo do Eme, Dţejn naspram njih,
a g. Najtli ih je sa svoga mesta sve gledao i trudio se da što više vidi, a da se što manje primeti da on
posmatra. G-ca Ferfaks pronađe traţenu reč i, osmehnuvši se lako, gurnu je od sebe. Ako je htela da
je odmah izmeša s drugim slovima i skrije od pogleda, onda je trebalo da gleda na sto umesto preko
stola; ovako, reč je ostala nepomešana i Harijeta, koja je ţudno traţila nove reci za rešavanje i nije ih
nalazila, uze odmah ovu i dade se na posao. Seđela je do g. Najtli-ja i obratila se njemu za pomoć.
Traţena reč bila je GREŠKA. Kad je to Harijeta oduševljeno proglasila, Dţejn Se zarumenela, čime
je ova reč dobila izvestan smisao koji se inače nije video. G. Najtli je to povezao s onim snom, ali
nije mogao da shvati šta sve to znači. Kako je njegovu ljubimicu mogla tako da izneveri uzdrţljivost
i opreznost! Bojao se da se nije zaljubila. Na svakom koraku nailazio je t*a neiskrenost i
pretvaranje. Ta slova su samo sredstvo za udvaranje i obmanu. Tu dečju igru Frank čerčil
upotrebljava da bi prikrio neku svoju, ta-janstveniju igru. Produţio je da ga posmatra, vrlo ogorčen;
a posma-trao je i njegove dve zaslepljene prijateljice s velikim strahom i nepoverenipm. Primetio je
kako je on spremio za Emu jednu kraću reč i pruţio je, gledajući u nju 330
smerno i lukavo. Video je kako je Ema brzo odgonetnula i kako joj se to učinilo nešto vrlo zabavno,
mada je našla da zbog nečeg treba da ga prekori, jer je kazala: »Gluposti! Stidite se!« čuo je kako je
Frank čerčil zatiru rekao pogledavši prema Dţejn: »Da joj dam — šta mislite?« i isto tako jasno je
čuo kako se Ema vatreno i uz smeh protivi; »Ne, ne, ne smete, nikako ne smete«. Ipak je učinio.
Ovaj zaljubljivi mladić, koji je, kako izgleda, voleo bez neţnosti i udvarao se ne pokazujući ţelju da
se dopadne, pruţi odmah ovu reč g-ci Ferfaks i naročito ozbiljne i učtivo zamoli je za rešenje. G.
Najtli, strašno ljubopitljiv da dokuči koja je to reč, grabio je svaki trenutak da baci na nju pogled, i
nije dugo prošlo dok je video da je rešenje DIKSON. Dţejn Ferfaks je, izgleda, pogodila kad i on;
ona je, nema sumnje, više razumevala ono skriveno značenje, onaj viši smisao tih šest tako
poredanih slova. Očevidno joj to nije bilo milo. Digla je pogled i, videvši da je posmatraju,
pocrvenela je više no što je ikad imao prilike da je vidi i rekla samo: »Nisam znala da su i lična
imen? dopuštena«. Gurnula je Ijutito slova od sebe, kao rešena da se više ne upušta u pogađanje
bilo koje reci koju bi joj ponudili. Okrenula je glavu od onih koji su izvršili taj napad i pogledala
svoju tetku. »Da, sasvim tačno, mila moja«, uzviknu ova, mada Dţejn nije izustila ni reci. »Upravo
sam isto to htela da kaţem. Zbilja je vreme da pođemo. Spušta se veče i sta-ramajka će se pitati gde
smo. Dragi gospodine, vi ste veoma ljubazni. Zaista moramo već da vam poţelimo laku noć«. Dţejn
je bila spremna da krene, kao što je njena tetka i zamišljala. Odmah se diţe i htede da se udalji od
stola, ali su u istom času ustali i drugi, pa nije mogla da se izvuče. G. Najtliju se učinilo da joj je
neko paţljivo pruţio još nekoliko slova, ali ih je ona odlučno odgurnula ne pogledavši. Pptom je
potraţila svoj šal — i Frank čerčil ga je traţio. Spuštao se mrak, u sobi su se svi pokrenuli, te g.
Najtli nije zapazio kako su se rastali. On je ostao u Hartfildu pošto su svi otišli, glave pune onog što
je video: toliko pune da mu se učinilo, kad su se sveće pojavile da mu pomognu u posmatranju,
331da mora — jeste, nesumnjivo mora, kao prijatelj — briţan prijatelj — da nagovesti nešto Emi,
da je ponešto upita. Nije mogao da je gleda u takvoj opasnosti a da ne pokuša da je sačuva. To mu je
duţnost. »Molim vas, Ema«, reče on, »smem li da upitam, kakva se to velika zanimljivost i bolna
ţaoka krila u onoj poslednjoj reći koju ste vi i gospođica Ferfaks dobile da resite? Video sam tu reč i
rad bih da znam kako je to ona tako zabavna jednoj osobi, a tako neugodna drugoj?« Ema se strašno
zbunila. Nije mogla da mu kaţe pravo objašnjenje, jer, mada njene sumnje ni najmanje nisu
otklonjene, ustvari se stidela što ih je uopšte ikad iznela.»O!« uzviknu ona, očevidno pometena.
»Ništa to nije •značilo: obična šala među nama«. »Izgleda da je to bila šala samo za vas i gospodina
čerčila«, odgovori on ozbiljno. Nadao se da će ona još nešto reći, ali je ona ćutala. Lakše joj je bilo
da se načini uposlena oko ma čega, nego da govori. Neko vreme sedeo je u nedoumici. Pomišljao je
na razne nezgode. Ovo je uplitanje u tuđe stvari — beskorisno uplitanje. Iz tog što se Ema zbunila, i
što je priznala izvesnu prisnost između njih, moglo se zaključiti da je svoje srce već poklonila. Ipak
je hteo da govori s njom. Duţan je da se, radi njenog dobra, izloţi ma čemu što bi došlo kao
posledica neţeljenog upli-tanja; radije će sve nodneti, nego da se docnije seca kako je propustio da
joj pomogne u takvoj stvari. »Draga moj? Ema«. reče on najzad, ozbiljno i blago, »mislite li da vam
je savršeno jasno u kojem se stepenu prijateljstva nalaze gospodin i gospođica o kojima smo
govorili?«
»Gospodin Frank Cerčil i gospođica Ferfaks? O, da, savršeno. Zašto sumnjate u to?« »Zar nikad
niste imali povoda da pomislite da se ona njemu naročito sviđa, ili on njoj?« »Nikad, nikad!«
mviknu ona ţivo, bez ikakvog okle-vanja. »Nikad, ni za dvadeseti deo sekunde nije mi takva misao
proletela kroz glavu. A kako je to vama moglo pasti na pamet?« 332 »U poslednje vreme učinilo mi
se da zapaţam znake naklonosti između njih; izvesne značajne poglede, koji, kako mi se činilo, nije
trebalo da budu primećeni od ostalih«. »O, vi me sjajno zabavljate! Ushićena sam što,vidim da
ponekad i svojoj mašti, dopuštate da luta. Ali nije tako — ţao mi je da vas zaustavljani pri vašem
prvom pokušaju, ali zbilja nije tako, Uveravam vas da nema naklonosti između njih; a oni prividni
znaci koji su vas prevarili, nastali su iz izvesnih osobitih okolnosti, iz ose-ćanja sasvim druge
prirode — ali mi je nemoguće da ih tačno objasnim; ima u tome dosta besmislice, a ono što se moţe
saopštiti, što, ima smisla, je ovo: nemani govora o nekoj naklonosti ili divljenju jednog prema
drugom. Tojest, ja pretpostavljam da je tako s njene strane, a mogu da tvrdim da je tako s njegove.
Tvrdim da je gospodin ravnodušan«. Govorila je tako pouzdano da se g. Najtli pokolebao, tako
zadovoljno da je ućutao. Veoma se raspoloţila i ţelela je da produţi razgovor, da čuje pojedinosti o
njegovom podozrenju, da joj on opiše svaki pogled i kaţe potanko sve, gde je i kako je bilo, jer se
time silno zabavljala. Ali on nije bio tako veseo. Zaključio je da nije kadar da joj pomogne, a suviše
sp uzrujao da bi mogao da razgovara. Da ne bi ta uzrujanost prešla u pravu vrućicu, kraj vatre koja
je kod razneţenog g. Vudhausa morala da gori skoro svake večeri u godini, on se ubrzo ţurno oprosti
i pođe pešice svom hladnom i samotnom domu u Donvelu.GLAVA čETRDESET DRUGA Pošto je
dugo ţivelo u nadi da će ga g. i g-Sa Sakling posetiti, hajberisko društvo je moralo da pretrpi
razočarenje kad je čulo da ovi neće moći da dođu pre jeseni. Zasada njihova duhovna riznica neće
imati prilike da se obogati takvim novostima sa strane. U svakodnevnoj iz-meni vesti moraće opet
da se ograniče na one druge predmete, koje je za kratko vreme dopunio dolazak Saklingovih:
poslednje izveštaje o g-đi Cerčil, o čijem se zdravlju svakog dana čulo nešto drugo, i stanje g-đe
Vesten, čiju će sreću, kao što se svako mogao nadati, dolazak deteta uvećati, kao što su svi njeni
susedi bili srećni kad su saznali da se očekuje taj događaj. G-đa Elten bila je veoma razočarana. To
je značilo da se moraju odloţiti mnoga zadovoljstva i svečanosti. Moraće da pričeka s
pretstavijanjem i upoznavanjem, a o svim nameravanim izlascima moţe samo da priča. Tako joj se u
prvi mah učinilo — ali, pošto je malo razmislila, uvide da se ne mora sve ostaviti za kasnije. Zašto
ne bi napravili izlet do Boks Hila, iako Saklingovi nisu dosM Najesen opet mogu tamo da odu s
njima. Reseno je da idu do Boks Hila. Svi su odavno znali da se sprema taj izlet- on je čak dao
povoda za još jedan. Ema nije micao bila na Boks Hilu; ţelela Je da vidi ono što su svi smatrali da
vredi videti, pa se ona i g-đa Vesten sloţiše da izaberu jedno lepo jutro i da se odvezu tamo. Pustile
bi samo dvoie-troie izbranih da im se pridruţe, i sve je trebalo da se obavi tiho, nerazmetljivo i
gospodski beskrajno otmenije od bučnih priprema Eltenovih i Safcim-govih, koji su obavezno nosili
jelo i piće i sve sto treba da bi svečano ručali na travi. 334 O tome su se tako lepo sponazumele, da
se Ema morala iznenaditi i malo naljutiti, kad joj je g. Vesten saop-štio da je predloţio g-đi Elten —
pošto su je njena sestra i zet izneverili — da se dva društva udruţe i pođu zajedno. Pošto je g-đa
Elten to vrlo rado prihvatila, tako će i biti, ako ona nema ništa da zameri. Ali, pošto je ona mogla da
zameri samo zbog toga što ne trpi
g-đu Elten, što je g. Vesten morao vrlo dobro da zna, nije vredelo da to ponovo ističe: ne bi mogla
ništa da kaţe da njemu ne prebaci, a to bi oţalostilo njegovu ţenu, te je, prema tome, bila primorana
da pristane na nešto što bi veoma ţelela da izbegne, nešto što će je verovatno izloţiti čak i tom
poniţenju da je smatraju članom društva g-đe Elten! Bila je uvređena u svim svojim osećanjima;
pokazala se uzdrţljiva i naizgled se pokorila, ali je zato u sebi strogo sudila o tvrdoglavoj i
dobroćudnoj naravi g. Vestena. »Radujem se što odobravate ono što sam učinio«, reče on mirno.
»Verovao sam da će tako biti. Ovakvi izleti ne vrede ništa ako nema mnogo učesnika. Društvo
nikada ne moţe da bude suviše veliko. Veliko društvo je sigurno da će se zabavljati. A ona je na
kraju krajeva dobra ţena. Ne bismo mogli da je ne pozovemo«. Ema ništa glasno ne odreče, a u sebi
se ni sa čim ne sloţi. Bila je sredine juna i vreme lepo; g-đa Elten je nestrpljivo očekivala da se
odredi dan i da se s g. Veste-nom dogovori o piti s mesom i hladnoj jagnjetini, kad jedan povređeni
konj baci sve u ţalosnu neizvesnost. Moţda će proteći nedelje, a moţda samo nekoliko dana dok
konj ne ozdravi, i zato se nisu usuđivali da se pripremaju, pa svuda zavlada čama. Duševno
bogatstvo g-đe Elten nije pomoglo u ovom iznenadnom slučaju. »Zar to nije strašno neprijatno,
Najtli?« uzviknu ona. »Vreme je divno za izlete! Ta odlaganja i razočarenja baš su odvratna. Šta da
radimo? Ako ovako nastavimo, leto će proći i nećemo ništa učiniti. Verujte mi, prošle godine u ovo
vreme već smo napravili divan izlet iz Mapi Grouva u Kings Veston«. 335»Najbolje napravite izlet
do Donvela«, odgovori g-Najtli. »To moţete i bez konja. Dođite da probate moje jagode: brzo će
sazreti«. / Ako g. Najtli nije počeo ozbiljno, morao je tako da nastavi, jer je njegov predlog
oduševljeno prihvaćen i njeno »Oh! To bih od svega najviše volela« jasno se ogledalo ne samo u
recima nego i u drţanju. Donvel je bio čuven sa svojih leja s jagodama, koje su posluţile kao izgovor
za poziv. Ali nikakav izgovor nije bio potreban: dovoljne bi bile i leje kupusa da privuku ovu
gospođu koja je samo ţelela da nekud ide. Nekoliko puta mu je obećala da će doći — mnogo više no
što je bilo g potrebno — bila je vanredno zadovoljna tim dokazom prisnosti, tim laskavim recima
kojima je izdvajao nju od drugih, kako je ona smatrala. »Moţete računati na mene«, reče ona;
»sigurno ću doći. — Odredite dan i doći ću. — Dopustićete mi da dovedem Dţejn Ferfaks?« »Ne
mogu da odredim dan«, reče on, »dok ne razgovaram još s nekima, koje bih ţeleo da pozovem kad i
vas«. »O, ostavite sve to meni; dajte mi samo carte-blan-che. Ja ću biti pokroviteljka. Za sve ću se
postarati. Dovešću svoje prijatelje«. »Nadam se da ćete dovesti Eltena«, reče on; »ali vas neću
uznemiravati da ppzivate ostale«. »O, sad izgledate vrlo prepredeni; — ali razmislite I — ne treba
da se plašite da ia mene prenesete svoju vlast. Ja neću odabrati društvo onako kako bi to neka mlada
devojka učinila. Udate ţene, znate, moţete bezj ikakve opasnosti da ovlastite. Za sve ću se postarati.
Prepustite sve meni. Ja ću vam pozvati goste«. »Ne«, odgovori on mirno, »postoji samo jedna ţena
na svetu kojoj bih dopustio da pozove koga hoće u Don-vel, a ta je...« »Gospođa Vesten, valjda«,
prekide ga g-đa Elten malo tivređeno. »Ne — gospođa Najtli; i, dok nje još nema, sam ću se. brinuti
za te stvari«. »Ah. čudno ste vi stvorenje!« uzviknu ona, zadovoljna što joj nikog nije pretpostavio.
»Vi ste šaljivdţija 338 i-am
i moţete da kaţete šta hoćete. Pravi šaljivdţija. Dobro, dovešću Dţejn — Dţejn i njenu tetku. Ostale
prepuštam vama. Nemam ništa protiv da se nađem s porodicom iz Hartfilda. Nemojte se ustezati,
znam da ste im privrţeni«. »Vi ćete ih izvesno naći kod mene, ako uspem da ih nagovorim, a
vraćajući se kući svratiću kod g-đe Bejts«. »To je nepotrebno; viđam Dţejn svakog dana — ali kako
hoćete. Znate. Najtli, treba da dođemo pre podne; sasvim jednostavno. Ja ću staviti veliki šešir a u
ruci ću imati korpicu. Evo — evo verovatno ovu korpicu s ruţičastom vrpcom. Ništa ne moţe biti
jednostavnije, vidite. A Dţejn će imati istu takvu. Neće biti ukočeno i svečano — neka vrsta zabave
u prirodi. Setaćemo po vašem vrtu, sami bfati jagode i sedeti pod drvećem. A ako još nečim budete
hteli da nas posluţite, iznećemo sve to napolje, sto ćemo postaviti negde u senci, znate. Što je
moguće prirodnije i jednostavnije. Zar i vi ne mislite tako?« »Ne sasvim. Ja smatram da je prirodno
i jednostavno da sto postavim u trpezariji. Mislim da će gospoda i gospe najbolje odrţati prirodnost i
jednostavnost u ponašanju ako jedu u sobi, okruţeni poslugom i namešta-jem. Kad vam dosadi da
jedete jagode u vrtu, naći ćete hladnog pečenja u kući«. »Dobro, kako hoćete; samo nemojte da
spremate nešto mnogo. I još nešto; moţemo li vam ja i moja domaćica pomoći svojim savetima?
Molim vas, budite iskreni, Najtli. Ako hoćete da govorim s gospođom Hodţis, ili da pregledam
nešto...« »Nemam nikakvu ţelju u tom pogledu, hvala vam«. »Dobro — ali ako iskrsnu neke
teškoće, moja domaćica je vanredno vesta«. »Zakleo bih se da i moja smatra sebe isto tako vestom i
da bi prezrivo odbila ma čiju pomoć«. »Volela bih da imamo magarca." Lepo bi bilo da svi dođemo
na magarcima, Dţejn. gospođica Bejts i ja, a moj caro aposo da pešači pored nas. Moram stvarno da
mu pomenem da kupimo magarca. Kad čovek ţivi na selu čini mi se' da ie to po+rebno. jer, neka
ţena ima koliko god hoćete duševnog bogatstva, nemoguće joj je 22 337da ostane uvek zatvorena u
kući; a dugačke šetnje zrnate. .. leti je prašina, a zimi blato«. ' »Između Donvela i Hajberija nećete
naći ni jedno ni drugo. Donvelski put nikad nije prašnjiv, a sad je savršeno suv. Dođite na magarcu,
ipak, ako to više volite. Moţete da ga uzajmite od gospodina Koula. Zeleo bih da sve bude što više
po vašem ukusu«. »Sigurna sam da je tako. Odaću vam priznanje, dragi moj prijatelju. Znam da
ispod te naročite vrste suvog i grubog ponašanja kuca najtoplije srce. Kao što uvek kaţem
gospodinu E., vi ste savršen šaljivdţija. Da; ve-rujte mi, Najtli, svesna sam da ćelom tom stvari
ţelite da se pokaţete paţljivi prema meni. Pronašli ste upravo ono što volim«. G. Najtli je imao drugi
razlog zašto je izbegavao sto u senci drveta. Zeleo je da ubedi g. Vudhausa i Emu da i oni dođu;
znao je da bi se on neizbeţno razboleo kad bi ma ko sedeo i jeo napolju. G. Vudhaus ne srne biti
izloţen mukama pod varljivim izgovorom da ga vode u jutarnju šetnju i posetu Donvelu. Pozvan je s
dobrom namerom. Nije bilo nikakvih skrivenih uţasa zbog kojih bi se posle kajao što je bio tako
lakoveran. Pristao je. Već dve godine nije bio u Donvelu. »Jednog vrlo lepog jutra, on, Ema i
Harijeta rado će doći; on će mirno sedeti s g-đom Vesten dok se drage devojke budu šetale po vrtu.
Ne veru je da je sada vlaţan, usred dana. Mnogo bi ţeleo da opet vidi staru kuću, i bilo bi mu milo
da se nađe s gospodinom i gospođom Elten i sa svim drugim suseđima. Ne vidi nikakve prepreke da
on, Ema i Harijeta jednog lepog jutra odu-donde. Smatra da je gospodin Najtli vrlo dobro učinio što
ih je pozvao; vrlo ljubazno i pametno. Mnogo pametnije nego da ih pozvao na ručak. Ne voli da ru-
čava van kuće«. G. Najtli je imao sreće i kod svih je naišao na. povoljan prijem. Poziv su svud:\
rado prihvatili; izgleda da su svi, kao i g-đa Elten, taj izlet
protumačili nekom naročitom ljubaznošću prema sebi. Ema i Harijeta kazale su kako očekuju da će
se vrlo lepo zabaviti; g. Vesten, mada mu to niko nije traţio, obeća da će javiti Franku da i on dođe,
ako je moguće; a taj dokaz njegovog odo338 TM^vanja i zahvalnosti nije mu bio potreban. G.
Najtli je tad bio primoran da izjavi kako će se radovati da ga vidi, a g. Vesten se obavezao da će mu
smesta pisati i upotrebiti sve razloge da bi ga nagovorio da dođe. U međuvremenu, povređeni konj
se tako brzo oporavljao da su opet počeli da pregovaraju o izletu na Boks Hil; najzad je Donvel
zakazan za jedan dan, a Boks Hil za sutradan, pošto je vreme bilo upravo kako treba. Pod blještavim
zracima podnevnog sunca, skoro usred leta, g. Vudhaus se lepo odvezao u svojim kolima na-kojima
je jedan prozor bio spušten, da bi učestvovao U tom izletu u prirodu; smestili su ga u jednu od
najudobnijih soba u Donvelu, u kojoj je zbog njega celog jutra gorda vatra; tu se vrlo dobro osećao,
bio je spreman da govori kako je zadovoljan tim izletom i svima je savetovao da sednu pored njega
i da se ne pre-maraju. G-đa Vesten. koja je, kako izgleda, namerno došla pešice da bi se umorila i
sedela ćelo vreme s njim, ostala je kraj njega i strpljivo ga slušala i odobravala mu, kad su ostale
oozvali ili ubedili da iziđu napolje. Ema je tako davno bila u Donvelu da je ostavila svog oca čim se
uverila da se dobro namestio i otišla da razgleda imanje; ţelela je da osveţi i ispravi svoje se-ćanje
paţljivim pregledom i taćnijom ocenom kuće i imanja, koji će za nju i njenu porodicu sigurno uvek
biti vrlo značajni. Osećala je istinski ponos i zadovoljstvo, koje je sasvim moglo da opravda njeno
srodstvo sa sadašnjim i budućim vlasnikom, dok je posmatrala uglednu veličinu i stil zgrade, njen
podesan, priiatan i osobit poloţaj, nizak i zaklonjen; njen prostrani vrt koji se pruţao do livada,
ootok koji ih je zapljuskivar i koji se iz Donvela gotovo nije ni video — jer se nekad nije mnogo
marilo za izgled — i obilje stabala duţ staza i drvoreda, koje ni moda ni raspikućstvo nisu posekli.
Kuća je bila veća od Hartfilda, potpuno različita nepravilna oblika i puna skrivenih kutova, s mnogo
udobnih soba i dve-tri vrlo lepe, i pokrivala je dobar deo zemljišta. Bila je tačno onakva kakva je
trebalo da bude, a tako je i izgledala; Ema oseti kako je sve više poštuje, kao dom stvarno otmene
porodice, čija se krv i shvatanja nisu izopačili. a* 339 1 Dţonu Najtliju se moglo ponešto zameriti u
pogledu naravi; ali je Izabelina udaja u društvenom pogledu bila besprekorna. U njenoj novoj
porodici nije bilo ni ljudi, ni imena, ni mesta zbog kojih bi mogla pocrveneti. To su bila prijatna
osećanja, i ona se šetala unaokolo razmišljajući tako sve dok nije morala da se pridruţi ostalima i da
bere jagode. Ćelo društvo bilo je na okupu, sem Franka čerčila koga su svakog trenutka očekivali iz
Ričmonda; g-đa Elten, u svojoj opremi u kojoj se ose-ćala srećnom, veliki šešir i korpica, bila je
gotova da predvodi u svemu, da bere jagode, prima ih od drugih i razgovara. Sad se moglo misliti i
govoriti samo o jagodama. »Najbolje englesko voće — svi ga najviše vole — uvek je zdravo. Ovo
su najlepše leje i najlepša vrsta. Divno je kad ih čovek sam bere — to je jedini način da uţiva u
njima. Pre podne je besumnje najpogodnije vre-me — nije niko umoran — svaka je vrsta dobra
— 'Ot-boj' su beskrajno bolje — neuporedivo — druge se jedva mogu jesti — 'Otboj' su vrlo retke
— više voli 'čili' — 'Hvajt vuđ' imaju najprijatniji ukus — cena jagodama u Londonu — u okolini
Bristola ima ih u izobilju — Mapi Grouv — sađern: — kad treba obnavljati leje — baštovani
sasvim drukčije misle —- nema opšteg pravila — baštovane čovek nikad ne moţe da odvikne —
divno voće — samo je suviše sočno da bi se jelo u većoj količini — slabije od trešanja — ribizle
više osveţava-ju — nezgodno je samo to što čovek mora da se sagne kad
bere jagode — sunce je upeklo ■<— strašno umorna — ne mogu više da izdrţim — moram da
sednern u hladovinu«. Takvi, su se razgovori vodili jedno pola sata; samo, odjednom ih je prekinula
g-đa Vesten, koja, brinući se za svog pastorka, iziđe iz kuće i upita da li je stigao; malo se
uznemirila. Brinula se zbog njegovog konja. Našli su gde će da sede u senci i Ema je sad bila
primorana da sluša g-đu Elten i Dţejn Ferfaks. Govorile su o jednom mestu vaspitačice, mestu koje
se samo po-ţeleti moţe. G-đi Elten je tog jutra stigla vest i bila je sva u zanosu. To nije bilo kod g-đe
Sakling, a ni kod g-đe Brag, ali, izuzev l'od njih dve, nigde ne bi bila srećnija i u većoj raskoši; to je
kod jedne rođake g-đe 340 Brag, poznanice g-đe Sakling, gospe koju u Mapi Gro-uvu dobro znaju.
Divno, privlačno, odlično, najbolji krugovi, društvo, poreklo, ugled, sve: g-đa Elten je pošto-poto
htela da se ta ponuda odmah prihvati. Ona je sa svoje strane pokazala oduševljenje, polet i radost
zbog tog uspeha; odlučno je odbijala da primi odrečni odgovor svoje prijateljice, mada ju je g-ca
Ferfaks neprestano uveravala da trenutno ne ţeli nigde da se zaposli — ponavljajući iste razloge
koje je i ranije navodila. G-đa Elten je ipak navaljivala da je ovlasti da sutradan napiše da pristaje.
Ema se pitala kako je Dţejn u. stanju da sve to podnosi. Izgledala je ljuta; govorila je oštro; i najzad,
s odlučnošću koja je kod nje bila neobična, predloţi da se dignu. »Da prošetaju malo. Da li bi
gospodin Najtli hteo da im pokaţe vrt — sve delove vrta. 2eli sve da vidi«. Upornost njene
prijateljice prevršila je meru koju je ona mogla da izdrţi. Nastala je vrućina; pošto su neko vreme
šetali po vrtu, svaki za sebe, tako da ni troje nisu išli zajedno, nesvesno su pošli jedno za drugim u
pravcu vrlo prijatne senke u širokom, malom drvoredu lipa, koji je, proteţući se iza vrta uporedo s
rekom, završavao ovaj park. Nije nikud vodio; na kraju se video samo nizak kameni zid s visokim
stubovima, a ovi kao da su bili podignuti da daju utisak prilaza kući koja tu nikad nije postojala. Ma
koliko da se dalo raspravliati da li je taj završetak lep, staza sama po sebi bila je krasna, a vidik na
njenom kraju vanredno prijatan. Padina, u čijem je podnoţju leţao Donvel, postepeno je bivala sve
strmija iznad imanja; a na daljini od pola kilometra obala je bila prilično okomita i visoka, sva
pokrivena šumom. Ispod te obale, na lepom i sklonjenom mestu, nalazilo se imanje Ebi Mil, ispred
koga su bile livade koje je reka jednim lepim lukom okruţivala. Prijatan je bio taj vidik — prijatan
za oko i za dušu. Englesko zelenilo, engleska zasađena polja, engleska udobnost posmatrani pod
zracima sunca, toplog ali ne i teškog. Na toj stazi Ema i g. Vesten nađoše okupljeno ćelo društvo:
ona odimh zapazi g Naitlija i Harijetu, kako su se odvojili od ostalih i polako idu ispred njih ka tom
vidiku. G. Najtli i Harijeta! čudan tete-a-tete, ali 341

joj je bilo milo kad ga je v'dela. Nekad bi prezrivo odbio da bude u njenom društvu i okrenuo bi se
od nje bez mnogo ustručavanja. Sad su, izgleda, vodili prijatan razgovor. Nekad bi i njoj bilo krivo
da vidi Harijetu na me-"*u odakle imanje Ebi Mil tako lepo izgleda; ali se sad n<je plašila. Mogla je
bez opasnosti da ga posmatra sa svim okolnim blagostanjem i lepotom, bogatim pašnjacima i
stadom, voćnjacima u cvetu i tankim stubom dima koji se dizao u nebo. Pridruţila im se kad su
stigli do zida, i videla da su više zauzeti razgovorom nego posma-tranjem okoline. On je
objašnjavao Harijeti kako se obrađuje zemlja i slično; Emi je bio upućen osmeh koji 3tao da je
govorir: »Ovo je moja stvar. Imam prava da govorim o tim stvarima, a da me ne osumnjiče da
počinjem razgovor o Robertu Martinu*. Ona ga nije sumnjičila. To je bila
odviše stara priča, Robert Martin vero-vatno ne misli više na Harijetu. Zajedno prođoše nekoliko
puta stazom. U senci je bilo vrlo mnogo sveţine i Emi se činilo da su joj to najprijatniji časovi tog
dana. Posle toga .uputiše se kući, svi su morali da uđu i posluţe se. Seli su i počeli da jedu, a Frank
čerčil se još nije pojavio. G-đa Vesten je izgledala i izgledala uzalud. Njegov otac nije hteo da
prizna da se zabrinuo i smejao se njenom strahu, ali je ona i dalje ţelela da on proda tu svoju crnu
kobilu. Kazao je da će doći, mnogo odlučnije nego obično. »Njegovoj ujni je mnogo bolje, pa je
siguran da će doći«. Stanje g-đe čerčil, međutim, lako se moglo pro-meniti, kao što su je mnogi
odmah potsetili, i zahtevati od nećaka da, sasvim prirodno, 'ostane kraj nje; g-đu Vesten najzad
ubediše da misli, ili da samo tako kaţe, kako ga je slabost g-đe čerčil morala sprečiti da dođe. Dok
se o tom raspravljalo, Ema pogleda u Harijetu; vrlo dobro se drţala i nije pokazala da je uzbuđena.
Posle hladne zakuske, trebalo je da se gosti još jednom prošetaju i vide ono što još nisu videli, stare
ribnjake; moţda da odu čak i do livada pod detelinom, koja je sutradan imala da se kosi, ili, u
svakom slučaju, da osete ono zadovoljstvo koje ćovek ima kad se ugreje i posle toga rashladi. G.
Vudhaus, koji je već napravio malu šetnju u najvišem delu vrta, gde čak ni po njego342 I vom
mišljenju nije moglo biti vlage sa rečice, nije se više nikud micao; Ema odluči da ostane pored
njega, kako bi g-đu Vesten njen muţ .mogao da odvede da se prošeta i razonodi, što je za njeno
raspoloţenje bilo potrebno. G. Najtli je učinio sve što je mogao da bi zabavio g. Vudhausa. Knjige s
bakrorezima, kutije pune ordenja, kameja, korala i školjki, i sve druge porodične zbirke koje je
imao u ormanima, sve je to izneo pred svog starog prijatelja da bi mu ovo prepodne brţe prošlo; ta
ljubaznost je savršeno uspela. G. Vudhaus se odlično zabavljao. G-đa Vesten mu je sve to
pokazivala, a on je sad hteo da sve pokaţe Emi; srećom, ličio je na kakvo dete samo po tome što nije
bio kadar da s ukusom razlikuje ono što bi video, a inaće je postupao sporo, postojano i smišljeno.
Međutim, pre no što je počeo da ih drugi put pregleda, Ema iziđe u predvorje da bi za časak na miru
razgledala ulaz i zemljište na kome se nalazi kuća, i tek što je izišla kad se pojavi Dţejn Ferfaks,
dolazeći ţurno iz vrta, kao da beţi. Ne očekujući da odmah tu sretne g-cu Vudhaus, u prvi mah se
malo trgla; ali, ustvari, traţila je upravo g-cu Vudhaus. »Hoćete li biti ljubazna«, reče ona, »kad
primete da me nema, da kaţete da sam otišla kući. Idem ovog časa. Moja tetka nema pojma da je
tako kasno, niti da_ smo davno otišle od kuće; sigurna sam da će nas traţiti i resila sam da odmah
idem. Nisam o tome nikom ništa kazala. Samo bih kvarila društvo. Neki su otišli do ribnjaka, a neki
do drvoreda lipa. Dok se svi ne vrate, niko neće opaziti da me nema; a kad opaze, hoćete li biti
dobri da kaţete da sam otišla?« »Razume se, ako vi to ţelite; ali nećete valjda sami pešice do
Hajberija?« »Hoću; šta će mi biti? Brzo idem. Za dvadeset minuta ću biti kod kuće«. »Ali zaista je
suviše daleko da potpuno sami peša-čite. Neka naš sluga pođe s vama. Narediću da spreme naša
kola. Biće ovde za pet minuta«. »Hvala, hvala, neću nikako. Više volim da idem pešice. Zar da se
bojim da idem sama, ja koja ću moţda uskoro morati da čuvam druge!« 343Govorila je veoma
uzbuđeno i Ema joj, dirnuta odgovori: »To ne moţe biti razlog da se sada izlaţete opasnosti. Moram
da naredim da spreme kola. Cak je i ova vrućina opasna. Već ste umorni«. »Jesam«, odgovori ona,
»umorna sam; ali to nije ona vrsta zamora... brz hod ća me osveţiti. Gospođice Vuđhaus, svi mi
ponekad osetirno šta znači duševni za-
mor. Ja sam, priznajem, potpuno klonula. Ućinićete mi najveću dobrotu ako me pustite da uradim
kako hoću i kaţete da sam otišla tek kad to bude neophodno«. Ema nije više mogla da se protivi.
Sve je pronikla; shvativši njen? osećanja, pomoţe joj da smesta iziđe iz kuće i isprati je predano kao
prijateljica. Dţejn je pogleda na rastanku vrlo zahvalno; a njene reći kad su se rastale: »O, gospođice
Vudhaus, kako je nekad prijatno biti sam!« kao da su se otele iz prebolnog srca pokazujući kako ona
stalno mora da podnosi muke čak rod~dnlTi koji je najviše vole. »Zaista, ona kuća! Ona tetka!«
govorila je Ema u sebi. vraćajući se u predvorje. »Saţaljevam vas. I ukoliko budete više pokazivali
da vam teško padaju te strahote utoliko ću vas više voleti«. Nije prošlo ni četvrt sata otkako je otišla
Dţejn, i tek što su pregledali neke slike trga sv. Marka u Veneciji, kad Frank Cerčil stupi u sobu.
Ema nije mislila na njega; zaboravila ga je, ali se vrlo obradovala kad ga je ugledala, G-đa Vesten
će se umiriti. Nije bila kriva crna kobila. Pravo su imali oni koji su kao razlog pomenuli g-đu Cerčil
i Zadrţalo ga je trenutno pogoršanje njene bolesti — ţivčani napad, koji je trajao nekoliko časova.
Nije više ni mislio da će doći, sve do poslednjeg trenutka, i da je znao kako će jahati po zapari, i
kako će zakasniti pored sve ţurbe, veruje da ne bi ni dolazio. Velika je vrućina* nikad nije tako
nešto osetio — skoro» bi voleo da je ostao kod kuće — ništa ga nije zamaralo tako kao vrućina —
moţe da podnese i najveću hladnoću, ali vrućina je nepodnošljiva; i sede, vrlo ţalosna izgleda, što je
mogao dalje očt posleđnjih ostataka vatre koja je bila naloţena za g. Vuđhausa. »Ako mirno sedite,
brzo ćete se rashladiti«, reče Ema. 344 »čim se rashladim, idem natrag. Biću potreban kod kuće, ali
toliko se polagalo na to da dođem! Vi ćete začelo skoro kući; ćelo društvo će se razići. Dolazeći
ovamo sreo sam jednog člana. Ludost po ovakvom vremenu! Prava ludost! Ema je slušala i gledala
ga, i ubrzo uvide da se stanje Franka čerčila najbolje da opisati onom rečju »mrzovoljan«, koja tako
mnogo kaţe. Neki ljudi su uvek ljuti kad im je vrućina. Moţda je i on takvog telesnog sastava; i
pošto je znala da se jelom i pićem najčešće leće takve male slabosti, preporučila mu je da se malo
prihvati; u trpezariji će naći svega u izobilju, i ona mu milosrdno pokaza trpezariska vrata. »Ne, ne
treba da jede. Nije gladan; samo će se više ugrejati«. Međutim, posle dva-tri minuta popusti u svoju
korist i, mrmljajući nešto o pivu od omorike, iziđe iz sobe. Ema posveti svu svoju paţnju ocu,
govoreći u sebi: »Milo mi je što više nisam zaljubljena u njega. Ne dopada mi se čovek koga jedno
toplo pre podne tako brzo poremeti. Harijetinoj blagoj naravi to neće smetati«. U trpezariji je ostao
toliko dugo da je imao vremena da se dobro okrepi i vratio se sasvim drukčiji — nije mu više bilo
vrućina, lepo se ponašao, kao i uvek, privukao je stolicu blizu njih, pokazao da ga zanima ono čime
su se bavili i izrazio ţaljenje, na razuman način, ali očigledno se trudio da ga popravi; i, najzad, poče
vrlo veselo da govori o beznačajnim stvarima. Razgledali su slike iz Švajcarske. »čim mi ujna
ozdravi, idem u inostranstvo«, reče on. »Neću se smiriti dok ne vidim neka od tih mesta. Po-slaću
jednoga dana svoje crteţe da ih gledate — ili svoj opis puta da ga čitate — ili svoju pesmu. Učiniću
nešto da se istaknem«. »Moţda — ali ne crteţima iz Švajcarske. Nikad nećete otići u Švajcarsku.
Vaš ujak i ujna vam nikad neće dopustiti da napustite Englesku«. »Moţda će i oni morati da idu.
Moţda će joj preporučiti toplije podneblje. Gotovo očekujem da ćemo svi otputovati u inostranstvo.
Uveravam vas da mi se tako čini. Jutros sam duboko uveren da ću uskoro pori
345na put. Trebalo bi da putujem. Dosta mi je nerada. Potrebna mi je promena. Ozbiljno govorim,
gospođice Vud-haus, ma šta vaše pronicljive oči zamišljale — sit sam Engleske — i sutra bih je
napustio kad bih mogao«. »Siti ste blagostanja i preteranog uţivanja. Zar niste u stanju da pronađete
sebi nešto malo rada, pa da zadovoljni ostanete ovde?« »Ja sit blagostanja i preteranog uţivanja! Ne
smatram, niti da ţivim u blagostanju niti da preterano uţivam. Ni u čem što stvarno vredi nemam
uspeha. Ne smatram ni najmanje da sam srećan«. »Pa ipak, niste tako tuţni kao kad ste tek stigli.
Hajde, pojedite i popijte još malo, pa ćete se vrlo dobro osećati. Još jedan zalogaj hladnog pečenja,
još jedan gutljaj Madere s vodom skoro će vas izjednačiti s nama ostalima«. »Ne — neću se maci.
Sedeću pored vas. Vi ste moj najbolji lek«. »Sutra idemo na Boks Hil; i vi ćete s nama. To nije
Švajcarska, ali će ipak biti nešto za jednog mladića kome je toliko potrebna promena. Hoćete li da
ostanete do sutra i pođete s nama?« »Ne, svakako da neću; vratiću se kući večeras po hladovini«.
»Ali moţete opet da dođete sutra po jutarnjoj hladovini«. »Ne — to ne vredi. Ako bih došao, bio bih
ljut«. ; »Onda, molim vas, ostanite u Ričmondu«. »Ali ako to učinim, biću još više ljut. Biće mi te-»
ško kad pomislim da ste svi tu bez mene». ' »To su teškoće koje morate sami da resite. Izabe-I rite
sami koliko hoćete da budete ljuti. Neću vas višel nagovarati«. ' Ostali počeše da se vraćaju, te se
uskoro svi oku-piše. Neki se veoma obradovaše kad ugledaše Franka čerčiia, drugi to primiše
sasvim hladnokrvno, ali su s svi oţalostili i uznemirili kad im je rečeno da ih je g-cč 346 Ferfaks
napustila. To je sve potsetilo da je vreme da idu; posle kratkog dogovaranja za sutrašnji dan, raziđo-
še se. Ono malo sklonosti Franka Cerčila da ostane van društva sad se toliko smanjilo da su njegove
poslednje reci Emi glasile: »Dobro — ako vi ţelite da ostanem i da se pridruţim društvu, ostaću«.
Ona mu se osmehnu u znak pristanka, i sad ga je samo hitan poziv iz Ričmonda mogao naterati da
ode pre sutrašnje večeri.GLAVA čETRDESET TREĆA Imali su divan dan za Boks Hil, a i sve
ostale okolnosti u vezi sa pripremama, smeštajem u kolima i tačno-šću obećavale su da će to biti
prijatan izlet. G. Vesten je upravljao ćelom stvari, posredovao između Hartfilda i Parohiskog doma i
svi su došli na vreme. Ema i Hari-■jeta su pošle zajedno, g-ca Bejts i njena sestričina s El-tenovima,
gospoda na konjima. G-đa Vesten je ostala sa g. Vudhausom. Trebalo je još samo da budu srećni
kad tamo stignu. Prešli su deset kilometara očekujući veliko zadovoljstvo i, kad su tek stigli, svi su
uskliknuli diveći se, ali sve u svemu ceo taj dan nije mnogo uspeo. Ose-ćao se neki zamor,
neraspoloţenje, nedostatak jedinstva, koji se nisu dali savladati. Suviše su se podvajali. Elte-novi su
šetalj za sebe, g. Najtli se starao za gcu Bejts i Dţejn, a Ema i Harijeta su pripale Franku Cerčilu. G.
Vesten je uzalud pokušavao da ih bolje uskladi. Isprva je izgledalo da je ova podela slučajna, ali se
ona do kraja u suštini nije izmenila. Ustvari, g. i g-đa Elten bili su voljni da se mešaju s ostalima i
budu ljubazni koliko mogu; ali, za ta dva sata koja su proveli na brdu, ni lep vidik, ni hladna uţina,
ni veseli g, Vesten nisu bili u stanju da uklone teţnju onih ostalih za podvajanjem. Emi je isprva bilo
uţasno dosadno. Nikad nje vide-la Franka čerčila tako nezanimljivog i tako glupog. Nije rekao ništa
što je vredelo da se čuje, gledao je, a nije video, divio se bez razumevanja, slušao ne znajući o čemu
ona govori. Dok se on ponašao tako tupo, nikakvo čudo što je i Harijeta bila tupa: pboje su bili
nepodnošljivi. 343
Kad su svi zajedno seli, bilo je nešto bolje — po njenom mišljenju mnogo bolje — jer je Frank
čerčil postao razgovoran i veseo, obraćajući se prvenstveno njoj. Ukazivao joj je svu moguću
paţnju. Izgledalo je da mu je jedina briga da je zabavi i da joj bude prijatan — a Ema je volela da se
raspoloţi i nije se ljutila da čuje koju laskavu reč, ponašala se isto tako veselo i ţivo, prijateljski ga
potsticala i prihvatala njegovo udvaranje, više no i u ono prvo i najuzbudljivije vreme njihovog
poznanstva. U njenim očima to sad nije više ništa značilo, ali, po oceni većine onih koji su
posmatrali, moralo je ličiti na ono što se moţe dobro opisati samo engleskom rečju flert. »G. Frank
čerčil je mnogo tlertovao sa g-com Vudhaus«. Izlagali su se da budu obeleţeni tom rečenicom —
koju ć© jedna gospa uputiti u Mapi Grouv, a druga u Irsku. A Emina veselost i lakomislenost nije
dolazila otuda što se ona osećala istinski srećnom; ne, nego pre zato što se osećala manje srećnom
no što je očekivala. Smejala se zato što se razočarala. I, mada su joj se njegove ljubaznosti sviđale i
činile joj se sve izvanredno umesne, bilo da su učinjene iz prijateljstva, u udvaranju ili u. šali, one
joj nisu ponovo osvojile srce. Gledala je u njemu samo prijatelja. »Mnogo sam vam zahvalan«, reče
on, »što ste me pozvali da dođem danas! Da nije bilo vas, sigurno bih izgubio sve zadovoljstvo koje
sam doţiveo na ovom izletu. Već sam bio odlučio da se vratim«. »Da, bili ste vrlo mrzovoljni, a ne
znam zbog čega, sem ako nije zato što ste zadocnil za najbolje jagode. Pokazala sam se bolji
prijatelj no što ste zasluţili. Ali bili ste skrušeni. Molili ste da vam zapovedim da dođete«. »Nemojte
reći da sam bio mrzovoljan. Osećao sam se umoran. Vrućina me slomila«. »Danas je toplije«. »Za
mene nije. Danas mi je sasvim prijatno«. »Prijatno vam je zato što ste savladani«. »Što ste me vi
savladali? — Da«. »Moţda sam ţelela da to kaţete, ali sam mislila, na samosavlađivanje. Juče ste na
neki način raskinuli lance i utekli od sopstvene vlasti; ali danas ste se opet vra349tili — a pošto ja
ne mogu uvek da budem s vama, bolje je da vam narav bude pod vašom vlašću nego pod mojom«.
»Svodi se na isto. Ja ne mogu da vladam sobom bez neke pobude. Vi mi zapovedate, govorili ili ne.
A uvek moţete da budete sa snom. Uvek ste sa mnom«. »Počev od juče u tri sata. Moj stalni uticaj
nije mogao ranije početi, inače ne biste bili toliko neraspolo-ţeni pre toga«. »Jače u tri sata! To je po
vašem računu. A meni se čini da sam vas prvi put video u februaru«. »Na tu vašu lasku zaista se ne
moţe ništa odgovoriti. Ali« (spustivši glas), ».samo mi govorimo, a nema smisla pričati gluposti da
bismo zabavljali sedmoro što ćute«. »Ja ne govorim ništa čega bih se stideo«, odgovori on sa
ţivahnom hezočnošću. »Prvi put sam vas video u februaru. Neka me čuju svi na ovom brdu. Neka
mi glas dopre do Majklema na jednoj strani, a na drugoj do Dor-kinga. Prvi put sam vas video ti
februaru«. A potom šap-ćući: »Naše društvo je uţasno glupo. Sta da učinimo da ih razbudimo?
Dobro će doći ma kakva budalaština. Mo raće da progovore. Gospođe i gospodo, gospođica Vud-
haus mi naređuje (a ona. ma gde bila, uvek je prva) da kaţem kako ţeli da zna o čemu svi vi
mislite«. Neki se nasmejaše i odgovoriše dobroćudno. G-ca Bejts reče vrlo mnogo stvari; g-đa Elten
se napela kad je čula kako je g-ca Vudhaus prva; g. Najtli je odgovorio najjasnije: »Je li gospođica
Vudhaus sigurna da bi volela da čuje o čemu svako od nas misli?«
»O, ne, ne!« uzviknu Ema smejući se vrlo bezbriţno, »ni za šta na svetu. U ovom času to je
poslednja stvar koju bih ţelela da izdrţim. Bolje da čujem ma šta drugo, nego li o čemu svi vi
mislite. Neću reći baš svi. Ima moţda jedno ili dvoje« (pogledajući na gospodina Vestena i Harijetu)
»od čijih misli ne bih strahovala«. »Tako nešto«, uzviknu g-đa Elten uzrujana, »ja ne bih smatrala
da imam prava da pitam. Iako moţda kao chaperon ovog društva. ,. Ja nikad nisam bila u nekom
društvu... na izletu... mlade gospođice... udate ţene...« 350 To mrmljanje uglavnom je upućivala
svome muţu, a on progunđa kao odgovor: »Sasvim tačno, mila moja, sasvim tačno. Tačno to.. . ...
nešto nečuveno. .. ali ima ţena koje svašta mogu da kaţu. Pustite bolje da to prođe kao šala. Svakom
je poznato kakvi se obziri vama duguju«. »Ne pomaţe«, prošapta Frank Emi. »Većina se uvre-dila.
Napašću ih veštije Gospođe i gospodo, gospođica Vudhaus mi naređuje da kaţem, kako odustaje od
svog prava da sazna tačno o čemu svi vi mislite i zahteva samo da svako od vas ispriča nešto vrlo
zabavno. Ovde je vas sedmoro, sem mene (koji sam, kako ona ljubazno veli, već veoma zabavan) i
ona samo traţi da od svakog od vas čuj-e nešto vrlo duhovito, bilo u prozi ili u stihu, bilo sopstveno
ili tuđe; ili ako ne to, a onda dve stvari osrednje duhovite, ili tri stvari sasvim bez duha. Obavezuje
se da će se od srca nasmejati svemu«. »O, vrlo dobro!« uzviknu g-ca Bejts. »Onda ne treba da se
plašim. 'Tri stvari sasvim bez duha'. To je, znate, taman za mene. Sigurna sam da ću reći tri stvari
bez duha čim otvorim usta, zar ne?« (Ona pogleda unaokolo, računajući veoma dobroćudno da će se
svi saglasiti.) »I vi svi, začelo, mislite da ću to moći da učinim?« Ema nije mogla odoleti. »Eh,
gospođice, moţda to neće biti tako lako. Oprostite, ali postoji ograničenje u pogledu broja — samo
tri stvari«. Zavarana njenom potsmešljivom učtivošću, g-ca Bejts nije odmah shvatila smisao ovih
reci; a kad se do~ setila, nije se naljutila, samo je lako rumenilo pokazivalo da je to moţda boli. »A,
da, razume se. Da, vidim šta hoće da kaţe« (okrećući se g. Najtliju); »trudiću se da zadrţim svoj
jezik. Mora biti da sam koji put vrlo nesnosna, inače ona ne bi rekla tako nešto jednoj staroj
prijateljici«. »Sviđa mi se vaša zamisao«, uzviknu g. Vesten. »Prima se, prima se. Ja ću se potruditi
što bolje mogu. Smišljam jednu zagonetku. Kako će -e ^eniti zagonetka?« »Slabo, naţalost, vrlo
slabo«, odgovori mu sin, »ali bićemo širokogrudi, naročito prema onom ko počne«. 351»Ne, ne«,
reče Ema, »neće se slabo ceniti. Zagonetka koju načini gospodin Vesten biće dovoljna da se oduţi i
za sebe i onog do sebe. Hajdete, gospodine, da čujemo«. »Ni sam ne znam je li mnogo duhovito«,
reče g. Vesten. »čkijesnica je suviše poznata, ali evo: Koja dva slova u azbuci izraţavaju
savršenstvo?« »Dva slova! Izraţavaju savršenstvo! Pojma nemam«. »Eh, vi nećete nikad pogoditi.
Vi« (govorio je Emi) »sigurno nećete nikad pogoditi. Reći ću vam. M i A. Em — a, shvatate li?«
Shvatila je i nagradila ga u istome času. Moţda to nije bilo ništa naročito duhovito, ali se Ema
mnogo sme-jala i veselila, a takođe i Frank i Harijeta. Ostalo društvo kao da nije bilo isto tako
ushićeno; neki su izgledali kao da ništa nisu razumeli, a g. Najtli je ozbiljno rekao: »Sad je jasno
kakva se vrsta duhovitosti traţi, i gospodin Veslen se ovim odlično pokazao, ali svakako je izbacio
.iz igre sve ostale. Savršenstvo nije trebalo tako brzo da se pojavi«. »O, što se mene tiče, mene
morate izviniti«, reče g-đa Elten. »Ja zbilja ne mogu da pokušavam. ..,nimalo ne volim takve stvari;
Jednom sam dobila akrostih
s rho-' jim imenom, ali mi se ništa nije svideo. Znala sam ko ga je poslao. Neki strašan fićfirić.
Znate na koga mislim« (klimnuvši glavom svome muţu). »Te su stvari zgodne o Boţiću, kad se sedi
oko kamina, ali, po mom mišljenju, sasvim su neumesne u leto, prilikom izleta u prirodu.
Gospođica Vudhaus će morati da me izvini. Nisam od onih koji imaju spremne duhovitosti za
svačiji ukus. Ne tvrdim da sam duhovita. Prilično sam ţiva duha na svoj način,' ali mi se zaista mora
dopustiti da sama procenim kad treba da govorim, a kad da ćutim. Ne računajte na nđs, molim vas,
gospodine čerčile. Ne računajte na gospodina Eltena, Najtlija, Dţejn i mene. Nemamo ništa
duhovito da kaţemo — niko od nas«. »Da, da, molim vas, na računajte na mene«, dodade njen
suprug s izvesnom podrugljivom skromnošću. »Ja, zaista, nemam ništa da kaţem što bi moglo da
zabavlja gospođicu Vudhaus ili ma koju mladu gospođicu. Davno 352

oţenjeni čovek — nikakve vajde od njega. Hoćemo li da prosetamo, Avgusta?« »Od sveg srca.
Zamara me kad na izletu ovako dugo cedim na jednom mestu. Hodite, Dţejn, uzmite me pod ruku s
druge strane«. Međutim, Dţejn nije prihvatila poziv, te muţ i ţena odoše sami da prošetaju. »Srećan
par!« reče Frank Ćerčil čim ga više nisu mogli čuti. »Divno pristaju jedno uz drugo! Baš su imali
sreće — s obzirom da su se onako uzeli tek što su se upoznali u nekoj banji! Mislim da su se
poznavali svega ono nekoliko nedelja u Batu! Izvanredno srećni! Zar se mogu- oceniti nečije
osobine u Batu ili u ma kojoj banji? Ne mogu — ništa se ne moţe.znati. Tek kad čovek vidi ţenu u
njenom domu, sred njenog društva, onakvu kakva je uvek. tek onda moţe da stekne neko pravilno
mišljenje. -Bez toga. sve je nagađanje i sreća — i to obično zla sreća. Koliko J^Jjudikoji su se
vezali posle jednog kratkog ^pjoZnHraTv^aa^TT^sT^aTlrn celog veTca"*gorko""ka]air<<. *' * ™
— ^ ■" .■* -~ ...-■,..„.,, G-ča Ferfaks,'"koja -je pre toga rtelko šta govorila, izuzev sa članovima
svog uţeg društva, sad progovori: »Nema sumnje, takve se stvari dešavaju«. Tu se zakašlja i
prekide. Frank čerčil joj se okrete da bi čuo. »Nešto ste rekli«, reče on ozbiljno. Ona dođe opet do
glasa: »Htela sam samo da primetim da. iako takve ne-srećne okolnosti zadese ponekad i muškarce i
ţene, ve-rujem da nisu vrlo česte. Moţe da se rodi neka naklonost naglo i neoprezno — ali obično
čovek ima vremena da se od nje izleći. Hoću da kaţem da će samo slabe, neodlučne osobe (čija-
sreća uvek stoji na milost i nemilost '"Uičaju) trpeli da im neke nesrećno poznanstvo zauvek vara
neprilike i patnje«. On ne odgovori, već je samo pogleda i pokloni se )korno. Ubrzo zatim reče
veselo: »Eto, ja se tako malo oslanjam na svoj sud, da se nadam, ako se kad budem ţenio, da će
neko drugi izabrati ţenu za mene. Hoćete li vi?« (On se okrete Emi.) »Hoćete li da mi izaberete
ţenu? Ubeđen sam da će mi se svideti svaka koju biste vi izabrali. Znate, vi se i inače brinete za
moju porodicu« (osmehujući se svome ocu). 23 Ema 353m »Nađite mi nekog. Ja se ne ţurim.
Usvojite je, vaspj. tajte je«. »I da je načinim sličnom sebi?« »Svakako, ako samo moţete«. »Vrlo
dobro. Prihvatam taj zadatak. Imaćete divnvj ţenu«.
»Mora biti vrlo ţivahna i imati oči lešnikove boje. Sve ostalo mi nije vaţno. Ja ću ići u inostranstvo
na dve, tri godine — a kad se vratim, doći ću do vas po svoju ţenu. Upamtite«. Nije bilo opasnosti
da će Ema zaboraviti. Taj zadatak probudio je u nje mnoge omiljene misli. Ne bi li Harijeta mogla
da bude ta osoba, tako opisana? Izuzev očiju lešnikove boje, za dve godine mogla bi da se pretvori u
sve što on ţeli. Moţda već i u ovom trenutku pomišlja na Harijetu, ko zna? To se moglo izvesti iz
toga što njoj prepušta vaspitanje. »Kako bi bilo da pođemo do gospođe Elten?« reče Dţejn svojoj
tetkj. »Kako hoćeš, mila moja. Vrlo rado. Kad god zaţeliš. Bila sam i ranije gotova da pođem s
njom, ali svejedno brzo ćemo ih stići. Eno je tamo — ne, to je neko drugi To je jedna od onih
gospođa iz društva u irskim kolima, ne liči nimalo na nju. E pa, mislim. ..« One odoše dalje, a za
njima posle pola minuta pođe g. Najtli. Ostali su samo g. Vesten, njegov sin, Ema i Harijeta. Mladić
se sad toliko razdragao da je to postalo skoro neprijatno. čak i Emi su najzad dosadili njegovo
laskanje i vesele dosetke; poţalila je što mesto toga ne seta mirno po okolini ma s kim drugim iz
društva, ili ne sedi sama i bez ikakvog udvarača, mirno posmatra divan predeo ispred sebe.
Obradovala se kad se pojaviše sluge koje su ih traţile da im jave za kola, pa je i onu uţurbanost, dok
su prikupili društvo i pripremili se za polazak, i brigu g-đe Elten da njena kola budu prva, lako
podnela imajući u izgledu mirnu voţnju kojom će se završiti sumnjive radosti ovog dana
posvećenog veselju. Nadala se da se nikad više neće prevariti da učestvuje u takvom pothvatu, s
tako rđavo usklađeniK1 društvom. 354 Dok je čekala na kola, priđe joj g. Najtli. On se osvrte da bi
se uverio da nikog nema u blizini, i onda reče: »Ema, moram još jednom da govorim s vama
onako ]<ako sam to ranije činio, mada mi vi to pravo moţda ne dajete rado, nego ga preko volje
trpite; pa ipak, moram ga, upotrebiti. Ne mogu da gledam kad rđavo postupate, a da vam ne ukazem
na to, Kako ste mogli biti onako ;IeO'Setljivi prema gospođici Bejts? Kako ste mogli da budete
onako surovo duhoviti prema ţeni njenih oso-fH'ia, njenih godina i njenog poloţaja? Ema, nisam
mi-,iio da je to moguće«. Ema se seti, pocrvene, bi joj ţao, ali pokuša da okrepa na smeh. »Ali kako
bih se uzdrţala da ne kaţem ono što sam :azala? Niko se ne bi mogao uzdrţati. Nije bilo bas toliko
rđavo. Začelo me nije razumela«. »Uveravam vas da jeste. Osetila je sve što ste hteli ■ sci. Govorila
je posle o tome. Zao mi je što niste čuli ■ -iko je govorila — s kakvom smernošću i velikodušnomu.
2ao mi je što niste čuli kako vas ceni što ste imali toliko strpljenja i mogli da joj ukazujete toliko
paţnje, i vi i vaš otac, kad je ona sigurno veoma nesnosna u društvu«. »O!« uzviknu Ema, »znam da
na svetu nema boljeg stvora, ali morate priznati da je u njoj, naţalost, dobrota pomešana s mnogo
smešnoga«. »Pomešana je«, reče on, »slaţem se; i da je ona »ručna, mogao bih dopustiti da ponekad
smešno pre-vagne nad dobrim. Da je bogata, ne bih se brinuo šta će se dogoditi s njenim
bezazlenim besmislicama i ne' bih v'ra zamerao, ma kako se nepaţljivo prema njoj pona-^» i. Da
vam je ona ravna po poloţaju.. . ali, Ema, pomisle koliko je daleko od toga. Ona je sirota. Pala je s
"'•a visine ugodnog ţivota na kojoj je rođena i, ako po-'^' i i ostari, verovatno će pasti još dublje.
Nalazi se u M-rtnju koje bi trebalo da pobudi vaše saţaljenje. Ono baš !!Me bilo lepo! Znala vas je
još detetom, gledala vas ka-k-f' rastete onda kada je značilo počast da ona nekog ■ J>azi — a vi ste
joj se sad lakomisleno i oholo pot-"■r ehnuli, ponizili je — i to pred njenom sestričinom —• 23*
355
a i pred drugima, od kojih će mnogi (a neki sigurnog slepo podraţavati vaše ponašanje prema njoj.
Ovo van| nije prijatno, Ema — a i meni nije ni najmanje prijabio;" ali moram i hoću — hoću da
vam kaţem istinu dok ino! gu. Zadovoljan sam ako vam svojim iskrenim savetim^ dokaţem da sam
vam prijatelj, a verujem da ćete mg jednog dana razumeti bolje no što moţete sada«. Razgovarajući
tako pribliţili su se kolima; ova su bila spremna; i pre no što je ona bila kadra ponovo da progovori,,
on joj pomoţe da se popne. Pogrešno je t" ■ mačio osećanja usled kojih je okrenula lice na dru
stranu i ćutala. Ona su se sastojala samo od ljutnje samu sebe, potištenosti i duboke zabrinutosti.
Nije b u stanju da nešto kaţe i, kad je ušla u kola, za ča," je pala na sedište kao slomljena. Zatim,
prebacuj . sebi što se nije oprostila, nije mu zahvalila, što je otiš zlovoljna izgleda, izviri napolje
ţeleći da popravi rečju i rukom, ali je već bilo dockan. On je otišao dal a konji su krenuli. Osvrtala
se još, ali uzalud: ubrzo • brzinom koja joj je izgledala neobična, prešli po niz breg i sve je ostalo
daleko iza njih. Nije se m iskazati koliko se jedila — skoro više no što je m da prikrije. Nikad u
ţivotu nije se osetila toliko uzbj đena, snuţdena, ojađena. Njegove reći su je teško pogj ćile. Nije
mogla poreći istinitost njegove primedbe. Srj joj je govorilo koliko su tačne. Kako je mogla biti te"
surova, tako svirepa prema g-ci Bejts! Kako je mo da ode dotle da neko, koga ceni, stekne o njoj
tako rđ mišljenje! I kako je mogla dopustiti da se rastan njim a da mu nijednom rečju ne zahvali, ne
odobri, ; ma šta ljubazno ne kaţe! Vreme je nije uspokojilo. Sto je više razmišljala. se više mučila.
Nikad se nije osećala tako jadna. Srećo: nije morala da govori. Kraj nje je bila samo Harije' koja je i
sama izgledala neraspoloţena, zamorena i vr| voljna da ćuti. I lako je Ema, skoro celim putem do
kuf'* osećala kako joj suze teku niz obraze, a nije se trud da ih zadrţi, mada su bile tako
neobjašnjive. GLAVA čETRDESET čETVRTA Taj nesrećni izlet na Boks Hil Emi ćelo veče nije
izlazio iz glave. Nije znala šta su ostali iz društva o njemu mislili. Oni, svaki u svome domu, i na
svoj način, moţda su ga se sa zadovoljstvom sećali; ali njoj se činilo da nije nikad gore provela
jedno prepodne, da joj izlet nije pruţio nikakvog uţivanja i da će ga zadrţati u neprijatnoj uspomeni.
U poređenju s njim, veče koje je provela igrajući »dame« sa svojim ocem bilo je pravo blaţenstvo.
Tu se, odista, krilo pravo zadovoljstvo, jer je radi njegove zabave ţrtvovala najslađe časove dana;
osećala je da joj se, ma koliko moţda ne zasluţuje njegovu ne-ţnu ljubav i poštovanje puno
poverenja, ne moţe ništa ozbiljno zameriti u pogledu ponašanja uopšte. Verovala je da kao kći nije
bez srca. Verovala je da niko ne bi bio u stanju da joj kaţe: »Kako moţete da budete tako svirepi
prema svome ocu? — Moram, hoću da vam kaţem istinu dok mogu«. Gca Bejts neće nikad više. ..
ne, nikad! Ako u budućnosti ljubaznost bude u stanju da zbriše prošlost, moţe se nadati da dobije
oproštaj. često se pokazivala nepaţljiva, tako joj je savest govorila; nepaţljiva moţda više u mislima
nego na delu; podrugljiva, neučtiva. Ali tako više nije smelo da bude. Zagrejana istinskim kajanjem
posetiće je već sutra ujutru, i to će biti početak, s njene strane, redovnih i ljubaznih odnosa na
ravnoj nozi. Sutradan njena rešenost nije popustila, i otišla je rano, kako je ništa ne bi omelo. Nije
nemoguće, mislila je da će usput Sresti g. Najtlija;" ili će on moţda naići dok ona bude u poseti. To
joj ne.bi smetalo. Neće se po357stideti što izgleda da se kaje, jer to čini iz srca i oseća-jući svoju
krivicu. Dok je koracala, bacala je poglede prema Donvelu, ali ga ne vide. »Gospođe su kod kuće«.
Nikad se ranije nije obradovala tim recima, niti je ulazila u hodnik i pela se uz stepenice sa ţeljom
da pričini zadovoljstvo — već samo da ispuni obavezu — niti da ga sama oseti, sem docnije kad se
bude potsmevala. Kad je naišla, nastala je neka trka, čuli su se uţurbani koraci i govor. Do nje je
dopro glas g-ce Bejts; nešto je trebalo da se brzo uradi; sluţavka je
izgledala uplašena i zbunjena; zamolila je da pričeka jedan čas, a zatim je uvela prerano. Tetka i
sestričina pobegose u su-sednu sobu. Jasno je videla Dţejn, i učinila joj se veoma bolesna; a, pre no
što su se vrata zatvorila za njima, čula je kako g-ca Bejts kaţe; »Dakle, tako, draga moja, ja ću reći
da si legla, a nema sumnje da si dovoljno bolesna«. Jadna stara g-đa Bejts, učtiva i skromna kao i
uvek, kao da nije shvatala šta se oko nje dešava. »Naţalost, Dţejn se ne oseća najbolje«, reče ona,
»ali ne znam; kaţu mi da je dobro. Verujem da će moja kći odmah doći, gosoođice Vudhaus. Nadam
se da ćete naći stolicu. Samo da Heti nije izišla. Nisam u stanju... imate li stolicu, gospođice? Je li
vam udobno gde sedite? Sigurno će se odmah vratiti«. Ema se ozbiljno nadala da ć~ se vratiti. Za
trenutak se uplaši da je g-ca Bejts izbegava. Ali se g-ca Bejts uskoro pojavi: »Veoma joj je milo i
mnogo zahvaljuje«, ali je Emi savest govorila da to nije ona ranija, vesela govorljivost, a u izrazu i
ponašanju bilo je više usilje-nosti. Nadala se da će se moţda povratiti staro raspoloţenje, ako se vrlo
prijateljski raspita za g-cu Ferfaks. To je odmah postigla. »Ah, gospođice Vudhaus, kako ste dobri!
Pretpostavljam da ste čuli — i da ste došli da učestvujete u našoj radosti. Meni se to, odista, ne čini
kao neka radost« (trepćući suznim očima), »ali biće nam vrlo teško da se rastanemo s njom, pošto je
toliko vremena provela kod nas; sad je strašno zabolela glava, pisala je ćelo jutro: morala je da
napiše duga pisma, znate, pukovniku Kam358 i gospođi Dikson. 'Draga moja', rekla sam joj, 'osle-
pećeš', jer su joj oči neprestano bile pune suza. Nije čudo, nije čudo. To je velika promena; mada je
imala vanrednu sreću — takvo mesto, verujem, nije dobila nijedna mlada devojka na prvom koraku;
nemojte misliti, gospođice Vudhaus, da smo nezahvalne za tu iznenadnu sreću« (opet lijući suze) —
»ali, jadnica, kad biste samo videli kako je boli glava. Kad čoveka nešto muči, nije u stanju da oseti
nikakvu sreću kao što treba. Strašno je neraspoloţena. Gledajući je, niko ne bi pomislio kako je
ushićena i oduševljena što je dobila takvo mesto. Vi ćete je izviniti što nije izišla pred vas, nije u
stanju, otišla je u svoju sobu. Terala sam je da legne u krevet. 'Draga moja', kazala sam, 'reći ću da
si legla'; ali, međutim, nije to učinla; seta po sobi. Ali kaţe da će joj biti bolje sada, kada je napisala
ta pisma. Biće joj vrlo ţao što vas nije videla, gospođice Vudhaus, ali vi ćete biti dobri i izvinićete
je. čekali ste na vratima, sramota me je, ali nekako smo se uţurbale. Desilo se da nismo čule kad ste
kucali, i dok niste pošli uz stepenice nismo znale da neko dolazi. 'To sigurno gospođa Koul', kazala
sam, 'niko drugi ne bi došao tako rano'. — 'Pa dobro', reče ona, 'jedanput moramo i to da izdrţimo,
pa je bolje da to bude sad'. Ali tad uđe Pati i reče da ste vi. 'O!' rekoh ja, 'to je gospođica Vudhaus,
sigurno će ti biti milo da je vidiš'. — 'Ne, ne mogu nikog da vidim', reče ona, ustade i pođe iz sobe;
i zbog toga smo vas pustile da čekate; mnogo nam je ţao i krivo. 'Ako moraš da iziđeš, draga', rekoh
ja, 'a ti idi, a ja ću kazati da si legla u postelju'«. Ema je s najvećom paţnjom slušala. Srce joj je u
poslednje vreme omekšalo prema Dţejn; a ta slika njenih sadašnjih patnji delovala je kao lek za sve
ranije neplemenite sumnje, te je ostalo samo saţaljenje. Seća-jući se svojih manje pravednih i manje
plemenitih ose-ćanja u prošlosti, morala je priznati da Dţejn moţe sasvim prirodno da se odluči da
vidi g-đu Koul, ili ma koju drugu vernu prijateljicu, a da ne ţeli da vidi nju. Ka-zala je ono što je
osećala, iskreno oţalošćena i zabrinula, ţeleći iz sveg srca da taj korak na koji se, kako je čula cd g-
ce Bejts, sad resila, donese g-ci Ferfaks što 359
više koristi i udobnosti, »Mora biti da je to bolno za sve njih. Ona je razumela da će se ćela stvar
odloţiti do povratka pukovnika Kambela«. »Tako ste dobri«, odgovori g-ca Bejts, »ali vi ste uvek
dobri«. Nije mogla da podnese to »uvek« i da ne bi slušala njene reći zahvalnosti, koje su je mučile,
Ema otvoreno upita: »A kuda, ako smern da pitam, ide gospođica Ferfaks?« . »Kod neke gospođe
Smolridţ — krasna ţena — veoma otmena.— staraće se za njene tri devojčice — divna dečica.
Nijedno mesto ne bi bilo zgodnije, ako izuzmemo moţda porodicu gospođe Sakling i gospođe Brag;
gospođa Sakling je s obema u prijateljskim odnosima i stanuje sasvim blizu — ţivi samo šest
kilometara od Mapi Grouva. Dţejn će biti samo šest kilometara daleko od Mapi Grouva« »Gospođa
Elten je, pretpostavljam, osoba kojoj gospođica Ferfaks duguje. . .« »Da, naša dobra gospođa Elten.
Najneumornija, prava prijateljica. Nije htela da čuje da Dţejn odbije. Nije joj dopustila da kaţe 'Ne',
jer je Dţejn, kad je čula (to je bilo prekjuče, upravo onog jutra kad smo bili u Don-velu), kad je čula,
bila čvrsto rešena da ne primi tu ponudu, i to iz razloga koje ste pomenuli; tačno kao što kaţete,
odlučila je da ne počinje ništa do povratka pukovnika Kambela, i da je zasad ništa neće naterati da
ulazi u neke obaveze — i to je više puta ponovila gospođi Elten — i, verujte mi, nisam imala pojma
da će promeniti mišljenje — ali ta dobra gospođa Elten, koja uvek pametno rasuđuje, bolje je videla
nego ja. Ne bih se svaki tako protivio i odbijao da primi Dţejnin odgovor, ali je ona odlučno izjavila
da neće odmah juče, kao što je Dţejn ţelela, javiti da odbija; čekaće — i eto, juče uvece rešenc je da
Dţejn id ■. Potpuno iznenađenje za mene! Nisam imala pojma! Dţejn je odvela u stranu gospođu
Elten, i kazala joj odmah da je. razmislivši o preimućstvima koja pruţa zaposlenje kod gospođe
Sakling, odlučila da prihvati ponudu. Nisam znala ništa od svega toga dok se nije resila«.* 360 i
»Bili ste sinoć kod gospođe Elten?« »Da, svi mi; gospođa Elten nas je pozvala. To je bilo rešeno još
na brdu, dok smo šetali s gospodinom jsfajtlijem. 'Svi
morate da dođete večeras kod nas', kazala je — 'Moram da vas nateram da svi dođete'«. »I gospodin
Najtli je bio, zar ne?« »Ne, nije; odmah je odbio; mada sam verovala da će doći, jer je gospođa
Elten izjavila da ga neće pustiti da ode, nije se pojavio, ali smo, moja majka, Dţejn i ja, sve tri bile i
provele smo vrlo prijatno veče. S tako dobrim prijateljima, znate, gospođice Vudhaus, uvek je
prijatno, mada su svi izgledali malo umorni posle jutarnjeg izleta. Znate, i zadovoljstvo zamara — i
ne bih mogla reći da je iko od njih mnogo uţivao. Pa ipak, meni će ostati u sećanju kao vrlo prijatan
izlet, i beskrajno sam zahvalna dobrim prijateljima koji su me pozvali«. »Gospođica Ferfaks je,
mada vi to niste zapazili, celog jutra razmišljala kakvu odluku da donese«. »Svakako«. ,»Ma kad se
to desilo, i njoj i svima njenim prijateljima mora biti teško — ali, nadam se da će u svojoj sluţbi
naići na sve moguće olakšice — mislim u pogledu naravi i ophođenja te porodice«. »Blagodarim,
draga gospođice Vudhaus. Da, odista, dobiće sve što god bi je moglo učiniti srećnom na takvom
poslu. Izuzev porodica Sakling i Brag, među svima poznanicima gospođe Elten nema nijedne kuće
gde bi se tako otmeno ţivelo i s vaspitačicom tako širokogrudo postupalo. Gospođa Smolridţ je
vanređna ţena! Kod nje se ţivi skoro kao u Mapi Grouvu — a što se tiče dece, sem malih
Saklingovih i malih Bragovih, nigde nema tako otmene i slatke dečice. Prema Dţejn će se ponašati s
mnogo poštovanja i dobrote. Imaće samo zadovoljstva, ţivot će joj biti pun zadovoljstava. A njena
plata — zaista se ne usuđujem da vama, gospođice Vudhaus, kaţem koliku će platu imati. čak i vi.
koji ste navikli na velike svote, teško ćete verovati da jedna mlada osoba kao što je Dţejn moţe
toliko da dobije«. »Ah, gospođo«, uzviknu Ema, »ako su ostala deca iole onakva kakva sam ja bila,
smatram da je i pet puta 301

veća plata od najveće za koju sam dosad čula, mučno zarađena«. »Vi ste vrlo plemeniti«. »A kad
gospođica Ferfaks treba da otputuje?« »Vrlo brzo, vrlo brzo, naţalost; to je najgore od svega. Za dve
nedelje. Gospođi Smolridţ se mnogo ţuri. Jadna moja majka ne zna kako će to podneti. I zato po-
kušavam da joj odvratim oaţnju od tih misli, pa joj govorim, 'De, de, majko, ne mislite više o
tome'«. »Svima njenim prijateljima biće začelo ţao što će je izgubiti. A zar pukovniku i gospođi
Kambel neće biti ţao kad budu čuli da se uposlila pre njihovog povratka?« »Hoće, Dţejn je uverena
da će im biti ţao; među-' tim, to je mesto takvo da nema razloga da ga odbije. Strašno sam se
iznenadila kad mi je saopštila šta je ka--zala gospođi Elten, i kad mi je g-đa Elten istog trenutka
prišla i izjavila kako se raduje. Bilo je to pre čaja — čekajte — ne, nije moglo biti pre čaja, jer se
sećam da sam pomislila. . . o, ne, sad sam se setila, sad znam; nešto se dogodilo pre čaja, ali ne to.
Pre čaja su pozvali gospodina Eltena i on je izišao iz sobe; sin starog Dţona Abdija je hteo da s njim
razgovara. Jadni Dţon, vrlo ga mnogo cenim; dvadeset sedam godina je bio pisar kod mog jadnog
oca; a sad taj jadni starac ne moţe da se digne iz postelje, mnogo pati od kostobolje — danas moram
da ga obiđem; i Dţejn će sigurno poći ako bude uopšte izlazila. Sin jadnog Dţona došao je da govori
s gospodinom Eltenom o nomoći koju daje parohija; on sam nije siromašan, zr.ate, pošto je glavni
sluga kod »Krune«, konjušar i sve drugo, ali ipak nema dovoljno sredstava da sam izdrţava svog
oca. I tako nam je gospodin Elten, kad se vratio, ispričao šta mu je kazao konjušar Dţon, kako su iz
Rendolsa poslali po dvokolice da odvezu Franka čerčila u Ričmond. To se odigralo pre čaja. A
Dţejn je razgovarala s gospođom Elten posle čaja«. G-ca Bejts nije davala vremena Emi da kaţe
kako za taj događaj nije uopšte čula. Ali to nije bilo vaţno, pošto je, i ne misleći da Ema nije moţda
upoznata sa svima pojedinostima o odlasku Franka čerčila, nastavila da ih sve iznosi. Ono što je g.
Elten o tog stvari saznao od konjušara zasnivalo se na onome što je čuo sam konjušar i sluge u
Rendolsu i svodilo se na ovo: ubrzo pošto su se vratili s izleta na Boks Hil, došao je glasnik iz
Ričmonda — a, uostalom, nisu se mnogo iznenadili dolasku tog glasnika; g. čerčil je poslao svom
nećaku kratko pismo u kome ga je uglavnom iszvestio o prilično povoljnom stanju zdravlja g-đe
Ćerčil i zamolio ga da se vrati najdalje do sutradan u jutru. Ali g. Frank čerčil se resio da se odmah
vrati, ne čekajući ni časa, i pošto je njegov konj nazebao, smesta su poslali Toma kod »Krune« po
njihove dvokolice; konjušar je bio napolju i video ih kad su prošle i kako je momak vozio brzo i
gonio konja. U svemu tom nije bilo ničeg što bi Emu iznenadilo i probudilo joj radoznalost;
priviiklo joj je jedino paţnju što je bilo u vezi s pitanjem kojim su se već bavile njene misli. Na nju
je ostavljalo jak utisak koliko različito znače u svetu g-đe čerčil i Dţejn Ferfaks; jedna je bila sve, a
druga ništa. Sedela je tako razmišljajući o tome kako su sudbine za ţene različite, potpuno nesvesna
u šta se zagledala, kad je trgoše reci g-ce Bejts: »Da, vidim o čemu mislite, o klaviru. Šta će biti s
njim. Sasvim tačno. Jadna Dţejn je malopre o njemu govorila. 'Moraćeš da odeš', kazala je, 'ti i ja
moramo da se rastanemo. Nema razloga da ostaješ ovde. Pa ipak, neka ostane', kazala je. 'čuvajte ga
dok se ne vrati pukovnik Kambel. Razgovaraću s njim o tome; on će odlučiti šta da radim; on će me
izvući iz svih teškoća'. — Verujem da ni dan danas ne zna da li joj ga je poklonio on'li njegova kći«.
Ema je sad morala do pomisli na klavir; bilo joj je neprijatno kad se setila svega što je sasvim
neosnovano i nepravedno pretpostavljala, pa je uskoro zaključila da je dovoljno sedela; pošto se
ponovo usudila da izrazi svoje najbolje ţelje, koje su zaista dolazile iz srca, oprosti se i ode.
362 GLAVA čETRDESET PETA Neprestano zadubljena u te misli, Ema je došla do .• kuće, ali kad
je ušla u salon, zatekla je osobe koje su ; je morale začuditi. G. Najtli i Harijeta došli su dok je 'i ona
bila van kuće i sedeli su s njenim ocem. G. Najtli ■■ je odmah ustao i glasom koji je, nesumnjivo
bio ozbilj-.A niji no obično, rekao: \! »Nisam hteo da odem pre no što bih vas video, ali ţurim i zato
moram odmah poći. Odlazim u London da provedem nekoliko dana sa Dţonom i Izabelom. Imate li
što da im pošaljete ili poručite, sem pozdrava?« »Baš ništa. Ali to je kod vas nešto iznenadno?«
»Da... prilično. .. pomišljao sam na to već neko vreme«. Ema je bila sigurna da joj nije oprostio:
nije izgledao kao obično. Ali vremenom će uvideti, mislila je. da treba opet da budu prijatelji. Dok
je on stajao kao da hoće da pođe, a nije polazio — otac poče da je zapitkuje. »Dakle, draga moja.
jesi li dobio stigla tamo? Kako je moja uvaţena stara prijateljica i njena kćer? Veru-jern da im je
moralo biti veoma milo što si ih obišla. Ema je išla da posetj gospođu i gospođicu Bejts: gospodine
Najtli, kao što sam vam već kazao. Ona je uvek veoma paţljiva prema njima«. Emu obli rumen zbog
te nezasluţene pohvale, pa smešeći se i odmahujvći glavom značajno pogleda u g. Najtlija.
Izgledalo je da je u njegovim očima istog trenutka načinila povoljan utisak, kao da su ove dokučile
istinu iz njenih, shvatile i odale poštu dobroti kojom se ispunilo njeno srce. Gledao je blistavim,
toplim pogle364 dom, kojim se osećala bogato nagrađena — a trenutak docnije još više, zbog
jednog njegovog pokreta koji je pokazivao veću srdačnost no obično. Uze je za ruku; je li ona sama
učinila prvi pokret, ne bi mogla reći — moţda je ona nekako pruţila — u svakom slučaju on joj uze
ruku, stište je, i nesumnji/o je hteo da je prinese svojim usnama — tada mu, izgleda, nešto pade na
um, pa je popusti. Zašto se uzdrţao, zašto se predomislio kad je već skoro dovršio pokret, nije
mogla da shvati. Mislila je da bi pametnije učinio da se nije zaustavio. Ali namera mu je bila
nesumnjiva; i da li zato što se u njegovom ponašanju uopšte uvek vrlo malo osećalo udvaranje, ili iz
bilo kog drugog uzroka, činilo joj se da mu izvanredno dobro pristaje. On je to činio veoma prosto i
u isti mah veoma dostojanstveno. S velikim zadovoljstvom mislila je na taj pokušaj koji je izraţavao
savršeno prijateljstvo. Odmah potom on ih
napusti — ne-ade ga za tren oka. Uvek se kretao hitro, kao čovek >ji ne ume da bude neodlučan niti
da okleva, ali sad iščezao s još više naglosti no obično. Emi nije moglo biti krivo što je išla kod g-ce
Bejts i je ţalila što nije pošla od nje deset minuta ranije; nilo bi joj veliko zadovoljstvo da s g.
Najtlijem razgo-ira o zaposlenju Dţejn Ferfaks. Nije joj bilo krivo ni 3 će otići porodici na
Brunsviškom trgu, jer je znala diko će ih obradovati, — ali bolje da se to desilo u po-dnije vreme —
a bilo bi prijatnije i da je ranije znala, ipak rastali su se kao pravi prijatelji; nije se mogla rati u
značenju njegovog drţanja i njegovog nedovr-nog laskavog čina: učinio je to da bi je uverio da o oj
ponovo ima isto dobro mišljenje kao i ranije. Saznala je da je sedeo s njenim ocem već pola sata.
Šteta što se nije ranije vratila. Ţeleći da odvrati oca od neprijatnih misli o g. Naj-tliju koji odlazi u
London, i to tako naglo, i još na konju, što će on sve, znala je, oceniti kao vrlo rđavo, Ema mu
saopšti šta je čula o Dţejn Ferfaks i vide da nije pogrešila računajući na dejstvo te vesti' pokazala se
kao vrlo korisna protivteţa, zanimala ga je, a nije uznemiravala. On se odavno svikao na misao da
će. Dţejn Ferfaks otići Za vaspitačicu i mogao je o tome da govori vedro, dok 365je odlazak g.
Najtlija za London delovao kao neočekivan udar. »Iskreno se radujem, mila moja, što će ona dobiti
tako ugodno mesto. Gospođa Elten je veoma dobrodušna i prijatna ţena i verujem da su i njeni
poznanici sasvim kako treba. Nadam se da tamo nema vlage i da će se lepo starati za njeno zdravlje.
To treba da im bude prva stvar, kao što je za mene uvek bilo na prvom mestu. zdravlje sirote
gospođice Tejlor. Znaš, mila moja, ona će toj gospođi biti ono što je za nas bila gospođica Tejlor. I
nadam se da će joj u jednom pogledu biti bolje, i neće pasti u iskušenje da ode iz kuće koja je toliko
godina bila njen dom«. Sledećeg dana stiţe iz Ričmonda vest koja sve ostale baci u zasenak. U
Rendols je stigao naročiti glasnik da javi da je umrla g-đa čerčil. Mada njen nećak nije imao
naročitog razloga da zbog nje poţuri natrag, ona je po-ţivela samo još trideset šest sati po njegovom
povratku. Iznenadan udar, drukčiji od svega što se moglo predviđati na osnovu njenog opšteg stanja,
odneo je s ovog sveta posle kraće borbe. Velike g-đe čerčil nije više bilo. Javila su se osećanja koja
takvi događaji neminovno izazivaju. Svi su u izvesnom stepenu bili sumorni i tuţni, puni Ţalosti za
onom koja je otišla i brige za pre-ţivele prijatelje, a posle pristojnog vremena zaţeleli su da znaju
gde će biti sahranjena. Goldsmit nam kaţe — kad lepa ţena izgubi glavu, ne ostaje joj drugo nego da
umre; onoj koja postane nesnosna moţe se to isto preporučiti da bi popravila svoj rđav glas. O g-đi
čerčil, koju bar dvadeset pet godina niko nije voleo, sad se govorilo sa ţaljenjem. U jednom pogledu
su joj potpuno dali za pravo. Nikad ranije nije se priznavalo da je ona ozbiljno bolesna. Ovaj
događaj oslobodio je optuţbe da je uobraţena bolesnica, ćudljiva i sebična kao sve takve bolesnice.
»Sirota gospođa čerčil! Nema sumnje da je mnogo patila: više no što je iko ikad pretpostavljao — a
od neprestanih bolova često se izmeni narav. Tuţan događaj ^— veliki udar — kraj svih njenih^
mana. Šta će gospodin čerčil bez nje? Taj uubitaj: će za gospodina čerčila biti zaista uţasan.
Gospodin čerčil je nikad neće preţaliti«363 čak je i g. Vesten odmahivao glavom, svečana izgleda,
govoreći: »Ah, ta jadna ţena, ko bi to pomislio!« i resio je da je što dostojnije oţali. Njegova ţena je
uzdišući i razmišljajući o ţivotu sedela nad svojim ručnim radom, i pokazivala puno saţaljenja i
istinske, mirne razboritosti. Oboma je jedna od prvih pomisli bila kako će to de-lovatj na Franka. I
Ema je odmah o tome razmišljala. Narav g-đe čerčil, ţalost njenog muţa — ona pređe u pameti i
jedno i drugo s poštovanjem i saţaljenjem — a zatim se s više vedrine zadrţi na mislima kako bi na
Franka mogao da utiče ovaj događaj, kako bi mu mogao koristiti, osloboditi ga. U času je sagledala
sve moguće dobro. Sad naklonost
prerru. Harijeti Smit ne bi naišla na prepreke. Niko se nije bojao g. čerčila koji više ne zavisi od
svoje ţene: on je bio mek čovek, koji se da voditi i koga bi njegov nećak mogaj da privoli na što god
hoće. Ostajalo je samo da se u nećaka stvori ta naklonost, a Ema se, kraj sve svoje dobre volje u toj
stvari, nije osećala sigurna da je ova već stvorena. Harijeta se u ovoj prilici drţala izvanredno dobro
i odlično je vladala sobom. Ako joj se i probudila neka nova nada, nije ništa pokazala. Ema je s
radošću posma-fcrala taj dokaz njene pojačane volje, izbegavajući da nagovesti ma šta što bi je
moglo dovesti u opasnost. Zato su o smrti g-đe čerčil razgovarale s uzajamnom uzdr-ţljivošću. U
Rendols su stizala pisma od Franka, kratka pisma u kojima je javljao sve o njihovom stanju i
namerama što je imalo neposrednijeg značaja. G. čerčil se osećao bolje no što se moglo očekivati;
kad posmrtni ostaci budu preneti u Jorkšir, oni će preći prvo t kuću nekog njegovog starog prijatelja
u Vindzoru, kome je g. čerčil po-slednjih deset godina stalno obećavao da će doći u goste. Zasad
nije imalo šta da se čini za Harijetu. Ema je mogla samo da joj poţeli sve najbolje za budućnost.
Preče je bilo da se ukaţe paţnja Dţejn Ferfaks, pred kojom su se izgledi na sreću zatvarali, dok su se
pred Harijetom otvarali, i čije pretstojeće zaposlenje sad nije ostavljalo mnogo vremena svakorr
onom u Hajberiju koji bi hteo da se pokaţe ljubazan prema njoj -*- a u Eme je to postala glavna
ţelja. Nije se skoro ni zbog 367čeg toliko kajala, koliko zbog svoje ranije hladnoće. Sad je ţetela da
obaspe svim mogućim znacima obzira i naklonosti upravo onu osobu koju je više meseci
zanemarivala. 2elela je da joj bude od koristi, da joj pokaţe da ceni njeno društvo i posvedoči svoju
poštu i uvaţenje. Resila se da je pozove na jedan dan u Hartfild. Napisala joj je pisamce, ali je poziv
odbijen i to usmenom porukom: »Gospođici Ferfaks nije dobro i zato nije mogla da piše«. Kad je g.
Peri istog jutra došao u Hartfild pokazalo se da je ona zbilja bolesna, jer je on morao da je obiđe,
iako protiv njene volje, da pati od teških glavobolja i ţivčane groznice, toliko da on sumnja da će u
određeno vreme biti u stanju da ode g-đi Smolridţ. Zasad joj je zdravlje izgledalo sasvim
poremećeno — izgubila je ţelju za jelom — i mada nije bilo naročito opasnih znakova, ničeg u
plućima, čega se porodica uvek bojala, g. Peri nije bio spokojan. Smatrao je da je uzela na svoja
pleća više no što je kadra da podnese, da to i sama oseća same neće da prizna. Kao da je izgubila
svaku hrabrost. Sredina u kojoj se sada nalazi, mora da primeti, nije pogodna za ţivčane slabosti;
ograničena je stalno na jednu sobu — on "bi voleo da je to drukčije — a za njenu dobru tetku mora
priznati, iako je to njegova stara prijateljica, da nije baš najbolja druţbenica za takvu bolesnicu.
Nema sumnje da se ona stara za nju i da je neguje: stvar je upravo u tome što preteruje. Bojao se da
ta nega g-ci Ferfaks više škodi nego koristi; Ema ga je slušala veoma briţno; sve joj je više bilo ţao
nje " i lupala je glavu da pronađe kako bi joj mogla koristiti. Moţda bi joj dobro činilo da se odvoji
— bar sat-dva — od njene tetke i da promeni malo vazduh i okolinu, u mirnom, razboritom
razgovoru, makar i za sat-dva. Sutradan ujutru napisala joj je opet pismo u kome joj je što je
moguće neţnije javila da će doći po nju kolima u svako doba koie ona odredi — napominjući da se
posa-vetovala s g. Perijem koji smatra da će takva šetnja sigurno dobro činiti njegovoj bolesnici.
Kao odgovor stigla je samo ova kratka beleška: »Gospođica Ferfaks pozdravlja i zahvaljuje, ali nije
u stanju da izdrţi nikakvu šetnju«. 363 Emi se činilo da je njeno pismo zasluţivalo nešto bolji
odgovor, ali nije mogla da se ljuti na reci koje su, ispisane drhtavim, nejednakim rukopisom, jasno
ukazivale na bolest, pa je mislila samo kako bi najbolje mogla da savlada taj njen otpor svakoj
poseti ili pomoći. Zato je, uprkos onakvo-g
odgovora, naredila da se spreme kola i odvezla se do g-ce Bejts, nadajući se da će privoleti Dţejn na
šetnju — ali uzalud. G~ca Bejts je došla do kola puna zahvalnosti, saglasivši se najozbiljnije da bi
izlazak na vazduh činio Dţejn mnogo dobra — i Ema je, poručujući po njoj, pokušala sve što je
mogla da ubedi Dţejn, ali se ništa nije moglo učiniti. G-ca Bejts se vratila bez uspeha. Dţejn se nije
dala nagovoriti — izgleda da joj je pozlilo već od samog predloga da iziđe na vazduh. Ema bi
volela da je i sama vidi i pokuša svoje sposobnosti, ali upravo kad je htela da nagovesti tu ţelju, g-ca
Bejts reče nešto kao da je obećala svojoj sestričini da nipošto neće pustiti unutra g-cu Vudhaus.
»Zaista, istinu da kaţem, sirota Dţejn ne moţe nikoga da podnese — baš nikoga — istina, gospođu
Elten nisu mogle da spreće — a gospođa Koul je toliko bila uporna — a gospođa Peri je toliko
navaljivala — ali sem njih, Dţejn zbilja nije htela nikoga da primi«. Ema nije ţelela da je svrstaju s
ţenama kao što su g-đa Elten, g-đa Peri i gđa Koul, koje su u stanju da se svuda nametnu; a nije
mogla osećati da ona sama ima neko izuzetno pravo — te se povinova i samo još upita g-cu Bejts
šta bi njena sestričina volela da jede i šta joj je preporučeno, ţeleći da tu, ako je moguće, pomogne.
O tome se g-ca Bejts mnogo vajkala i naširoko pričala: Dţejn skoro ništa neće da jede, g. Peri je
preporučio jaku hranu, ali što god su uspeli da nabave (a niko nikad nije imao tako dobre susede)
ona ne moţe da okusi. čim je stigla kući, Ema pozva svoju domaćicu, pregleda šta sve ima u ostavi i
g-ci Bejts posla odmah teglu američkog slatkog korena, odlične kakvoće, s jednim vrlo srdačnim
pismom. Pola sata docnije slatki koren je stigao natrag, s mnogo zahvalnosti od g-ce Bejts, ali
»Draga Dţejn nije mogla da se smiri dok se to ne vrati; 24 Ema 369 ona to ne moţe da jede — a sem
toga, naglasila je da naročito kaţe da njoj ništa nije potrebno«. Kad je posle toga čula da su Dţejn
videli kako luta poljanama prilično udaljenim od Hajberija, i to popodne onog istog dana kada je,
pod izgovorom da ne moţe da izdrţi nikakvu šetnju, onako odlučno odbila da se izveze s njom
kolima, Emi je moralo biti jasno — pošto je sve povezala u svojoj glavi — da Dţejn neće od nje,
Eme, da primi nikakvu ljubaznost. Bilo joj je ţao, veoma ţao. Srce je bolelo što se Dţejn nalazi u
takvom stanju koje je još ţalosnijim činila ta razdrđţljivost, nedosled-nost u postupcima i
nedovoljna snaga; a bolelo je što Dţejn tako malo veruje iskrenosti njenih osećanja i tako malo ceni
njeno prijateljstvo. Tešila se što je znala da su joj namere dobre i što moţe reći da g. Najtli ovog
puta ne bi našao ništa da joj zameri. ako bi bio upućen u sve njene pokušaje da pomogne Dţejn
Ferfaks, čak ako bi zavirio i u njeno srce.

GLAVA čETRDESET ŠESTA Jednog jutara, deset dana otprilike posle smrti g-đe Emu da siđe, »ne
moţe da ostane ni pet minuta i ţelj — Presreo je na salonskim vratima i čim se pozdravio odmah je
tišim, da ga ne bi čuo njen otac, kazao: »Moţete li jutros do dođete do Rendolsa? Dođite, ako Vesten
ţeli da vas vidi. Mora da vas vidi«. »Da joj nije zlo?«

Cerčil, g. Vesten pozva da govori «■ njom lično«. s njom, običnim glasom, ikako moţete. Gospođa
»Ne, ne, ni najmanje — samo se malo uznemirila. Naredila bi da spreme kočije i došla bi vama, ali
mora da vas vidi nasamo, a to, znate« (pokazujući glavom prema njenom ocu), »hm, moţete li da
dođete?« »Razume se. Ovog časa, ako hoćete. Nemoguće mi je da odbijem nešto što na takav način
traţite, ali šta se moglo desiti? Je li stvarno nije bolesna?;« »Imajte poverenja u mene, ali ne pitajte
ništa više. Sve ćete čuti kad bude trebalo. Vrlo neobjašnjiva stvar! Ali, pst, pst!« Cak ni Ema nije
bila u stanju da pogodi šta je sve to značilo. Njegov izraz lica nagoveštavao je nešto odista vaţno.
Ali, pošto je njena prijateljica bila zdrava, nastojala je da se ne brine, i saopštivši ocu da će se sad
prošetati, ubrzo izađe iz kuće s g. Vestenom i uputi se brzim koracima Rendolsu. »A sad«, reče
Ema, pošto su prilično odmakli od kapije, »sad mi, gospodine Vestene, recite šta se desilo«. a*«
371T »Ne, neću«, odgovori on ozbiljno. »Ne pitajte me. Obećao 'sam svojoj ţeni da ću sve
prepustiti njoj.. Ona će vam tu vest paţljivije saopštiti nego ja. Ne budite nestrpljivi, Ema; sve ćete
to isuviše rano saznati«. »Paţljivije saopštiti!« uzviknu Ema i stade kao ukopana od straha. »Blagi
Boţe! Gospodine Vestene, kaţite mi omah. Dogodilo se nešto na Brunsviškom trgu. Znam da jeste.
Recite mi, zahtevam da mi ovog časa kaţete šta je bilo«. »Nije ništa, vi se varate«. »Gospodine
Vestene, nemojte da se igrate sa mnom. Razmislite koliko meni dragih osoba ţivi na Brunsviškom
trgu. Koja je od njih? Preklinjem vas svim što je najsvetije da mi ništa ne sakrijete«. »Dajem vam
reč, Ema«. »Dajete mi reč! Zašto se ne zakunete! Zašto se čašću ne zakunete da se ne radi ni o
jednom od njih? O, Boţe moj! Šta to ima da mi se saopšti što se ne odnosi ni na jednog člana te
porodice?« »časti mi«, reče on veoma ozbiljno, »ne odnosi se ni na jednog od njih. Nije ni u
najmanjoj vezi s nekim ljudskim stvorom koje se zove Najtli«. Emi se vrati hrabrost i pođe dalje.
»Pogrešio sam«, nastavi on, »što sam kazao da će vam paţljivije saopštiti tu vest. Nije trebalo da
upotre-bim taj izraz. Ustvari, ne tiče se vas, tiče se samo mene; tojest, tako se nadamo. Hm!
Ukratko, draga moja Ema, nema razloga da se uznemiravate. Ne kaţem da ta stvar nije neprijatna,
ali bi moglo biti mnogo gore. Ako budemo brzo išli, uskoro ćemo stići u Rendols«. Ema uvide da će
morati da čeka; to je zahtevalo od nje da se malo savlada. Nije više postavila nijedno pitanje, samo
je njena mašta radila a tako joj se uskoro učini moguće da se radi o nekoj novčanoj stvari — nečem
što je tog časa iskrslo i bilo neprijatno za njegovu porodicu; nečem što je izišlo na videlo posle
nedavnog događaja u Ričmondu. Glava joj je bila puna pretpostavki. Ima moţda, pola tuceta
vanbračne dece, i jadni Frank čerčil neće ništa naslediti. Mada je to vrlo nezgodno, ne 372 bi je
nimalo ţalostilo. Izazvalo je samo malo veću radoznalost. »Ko je onaj gospodin na konju?« upita
ona dok su pešačili dalje; progovorila je više da bi pomogla g. Ve-stenu da sačuva svoju tajnu, nego
iz kakvog drugog razloga. »Ne znam. Jedan od Otvejevih. Nije Frank; uvera-vam vas da nije Frank.
Njega nećete videti. Sad je već prešao pola puta za Vindzor«. »Znači da je vaš sin bio kod vas?«
»Jeste; zar niste znali? Da, da, uostalom nije vaţno«. Ućuta za trenutak, a zatim dodadt, mnogo
opreznijim i odmerenijim glasom: »Da, Frank je došao jutros samo da vidi kako smo«. Poţuriše
napred i uskoro stigoše u Rendols. — »Eto, draga«, reče on kad su ušli u sobu, »doveo sam je, a sad
se nadam da će vam biti lakše: ostaviću vas
same. Ne vredi odlagati. Neću biti daleko, ako vam budem potreban«. — Ema je jasno čula kad je
tišim glasom dodao, pre no što je izašao iz sobe: »Odrţao sam reč. Nema pojma«. G-đa Vesten je
vrlo rđavo izgledala, lice joj je odavalo da je uzrujana, te se Ema još više uznemiri: čim su ostale
same, ţivo je upita: »Šta je, draga moja prijateljice? Vidim da desilo nešto vrlo neprijatno; recite mi
odmah šta je. Dolazeći ovamo, bila sam u potpunoj neizvesnosti. Mi obe mrzimo neizvesnost.
Molim vas, prekratite moju. Biće vam lakše ako budete govorili o svojoj nevolji, pa ma šta to bilo«.
»,Zar, zaista, ne znate ništa?« upita g-đa Vesten drhtavim glasom. »Zar ne moţete, draga moja Ema,
zar ne moţete da naslutite šta ćete čuti?« »Naslućujem da je to nešto što se tiče gospodina Franka
čerčila«, »U pravu ste. Tiče se njega, i odmah ću vam reći«, (uzimajući svoj vez, rešena da ne diţe
pogled). »Jutros je bio zbog jedn- izvanredno čudne stvari. Nemoguće mi je da iskaţem koliko smo
se iznenadili. Došao je da govori sa ocem o svojoj nameri — da mu saopšti svoju naklon>ost. ..«
373Zastala je da predahne. Ema prvo pomisli na sebe, a onda na Harijetu. »Više nego naklonost«,
nastavi g-đa Vesten: »ve-ridbu — stvarnu veridbu. Šta ćete vi, Ema, reći — šta će ceo svet reći —
kad se sazna da su se Frank čerčil i gospođica Ferfaks verili; ne, nego da su odavno vereni?« Ema
potskoći od iznenađenja i uţasnuta povika: »Dţejn Ferfaks! Blagi Boţe! Ne govorite ozbiljno? Šalite
se?« »Naravno da se čudite«, odgovori g-đa Vesten, još ne diţući očiju i govoreći brzo, kako bi Ema
imala vremena da se pribere — »naravno da se čudite. Ali tako je. Svečano su se obećali jedno
drugom još u oktobru — kad su boravili u Vejmetu, i drţali su to u tajnosti od svih. Niko nije ništa
znao — ni Kambelovi, ni njena porodica, ni njegova. To je tako neobjašnjivo da mi se čini
nemoguće, mada sam potpuno uverena da je tačno. Prosto ne mogu da verujem. Mislila sam da ga
poznajem«. Ema gotovo nije ni čula šta je g-đa Vesten govorila. Dve stvari su joj potpuno obuzele
misli: njeni razgovori s njim o g-ci Ferfaks i jadna Harijeta; za neko vreme je samo uzvikivala i
traţila da joj potvrdi tu vest. »Da!« reče ona najzad, pokušavajući da se pribere; »o tom događaju
treba da razmišljam bar pola dana da bih bila u stanju da ga iole shvatim. Sta! — veren s njom ćele
zime — pre no što je i jedno od njih došlo u Haj-beri?« »Veren još od oktobra — tajno veren. To me
je mnogo uvredilo, Ema. A uvredilo je i njegovog oca. Iz-vesne njegove postupke ne moţemo
opravdati«. Ema se za trenutak zamisli, pa onda odgovori: »Neću se praviti da vas ne razumem i, da
bih vas utešila koliko god mogu, uveravam vas da paţnja koju mi je ukazivao nije izazvala ništa od
onog, čega se vi plašite«. G-đa Vesten podiţe oči s nevericom; ali je Emino lice bilo mirno kao i
reci. »Da bi vam bilo lakše da poverujete da sam sad savršeno ravnodušna prema njemu«, nastavi
ona, »reći ću vam i to da mi se u početku našeg poznanstva jedno vreme dopadao — tada sam bila
vrlo sklona da se zaljubim; ne, čak sam bila i zaljubljena — i moţda je čudno kako 374 je toga
osećanja nestalo. Ali, srećom, nestalo ga je. U poslednje vreme, već tri meseca najmanje, za mene
stvarno više ne znači ništa. Moţete da mi verujete, gospođo Vesten. To je sušta istina«. G-đa Vesten
je poljubi sa suzama radosnicama; kad je bila kadra da progovori, uveri je kako ta izjava za nju
znači više no ma šta drugo na svetu. »Gospodin Vesten će se obradovati isto koliko i ja«, reče ona.
»U tom pogledu smo se oţalostili. Naša je najveća ţelja bila da se vas dvoje zavolite i bili smo ube-
đeni da je tako. Zamislite kako nam je bilo teško zbog vas«. »Ja sam se spasla; vi i ja moţemo se sa
zahvalnošću diviti kako sam se spasla. Ali njega to ne oslobađa, gospođo Vesten, i moram vam reći
da ga ja smatram velikim krivcem. S kakvim je pravom došao među nas, kada je svoju ljubav i
vernost obećao, a ponašao se kao potpuno slobodan čovek? S kakvim je pravom nastojao da se
dopadne, što je nesumnjivo činio — i izdvajao ma koju mladu ţenu svojom istrajnom paţnjom, što
je nesumnjivo činio, dok je ustvari pripadao drugoj? Otkud je mogao znati da ne čini moţda zlo?
Otkuda je mogao znati da se ja moţda neću zaljubiti u njega? Vrlo rđavo, odista vrlo rđavo«. »Iz
nečeg što je kazao, draga moja Ema, ja pre pretpostavljam. .. ! i »A kako je ona bila u stanju da
podnese takvo po- i našanje? Hladnokrvnost najvećeg stepena! Da posmatra ' kako on na njene oči
neprestano poklanja paţnju drugoj ţeni i da to ne shvati kao uvredu. Toliko spokojstvo nisam u
stanju ni da razumem ni da poštujem«. »Među njima je dolazilo do nesporazuma, Ema; to je izričito
kazao. Nije imao vremena da ulazi u opširnija objašnjenja. Zadrţao se ovde samo četvrt sata, a bio
je tako uzbuđen da nije iskoristio potpuno ni ono vreme, koliko je ostao — ali je jasno kazao da je
nesporazuma bilo. Ustvari, izgleda da su ti nesporazumi izazvali sadašnji preokret, a oni su
verovatno nastali zbog njegovog nepriličnog drţanja«. »Nepriličnog! O. gospođo Vesten, to je vrlo
blag prekor. Mnogo, mnogo više no neprilično! To ga je sur375valo u mojim očima. Nimalo ne liči
na ono kakav čovek treba da bude! Nema ni trunke čestitosti ni poštenja, one stroge privrţenosti
istini i načelima, onog prezira prema prevari i niskosti, koje čovek treba da pokaţe u svakoj prilici u
ţivotu«. »Ne, draga Ema, sad moram da ga uzmem u odbra-nu; mada je u ovom slučaju pogrešio,
poznajem ga dovoljno dugo i jemčirn vam da ima mnogo, vrlo mnogo dobrih osobina, i. . ,« »Blagi
Boţe!« uzviknu Ema, ne saslušavši je. »A gospođa Smolridţ! Dţejn se već spremila da pođe kod nje
kao vaspitačica! Šta je samo hteo s tom uţasnom grubošću? Da je pusti da se uposli — da je pusti
čak i da pomisli na takav korak!« »O tome nije ništa znao, Ema. U toj stvari mogu potpuno da ga
opravdam. Ona je sama donela odluku i nije mu je saopštila ili bar ne na način koji bi ga uverio.
Kaţe da sve do juče nije ništa znao o njenim namerama. Saznao ih je iznenada, ne znam kako, iz
nekog pisma ili poruke. — i kad je otkrio šta hoće da uradi, šta je naumila, odlučio se da odmah
otvoreno istupi, prizna sve svome ujaku i prepusti se njegovoj dobroti, i, ukratko, učini kraj tom
mučnom skrivanju koje je tako dugo trajalo«. • Ema poče da sluša paţljivije. »Treba uskoro da mi
piše«, nastavi g-đa Vesten. »Na rastanku mi je kazao da će mi se ubrzo javiti; rekao je tako kao da
mi obećava mnoge pojedinosti koje jutros nije mogao da mi ispriča. Prema tome, sačekajmo
njegovo pismo. Moţda će ono doneti izvinjenja za mnogo štošta. Moţda će nam postati jasne i
opravdane mnoge stvari, koje sad ne moţemo da razumemo. Ne smemo da budemo strogi; ne
smemo dn se ţurimo i da ga osudimo. Treba, da imamo strpljenja. Ja moram da ga volim; sad, kad
sam se umirile u jednom pitanju, jednom vaţnom pitanju, iskreno ţelim da se sve dobro svrši i
nadam se da će tako biti. Oni su oboje sigurno mnogo propatili, dok su tako krili i ćutali«. »Njegove
patnje«, odgovori Ema suvo, »izgleda da mu nisu mnogo naškodile. A kako je gospodin čerčil sve
to primio?« 378 »Vrlo blagonaklono prema svom nećaku — dao je svoj pristanak skoro bez ikakve
teškoće. Zamislite šta su za nedelju dana događaji učinili u toj porodici? Dok je jadna gospođa
čerčil bila u ţivotu, verovatno ne bi bilo nikakve nade, izgleda, mogućnosti, a tek što su njeni zemni
ostaci spušteni u porodičnu grobnicu na počinak, njenog muţa su ubedili da postupi tačno suprotno
od onog što bi ona zahtevala. Velika je sreća kad nepogodni uticaj neke osobe ne preţivi njenu smrt!
Nije ga trebalo mnogo ubeđivatj da pristane«.
»Ah!« pomisli Ema, »i za Harijetu bi to isto učinio«. »To je noćas rešeno, i Frank je krenuo jutros
čim je svanulo. Zadrţao se malo u Hajberiju kod Bejtsovih, pretpostavljam, a zatim je došao ovamo,
ali se toliko ţurio da se vrati ujaku, kome je upravo sad potrebniji nego ikad, da je, kao što vam
rekoh, ostao kod nas samo četvrt sata. Bio je vrlo uzbuđen — veoma mnogo — toliko da je
izgledao sasvim drukčije nego ikad ranije. Pored sveg ostalog, zgranuo se kad je nju zatekao tako
slabu, o čemu nije imao pojma, i po svemu sudeći to ga se mnogo kosnulo«. »1 da li vi odista
verujete da je sve to ostalo u potpunoj tajnosti? Da ni Kambelovi, ni Diksonovi nisu znali za
veridbu?« Ema nije mogla da izgovori ime Dikson a da malo ne pocrveni. »Niko, ni jedno od njih.
Jasno je kazao da niko ţivi sem njih dvoje nije znao«. »Lepo«, reče Ema. »Pretpostavljam da ćemo
se postepeno pomiriti s tom mišlju i ja im ţelim svaku sreću. Ali ću uvek smatrati da se vrlo ruţno
poneo. Zar sve to nije bilo niz pretvaranja i obmana — uhođenja* i pre-vara? Došli su među nas i
na jeziku bili su otvoreni i iskreni, a u tajnosti su se udruţili da o svima nama donose sud! Tako su
nas ćele zime i proleća vukli za nos; dok smo svi mi zamišljali da su nam ravni po osećanju
istinitosti i časti, ta dva stvorenja u našoj sredini moţda su se dogovarala, vršila poređenja i izricala
sud o utiscima i recima koje nikad nisu smeli oboje da čuju. — Moraju snositi posledice, ako je
jedno od njih čulo da se o onom drugom ne govori najbolje!« 377»U tom pogledu sam sasvim
spokojna«, odgovori g-đa Vesten. »Uverena sam da nikad nisam kazala jednome nešto o onom
drugom, što oboje ne bi mogli čuti«. »Imate sreće. Jedinu vašu grešku čula sam samo ja, onda kad
vam se činilo da je jedan naš prijatelj zaljubljen u tu gospođicu«. »Tačno. Ali pošto sam uvek imala
dobro mišljenje o gospođici Ferfaks, nikad nisam mogla, ni u kakvoj zabludi, da rđavo govorim o
njoj; a što se njega tiče, o njemu nisam sigurno rđavo govorila«. U tom času na malom otstojanju od
prozora pojavi se g. Vesten, koji ih je očevidno posmatrao. Njegova ţena dobaci mu pogled kojim
ga pozva unutra; dok je on obilazio unaokolo, dodala je: »A sad, draga Ema, recite, a neka vam se
to vidi i na licu, sve što bi ga moglo umiriti i skloniti da bude zadovoljan tom ţenidbom. Treba da se
pomirimo s tim — a, uistinu, o njoj se s pravom moţe reći sve najbolje. Neće se oroditi naročito
visoko, ali ako to ne smeta gospodinu čerčilu, zašto bi smetalo nama? A to moţe biti vrlo srećna
okolnost za njega — za Franka, mislim — što se zaljubio u devojku, tako čestitu i razboritu, kakvu
sam nju uvek smatrala — i sad sam sklona da je takvom smatram, uprkos ovog jednog velikog
otstupanja cd strogog pravila ispravnosti. A u njenom poloţaju čak i za tu grešku moţe se naći
mnogo opravdanja!« »Odista mnogo!« uzviknu Ema srdačno. »Ako se ikad moţe izviniti ţena koja
misli samo na sebe, to je onda kad se nalazi u poloţaju u kome je Dţejn Ferfaks. O takvim ţenama se
skoro moţe reći da 'svet nije njihov, niti zakoni koji vaţe za svet'«. Kad je g. Vesten, ušao, presrela
ga je nasmejana lica, uzviknuvši: »Lepo ste me prevarili, boga mi! To ste, pretpostavljam, izmislili
da biste se zabavljali mojom radoznalošću i veţbali moju sposobnost pogađanja. Ali ste me stvarno
uplašili. Pomislila sam da ste izgubili bar polovinu svoga imanja. A eto, umesto da vam izjavim
saučešće, ispalo je da treba da vam čestitam. čestitam vam, gospodine Vestene, iz sveg srca, što ćete
za snahu dobiti jednu od najlepših i najobrazovanijih devojaka u Engleskoj«. 378 Dva-tri pogleda
koje je izmenjao sa ţenom ubediše ga da je sve u redu, kao što je i taj govor kazivao; to je odmah
blagotvorno delovalo na njegovo raspoloţenje. U licu i glasu povrati mu se njegova uobičajena
veselost; srdačno i zahvalno joj steţe ruku i poče da govori o toj veridbi na način koji je pokazivao
da mu je sad potrebno samo da prođe malo vremena i da se navikne,
pa da je ne smatra sasvim rđavom. Njegova ţena i Ema pomenuše samo ono što je moglo da ublaţi
nesmotrenost tog koraka i otkloni zamerke; kad su sve to zajedno pretresli, i kad je opet sve
pretresao s Emom, vraćajući se s njom u Hartfild, potpuno se pomirio i nije bio daleko od pomiri da
je to najbolja stvar koju je Frank mogao da uradi.GLAVA čETRDESET SEDMA »Harijeta, jadna
Harijetak — To su bile reci; u njima su leţale mučne misli kojih se Ema nije mogla da oslobodi, i
koje su za nju pretstavljale glavnu nesreću u toj stvari. Frank čerčil se prema njoj poneo rđavo —
vrlo rđavo u mnogo čemu ^— ali ona se na njega nije toliko ljutila zbog njegovog, koliko zbog
svog sopstve-nog ponašanja. Njegov prestup činio joj se naročito crn zbog nezgodnog poloţaja u
koji je nju stavio naspram Harijete. — Jadna Harijeta! I po drugi put da bude prevarena zahvaljujući
njenim pogrešnim zaključcima i laskanjima. G. Najtli je proročki govorio kada je jednom rekao:
»Ema, vi niste prijatelj Harijeti Smit«, — Bojala se da joj je samo nanela zlo. Istina, da u ovom
slučaju nije morala sebe da optuţuje kao u prethodnom, da je ona jedina i prva upala u tu grešku i da
je u Harijeti pobudila osećanja kakva moţda nikada inače ne bi obuzela njenu maštu; jer Harijeta je
priznala da se divi i gaji naklonost prema Franku čerčilu, pre no što je ona i nagovestila nešto o
tome. Ali se osećala stvarno krivom što je potsticaJa ono što je" mogla da suzbije. Mogla je da
spreči da ta osećanja ne uzmu maha i ne ojačaju. Njen uticaj bi bio dovoljan. A sada je bila sasvim
sve-sna da je trebalo da ih spreči. Osećaia je da je bez dovoljnih razloga izlagala opasnosti sreću
svoje prijateljice. Da je slušala zdrav razum, morala bi joj reći da .ne sme misliti o njemu, i da je
verovatnoća pet stotina prema jedan da mu se ona nikad neće dopasti. »Ali«, do-dade ona,
»naţalost, imala sam vrlo malo zdravog razuma«. 380 Strašno se ljutila na sebe. Bilo bi uţasno da
nije mogla istovremeno da se ljuti i na Franka čerčila. — Sto se tiče Dţejn Ferfaks, sad je bar mogla
da se oslobodi svakog stajanja o njoj. Harijeta joj je zadala dovoljno brige. Ne treba više da se
ţalosti zbog Dţejn, njene nevolje i rđavo zdravlje, pošto potiču iz istog uzroka, sigurno se sad
istovremeno popravljaju. Nije više bila ni beznačajna ni nesrećna. Uskoro će se osećati dobro, biće-
srećna i imaće uspeha. Ema je sad shvatala zašto je nje- ' na sopsivena paţnja nailazila na prezir.
Ovim otkrićem razjasnila je i mnoge manje stvari, Besumnje je to bilo zbog ljubomore. — U
Dţejninim očima ona je bila suparnica, i nikakvo čudo sto je odbijala sve što joj je nudila kao
pomoć ili paţnju. Voţnja njenim kolima pila bi mučenje, a slatki koren iz hartfildske ostave morao je
bili otrov. Razumela je sve to; i, ukoliko se njen razum mogao otrgnuti od nepravedne i sebične
ljutine, priznavala je da se Dţejn Ferfaks ne uzdiţe i ne postaje srećnija više no što zasluţuje. Ali se
mnogo brinula zbog jadne Harijete! Malo joj je saučešća ostajalo za ma koga dru- ' gog. Ema je bila
tuţna i bojala se da će ovo drugo razočarenje biti mnogo jače od prvog. S obzirom da je ličnost bila
mnogo značajnija, trebalo bi da bude tako; a sudeći po njenom, naizgled jačem dejstvu na Harijetin
duh, jer je kod nje izazvala uzdrţljivost i samosavlađi-vanje, tako će i biti. — Međutim, mora da joj
saopšti bolnu istinu što je moguće pre. G. Vesten je na rastanku između ostalog naloţio da to sačuva
kao tajnu. »Zasada ćela stvar treba da bude potpuna tajna. Gospodin čerčil je, to naročito zahtevao,
kao znak poštovanja prema ţeni koju je tako nedavno izgubio; i svako je to primio jedino kao duţnu
pristojnost«. — Ema je obećaMa; pa ipak, za Harijetu se mora učiniti izuzetak. To je bila njena
najpreča duţnost. Uprkos svojoj muci, bilo joj je smešno što 'je imala da izvrši istu bolnu i osetljivu
duţnost prema Harijeti, koju je g-đa Vesten upravo izvršila' prema njoj. Vest. koju su joj tako briţno
saopštili, trebalo je da sada briţno saopšti drugome. Srce joj je zalupalo brţe kada je čula Harijetin
korak i glas; pretpostavljala je da se i g-đa Vesten tako osećala kada se ona pribliţavala Ren-
381dolsu. Da li bi ishod tog otkrića mogao da bude isto tako sličan? Naţalost, za to nije moglo biti
nikakvog izgleda. »Dakle, gospođice Vudhaus«, uzviknu Harijeta ulazeći ţurno u sobu, »nije li ovo
najčudnija novost koju smo ikada čuli?« »Na kakvu novost mislite«, uzvrati Ema, koja nije mogla
da po izgledu i glasu pogodi da li je Harijeti zaista nešto nagovešteno. »O Dţejn Ferfaks. Da li ste
ikada čuli tako nešto čudno? O, ne morate se bojati da mi poverite, jer mi je gospodin Vesten lično
kazao. Upravo sam ga srela. Rekao mi je da to mora ostati stroga tajna; i zbog toga ne bih pomislila
da kaţem ikom drugom, sem vama, ali on reče da vi već znate«. »Šta vam je rekao gospodin
Vesten?« reče Ema, još uvek u nedoumici. »O, rekao mi je sve; da Dţejn Ferfaks i gospodin Frank
čerčil treba da se venčaju, i da su već odavno tajno verenu Kako je to čudno!« Zaista je bilo čudno,
Harijetino drţanje je bilo tako izvanredno čudno, da Ema nije znala kako da ga shvati. Izgledalo je
da se potpuno izmenila. Kao da se odlučila da ne pokaţe zbunjenost niti da je to otkriće naročito
zanima. Ema ju je posmatrala, nemajući moći da išta kaţe. »Da li ste ikad pomislili«, uzviknu
Harijeta, »da je on u nju zaljubljen? Vi ste, moţda, pomišljali. Vi« (ona pocrvene govoreći ovo),
»koji umete da vidite šta je u svačijem srcu, ali niko drugi«. »Boga mi«, reče Ema, »počinjem da
sumnjam da imam takvu sposobnost. Zar moţete da me pitate ozbiljno, Harijeta, jesam li mislila da
voli neku drugu ţenu u isto vreme kad sam vas — prećutno ako ne otvoreno — hrabrila da date
maha syojim osećanjima? Nikada, do poslednjeg časa, nisam ni najmanje sumnjala da gospodin
Frank čerčil ima i malo ljubavi prema Dţejn Ferfaks. Moţete biti sasvim sigurni da bih vas
opomenula, da sam u to posumnjala«. »Mene!« uzviknu Harijeta iznenađeno i porumeni. »Zašto
biste mene opominjali? Ne mislite, valjda, da mi je stalo do Franka Ćerčila«. 382 »Oduševljena sam
što čujem da govorite tako čvrsto o toj stvari«, odgovori Ema, smešeći se; »ali nećete poreći da je
bilo jedno vreme — čak ne tako davno — kad ste mi davali povoda da razumem da vam je stalo do
njega?« »Do njega! '— Nikada, nikada. Draga gospođice Vudhaus, kako ste mogli da me tako
pogrešno razumete?« (Ona se okrenu na drugu stranu.). »Harijeta«, uzviknu Ema posle trenutnog
zastoja; »šta time mislite? Gospode! Šta mislite? Rđavo vas ra-zumela! — Treba li onda da
pretpostavim...?« Nije mogla da kaţe. — Izgubila je glas; i ona sede, čekajući u velikom uţasu da
Harijeta odgovori. Harijeta, koja je stajala malo dalje okrenuta leđima, ne odgovori ništa odmah; a
kad je progovorila, glas joj je bio isto tako uzbuđen kao i Emin. »Smatrala sam da nije mogućno«,
poče ona, »da ste me pogrešno razumeli! Znam da smo se sloţile da ga nikad ne imenujemo, ali s
obzirom na to koliko je on beskrajno iznad svih drugih, ne bih verovala da će neko pretpostaviti da
sam mislila na ma koju drugu osobu. Kakav gospodin Frank čerčil! Ne znam ko bi ikad pogledao
njega u društvu onog drugog. Nadam se da nisam tako luda da bih pomišljala na Franka čerčila, koji
pored onog drugog nije niko i ništa. Neverovatno je kako ste se vi tako prevarili! Svakako, da nisam
bila ubeđena da mi vi odobravate i da me hrabrite u mojoj naklonosti, smatrala bih isprva da sam
suviše uobraţena čak i što se usuđujem da mislim, o njemu. Isprva, da mi niste rekli kako su se
dogodile i mnogo čudesnije stvari, da je bilo brakova gde je nesklad bio veći, (to su tačno bile vaše
reći), ne bih se usudila da dam maha. . . ne bih pomislila da je moguće... Ali kada vi, koji ste ga
oduvek poznavali. . .« »Harijeta«, uzviknu Ema pribravši se odlučno, »da se bar sada razumemo, da
ne bude daljih grešaka. Da li vi govorite o. . . gospodinu Najtliju?« »Naravno. Nikad nisam mogla
pomisliti na ma koga drugog, — i tako sam verovala da vi to znate. Kada smo govorile o njemu,
nije moglo biti jasnije«.
383»Ne, sasvim«, odvrati Ema, primoravajući se da bude mirna; »jer mi je sve što ste tada rekli
izgledalo da se ocinosj na drugu osobu. Skoro bih mogla da tvrdim da ste kazali ime gospodina
Franka čerčila. Sigurna sam da smo govorile o usluzi koju vam je učinio gospodin Frank čerčil, kad
vas je zaštitio od Cigana«. »O, gospođice Vudhaus, kako vi zaboravljate!« »Draga moja Harijeta,
savršeno se sećam suštine onoga što sam tom prilikom kazala. Rekla sam vam da se ne čudim vašoj
naklonosti, da je, uzimajući u obzir uslugu koju vam je učinio, to sasvim prirodno; i vi ste se sloţili
s tim i izraţavajući se vrlo toplo kazali ste da mnogo cenite tu uslugu; pomeriuli ste čak koliko ste se
uzbudili kad ste ga videli kako vam dolazi u pomoć. Dobro se sećam svojih tadašnjih utisaka«.
»Zaboga«, uzviknu Harijeta, »znam sad čega ste se setili, ali ja sam tada mislila na nešto sasvim
drugo. Nisam mislila ni na Cigane — ni na gospodina Franka čerčila. Ne!« (s izvesnim
dostojanstvom) »imala sam u glavi jedan mnogo dragoceniji slučaj — kako je gospodin Najtli
došao i zamolio me da igram s njim, kad gospodin Elten nije hteo da mi priđe, i kad nije bilo ni
jednog drugog igrača. To je bilo ono dobro delo, to je bila ona plemenita blagonaklonost i
velikodušnost, to je bila ona usluga usled koje sam počela da osećam koliko je on iznad svih drugih
ljudi«. »Blagi Boţe!« uzviknu Ema. »To je bila uţasno ne-srećna i kobna greška! Sta da se radi?!«
»Znači, da ste me razumeli, vi me ne biste hrabrili. Ali, najzad, ne moţe mi biti gore nego što bi bilo
da je onaj drugi bio u pitanju, ali sada. . .. moguće je. . .« Ona zastade nekoliko trenutaka. Ema nije
bila u stanju da govori. »Ne čudim se. gospođice Vudhaus«, nastavi ona, »što osećate veliku razliku
između njih dvojice, bilo u odnosu na mene ili u odnosu na ma kog drugog. Svakako smatrate da je
jedan od njih pet stotina miliona puta više iznad mene nego drugi. Ali nadam se, gospođice
Vudhaus, pretpostavljajući. . ako. . . ma kako čudno to izgledalo. . . Ali vi znate da su to bile vaše
sopstvene reci, da su se dogodile čudesnije stvari, sklapani su brakovi iz334 među ličnosti među
kojima je bio veći nesklad nego iz-* među gospodina Franka Cerčila i mene; i zbog toga izgleda
kao da se ovako nešto moglo da dogodi i ranije; i ako bih ja bila tako neiskaza.no srećna, da,. ako bi
gospodin Najtli zaista. , . ako on ne mari za taj nesklad, nadam se, gospođice Vudhaus, da se nećete
tome protiviti niti pokušati da pravite smetnje. AH isuviše ste vi dobri za tako nešto, ubeđena sam«.
Harijeta je stajala kraj jednog prozora. Ema se okrete da bi je pogledala, zapanjena, i ţurno reče:
»Zar vam se čini da vam gospodin Najtli uzvraća naklonost?« »Da«, odgovori Harijeta skromno, ali
ne bojaţljivo; »moram reći da mi se tako čini«. Ema je odmah spustila pogled i sedela je nekoliko
trenutaka razmišljajući ćutke, potpuno nepomična. Nekoliko trenutaka joj je bilo dovoljno da
upozna sopstve-no srce. Um, kao što je njen, kad bi jednom posumnjao, brzo je išao napred: dotakla
je — prihvatila — priznala ćelu istinu. Zašto je bilo tolike gore što je Harijeta zaljubljena u g.
Najtlija umesto u g. Franka čerčila? Zašto se zlo tako strašno povećalo time što se Harijeta pomalo
nadala da joj se ljubav uzvraća? Kao strela proleti joj kroz glavu misao da g. Najtli ne sme da se
oţeni nijednom drugom sem nje! » Za tih nekoliko minuta videla je pred sobom svoje sopstveno
ponašanje,, kao i 'sbpslveno šTće! Sagledala ih je—jasnoV čime nikada dotle nije mogla da se
pohvali. Kako se neprilično ponela'prema Harijeti! Kako se drţala nesmotreno, nepaţljivo,
nerazumno, neosetljivo! Kako je mogla postupati tako slepo i ludo! To je uţasno bolno osetila i bila
je gotova da sebe najstroţe osudi. Međutim,
izvesno samopoštovanje, uprkos svem tom rđa-vom drţanju — izvestan obzir prenio, sopstvenom
ugledu i jaka ţelja da bude pravična prema Harijeti (ne bi bilo potrebno saţaljevati devojku/koj^
veruje da je g. Najtli voli — ali ne bi bilo pravično da je učini nesrećnom po-Kazujući se hladna) —
naterali su Emu da sedi i podnosi i dalje mirno, čak i na izgled ljubazno. Zaista, njoj samoj je bilo
korisno da ispita što više Harijetine nade. A Harijeta nije učinila ništa da bi izgubila ono poštovanje
i 25 Ema 385paţnju koji su tako dragovoljno stvoreni i odrţavani —-ili da zasluţi prezrenje osobe
či;i je saveti nisu nikad pravilno vodili. Zato se, pošto se trgla iz razmišljanja i savladala svoje
uzbuđenje, okrenu opet Harijeti, i s više topline produţi započeti razgovor. Što se tiče predmeta
kojim je razgovor počeo, one čudne priče o Dţejn Fer-faks, sasvim su ga napustile i zaboravile. Obe
su mislile samo o g. Najtliju i sebi. Harijeti, koja je srećno sanjarila! bilo je ipak vrlo milo što je iz
tih snova budi sada i bodri neko ko tako dobro rasuđuje i ko joj je tako dobar prijatelj, kao g-ca
Vudhaus. Samo je čekala poziv pa da s velikim zadovoljstvom, mada sva uzdrhtala, ispriča kako su
nastale njene nade. Ema je svoju drhtavicu, dok je pitala i dok je slušala, bolje skrivala od Harijete,
mada ona nije bila . manja. Glas joj se nije kolebao: ali njen duh bio je sav uznemiren kao što je i
moralo biti kod takvog otkrivanja same sebe, takve navale zla koje preti, takve zbrke iznenadnih i
zamršenih osećanja. Slušala je Harijetino izlaganje pojedinosti pateći mnogo u sebi, ali veoma uz-
drţana spolja. Nije se moglo očekivati da Harijetino pričanje bude smišljeno, lepo sređeno ili" vrlo
dobro izloţeno. Ali kada se ostavi po strani sva slabost i nepotrebno ponavljanje, suština te priče
bila je u stanju da je obeshrabri; naročito kada se uzmu u obzir okolnosti kojih se sama sećala, a
koje su potkrepljivale uverenje da se mišljenje g. Najtlija o Harijeti znatno poboljšalo. Harijeta je
osetila razliku u njegovom drţanju posle one dve presudne igre. Ema je znala da je on tom prilikom
našao da Harijeta prevazilazi njegova očekivanja. Od te večeri, ili bar od trenutka kada je g-ca
Vudhaus nju ohrabrila da misli na njega, Harijeta je zapa-ţala da on razgovara s njom mnogo više
no što je to činio ranije, i da se prema njoj zaista sasvim drukčije ponaša: — blago i ljubazno. U
poslednje vreme je bila sve više svesna toga. Kada su šetali svi zajedno, on je vrlo često prilazio-i,
šetao kraj nje i divno razgovarao! Kao da je ţeleo da je-' bolje upozna. Ema je znala da je to sve u
mnogome tačno: ona je često primećivala pro-menu, skoro u istoj meri. Harijeta ponovi njegove
izraze odobravanja i pohvale — a Ema oseti da se to aotovo potpuno slaţe s njegovim mišljenjem o
Harijeti koje je njoj bilo poznato. Hvalio je Harijetu zato što nije bila nameštena ni izveštačena, što
su joj osećanja bila jednostavna, poštena i plemenita. Pričao joj je o tome više puta. Mnogo stvari
kojih se Harijeta sećala, mnoge sitne pojedinosti o njegovoj paţnji, neki pogled, poneka reč,
premeštanje s jedne stolice na drugu, prikrivene pohvale, postupci kojima je pokazivao da nju
pretpostavlja drugima — Ema nije zapaţala, jer nije ništa podozrevala. Okolnosti čiji se značaj
mogao povećati dotle da se o njima priča pola sata, i koje su sadrţavale mnogostruke dokaze za onu
koja ih je videla, nije uočila ona koja je sada za njih čula. Ali je i sama Ema bila donekle svedok
dva poslednja događaja koja je Harijeta pornenula — ona dva koja su joj davala najviše nade. Prvi
je bio pod lipama u Donvelu, gde su šetali izvesno vreme pre no što je prišla Ema, i kada se on
naročito potrudio (kako je ona bila uverena) da je odvoji od ostalih; najpre joj je počeo govoriti
neobičnije nego ikad ranije — zaista veoma neobično •— (Harijeta se nije mogla toga setiti a da ne
porumeni). Skoro se činilo da je pita je li već poklonila nekom svoju naklonost. Ali čim je ugledao
da će ona (g-ca Vudhaus) da im priđe, on je promenio predmet razgovora i počeo da govori o
zemljoradnji. Drugi slučaj je
bio kada je on sedeo i razgovarao s njom skoro pola sata pre no što se Ema vratila iz posete, baš
onog jutra kad je poslednji put bio u Hartfildu, — mada je, čim je ušao, rekao, da ne moţe ostati ni
pet minuta, — i kada joj je rekao u toku razgovora da, iako mora da ide u London, napušta kuću
teška srca, što je bilo mnogo više (kako je Ema osećala) od onoga što je njoj, Emi, priznao.
Zabolelo je što je ovim pokazao da se Harijeti više poverava. Što se tiče prvog od ova dva događaja,
ona se, posle malo razmišljanja, usudi da postavi sledeće pitanje: — »Nije li moţda... zar nije
moguće da je on, dok vas je, kako ste vi mislili, pitao o vašim naklonostima, moţda ciljao na
gospodina Martina.. . moţda je imao u vidu ţelje gospodina Martina?« Ali Harijeta odlučno odbi
ovu sumnju. 336 25« 387»Gospodin Martin! Zaista ne! Nije bilo nikakvog nagoveštaja o gospodinu
Martinu. Nadam se da nisara više toliko glupa da marim za gospodina Martina, ili da drugi mogu da
to sumnjaju«. Kad je Harijeta završila svoj iskaz, zamoli dragu g-cu Vudhaus da joj kaţe ima li
opravdanih razloga da se nada. »Da nije bilo vas, nikada se ne bih usudila da o tome mislim u
početku«, reče ona, »vi ste mi rekli da ga paţljivo posmatram i da svoje ponašanje podesim prema
njegovom — i ja sam tako učinila. Ali mi se sada čini da ga moţda i zasluţujem, i da, ako me
izabere, to ne bi bilo mnogo čudesno«. Ovaj govor Ema je gorko osetila, veoma gorko, i bio joj je
potreban krajnji napor da bi bila u stanju da odgovori: »Harijeta, usudiću se samo da izjavim ovo:
gospodin Najtli je poslednji čovek na svetu koji bi namerno pobudio kod neke ţene pomisao da'
prema njoj oseća više nego što ustvari oseća«. Harijeta je bila spremna da oboţava svoju prijateljicu
zbog tako povoljnog mišljenja; i samo je bat očevih koraka spasao Emu ushićenja i izliva neţnosti,
koji bi za nju u tom trenutku, pretstavljali strašno ispaštanje. On je dolazio kroz predvorje. Harijeta
je bila suviše uzbuđena da bi se srela s njim. »Ne moţe da se pribere... gospodin Vudhaus bi se
uznemirio. .. bolje da ode«; — i zato, dok joj je prijateljica rado odobravala, iziđe kroz druga vrata.
Tek što je otišla, Emina osećanja nezadrţivo se izliše u uzviku: »O Boţe! Kamo sreće da je moje oči
nisu nikad videle!« Celog tog dana i noći nije mogla da se oslobodi Uh misli. Bila je zbunjena,
usred zbrke svega što se sručilo na nju u toku poslednjih nekoliko sati. Svakog trenutka doţivljavala
je novo iznenađenje; a svako iznenađenje donosilo joj je stid. Kako da razume sve to! Kako da
razume obmane kojima je izlagala samu,sebe i u kojima je ţivela! Glupe greške, sl&pilo njene
sopstvene glave i srca! Sedela je mirno, šetala okolo, pokušavala da sedi u svojoj sobi i da seta po
šumarku — na svakom rnestu, Ui* svakom poloţaju uviđala bi da je postupala vrlo rđavo, ,1a su je
drugi obmanuli toliko da se stidela same sebe, da je obmanjivala samu sebe još stidnije, da je
nesrećna i da će, verovatno, ovaj dan biti tek početak novih nesreća. Prvo se potrudila da u tančine
shvati sopstveno srce. Tome je posvetila svaki slobodan trenutak koji nije morala da pokloni ocu,
kao i svaki trenutak nehotične rase-janosti. Koliko ima otkako joj je g. Najtli postao tako drag, kako
joj to sada otkriva svako njeno osećanje? Kada je njegov uticaj — takav uticaj otpočeo. Kada je
uspeo da zauzme ono mesto u njenom srcu, koje je jednom, za vrlo kratko vreme, zauzimao Frank
čerčil? Sećala se; poredila je njih dvojicu — poredila ih je onakve kakvi su po njenoj oceni bili
uvek, otkako je upoznala ovog poslednjeg •— i kako ih je morala porediti u svako doba, da joj je,
oh, nekom
blagoslovenom srećom palo na pamet da pristupi tom pooređenju. Uvidela je da je uvek smatrala g.
Najtlija beskrajno iznad onog drugog, i da joj je njegova paţnja uvek bila najdraţa. Uvidela je da je,
uveravajući sebe u suprotno, uobraţavajući i postupajući tako, bila potpuno u zabludi, jer nimalo
nije poznavala sopstveno srce — ukratko, uvidela je da nije uopšte nikada istinski marila za Franka
čerčila. To je bio zaključak prvog niza misli. Toliko je upoznala sebe pri prvom pitanju koje je
razmotrila, i za to joj nije trebalo mnogo vremena. Bila, je veoma tuţna i ozlojeđena. Stidela se
svega što je sagledala osim jednog — svoje ljubavi prema g. Najtliju. Gadila se svega ostalog u
sebi. S nepodnošljivom sujetom je verovala da je upućena u tajnu svačijeg srca; s neoprostivom
naduvenošću htela je da resi svačiju sudbinu. Pokazalo se da je u svemu grešila; a ne- moţe se reći
da nije ništa učinila — jer je učinila zlo. Nanela je zlo Harijeti, samoj sebi i, kako se naročito
plašila, g. Najtliju. Ako se ostvari taj najneprikladniji od svih brakova, na nju će pasti sav prekor što
je omogućila da do njega dođe, jer je verovala da je njegovu naklonost izazvalo jedino saznanje o
Harijetinoj naklonosti; a čak da to i nije bio slučaj, nikada ne bi ni upoznao Harijetu da nije bilo
njene ludosti. 388 339G. Najtli i Harijeta Smit! To je brak koji bi preva-zišao svako čudo te vrste.
Veridba Franka čerčila i Dţejn Ferfaks postaje nešto obično, otrcano, staro u po-ređenju s ovim, ne
izaziva više nikakvo iznenađenje, ne pretstavlja nikakav nesklad, o njoj ništa nema da se kaţe ili
pomisli. G. Najtli i Harijeta Smit! Koliki uspon za nju! Koliko spuštanje za njega! Emi je bilo
strašno pomišljajući kako bi ga taj brak ponizio u očima sveta, predviđajući ,kako bi se osmehivali,
rugali, smejali na njegov račun, kako bi mu brat bio potišten i prezirao ga, i hiljadu neprijatnosti
koje bi doţiveo. Moţe li to biti? Ne, nemoguće je. A ipak je bilo daleko, veoma daleko od
nemogućeg. — Zar je nešto novo da čoveka prvorazrednih sposobnosti privuče nešto znatno niţe?
Je li novo kad neko, ko je moţda suviše zauzet da traţi, padne kao nagrada devojci koja ga potraţi?
Je li novo da ma šta na ovom. svetu bude nejednako, nedosleđno i neskladno — ili da slučaj i
okolnosti (kao drugostepeni uzroci) upravljaju ljudskom sudbinom? Oh! Da nikada nije uvela
Harijetu u društvo! Da ju je ostavila tamo gde je trebalo, i gde joj je i on rekao da treba da je ostavi!
Da ona, onako glupo kako se nikakvim recima ne moţe izraziti, nije sprečila Harijetu da se uda za
besprekornog mladića, koji bi je učinio srećnom i poštovanom u sredini kojoj i treba da pripada, sve
bi bilo u redu; ne bi bilo ovih strašnih posledica. Kako se Harijeta mogla ikada osmeliti da se u
svojim mislima uzdigne do g. Najtlija?Kako se mogla usuditi da zamišlja sebe kao izabranicu
takvog čoveka dok nije u to sigurna! Ali Harijeta nije bila onako skromna niti je imala onoliko
obzira kao ranije. činilo se da vrlo malo oseća koliko mu nije ravna ni u pogledu obrazovanja ni u
pogledu društvenog poloţaja. Ranije je, izgleda, bila svesnija da bi se g. Elten spustio uzimajući nju,
nego da bi sada tako bilo s g. Najtlijem. Avaj! Nije li i to njeno sopstveno delo? Ko se trudio da
Harijeti ulije samouverenost, ako ne ona? Ko je nju ako ne ona, naučio da treba sebe da uzdigne ako
je moguće, i govorio joj da ima prava na visok poloţaj u svetu? Ako je skromna Harijeta postala
sujetna, to je takođe njeno delo. 390 -, ■ . . glava četrdeset osma Sve dok joj nije zapretila opasnost
da ga izgubi, Ema nije znala koliko je za njenu sreću vaţno da bude prva za g. Najtlija, prva u
njegovim mislima i njegovom srcu. Ubeđena da je tako i smatrajući da joj to mesto s pravom
pripada, uţivala je u svemu bez razmišljanja; tek kad se uplašila da će je neko istisnuti, uvidela je
kako je to bilo neizrecivo vaţno. Davno, vrlo davno je ose-tila da je na prvom mestu; pošto nije
imao ţenskih srodnika u svojoj
porodici, samo je Izabela imala pravo na njegovu naklonost, pravo koje bi se moglo porediti s
njenim, a uvek je tačno znala koliko on voli i ceni Izabelu. Ona, Ema, za poslednjih nekoliko
godina bila mu je najbliţa. Nije to zasluţivala; često se pokazivala nemarna i tvrdoglava, nije
poštovala njegove savete, čak mu se i uporno protivila, nije zapaţala ni polovinu njegovih vrlina i
ljutila se na njega što nije hteo da joj prizna one koje je ona sebi pogrešno i drsko pripisivala — pa
ipak, zahvaljujući porodičnim vezama, navici i plemenitosti svoje duše, on je nju voleo i h^eo nad
njom još od njenog detinjstva, trudeći se da je popravi i starajući se da ona uvek postupi kako treba,
što niko drugi nije činio. I pored svih svojih mana, znala je da mu je draga; mogla bi reći, veoma
draga. Međutim, kad su se zatim neminovno pojavili nagoveštaji nade, nije se usuđivala da ih
prihvati. Harijeta Smit moţda misli da nije nedostojna da je g. Najtli izuzetno, isključivo i strasno
voli. Ona to nije mogla. Nije mogla uobraţavati da joj je sle-po privrţen. Nedavno joj je dao dokaz
koliko je nepri-strasan. Kako ga je rasrdilo njeno ponašanje prema g-ci 391Bejts. Kako se samo
otvoreno i strogo izrazio o tome! Ne suviše strogo s obzirom na uvredu — ali veoma ■ strogo,
suviše strogo da bi te reći poticale iz nekog ne-ţnijeg osećanja a ne samo iz nepokolebljive
pravičnosti i budne dobrote. Nije imala nade, ničeg što bi zasluţivalo to ime, da on prema njoj gaji
tu vrstu osećanja na koju je sad mislila, ali je postojala nada (čas neznatna, čas jača) da se Harijeta
moţda vara, da precenjuje paţnju koju joj on ukazuje. To mora ţeleti, zbog njega — pa makar i ne
bilo nikakvih posledica za nju, sem što će on do kraja ţivota ostati neţenjen. Uistinu, verovala je da
bi bila potpuno zadovoljna, kad bi mogla biti sigurna da se neće nikad oţeniti. Neka samo bude i
dalje isti g. Najtli za nju i njenog oca, isti g. Najtli za ceo svet; neka samo Donvel i Hartfilđ\ne
izgube ništa od svojih dragocenih prijateljskih odnosa i poverenja, pa će ona biti savršeno mirna.
Brak, -ustvari, nije za nju. Udaja ne bi išla zajedno s onim što duguje svorri ocu i što oseća za njega.
Ni za šta se ne bi odvojila od oca. Neće se udavati, čak ako je i zaprosi g. Najtli. Mora iz sveg srca
ţeleti da se Harijeta razočara; nadala se da će, kad ih bude videla zajedno, moći da utvrdi ima li bar
izgleda za to. Ubuduće će ih vrlo paţljivo po-smatrati; ma koliko da je dotle rđavo razumela čak i
one na koje je motrila, nije bila u stanju da prizna da se i ovde moţe prevariti. Svakog dana su
očekivali da se on vrati. Brzo će joj se pruţiti mogućnost da posmatra — uţasno brzo, činilo joj se
ponekad, kad bi joj misli pošle jednim pravcem. A u međuvremenu, resila je da ne viđa Harijetu.
Neće biti od koristi ni jednoj ni drugoj, neće biti od koristi ni za tu stvar, ako produţe da o njoj
govore. Odlučila je da ne veruje, sve dok još moţe da sumnja, a s druge ^strane, nije imala osnova
da pobija Harijetino uverenje. Samo bi se razdraţila, ako bi s njom razgovarala. Stoga joj je napisala
pismo i ljubazno, ali odlučno, zamolila je da za neko vreme ne dolazi u Hartfild, izjavljujući da je
po njenom mišljenju bolje da izbegavaju svaki dalji, poverljivi razgovor o jednom predmetu, u nadi
da će, ako prođe nekoliko dana pre-no što se opet sretnu, izuzev u društvu drugih — jedino nije
ţelela da se nasamo vide — moţda biti u stanju 392 da se ponašaju tako kao da su zaboravile šta su
razgovarale uoči tog dana. Harijeta se pokorila, sloţila i ostala zahvalna. Ema je upravo resila to
pitanje, kad dođe jedna gošća da joj odvoji misli od jedinog predmeta koji ih je poslednja dvadeset
četiri časa obuzimao, i u snu i na javi -—g-đa Vesten, koja je posetila svoju buduću snahu i svratila
u Hartfild, koliko iz obzira prema Emi toliko i radi svog uţivanja, da bi ispričala sve pojedinosti tog
zanimljivog viđenja. G. Vesten je otpratio svoju ţenu do g-đe Bejts i veoma ljubazno učestvovao u
toj neophodnoj paţnji. Ali pošto je nagovorila g-cu Ferfaks da iziđe s njom u
šetnju, imala je po povratku mnogo više da priča, mnogo više i sa zadovoljstvom da priča, nego da
je provela četvrt sata u sobi g-đe Bejts, ometana raznim nelagodnim ose-ćanjima. Ema nije bila
mnogo radoznala; i trudila se da što paţljivije sluša svoju prijateljicu. G-đa Vesten je pošla u posetu
vrlo uzbuđena; u prvi mah je ţelela da zasada uopšte ne ide, već da umesto toga samo napiše pismo
g-ci Ferfaks i da zvaničnu posetu odloţi za neko vreme, dok g. čerčil ne pristane da se veridba
objavi. Uzevši sve u obzir, smatrala je da ne moţe učiniti tu posetu a da ne izazove razne priče. Ali
je g. Vesten mislio drukčije; bio je jako nestrpljiv da g-ci Ferfaks i njenoj porodici pokaţe da on
odobrava veridbu svoga sina i nije zamišljao da će ta poseta izazvati neku sumnju, a ako izazove,
nije nimalo vaţno, jer se »takve stvari«, kako je primetio, »uvek raščuju«. Ema se osmehnu i
pomisli da g. Vesten ima dovoljno razloga što to kaţe. Ukratko, otišli su; devojka se očevidno
mnogo pomela i zbunila. Gotovo nije bila u stanju ni reći da progovori, a svakim pogledom i
pokretom pokazivala ie koliko se nelagodno oseća. Spokojno, iskreno zad^volistvo stare gospe,
razdragano oduševljenje njene kćeri, koja se suviše radovala da bi govorila kao obično, pruţali su
prijatan, skoro ćak dirljiv prizor. Obe su bile tako istinski dobre u svojoj sreći, tako nesebične u
svakom osećanju, toliko su mnogo mislile rva Dţejn i na svakog, a' tako malo na sebe, da su
pobuđivale sva milostiva osećanja. Nedavna 393slab.ost g-ce Ferfaks posluţila je g-đi Vesten kao
zgodan ' povod da je pozove u šetnju; najpre je ustuknula i od- ' bila, ali kad su stali da je ubeđuju,
pristala je. Za vreme 1 voţnje, g-đa Vesten je blagim potsticanjima toliko savladala njenu zbunjenost
da ju je navela da govori o tom značajnom predmetu. Počela je, kao što je bilo neophodno,
izvinjavajući se što je njeno ćutanje, kad su oni( došli, moglo izgledati neljubazno, i najtoplije
izraţavajući zahvalnost koju je uvek osećala prema njoj i g. Vestenu. Ali kad su svršile s tim
izlivima, dugo su razgovarale o sadašnjim i budućim pitanjima oko ve-ridbe. G-đa Vesten bila je
uverena da je taj razgovor pretstavljao veliko olakšanje za njenu pratilju, pošto je tako dugo sve
skrivala u sebi, i veoma je bila zadovoljna svim što je ova o tom predmetu kazala. »Vrlo se
ubedljivo izrazila o svojim patnjama za ovih nekoliko meseci dok su sve krili«, nastavi g-đa Vesten.
»Ovo su, između ostalog, bile njene reci: 'Neću da kaţem da nisam imala srećnih trenutaka otkako
sam se verila, ali mogu da kaţem da nisam imala nijednog spokojnog sata'; — Ema, drhtave usne,
koje su te reci izgovorile, svedočile su da je to istina i ja sam ih do dna duše osetila«. »Jadna
devojka!« reče Ema. »Ona, dakle, smatra da je pogrešila što je pristala na tajnu veridbu?«
»Pogrešila! Verujem da je niko ne bi mogao preko-revati više no što ona sama sebe kori. 'Kao
posledica svega', kazala je, 'za mene su nastale neprestane muke; tako je i trebalo. Ali i pored kazne
koju rđavo ponašanje povlači za sobom, to je ipak rđavo ponašanje. Patnja nije isto što iskupljenje.
Nikad ne mogu biti besprekorna. Postupila sam protivno svom shvatanju ispravnosti; a za srećni
obrt stvari i dobrotu koja mi se ukazuje, savest mi veli da ih nisam zasluţila. Nemojte zamišljati,
gospođo', nastavljala je ona. 'da sii me rđavo vaspitali. Neka nijedna senka ne padne na, načela i
staranje prijatelja kod kojih sam odrasla. Greška je samo moja; verujte mj daše, i pored svih'
izvinjenja koje sadašnje okolnosti moţda naizgled pruţaju, ipak bojim da sve ispričam pukovniku
Kambelu!'« »Jadna devojka!« reče Ema opet. »Ona, ga, znači, vrlo mnogo voli. Sicfurno je samo iz
ljubavi prema njemu mogla da pristane na tu veridbu. Srce joj je sigurno nadvladalo razum«. »Da,
nimalo ne sumnjam da ga vrlo mnogo voli«. »Naţalost«, odgovori Ema, uzdišući, »ja sam joj
morala često zagorčavati ţivot«.
»Vi ste to, draga moja, sasvim nehotično činili. Ali je ona verovatno imala tako nešto u glavi, kad je
pome-nula nesporazume koje je on nagovestio ranije. Prirodna posledica zla u koje se ona upustila«,
reče g-đa Vesten, »bila je što je postala nerazumna. Svest da je rđavo postupila, izloţila je hiljadi
briga i načinila je zakeralom i razdraţljivom u toj meri da mu je moralo... da mu je bilo teško da
podnosi. 'Nisam vodila računa', rekla je, 'a to je trebalo da uradim, o njegovoj naravi i raspoloţenju
— njegovom krasnom raspoloţenju, onoj veselosti, onom nestašluku koji bi me, sigurna sam, u
svim drugim okolnostima, neprestano očaravali kao što je i bilo u početku'. Zatim je počela da
govori o vama, i velikoj dobroti koju ste pokazali prema njoj dok je bila bolesna: i porumenivši, što
mi je pokazalo kako je sve to stajalo u vezi, zamolila me da vam zahvalim, kad mi se ukaţe prilika
— ne mogu dovoljno da vam zahvalim — za svaku ţelju i svako nastojanje da joj pomognete.
Svesna je da od nje nikad niste dobili duţno priznanje«. »Kad ne bih znala da je sada srećna«, reče
Ema ozbiljno, »što mora biti, uprkos svih sitnih prepreka koje stavlja njena bojaţljiva savest, ne bih
mogla da podnesem tu zahvalnost, jer, gospođo Vesten, ako bi se sveo račun dobra i zla koje sam
nanela gospođici Ferfaks. . , ! Dobro« (obuzdavajući se i pokušavajući da bude veselija,
»zaboravimo sve to. Vrlo ste ljubazni što ste mi ispričali sve te zanimljive pojedinosti: pokazuju sve
što je najbolje u njoj. Sigurna sam da je vrlo dobra: nadam se da će biti vrlo srećna. Pravo je što on
donosi bogatstvo, jer verujem da svu vrlinu donosi ona«. G-ca Vesten nije mogla da propusti a da ne
odgovori na taj njen zaključak. O Franku je imala dobro mišljenje skoro u svakom pogledu, a sem
toga, volela ga je vrlo mnogo, te ga je zato ozbiljno branila. Govo394. 395rila je vrlo razumno i bar
isto toliko toplo, ali je od Erni-ne paţnje traţila isuviše: ona je brzo odlutala do Biun-J sviškog trga i
Donvela. Zaboravila je da se potrudi da|| sluša; i kad g-đa Vesten završi sa: »Još nismo dobili pi- '
smo koje tako ţeljno očekujemo, znate, ali se nadam da će uskoro stići«, morala je da se zamisli pre
no što je odgovorila, i najzad je morala da odgovori nasumice, jer nije bila u stanju da se seti koje su
to pismo tako ţeljno očekivali. »Osećate li se dobro, Ema?« upita je g-đa Vesten na rastanku. »O,
odlično. Ja sam uvek zdrava, kao što znate. Neizostavno me izvestite o pismu čim ga dobijete«. Ono
što joj je g-đa Vesten saopštila navelo je Emu na nova neprijatna razmišljanja, uvećavajući njeno
poštovanje i saţaljenje prema g-ci Ferfaks kao i osećanje da je ranije bila nepravedna. Gorko je
ţalila što se nije potrudila da se više zbliţi s njom, i pocrvenela je zbog zavisti koja je nesumnjivo, u
izvesnoj meri, bila tome uzrok. Da je poslušala g. Najtlija, i ukazala g-ci Ferfaks onu paţnju koja joj
je u svakom pogledu pripadala, da je pokušala da je bolje upozna, da je sa svoje strane učinila nešto
da se s njon sprijatelji, da je nastojala da u njoj stekne prijateljicu umesto u Harijeti Smit, vrlo vero-
vatno bi bila pošteđena sveg jada koji je sad pritiskivao. Jednu su joj i poreklo, i obdarenost, i
vaspitanje preporučivali za drugaricu, koju bi trebalo sa zahvalnošću da prihvati; a druga — šta je
ona bila? Pretpostavljajući čak da nikad ne bi postale prisne prijateljice, da joj se gca Ferfaks ne bi
nikad poverila u toj značajnoj stvari — što je vrlo verovatno — pa'ipak, da ie upoznala kao što je
trebalo, i/kao što je mogla, sigurno bi se sačuvala od odvratnih sumnji o nekoj nepriličnoj
naklonosti prema g. Diksonu, koja joj se ne samo tako budalasto rodila i uvreţila u glavi, već koju je
i tako neoprostivo saopštila drugome. Mnogo se bojala da je usleri lakomislenosti i nemarnosti
Franka čerčila osetljivu Dţejn teško mučila ta pomisao. Od svega što je ovoj zadavalo bola, otkako
je došla u Hajberi najviše
je, kako je verovala, poteklo od nje. Morala je gledati u njoj svog stalnog neprijatelja. Nikad se njih
troje nisu sreli da ona nije hiljadu puta na396 rušila spokojstvo Dţejn Ferfaks; a na Boks Hilu,
moţda su te duševne muke postale nepodnošljive. Tog dana popodne u Hartfildu bilo je dugo i
tuţno. I vreme je doprinelo tom sumornom raspoloţenju. Spustila se hladna kiša s vetrom, i da je
mesec juli videlo se samo po drveću i ţbunju, koje je vetar ogoleo, i duţini dana, zbog koje se taj
bolni prizor duţe video. Vreme je uticalo na g. Vudhausa, i samo je njegova kći, neprestanom
paţnjom i naporima koji joj nikad ranije nisu ni upola tako teško padali, bila u stanju da ga donekle
umiri. To ju je potsetilo na ono popodne kad se udala g-đa Vesten i oni prvi put ţalosno sedeli sami,
ali tada se, ubrzo posle čaja, pojavio g. Najtli i rasterao sve tuţne misli. Avaj! Moţda će uskoro doći
kraj tim divnim dokazima privlačnosti Hartfilda, koje su takve posete pruţale. Zamišljala je da će*
im zima biti vrlo samotna, ali se to pokazalo pogrešno; niko od prijatelja ih nije napustio, nijedno
zadovoljstvo nisu izgubili. Ali se plašila da njene sadašnje slutnje neće ostati tako neostvarene.
Izgledi koje je imala pred sobom bili su tako mračni da ih nije mogla potpuno potisnuti — čak
moţda ni deli-mično razvedriti. Ako se u krugu njihovih prijatelja dogodi sve što se moţe očekivati,
Hartfild će manje-više opusteti — i ona će ostati da bodri svog oca, dok će sama osećati da joj je
sreća skrhana. Dete koje je trebalo da se rodi u Rendolsu sigurno će biti mnogo draţa veza no što je
ona; g-đa Vesten će mu pokloniti svu ljubav i vreme. Nju će izgubiti, a verovatno, dobrim delom, i
njenog muţa. Frank Cerčil neće više dolaziti; moglo se s razlogom pretpostaviti da g-ca Ferfaks
neće više pripadati Hajberiju. Oni će se venčati i nastaniti u Enskumu ili u njegovoj blizini. Nestaće
sveg što je bilo dobro; ako'se tim gubicima doda i gubitak Donvela, šta će ostati od veselog ili od
obrazovanog društva u njihovoj okolini? G. Najtli neće više dolaziti uve-če da bi se razonodio.
Neće se više u svako doba pojavljivati, kao da Stalno ţeli da svoj dom zameni njihovim! Kako će to
podneti? A ako ga izgube zbog Harijete, ako se ubuduće bude smatralo da mu sem Harijete ničije
društvo nije potrebno- ako Harijeta bude izabrana, prva, najdraţa prijateljica, supruga od koje
očekuje sve bla397godeti u ţivotu, šta bi Emin jad moglo uvećati više nego pomisao, koja 'joj nikad
ne izbija potpuno iz glave, da je sve to sama učinila? Kad bi u svojim razmišljanjima dostigla tu
tačku, ne bi se mogla uzdrţati a da se ne trgne, duboko uzdahne ili čak prošeta po sobi nekoliko
trenutaka; a utehu i spo-kojstvo mogla je jedino crpsti iz odluke da će se bolje ponašati i nade da će
je iduća i svaka druga buduća zima, ma koliko bila manje zanimljiva i vesela nego u prošlosti, ipak
zateći razumnu, s boljim poznavanjem same sebe, i da će joj kad prođe, ostaviti manje razloga da se
kaje. GLAVA čETRDESET DEVETA Celog sutrašnjeg dana vreme je ostalo isto, a i u lartfildu kao
da je vladalo isto takvo osećanje pustoši, ista takva tuga. Ali posle podne se razvedrilo, vetar se
stišao, oblaci se razišli, sunce se pojavilo i opet je postalo lepo. Kao što obično biva pri takvim
promenama, Ema je ţudela da što pre izađe iz kuće. Nikad je jače nije privlačio divan izgled i miris
prirode, koja je posle bure blistala spokojna i topla. čeznula je za vedrinom koju bi sve to rooglo
postepeno da probudi u njoj; kad je ubrzo po ručku došao g. Peri, koji je imao jedan sat slobodnog
vremena da posveti njenom ocu, ona ne ča-seći časa poţuri u vrt. Tu se prošetala nekoliko puta,
bolje raspoloţena i vedrijih misli, kad najednom ugleda g. Najtlija kako ulazi na baštenska vrata i
ide k njoj. Dotle nije uopšte znala da se vratio iz Londona. Trenutak ranije mislila je o njemu kao o
čoveku koji se, bez ikakve sumnje, nalazi dvadeset četiri kilometara daleko. Jedva je imala vremena
da najhitnije sredi misli. Mora da ga dočeka
staloţena i pribrana. Posle pola minuta bili su zajedno. Pozdravili* cu se mirno i uzdrţano, i jedno i
drugo. Upitala ga je za zajedničke rođake; svi su bili dobro. Kad ih je ostavio? Tek jutros. Mora da
je pokisao jašući. Jeste. Videla je da on ţeli da seta s njom. »Samo je provirio u trpezariju i kako
tamo nije bio potreban, više je voleo da iziđe na vazduh«. činilo joj se da niti izgleda niti govori
veselo; a ona u svom strahovanju, kao prvi mogući uzrok, pomisli da je tamo saopštio bratu svoje
namere i đa pati što ih ie ovaj rđavo dočekao. Šetali su. On je ćutao, činilo joj se da češće pogleda
na nju i pokušava da joj vidi lice više no što je 399njoj bilo zgodno da ga pokaţe. Verujući u to,
pojavi se druga bojazan: moţda ţeli da joj govori o svojoj naklonosti prema Harijeti; moţda motri
hoće li ga ona ohrabriti da počne. Nije.se osećala kadra, nije bila u stanju da povede razgovor o
takvoj stvari. Moraće sam da počne. Ali nije mogla da podnese ovo ćutanje. S njegove strane ono je
bilo izvanredno neprirodno. Ona razmisli, resi se i. trudeći se da se nasmeši reče: »Sad kad ste se
vratili, čućete izvesne novosti koje će vas prilično iznenaditi«, »Zbilja?« reče on mirno, gledajući u
nju. »Kakve su vrste te novosti?« »O, najbolje vrste na svetu — o jednom venčanju«. Posle jednog
trenutka, kao da je hteo da se uveri da ne namerava ništa više da kaţe, on odgovori: »Ako mislite na
gospođicu Ferfaks i Franka čerčila, to sam već čuo«. »Kako je moguće?« uzviknu Ema, okrećući
mu svoje zaţarene obraze: jer, palo joj je na pamet, dok je govorio, da je moţda usput svratio u dom
g-đe Godar. »Jutros sam dobio od gospodina Vesten.a. pismo povodom nekih parohiskih poslova, u
kome mi je na kraju ispričao ukratko šta se desilo«. Emi je laknulo, pa, je bila u stanju da* nešto
sređenije kaţe: »Vi ste se moţda manje iznenadili nego ma ko od nas, jer ste već nešto podozrevali.
Nisam zaboravila kako ste jednom pokušali da me opomenete. 2ao mi je što to nisam ozbiljnije
uzela — ali« (tišim glasom i uzdahnuvši duboko) »izgleda da sam bila osuđena da ništa ne vidim«.
Ćutali su dva-tri trenutka, i ona nije zapaţala da je izazvala neku naročitu paţnju, dok nije osetila
kako joj je uzeo ruku i pritisnuo na svoje grudi, i čula kako joj govori, vrlo neţno i tiho: »Vreme,
mila moja Ema. vreme će zalečiti ranu. Zatim vaš izvrsni razum, staranje.za vašeg oca — znam da
nećete dopustiti da se...« On joj opet stište ruku i do-dade iskidanim prigušenim glasom »Osećanje
najtoplijeg priiatelistva. . - ogorčenle. . . rţasan. nitkov!« Zatim završi snaţnije i čvršće: »Uskoro će
otići. Uskoro će oni

biti u Jorkširu. Nje mi je ţao. Ona zasluţuje bolju sudbinu«. Ema ga shvati, i čim se povratila od
prijatnog uzbuđenja koje je izazvala ta njegova neţna briga za nju, odgovori: »Veoma ste ljubazni,
ali se varate i moram da vas ispravim. Nije mi potrebno saosećanje te vrste. Usled svog slepila ja
sam se prema njima ponašala na način kojeg ću uvek morati da se stidim i vrlo lakomisleno sam
bila navedena da kaţem i učinim mnogo čega, što je moglo dati povoda neprijatnim nagađanjima,
ali nikakvog drugog razloga nemam da taliri što ranije nisam znala za tu tajnu«. »Ema«, uzviknu
on, pogledavši je ţudno, »je li zbilja tako?« Ali se odmah savlada. »Ne, ne, razumem vas — opro-
stite mi — milo mi je što st? mi to kazali. Zaista, to nije ćovek za kojim treba ţaliti i nadam se da
neće dugo
proći a vi ćete to uvideti ne samo razumom. Sreća je što vam srce ne pati jače. Priznajem da po
vašem drţanju nikad nisam mogao da budem siguran dokle su išla vaša osećanja — jedine sam bio
siguran da vam se više sviđa od svakog drugog — a nikad nisam verovao da on to zasluţuje. On
sramoti ceo muški rod. I zar ga treba nagraditi onom ljupkom mladom devojkom? Dţejn, Dţejn,
jadna će vam biti sudbina!« »Gospodine Najtli«, reče Ema, pokušavajući da izgleda vesela, ali je
stvarno bila zbunjena, »nalazim se u veoma neobičnom poloţaju. Ne mogu vas pustiti da ostanete u
toj zabludi, a s druge »trane, pošto se iz mog ponašanja mogao steći takav utisak, moţda bi trebalo
da se isto toliko stidim priznajući da nikad nisam bila zaljubljena u ličnost o kojoj govorimo koliko
bi, prirodno, trebalo da se stidi ţena koja priznaje nešto sasvim suprotno. Ali zaista, nikad u njega
nisam bila zaljubljena«. Slušao je ne govoreći ništa. Zelela je da on nešto kaţe. ali on je ćutao.
Pretpostavljala je da mora nešto više reći pre no što stekne Dravo na njegov oproštaj, a teško joj je
bilo što ie prinuđena da se još više ponizi u njegovim očima Pa ipak je nastavila: »Vrlo malo imam
da kaţem u odbranu svog ponašanja Njegova paţnja dovela me je u iskušenje i dopu400 26 Ema
401stila sam sebi da izgledam kao da mi ona godi. To je, verovatno, stara priča — čest slučaj —
ono što se već desilo stotinama ţena; ali ne znači da to moţe opravdati onu koja kao ja polaţe na svoj
razum. Mnoge okolnosti pojačale su ovo iskušenje. On j; sin gospodina Veste-na — neprestano je
dolazio ovamo — uvek mi se činio vrlo prijatan — i ukratko« (s uzdahom), »jer ma koliko
dovitljivo pronalazila razloge oni se svi svode na ovaj poslednji: laskao je mojoj sujeti, pa sam mu
dopustila da se udvara. Međutim, u poslednje vreme, ustvari već duţe vremena, nisam njegovom
udvaranju pridavala nikakav značaj. Smatrala sam to navikom, igranjem, nečim što ne treba uzimati
ozbiljno. On me je obmanuo, ali me nije ranio. Nikad nisam osetila ljubav prema njemu. A sad sam
u stanju da prilično razumem njegovo drţanje. Nikad nije ni ţeleo da zadobije moju ljubav. To je bila
samo zavesa kojom je Meo da prikrije svoj stvarni odnos s drugom. Cilj mu je bio da zaslepi sve
oko se^be, a svakako više od svih bila bih zaslepljena ja — ali se desilo da ja nisam bila zaslepljena
— da sam imala sreće — ukratko, da on, na neki način, za mene nije bio opasan«. Nadala se da će
sad dobiti neki odgovor — da će on s nekoliko reci kazati da se njeno drţanje moţe bar razumeti, ali
on je ćutao i, koliko je mogla da zaključi, duboko se zamislio. Najzad reče, manje-više svojim
običnim glasom: »Nikad nisam imao visoko mišljenje o Franku čer-čilu. Međutim, ne isključujem
da sam ga potcenio. Poznajem ga veoma malo. Pa čak i ako nije bolji no što se meni učinio, moţe
još da se dobro pokaţe. Pored takve ţene, ima dosta izgleda. Nemam povoda da mu ţelim zla — a
radi nje, čija će sreća zavisiti od njegove naravi i drţanja, nesumnjivo ću mu ţeleti dobro«.
»Ubeđena sam da će biti srećni«, reče Ema, »veru-jem da se vrlo iskreno vole«. »On je izvanredno
siećan«, odvrati g. Najtli odlučno. »Tako mlad — u dvadeset trećoj godini — doba u kome čovek,
ako bira1 sebi ţenu, obično izabere rđavo. Izvući takav zgoditak u dvadeset trećoj godini! Koliko
godina sreće stoje pred tim čovekom, prema svim ljudT skim proračunima! Siguran da ga takva
ţena voli ■— nesebično voli, jer narav Dţejn Ferfaks svedoči o njenoj nesebičnosti; sve kako treba,
poloţaj jednak — mislim ukoliko se tiče društva i svih onih navika i običaja koji su vaţni;jednakost
u svem sem u jednom, a to jedno — pošto se ne moţe sumnjati u čistotu njenih osećanja —
neminovno pojačava njegovu sreću, jer mu otvara mogućnost da joj pruţi ono jedino preimućstvo
koje joj nedostaje. Svaki čovek
ţeli da svojoj ţeni pruţi dom udobniji od onog iz kojeg je odvodi; onaj koji je u stanju da to učini, a
ne sumnja u ţeninu ljubav, sigurno je rtaj-srećniji smrtnik. Franku čerčilu ~ j~ sreća zaista
naklonjena. Sve mu ispada kako treba. Upoznaje se s jednom mladom devojkom u nekoj banji,
zadobija njenu ljubav, ne uspeva čak ni da joj dosadi svojim nemarnim drţanjem — a da su on i
njegova porodica širom sveta traţili za njega savršenu ţenu, ne bi mogli naći bolju.Ujna mu stoji na
putu. Ujna umire. Treba samo da kaţe šta mu je na srcu. Prijatelji hitaju da pomognu njegovoj sreći.
Prema svima se ruţno poneo — svi mu ushićeno opraštaju. Zaista srećan čovek!« »Govorite kao da
mu zavidite«. »I zbilja mu zavidim, Ema. U jednom pogledu mu . zavidim«. Ema nije više ništa
mogla da kaţe. Izgledalo je da je tog časa zaustio da kaţe nešto o Harijeti, a ona je odmah zaţelela,
ako je moguće, da izbegne taj predmet razgovora. Smislila je da počne o nečem sasvim različitom
— o deci njene sestre na Brunsviškom trgu, i čekala je samo da predahne pa da počne, kad je g.
Najtli trţe, rekavši: ■ »Nećete da me pitate u kom mu pogledu zavidim. Vidim da ste resili da se ne
pokazujete radoznali. Pametni ste — ali ja nisam u stanju da budem pametan. Ema, moram varr reći
ono št~ nećete da me pitate, makar se idućeg trenutka pokaiao što sam to kazao«. »O, onda ne
govorite, ne govorite«, uzviknu ona ţurno. »Pričekajte malo, razmislite, nemojte da prenaglite«.
»Hvala vam«, reče on duboko potišten i više ne izusti ni slova. 402 403Emi je bilo teško što mu
zadaje bol. 2eleo je da joj se poveri — moţda da je upita za mišljenje. Saslušaće ga, ma koliko to
stajalo. Mogla bi mu "pomoći da se odluči, ili da se sa odlukom pomiri; mogla bi pravično pohvaliti
Harijetu, ili ga, time što bi mu ukazala na njegovu nezavisnost, osloboditi one neodlučnosti koja
takvoj prirodi kao što je njegova mora biti nepodnošljivi ja od ma kakvog rešenja. Dospeli su do
kuće. »Vi ćete, verovatno, unutra«, reče on. »Ne«, odgovori Ema, koju je potištenost njegova glasa
sasvim resila, »volela bih da se još malo prošetam. Gospodin Peri nije još otišao«. I pošto je učinila
nekoliko koraka, dodade: »Maločas sam vas neljubazno prekinula, gospodine Najtli, i bojim se da
vas je to zabolelo. Ali ako ţelite da sa mnom otvoreno govorite kao s prijateljem, ili da me upitate za
mišljenje o ma čemu što moţda nameravate — ja vam, kao prijatelj, zaista stojim uvek na
raspolaganju. Saslušaću što god hoćete. Reći ću vam tačno šta mislim«. »Kao prijatelj!« ponovi g.
Najtli. »Ema, bojim se daje to reč. .. ne, ne ţelim. Stanite, da, što bih oklevao?; ■ Već sam suviše
daleko otišao da bih to sakrio. Ema, primam vašu ponudu, mada to moţda izgleda neobično, primam
je i obraćam vam se kao prijatelju. Recite mi, dakle, zar nemam nikakva izgleda da uspem?« On se
zaustavi, ozbiljan, da istakne ovo pitanje, a izraz njegovih očiju pogodi je u srce. »Ema, najdraţa
moja«, reče ori, »jer ćete mi uvek biti najdraţa, ma kakav bio ishod ovog razgovora, Ema. najdraţa,
najvoljenija — recite mi odmah. Recite 'Ne', ako mora da se kaţe«. Ona nije bila u stanju ništa da
izusti. »Vi ćutite«, uzviknu on, veoma uzbuđen, »potpuno ste nerni! Zasada ne traţim više«. Ema se
zamalo nije srušila od uzbuđenja koje je tog trenutka doţivela. Među njenim osećanjima moţda se
najsnaţnije izdvaja>--64*»l*-»4a se~ne probudi iz ovog najsrećnijeg sna. »Ne umem da drţim
govore, Ema«, produţi on ubrzo glasom u kojem se osećala iskrena, odlučna i razumna neţnost.
kadra da ubedi. »Da vas manje volim, moţda bih mogao više o tome da govorim. Ali vi znate kakav
404
sam. Od mene čujete samo istinu. Korio sam vas i čitao vam pridike, i vi ste to podnosili onako
kako nijedna druga ţena ne bi podnela. Podnesite i istine koje sam sad hteo da vam kaţem, Ema,
najdraţa, isto onako dobro kao što ste podneli i te prekore. Moţda vam se neće dopasti način na koji
su rečene. Dobro znam da nemam dara za udvaranje. Ali vi me razumete. Da, vi vidite, vi razumete
moja osećanja — i uzvratićete ih ako moţete. Zasada, ţelim samo da čujem, da čujem jednom vaš
glas«. Dok je on govorio Ema je ţurno razmišljala, i uz-svu čudesnu brzinu misli uspevala — i to ne
izgubivši ni jednu njegovu reč — da prozre i shvati tačnu istinu o celoj stvari, da uvidi kako su
Harijetine nade sasvim neosnovane, da se Harijeta prevarila i upala u zabludu, isto onako potpunu
zabludu kao što su bile njene, da Harijeta za njega ne pretstavlja ništa, a sama ona pretstavlja sve,
da je ono što je govorila i što se odnosilo na Harijetu, on shvatio kao izraz njenih osećanja i da je iz
sveg onog njenog uzbuđenja, kolebanja, ustručavanja, odbijanja, zaključio da to ona njega odbija. I
ne samo da je imala vremena da se u to uveri i oseti se srećnom, nego je imala vremena i da se
raduje što nije odala Ha-rijetinu tajnu, pa resi da to ne treba i neće uraditi. To je jedina usluga koju
je u stanju da učini svojoj jadnoj prijateljici; jer u Emi sad nije bilo nikakvog junačkog osećanja
koje bi je potsticalo da njega pozove da svoju ljubav prenese na Harijetu,, kao mnogo dostojniju od
njih dve — niti da donese još jednostavniju, uzvišenu odluku da ga odbije jednom za svagda, ne
navodeći nikakva razloga, pošto se ne moţe >ţeniti i jednom i drugom. Zao joj ;e bilo Harijete i
kajala se zbog nje, ali joj nije padala na pamet nikakva luda velikodušnost, koja bi se suprotstavljala
svemu što je verovatno i razumno. Zavela je stranputicom svoju prijateljicu i to će sebi uvek
prebacivati; ali joj je rasuđivanje ostalo snaţno isto koliko i osećanja, pa je snaţnije no ikad ustajalo
protiv takvog braka koji bi za njega bio nepriličan i uniţavajući. Njen put se video jasan, mada ne
sasvim ravan. I zato. kad je on onako zamolio, ona progovori. Šta je kazala? Razume se ono što je
trebalo reći. Od otmene gospođice drugo, se ne moţe očekivati. Rekla je dovoljno

405 da bi mu pokazala kako nema potrebe da očajava i pozvala ga da on sa svoje strane kaţe nešto
više. On je zaista jedno vreme očajavao: čuo je opomenu da se uzdrţi i ne govori, što mu je za
nekoliko časaka slomilo svaku nadu. Jer, ona isprva nije htela da ga sasluša. Promena je, moţda,
nastupila naglo, moglo se učiniti neobično kad je predloţila da još malo prošetaju, kad je obnovila
razgovor koji je trenutak ranije sama prekinula. Osećala je da je to nedosledno, ali je g. Najtli bio
tako ljubazan da se s tim zadovolji i ne traţi bliţa objašnjenja. Retko, veoma retko, otkrivaju ljudi
ćelu istinu; ret-ko se dešava da ponešto nije malčice prerušeno ili mal-čice pogrešno shvaćeno. Ali
tamo gde je pogrešno shvaćeno samo drţanje a ne i osećanja, kao u ovom slučaju, to ne mora da
bude naročito vaţno. G. Najtli se nije mogao prevariti i videti u Eme toplije srce no što ga je imala,
niti srce spremnije da prihvati njegovo. Stvarno, nimalo nije slutio koliko on znači za nju. Pošao je
za njom u vrt i ne pomišljajući da to ispita. Briţan da sazna kako je podnela veridbu Franka čerčila,
nije došao ni s kakvim sebičnim namerama, ni s kakvim namerama uopšte, sem da pokuša, ako mu
ona dopusti razgovor o tome, da je uteši i posavetuje. Sve ostalo je nastupilo kao delo trenutka,
neposredno dejstvo njenih reci na njegova osećanja. Kad se, ushićen, uverio da je ona sasvim
ravnodušna prema Franku čerčilu, da joj srce, ničim nije vezano za njega, rodila mu se nada da će
vremenom sam, moţda, zadobiti njenu naklonost. Ali ta nada nije bila u sadašnjosti — on je samo,
kad je nestrpljenje za časak odnelo pobedu nad razumom, ţudeo da od nje čuje da se neće protiviti
ako on pokuša da zadobije njenu naklonost. Utoliko su čarobnije bile one veće nade koje su se
postepeno otvarale pred njim. Ta naklonost koju je ţeleo da probudi u nje i traţio dopuštenje da to
pokuša — već mu je pripadala. Za pola sata on je iz krajnje potištenosti prešao u nešto što je toliko
ličilo na savršenu sreću da se nikojim drugim imenom ne bi moglo nazvati. I kod nje je nastupila
ista promena. To pola sata dalo je i jednom i drugom dragocenu sigurnost da se vole, u istoj meri
oslobodilo i jedno i drugo neizvesncsti, ljubomore i nepoverenja. S njegove strane postojala je
davnašnja ljubomora — još od dolaska, ili čak otkad se počeo da očekuje dolazak Franka čerčila.
Od tog vremena, otprilike, bio je i zaljubljen u Emu i ljubomoran zbog Franka čerčila, pri čemu mu
je, verovatno, ovo drugo osećanje bacilo svetlost na ono prvo. Zbog Franka čerčila je otputovao.
Posle izleta na Boks Hil resio se da ode. Hteo je da poštedi sebe i skloni se da ne bi još jednom
morao da gledaj takvo udvaranje koje ona dopušta i potstiče. Otišao je ne bi li se naučio da postane
ravnodušan. Ali nije izabrao. dobro mesto. U kući njegova brata osećalo se mnogo domaće sreće,
ţena se tu videla u veoma privlačnoj slici, Izabela je mnogo ličila na Emu —- razlikovala se samo u
nekim osobinama u kojima je bila upadljivo slabija i usled kojih mu je uvek izlazila pred oči u
punom sjaj u ona druga — i tako nije bilo moguće da mnogo postigne, čak i da je duţe ostao. A on
je, ipak, sedeo istrajno, dan za danom, dok mu tog jutra nije stiglo pismo s vestima o Dţejn Ferfaks.
Tada je pored radosti koju je morao osetiti, koje se čak nije stideo, jer je uvek verovao da Frank
čerčil nimalo ne zasluţuje Emu, njime ovladala neţna briga i silno nespo-kojstvo zbog nje, i nije bio
u stanju da duţe ostane. Od-jahao je kući po kiši, i odmah po ručku došao da vidi kako to najslađe i
najbolje stvorenje, besprekorno uprkos svih mana, podnosi to otkriće. Zatekao ju je uznemirenu i
snuţdenu. Frank čerčil je nevaljalac. Izjavila je kako ga nikad nije volela. Frank čerčil bi se još,
moţda mogao popraviti. Kad su se vraćali u kuću, dala mu je i ruku i reč. postala je njegova Ema.
Da je tada mogao da se seti Franka čerčila, moţda bi smatrao da je to vrlo zgodan mladić.
406GLAVA PEDESETA Kako su se Emina osećanja, kad se vratila u kuću, razlikovala od onih s
kojima je iz nje izišla! Tad je jedva smela da se nada da će joj se patnje malo ublaţiti; sad je sva
treperila od sreće, i to od takve sreće za koju je verovala da mora biti još veća kad ta ustreptalost
prođe. Seli su da popiju čaj — isto društvo oko istog stola — kako su se često tako okupljali! I kako
joj se često pogled zaustavljao na istom ţbunju na travnjaku i zapaţao isti divni otsjaj sunc na
zahodu! Ali nikad u takvom duševnom stanju, nikad nije bilo ni slično! S velikim naporom je uspela
da se pribere, kako bi bila kao i obično paţljiva domaćica, pa čak i paţljiva kći^ „ Jadni g. Vudhaus
nije ni slutio kakva se zavera sprema protiv njega u grudima tog čoveka koga je tako srdačno
dočekao, raspitujući se briţno da nije nazebao na putu. Da je mogao da mu vid srce, ne bi se mnogo
brinuo za pluća. Ali i ne sanjajući kakvo mu zlo pret-stoji, i ne zapaţajući ništa neobično u izgledu i
ponašanju i jednog i drugog, ponavljao im je vrlo mirno sve novosti koje mu je saopštio g. Peri i
nastavio da priča, vrlo zadovoljan sobom, nimalo ne surrrhjajući šta bi oni njemu mogli reći. Sve
dok je g. Najtli sedeo s njima, Emina groznica nije popuštala, ali kad je on otišao, ona se malo
pomalo smirila i savladala, i u toku besan noći, kojom je platila takvo veče, razmišljala je o dva-tri
vrlo ozbiljna pitanja, zbog kojih ie uviđala da čak i njena sreća mora malo da se pomuti. Njen otac
— i Harijeta. čim je ostala sama, osetila je svu teţinu obaveza koje je dugovala svakome 408 od
njih; pitanje se sastojalo u tome kako da što više očuva spokojstvo i jednog i drugog. U pogledu
svog oca, brzo je našla odgovor. Još nije znala šta
će g. Najtli za-htevati, ali pošto je vrlo"kratko pregovarala sa svojim srcem, donela je čvrstu odluku
da nikad ne napušta svog oca. Ćak se i zaplakala/pri toj pomisli, smatrajući je grešnom. Dok je on/u
ţivotu, biće samo verena, ali se nadala da će ta iceridoa, ako nema opasnosti da zbog nje ode iz
kuće, moţda doprineti njegovom spokojstvu. Teţe joj je bilo da resi kako da postupi prema Harijeti:
kako da je poštedi nepotrebnog bola, kako da joj pruţi neko ublaţenje, kako da se što manje pokaţe
kao njen neprijatelj. Te stvari su je najviše zbunile i zadale joj najviše muke — i opet je sebi gorko
prebacivala i tuţno ţalila kao nikad ranije. Najzad je bila u stanju da resi samo to da će i dalje
izbegavati da se s njom sretne i da će joj sve što ima da kaţe saopštiti pismeno. Mislila je da bi bilo
izvanredno zgodno kad bi Harijeta sad za neko vreme otišla nekud iz Hajberija, i — upuštajući se u
novu zamisao — skoro je resila da nekako udesi da je pozovu u kuću na Bronsviškom trgu. Izabeli
se dopala Harijeta, a ona će se malo zabaviti ako provede nekoliko nedelja u Londonu. Verovala je
da bi na Harijetu novi . prizori i promena, ulice, radnje i deca svakako dobro de-, lovali. U svakom
slučaju, time bi pokazala paţnju i dobrotu — a ona ih zaista duguje — odvojile bi se zasada, i
odloţio bi se neprijatni čas kad će svi opet morati da budu zajedno. Ustala je rano i napisala pismo
Harijeti. Kad ga ' je završila, bila je tako ozbiljna, gotovo tuţna, da g. Najtli, koji je u Hartfild došao
na doručak, nije ipak stigao suviše rano: ono pola sata koje je zatim ukrala da bi s njim, šetajući
onim istim stazama ponovo, pretresla iste one stvari, bilo joj je neophodno da bi se opet vratila u
srećno raspoloţenje koje je uoči tog dana osetila. Nije prošlo dugo otkako je on otišao, ni u kom
slučaju toliko dugo da bi poţelela da misli na ma kog drugog, kad joj donesoše pismo iz Rendolsa
— vrlo debelo pismo; pogodila je šta se u njemu začelo nalazi i namr-štila se što mora da ga pročita.
Sad je ţelela svako dobro Franku čerčilu. Nisu joj bila potrebna nikakva objašnje409nja — potrebno
joj je bilo samo da nesmetano razmišlja — bila je ubeđena da neće biti u stanju da razume ma šta od
onog što je on napisao. Pa ipak, morala je da pročita. Otvorila je pismo; razume se da je tako —
pisamce g-đe ■Vesten upućeno njoj, sluţilo je kao uvod u Frankovo pismo g-đi Vesten. »Draga
moja Ema, s najvećim zadovoljstvom vam šaljem priloţeno pismo. Znam kako ćete ga pravilno oce-
niti i gotovo ne sumnjam u njegovo povoljno dejstvo. Verujem da se više nikad naša mišljenja o
piscu neće bitno razilaziti, ali neću da vas zadrţavam dugim uvodom. Mi smo vrlo dobro. Ovo
pismo je odagnalo onaj nemir koji sam u poslednje vreme osećala. Nije mi se mnogo svidelo kako
ste izgledali u utorak, ali i dan ]s bio sumoran; mada nikad nećete da priznate da vivme utiče na vas,
čini mi se da svi osećamo severo-istočni ve ■ tar. U utorak posle podne i juče ujutru, dok je besnela
oluja, mnogo sam mislila na vašeg oca, ali sam se sinoć umirila kad sam čula od g. Perija da mu
zdravlje nije poremećeno. — Vaša, A. V.«. (G-đi Vesten) Vindzor, jula »Draga gospođo, ako sam se
juče jasno izrazio, vi očekujete ovo pismo, ali očekivali ga ili ne, znam da ćete ga čitati
nepristrasno. i milostivo. Vi ste sušta dobrota, a verujem da će vam biti potrebna sva vaša dobrota
pa da opravdate neke moje ranije postupke Ali oprostila mi je ona koja ima'još više da mi zameri.
Dok evo pišem, hrabrost mi se vraća. Onome koji je srećan teško je da bude skrušen. Već sam dva
puta uspeo kad sam zatraţio oproštaj, pa sam moţda u opasnosti da se suviše uzdam u vaš i onih
vaših prijatelja koji su ima.'i nekog razloga da se uvrede. Vi svi morate nastojati da shvatite kakav je
tačno bio moj poloţaj kad sam tek' došao u Rendols; morate imati u vidu da sam imao tajnu koju je
trebalo sačuvati po svaku cenu. To je osnovna
činjenica. Drugo je pitanje jesam li imao prava što sam se stavio u poloţaj koji zahteva takvo
skrivanje. O nje410 mu sad neću raspravljati. One koji bi zamerili što sam pao u iskušenje da to
smatram svojim pravom, upućujem na jednu kuću od opeka, s malim prozorima dole, a velikim
gore, u Hajberiju, Nisam se usuđivao da joj se otvoreno udvaram. Teškoće koje sam imao zbog
tadašnjeg stanja u Enskumu suviše su dobro poznate da bi bilo potrebno da ih objašnjavam; imao
sam sreće da, pre no što smo se. rastali u Vejmetu, najčestitiju devojku na svetu nagovorim da mi
učini milost i pristane na tajnu veridbu. Da je odbila, poludeo bih. Ali vi ćete odmah reći, čemu ste
se nadali kad ste to činili? U šta ste se uzdali? U ma šta, u sve — u vreme, slučaj, okolnosti, u
lagano dejstvo, i u iznenadno otkriće, u istrajnost i zamor, zdravlje i bolest. Sve mi je izgledalo da
će biti dobro, a postigao sam prvu sreću, kad mi je obećala da će me čekati i da će mi pisati Ako
vam je potrebno još neko objašnjenje, imam čast, draga gospođo, da budem sin vašeg muţa, i
prednost što sam nasledio takvu narav da se uvek nadam dobru, a to vredi neuporedivo više od kuća
i imanja. Posmatrajte me, dakle, u tim okolnostima, kad sam prvi put došao u Rendols; svestan sam
svoje krivice, jer sam tu posetu mogao i ranije da Učinim. Setićete se i videćete da nisam došao dok
gospođica Ferfaks nije stigla u Hajberi; pošto ste vi bili ta kojoj sam naneo uvredu, znam da ćete mi
odmah oprostiti; moj otac saţaliće se na mene kad ga potsetim da sam sve dotle dok nisam došao u
njegovu kuću, bio lišen sreće da vas upoznam. Nadam se da se mom ponašanju za te dve vrlo srećne
nedelje koje sam proveo s vama, nije imalo šta da prebaci, sem u jednom pogledu. A sad sam došao
do svog glavnog, jedino vaţnog postupka dok sam boravio kod vas, koji mi zadaje brigu i zahteva
da ga vrlo paţljivo objasnim. S osećanjima najvećeg poštovanja i iskrenog prijateljstva pominjem
gospođicu Vud-haus; moj otac će moţda pomisliti da bi trebalo da dodam i najdublje skrušenosti. Iz
nekoliko reci koje je juče kazao znam šta misli i priznajem da ima prava što me osuđuje za neke
stvari. Moje ponašanje prema gospođici Vudhaus kazivalo je, mislim, više no što je trebalo. Da bi
što bolje sačuvao tajnu koja je za mene bila tako vaţna, došao sam u iskušenje da tu bliskost, u kojoj
smo 411se odmah našli, iskoristim više no što je dopušteno. Ne mogu da poreknem da sam se,
prividno, udvarao gospođici Vudhaus, ali nisam uveren da ćete mi verovati kad izjavim da me
nikakvi sebični razlozi ne bi nagnali da nastavim, da nisam bio ubeđen u njenu ravnodušnost. Ma
koliko da je prijatna i divna, gospođica Vudhaus nikad nije davala utisak mlade devojke koja moţe
da se zaljubi; a da nije pokazivala nikakvu sklonost da se zaljubi u mene, to sam podjednako
verovao i ţeleo. Moju paţnju primala je kao u šali, prirodno, vedro i prijateljski, što mi je savršeno
odgovaralo. Izgledalo je da se razumemo. S obzirom na naše odnose, trebalo je da ona tu paţnju
dobije i tako je i smatrala. Ne mogu da kaţem da li je gospođica Vudhaus počela stvarno da me
raz\i-me pre no što su protekle te dve nedelje; kad sam došao da se oprostim s njom, sećam se da joj
zamalo nisam ' priznao istinu, a onda mi se učinilo da nešto podozreva. Ali sam uveren da me je
posle toga prozrela — bar u izvesnoi meri. Moţda nije naslutila sve, ali je, onako pronicljiva, morala
nešto otkriti. U to ne mogu da sura- . njam. Videćete da se neće mnogo iznenaditi kad nestane
sadašnjih prepreka da se o toj stvari govori. često mi je to nagoveštavala. Sećam se kako mi je na
igranci kazala da treba da sam zahvalan gospođi Elten što se tako. stara o gospođici Ferfaks. Nadam
se da će ove pojedinosti o mom drţanju prema njoj mnogo ublaţiti ono sto ste vi i moj otac pogrešno
ocenili. Dok ste drţali da sam kriv pred Emom Vudhaus, nisam, mogao da očekujem ništa ni od
jednog ni od drugog. Oslobodite me te optuţbe i pribavite mi, kad to bude mogućno, oproštaj i
dobre ţelje te Eme Vudhaus, na koju gledam s toliko bratske neţnosti da joj ţelim da se i ona istinski
i sreći)o zaljubi kao i ja. Sad imate ključ za sve neobjašnjive stvari koje sam
govorio i činio za te dve nedelje. Srce mi je bilo u Hajberiju: trudio sam se da mi i telo što češće,
"ne izazivajući nikakve sumnje, bude tamo. Ako se setite ma kakvih čudnih postupaka, objasnite ih
sve ■ prema ovome. Smatram samo da je potrebno da kaţem da sam klavir, o kome se toliko
govorilo, poručio bez znanja gospođice F. koja mi nikad ne bi dopustila da joj ga pošaljem, da je
bilo ostavljeno"- njoj na volju. Što se 412 tiče otmenosti duše koju je pokazala otkako smo se ver
lili, draga moja gospođo, nemam reci da joj odam dovoljno priznanje. Vi ćete je, iskreno se nadam,
uskoro i sami bliţe upoznati. Nikakav opis ne moţe da je opiše. Mora vam sama reći kakva je, ali ne
recima, jer nema stvorenja koje tako namerno krije svoje vrline. Pošto sam počeo ovo pismo, koje
će biti duţe no što sam predviđao, dobio sam pismo od nje. Javlja da je sa zdravljem dobro, ali,
pošto se ona nikad ne ţali, ne usuđujem se da se na te njene reci oslonim. Ţeleo bih da čujem od vas
kako. izgleda. Znam da ćete je uskoro posetiti; sa strahom očekujem taj susret. Moţda ste je već
videli? Javite mi se što pre. Nestrpljiv sam da čujem hiljadu pojedinosti. Setite se kako sam se malo
zadrţao u Rendolsu, i kako sam bio pometen i uzrujan: još nisam mnogo bolje, još sam lud, ili od
sreće ili od jada. Kad pomislim na dobrotu i ljubav na koju sam naišao, na njenu valjanost i
strpljenje i na plemenitost moga ujaka, lud sam od sreće. Ali kad se setim svih nevolja koje sam joj
zadao i kako malo zasluţujem da mi oprosti, lud sam od besa. Samo kad bih mogao da je opet
vidim! Ali još ne smem na to da pomišljam: moj ujak se pokazao suviše dobar, ne treba da pređeni
meru. Moram da dodam još neţto ovom dugom pismu. Niste čuli sve što treba da čujete. Juče nisam
bio u stanju da vam dam bliţe pojedinosti, ali je potrebno da objasnim kako je iznenada, i u
izvesnom smislu, u nevreme, ćela stvar izbila, jer mada mi je događaj od 26 o. m., kao što ćete
zaključiti, odmah otvorio srećnije vidike, ne bih se odvaţio na tako prerane korake; da nije bilo
naročitih" okolnosti koje su zahtevale da ne oklevam ni časa. I sam bih se ustručavao da istupim
tako ţurno, a ona bi sve moje obzire prihvatila s još mnogo većom snagom i osetljivošću, ali izbora
nisam imao. Nagla odluka da stupi u sluţbu one ţene... Ovde sam, draga gospođo, bio primoran da
prekinem najednom da, bih se pribrao i smirio. Prošetao sam se po poljima i sad sam, nadam se,
dovoljno priseban da završim pismo kako treba. To mi je, ustvari, nđjbolnija uspomena. Poneo sam
se sramno. I gad mogu da priznam da sam za svoje ponašanje prema gospođici Vudhaus, kad sam se
pokazivao neljubazan prema gospođici Ferfaks, 413zaista zasluţio prekor. Ona ga je osudila, što je
trebalo da bude dovoljno. Mojim izgovorom da tim krijem istinu, nije se zadovoljila. Naljutila se;
meni se činilo da se bezrazloţno naljutila; bezbroj puta mi se učinilo da je pre^ terano savesna i
oprezna, nalazio sam čak da je hladna. Ali je ona uvek bila u pravu. Da sam se povinovao njenom
rasuđivanju i savladao svoju.nestrpljivu narav u onoj meri koliko je ona cenila da treba, izbegao bih
najveći bol. Posvađali smo se. Sećate li se prepodneva koje smo proveli u Donvelu? Tamo su se
zaoštrila sva ranija sitna nezadovoljstva. Zadocnio sam; sreo sam je kad se pešice sama vraćala kući
i hteo sam da pođem s njom, ali mi ona nije dopustila. Odlučno je odbila, što se meni činilo veoma
bezrazloţno. Sad, međutim, u tome vidim samo sasvim prirodnu i doslednu opreznost. Dok sam se
ja, sat ranije suviše ljubazno ponašao prema drugoj ţeni, kako bih pred svetom prikrio našu veridbu,
zar da ona odmah zatim pristane na predlog usled kojeg bi moţda lanija opreznost postala uzaludna?
Da nas je neko video kako se zajedno šetamo između Donvela i Hajberija, morao bi naslutiti istinu.
Međutim, ja sam bio toliko lud da sam se uvredio. Posumnjao sam u njenu ljubav. Sumnjao sam još
više sutradan na Boks Hilu, kad mi je, izazvana takvim mojim ponašanjem, bezobzirnim nemarom
koji sam prema njoj pokazivao, očevidnim udvaranjem gospođici V. kakvo nijedna razborita ţena ne
bi mogla da otrpi, savršeno jasnim recima kazala da sam je uvredio. Ukratko, draga moja gospođo,
za tu svađu ona nije nimalo kriva, dok sam se ja pokazao odvratno; vratio sam se u Ričmond istog
večera, mada sam mogao da ostanem s vama do sutradan ujutru, samo zato da bih što više pokazao
kako sam ljut na nju. Ali i tada, nisam bio tolika budala da ne mislim da se kroz neko vreme
pomirim, ali sam smatrao da je ona mene uvredila, uvredila me svojom hladnoćom, i otišao sam
rešen da ona učini prvi korak za izmirenje. Uvek će mi biti milo što niste pošli na taj izlet na Boks
Hil. Da ste bili svedok mog tamošnjeg ponašanja, teško mogu da pretpostavim da biste još nekad o
meni lepo mislili. Kako je ono delo-valo na nju, vidi se iz odluke koju je odmah zatim izazvalo: čim
je saznala da sam stvarno otišao iz Rendolsa, 414 prihvatila je ponudu te usluţne gospođe Elten, čiji
su me postupci uopšte, uzgred budi rečeno, uvek dovodili do ogorčenja i besa. Ne smem da
zameram trpeljivosti, koja se tako izdašno protegla na mene, inače bih se glasno pobunio protiv one
koju je pokazala prema toj ţeni. »Dţejn« molim vas! Zapazićete da još nisam sebi dopustio da je,
čak ni pred vama, zovem tim imenom. Pomislite, onda, šta sam morao trpeti slušajući Eltenove
kako ga jedno drugom dobacuju, i prostački nepotrebno ponavljaju, drsko pokazujući svoje
uobraţenje da su iznad nje. Imajte strpljenja, brzo ću završiti. Prihvatila je tu ponudu, rešivši da sa
mnom potpuno prekine, i sutradan mi napisala da se nikad više nećemo sresti. Smatra da je ta
veridba izvor kajanja i jadna za nas oboje, i raskida je. To pismo sam dobio upravo onog jutra kad je
umrla moja jedna ujna. Odgovorio sam u roku od jednog sata, ali, kako sam bio pometen i kako sam
odjednom imao da posvršavam mnoge stvari, umesto da sam taj odgovor poslao s ostalim
mnogobrojnim pismima tog dana, zaključao -sam ga u svoj pisaći sto. Verujući da sam dovoljno
napisao, mada samo nekoliko redova, nisam bio nimalo uznemiren. Malo sam se razočarao što mi
se nije odmah javila, ali sam joj našao izvinjenje a bio sam i mnogo zauzet. I —r- smem li da
vdodam? — suviše veselo gledao u budućnost da bih bio sitničar. Prešli smo u Vindzor. Dva dana
docnije primio sam od nje jedan paketić — sva moja pisma! Istovremeno stiglo je nekoliko redi u
kojima izraţava svoje veliko iznenađenje što nije dobila ni najkraći odgovor na svoje poslednje
pismo, i usto, pošto se ćutanje o jednoj takvoj stvari ne moţe drukčije razumeti i pošto oboje sigurno
podjednako ţelimo da se sve uzgredne stvari što p-re svrše, šalje mi, preporučeno, sva moja pisma i
traţi da njena, ukoliko mi nisu pri ruci da bih ih za ne-delju dana poslao u Hajberi, posle tog
vremena uputim na. . . : ukratko, zaprepašćeno sam pročitao punu adresu g. Smolridţa, kod Bristola.
Znao sam za to ime i mesto, znao sam sve, i odmah sam video šta je uradila. To se savršeno slagalo
s njenom odlučnošću koja mi je bila poznata; a krijući svoju nameru u ranijem pismu, pokazala je
svoju duševnu otmenost. Ni za šta na svetu ne bi 415 htela da izgleda kako mi preti. Zamislite taj
udar; zamislite kako sam, dok nisam stvarno otkrio svoju glupu gfešku, besneo zbog aljkavosti
pošte. Šta sam mogao da radim? Samo jedno. Morao sam da razgovaram sa svojim ujakom. Nisam
se mogao nadati da će me ona saslušati, ako nemam njegov blagoslov. Razgovarao sam; okolnosti
su mi išle na ruku; nedavni događaj omekšao je njegovu oholost, i pre no što sam očekivao, sasvim
se pomirio i pristao, i najzad mi je, jadnik, duboko uz-dahnuvši, zaţeleo da u braku budem srećan
kao što je i on bio. Mislim da će moja sreća biti drukčija. Jeste li voljni da me saţaljevate zbog
svega što sam morao pre-trpeti dok sam mu izloţio stvar, zbog neizvesnosti dok je sve još bilo u
pitanju? Ne; nemojte me saţaljevati dok nisam došao u Hajberi, i video kako se razbolela zbog
mene. Nemojte me saţaljevati dok nisam video njen bledi i bolešljivi lik. Stigao ■ sam u Hajberi u
vreme kad sam sigurno imao izgleda da je zateknem samu, znajući da obično kasno doručkuju. Nisu
me prevarile nade, a najzad me nisu prevarile ni u onome radi čega sam prešao taj put. Morao sam
da je ubeđujem i otklonim
njenu Ijutinu koja je dobrim delom bila razloţna i opravdana. Ali sam uspeo; pomirili smo se draţi,
mnogo draţi jedno drugome, nego ikad ranije, i više nikad ni jednog časa ne moţe nastupiti
nesporazum među nama. A sad, draga gospođo, oslobađam vas, ali ranije nisam mogao da završim.
Hiljadu i hiljadu puta hvala za svu dobrotu koju ste mi ukazali, i deset'hiljada puta za paţnju koju
ćete, slušajući svoje srce, učiniti njoj. Ako mislite da sam na neki način srećniji no što zasluţujem,
slaţem ^se s vama. Gospođica V. kaţe da sam dete sreće. Nadam se da je u pravu. U jednom
pogledu, moja sreća je nesumnjiva, što mogu da se potpišem kao Vaš zahvalni i neţni sin, '.■•■■ F.
C. Vesten čerčil«. GLAVA PEDESET PRVA To pismo je moralo tronuti Emu. Bila je prinuđena da
mu, uprkos svom predubeđenju, oda puno priznanje, kao što je g-đa Vesten i predviđala. Od
trenutka kad je naišla na svoje ime nije više mogla ođoleti: svaki red koji se odnosio na nju bio je
zanimljiv i skoro svaki prijatan. A kad je te draţi nestalo, sadrţaj je i dalje bio zanimljiv, jer joj se
prirodno vratilo staro poštovanje prema piscu tih redova, a usto je svaka slika ljubavi, u tom času za
nju morala biti veoma privlačna. Pročitala ga je na dušak. Mada je bilo neosporno da se poneo
rđavo, pokazalo se, ipak, da je to bilo manje rđavo no što je pretpostavljala. A napatio se, kajao se,
bi« mnogo zahvalan g-đi Vesten i toliko zaljubljen u g-cu Fer-iaks, a i ona sama bila je tako srećna
da nije mogla da bude stroga. Da ie tad ušao u sobu, rukovala bi se s njim srdačnije no ikad. Pismo
joj se toliko dopalo da je g, Najtlija, kad je opet došao, zamolila da ga pročita. Bila je uverena da g-
đa Vesten ţeli da ga saopšti drugima, naročito g. Naj-tliju koji je toliko zamerao njegovom drţanju.
»Vrlo rado ću ga pročitati«, reče on, »ali izgleda dugačko. Poneću ga večeras kući«. Ali nije moglo
da bude tako, jer će g. Vesten doći uveče i treba po njemu da ga vrati. »Više bih voleo da
razgovaram s vama«, odgovori on, »ali pošto to ispada kaoneko pitanje pravičnosti prema njemu,
ućiniću«. On poče da čita, ali se.skoro u istom času zaustavi da bi rekao: »Da su mi pre nekoliko,
rneseci ponudili da 27 Ema 417pogledam neko pismo tog gospodina svojoj maćehi, ne bih ga uzeo
ovako ravnodušno«. Nastavio je da čita u sebi, zatim osmehujući se, pri-meti: »Ih! Kitnjast i laskav
uvod. Ali tako on piše; ne moraju svi da pišu na isti način. Nećemo biti strogi«. »Imam običaj«,
dodade on uskoro, »da čitajući kazujem glasno šta mislim. Na taj način ću osećati da se nalazim
pored vas. Izgubiću manje vremena — ali ako vam se ne sviđa...« »Naprotiv. Baš bih volela«. G.
Najtli se ţivo vrati na čitanje. »Ovde pokušava da se izvlači«, reče on, »govoTeći o iskušenju. Zna
da nije u pravu i nema ništa razloţno da kaţe u svoju odbranu. Slabo. Nije trebalo da se veri. 'Očeva
narav'. Međutim, nije pravedan prema svom ocu. Narav gospodina Vestena, puna pouzdanja u ţivot,
blagoslovila je njegov ispravni i časni trud — ali gospodin Vesten je sve ono u čem sad uţiva
zaradio pre no što je takvu narav stekao. Sasvim tačno: nije došao dok gospođica Ferfaks nije bila
ovde«. »Nisam zaboravila«, reče Ema, »kako ste bili sigurni da bi on mogao da dođe ako hoće. Vrlo
širokogrudo prelazite preko toga, ali bili ste savršeno u pravu«. »Nisam bio sasvim nepristrasan u
prosuđivanju, Ema; ali ipak, mislim da mu ne bih verovao ni u slučaju da niste vi bili u pitanju«.
Kad je stigao do g-ce Vuđhaus, morao je sve naglas da pročita — sve što se odnosilo na nju,
smeškajući se, gledajući je, vrteći glavom, kazujući po koju reč u znak odobravanja ili negodovanja,
ffi prosto u znak svoje ljubavi, prema tome šta bi pročitao. Ali pošto je mirno razmislio, zaključak
mu je bio ozbiljan: »Vrlo rđavo — mada je moglo biti i gore. Upustio se u izvanredno opasnu igru.
Suviše duguje slučaju što je dobro prošao. Ne rasuđuje pravilno kako se prema vama poneo.
Ustvari, uvek je bio zanet sopstvenim ţeljama i nije mario ni za šta, ' sem za ono ""što je njemu
zgodno. Zamišljao je da ste pronikli njegovu tajnu! Sasvim prirodno, kad je sam smutljivac, što je
posumnjao da su i drugi takvi! Te tajne —•- ta lukavstva — kako čo-vek usled njih izopačeno
shvata stvari! Mila Ema, ne na418

laţite li da sve dokazuje kako je lepo da u odnosima s ljudima budemo otvoreni i iskreni?« Ema se
saglasi i pocrvene sećajući se Harijete, ali za to rumenilo nije mogla da pruţi nikakvo iskreno
objašnjenje. »Hajde, nastavite«, reče ona. On nastavi, ali se vrlo brzo opet zaustavi da bi rekao:
»Klavir! Eh — to je postupak veoma, veoma mladog čoveka, suviše mladog da bi razmislio ne čini
li time više neugodnosti nego zadovoljstva. Prava dečačka zamisao! Ne mogu da razumem čovekn
koji hoće da pruţi ţeni neki dokaz svoje ljubavi, za koji zna da joj neće biti prijatan: a on je znao da
bi ga ona sprećila da pošalje klavir, samo da je mogla«. Posle toga čitao je neko vreme bez prekida.
Kad je naišao na mesto gde Frank čerčil priznanje da se sramno poneo, zastao je prvi put da kaţe
nešto više od po koje uzgredne reci. »Savršeno se slaţem s vama, gospodine«, primetio je. »Zaista
ste se poneli vrlo sramno. To je najtačnije što ste napisali«. A pošto je pročitao ono što je odmah
zatim nailazilo, kako je došlo do neslaganja među njima i kako je on uporno produţio da postupa
suprotno od onog što je Dţejn Ferfaks smatrala ispravnim, on zastade malo duţe da bi rekao: »Ovo
je vrlo rđavo. Sebe radi'jnaveo je nju da dođe u izvanredno teţak i neprijatan poloţaj pa je trebalo da
se prvenstveno stara za nju da što manje pati. Pri odrţavanju prepiske s njim ona je morala naići na
mnogo više teškoća nego on. Da je imala i neke nerazloţne obzire, trebalo je da ih poštuje; ali svi
njeni obziri bili su razloţni. Da bismo se nekako pomirili s tim što je onako bila kaţnjena, moramo
se vratiti na jedinu njenu grešku i setiti se da nije dobro učinila što je pristala na tu veridbu«. Ema je
znala da sad nailazi izlet na Boks Hil i uznemirila se. Tamo se ponašala vrlo neprilično! Iskreno se
stidela i pomalo se pribojavala kako će je sad pogledati. Međutim, on je sve to pročitao mirno,
paţljivo i bez ijedne reci; samo je jednom za trenutak pogledao u nju i odmah' skrenuo pogled,
plašeći se da ne nanese bola — kao da se uopšte nije sećao tog izleta. 419»Ne hvali mnogo
paţljivost naših dobrih prijatelja, Eltenovih«, primeti on zatim. »Njegova osećanja su razumljiva.
Šta! Stvarno se resila da potpuno.raskine! činilo joj se da se zbog te veridbe i on i ona kaju i pate —
i ona je raskinula. Tu se lepo vidi koliko je nju mučilo njegovo ponašanje! On mora da je
izvanredno. ..« »Ne, ne, čitajte dalje. Videćete koliko on pati«. »Nadam se da pati«, odgovori g.
Najtli hladno i produţi da čita. »Smolridţ! Šta to znači? Šta je to?«
»Primila se da ide za vaspitačicu dece gospođe Smolridţ — jedne drage prijateljice gospođe Elten
— blizu Mapi Grojuva — uzgred budi rečeno, kako li gospođa Elten podnosi to razočarenje?« »Ne
govorite ništa, mila Ema, dok čitam — čak ni 0 gospođi Elten. Još samo jednu stranu. Uskoro ću,
svršiti. Ala taj opširno piše!« »Volela bih da to pismo čitate s više blagonaklonosti prema njemu«.
»E, ovde zbilja ima osećanja. Izgleda da mu je bilo teško kad je nju zatekao bolesnu. Svakako, ne
moţe biti sumnje da je voli. 'Draţi, mnogo draţi, no ikad'. Nadam se da će dugo osećati koliko je
dragoceno to izmirenje. Vrlo širokogrudo zahvaljuje, na hiljade i desetine hiljada. 'Srećniji no što
zasluţujem'. E, tu pokazuje da poznaje sebe. 'Gospođica Vudhaus kaţe da sam dete sreće'. "Tako je
rekla gospođica Vudhaus, je li? Lep završetak — 1 eto gotovog pisma. 'Dete sreće!' Vi ste ga tako
nazvali, zar ne?« »Izgleda da vas njegoyo pismo nije onako zadovoljilo kao mene, ali ipak, zbog tog
pisma ćete začelo — ja se bar nadam — bolje misliti o njemu. Nadam se da ga je ono unekoliko
podiglo u vašim očima«. »Da, nesumnjivo ga je podiglo. Učinio je velike greške — učinio ih je iz
bezobzirnosti — lakomislenosti. Savršeno se slaţem s njegovim mišljenjem da je, vero-vatno,
srećniji no što zasluţuje. Ali ipak, s obzirom da on, nema sumnje, istinski voli gospođicu Ferfaks, i
uskoro će, nadajmo se, imati preimućstvo da bude stalno s njom, gotov sam da verujem da će se
popraviti i primiti od nje onu čvrstinu i istančanost u načelima koja mu nedostaje. A sad, dopustite
da vam govorim o nečem 420 drugom. Sad mi je mnogo stalo do dobra druge jedne ličnosti, te ne
mogu više da mislim o Franku čerčilu. Otkako sam vas jutros ostavio, Ema, neprestano premišljam
o jednoj stvari«. On izloţi šta je to: jasno, iskreno, jezikom pravog engleskog gospodina, kojim je g.
Najtli govorio čak i sa ţenom u koju je zaljubljen, pitao se kako da je zaprosi a da ne naruši sreću
njenog oca. Već pri prvoj reci, Ema je imala spreman odgovor. »Dok je njen mili otac u ţivotu, njoj
je nemoguće da menja svoj poloţaj. Nikad ne bi mogla da ga napusti«. Međutim, on je prihvatio
samo jedan deo tog odgovora. G. Najtli je isto tako snaţno kao i ona osećao da joj je nemoguće da
napusti oca, ali se nije saglašavao da ne moţe biti nikakve promene u njenom ţivotu. On je duboko i
paţljivo razmislio; isprva se nadao da će nagovoriti g. Vudhausa da pređe u Don-vel; voleo bi da je
to ostvarljivo, ali poznavajući g. Vudhausa, nije se mogao zavaravati tom nadom; sad je priznao da
bi takvom seobom izloţili opasnosti udobnost njenog oca, a moţda i njegov ţivot, a time se ne smeju
igrati. Zar g. Vudhausa da odvedu iz Hartfilda! Ne, osećao je da to ne treba pokušavati. Ali, pošto je
tu nameru odbacio, smislio je nešto drugo i veruje da njegova mila Ema neće naći tome zamerke.
Smislio je — da njega prime u Hartfild! Dokle god sreća njenog oca —■ drugim recima njegov
ţivot — bude zahtevala da Hartfild ostane njen dom, biće i njegov. I Emi je već prolazilo kroz glavu
kako bi bilo da svi pređu u Donvel. Kao i on, razmislila je o tome i odustala, ali ova druga
mogućnost nije joj pala na pamet. Shva-tala je da on time pokazuje veliku ljubav. Uviđala je da,
napuštajući Donvel, sigurno ţrtvuje mnogo od svoje nezavisnosti, slobodne upotrebe svog vremena
i svojih navika, i da će, ţiveći stalno s njenim ocem, u kući koja nije njegova, morati mnogo, vrlo
mnogo da podnosi. Ona obeća da će razmisliti o tome i posavetova ga da i sam još jednom razmisli.
Ali je on bio ubeđen da nikakvo razmišljanje ne bi moglo da izmeni njegove ţelje ili gledište u ovoj
stvari. Uveravao je da je o tome dugo i 421mirno promislio: ćelog jutra sklanjao se od Viljema Lar-
kinsa da bi mogao u miru da razmišlja.
»Aha! Eto jedne teškoće koju nismo resili«, uzviknu Ema. »Sigurna sam da se Viljemu Larkinsu to
neće svi-deti. Morate prvo da dobijete od njega pristanak, pre no što ga zatraţite od mene«.
Međutim, obećala je da će razmisliti, i što je još više, gotovo je obećala da će o tome razmišljati s
name-rom da sve prihvati kao vrlo dobro. Zanimljivo je da Emi, koja je sad s mnogih,- vrlo mnogih
tačaka gledišta razmišljala o Donvelu, nijednom nije palo na pamet da će oštetiti svog sestrića
Hernija, o čijim je pravima budućeg naslednika ranije onako budno vodila računa. Moralo joj je
proći kroz glavu da će to moţda imati nekog značaja za jadnog malog dečka, pa - ipak se samo
osmehnula u sebi svesno i vragolasto, zabavljajući se što je pronašla stvarni uzrok zbog kojeg joj je
bilo mrsko da se g. Najtli oţeni g-com Ferfaks, ili bilo s kojom drugom, dok je u ono vreme to
pripisivala samo svojoj svesrdnoj brizi za dobro svoga sestrića. Što je više razmišljala, sve joj se
više dopadao taj njegov predlog, ta zamisao da se uda a da ostane u Hart-fildu. činilo joj se da se
umanjuju nevolje koje bi on trpeo, da se uvećavaju njena preimućstva, a njihovo zajedničko dobro
preteţe nad svim nezgodama. Imaće takvog druga u briţnim i neveselim danima koji će naići!
Takvog saradnika u svim onim duţnostima i poslovima koji će vremenom postajati sve tuţniji! Bila
bi savršeno srećna da nije jadne Harijete: svaka njena radost povlači sobom i uvećava patnje njene
prijateljice, koju će sad čak morati da isključi iz Hart-filda.. Sirota Harijeta, iz čiste, milosrdne
opreznosti mora ostati daleko od divnog porodičnog kruga koji je Ema sada sebi obezbedila. Gubi u
svakom pogledu. Ema nije ţalila što je ubuduće neće viđati, jer nije mislila da će time njene radosti
biti okrnjene: u tom novom krugu, Harijeta bi, uglavnom, bila na teretu. Ali je za samu tu jadnu
devojku bilo svirepo što mora da podnosi kaznu koju nije zasluţila. 422 Razume se, vremenom će
zaboraviti g. Najtlija to-jest, potisnuće ga drugi. Ali nije se moglo očekivati da se to vrlo skoro desi.
Za razliku od g. Eltena, sam g Nai-th neće ništa doprineti tom isceljenju. G. Najtli koji e uvek
prema svakom, tako ljubazan, osetljiv, pun iskrenih obzira, nikad manje no sada neće zasluţivati da
aa ona oboţava. S druge strane, bilo bi suviše kad bi se, čak 11 Ha.riJete-. "Okivalo da se zaljubi u
više od tri čo-veka u toku jedne godine.GLAVA PEDESET DRUGA Ema se osetila mnogo lakše
kad je otkrila da Harijeta, kao i ona, izbegava da se sretnu. Mučno im je bilo i da se dopisuju. Kako
bi tek bilo da su morale da se sastanu! Harijeta se izraţavala lepo, kao što se moglo očekivati, ne
zamerajući ništa, niti pokazujući da smatra da se s njom rđavo postupa; pa ipak, Emi se po njenim
recima činilo da je malčice uvređena, ili nešto vrlo slično, usled čega je još više ţelela da se ne viđa
s njom. Moţda joj je to samo govorila njena savest, ali joj je izgledalo da se samo anđeo ne bi
uvredio posle takvog udara. Nije joj bilo teško da od Izabele dobije poziv za Ha-rijetu, a razlog,
srećom, nije morala da izmišlja, pošto je imala jedan dovoljan: postojao je jedan pokvaren zub.
Harijeta je odista već neko vreme ţelela da ode zubnom lekaru. G-đa Dţona Najtlija bila je očarana
što moţe da joj pomogne: sve što se ticalo lečenja neobično je poštovala — i mada zubnog lekara
nije volela onoliko koliko g. Vingfilda, rado se primila da se stara o Harijeti. Pošto je uredila sve sa
sestrom, Ema je predloţila to Harijeti i lako je ubedila. Rešeno je da Harijeta otputuje; pozvali su je
na dve nedelje najmanje; odvešće se kolima g. Vudhausa. O svemu su se dogovorili, sve je izvršeno
i Harijeta se sad nalazila na sigurnom mestu, u kući na Brunsviškom trgu.
Tek sad je Ema mogla zaista da uţiva u posetama g. Najtlija; mogla je da govori i da sluša, istinski
srećna, a da je ne koči ono osećanje nepravde, krivice, nečeg veoma bolnog, koje bi je obuzelo kad
bi se setila da se 424 jedno teško razočarano biće nalazi u njenoj blizini, i da moţda u tom trenutku
silno pati srce koje je ona sama zavela stranputicom. Moţda se Emi neopravdano činilo da ima neke
razlike da li je Harijeta kod g-đe Godar ili je u Londonu, ali je mislila da će joj u Londonu sigurno
mnoge stvari pobuditi radoznalost i zabaviti je, odvratiti je od prošlosti i sprečiti da misli o sebi.
Nije htela da neka druga briga odmah stupi na me-sto koje je u njenoj glavi dotle zauzimala
Harijeta. Jedna duţnost je čekala na nju: saopštenje koje bi samo ona imala prava da učini — da
obavesti oca da se ve-rila — ali zasad nije htela da priđe tom zadatku. Resila je da to otkriće odloţi
dok g-đa Vesten ne bude dobro. U tom trenutku nije smela da unosi nove razloge za uznemirenje
među one koje voli — niti je htela da samu sebe unapred muči teškoćama pre no što kucne čas.
Ţelela je da bar dve nedelje provede slobodno i spokojno , i tako još punije oseti ove snaţne i
uzbudljive radosti. Uskoro je odlučila da, iz duţnosti i radi zadovoljstva, pola sata tog duševnog
odmora posveti Dţejn Ferfaks i poseti je. Trebalo je da ode do nje — a i ţelela je da je vidi, pošto joj
se naklonost prema njoj, pored ostalih pobuda, uvećala i sličnošću njihovih sadašnjih okolnosti. U
tome će naći neku vrstu skrivenog zadovoljenja, a znajući kako slične stvari očekuju od budućnosti,
još paţljivije će slušati ono što će Dţejn hteti da saopšti. Otišla je — jednom se uzalud odvezla do
tih vrata, ali u kuću nije ulazila od onog jutra posle izleta na Boks Hil, kad je jadna Dţejn bila onako
tuţna da se saţalila na nju, mada one njene najteţe patnje nije ni slutila. Plašeći se da im neće biti
milo što dolazi, sačekala je u hodniku i zamolila da ih obaveste o njenom dolasku, iako je sigurno
znala da su kod ku^p čula je kako je Pati kazala njeno ime, ali nije nastala onakva trka kao ranije,
koju je jadna g-ca Bejts onako vesto objasnila. Ne, ništa nije čula, sem usrdnog odgovora:
»Zamolite je da se popne«, a trenutak docnije, na stepenicama je presrela sama Dţejn, prilazeći joj
ţurno, kao da je smatrala da drukčiji doček ne bi bio dovolfan. Ema je nikad nije vi-dela tako svezu,
lepu i privlačnu. Bila je zbunjena, ţi425vahna i srdačna, na licu i u ponašanju ogledalo joj se sve što
joj je nekad moţda nedostajalo. Prišla je, pruţila ruku i kazala tihim, ali veoma uzbuđenim glasom:
»Zaista vrlo ljubazno! Gospođice Vudhaus, nisam u stanju da izrazim. . . Nadam Se da ćete
verovati.., Izvinite me što ne mogu da nađem reći«. Ema je bila zadovoljna i ubrzo bi pokazala da
joj reci nisu potrebne, da ie nije zadrţao glas g-đe Elten iz sobe i naterao da sva svoja prijateljska i
radosna ose-ćanja saţme u jedan vrlo, vrlo srdačan stisak ruke. G-đa Bejts i g-đa Elten sedele su
zajedno. G-ca Bejts je bila izišla, što je objašnjavalo onu tišinu u početku. Ema je mogla poţeleti da
g-đa Elten nije tu, ali je bila tako raspoloţena da je imala trpeljivosti prema svima. A kako ju je g-đa
Elten dočekala neobično ljubazno, nadala se da im taj susret neće teško pasti. Ubrzo je bila uverena
da je prozrela g-đu Elten i razumela zašto je, kao i ona sama bila dobro raspoloţena; g-ca Ferfaks
joj" se poverila, pa je zamišljala da zna ono što je za druge još tajna. Ema je to odmah videla po
izrazu njenog lica, i dok se pozdravljala s g-đom Bejts i naizgled slušala odgovore dobre starice,
vide kako ona, kao da ţeli da se naročito pokaţe tajanstvena, savija pismo koje je verovatno čitala na
glas g-ci Ferfaks i vraća ga u purpurnozlatnu torbicu pored sebe, govoreći i značajno klimajući
glavom: »Znate, moţemo drugi put da završimo. Vi i ja ćemo uvek imati prilike. Ustvari, čuli ste
ono najvaţnije. Htela sam jedino da vam pokaţem da gospođa
S. prima naše izvinjenje i ne ljuti se. Vidite kako divno piše. Ah, ona je krasno stvorenie! Oduševili
biste se njom da ste otišli. Ali ni reci više Budimo oprezni — ponašajmo se što bolje umemo. Pst!
Sećate se onih stihova — sad ne mogu da se setim ćele pesme: Kad je neka gospa u pitanju, tada —
Znate već dobro — sve drugo pada. A sad ja kaţem, draga moja, u našem slučaju, umesto gospa,
čitajte. . . ćut! Pametnom je dosta jedna reč. Sjajno sam raspoloţena, zar ne? Ali hoću da vas umirim
u

pogledu gospođe S. Kao što vidite, potpuno se zadovoljila kad sam se ja zauzela i objasnila joj«.
Cim se Ema okrenula samo da pogleda pletivo g-đe Bejts, ona dodade opet, polušapatorn: ■
»Nisam nikog pomenula, kao što vidite. O, ne! Oprezna sam kao kakav ministar. Vanredno sam
izvela!« Ema nije sumnjala. G-đa Elten se razmetala i ponavljala to svakom mogućom prilikom.
Pošto su neko vreme sve zajedno razgovarale o vremenu i g-đi Vesten, ona joj se najednom obrati
ovako: »Ţar vam se ne čini, gospođice Vudhaus, da se ova naša mala obešenica divno oporavila?
Ne mislite li da njeno ozdravljenje sluţi na čast Periju?« (Tu ispod oka značajno pogleda u Dţejn.)
»Boga mi, Peri je nju izlečio za vanredno kratko vreme! O, da ste je videli, kao ja, kad je najgore
izgledala!« Kad je g-đa Bejts kazala n*-što Emi, ona prošapta još: »Nećemo reći nijednu reč o
pomoći koju je Peri moţda dobio: nijednu reč o nekcsn mladom lekaru iz Vindzora. O, ne, zasluga
će biti samo Perijeva«. »Gospođice Vudhaus, gotovo nisam imala zadovoljstvo da vas vidim posle
izleta na Boks Hil«, otpoče ona, malo kasnije. »Vrlo prijatan izlet. Pa ipak, čini mi se da je nešto
nedostajalo. Nije izgledalo... tojest, izgledalo je kao da neki nisu najbolje raspoloţeni. Tako se bar
meni činilo, ali moţda sam se prevarila. Međutim, smatram da nas je dovoljno zadovoljio da bismo
ponovo poţelele da idemo. Šta vas dve mislite o tome da skupimo isto društvo i opet napravimo
izlet na Boks Hil, dok još traje lepo vreme? Mora biti isto društvo, znate, potpuno isto, bez ijednog
izuzetka«. Ubrzo potom uđe g-ca Bejts i Ema se zabavljala slušajući je kako joj zbunjeno odgovara,
jer je, kako je pretpostavljala, bila u nedoumici šta moţe da kaţe i nestrpljiva da ispriča sve. »Hvala,
gospođice Vudhaus, vi ste sušta ljubaznost. Nemoguće je reći. .. da, odist, sasvim razumem. . .
budućnost drage Dţejn... tojest, hoću da kaţem... Ali divno se oporavila. Kako je gospodin Vudhaus?
Milo mi je. . , Nije u mojoj moći. Kako smo se lepo okupile ovde. Da, začelo. Krasan mladić!...
tojest... tako je ljubazan; 423 427mislim na dobrog gospodina Perija! Tako paţljiv prema Dţejn!« A
po velikom, zahvalnom oduševljenju koje je više no obično izraţavala g-đi Elten kad je ugledala,
Ema nasluti da su se u Parohiskom domu malo ljutili na Dţejn i da je to sad milostivo izglađeno.
Odista, posle nekoliko prošaptanih reci koje su rasterale svaku sumnju, g-đa Elten reče glasnije:
»Da, evo me, dobra moja prijateljice; sedim odavno i da sam kod nekog drugog, smatrala bih da je
red da se izvinim, ali, pravo da kaţem, čekam svog muţa i gospodara. Obećao je da će doći po mene
da bi vam izrazio svoje poštovanje«. »Šta kaţete! Zar ćemo imati zadovoljstvo da nas po-. seti
gospodin Elten? To je zaista velika paţnja, jer znam da gospoda ne vole prepodnevne posete, a
gospodin. Elten je toliko zauzet«.
»Boga mi i jeste, gospođice Bejts. Zauzet je od jutra do mraka. Neprestano mu dolaz_ ljudi zbog
ovog ili onog. Sudije, staratelji^ i crkveni tutori, uvek ţele da čuju njegovo mišljenje. Izgleda da
nisu u stanju ništa da učine bez njega. 'Zaista, gospodine E.', često mu kaţem, 'bolje vi nego ja. Ne
znam šta bi bilo od mog crtanja i sviranja, kad bi me i upola toliko posećivali'. I ovako je rđavo, jer
sam zanemarila i jedno i drugo, toliko da je to neoprostivo. Verujem da za poslednje dve nedelje
nisam otsvirila ni jedan takt. Pa inak će doći, verujte mi; da, samo da bi vas pozdravio«. I diţući
ruku da bi zaklonila svoje reći od Eme: »Da čestita, znate. O, da, to mora«. G-ca Bejts se, sva
srećna, osvrte oko sebe. »Obećao je da će doći čim bude mogao da se izvuče od Najtlija; on i Najtli
zatvorili su se i zadubili u neki posao. Gospodin E. je Najtlijeva desna ruka«. Ema se ni za šta na
svetu ne bi osmehnula, i samo reče: »Je li gospodin Elten otišao pešice u Donvel? Biće mu
vrućina«. »O, ne, to je sastanak kod »Krune« — redovan sastanak. Vesten i Koul će takođe doći, ali,
naravno, čovek pominje obično samo one koji su glavni. Verujem da uvek biva onako kako hoće
gospodin E. i Najtli«. »Da niste pobrkali dan?« upita Ema, -»Skoro sam sigurna da je sastanak kod
»Krune« zakazan tek za sutra. 428 Gospodin Najtli je juče bio u Hartfildu i govorio je o suboti«.
»O, ne, sastanak je sigurno danas«, glasio je njen otsečni odgovor, koji je pokazivao da g-đa Elten
ne moţe da pogreši. »Mislim«, nastavi ona, »da je ovo najzamor-nija parohija koja postoji. U Mapi
Grouvu nikad nismo čuli za tako nešto«. »Vaša parohija je bila mala«, reče Dţejn. t »Verujte, draga
moja, ne znam, jer se o tome nikad nije govorilo«. »Ali to se vidi iz malog broja đaka u školi o
kojoj ste mi pričali da je pod pokroviteljstvom vaše sestre i gospođe Brag; to je jedina škola, a ima
samo dvadeset pet učenika«. »Ah, vi pametni stvore, sasvim taćno. Kako vam radi mozak! Slušajte,
Dţejn, kad -bismo se vi i ja spojile, načinile bismo savršenu ličnost. Moja ţivost i vaša temeljitost
stvorile bi savršenstvo. Ali time ne ţelim da kaţem da vas izvesni ljudi ne smatraju već
savršenstvom. -Ali pst... ni reći, molim vas«. Ta opomena bila je nepotrebna; Dţejn je htela da
govori, ne s g-đom Elten, već s g-com Vudhaus, kao što je ova poslednja jasno videla. Očevidno je
ţelela da joj, ukoliko je učtivost dopuštala, ukaţe naročitu paţnju, mada se često sve završavalo
jednim pogledom. Pojavi se g. Elten. Njegova gospa ga dočeka ţivahno i veselo. »Lepo, boga mi,
gospodine; poslali ste me ovamo da smetam svojim prijateljima, dok nas vi ne udostojite da dođete.
Ali znali ste s kakvim pokornim stvorenjem imate posla. Znali ste da se neću mrdnuti dok se ne
pojavi moj muţ i gospodar. Evo već čitav sat sedim ovde i ovim mladim gospođicama dajem primer
prave supruţanske poslušnosti, jer ko zna. moţda će im skoro biti potreban«. G. Elten se toliko
zajapurio od vrućine i toliko umorio da je sva ta duhovitost promašila. Morao je da se pozdravi s
ostalim gospama, ali je odmah zatim počeo da se vajka kako mu je vrućina i kako je uzalud pešačio.
»Kad sam stigao u Donvel«, reče on, »Najtlija nigde nisu mogli da nađu. Vrlo čudnoi Vrlo
neobjašnjivo, kad 429sam mu ja jutros poslao pisamce i on odgovorio da će sigurno biti kod kuće
do jednog sata«. »Donvel!« uzviknu njegova ţena. »Dragi moj gospodine. Eh, niste bili u Donvelu,
hoćete, valjda, da kaţete kod »Krune«; dolazite sa sastanka kod »Krune«. »Ne, ne, to je sutra.
Naročito sam ţeleo da vidim Najtlija danas, upravo zbog tog sastanka. Uţasno toplo jutro! I to sam
išao preko polia« (govoreći
mučeničkim glasom), »pa je bilo još gore. A onda ga nisam zatekao kod kuće! Verujte mi, nisam
nimalo zadovoljan. Nije ostavio nikakvo izvinjenje, nikakvu poruku. Domaćica je izjavila da ne zna
da me je očekivao. Vrlo neobično. Niko nije imao pojma kuda je otišao. Moţda u Hartfild, moţda u
Ebi Mil, moţda u svoju šumu. Gospođice Vud-haus, to ne liči na našeg prijatelja Najtlija. Umete li
vi da objasnite?« Ema se zabavljala uveravajući ga da je to odista vrlo neobično i da ona nema
nijednu reč da kaţe u njegovu odbranu. »Nisam u stanju da zamislim«, uzviknu g-đa Elten
(ogorčeno kao što se i očekuje od.supruge), »nisam u stanju da zamislim kako je tako mogao da
postupi, i to prema vama! Niko nikad ne bi očekivao da će baš vas zaboraviti! Dragi moj gospodine
E., morao je ostaviti poruku za vas, uverena sam da je morao. čak ni Najtli ne bi mogao da bude
tako nastran; posluga je zaboravila. Verujte mi da je tako: a slugama u Donvelu se to lako moglo
desiti, svi su, kao što sam često zapazila, vrlo nespretni i nemarni. Ni za šta na svetu ne bih trpela
pored trpeze onakvo stvorenje kao što je njegov Hari. A što se tiče gospođe Hodţis. Rajt je nimalo
ne ceni. Obećala mu je neki recept i nikad ga nije poslala«. »Sreo sam Viljema Larkinsa«,
nastavljao je g. Elten, »kad sam došao blizu Donvela i on mi je kazao da neću zateći kod kuće
njenovog gospodara, ali mu nisam pove-rovao. Viljem je izgledao nešto neraspoloţen. Ne zna šta je
u poslednje vreme njegovom gospodaru, rekao je, ali nikad ne moţe da razgovara s njim Ne tiče me
se šta hoće Viljem Larkins. ali ie odista veoma vaţno da danas vidim Najtlija, i vrlo mi ie neugodno
što sam po ovoj vrućini išao i ništa nisam postigao«.

Ema pomisli da će najbolje uraditi ako se odmah vrati kući. Tamo je, vrlo veaovatno; tog istog časa
očekuju, a g. Najtlija će moţda zadrţati da ne zgreši još više, bar prema g. Eltenu, ako ne prema
Viljemu Larkinsu. Kad se pozdravljala, bilo joj je prijatno videći da g-ca Ferfaks hoće da je isprati
iz sobe i da je sišla s njom niz stepenice; tako joj se pruţila prilika koju je odmah iskoristila, rekavši:
»Moţda je i bolje što mi se nije ukazala mogućnost da više razgovaram s vama. Da niste bili
okruţeni drugim prijateljima, mogla sam doći u iskušenje da otpoč-nem razgovor o jednoj stvari, da
pitam, da govorim otvorenije no što bi, strogo uzev, bio red. Osećam da bih se, začelo, pokazala
nepristojna«. »O!« uzviknu Dţejn, rumeneći i dvoumeći se, što joj je beskrajno bolje pristajalo nego
sva otmenost njenog obično spokojnog drţanja, »tu ne bi bilo nikakve opasnosti. Postojala bi jedino
opasnost da budem dosadna. Niste mi mogli pričiniti veće zadovoljstvo nego kad ste izrazili ţelju
da... Odista, gospođice Vuđhaus«, (govoreći pribrinije), »znajući kako sam se rđavo ponela, te-šim
se naročito kad čujem da me oni moji prijatelji, do čijeg mi je dobrog mišljenja najviše stalo, nisu
suviše omrznuli. .. Nemam vremena da kaţem ni polovinu onog što bih htela. Ţelim da se
opravdam, izvinim, da objasnim svoje ponašanje. Osećam da to dugujem. Ali, naţalost... ukratko,
ako se vaše milosrđe ne opire da sa mnom budete prija. .. »O, vi ste isuviše savesni, odista jeste«,
uzviknu Ema toplo, uzimajući je za ruku. »Ne dugujete mi nikakva izvinjenja a svi kojima ih, kako
se moţda očekuje, dugujete, savršeno su zadovoljni, čak oduševljeni...«
»Vi ste vrlo ljubazni, ali znam kako sam se prema vama ponašala. Hladno i usiljeno. Uvek sam
morala da se pretvaram. Ţivot mi je bio pun prevara! Znam da sam vam morala biti odvratna«.
»Molim vas, ne govorite više. Smatram da jedino ja treba da se izvinim. Oprostimo odmah jedna
drugoj. Moramo svršiti što pre sve što ima da se učini, i verujem da naša osećanja tu neće gubiti
vreme. Nadam se da imate dobre vesti iz Vindzora?« 430 431»Vrlo dobre«. »A iduća novost koju
ćemo čuti biće, pretpostavljam, da vas gubimo — upravo kad sam počela da vas bolje upoznajem«,
»O, što se toga tiče, razume se da još ništa ne moţe da se misli. Ostaću ovde dok me ne pozovu
pukovnik i gospođa Kambel«. »Moţda još ništa ne moţe da se resi«, odgovori Ema smešeći se, »ali,
izvinite me, mora da se misli«. Dţejn joj se osmehnu takođe i odgovori: »Sasvim ste u pravu:.mislili
smo. Priznaću vam (uve-rena sam da ćete ćutati) da je rešeno toliko da ćemo ţive ti s gospodinom
čerčilom u Enskumu, Duboka ţalost trajaće bar tri meseca, ali posle toga verujem da nećemo imati
više šta da čekamo«, »Hvala, hvala. U to sam upravo ţelela da se uverim. O, ne znate koliko volim
sve što je određeno i otvoreno! Zbogom, zbogom«. GLAVA PEDESET TREĆA svoje nn OIM ■',"
imak l° preimnćstvo što se j°Š Više će Je razmaziti nego vas« oda će bude> šte Biće snosirfdetinttvu
*M ,mnOgih ^^ Biće ne" rija Nema u memvr DoprPvlla5e s* "koliko bude sta-J iNema u men, vise
one gorčine naspram razmaţene 28 Ema 433dece koju sam ranije osećao, mila moja Ema. Kad svu
svoju sreću vama dugujem, bio bih strašno nezahvalan ako bih prema njima bio strog, zar ne?« Ema
se nasrneja i odgovori: »Ali vi ste mi, svojim naporima, pomogli da suzbijem ono što su drugi
popuštanjem načinili. Sumnjam da bi se bez toga sama, svojim razumom, popravila«. »Sumnjate?
Ja ne sumnjam. Od prirode ste dobili razboritost, od gospođice Tejlor načela. Morali ste se dobro
razviti. Svojim uplitanjem ja sam mogao da nane-sem štete kao i koristi. Sasvim prirodno ste mogli
reći, kakva prava ima on da mi pridikuje? I bojim se da vam se to, sasvim prirodno, moglo učiniti
neprijatnim. Ne ve-rujem da sam vam nešto koristio. Koristio sam samo sebi time što sam vas
najneţnije zavoleo. Misleći tako mnogo o vama, morao sam da vas ludo zavolim, sa svim vašim
manama; maštajući o vašim mnogim nedostacima, zaljubio sam se u vas još kad vam je bilo trinaest
godina«. »Sigurna sam da ste mi koristili«, uzviknu Ema. »često ste vrlo dobro uticali na mene —
češće no što sam u to doba priznavala. Sasvim sam sigurna da ste mi koristili. A ako jadnoj maloj
Ani Vesten preti opasnost da bude razmaţena, pokazaćete se vrlo plemeniti ako učinite za nju
onoliko koliko ste učinili za mene, jedino se nemojte zaljubiti kad joj bude trinaest godina«. »Kao
devojčiča vrlo često biste mi kazali, pogledavši me vragolasto kako vi to ume te, 'Gospodine Najtli,
učiniću to i to, tata kaţe da smem', ili 'Dopustila mi je gospođica Tejlor', a to je bilo nešto što ste
znali da ja ne odobravam. Kad sam se u takvim slučajevima ume-šao, imali ste dva neprijatna
osećanja umesto jednog«. »Ali sam bila dobra! Nije čudo što se tako neţno sećate mojih reći«.
»'Gospodine Najtli', uvek ste me zvali 'gospodine Najtli'. i usled navike to ne zvuči više tako
zvanično. Ali ipak je zvanično. Voleo bih da me zovete drukčije, ali ne znam kako«. »Sećam se da
sam vam jednom kazala 'Dţordţe', u jednom od mojih izliva ljubaznosti, pre deset godina otprilike,
misleći da ćete se uvrediti; ali pošto vi niste ništa zamerili, nisam više ponovila«. 434

»A zar sad ne. moţete da me zovete Dţordţ?« »Nemoguće! Mogu za svagda da vas zovem samo
gospodin Najtli. Ne obećavam ni da ću dostići gospodu Elten i onako otmeno skraćivati na
'gospodin N.'. Ali obećavam«, dodade ona odmah, smejući se i pocrvene, »da ću vas jedanput
nazvati vašim krštenim imenom. Ne kaţem kada, ali moţda ćete pogoditi gde — u zgradi u kojoj se
ljudi zavetuju da će ţiveti zajedno u dobru i u zlu«. Ema je ţalila što ne moţe otvorenije da mu
zahvali na onoj velikoj usluzi koju je svojim razboritim save-tima hteo da joj učini, na onoj
opomeni koja bi je spasla najgore od svih njenih ţenskih ludosti — njene tvrdoglave prisnosti sa
Harijetom Smit. Ali taj razgovor bio joj je mučan i nije bila u stanju da ga pokrene. Vrlo retko su
razgovarali o Harijeti. On je moţda nije pomiri jao prosto zato što nije mislio na nju. Ali je Ema to
tumačila kao znak njegove paţnje i podozrenja, na osnovu nekih znakova, da njihovo prijateljstvo
malaksava. I sama je znala da bi njih dve, da su se rastale ma pod kojim drugim okolnostima,
sigurno više pisale jedna drugoj, i da ona ne bi crpla svoja obavoštenja, kao sada, skoro isključivo iz
Izabelinih pisama. On je to mogao zapaziti. Bolelo je što mora nešto da krije od njega, skoro isto
onoliko koliko ju je bolelo što je Harijetu unesrećila. Izveštaji koje je Izabela siala o svojoj gošći
bili su povoljniji no što se moglo očekivati. Isprva, kad je tek stigla, učinila joj se neraspoloţena, što
je izgledalo savršeno prirodno, pošto je trebalo da ide zubnom lekaru. Ali kad se taj posao završio,
raje nalazila da je Harijeta drukčija nego što je bila ranije. Izabela, naravno, nije imala vrlo oštro
oko, ali ipak, ne bi joj promaklo ako Harijeta ne bi bila u staniu da se igra s decom. Emi je bilo vrlo
prijatno i pruţalo joj je više utebe i nade što će Harijeta ostati duţe: njene dvp nedelje verovatne će
se pretvoriti bar u mesec dana. Trebalo je da g-đa i g. Dţon Najtli dođu u avgustu, pp su nju pozvali
da dotle ostane kod njih i da se s njima zajedno vrati. »Dţon i ne pomnije vašu prijateljicu«, reče g.
Najtli. »Evo njegovog odgovora, ako vas zanima«. , 28«To je bio odgovor na njegovo pismo kojim
mu je saopštio kako namerava da se ţeni. Ema ga zgrabi vrlo ţudno, nestrpljiva da sazna šta će Dţon
reći, ne hajući nimalo što ne pominje njenu prijateljicu. »Dţon bratski učestvuje u mojoj sreći«,
nastavio je g. Najtli, »ali on nije čovek koji deli pohvale. Mada mi je poznato da i vas voli kao
sestru, on to ne izraţava recima, pa bi svaka druga mlada ţena smatrala da je prilično hladan u
svojim pohvalama Ali sam uveren da ćete vi umeti da pročitate šta stvarno piše«. »On piše kao
razborit čovek«. odgovori Ema kad je pročitala pismo. »Cenim njegovu iskrenost. Sasvim je jasno
da on smatra da ja više dobijam ovom veridbom, ali gaji ipak izvesnu nadu da ću vremenom postati
onoliko dostojna vaše ljubavi, koliko vi mislite da već jesam. Da je ma šta rekao što bi se moglo
drukčije tumačiti, ne bih mu verovala«. »Draga Ema, ne misli on tako. On samo misli. . .« »On i ja
vrlo bi se malo razilazili ocenjujući nas dvoje«, prekide ga ona osmehujući se ozbiljno, »moţda
mnogo manje nego što i on misli, ako bi o tome mogli da razgovaramo slobodno, bez
ustručavanja«.
»Ema, draga moja Ema. ..« »O!« uzviknu 6na, znatno veselije, »ako zamišljate da vaš brat nije
pravičan prema meni, sačekajte samo dok moj dragi tata bude posvećen u tajnu i saslušajte njegovo
mišljenje. Budite uvereni da će on još manje biti pravičan, ali prema vama. Smatraće da je na vašoj
strani sva sreća, sva dobit, a sve vrline na mojoj. Znam da ću za njega odmah postati 'jadna Ema'.
Njegovo ne-ţno saţaljenje prema podjarmljenoj vrlini ne moţe ići dalje«. »Ah«, uzviknu on, »voleo
bih da mogu vašeg oca upola onako lako da ubedim, kao što ću ubediti Dţona, da imamo sve pravo
koje jednaka vrednost pruţa da budemo srećni jedno s. drugim. Zanima me jedan deo Dţo-novog
pisma — jeste li zapazili — tamo gde kaţe da ga moja vest nije sasvim iznenadila ' da je pomalo i
očekivao da tako nešto čuje«. »Ako sam dobro razumela vašeg brata, to se odnosilo samo na vašu
nameru da se ţenite uopšte. Nije imao 436

pojma o meni. Izgleda da je u tom pogledu bio potpuno nepripremljen«. »Da, da, ali me zanima
kako je toliko pronikao moja osećanja. Na osnovu čega je ocenjivao? Ne sećam se da je po nekoj
razlici u mom raspoloţenju ili razgovoru mogao zaključiti da ću se oţeniti. Ali mora da je ipak nečeg
bilo. Mislim da je bilo izvesne razlike kad sam pre neki dan bio kod njih. čini mi se da se nisam
igrao s de-com onako kao obično. Sećam se da su jadni maMani rekli jedne večeri: »čika je,
izgleda, sad uvek umoran«. Bliţilo se vreme kad je trebalo da se novost dalje razglasi i vidi kako će
je druge ličnosti primiti. čim se g-đa Vesten dovoljno oporavila da je mogla da primi g. Vrdhausa,
Ema je resila — imajući u vidu da će u toj stvari moći da iskoristi njeno blago ubeđivanje — da vest
saopšti najpre u svome domu, a zatim u Rendolsu. Ali kako da kaţe ocu? Obećala je da to učini u
određeno vreme kad g. Najtli ne bude prisutan, a zatim,bi došao g. Najtli i nastavio tamo gde je ona
počela, — da nije bilo toga izgubila bi hrabrost u poslednjem času i morala bi sve da odloţi. Morala
je da govori, i to da govori veselo. Ne srne da mu svojim tuţnim glasom učini tu stvar još
ţalosni]om. Ne sme izgledati kao da to smatra nesrećom. Skupivši svu svoju srčanost, ona ga
pripremi prvo da čuje nešto neobično, a zatim, u nekoliko reći, saopšti mu da ona i g. Najtli
nameravaju da se uzmu — pod uslovom da dobiju njegov pristanak i blagoslov, a uzda> se da će im
on odobriti pošto će na taj način svi biti srećni. Hartfild će se obogatiti stalnim prisustvom te
ličnosti koju, kao što je njoj poznato, on, posle svojih kćeri i g-đe Vesten, najviše voli. Jadni čovek!
U prvi mah doţiveo je priličan udar i pokušao je ozbiljno da je odvrati od te namere. Potsetio je više
puta da je uvek govorila kako se nikad neće udavati, uveravao je da bi za nju bilo mnogo bolje da
ostane neudata i pričao joj o jadnoj Izabeli i jadnoj g-ci Tej-lor. Ali to nije pomagalo. Ema se svijala
oko njega s pu-r no ljubavi, osmehivala'se i govorila da tako mora biti i da ne sme da je uvrsti u isti
red s Izabelom i g-đom Vesten, koje je brak otrgao iz Hartfilda i time zaista 437izazvao tuţnu
pramenu: ona ne odlazi iz Hartfilda, uvek će tu ostati, ne stvara nikakve promene koje mu ne bi bile
prijatne — i u pogledu broja ukućana i u pogledu udobnosti. Uverena je da će biti mnogo srećniji
kad bude imao g.
Najtlija uvek pored sebe, treba samo da se svikne na tu misao. Zar on ne voli vrlo mnogo g.-
Najtlija? Sigurna je da to neće odricati. S kim uvek ţeli da se posa-vetuje o poslovima, nego s g.
Najtlijem? Ko mu je toliko koristan, ko uvek spreman da piše njegova pisma, ko mu tako rado
pomaţe? Ko je tako veseo, paţljiv, pun ljubavi prema njemu? Zar ne bi voleo da ga uvek ima u kući?
Da. Sve je to vrlo tačno. Nikad mu se ne bi učinilo da g. Najtli dolazi suviše često; voleo bi da ga
viđa svakog dana: ali i ovako ga viđaju svakog dana. Što ne bi produţili ko dosad? G. Vudhaus se
nije mogao brzo pomiriti s tom mišlju, ali je ono najgore bilo svršeno, čuo je za tu nameru — vreme
i neprestano ponavljanje učiniće ostalo. Za Eminim molbama i uveravanjima, došlo je isto to od g.
Najtlija, koji je Emu tako toplo hvalio da je g. Vud-hausu taj razgovor s njim čak i prijao. Uskoro se
svi-kao da mu svakom zgodnom prilikom i jedno i drugo govore o toj nameri. Izabela im je
pomagala koliko god je mogla, pismima u kojima je iz sveg srca odobravala tu stvar, a g-đa Vesten
je bila spremna da je pri prvom viđenju s njim izloţi u najpovoljnijoj svetlosti — prvo kao nešto već
rešeno, a zatim kao nešto odlično, znajući dobro koliko su obe ove okolnosti podjednako značajne
za g. Vudhausa. Sloţili su se da će se taj brak ostvariti. A pošto su ga svi koje je navikao da pita za
savet uve-ravali da će on i njegovoj sreći doprineti, a i fem je pomalo priznavao da je tako, počeo je
da misli kako jednoga dana, moţda za godinu-dve, neće biti baš vrlo rđavo ako se i venčaju. G-đa
Vesten nije glumila, nije se pretvarala ni u čem što mu je govorila u korist ovog događaja. Ona se
silno iznenadila — više no ikad — kad joj je Ema ispričala sve o toj veridbi; smatrala je da će time
svi biti samo srećniji i nije se ustezala da ga što više ubeđuje. Toliko je cenila g. Najtlija da je
mislila da on zasluţuje čak i njenu dragu Emu, a toj udaji se ni u kom pogledu ne mo438

ţe naći zamerke: sve je upravo kao što treba, sve odgovara, a u jednom pogledu, jednoj izvanredno
vaţnoj stvari, taj brak je tako osobito pogodan, tako se neobično srećno poklapa s onim što je
potrebno, da je njoj sad izgledalo kako se Ema nikad ne bi smela zaljubiti u nekog drugog, i kako je
ona sama najgluplje stvorenje što nije odavno pomišljala na taj brak i ţelela ga. Kako bi malo ljudi,
od onih koji bi po svom društvenom poloţaju mogli da zaprose Emu, napustili svoju kuću da bi
prešli u Hartfild! A ko drugi sem g. Najtlija tako dobro poznaje g. Vudhausa i podnosi njegove
osobenosti, da bi takav zajednički ţivot trebalo ţeleti! Kada su ona i njen muţ snovali o ţenidbi
Franka s Emom, uvek su nailazili na tu teškoću: šta da se radi sa g. Vudhausom. Kako da se pomire
suprotni zahtevi Enskuma i Hartfilda — to je smetnja na koju su stalno'nailazili, koju je ona uviđala
više no g. Vesten, ali čak ni on nikad nije umeo bolje da zaključi takav razgovor nego recima: »To
će se već samo od sebe urediti: mladi će naći neki izlaz«. A ovde nema ničeg za šta bi brigu trebalo
prebaciti na neizvesnu budućnost. Ovde je sve pravo, otvoreno, usklađeno. Nijedna strana ne čini
nešto što bi se moglo nazvati ţrtvom. Taj brak pruţa najveće nade na sreću, a nema nijedne stvarne,
razloţne teškoće koja bi ga sprečila ili odloţila. Predajući se ovakvim mislima, g-đa Vesten sa
svojom bebom u krilu, osećala se najsrećnijom ţenom na svetu. Njeno blaţenstvo bilo bi veće samo
kad bi zapazila da će bebi uskoro postati tesne njene prve košuljice. Novost je izazvala opšte
iznenađenje. I g. Vesten je pet minuta bio iznenađen, ali je to vreme bilo dovoljno njegovom hitrom
duhu da se navikne na tu misao.
Uvideo je preimućstva tog braka i radovao mu se iskreno kao i njegova ţena. Ubrzo se nimalo nije
čudio i sat docnije gotovo je verovao kako je on to uvek predviđao. »To, naravno, treba drţati u
tajnosti«, reče on. »Te se stvari uvek drţe u tajnosti dok se ne otkrije da ih već svi znaju. Recite mi
samo kad smem da govorim. Pitam se da li Dţejn nešto sluti?« Idućeg jutra otišao je u Hajberi i
uverio se. Kazao joj je novost Nije H ona njemu kao kći, njegova starija kći? Njoj mora da kaţe. A
pošto je i g-ca Bejts bila pri439sutna, vest je, razume se, odmah zatim saopštena g-đi Koul, g-đi
Peri i gđi Elten. Uostalom junaci ove vesti ništa manje nisu ni očekivali: sračunali su za koje će se
vreme ta vest, od časa kad je saopštena u Rendolsu, rasprostrti po Hajberiju, i vrlo mirno su
pomišljali kako će te večeri pretstavljati glavni predmet udivljenja u mnogom porodičnom krugu.
Njihova veridba je uglavnom veoma dobro primljena. Neki su moţda mislili da tu više sreće ima on,
a drugi su mislili ona, neki su preporučivali da svi pređu u Don-vel, a Hartfild da ostave za porodicu
Dţona Najtlija, dok su drugi pretskazivali da će im se posluga posvađati, ali ukupno uzev, nije
istaknuta nikakva ozbiljna zamerka sem u jednoj kući — u Parohiskom domu. Tu nikakvo
zadovoljstvo nije ublaţilo udar ove iznenadne vesti. U poređenju sa svojom ţenom, g. Elten se nije
mnogo uznemirio zbog te stvari. Nadao se samo da će »ohola gospođica sad biti zadovoljna«, i
pretpostavljao da je ona »uvek ciljala da upeca Najtlija ako moţe«; što se tiče zajedničkog
stanovanja u Hartfildu smelo je uzviknuo: »Bolje on nego ja!« Ali g-đa Elten se zaista mnogo
uzrujala. »Siromah Najtli! Jadnik! Rđavo mu se piše. Ona je izvanredno zabrinuta: mada je priličan
osobenjak, ipak ima hiljadu dobrih osobina. Kako se tako dao uloviti? Nije joj se nimalo činilo da je
zaljubljen — ni najmanje. Siromah Najtli! Neće se više onako prijatno druţiti s njim! Kako mu je
pričinjavalo zadovoljstvo da dođe kod njih na ručak kad god bi ga zvali! Ali svega toga više neće
biti. Jadnik! Neće više priređivati izlete u Donvel za nju. O, ne. Postojaće gospođa Najtli koja će
sve politi hladnom vodom. Uţasno neprijatno! Ali nije joj nimalo krivo što je nekidan izgrdila
njegovu domaćicu. Strašno glupa zamisao da ţive zajedno. To je nemoguće. Ona zna jednu porodicu
u blizini Mapi Grouva gde su tako nešto pokušali i morali su da se raziđu pre no što su prošla tri
meseca«. GLAVA PEDESET čETVRTA Vreme je prolazilo. Još nekoliko dana pa će stići porodica
iz Londona. Jednog jutra Ema Je razmišljala o toj promeni koje se plašila, jer je verovala da će se
sigurno mnogo uzbuditi i oţalostiti, kad najednom- uđe g. Najtli i sve te tuţne misli iščezoše. Pošto
su neko vreme veselo razgovarali, on ućuta, a zatim, ozbiljnijim glasom, otpoče: »Imam nešto da
vam kaţem, Ema; jednu novost«. »Dobru ili rđavu?« upita ona brzo i zagleda se u njega. »Ne znam
kako treba da je nazovem«. »O, dobra je, uverena sam. Vidim vam na licu. Uzdrţavate osmeh«.
»Bojim se«, reče on uozbiljivši se, »vrlo mnogo se bojim, draga moja Ema, da se nećete osmehivati
kad je budete čuli«. »Stvarno! Ali zašto? Ne mogu da zamislim da nešto što vama godi i zabavlja
vas, neće i meni goditi i zabavljati me«. »Postoji jedna stvar«, odgovori on, »nadam se da je samo
jedna, o kojoj ne mislimo jednako«. Zastade opet za čas, osmehujući se ine skidajući očiju s njenog
lica. »Zar vam ništa ne pada na um? Ničeg se ne sećate? Ha-rijeta Smit«. Obrazi joj se zajapuriše
kad je čula to ime i uplaši se nečeg, mada nije znala čega. »Jeste li jutros imali vesti od nje?«
uzviknu on. »Ve-rujem da jeste i da sve znate«.
»Ne, nisam: ne znam ništa; molim vas, recite mi«. 441»Spremni ste na najgore, vidim, a i jeste vrlo
rđavo. Harijeta Smit se udaje za Roberta Martina«. Ema se trţe, jer na to nije bila spremna; njene
raz-rogačene oči govorile su: »Ne, to je nemoguće!« ali joj usta ostadoše zatvorena. »Tako je«,
nastavljao je g. Najtli, »kazao mi je sam Robert Martin. Pre pola sata je bio kod mene«. Još je
gledala u njega jasno pokazujući da se čudi. »Kao što sam se i plašio, to vam se ne dopada mnogo,
Ema — voleo bih kad bi se naša mišljenja slagala. Ali to će vremenom doći. Vreme će, moţete biti
sigurni, jedno od nas naterati da misli drukčije a dotle, ne moramo mnogo da govorimo o toj
stvari«. »Pogrešno ste me razurneli, sasvim ste me pogrešno razumeli«, odgovori ona, čineći
izvestan napor. »Ne znači da bi me sad takav događaj oţalostio, nego prosto ne mogu da verujem.
čini mi se nemoguće! Nećete valjda da kaţete da je Harijeta Smit pristala da se uda za Roberta
Martina. Nećete da kaţete da je on ponovo zaprosio — još ne. Mislite samo da on to namerava da
učini«. »Hoću da kaţem da je on to već uradio«, odgovori g. Najtli smešeći se odlučno i
nepokolebljivo, »i da je ona pristala«. »Blagi Boţe!« uzviknu ona. »Lepo!« A zatim, nalazeći
utočište u torbici za rad i time opravdanje što sa-ginje glavu i skriva sve ono zadovoljstvo i radost,
koje je znala da joj se mora čitati na licu, dodade: »Lepo, a sad mi sve ispričajte, objasnite mi.
Kako, gde, kad? Oba-vestite me o svemu. Nikad se nisam više iznenadila — ali se nisam oţalostila,
uveravam vas. Kako — kako je to bilo moguće?« »Vrlo prosta priča. Pre tri dana otišao je poslom u
London, a ja sam ga zamolio da ponese neke isprave za Dţona. Predao je te isprave Dţonu u
njegovoj kancelariji, a ovaj ga je pozvao da te večeri pođe s njima u cirkus Astli. Hteli su da izvedu
dva starija sina' u cirkus. Trebalo je da pođu moj brat i vaša sestra, Henri, Dţon — i gospođica Smit.
Moj prijatelj Robert nije mogao da odoli. Svratili su po njega, svi su se odlično zabavljali, sutradan
ga je moj brat pozvao na ručak, on je došao i 442 za vreme te posete (kako sam shvatio) ugrabio je
priliku da razgovara s Harijetom; nesumnjivo nije uzalud razgovarao. Svojim pristankom učinila ga
je srećnim upravo koliko i zasluţuje. Vratio se juče poštanskim kolima, a jutros je odmah po
doručku došao do mene da me izvesti šta je svršio, najpre o mojim poslovima, a onda o svojim. To
je sve što mogu da kaţem kako, gde i kad. Vaša prijateljica Harijeta ispričaće vam opširnije kad se
vidite s njom. Daće vam sve najsitnije pojedinosti, koje samo ţenski jezik ume da prikaţe
zanimljivo. Mi muškarci drţimo se samo onoga što je bitno. Međutim, moram reći da je Robert
Martin izgledao presrećan, ne mogući ni preda mnom da zadrţi svoju radost. Bez ikakve veze s
ostalim, pomenuo je kako je moj brat, pošto su izišli iz loţe kod Astlija, pošao sa svojom gospođom
i malim Dţonom, a on, gospođica Smit i Henri za njima; i kako su se u jedan mah našli u takvoj
guţvi da se gospođica Smit skoro uplašila«. On zastade. Ema se nije usuđivala da mu odmah
odgovori. Ako bi govorila, bila je uverena da će odati koliko se mnogo raduje. Mora da sačeka koji
trenutak, inače će pomisliti da je poludela. Njeno ćutanje ga uznemiri i pošto je neko vreme
posmatrao, dodade: »Ema, ljubavi moja, kazali ste da vas taj događaj rjeće oţalostiti, ali plašim se
da vam je zadao više bola no što ste očekivali. Njegov društveni poloţaj smeta, ali morate voditi
računa da je vaša prijateljica zadovoljna, i jemčim da ćete sve bolje i bolje misliti o njemu kad ga
upoznate; ođuševićete se njegovim zdravim razumom i ispravnim načelima. Što se tiče njegovih
osobina, ne biste mogli poţeleti da vam prijateljica dođe u bolje ruke. Kad bih mogao, promenio bih
njegov društveni poloţaj — a time kaţem vrk> mnogo Ema, verujte
mi. Sme-jete mi se zbog Viljema Larkinsa, ali bih se isto tako teško lišio Roh-erta Martina«. Zeleo
je da ga ona pogleda i da se osmehne; pošto se savladala da se ne osmehne suviše zadovoljno, ona
to i učini i veselo odgovori: »Ne morate da se trudite da biste me pridobili za taj brak. Smatram da
je Harijeta odlično postupila. Njena porodica je moţda gora od njegove: po svojoj isprav443nosti
nema siimnje da je gora. Zaćutala sam samo zato što sam se začudila, vrlo mnogo začudila. Ne
moţete zamisliti koliko me je to iznenadilo, koliko nisam bila spremna, jer sam imala razloga da
verujem da je u po-slednje vreme mnogo odlučnija da ga odbije, mnogo više nego ranije«. »Vi
verovatno najbolje poznajete svoju prijateljicu«, odgovori g. Najtli, »ali ja bin rekao da je ona de-
vojka dobre naravi i meka srca, i sumnjam da bi vrlo, vrlo odlučno odbijala ma kog mladića koji bi
joj rekao da je voli«. Ema je morala da se nasmeje, odgovarajući mu: »Boga mi, čini mi se da je
poznajete isto tako dobro kao i ja. Ali, gospodine Najtli, jeste li sasvim sigurni da je ona bezuslovno
i konačno pristala? Mogla bih pretpostaviti da bi vremenom pristala, ali je li moguće da je to već
učinila? Da ga niste pogrešno razumeli? Razgovarali ste o drugim stvarima: o poslovima, izloţbi
stoke ili novim spravama za sejanje, i niste li ga moţda, u toj zbrci tolikih predmeta, pogrešno
razumeli? To što je govorio nije se odnosilo na Harijetinu ruku, nije tvrdio da je za nju siguran, —
nego za meru nekog odličnog vola«. Ema je u tom času tako ţivo osećala razliku izraza i drţanja g.
Najtlija i Roberta Martina, i tako se ţivo sećala svega što joj je Harijeta nedavno kazala, u ušima su
joj još zvonile one tako odlučno izgovorene reci: »Ne, nadam se da više nisam tako. glupa da
mislim na Roberta Martina«, da je zbilja očekivala da će se ta vest u izvesnoj meri pokazati prerana.
Nije moglo biti drukčije. »I. vi se usuđujete da to kaţete?« uzviknu g. Najtli. »I vi se usuđujete da
me smatrate takvim zevzekom koji nije u stanju da shvati o čemu neko govori? Šta zasluţujete?«
»O, ja uvek zasluţujem da se sa mnom najbolje ponaša, jer drugo ne bih trpela; i zato mi morate
odgovo--riti jasno i neposredno. Jeste li sasvim sigurni da ste razumeli kakvi su sad odnosi između
gospodina Martina i Harijete?« »Sasvim sam siguran«, odgovori on, vrlo razgovetno, »da mi je
kazao da je pristala, a u recima kojim se po444 sluţio nije bilo ničeg nejasnog, ničeg dvosmislenog.
Mogu vam pruţiti dokaz da je zaista tako. Upitao me je šta bi sad trebalo da uradi. Nije znao kome
bi se, sem gospođe Godar, obratio radi obaveštenja o njenoj rodbini ili prijateljima. Da li bih mu
mogao savetovati išta pogodnije nego da ode do gospođe Godar? Uverio sam ga da ne bih znao
ništa bolje. U tom slučaju, rekao je, potrudiće se da je još danas poseti«. »Savršeno sam
zadovoljna«, odgovori Ema, osmehu-jući se vrlo veselo, »i najiskrenije im ţelim da budu srećni«.
»Iz osnova ste se izmenili otkako smo poslednji put 0 toj stvari razgovarali«. »Nadam se — jer tada
sam bila budala«. »I ja sam se promenio, jer ću vam sad vrlo rado priznati da Harijeta ima mnogo
dobrih osobina. Zbog vas 1 zbog Roberta Martina (za koga sam uvek s razlogom verovao da nije
prestao da je voli) potrudio sam se da je bolje upoznam. Razgovarao sam s njom često i dugo. To ste
morali zapaziti. Ponekad mi se čak činilo, po-sumnjaćete da se zalaţem za jadnog Martina, što nikad
nisam radio. Ali iz svega što sam video, uverio sam se da je ona bezazlena, ljupka devojka, vrlo
zdravih pojmova i ozbiljnih načela, i da svu sreću očekuje od ljubavi i ugodnosti koju bi joj pruţio
porodični ţivot. Dobar deo toga nesumnjivo duguje vama«.
»Meni!« uzviknu Ema, vrteći glavom. »Ah, jadna Harijeta!« Pa ipak se uzdrţa i mirno podnese
malo više . pohvala no što je zasluţila. Ubrzo je naišao njen otac i razgovor im se završi. Nije joj
bilo krivo. Zelela je da bude sama. Sva je bila ustreptala i zadivljena i nije mogla da se pribere.
Htela je da igra, da peva, da kliče; dok ne bude prošetala i razgovarala sama sa sobom, smejala se i
razmišljala, neće biti kadra da razborito postupa. Njen otac je došao da javi da je Dţems otišao da
upregne konje radi njihove, sada svakodnevne, voţnje do Rendolsa; irqala je, stoga, izgovor da se
odmah izgubi. Moţe se zamisliti njena radost, zahvalnost i neizrecivo ushićenje. Pošto je sada,
videći da je Harijeta našla svoju sreću, nestalo onog što joj je jedino kvarilo M5raspoloţenje i
mučilo je, nalazila se odista u opasnosti da ne poludi od radosti. Šta je još imala da ţeli? Ništa, sem
da bude dostojnija onog čoveka čije su se namere i rasuđivanje uvek pokazali toliko iznad njenih.
Ništa, sem da, poučena svojom ranijom ludošću, ubuduće postane smernija i opreznija. Njena
blagodarnost i te odluke bile su ozbiljne, vrlo ozbiljne; pa ipak, ponekad je usred tih misli morala da
se nasmeje. Morala je da se smeje tom završetku — tom kraju onog bolnog razočarenja od pre pet
nedelja — tom srcu — toj Harijeti! Sad će joj njen povratak pričiniti zadovoljstvo; sve će sad biti
zadovoljstvo; biće veliko zadovoljstvo da upozna Roberta Martina. . Na uglednom mestu u nizu
njenih najozbiljnijih i najiskrenijih radosti staialo je uverenje da uskoro neće biti potrebno da išta
krije od g. Najtlija. Moţda vrlo skoro neće više biti izgovora, dvosmislenosti i tajni, kojima je
mrzela da se sluţi. Sad je mogla očekivati da će mu sve, do kraja, po-veravati, a to je njena narav
oberučke prihvatila kao duţnost. Radosnija i srećnija krenula je s ocem, ne slušajući ga uvek, ali
odobravajući uvek ono što je govorio; bilo recima, bilo ćutke podrţavala ga je u uverenju da svakog
dana mora da ode do Renđolsa, jer bi se inače g-đa Vesten oţalostila. Stigli su. G-đa Vesten je sedela
sama u salonu. Ali tek što ih je obavestila o bebi i zahvalila g. Vudhausu što je došao, kao što je on
očekivao, kadv kroz kapke ugledaše dve prilike koje prođoše pored prozora. »To su Frank i
gospođica Ferfaks«, reče g-đa Vesten. »Baš sam htela da vam kaţem kako nas je jutros prijatno
iznenadio kad je došao. Ostaje do sutra, pa smo nagovorili gospođicu Ferfaks da provede kod nas
ovaj dan. Nadam se da će sad ući«. Za pola minuta uđoše u sobu. Erni je bilo izvanredno milo što
ga vidi, ali su se i on i ona osećali malo zbunjeno i nelagodno zbog izvesnih uspomena. Pozdravili
su se radosno i s osmehom, ali ustručavajući se malo, usled čega u prvi mah nisu mnogo govorili;
pošto su svi opet seli, zavladao je tajac, i Ema je počela đa sumnja hoće li još ţelja kom je odavno
osećala i koja se sad ispunila — da Franka Cerčila vidi još jednom i to da ga vidi sa Dţejn — pruţiti
ono zadovoljstvo koje je očekivala. Ali kad im se pridruţio g. Vesten i kad su doneli bebu, nestalo je
ćutanja i mrtvila, a Frank Ćerčil se odvaţio i iskoristio priliku da joj priđe bliţe i kaţe: »Moram da
vam zahvalim, gospođice Vudhaus, na ljubaznim recima kojima ste mi oprostili u jednom pismu
gospođe Vesten. Nadam se da vremenom niste postali manje voljni da praštate; nadam se da nećete
povući ono što ste kazali«. »Zaista neću«, uzviknu Ema, vrlo zadovoljna što moţe da progovori. »Ni
najmanje. Osobito mi je milo što sam vas videla i stegla vam ruku i što mogu lično da vam kaţem
koliko se radujem«.
On joj zahvali iz sveg srca i nastavi da govori ozbiljno o .svojoj blagodarnosti i sreći. »Zar ne
izgleda dobro?« upita on, okrećući pogled prema Dţejn, »bolje nego ikad? Vidite kako je oduševila
mog oca i gospođu Vesten«. Postepeno on se razveseli kao nekad, i s osmehom u očima, pošto je
pomenuo da očekuje uskoro Kambelove, izgovori ime Dikson. Ema pocrvene i zabrani mu da ga
pred njom izgovara. »Kad god ga se setim« uzviknu ona, »uvek se strašno zastidim«. »Samo ja
treba da se stidim«, reče on, »ili bi bar trebalo. Ali zar je moguće da niste ništa posumnjali? Mislim,
u poslednje vreme: u početku znam da niste«. »Nikad ni najmanje, verujte«. »To je vrlo čudno.
Jednom umalo što nisam. .. a ţao mi je što nisam; bolje bi bilo. Mada sam uvek pravio pogreške,
ove o kojima govorimo bile su vrlo rđave pogreške i mnogo su mi škodile. Greh bi bio mnogo
manji da sam prekršio zavet ćutanja i sve vam ispričao«. »Sad ne vredi ţaliti«, reče Ema. »Imam
nade«, nastavi on, »da ću ubediti svog ujaka da poseti Rendols; on ţeli da se upozna s njom. Kad se
Kambelovi vrate, viđaćemo se s njima u Londonu, i tako ćemo produţiti sve dok ne budemo mogli
da je pove44G 447demo na sever. Ali sad sam veoma daleko od nje — zar nije to teško, gospođice
Vudhaus? Otkako smo se pomirili, nismo £e victeli sve do jutros. Zar me ne saţa-ljevate?« Ema mu
tako ljubazno reče kako ga ţali da on, se-tivši se najednom nečeg veselog, uzviknu: »Ah! jel'te« — a
onda tišim glasom i trenutno bezazlena izgleda — »nadamo se da je gospodin Najtli dobro?« On
upita, ona porumene i nasmeja se. »Znam da ste pročitali moje pismo i verujem da sj sećate šta sam
vam poţeleo. Dopustite da sad ja vama čestitam: Verujte da me je ta vest vrlo obradovala. To je
ćovek koga ja nisam dostojan da hvalim«. Ema je bila ushićena i ţelela je samo da nastavi u istom
duhu, ali se njemu trenutak docnije misli vratiše njegovim brigama i njegovoj Dţejn, pa reče: »Jeste
li ikad videli takvu put? Tako glatku, neţnu, a uistvari nije svetle boje. Ne moţe se reći da je svetla.
Ima vrlo neobičnu boju, uz tamne trepavice i kosu — tako otmeno izgleda! Ima nečeg
gospođstvenog. A rumenila ima taman toliko da bude lepa«. »Ja sam se uvek divila njenoj puti«,
odgovori Ema vragolasto, »ali. čini mi se da ste joj nekad zamerali što je tako bleda? Kad smo prvi
put razgovarali o njoj. Zar ste zaboravili?« »O, nisam! Ala sam bio bezobrazan! Kako sam se
usuđivao. ..« Ali se tako srdačno smejao sećajući se toga da je Ema morala reći: »čini mi se da ste
se, i pored neugodnog poloţaja u kome ste se, tada nalazili, grdno zabavljali što nas sve
obmanjujete. Uverena sam da jeste. Uverena sam da ste se time tešili«. »O, ne, ne, nisam! Kako
moţete da mi pripisujete tako nešto? Bio sam najveći nesrećnik«. »Ali ne toliki nesrećnik da ne
biste ţeleli da se srne-jete. Začelo vani' je pričirijavalo veliko zadovoljstvo da nas sve varate. Moţda
sam sklona toj sumnji jer, istinu govoreći, verujem da bi se i ja u takvom poloţaju malo zabavljala.
čini mi se da između nas ima izvesne sličnosti«. • '' 448 On se pokloni. »Ako nema sličnosti u našim
naravima«, dodade ona ubrzo, pogledavši ga iskreno i toplo, »ima je u našim sudbinama — u
sudbinama koje će nas vezati s dve osobe, mnogo bolje od nas«.
»Tačno, tačno«, odgovori on svesrdno. »Ne, za vas nije tačno. Od vas nema bolje osobe, ali je
sasvim tačno za mene. Ona je pravi anđeo. Pogledajte je. Nije li joj svaki pokret kao u anđela?
Gledajte kako joj je lep vrat. Posmatrajte njene oči dok gleda u mog oca. Biće vam milo da čujete«
(sagnuvšj glavu i šapćući ozbiljno) »da će joj moj ujak pokloniti sav nakit svoje ţene. Daće da se
preradi. Resio sam da napravim i neki ukras za glavu. Divno će izgledati u njenoj tamnoj kosi, zar
ne?« »Začelo će divno izgledati«, odgovori Ema; rekla je to tako ljubazno da je on zahvalno
uzviknuo: »Radujem se što vas opet vidim i što tako divno izgledate! Ni za šta na svetu ne bih se
odrekao ovog susreta. Da niste došli, sigurno bih vas posetio«. Ostali su razgovarali o detetu, g-đa
Vesten je pričala .kako se prethodne večeri malo uplašila, jer joj se učinilo da dete nije sasvim
zdravo. Sigurno je bila luda, ali se uplašila i zamalo nije pozvala g. Perija. Moţda bi ■ trebalo da se
stidi, ali i g. Vesten se uznemirio skoro koliko, i ona. Međutim, za deset minuta, detetu nije viša
ništa bilo. Ta njena priča naročito je zanimala g, Vud-hausa, koji je pohvalio što je htela da pozove
g. Perija i samo je ţalio što to nije učinila. »Treba uvek da pozove Perija čim joj se čini da detetu
nešto nije dobro. čak i ako to traje jedan trenutak. Ne moţe se čovek suviše rano uplašiti niti
pozivati Perija suviše često. Moţda je šteta što prošle noći nije došao: mada dete sad izgleda zdravo,
sasvim zdravo, verovatno bi bilo bolje da ga je Peri pregledao«. Frank čerčil ču to ime. • v »Peri!«
reče on Emi, pokušavajući da uhvati pogled g-ce Ferfaks dok je govorio. »Moj prijatelj, gospodin
Peri! Sta kaţu za gospodina Perija? Je li jutros dolazio ovamo? A kako se sad kreće? Je li nabavio
kola?« Ema se ubrzo seti i razumede; dok se zajedno s njim smejala. kod Dţejn se na licu videlo da
ga i ona čuje, mada se oravi gluva. 29 Ema 449»Kako je neobičan bio taj moj san!« uzviknu on.
»Kad god se setirn, moram da se nasmejem. čuje nas, čuje nas, gospođice Vudhaus Vidim joj po
licu, osmehu i uzaludnom pokušajvi da se namršti. Pogledajte je. Zar ne .vidite da joj je ovog časa
pred očima onaj deo njenog pisma u kome mi je saopštila tu vest, da se seća one moje glupe greške,
i da nije u stanju ništa drugo da sluša, mada.se pravi da sluša ostale?« Dţejn je bila primorana da £e
za trenutak osmehne; taj osmeh se malo zadrţao kad mu se okrenula i stidljivim, tihim, ali čvrstim
glasom kazala: »čudim se kako moţete da podnesete te uspomene! Ponekad ćovek.ne moţe da ih se
oslobodi, ali kako moţete da uţivate u njima?« Imao je mnogo štošta da joj odgovori, i to vrlo
duhovito, ali se Ema u toj raspri uglavnom slagala sa Dţejn. A kad je napustila Rendols i, sasvim
prirodno, uzela da upoređuje ta dva čoveka, mada jo; je bilo prijatno što je viđela Franka čerčila i
gledala ga kao prijatelja, činilo joj se da nikad nije jače osetila koliko ličnost g. Najtlija otskače.
Tako ie sreća tog izvanredno srećnog dana dovršena uzbudljivim razmišljanjem o njegovoj vrsnoći,
koja se isticala pri tom poređenju.
GLAVA PEDESET PETA lAko se Ema i daJje pokatkad brinula zbog Han"jote mjala da se ona
zaista izlečila od svoje ljubavi pre-, Najtliju i da je zbilja u stanju da iz čiste naklo-pođe za drugog
čoveka, takve nedoumice nisu je mučile. Kroz nekoliko dana stiglo je društvo iz Lon-i čim je imala
priliku da samo jedan sat ostane naša Harijetom, savršeno se uverila, ma koliko to 3alo
neobjašnjivo, da je Robert Martin sasvim po-) g. Najtlija i da ova u njemu sad vidi svu svoju ib '"Šo
vfšebs?rSn°a ^uVT^™ ~~ kgled s tim recima nestaT • Sebe obmanjiv.7 zrf n;„ „,--ma.nestalo i
njenon br>7„ ^ „. / Tero m i

.__ i i.uuu i tia je samu sebe obmi s tim recima nestalo i njenog bola i Iza nju više ništa nije značila i
ona phićena sadašnjosti i budućnosti. A F pila sva njena strahovanja da moţd' avanje svoje
prijateljice, čestitajur 1 su se
srele. Harijeta je s velik* :o ispričala kako su išli u cirkr lan on bio na ručku. Uţivala jf
pojedinostima. Ali šta je sve t bilo, kao što je Ema sad r sviđao Robert Martin i da ' b pokazalo da je
i dalje vc svagda ostati neraznmP* svakom slučaju, to je ona je svakog dana ir Saznalo se Harijetir /

ona kći jednog trgovca, upravo toliko bogatog da bi joj pruţio onaj udoban ţivot kojim je ţivela, i
toliko pristojnog da je uvek ţeleo da očuva tajnu. Eto, to je bila ta plemenita krv za koju je ranije
Ema bila spremna da jemči! Moţda nije bila gora od krvi mnoge gospode, ali ipak, zar je tako htela
da orodi g. Najtlija, ili Cerčilove, ili čak i g. Eltena! Mrlja nezakonitog rođenja, koju ne bi sprali ni
plemeniti rod, ni bogatstvo, bila bi istinska mrlja. Otac nije ništa zamerao udaji. Prema mladoţenji
se pokazao širokogrudo i sve je bilo kao što treba. A kad se Ema upoznala s Robertom Martinom,
koji je sad dolazio u Hartfilđ, uverila se da in ostavlja utisak razumnog i valjanog čoveka, koji uliva
najbolje nade za njenu malu prijateljicu. Nije sumnjala da bi Harijeta bila srećna sa svakim
čovekom dobre naravi. Ali s njim, u luići koju joj on pruţa, bilo ie nade za nešto više: biće
obezbeđena, spokojna, s lepom budućnošću. Ziveće među onima koji je vole, a koii su razumniji od
nje; dovoljno povučena da bi bila van opasnosti, i dovoljno zaposlena da bi bila vesela. Neće nikad
doći u neko iskušenje, niti će iskušenju biti moćnice da je pronađe. Biće poštovana i srećna. Ema je
smatrala da je Harijeta naj-srećnije stvorenje na svetu što je u takvom čoveku izazvala tako čvrstu i
postojanu ljubav; ili, ako ne naj-srećnije, onda odmah iza nje. Harijetu su sad odnosi s porodicom
Martin neminovno odvlačili na drugu stranu, sve manje se viđala u Hartfildu, a to nije trebalo ţaliti.
Prisnost između nje i Eme morala je da popusti; njihovo prijateljstvo moralo se izmeniti u mirniju
vrstu dobrog poznanstva, i srećom, to što je trebalo i moralo da bude, kao da je već otpo-činjalo,
sasvim postepeno i prirodno. Pre no što je prošao septembar, Ema je ispratila Ha-rijetu do erkve,
gde je prisustvovala njenom venčanju s Robertom Martinom: njena radost tom prilikom bila je tako
potpuna da je nikakve uspomene nisu mogle pomutiti, čak ni one vezane za o Eltena koji je stajao
pred njima. Ustvari, moţda tog časa nije ni videla g. Eltena drukčije nego samo kao sveštenika koji
će uskoro i nju 452
blagosloviti pred oltarom. Robert Martin i Harijeta Smit, koji su se poslednji verili, prvi su se
venčali. Dţejn Ferfaks je već napustila Hajberi i vratila se u svoj udobni i omiljeni dom kod
Kambelovih. Gospoda ■ Ćerčili su se nalazili takođe u Londonu i čekali su samo na mesec
novembar. Ema i g. Najtli odlučili su se za oktobar, ukoliko su se uopšte usuđivali da odrede vreme.
Resili su da se venčaju dok su Dţon i Izabela još u Hartfildu, tako da bi mogli da odu na dve nedelje
na more, kao što su na-meravali. Dţon i Izabela i svi ostali prijatelji slagali su se s tim. Ali g.
Vudhaus — kako da dobiju pristanak g. Vudhausa? On je dosad uvek pominjao njihovo ven-čanje
samo kao neki daleki događaj. Kad su prvi put pokušali da ga upitaju o tome, tako se oţalostio da su
gotovo izgubili svaku nadu. Međutim, kad su pomenuli drugi put, manje ga je zabolelo. Počeo je da
misli da će se to jednom dogoditi i da on to ne moţe da spreči — a taj korak na putu njegovog
pomirenja sa sudbinom mnogo je obećavao. Pa ipak nije bio srećan — naprotiv, izgledao je toliko
nesrećan da se njegova kći obeshrabrila. Nije mogla podneti da on pati, da zamišlja da ga
zapostavljaju. Mada se razumom skoro sasvim saglašavala s obojicom Najtlija da će njegov jad
proći kad se to jednom dogodi, ipak se ustezala — nije bila u stanju da učini korak dalje. U toj
neizvesnosti došla im je pomoć: ne otuda što bi. g. Vuđhausu najednom nešto puklo pred očima, niti
što bi se čudesno izmenili njegovi ţivci, već upravo zbog delovanja tih ţivaca u drugom jednom
pravcu. Jedne noći iz ţivinarnika g-đe Vesten nestale su sve ćurke — očevidno delo ljudskih ruku i
dovitljivosti. Nanesena je šteta i drugim ţivinarnicima u susedstvu. Za strašljivog g. Vudhausa ove
sitne krađe značile su što i razbojništva. Bio je vrlo nespokojan i da se nije osećao zaštićen
prisustvom svoga zeta, ne bi hi jedne noći mogao da spava od straha. Mogao se potpuno osloniti na
snagu, odlučnost i prisebnost jednog i drugog gospodina Najtlija. Dok je bilo koji od njih štitio
njega i njegovo dobro, Hartfilđ je bio siguran. Ali g. Dţon Najtli je morao da se vrati u London do
kraja prve nedelje novemhra. 453Eto, ta je muka omogućila njegovoj kćeri da utvrdi dan za svoje
venčanje, i on je dao svoj pristanak s mnogo više volje i radosti no što se ona ikad nadala da će u
tom času biti mocmće. I tako su, mesec dana po ven-čanju g. i g-đe Roberta Martina, pozvali g.
Eltena da sastavi ruke g. Najtlija i g-ce Vudhaus. Venčanje je bilo veoma slično drugim venćanjima
čiji učesnici ne vole raskoš i sjaj. Saznavši od muţa za sve pojedinosti, g-đa Elten je smatrala da je
venčanje ispalo strahovito siromaški, daleko slabije od njenog. »Veoma malo belocr atlasa, veoma
malo čipkanih koprena; vrlo bedno! Selina će se zaprepastiti kad bude čula«. Ali uprkos tih
nedostataka, ţelje, nade, uzdanja, predviđanja malog kruga istinskih prijatelja koji su prisustvovali
toj svečanosti, potpuno su se ispunili, jer im je brak bio savršeno srećan.

iU