Бушмани су група сродних племена ловаца-сакупљача у скупини Којсанаца,

настањених по великом подручју на

југозападу Африке (Боцвана, Намибија, Ангола, Замбија, Зимбабве, Лесото[1] и Јужноа
фричка Република), углавном у пустињи Калахари. Док су сродна
племена Хотентота традиционално сточари, Бушмани су ловци-сакупљачи.

Карактеристике[уреди]
Бушмани припадају најстаријем слоју становништва Африке и веома се разликују од
осталог афричког становништва. Бушман живи у природи и од природе.
Уз низак раст, косу облика зрна папра и стеатопигију, Бушмани се одликују својом
прилагођеношћу врућем и исушеном бескишном подручју, што се види по
непостојању знојних жлезда, немогућношћу да пљуну и изванредном заштићеношћу
женских полних органа великим уснама. Они се изванредно оријентишу у свом
једноличном непрегледном подручју, а ипак не постоји ниједан запис да се неко од њих
изгубио, или да је умро од жеђи.

Обичаји
Бушмани су изворни становници јужне Африке, ловачко-сакупљачко становништво које
луком и стрелом хвата антилопе и другу мању дивљач, те сакупља јестиво корење и
друго биље. Настамбе Бушмана су склоништа од траве, шибља или кожа.
Бушмани воле отворени простор, и воде номадски живот организиовани по маленим
мобилним групама које се састоје од неких 25 особа, мушкараца, жена и деце.
Бушмани су шаманисти. Код њих постоји вера (јужни Бушмани) у спиритуално
биће /Каген, он је стваралац многих ствари и јунак многих митова, некад је будаласт,
некад паметан, помаже или досађује људима. Реч /Каген означава богомољку
(мантис), али он није увек само богомољка, него може узети и
облик еланда, зеца, змије или лешинара, богомољка је само једна од његових многих
форми. Еланд (Тауротрагус) је њихова најсветија животиња. Савремени Бушмани
Калахарија верују у два бога, један живи на истоку, а други на западу, такође као и
јужни Бушмани верују у духове мртвих, али обожавање предака није
присутно. Шаман Бушмана улази у транс и штити људе од болести или злих духова и
способан је да контролише време. Маленом магичном стрелицом одапетом из
бушманског пиштоља у смеру неке особе може изазвати смрт или болест.

Језик
Језик Бушмана припада којсанској групи. Необичан је због својих „клик“ гласова који
звуче попут пуцкетања језиком (цоктави језик, наречје клик). Шест бушманских клик
гласова су:

 дентални (/),
 алвеоларни (≠),
 алвеоло-палатални (!),
 церебрални (),
 латерални (//) и
 лабиални или ретрофлексивни ().
Бушмани укључују говорнике севернокојсанских језика, јужнокојсанских језика и чу-кве
гране централнокојсанских језика. Док сродни Хотентоти укључују говорнике којкој
гране централнокојсанских језика.

Бушмани данас[уреди]
Данашњи Бушмани су делом под утицајем западњачке културе. Неки од њих почели су
гајити говеда и козе, радије него да иду у лов и сакупљање. Јављају се и прве школе.
Bušmani obožavaju svoju djecu i unuke, pa dječje zdravlje i želje stavljaju na prvo mjesto.
Djeca se cijene zato što život čine ispunjenijim i sretnijim. Mali Bušmani sudjeluju u svemu
što zajednica radi, i od njih se ništa ne krije. Odrasli ih odgajaju na način koji potiče
individualizam, izuzetno cijenjenu osobinu u bušmanskom društvu. Siročad svojih nastradalih
suplemenika rado usvajaju, a svako rođenje slave kao najsretniji događaj.

Bušmansko društvo je egalitarističko, bez poglavica i institucija, i jedini odnos autoriteta je

odnos roditelja prema djetetu. Međutim, dužnosti roditelja smatraju se važnijima nego
njegova prava. Mnogi putopisci primijetili su da Bušmani nikada ne kažnjavaju djecu niti
podižu glas na njih, ali da se djeca, unatoč tome, vrlo lijepo ponašaju.

- Najbitnija stvar u njihovoj kulturi je njihov jezik. To je "klik jezik", u kom se klikovi
koriste umesto suglasnika. Lingvisti veruju da što više klikova ima neki jezik, to je on
stariji, a ovaj jezik ih ima pet, više nego bilo koj drugi
- Milenijumima oni love na isti način, uz pomoć veoma kratke drvene strele, čiji je vrh
otrovan, i zamki koje sami prave od prirodnih materijala. Zbog svog načina života i
običaja, izuzetno dobro poznaju svet biljaka i životinja, ali bez obzira na
to, istraživači se pribojavaju najgoreg - njihovog odumiranja.