КАРАКТЕРИСТИКЕ НАШИХ ЖИВОТИЊСКИХ ПРЕДАКА И ЊИХОВИХ ЖИВОТНИХ СРЕДИНА

Све карактеристике примата, од лемура, до гориле и човека, могу се сврстати у три велика скупа
адаптација које се односе на:

1. Живот и кретање на дрвећу

2. Бригу родитеља о потомству
3. Велики мозак и стереоскопско виђење

Еволуција примата одвијала се углавном у арбореалној ниши, односно на дрвећу. Она је, због тога,
у врло високом степену одраз прилагођавања у тој ниши. Најдоступнија храна у арбореалној ниши
је биљна, па су отуда, већина примата, претежно биљоједи. На основу зуба, који представљају
највећи део фосилних остатака раних примата, може се много сазнати о начину исхране најстаријих
полумајмуна (Prosimii). Денталне карактеристике ових организама су јединствене међу приматима
у погледу велике варијабилности, што указује на то да су се примате на различите начине
прилагођавали новом начину исхране – коришћењу малих плодова биљака, лишћа, изданака и
других биљних делова. Ове промене су се, највероватније, одвијале у неколико фаза. Одласком на
дрвеће, прве промене су морале да буду у понашању, односно постепеном померању
преференције за храном – од исхране инсектима према исхрани биљном храном. Међутим, данас
се сматра да се већина савремених примата може убројати у „опортунистичке омниворе“, тј.
животиње које се хране различитом, у датом моменту доступном храном. Постоје, такође, примери
да су неки примати постали секундарно месоједи. Рецимо, бабуни понекад лове овце и шимпанзе.
Слични подаци постоје и за шимпанзе.

Друга значајна карактеристика првих примата, у арбореалној животној средини, било је лутање
унаоколо и истраживање. Многе од адаптација, на овакав начин живота, биле су врло специфичне
и односиле су се на кретање међу дрвећем. Највеће промене су биле на стопалама, шакама и
лобањи.

За примате је својствено задржавање пентадактилије руку, и код многих врста, стопала која
омогућују чврсто хватање објекта. Палац шака и палац стопала су, код многих примата, у
опозицији према другим прстима (то омогућава палцу шаке да додирне остале прсте), што уз равне
нокте, уместо канџи, и осетљиве тактилне јастучиће на крајевима прстију, омогућује држање веома
ситних објеката. Такође, задржавање две одвојене кости предњих удова – улне и радијуса –
омогућује већу мобилност предњих екстремитета.

Присуство тзв. ишијалних калозита (калусни предели крста без инервације и без већих крвних
судова) дозвољава приматима да седе на гранама врло дуго. Усправно седење омогућило је
предњим екстремитетима да обављају друге активности, као што је приношење хране устима.
Такво понашање је, истовремено, допринело побољшању координације руке – очи. Усправно
седење и боља координација очију и предњих екстремитета представљали су ексаптацију за
касније коришћење оруђа и бипедално ходање.

Други скуп изведених карактеристика примата односи се на родитељску бригу о потомству. Женке
примата обично на свет доносе једног потомка при сваком рађању. Период трудноће траје обично
дуже него код других сисара, и продужен је период детињства у коме родитељи воде бригу о
потомству. У овом случају, родитељи, не само да штите потомство од различитих грабљивица, већ

Темза Шево
га и обучавају за решавање различитих проблема са којима се могу срести у својој животној
средини. Пошто родитељи могу солидно да обуче само мали број потомака, наведени тренд је
праћен смањењем броја потомака по родитељу. У исто време, код примата је фаворизовано
продужење дужине живота. Велика (селективна) предност учења јесте у томе, што се на тај начин,
може примити знатно више информација о животној средини него на уобичајен биолошки начин –
директним преношењем преко гена.

Мозак

Упоредне анализе односа маса мозга/маса тела показале су да, током већег дела еволуције
кичмењака, енцефализација (повећање масе мозга) није била посебно изражена. Настанак нових
врста риба, водоземаца или гмизаваца остварена је без повећања масе мозга. Међутим, велика
промена одиграла се код сисара, поготову пре око 65-70 милиона година када је дошло до замене
еколошких ниша сисара. За време доминације гмизаваца сисари су били ноћне животиње са
олфакторним (мирис) и аудиторним (слух) рецепторима развијенијим од фоторецептора. После
великог изумирања гмизаваца сисари постали дневне животиње и долази до усавршавања чула
вида.

Међу приматима, енцефализација је повезана са арбореалном нишом. Пре око 50-60 милиона
година примати су се раздвојили на полумајмуне и антропоидне мајмуне. Полумајмуни су углавном
остали ноћне животиње, а антропоиди дневне и код њих се величина мозга удвостручила
(редукција назалног региона, стереоскопско виђење, разликовање боја). Сматра се да су велика
покретљивост предњих екстремитеа и способност прстију шаке да манипулишу ситним
предметима могле да појачају способност перцепције првих антропоида. „Само примате могу да
издвоје објекте из средине, да их истражују мирисањем, додиривањем и гледањем и да их затим
врате на своје место у окружењу“, Кемпбел,1976. Тако су примати путем менталног сређивања
објеката у великом степену ослобођени од рефлексних реакција, и постигли су изузетну
пластичност у понашању.

Способност стицања одређеног језика (начина комуникације) није увек везана за говор (глувонеми
људи комуницирају покретима), а доказано је да моторика везана за коришћење оруђа и говорни
језик имају исти неуролошки корен, и настали су у исто време током еволуције хоминида (код Homo
habilis су се појавили - мада није био прави говор него звучни сигнали).

Све функције које данас обавља мозак човека последица су са једне стране повећања масе мозга
(броја нервних ћелија), а са друге појава сложених неуралних путева. У еволуционој линији човека
дошло је и до великог повећања церебелума (малог мозга), као и међу мозга.

На основу неких разлика у организацији мозга човека и шимпанзе можемо индиректно судити о
томе шта се у нашој еволутивној линији дешавало са организацијом мозга. Најуочљивије разлике у
организацији мозга човека и шимпанзе:

1. Људски мозак има веће мотроне и сензорне кортикалне области посвећене рукама;
2. Већи део мозга је посвећен стварању и перцепцији говора
3. Хемисферна специјализација постоји код људи
4. Код људи највећи део мозга је посвећен различитим начинама обраде информација

Темза Шево
Двоножно кретање

Поред величине мозга, двоножно кретање јасно одваја људе од антропоидиних мајмуна.
Двоножно кретање, усправно ходање на задњим екстремитетима, довело је до значајних промена
у свим деловима тела. Стопала су постала равне површине, без палца у опозицији са другим
прстима. Угао колена људи је промењен (раван зглоб). Све кости ногу код људи су релативно дуже
од оних код савремених мајмуна. Карлица је кратка и облика посуде пошто има улогу у подупирању
утробе. Кичма има S-облик. Двоножност је допринела промени у положају главе у односу на тело;
глава се код људи налази на врхи кичменог стуба.

Постанак двоножног кретања треба, по мишљењу већине палеоантрополога, тражити у периоду

када је дошло до раздвајања линије која је водила до савремених људи, од линије нама најближих
антропидиних мајмуна (шимпанзе) – то је пре око пет милиона година.

Двоножно кретање је повезано са променама у животној средини антропоида у Африци. Тамо где
је промена климе условила смањење површина под шумама, преци људи су били принуђени да се
прилагоде саванама - сасвим другачијем станишту. Били су претежно биљоједи, а у саванама иако
постоји довољно биљака, нема толико плодова колико на дрвећу (нису могли да варе целулозу у
лишћу, кори и стабљикама). Због тога су истраживали велику територију у потрази за храном.
Такође су у саванама много више него у шумама, изражене сезонске промене климе, а уз све то, у
саванама је већи број потенцијалних предатора приамта него у шумама.
Управо је двоножно кретање нашим прецима у саванама дало предност. Ослобађањем руку од
улоге у кретању омогућило је да се храна преноси са отворених места на безбеднија. Мајке могу
једноставније да носе децу док су у потрази за храном. Усправним ходом је боље осматрање
терена. Вертикалан положај тела у односу на тло омогућава боље хлађење тела јер је са једне
стране, изложеност сунцу мања, а са друге стране, веће је струјање ваздуха. Коначно, иако је
двоножност када се трчи у односу на четвороножност енергетски мање ефикасна, двоножност је
при дугом ходању знатно ефикаснија.

Пошто се велико повећање масе мозга, друга важна карактеристика, која одваја људе од
антропоидних мајмуна, одиграло пре око 2,5 милиона година, са појавом првих представника рода
Homo, то значи да је у нашој еволуционој линији двоножно кретање претходило енцефализацији.

Темза Шево