Žorž Bataj

NIČE I FAUST

1. Niče i Dr Faust

Znamo da je Doktor Faustus, poslednji roman Tomasa Mana, u

izvesnom smislu predstavlja Ničeov život romansiran pod pozajmljenim
imenom. Ali taj „život kompozitora Adrijana Leverkina, koji je ispričao
jedan od njegovih prijatelja", daleko od toga da rasvetljava filozofov lik:
on čak zamagljuje njegove crte, i otuda nas primorava da ih jasno
obeležimo. Moris Kolvil je mogao napisati: „S Doktorom Faustusom
sama Ničeova osoba, živ čovek, čovek od krvi i mesa, nameće se
romanopiscu, polarizuje priču, određuje opšte uređenje novog romana.
Ovde se više ne radi o uticaju tema, već je Tomas Man transponovao
sam Ničeov život u postojanje kompozitora Adrijana Leverkina." Treba,
ipak, reći da elementi izvučeni iz Ničeove biografije određuju crte lika iz
romana samo na shematski način. Tomas Man je nedavno objavio esej
gde veoma precizno navodi okolnosti pod kojim se Niče morao zaraziti.
U Doktoru Faustusu, ova priča iz eseja preuzeta je ponekad i od reči do
reči. Opšte je prihvaćeno, i Tomas Man to priznaje, da Niče toj bolesti
(sifilisu) duguje gubitak razuma: Adrijan Leverkin je i sam pogođen
opštom paralizom, i za njega, kao i za Ničea, lagano napredovanje
bolesti predstavlja lagano i neprestano mučenje; kao i kod Ničea, i
gotovo u istim godinama, njegov razum je podlegao. Kao i Niče, i on je
umro jednog 25. avgusta, posle dvanaest godina bezumnosti.Ipak, Niče
je umro 1900, a Leverkin 1940. godine. Izuzmemo li, konačno,
srednjoškolske studije u „Kaisersaschern", koležu sličnom onom u
Šulpforti, i započete, ali i ubrzo napuštene studije teologije, kao i
bezuspešni pokušaj stupanja u brak, koji podseća na petljavine sa Lu
Salome i Paulom Reom, učinilio mi se da se, sve u svemu, pojedinosti
priče Tomasa Mana jasno udaljavaju od biografije pisca Vesele nauke.
Da nije tih važnih činjenica, koje, međutim, imaju ograničen značaj,
možda niko ne bi ni pomislio da upoređuje karaktere ova dva lika.Tim
povodom, Moris Kolvil piše: „Mnogo bi se toga moglo reći o sličnostima
i srodnostima duha koje se mogu uočiti između Ničea i njegove replike,
Leverkina. Nemamo dovoljno mesta da bismo nabrojali mnoštvo
pojedinosti iz romana gde se u rečima likova potvrđuju čisto ničeovska
načela. Bilo bi lako pokazati da đavo, koga Tomas Man uvodi kao
ličnost, drage volje podržava tezu o volji za moć ili je parodira - i da,
kao i kod Ničea,život opisan u Doktoru Faustusu ne zna za moral, ne
brine se o moralnim postupcima...; da se dobro ovde isključivo naziva
„cveće zla". Ovo nimalo ne protivreči činjenici da se većina događaja u
životu i karijeri, kao i temeljne intencije Ničea i Leverkina, rezlikuju.
Leverkinu ostaje stran osećaj istorijske misije, apsolutne moralne bede
i apsolutne potvrde filozofije prevrednovanja svih vrednosti. A naročito,
Niče je veoma daleko od ugovora s đavolom, koji, mada nevoljno,
predstavlja Leverkinovu sudbinu.Složen lik koji otuda nastaje svakako u
sebi sadrži nešto proizvoljno, i zaista neprijatno. Naročito, Paul Re iz
romana, Rudolf Švertfeger, bio je, pre susreta s Mari Godo (drugom Lu
Salome) Leverkinov homoseksualni ljubavnik. Ne znam da li se Tomas
Man poziva na verodostojno predanje (a to je slučaj s posetama
mladog Ničea jednoj Kelnskoj javnoj kući: Paul Landsberg, koji je bio
profesor u Bonu, jednom mi je povodom toga pričao o predanju koje
kruži ovim univerzitetom, a koje je veoma blisko priči Tomasa Mana);
Ničeova homoseksualnost je, nesumnjivo, izmišljotina! Moguće je,
međutim, da ta izmišljotina postoji samo u duhu čitalaca: Leverkinova
homoseksualnost nema nikakve veze s Ničeom, a isto važi i za još
hiljadu različitih crta: rođenje na imanju u Tiringiji, smrt na imanju u
planinama Bavarske, muzičke teorije bliske Šenbergovim, ili smrt
sinovca, veoma malog deteta... Ali uopšteno, pederastija je neprestano
bila proklinjana; naročito u Ničeovom životu, ona veoma kasno uvodi
nešto potuljeno, bedno, blisko temeljnoj crti koja stvarnog čoveka - koji
je još bedniji - suprotstavlja liku iz romana: Leverkin je, međutim,
istinski prokletnik, koga posećuje đavo, čije je on vlasništvo i za kojega
je vezan ugovorom.Ambiciozna namera Tomasa Mana možda je bila da
stvori lik onako kako to ponekad čini mitologija ili legenda, koja dodaje
crte jednog junaka nekom drugom, prenosi ih sa stvarnog na
legendrani lik. Naslov romana upućuje na poslednje - i najdramatičnije
- od svih Leverkinovih muzičkih dela: očigledna je namera da se ovaj
potonji stavi kao nastavak Dr Fausta.Posle paralelizma koji je otkrio
Moris Kolvil, Ženevjev Bjanki ukazuje na drugi, možda još tešnji... s
najstarijom povešću o Faustovim pustolovinama, Volkbuch iz 1587.
godine. „Ne samo što je", kaže nam ona, „poslednje muzičarovo delo
neposredno nadahnuto poslednjim poglavljima Faustbucha, nego je i
ceo Leverkinov život preslikan iz postojanja koje nudi legenda o
ukletom čarobnjaku. Cele rečenice iz Faustbucha zaista se nalaze u
romanu Tomasa Mana, i od samog početka saznajemo da je Leverkin,
poput Fausta iz legende, „bio sin poštenih i pobožnih tirinških seljaka";
i druge pojedinosti se slažu, a naročito to što je kompozitor, koji s
vremena na vreme pribegava arhaičnom jeziku bliskom onom iz
Faustbucha, i koji na tom jeziku razgovara s đavolom, prožet magijom
brojeva i u matematičkim odnosima muzike traži nešto drugo, a ne
čulno uređenje zvukova...Očigledno je da je u pitanju sažaljenje, koje
Tomas Man priznaje u eseju, i vezuje ga za divljenje, ali koje ga je bolno
nagnalo na prezir, i navelo ga da pomeša Ničeov lik sa Faustovim, kako
bi ga sveo na mit volje koja je žrtva svoje prekomernosti.„To je
mešavina divljenja i sažaljenja. Ovo dvostruko osećanje nikada me nije
napustilo." To je poreklo Doktora Faustusa: Niče je preoblikovan, ali na
kraju predstavlja samo mit, mit o porazu, o katastrofi duha: to su
nemoć i očajanje bezbožne volje čije granice izuzetan čovek mora
prevazići.Veoma tačno i istančano, ne ustupajući pred
pojednostavljenjima, Tomas Man je povezao Ničeovu bolest i njegov
genije, kao što povezuje i Leverkinovu bolest i genije. „Radi se", kaže,
„o tome da se sazna ko je bolestan: jedan pošteni imbecil kod koga je
bolest zbilja lišena bilo kakvog duhovnog ili kulturnog aspekta, ili jedan
Niče, jedan Dostojevski." Ali ovaj osećaj mere ni u čemu ne ublažava
oštrinu konačnog suda. Niče je od Zaratustre hteo da napravi „ 'čin'
pred kojim bi svi drugi ljudski činovi izgledali mali ili relativni, kada
tvrdi da ni Gete, ni Šekspir, ni Dante ni na trenutak ne bi mogli disati
na visinama ovog dela, i da duh dobrote svih velikih duša zajedno ne bi
bio u stanju da proizvede ni jednu jedinu Zaratustrinu besedu".. Ovim
pretenzijama Tomas Man, prividno s razlogom, suprotstavlja siromašne
rezultate. „Zaratustra", kaže on, „taj zloduh bez lica i bez tela, taj vođa
povorke koji na svojoj beskarakternoj glavi nosi venac od ruža smeha,
sa svojim 'Očvrsnite!' i svojim nogama plesača, nije ostvarenje, nego
čista retorika, sumanuta igra reči, izmučen glas i sumnjivo proroštvo,
senka nemoćne grandezza, često dirljiva i gotovo uvek bolna, avet koja
posrće na ivici rugla..." Tomas Man je čak toliko ubeđen u besmisao
ovih prekomernih napora, da piše: „Ko Ničea uzme za ozbiljno, od reči
do reči, ko mu poveruje, taj je izgubljen." Niče je, konačno, samo
genijalna inteligencija koju je bolest ogolila i njegovim bližnjima
ponudila prizor koji je zanimljiv koliko i, na primer, požar na imanju
usred noći. Niče više nije, nikada nije ni bio ništa drugo do dirljiv oblik
besmislice: „Lik krhkog i divljenja dostojnog tragičara koji se diže sred
bljeska oluje istorije."

2. Niče i mit o pobeđenoj Nemačkoj

Povrh toga, Tomas Man je sklon da povezuje nesreće svog junaka s

nesrećama Nemačke... U meri u kojoj predstavlja transfiguraciju
Ničeovog života, Leverkinov život prenosi život onoga prvog u vreme
ratova, to jest urušavanja Nemačke. Priča, koja se pripisuje jednom od
muzičarevih prijatelja, navodno je napisana tokom drugog rata, i brige
oko sadašnjeg trenutka, koje ga teško pritiskaju, mešaju se s
događajima iz prošlosti.Uistinu, teško bi bilo poreći da su u Nemačkoj
mnogi ljudi iz Ničeovog učenja uzeli ono što ih je dovelo do toga da se
rado upuste u rat. Istorijski, posledica je zanemarljiva: povest Tomasa
Mana opisuje sveopštu radost koja je doslovno eksplodirala kada je
objavljen rat 1914. godine. Niče, očigledno, s tim nema nikakve veze.
Ali jedan vidovit aspekt njegove filozofije, strogo uzevši, slaže se s
hitlerizmom. Daleko od toga da Tomas Man na tome insistira. Čak je
spreman da s Ničea spere ljagu te optužbe koja je postala banalna.
„Prilično sam sklon da ovde zamenim mesta uzroka i posledice", kaže
on, „i da pomislim kako nije Niče napravio fašizam, nego je fašizam
napravio Ničea; da objasnim: suštinski stran politici i duhovno čedan,
Niče je predosetio, u svojoj filozofiji moći, poput nekog veoma
osetljivog aparata za snimanje i odašiljanje, domet imperijalizma, i
najavio je Zapadu, poput magnetne igle koja poskakuje, dolazak epohe
fašizma, u kojoj živimo i živećemo, uprkos pobedi odnetoj nad
fašizmom, još dugo vremena." Ali ako približavanje nacizma Ničeu
ostaje površno (za nacizam, Ničeov doprinos ne samo da je
nekosristan, ili da vodi na krivu stranu, nego mu i smeta), nije ništa
manje lako i neizbežno povezati sudbinu Nemačke, njene preterane
napore, i njegovo uzaludno očajavanje nad Ničeovom zlosrećnom
nemoći i jezivom sudbinom: „lik krhkog tragičara" koji se uzdigao sred
oluje istorije. Očigledna nedelotvornost (onaj ko Ničea uzme doslovno
... izgubljen je), koja lišava posledica i filozofa, i njegovo učenje,
omogućava nam da se držimo lika iz tragedije, pukog čulnog znaka čija
zanimljivost je ograničena na estetiku. Uistinu, poništavanje koje
sprovodi Tomas Man toliko je savršeno, da on uspeva da ućutka
filozofa, da ga svede na tišinu, da ga ograniči na izražavanje kroz
muziku, i samo predstavlja neku vrstu odustajanja, ako ne samog
pisca, a ono Nemačke (a znamo da su neki Nemci zamerali ovom
emigrantu što govori u njeno ime): Doktor Faustus je, ukratko,
posmrtna freska jedne nacije, priča o istoriji u kojoj se sve urušava,
žalosna tužbalica nad jednim svetom u koji je đavo uveo vladavinu
zbrke i zablude: taj lament tražio je gnušanje, bolno gnušanje nad
gubitkom mere, nad đavoljom, preteranom voljom, što je imalo svoju
ulogu u svim oblastima.

3. Počast i poruga

Nemam nameru više da govorim o Nemačkoj i njenoj sudbini, ali ma

koliko opravdana bila osuda gubljenja mere u toj zemlji, ne izgleda
nužno u vezi s tim ustuknuti pred rasulom do kojeg su doveli Ničeov
neuhvatljivi karakter i očajnička pokretljivost. Prebrzo je rečeno: „Ko
Ničea uzme doslovno... izgubljen je." Ubrzo naučimo da od njega ne
očekujemo, poput Jaspersa, ništa drugo do početni šok, podstrek na
kretanje misli. Ja, naprotiv, pretpostavljam da Ničeova filozofija ima
jasno određen sadržaj. Nemam nameru da dovodim u pitanje
zasnovanost negiranja koje izriče Tomas Man: „Ko Ničea uzme
doslovno... izgubljen je". (Zar i sam nisam o Ničeovoj misli zapisao: ona
„onome ko se njome nadahnjuje otvara samo prazninu..."). Ali iz tolikog
zbunjenog divljenja, naizgled utonulog u blato poricanja, proističe
jedno suštinsko potvrđivanje, koje ću brižljivo obeležiti kao neko ko ga i
sam preuzima. Iz eseja Tomasa Mana radije ću izvući temelj jedne
reprezentacije za koju verujem da uređuje, ako se uhvati, kretanje po
meri pokretljivosti koja najpre razočarava, ali je u njoj reč o silovitosti i
suverenosti života.Vraćajući se na humor koji mu je omogućio da „na
ivici rugla" vidi Zaratustrinu „avet koja posrće", pisac Čarobnog brega
na izvestan način okleva: „Kad sam sebe čujem da ovako govorim,
pomišljam na očajničku surovost s kojom je Niče govorio o bezmalo
svemu što mu se činilo dostojno poštovanja: o Vagneru, o muzici
uopšte, o moralu, o hrišćanstvu (htedoh da kažem: čak i o germanstvu)
i čini mi se da je očigledno da, čak i u svojim najsilovitijim ispadima,
protiv vrednosti koje on nikada nije prestao, duboko u sebi, da
postavlja veoma visoko, nije imao osećaj da im je naudio, nego kao da
ječak i u najgorim pogrdama video samo drugu vrstu
počasti."Nesumnjivo, Tomas Man nije odmerio domet ovih opaski (nije
u njima video pozitivno značenje): nešto dalje, nailazimo na ovaj sporni
zaključak: „Može se reći da je onošto je Ničea vezivalo za najdraži
predmet njegove kritike bila strast: duboka strast bez određenog
algebarskog znaka, negativ koji se neprestano smenjuje s pozitivom."
Ta smenjivanja, zaista, nisu zanemarljiva. Ona opisuju jedan odredljiv
stav koji nije svojstven samo Ničeu, ali nije ni uobičajen, i sasvim je
drugačiji od poraza duha.
Ako hoćemo da sudimo o Ničeovim postupcima, da saznamo da li su
oni doživeli neuspeh ili nisu, nužno je najpre uzeti u obzir dva temeljna
stava onih koji hoće da svom životu pridaju vrednost kao nečemu
samom po sebi, nezavisno od svojih korisnih dela. Čak i u granicama
hrišćanske religije, briga da se sačuva vrednost bića - blagodati -
nezavisno od korisnih dela odigrala je prvorazrednu ulogu. Zanemariću,
u svakom slučaju, opoziciju koju otelovljuju imena Avgustina i Jansena,
Kalvina i možda, naročito, Lutera. Libertenstvo i satanizam još više se
primiču Ničeovom poricanju. Ako ih prikažem u zaoštrenom obliku,
zajedno s njihovim uspesima i neuspesima, biće mi lakše da pokažem
šta znače Ničeovi uspesi i ograničenja u odnosu na one klasične
mogućnosti.
Na ovom mestu je od suštinske važnosti krenuti od potrebe za
zabranama, čije poštovanje čoveku daje šansu da ima pun i uspešan
život.
Treba ići dotle da se u vezi sa ovim kaže kako poštovanje zabrana koje
se u suštini tiču seksualnosti i smrti čini temelj razlike između čoveka i
životinje. Poštovanja koje sami sebi namećemo daju nam onaj kvalitet
ljudskosti do kojeg držimo više od svega. Niko ne bi mogao da kaže, a
da pritom ne preteruje, da bi bez tih zabrana bio ono što jeste, da bi
imao ono eminentno dostojanstvo, kada ih u suštini ne bi poštovao (ko
bi se, uostalom, mogao vratiti na životinjsko ponašanje?) Ali nasuprot
tome, niko ne bi mogao imati suveren stav ako ne bi s vremena na
vreme te zabrane ukinuo, ako ne bi postavio s onu stranu pravila koja
obično poštuje - koja, na izvestan način, obožava - neki suveren
trenutak bića u sebi. Najdrevniji ljudi - a time i oni najzaostaliji -
nejasno su priznavali potrebu za ovakvim smenjivanjem. Tek u naše
vreme racionalizam je bezrezervno prezreo stara pravila zato što su
ona proizvoljna. Ali prezir prema iracionalnim zakonima dvosmislen je.
Na prvom mestu, reč je o tome da se vrednost u potpunosti svedena
razum, to jest na korist (ma koliko apsurdna bila činjenica da stvari
uvek vrede samo radi nečega drugog,što je, opet, korisno nečemu
drugom...); na drugom mestu, reč je i o tome da se svede na potpunu
besmislicu smisao i najmanje zabrane: pa, zabrana je protivprirodna!...
Ali Niče je zauzeo nov stav, čiji je smisao njemu svojstven, a to je
upravo ono gde Man pokazuje neoprostivu slabost.
To smenjivanje obožavanja i nasilja, ta nostalgija za Bogom, zajedno sa
žeđi za njegovim uništenjem, veoma su daleko od racionalističkog
poricanja, ali se ipak ne približavaju satanizmu. Niče, strogo uzevši,
ostaje u tradiciji tragičnog junaka, koga je kob osudila na to da prekrši
najsvetija pravila; ali Niče je morao da se uhvati za zabranu nad
zabranama, za Boga, ne samo za jedan zakon, nego za Zakon, potpuno
svestan onoga što radi: on nije mogao, poput sataniste, da pristane na
to da ništa ne opstane, on je, poput sataniste, znao da je zakon nužan,
ali je morao da raskrinka njegovu navodnu suverenost.
Ovako definisan stav jednako se suprotstavlja kako libertenstvu, tako i
unapred pobeđenoj neposlušnosti. I ako iz ovoga mora dovoljno jasno
proizaći smisao, treba podrobno uporediti one oblike koje on
prevazilazi.

4. Niče i don Žuan

Pokret pobune protiv zakona koji je za duh najzavodljiviji, ako ne i onaj

koji ga najviše zadovoljava, jeste bez ikakve sumnje onaj koji ilustruje
lik don Žuana, naročito u očaravajućem i prelepom obličju koje su mu
dali Mocart i da Ponte. Nimalo ne čudi što je i Kjerkegor ostao očaran,
uprkos dirljivoj pobožnosti, zavodljivošću muzike koja otelovljuje
erotizam. Međutim, don Žuanovo libertenstvo nije najveće u slastima u
kojima se odbacuju seksualne zabrane. Lik don Žuana raste u trenutku
kada su prekršeni zakoni koji mrtvima obezbeđuju strahopoštovanje
živih.
Ima dva oprečna načina da se izbegne poštovanje zakona. Možemo ga
zanemariti, i to je načelo potpuno racionalnog libertenskog stava, ali ga
možemo i svesno, ne zanemarujući ga, prekršiti preterivanjem. Don
Žuan se najpre zadovoljava time što ignoriše osećanja drugih: u pozivu
na večeru upućenom Komendatorovoj statui - ili aveti - ima više ironije
nego svetogrđa. Ali on iz lakomislenosti klizi u živu i užasnu svest o
osećanju koje leži u osnovi zakona: na kraju večere, ako na
Komendatorovo „Pokaj se" on odgovara „Ne!", ta svest je na neki način
u njemu, jer on u ruci drži Komendatorovu ruku od koje se ledi, i tada
ga pogodi grom.
Međutim, upravo na granici na kojoj don Žuanov stav prevazilazi
suvoću libertenstva, on se primiče Ničeovom stavu. Moram da
uporedim stanje u kojem se nalazi don Žuan koji već zna da ga pakao
guta, ali se ne pokorava, s užasom koji je Niče vezao za otkrivenje po
kojem je sam Bog mrtav. Izvesno je da ni jedan ni drugi nisu bili
pobeđeni u trenutku kada više ništa nije ostalo od sveta koji ih nije
mogao dotući. Libertenova smrt nije njegov poraz, jer čak i kada se
našao u šaci smrti, nije mogao priznati da je pobeđen, mada ovde
treba govoriti o njegovoj moralnoj pobedi. Komendator bi, odista,
pobedio samo u slučaju kada bi njegov ubica priznao svoj zločin i
pokajao se: on u tome ne uspeva jer ne može da učini da zavođenje
prizna da nije u pravu. Don Žuan na taj način prevazilazi ono
demonsko: kada potpisuje ugovor sa đavolom, onaj drugi već unapred
zna da je pobeđen. Poricanje koje je on izabrao možda jeste poricanje
jednog pobunjenika, ali neuspelog pobunjenika, koji vlada samo u
granicama laži, i samo privremeno uspeva da izmakne, na nelegitiman
način, moćnijoj sili Boga: don Žuan, međutim, više voli da umre nego
da se pokori.
Ipak, ostaje duboka razlika između junaka iz legende i Ničea. Onaj prvi
nateran je da, uprkos svemu i pod pritiskom spolja, predoseti da je
moralni zakon jači. On ne ustupa, i dok umire, potpuno je svestan
strašne sile koja ga ubija ali ne uspeva da ga slomi. Ali ga ona ipak
slama spolja. A Ničea moralni zahtev nikada ne prestaje da pritiska
iznutra. Niče je svoj teret nosio čovečnije, utoliko što nije bilo ničega
što bi mu izmaklo, i što je uvek odmeravao posledice svog stava. On se
nije mogao osloniti na slabosti razuma.

5. Bodlerov satanizam i Sartrovo tumačenje

Sartr je u pravu što jasno ističe minorni karakter satanizma, koji je

Ničeu možda još više stran negoli don Žuanov poziv na večeru.
Satanizam je, uprkos svemu, ipak s jedne strane Ničeu blizak, i na
osnovu njega ćemo tačnije odrediti smisao mogućih pobuna:
„Revolucionar", kaže Sartr, kako bi razjasnio Bodlerov stav, „želi da
promeni svet... pobunjenik brine da održi netaknute nepravde koje trpi
kako bi mogao protiv njih da se buni... On ne želi ni da uništi, ni da
prevaziđe, nego samo da se digne protiv poretka. Što ga više napada,
to ga više tajno i poštuje; zakone kojima se protivi javno, ončuva u
najvećoj dubini srca..." Isto tako:„Ateista se ne brine oko Boga, zato što
je jednom za svagda odlučio da on ne postoji. Ali sveštenik crne mise
mrzi Boga zato što je on pun ljubavi; izvrgava ga ruglu, zato što je
dostojan poštovanja, ulaže svoju volju u to da porekne uspostavljeni
poredak, ali istovremeno, on taj poredak i potvrđuje, i to ga potvrđuje
više nego ikad..." Sartr za ovu poziciju kaže da je to stav čoveka koji ne
može da prevaziđe „stupanj detinjstva". (Da li je i sam Sotona išta više
od „simbola neposlušne i durljive dece koja od roditeljskog pogleda
traže da ih zaledi u njihovom jedinstvenom postojanju i koja čine zlo u
okvirima dobrog?"
Ovim jako shematizovanim formulama u koje je Sartr hteo da zatvori
Bodlera izgleda nedostaje svest o suprotnoj teškoći, s kojom se sudara
onaj ko preuzme zadatak da na mestouspostavljenog poretka, u slučaju
da ga zbaci, postavi neki drugi odgovarajući poredak. Nikakva zamerka
protiv obaveze da se delanju svih postave pravila koja ga stavljaju u
službu dobra ne može biti valjana. Ali se pred nas sada postavlja
sledeća dilema: ako izvrnemo uspostavljeni poredak na odrastao (veći)
način, naša namera ne može biti da ograničenje zamenimo slobodom,
već moramo nametnuti neko novo ograničenje, možda i navodno, ali
ograničenje kroz kojeće društvo ostati podvrgnuto korisnom delanju, i
ništa više nego ranije nemamo pristup onoj raskoši koju predstavlja
sloboda, koja, opet, ostaje zlo. Ni na koji način ne možemo zadovoljiti
potrebu za slobodom protivnu duhu kojem teže nužda i njeni zakoni.
Nema sumnje da samo pobunjenici imaju pristup neopravdanom
neredu, čiji smisao leži u tome da nije u skladu s pravilom koje se
obično sledi. Revolucija je lucidna i želi da odgovori na nuždu, a
pobuna slepo poriče njenu „vladavinu".
Ako se vratim na precizno pitanje zabrane i njenog ukidanja, dilema
postaje jasnija: ne možemo ukinuti zabranu na veći (odrasli) način osim
ako racionalno (na savršeniji način) ne odgovorimo na nuždu koja
zabranom upravlja. Time ne kažem da je manji (detinjasti) stav bolji, ali
u skladu s postojećom zabranom, na taj način ne gubimo moć da
krišom dopremo do predmeta zabrane. Revolucionarna akcija
zabranjuje sebi potragu za tim predmetom.
Uzaludno je zanemarivati tajne zahvate u potrazi za slobodom, ili, ako
vam se tako više sviđa, za životom koji vredi isključivo sam po sebi. Ovi
Bodlerovi sudovi, na koje se poziva Sartr, prilično su poznati: „Kažem:
jedina i vrhunska požuda ljubavi počiva u izvesnosti da činimo zlo. - I
muškarac i žena od rođenja znaju da se u zlu nalazi požuda." Drugim
rečima, izbegavajući misticizam inherentan religioznoj zabrani:
- svako životno pravilo, proizvoljno ili ne, utemeljuje vrednost
nepravilnosti (nepokoravanje pravilu opčinjava)
- suveren stav zahteva istovremeno poštovanje pravila i njegovo
kršenje vezano za svest o poštovanju koje mu se duguje
- u meri u kojoj daje osećaj savršene nekorisnosti i opasnog iskliznuća
ka iskvarenosti, požuda koju nalazimo u „zlu" jeste najbolja slika
suverene vrednosti. Baš kao što je i hrišćansko vrednovanje čednosti
(zabrane žene za potpunog hrišćanina) naglašavalo suverenu vrednost
ljubavnice za ljubavnika, ljubavnika za ljubavnicu, elementarna
zabrana ljubavnih stvari (u vezi s javnošću, s javnim životom) od
trenutka ljubavne požude učinila je suveren trenutak, utoliko čistiji
ukoliko je više različitih pravila jednog sveta korisnosti time prekršeno.
Konačno, početno poštovanje zabrane kao da je bio najkraći put da se
na trenutak, bez lucidnosti, pronađe izgubljena suverenost. Budućnost,
posledice, tada se zanemaruju, vrhunska vrednost zabrane se
privremeno povlači, kao u poučnim likovima koji otelovljuju moć. Tako
se, upravo u trenutku sagrešenja, nužda istovremeno priznaje - kao što
je odista i treba priznati: po tome što je u budućnosti njeno carstvo - i
poriče: po tome što sadašnji trenutak nikad ne može „suvereno biti", a
da pri tom ne dovodi u pitanje pravila čije se carstvo ruši ako
suverenost trenutka odnese pobedu nad strahom od budućnosti.
S uskog stanovišta suverenosti (čiji je pojedinačni aspekt uvek mučan -
čak i ako, u datom primeru, „komunikacija" koja sjedinjuje ljubavnika i
ljubavnicu uzdiže suvereni trenutak njihovog zagrljaja do univerzalnosti
ljubavi...), zahvat koji podrazumeva Bodlerova formula ne bi dakle
mogao potpuno da opravda uvredljivost Sartrovog suda. U svakom
slučaju, „grešnik", poput bube koju je zaslepila svetiljka, nema pristupa
plamenu greha, osim po cenu sopstvenog slepila. Samo pod uslovom
da se opije, da u pijanstvu zaboravi na pravilo koje inače poštuje,
Bodler je imao moć da pesnički otkrije svetost, ili božansku vrednost
„zla". Ipak, on istovremeno pušta da naslutimo kako ga opravdani strah
nagriza i u samom trenutku sagrešenja, mada je u njegovom delu
požuda uvek bliska ne samo teskobi, nego i očajanju, ne samo smrti,
nego i pokajanju. On potvrđuje „zlo", ali kao greh koji zaslužuje da
bude kažnjen, i poslednju reč ostavlja negativnoj vrednosti zabrane:
premoć je ostavljena božanskom svetu.

6. Vrtoglavica slobode

U presudnom trenutku, Ničeov stav je veoma različit od Bodlerovog.

On se ne može lako definisati: to je manje pozicija buđenja, tu nema
poslednjeg, umirujućeg odgovora na pitanje koje podrazumeva Sartrov
sud. U meri u kojoj je pred nama veći stav, predmet naše želje nam
izmiče, izmiče nam barem kao poželjan, jer se njegova privlačnost
vezuje za činjenicu da njega veći, razuman stav, osuđuje. To je, odista,
najpoznatija stvar na svetu, to je „privlačnost zabranjenog voća", i
treba, kažu, biti dete - i nerazuman - da bi se ona osetila. Ali ako ne
želimo da upropastimo predmet svoje želje, da dopustimo da se
njegova privlačnost izgubi, moramo se prikloniti većoj moći, koja nam
zabranjuje da predmetu priđemo: priznaćemo tu moć, i naš stav neće
biti suveren. Slavićemo carstvo nužde, koje nas pretvara u svoje
robove, i kojem, u najmanju ruku, pripisujemo božansku čar Boga,
jedinog večnog i istinitog! Čar „greha" je iluzorna i zavarava nas.
Ničeov stav najpre nam izgleda daleko od toliko poznate dileme
(poznate, ali nikada jasne, nejasno doživljene u neumesnosti, u
nelagodnosti, u gađenju u ložnici). Čak i prividno, Ničeov intelektualni
postupak nema nikakve veze s onom potragom za trenutkom požude.
Međutim:
Tamo gde je Tomas Man video zastranjivanje i preterivanje, uzaludan
nemir duha, pred našim očima otkriva se nezaustavljiv pokret,
iscrpljujuć, ali uvek živahan, teskoban ali ipak veseo (čak i u
mengelama teskobe), gde onaj beskrajno divalj deo čoveka vešto
izmiče poniženju služenja. Taj deo, nesvodljiv na neku podređenost,
opstaje u svakom čoveku. Njegova neophodnost može biti odložena,
puki opstanak odista zahteva ustupke; ali upravo te ustupke treba
opravdati, treba da u nekom trenutku dođe do toga da se ispolji nešto
od čega nema nikakve koristi, i što ima samo jedan smisao, a to je, da
bude cilj i svršetak tih ustupaka. To što se ispoljava bez koristi, to čisto
suvereno postojanje, određuje bizarnu privlačnost zabranjenog voća:
ono je jedino što je određuje! Ono od čega koristi nema, što nije
korisno, uvek je ono što je „zabranjeno".
Taj predmet, taj trenutak koji ćemo skupo platiti i kojim ćemo zaslužiti
kaznu, a koji se nalazi, kao što rekoh, u iscrpljenosti i u teskobi - ili čak,
zašto da ne? u zastranjivanju i preterivanju - to je nesvodljivo kretanje
strasti. Kada se taj pokret uporedi s ropskim stavom, toliko je opasan,
da nam se čini da s pravom kažemo da je on uzaludan nemir duha. Ali
smisao koji mu je pridavao Niče osetno se razlikuje od onoga koji
postoji u satanizmu - ili u libertenstvu. Niče ga u stvari ispravlja, pa ga
i, s jednog temeljnog stanovišta, uopštava.
Neki uznemirujući osećaj upozorava nas da, što je volja dublja, i
nezaustavljivija, kao u đavolskom postupku, ili što je strožom
ambicijom ponesena, kao u libertenskom postupku, do kraja rušimo
jednu krhku ravnotežu. Čovek, naizgled, predstavlja izvestan
kompromis. Ako voli da ide do kraja, mogao bi platiti surovu cenu svoje
želje da više ne prihvata polovične mere. Satanizam je, barem,
ostavljao uspostavljenom poretku (Bogu) poslednju reč, a ako ga je
libertenstvo poricalo, ono je to radilo ne samerivši problem koji je
postavljalo poricanje Boga. Ali zaprepašćuje nas što vidimo da Niče,
tamo gde je Bodler sačuvao autoritet božanskog sveta otaca, zauzeo
stav koji je tome blizak, koji se s onim prvim preklapa, a ipak mu se, na
jedan temeljan način, suprotstavlja. Niče je prizivao smrt moralnog
Boga koji se kroz ljude produžava u obliku zakona i pravila; prizivao ju
je odlučno i bez oklevanja, ali u strahu: u trenutku smrti osetio je da je
želeo „da se ova zemlja odvoji od svog sunca..." Nasuprot libertenu, on
je znao šta Bog znači i kakvu prazninu ostavlja: na taj način je sačuvao
vrednost pred kojom je Bodler pognuo glavu. Ali priznavao ju je samo
zato da bi je bolje mogao uništiti. Ako je govorio o Bogu nad svim
tonovima, pa i nad žeđi, to je zato da bi učinio savršenijim zločin protiv
zakona (protiv Boga) gde nesvodljivost čoveka na računicu dovodi do
„smrti Boga". Bodleru je dovoljno da greši i da nosi krivicu: on ostaje u
granicama skrivenog greha. Ničeova volja da nosi krivicu išla je dalje:
kako bi svom predmetu sačuvao privlačnost zabranjenog voća, kojeje
njegov znak, bilo mu je potrebno da prizna dubok smisao, ljudski
smisao zabrane. Ali na tom putu se nije mogao zadovoljiti nekim
ograničenim prestupom, prestupom koji bi se mogao brzo popraviti:
želeo je bezgraničan i nepopravljiv prestup koji nastaje kada se taj Bog,
koji je biće zabrane, razbije u ništavilo. Samo po tu cenu - a po sudu
samog Ničea, treba reći: po tu nedopustivu cenu - on je pustio na volju
kretanju koje svi osuđuju, kretanju jednog postojanja čiji je jedini cilj da
bude tu, da postoji.
Ničeov poraz radiklano se, dakle, razlikuje od onog koji je Tomas Man
uzeo za predmet svog romana, i koji je poredio s porazom Nemačke.
Ako je pisac Doktora Faustusa zapisao: „Ko Ničea uzme za ozbiljno, od
reči do reči, ko mu poveruje, taj je izgubljen",to ne treba shvatiti u
uskom smislu. Istina je da ćemo u vezi s voljom kod Ničea naći savete
koji su često protivrečni, koji zavode na pogrešan put, koji vode
gubljenju mere. Ali niko ne može delati ako svom delanju ne postavi
neki ograničen i racionalan cilj, ako ne služi. Izvan službe, sve što je
čovek sebi postavio jeste Bog, i time se naš život održava u granicama
zabrana, a on sam ostaje nedostižan cilj službe. Mrtav Bog ostaje sam
Bog, i možda je u duhu teologije reći: „Prema čovekovim merilima, Bog
je lud!" ili: „Bog je izgubljen!" Čovek, odista, ne može da živi bez
pravila. Naime, biti „čovek" nije nimalo različito od „slediti pravila". Eto
zašto ne treba mnogo toga menjati u drugoj rečenici Tomasa Mana koju
sam naveo: „Čak i u najžešćim ispadima protiv vrednosti koje on
duboko u sebi nikada nije prestao da postavlja suviše visoko, nije imao
osećaj da ih krši, ali još manje izgleda da je i u najgorim pogrdama
video išta drugo do samo još jedan oblik odavanja počasti." Ali ni ovu
rečenicu ne bi trebalo uzeti u vulgarnom smislu kao ni onu prvu. Treba
naprosto reći da je Niče onaj ko je pronašao prvobitnu preteću istinu:
da čovek, koji ne ume da živi bez pravila, ne može dosegnuti punu
snagu ukoliko pravila ne napusti, te otuda mora napustiti i život. Tako
je on ispravio i uopštio stavove libertena i sataniste. I tako je lucidno
pronašao mračnu misao religije (ili tačnije, suštine religije). Činjenica
da se na taj način postavio izvan mogućeg manje je tužna i zacelo
dostojnija privrženosti nego što je Tomas Man u to želeo da veruje.
Jer Niče je doživeo vrhunsko iskustvo... Nije bio toliko naivan da
poveruje niti u to da je život bez zabrana moguć, niti da se te zabrane
ljudski mogu ukinuti a da im se čovek ne divi u strahu. Sloboda se
lišava soli ako se ne poznaje njena cena. Sloboda traži strah, traži
vrtoglavicu slobode.

S francuskog prevela
Aleksandra Mančić