Lokot i ključ

Crni biser savremenog amričkog stripa

Da sve srećne porodice liče jedna na drugu diskutabilno je da li se može

atrgumentovano braniti. No onu drugu polovinu te, do granica dosade citirane, rečenice, bez
rasprave je moguće primeniti na porodicu Lokot. Njena je nesreća do te mere jedinstvena, da
se, ako ni zbog čega drugog, već zato treba diviti maštovitosti scenariste Džoa Hila. Svoj
čudesni talenat ovaj mladi pisac je najraskošnije predstavio u grafičkom serijalu Lokot i ključ,
u tandemu sa crtačem Gabrijelom Rodrigezom. Lokot i ključ (Locke & Key) je mini-serijal
koji je u Americi izlazio od februara 2008. do decembra 2013. godine. Iako je priča završena
u šestoj knjizi, autori su pored glavne priče objavili i dve samostalne sveske koje se bave
događajima koji su indirektno povezani sa radnjom serijala. Planirano je da bude objavljeno
šest takvih, specijalnih epizoda, koje bi potom trebalo da budu sabrane i objavljene kao
zbirka. Kod nas je serijal objavljen u celosti. Darkwood je u oktobru 2013. izdao prvi tom,
Dobrodošli u Lavkraft, a poslednji, Alfa i Omega, imali smo prilike da čitamo početkom ove
godine. Svih šest delova preveo je Marko Šelić, koji je pisao i predgovore izdanjima. Prevod
u Lokotu oduševljeno je dočekan od strane čitalaca, no to ne treba da nas iznenađuje, uvek je
tako kada se Marčelo bavi rečima. Valja pomenuti i da je Darkwoodovo izdanje Lokota
objavljeno u koloru, na kvalitetnom papiru, u dve varijante – s tvrdom i mekom koricom.

Kako bi ovaj prikaz zainteresovao i one čitaoce koji još nisu čitali ovaj serijal (koji su
zapravo vrlo srećni, jer im tek predstoji uživanje u jednom od najboljih u savremenom
američkom stripu, a verovatno i šire), trebalo bi reći nekoliko reči o zapletu. A zaplet je takav
da ukoliko nekom pokušate da ga saopštite u „nekoliko reči”, taj će vas verovatno gledati
bledo i s podignutom obrvom se iščuđavati što još uvek niste prerasli takve fantazije. Dakle...
Priča počinje jezivom porodičnom tragedijom porodice Lokot. Otac porodice, Rendel Lokot,
brutalno je ubijen, pa kako bi pokušali da nastave dalje, ostali članovi se sele u provinciju.
Njegova supruga Nina i njihovo troje dece – najstariji sin Tajler, ćerka Kinsi i, još uvek mali
dečak, Bodi – odlaze da žive kod Rendelovog brata, u staru porodičnu kuću u gradiću po
imenu Lavkraft, u državi Masačusets. Previše je bilo optimistično očekivati da će ih u gradu
koje nosi takvo ime dočekati spokojan život. Dok ostali članovi porodice budu pokušavali da
prevaziđu traumu koja im se dogodila, mlađani Bodi će radoznalo lutajući po ogromnoj kući,
otkriti njena brojna neobična svojstva. Postoje u toj kući vrata kroz koja kad se prođe, duh se
odvaja od tela koje ostaje beživotno da leži pred vratima. Duh onda može slobodno da se
kreće, nevidljiv za ostale ljude. Postoji u toj kući i bunar u kom stanuje eho s kojim se može
razgovarati. Postoje razna čuda u toj kući, ali ono što je najvažnije, u njoj su po raznim
skrivenim mestima razasuti neobični ključevi. Iako članovi porodice nisu svesni zašto, upravo
po njima je kuća Lokotovih dobila ime „Kuća ključeva”. Bodi počinje da otkriva jedan po
jedan ključ i njihove namene. Brat i sestra mu isprva ne veruju, dok majka pred nesrećom
utehu pronalazi u ispijanju respektabilnih količina vina i na nju se ne može računati. Nažalost,
Lokotovi nisu našli mir u Lavkraftu. Rendelov ubica beži iz maloletničkog zatvora i polazi u
potragu za ostatkom porodice. Istovremeno počinje da se pojavljuje i onostrana pretnja i da se
događaju stvari u koje je teško poverovati. Porodica Lokot trpi udarac za udarcem i počinje da
se raspada, kao i njeni članovi ponaosob. Nadu za spas povremeno pružaju ključevi koji od
neverovatnih predmeta postaju svakodnevno oruđe. Međutim, iako natprirodne moći ključeva
pomažu Lokotovima da se izvuku iz pojedinih nevolja, one takođe prete da donesu uništenje,
jer drevne mračne sile žude za njima i opsedaju kuću i njene stanovnike. Suočavanje sa svim
što ih je snašlo, likove koje pratimo usmerava na različita filozofska promišljanja. O
identitetu, o strahu, o vremenu, o ljubavi, krivici, porodici i, naravno, o smrti. Ovako
prepričano, verovatno deluje nabacano i krcato žanrovskim klišeima, no, moraćete verovati na
reč da nije tako. Bar na samom početku, jer Džo Hil će vas ubrzo ubediti u suprotno.

Praktično nemoguće je pričati o Džou Hilu, a ne pomenuti da je reč o sinu Stivena

Kinga. Danas je ta činjenica dobro poznata svim pljubiteljima žanrovske literature. Kao
ilustracija može poslužiti anegdota sa prethodnog Beogradskog sajma knjiga. Tim ljudi sa
glavnog Darkwoodovog štanda imao je zadovoljstvo da se nakratko druži sa dvojicom
monaha iz Makedonije. Dvojicom ljubitelja knjiga i stripova, sličnih hiljadama drugih čitalaca
koji nas posete tokom Sajma i drugačijim samo po tome što su bili odeveni u duge crne
mantije. Premda je reč o žanrovima koji često dodiruju filozofsko-religijska pitanja, ipak nas
je iznenadilo njihovo široko poznavanje fantastike i horora. Kada smo na njihovo pitanje šta
bismo novo od horora u stripu preporučili gotovo u glas odgovorili da je Lokot veoma
interesantno štivo, jedan od njih je uz smešak upitao „je l' to ono što je pisao onaj Kingov
mali?”. Dakle da, Džo Hil je sin najpoznatijeg savremenog horor pisca, od čije slave ga samo
donekle brani drugačije prezime. Uprkos teretu očeve slave, Hil je ipak uspeo da se uspešno
izbori za pažnju koja će biti usmerena njegovim delima, više nego rodoslovu. Delimično je to
postigao romanima, ali ipak u većoj meri pisanjem scenarija za Lokot i ključ. Naravno,
poređenja sa Kingom su neizbežna, bar kada je reč o uobičajenim diskusijama ljubitelja
horora i fantastike, bilo da se one odvijaju na internet forumima ili tribinama. Zanimljivo je
mišljenje, koje takođe nije retko, koje ističe da je po mnogim stilskim osobinama Hil bliži
Nilu Gejmenu nego svom ocu. Takve su ocene podložne polemikama, no neumitno je da je,
baš poput Gejmena, Hil pisac čije je, bar dosad, najistaknutije delo napisano u formi stripa. S
druge strane, poznavaocima opusa Stivena Kinga svakako neće promaći to da se deo zapleta u
Lokotu odigrao još pre nekoliko decenija, dok su danas odrasli ljudi bili vrlo mladi, te da je
ono što se tada dogodilo izvor svih avantura i nedaća s kojima će se likovi iz sadašjnosti
suočiti. Zvuči kao da smo to već imali prilike da tu i tamo pronađemo kod Kinga. No, neka
prvi krene kamenom onaj koji ne voli da čita priče o detinjstvu i odrastanju.

Džo Hil (Joe Hill) je rođen kao Džozef Hilstrom King, 1972. godine. Odrastao je u
Bangoru u državi Mejn, gde porodica King poseduje kuću koja je u arhitektonskom smislu
neobično nalik staroj kući porodice Lokot. Kao dečak, Hil se pojavio u epizodnoj ulozi u
filmu Šou nakaza (Creepshow, 1982), reditelja Džordža Romera, po scenariju Stivena Kinga.
Kada je 1997. godine počeo da objavljuje prve kratke priče, doneo je odluku da piše pod
pseudonimom. Motiv za takvu odluku bila je njegova želja da stvori sopstvenu reputaciju bez
oslanjanja na očevu. Tek kada je ostvario izvestan književni uspeh, 2007. godine je
obelodanio istinu o svom porodičnom poreklu. Prvi veći uspeh doživeo je sa prvom zbirkom
priča, 20th Century Ghosts, objavljenom 2005. godine, najpre u Velikoj Britaniji, a tek dve
godine kasnije u SAD. Zbirka je u Americi objavljena iste godine kad i njegov prvi roman,
Kutija u obliku srca, koji se te godine našao među najprodavanijim knjigama prema Njujork
tajmsovoj listi. Od tada je Hil objavio nekoliko desetina priča, četiri romana i više strip-
scenarija. Dobio je brojne nagrade za svoja dela. Između ostalih, za novelu Voluntary
Committal, dodeljena mu je Svetska nagrada za fantastiku, a za pomenutu zbirku priča
Britanska nagrada za fantastiku i nagrada „Rej Bredberi”. Na polju stripa je, za serijal Lokot i
ključ, 2011. godine dobio nagradu „Ajzner” za najbolji scenario. Na srpskom jeziku su, osim
Lokota i ključa, objavljena prva dva Hilova romana – Kutija u obliku srca (PS-Editor-IP,
2007) i Rogovi (Dereta, 2013).

Nije uvek slučaj u stripu da dobar scenario bude otelotvoren odgovarajućim crtežom.
Čak i kada je crtež dobar sam po sebi, to nije garancija da će stvari privlačno izgledati u
jednom odelu. I ovde smo sa Lokotom i ključem imali sreće, jer skrojeno odelo je veoma
skladno. Neka buduća civilizacija koja na arheološkom nalazištu među ostacima našeg sveta
pronađe Lokot i ključ, ukoliko kakvim nesretnim slučajem ta knjiga ne bude imala korice sa
imenima autora, sva je šansa da će delo pripisati jednom, svestranom umetniku. Ima jedno
mesto u drugoj knjizi serijala, kada mali Bodi pokazuje bratu i sestri ključ koji je pronašao i
koji, doslovno, otključava glavu i može se koristiti da se, recimo, u istu s lakoćom usadi neko
teško savladivo učenje ili da se fizički odstrani neki strah ili ružno sećanje. Adekvatnost
crteža napisanom scenariju može nas navesti na sumnju da Džo Hil i Gabrijel Rodrigez
poseduju jedan takav ključ. No, da budemo malo ozbiljniji, savršen spoj leži u dobro
komponovanom kontrastu. Iako Hilov scenario ne oskudeva mestima na kojima nam britki
humor razveje sumornost jednog horor stripa, Rodrigezov crtež ga dodatno relaksira. Njegovi
likovi nisu karikature, ali dovoljno su prepoznatljivi po svojim anatomskim karakteristikama.
Zapravo, crtež je realističan, ali sa taman onoliko otklona od stvarnosti koliko je potrebno da
umetnika drži bezbednim od posrtanja u artističkim vratolomijama. Linije su mu jasne i
precizne, bez ustručavanja naglašene gustim tušem. Rakursi su birani s umešnošću, a kadrovi
pažljivo osmišljeni i raspoređeni tako da svojom dinamikom dopunjuju scenario. To su
ključni kvaliteti Rodrigezovog stila. Lokot je zahvaljujući takvom pristupu jasan i lako čitljiv
strip. Kakve god neverovatne stvari da se događaju na stranicama stripa i koliko god pojedini
događaji bili dinamični, u svakoj sceni nam je jasno šta se dešava. Drugačiji pristup crtežu,
iskustvo čitanja ovog serijala učinio bi ili mučnim ili grotesknim. U tom kontekstu ne smemo
zaboraviti značaj boja. One su uglavnom jarke, iako ne oskudeva mračnih tabli. Nije tako
redak slučaj, pogotovo u američkom stripu, da valjano napisan i nacrtan strip bude oštećen
lošim kolorisanjem. To je zato što olovku i tuš najčešće radi jedan autor (ponekad i dva), a
kolor drugi (ili neko sasvim treći). Stoga je pravedno da se istakne da je Lokot celina koju
krasi prvorazredni kolor. Pošto se često naglašava da su autori serijala Hil i Rodrigez, kako
bismo ispravili tu nepravdu, naglasićemo da je za boje u Lokotu bio zadužen Džej Fotos (Jay
Fotos), cenjeni crtač i kolorista i čovek koji ne samo da nije zabrljao stvari, već je doprineo da
sve izgleda tako dobro kao što izgleda.

Gabrijel Rodrigez (Gabriel Rodriguez) je rođen 1976. godine u Santijagu, prestonici

Čilea. Karijeru je započeo kao ilustrator, crtajući mitološke motive za karte za igranje. Njegov
talenat su primetili ljudi iz američke izdavačke kuće IDW i angažovali ga kao crtača stripova.
Radeći za ovu kuću, Rodrigez je crtao brojne stripove među kojima se ističe rad na adaptaciji
Barkerovog romana Velika tajna predstava (strip je objavio hrvatski Algoritam, 2009).
Takođe, ljubiteljima žanra još jedna interesantna Rodrigezova adaptacija je njegov strip
George Romero’s Land of the Dead, u kom je adaptirana radnja istoimenog Romerovog
horora iz 2005. godine. Osim za IDW, Rodrigez je crtao i za DC, radeći na serijalu
Adventures of Superman. Ipak, pored Lokota i ključa, njegov dosad najznačajniji projekat koji
je crtao je tekući serijal IDW-a – Little Nemo, Return to Slumberland. Za oba ta stripa je
nominovan za najznačajniju američku stripsku nagradu „Ajzner”. Oba puta u kategoriji
najboljeg crtača (olovka i tuš), za Lokot 2011., a za nove avanture Malog Nema 2015. godine.
Premda će se većina nas složiti da čak i najprestižnije nagrade nisu objektivno merilo
vrednosti, kontinuirane nominacije svakako govore u prilog autoru.

Iako Rodrigez još nije dobijao nagrade, serijali za koje je nominovan jesu. Lokot i
ključ je dva puta, 2009. i 2011. godine, dobio Britansku nagradu za fantastiku. Oba puta u
kategoriji najboljeg stripa, odnosno grafičkog romana. Takođe, 2009. godine, Lokot je
nominovan za „Ajznera” u kategoriji najboljeg kratkog serijala, a Džo Hil za najboljeg
scenaristu. Ono što je autore moglo da obraduje čak i više od nagrada i nominacija je podatak
da se završni tom Lokota i ključa pronašao na prvom mestu Njujork tajmsove bestseler liste
najprodavanijih grafičkih romana. Još jedna potvrda popularnosti serijala su i česte
spekulacije o ekranizaciji. Najpre je je 2010. najavljeno snimanje serije. Američka tv-mreža
Fox snimila je 2011. godine pilot epizodu. Ona je prikazana na najvećoj svetskoj fanovskoj
konvenciji, San Dijego Komikonu, gde je dobila blagonaklone kritike. Međutim, Fox je
iznenada objavio da odustaje od snimanja serije i da želi da proda projekat. Od tada se gotovo
svake godine spekulisalo i nagađalo kada bi serija mogla da bude snimljena. S druge strane,
na Komikonu 2014. godine najavljeno je snimanje filmske trilogije pod okriljem produkcijske
kuće Univerzal. Nade fanova ponovo su bile podgrejane, mašta podstaknuta, a na forumima i
tribinama raspredalo se o potencijalnom reditelju i glumačkoj postavi. Sve do oktobra 2015.
kada je Džo Hil potvrdio da se od filmova odustalo. Tom prilikom je, pak, nagovestio da je
snimanje serije još uvek moguće. Dok čekamo ekranizaciju i nadamo se da će ona biti
dostojna stripa, dogodilo se nešto prilično neuobičajeno za naše doba kada je reč o
transponovanju priče iz jednog u drugi medij. Naime, u oktobru 2015. snimljena je i
objavljena radio-drama. Ovo delo traje čak trinaest sati, a kuriozitet je da se u ovom
ambicioznom projektu u kom je učešće uzelo više od pedeset glumaca, u sporednim ulogama
pojavljuju Džo Hil i Gabrijel Rodrigez. Sem njih, kao gost je u projektu učestvovao i Stiven
King. Tako su likovi iz Lokota i ključa oživeli i kroz tonski zapis, a serijal dobio još jednu
nesvakidašnju karakteristiku koja ga krasi.

Recepcija serijala je dobra i u Srbiji, gde strip beleži, za naše uslove, vrlo pristojne rezultate
prodaje. Nisu retki prikazi u medijima, ali se glas o Lokotu i ključu, kao što je slučaj sa gotovo
svakim dobrim stripovima, u najvećoj meri prenosi od čitaoca do čitaoca. To ima i svoju
dobru stranu jer tako jedno delo stiče poseban status, a posvećenicima počinje da služi kao
znak raspoznavanja.

Milan Jovanović