ISPITNA PITANJA ZA II KOLOKVIJUM IZ POLITIČKE EKONOMIJE

ZA ŠKOLSKU 2019/2020

26 . Kriterijumi primene nove tehnike

27 . Obrt kapitala, pojam, vreme i broj obrta kapitala
28 . Kriterijum podele kapitala fiksni i cirkulirajući
29 . Raspodela „kolektivnog prinosa rada“
30 . Reprodukcija
31 . Prosta reprodukcija i njene zakonitosti
32 . Odnosi razmene između (i unutar) odeljaka društvene reprodukcije
33 . Zakonitosti reprodukcije stalnog kapitala
34 . Posledice pokušaja akumulacije dela viška vrednosti I odeljka u uslovima
proste reprodukcije
35 . Proširena reprodukcija i njene zakonitosti
36 . Proširena reprodukcija uz različit organski sastav kapitala
37 . Disproporcije proširene reprodukcije
38 . Cena koštanja
39 . Profit, profitna stopa i faktori od uticaja na profitnu stopu
40 . Formiranje prosečne profitne stope i cena proizvodnje
41 . Zakon prosečnog profita
42 . Zakon tendecijskog pada opšte prosečne profitne stope
43 . Trgovački kapital i trgovački profit
44 . Zajmovni i akcijski kapital
45 . Zemlja kao faktor proizvodnje i pojmovno određenje rente
46 . Diferencijalna renta I
47 . Diferencijalna renta II
48 . Apsolutna renta.
49 . Monopolska renta i cena zemlje
50 . Krize hipreprodukcije
26 . Kriterijumi primene nove tehnike

Dva kriterijuma primene nove tehnike:

1) OPŠTE EKONOMSKI
2) SPECIFIČNO KAPITALISTIČKI

Pre primene nove tehnike i porasta produktivnosti rada vrednost proizvoda je:
R0 = c0 + (v0 + m0)
Nakon primene nove tehnike i porasta produktivnosti vrednost proizvoda je:
R1 = c1 + (v1 + m1)
Rast produktivnosti rada ogleda se u tome da je R1 < R0 (vrednost jedinice proizvoda se
smanjila), primenjena nova tehnika, znači da je c1 > c0 (povećan je minuli rad) znači da je nužno
(v1 + m1) < (v0 + m0). U ovim odnosima identifikuje se OPŠTE EKONOMSKI KRITERIJUM.

Opšte ekonomski kriterijum primene nove tehnike- primena nove tehnike je opravdana ako se na
živom radu uštedi vise nego što se dodaje minulog rada. Ovaj kriterijum ima u vidu izdatak u
radu. Odnosno:
|⊿ c| < |⊿ ( v+m )|

Pretpostavimo:
Am = 0,5 NJ (mašina A)
Pr = 17,5 NJ
v = 2NJ
m’ = 100%; m = 2NJ

Vrednost jedinice proizvoda:

0,5NJ am + 17,5 NJ pr + 2NJ v + 2NJ m = 22NJ

Minuli rad 18 NJ Živi rad 4 NJ

Nakon primene naučno-tehničkog progresa:

Am = 1,5 NJ (mašina B)
Pr = 17,5 NJ
v =1 NJ
m’ = 100%; m=1NJ

Vrednost jedinice proizvoda:

1,5NJ am + 17,5 NJ pr + 1NJ v + 1NJ m = 21NJ

Minuli rad 19 NJ Živi rad 2 NJ

Korišćenje mašine tipa “B” je smanjilo obrazovanu vrednost po jedinici proizvoda za 1 NJ, pri
tom minuli rad je povećan (sa 18 na 19) a živi rad je smanjen (sa 4 na 2) odnosno primena je
opravdana jer je:
|⊿ c| < |⊿ ( v+m )|
 1NJ < 2NJ

SPECIFIČNO KAPITALISTIČKI kriterijum primene nove tehnike- primena nove tehnike je opravdana
kada se na plaćenom delu živog rada uštedi više nego što se dodaje minulog kada se ostvari
ušteda u kapitalu. Ovaj kriterij ima u vidu izdatak u kapitalu,
Odnosno:
|⊿ c| < |⊿ v|

Ograničenje primene nove tehnike je razlika vrednosti mašine I vrednosti radne snage koju ona
zamenjuje. Za kapitalistu OPŠTE EKONOMSKI KRITERIJUM ne važi.

27 . Obrt kapitala, pojam, vreme i broj obrta kapitala

Obrt kapitala predstavlja jedan isečak iz kružnog kretanja kapitala, koji se stalno ponavlja.
Razlikujemo tri faze obrta (faza kupovine, proizvodnje i prodaje)
Početni i završni čin obrta kapitala (N-N1) pokazuje da je cilj kapitalisteoplodnja kapitala.
Vreme obrta kapitala je vreme potrebno da kapital izvrši sve faze obrtnog ciklusa, da pođe od
novčanog oblika, prođe kroz fazu kupovine, proizvodnje I prodaje I ponovo se vrati u novčani
oblik.
N – R – P – R2 – N2
Satoji se od:
1) Vremena proizvodnje
2) Vremena prometa

VREME PROIZVODNJE
Period u kome se kapital nalazi u procesu proizvodnje. Najvći deo tog vremena čovek pomoću
sredstava za rad deluje na predmete rada, pored toga obuhvata i razne pause (neradni dani,
pauze za odmor, održavanje, ćišćenje..). Obuhvata i period u kome se sirovine nalaze u pripremi
za ubacivanje u process rada, ali i zalihe. Dužina vremena proizvodnje zavisi od vise faktora, gde
je priroda procesa proizvodnje najznačajniji, a u okviru iste proizvodnje zavisi od organskog
sastava kapitala.

VREME PROMETA
Vreme u kome se kapital nalazi u fazi prometa.
Sastoji se od:
1) Vremena kupovine
2) Vremena prodaje

Vreme kupovine vreme u kome se pretvara iz novčanog u robin oblik (nabavka FP). Zavisi od
toga sa kojeg tržišta se rba nabavlja (što je udaljenije tržište potrebno je duže vreme da dođu do
procesa proizvodnje), takođe zavisi i od karakteristika robne proizvodnje da li je kontinuiranog ili
sezonskog karaktera.
Vreme prodaje je vreme neophodno da se gotov proizvod realizuje na tržištu i da se kapital iz
robnog ponovo vrati u novčani oblik. Zavisi od tržišta na kome se vrši realizacija (što je udaljenije,
vreme prodaje je duže).

Broj obrta kapitala pokazuje koliko se puta kapital u toku jedne godine obrne. Izražava se kao:

n= O/o
O- broj godina; o- vreme trajanja obrta

Kada je broj obrta kapitala poznat, tada se vrednost obrta kapitala izračunava:

o= O/n

Kapitalista je zainteresovan da skrati vreme obrta, čime se broj obrta povećava kao ii masa viška
vrednosti. (veći je obim proizvodnje pa je time niža cena koštanja)

28 . Kriterijum podele kapitala fiksni i cirkulirajući

Sa stanovišta obrta imamo:

1) FIKSNI (STALNI) KAPITAL- čine ga elementi proizvodnje kapitala koji se u celini ne utroše u
jednoj proizvodnom procesu (sredstva za rad).
2) OPTICAJNI (CIRKULIRAJUĆI)- deo proizvodnog kapitala koji se u celini utroši u toku jednog
obrta kapitala (predmeti rada i radna snaga)
Predmeti rada se nabave u upotrebnom obimu, u celini se utroše I nakon realizacije vraćaju se
ponovo u novčani oblik, sredstva za rad svoju vrednost postepeno prenose na nov proizvod, u
nov proizvod ne ulaze materijalno već samo vrednosno. Da bi se obezbedila njohova zamena,
nephodno je kontinuirano izdvajanje dela novca z ate namene što predstavlja process
amortizacije.

Trošenje fiksnog kapitala može biti:

1) FIZIČKO- proizvodno korišćenje (habanje, trošenje, smanjenje upotrebne vrednosti)
2) MORALNO – posledica tehničkog progresa (ekonomsko zastarevanje)
I zbog toga se formira fond amortizacije preko odgovarajućih amortizacionih otpisa.

Amortizacioni fond je deo viška vrednosti fiksnog kapitala koji je prenet na nove proizvode a koji
se kristalizuje u VREDNOSNOJ NADOKNADI kroz novčanu formu.
Amortizacioni otpis je onaj deo amortizacione vrednosti koji je u datom vremenskom period
prenet na nove proizvode i uključen u Am fond, izračunava se primenom Am stope na Am
osnovicu ili metodom FUNKCIONALNE Am.

Postoji:
• VREMENSKI METOD Am- amortizaciona vrednost se ravnomerno, progresivno ili
degresivno otpisuje primenom odgovarajuće amortizacione stope. Amortizaciona
osnovica predstavlja veličinu na koju se primenjuje Am stopa u cilju dobijanja
 odgovarajućeg amortizacionog otpisa. Vek upotrebe- po vremenskom metodu vrednost
fiksnog kapitala treba da se otpiše u prediđenom veku upotrebe.
Stopa Am može da bude:
1) RAVNOMERNA (ista svake godine)
2) PROGRESIVNA (svake godine se povećava)
3) DEGRESIVNA (u početnik godinama se otpiše veći deo a u kasnijim manji)

• FUNKCIONALNI METOD- ovaj metod ima ograničenu primenu, zbog složenosti

obračunavanja Am

29 . Raspodela „kolektivnog prinosa rada“

Načelo raspodele prema ‘’Gotskom programu’’ glasi: ‘’Rad je izvor sveg bogatstva i sve kulture, a
pošto je opšte-koristonosan rad moguć samo putem društva, to društvu i njegovim članovima
pripada celokupan prinos rada, pri opštoj radnoj obavezi i po jednakom pravu- svakom prema
razumnim potrebama.’’
Pošto je ovakvo načelo nemoguće i neodrživo, nastaje kritika Gotskog programa. Prema „Kritici
gotskog programa“ :

Prvi odbitak čine odbici za ekonomsku nužnost odnosno:

1. Nadoknada utrošenih SZP
2. Deo za proširenu reprodukciju (akumulacija)
3. Rezerve
Ekonomsku nužnost čine svi odbici od neokrnjenog prinosa rada.

Drugi odbitak „celokupnog prinosa rada“ je za društvenu nužnost i čine ga:

1. Troškovi upravljanja van procesa proizvodnje
2. Troškovi „zvaničnog staranja o sirotinji“
3. Opšti troškovi zajedničkih potreba (nauka, obrazovanje, zdravstvo, kultura, umetnost i sl.)
Društvena nužnost je neophodna za nesmetano odvijanje proizvodnje.

30 . Reprodukcija

Reporodukcija je proces proizvodnje koji se neprekidno obnavlja.

Da bi se taj proces ostvarivao neophodno je obezbediti nesmetano smenjivanje međusobno

uslovljenih faza procesa društvene proizvodnje.

Reprodukcija se može posmatrati kao reprodukcija pojedinacnih individualnih robnih proizvođaca

ili kao reprodukcija ukupnog društvenog kapitala.
Za pojedinacnog proizvođača reprodukcija predstavlja proces stalnog kretanja između tržišta
proizvoda (na kome prodaje proizvedenu robu) i trzista faktora (na kome kupuje prozivodne
faktore).

U drustvenim okvirima reprodukcija je proces nadoknade utrošenih proizvodanih faktora u

društvenoj proizvodnji (kao celini odnosa proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje)

Pojedinačni proizvođač Društvena proizvodnja

1) Bitno je proizvesti istovremeno i
1) Naturalni oblik robnog proizvoda u određenoj srazmeri različite
je irelevantan upotrebne vrednosti
2) U reprodukciji postoji tržište
2) U reprodukciji se može gotovih proizvoda na kome se
pretpostaviti postojanje tržišta nalaze materijalni i lični uslovi
faktora proizvodnje i tržišta gotovih proizvodnje (sredstva za
proizvoda. proizvodnju i potrošnju
3) Svejedno je u kojoj vrsti 3) Minuli i živi rad se mora
upotrebne vrednosti se opredmećuje opredmetiti u sredstvima
njihov minuli i živi rad bitno je da se proizvodnje i potrošnje. Tako minuli
sastavni delovi proizvoda, rad mora da bude u skladu sa
posredstvom razmene pretvore u sredstvima proizvodnje a živi rad u
novac. skladu sa sredstvima potrošnje.

4) CILJ ANALIZE REPRODUKCIJE 4) CILJ ANALIZE DRUŠTVENOG

INDIVIDUALNOG KAPITALA JE: KAPITALA JE DA POKAŽE:

a. Da postoje određene zakonitosti

a. Da otkrije proces nastanka viška odvijanja procesa društvene
vrednosti reprodukcije

b. Da otkrije zakonitosti koje postoje b. Da nepostojanje tih zakonitosti

pri reprodukciji individualnog
kapitala u pogledu pojedinih faza
njegovog kružnog kretanja
c. Da ukaže na akumulaciju kao
proces formiranja kapitala
vodi ka teškoćama u odvijanju
procesa reprodukcije
c. Da otkrivanje zakonitosti u
društvenoj reprodukciji zahteva
analizu sve četiri faze privrednog
života.
POJMOVNO ODREDJENJE DRUSTVENE REPRODUKCIJE

S obzirom na ogroman broj nosilaca ekonomske aktivnosti ova analiza se mora vršiti u modelskom
obliku. Modelska analiza društvene reprodukcije predstavlja ovaj proces u određenim vremenskim
odsecima, najčesce godinu dana. Zatim, model se konstruiše u dva oblika :
1. Model izolovane nacionalne privrede
2. Model otvorene privrede

Najopštiji uslov normalnog odvijanja procesa društvene reprodukcije jeste da se usklade obim i
materijalna struktura društvenog-bruto proizvoda sa vrednosnom strukturom raspoređenog
društvenog-bruto proizvoda.
Materijalna struktura se sastoji iz proizvedenih sredstava za proizvodnju i sredstava za potrošnju.
Vrednosna struktura društvenog-bruto proizvoda sastoji se iz prenete i novostvorene vrednosti.
U tome poseban značaj ima raspodela nacionalnog dohotka. Zavisno od njene raspodele
ostvarivaće se različiti oblici društvene reprodukcije: prosta društvena i proširena drustvena.
U prostoj društvenoj reprodukciji ceo nacionalni dohodak se troši za potrebe lične potrošnje
(neproizvodne potrošnje)
U prosirenoj vrsi se namenska raspodela nacionalnog dohotka na fond licne potrošnje i fond
akumulacije.
Kvalitativni aspekt je povezan sa produkcionim odnosima i njihovom reprodukcijom a kvantitativni
aspekt podrazumeva obim u kome se u datom periodu proizvodnja obavlja.
Ako se obim proizvodnje obavlja na istom nivou tada je u pitanju prosta reprodukcija a ako se
obavlja u manjem obimu u odnosu na prethodni period to bi bila umanjena ili opadajuća
reprodukcija.

31 . Prosta reprodukcija I njene zakonitosti

Prosta društvena reprodukcija je reprodukcija pri kojoj se proizvodnja obavlja na istom nivou. Reč
je o procesu društvene proizvodnje koji se obnavlja u nepromenjenom obimu i bez promene
materijalne i vrednosne strukture (društveni-bruto proizvod).

Osnovna svrha proste reprodukcije je potrošnja, pri kojoj se ne pretpostavlja ni porast profita, te
ne može biti ni opšta zakonitost bilo kog načina proizvodnje.
Prosta društvena reprodukcija je misaona apstrakcija proširene društvene reprodukcije.

Model proste reprodukcije polazi od niza uprošćavajućih pretpostavki:

1) Celokupna privreda se posmatra kao odnos 2 podsistema (odeljka)
I odeljak – proizvodi sredstva za proizvodnju
II odeljak – sredstva za potrošnju
 2) Posmatra se čista kapitalistička privreda, tj. u reprodukciji učestvuju samo radnici i
kapitalisti
3) Zanemaruje se uticaj spoljne trgovine
4) Celokupan kapital uložen u sredstva za proizvodnju; utroši se u toku jednog obrta
5) Brzina obrta kapitala u oba odeljka iznosi n=1, a organski sastav kapitala se ne menja;
6) Zanemaren je uticaj novca na proces reprodukcije
7) Zanemaruje se uticaj kretanja stanovništva
8) Stopa eksploatacije je konstantna – m’=100%
Navedenim pretpostavkama dodaju se pretpostavke da je celokupni društveni kapital 7.500 nj,
od čega je 5.000 u I odeljku, a 2.500 u II odeljku,a organski sastav kapitala u oba odeljka je 4:1:
I 4.000 c + 1.000 v = 5.000
II 2.000 c + 500 v = 2.500

Ako navedena struktura angažovanih činilaca odgovara zahtevima kombinovanja faktora,

ostvaruje se sledeći rezultat:
I 4.000 c + 1.000 v + 1.000 m = 5.000
II 2.000 c + 500 v + 500 m = 2.500
6.000 c + 1.500 v + 1.500 m = 9.000

Ukupni rezultat proizvodnje je društveni-bruto proizvod u obimu od 9.000, sastoji se iz:

1) proizvoda I odeljka od 6.000 (u vidu sredstava za proizvodnju) i
2) proizvoda II odeljka od 3.000 (sredstava za ličnu potrošnju – što predstavlja materijalnu
strukturu DBP-a).

Njegova vrednosna struktura se sastoji iz:

1) 6.000 c (preneta vrednost) na ime utrošenih sredstava za proizvodnju I i II odeljka i
2) 3.000 novostvorene vrednosti (nacionalnog dohotka – v+m) proizvedene u tim odeljcima.

Proizvedena sredstva za proizvodnju (od 6.000) predstavljaju osnovni materijalni uslov

reprodukovanja proizvodnje, dok istovremeno utrošena sredstva za proizvodnju (masa prenete
vrednosti) od 6.000 predstavljaju materijalni preduslov za formiranje tražnje za tim sredstvima i
realizaciju I odeljka.
Pored ove, evidentna je podudarnost između ukupne proizvodnje sredstava lične potrošnje (od
3.000) i nacionalnog dohotka (tražnje za sredstvima lične potrošnje), takođe od 3.000.
Dakle, sav nacionalni dohodak ide u potrošnju i ne postoji fond akumulacije.

Obim i struktura proizvedenih proizvodnih dobara = obim i struktura utrošenih materijalnih inputa

Obim i struktura proizvedenih potrošnih dobara = obim i struktura potreba stanovnika

ZAKONITOSTI PROSTE REPRODUKCIJE
Moraju biti zadovoljena 3 osnovna uslova kako bi se mogao normalno odvijati tok proste
reprodukcije (reč je o 3 osnovne proporcije):
1. I(v+m)=IIc ili NVI=PVII
Vrednosno: novostvorena vrednost I odeljka mora biti jednaka prenetoj vrednosti II
odeljka.
Naturalno: potrebe I odeljka za sredstvima za potrošnju moraju biti jednake potrebama II
odeljka za sredstvima za proizvodnju; odnosno, I odeljak mora svojim živim radom
proizvesti dovoljno sredstava za proizvodnju za II odeljak
2. I(c+v+m) = Ic + IIc ili R1=PVI + PVII
Vrednosno: godišnja vrednost sredstava za proizvodnju mora biti jednaka prenetoj
vrednosti oba odeljka
Naturalno: I odeljak mora proizvesti dovoljno sredstava za proizvodnju za ponovnu
proizvodnju sredstava za proizvodnju i sredstava za potrošnju
3. II (c+v+m)=I (v+m)+II(v+m)
Vrednosno: vrednost proizvedenih sredstava za potrošnju mora biti jednaka ukupnoj
novostvorenoj vrednosti oba odeljka
Naturalno: količina proizvedenih sredstava za potrošnju mora biti jednaka potrebama za
sredstvima za potrošnju radnika i kapitalista oba odeljka

32 . Odnosi razmene između (i unutar) odeljaka društvene reprodukcije

Zakonitosti realizacije društvenog bruto proizvoda moguće je ilustrovati odnosima razmene

između (i unutar) odeljaka društvene reprodukcije. Ti odnosi razmene predstavljaju puteve
nadoknade utrošenih elemenata proizvodnje i potrošnje dohodaka, s ciljem održavanja
kontinuiteta društvene reprodukcije.
Tako se I odeljak rasčlanjava na dva pododeljka
Ia u kome se proizvode sredstva za rad (u visini amortizacije) i
Ib u kome se proizvode predmeti rada.

Istovremeno, se II odeljak rasčlanjava na dva pododeljka:

IIa u kome se proizvode nužna sredstva potrošnje i
IIb u kome se proizvode luksuzna sredstva potrosnje.

Pretpostavke: stalni kapital (sredstva za rad) u I odeljku su 4.000, a u II odeljku 2.000, dok je
am’=10%. Srazmera nužne i luksuzne potrošnje u višku vrednosti je x:y=60:40
Polazi se od šeme proste reprodukcije:
I 4000c + 1000v + 1000m = 6000
II 2000c + 500v + 500m = 3000
 6000c + 1500v + 1500m = 9000

Društveni bruto proizvod od 9.000 i to:

1) 6.000 su sredstva za proizvodnju (I odeljak) i
2) 3.000 su sredstva za potrošnju (II odeljak).
Ia=(SKI I + SKI II)*am’/100

Šema proste reprodukcije se transformise u l oblik:

SR (am) Ia 400c + 100v + 100m = 600
PR Ib 3600c + 900v + 900m = 5400
I 4000c + 1000v + 1000m = 6000
NSPt IIa 1600c + 400v + 400m = 2400
LSPt IIb 400c + 100v + 100m = 600
II 2000c + 500v + 500m = 3000
I+II 6000c + 1500v + 1500m = 9000

Iz dobijene šeme se vidi naturalna struktura ukupnog društvenog proizvoda i vrednosna struktura
proizvoda svakog podeljka.
Naime, svaki pododeljak prozivodi jednu vrstu poroizvoda, a ima potrebe za sve četiri vrste
proizvoda.
-c predstavlja prenetu vrednost, odnosno utrošena sredstva za proizvodnju, čija struktura mora
biti identična strukturi njihove proizvodnje(10% SZR i 90% PR) te ih na taj način treba rasčlanjavati.
-(v+m) u svakom pododeljku predstavlja novostvorenu vrednost i ukupne potrebe za sredstvima
potrosnje, čija struktura mora odgovarati strukturi njihove proizvodnje (80% nužna sredstva i 20%
luksuzna sredstva). Nužna potrošnja svakog pododeljka je v + 60%m i tada se dobija:

PR NSPt LSPt
SR(am)
SR (am) Ia 40 360 160 40 = 600
PR Ib 360 3240 1440 360 = 5400
SP I 400 3600 1600 400 = 6000
NSPt II a 160 1440 640 160 = 2400
LSPt II b 40 360 160 40 = 600
SPt II 200 1800 800 200 = 3000
I+II 600 5400 2400 600 = 9000

Prezentovana šema pokazuje srazmernost između potrebnih kolicina određenih proizvoda

(poslednji red) i proizvedenih količina tih proizvoda (poslednja kolona).
U svakom pododeljku samo jedan deo proizvoda se realizuje u njihovim okvirima – 40 sredstava
rada u Ia pododeljku, 3.240predmeta rada u Ib, 640 nužnih sredstava potrošnje u IIa i 40 luksuznih
sredstava potrošnjeu Iib odeljku.
Ostatak proizvoda se realizuje putem njihove medjusobne razmene:
▪ 360- sredstava rada i predmeta rada razmenjuje se između Ia i Ib pododeljka
▪ 160- sredstava rada i nužnih sredstava potrošnje razmenjuje se između Ia i IIa
▪ 40- sredstava rada i luksuznih sredstava potrošnje razmenjuje se između Ia i IIb
▪ 1.440- predmeta rada i nužnih sredstava potrošnje razmenjuje se između Ib i IIa
▪ 360 -predmeta rada i luksuznih sredstava potrošnje razmenjuje se između Ib i IIb
▪ 160 -nužnih i luksuznih sredstava potrošnje razmenjuje se između IIa I IIb

33 . Zakonitosti reprodukcije stalnog kapitala

Stalni kapital je deo ukupnog kapitala unapred isplaćen u sredstva za rad.

BITNE OSOBINE I SPECIFIČNOSTI STALNOG KAPITALA SU:
1) Sredstva za rad u procesu rada učestvuju kao stvaraoci upotrebne vrednosti u celini, pri
čemu se materijalno ne ulaze u proizvod. Oni se postepeno i sukcesivno troše.
2) Sredstva za rad ulaze u proces rada u celini, a u proces obrazovanja vrednosti samo
delimično. Deo vrednosti koji se u jednom proizvodnom procesu prenosi na novi proizvod
je amortizacija, a kroz amortizaciju se vrši vrednosna nadoknada utrošnih radnih stanica.
3) Svi robni proizvođači koji u toku godine naturalno obnavljaju sredstva rada, u prethodnim
godinama su formirali amortizacione fondove, a u tekućoj godini koriste te fondove(vrše
naturalnu obnovu - kupuju sredstva za rad). Ostali proizvođači u tekućoj godini samo
vredno nadoknađuju utrošena sredstva za rad i nalaze se u fazi formiranja AM fondova.
Predpostavke:
1) Stalni kapital 1. odeljka je 4000, 2. II odeljka je 2000
2) Stopa amortizacije je 10%
3) U svakom odeljku je 5 jednakih grupa proizvođača
4) Rok upotrebe stalnog kapitala po grupama je:
1. Odeljak : 2,4,6,8,10;
2. Odeljak: 1,3,5,7,9 godina
 1. odeljak (4000SK:5=800)
1. godina 2. godina 3. godina
Grupa SK Termini Fond Termini Fond Termini Fond
dotrajalosti am dotrajalosti am dotrajalosti am
1 800(80) 2 160 3 240 4 320
2 800(80) 4 320 5 400 6 480
3 800(80) 6 480 7 560 8 640
4 800(80) 8 640 9 720 10 800
5 800(80) 10 800 1 80 2 160

2. odeljak (2000:5=400)
1. godina 2. godina 3. godina
Grupa SK Termini Fond Termini Fond Termini Fond
dotrajalosti am dotrajalosti am dotrajalosti am
1 400(40) 1 40 2 80 3 120
2 400(40) 3 120 4 160 5 200
3 400(40) 5 200 6 240 7 280
4 400(40) 7 180 8 320 9 800
5 400(40) 9 360 10 400 1 40

Kada se ilustruje kontinuitet obnove i nadoknađivanja sredstava rada za 3 uzastopna godina i

odnos ponude i tražnje, vidi se da sredstva za rad postepeno prenose svoju vrijednost na novi
proizvod i samo jednim delom ulaze u strukuru društvenog bruto proizvoda.

1. Godina 2. godina 3. godina

Ponuda 600 600 600
Traznja 800 400 800
Ukupno -200(manjak) 200(višak) -200(manjak)

Evidentirana je nepodudarnost mase sredstava amortizacionih fondova i masa raspoloživih

sredstava za rad(ponude i tražnje). Javljaju se viškovi i manjkovi sredstava za rad, čime se
narušavaju proporcje proste reprodukcije. Reč je o protivrečnosti i neskladu VREDNOSNE
NADOKNADE i NATURALNE OBNOVE elemenata stalnog kapitala.
34. Posledice pokušaja akumulacije dela viška vrednosti I odeljka u uslovima proste
reprodukcije

Da bi se prosta društvena reprodukcija kontinuirano odvijala, obim i struktura proizvodnih i

potrošnih dobara moraju u potpunosti da odgovaraju potrebama date zajednice.
Celokupan nacionalni dohodak (novostvorena vrednost) ide u potrošnju, ne postoji fond
akumulacije iz koga bi se finansirala dodatna ulaganja u proizvodnju.

Polazi se od šeme proste reprodukcije:

SZPR I 4000c + 1000v + 1000m = 6000

SZPO II 2000c + 500v + 500m = 3000
6000c + 1500v + 1500m = 9000

ZAKONITOSTI PROSTE REPRODUKCIJE(VREDNOSNO):

I: I(v+m) = IIc
Novostvorena vrednost I odeljka mora biti jednaka prenetoj vrednosti II odeljka.
II: I(c+v+m) = Ic + IIc
Godišnja vrednost sredstava za proizvodnju mora biti jednaka prenetoj vrednosti oba odeljka.
III: II (c+v+m) = I (v+m)+II(v+m)
Vrednost proizvedenih sredstava za potrošnju mora biti jednaka ukupnoj novostvorenoj vrednosti
oba odeljka.

Radi zadovoljenja sve većih, rastućih potreba društva neophodna je proširena reprodukcija. Bitna
pretpostavka proširene reprodukcije jeste da se deo viška vrednosti izdvaja u fond akumulacije,
čime se obezbeđuju dodatni konstantni i varijabilni kapital.

Pod pretpostavkom da se u I odeljku akumuliše ½ viška vrednosti i da je OSK: 4:1, biće:

⧍ c 400
Fak 500 ⧍ v 100
Im 1000 Fltp 500

Na početku godine raspodela kapitala je izvršena na sledeći način:

SZPR I 4000c + 400 ⧍c + 1000v + 100⧍v + 500 fltp =6000

SZPO II 2000c + 500v + 500 m =3000
6000c + 400⧍c + 1500v + 100⧍v + 1000 fltp =9000
POSLEDICE POKUŠAJA KUMULACIJE DELA VIŠKA VREDNOSTI U USLOVIMA PROSTE
REPRODUKCIJE:
1) Smanjuje se tražnja I odeljka za sredstvima za potrošnju sa 2000 na 1600. To znači da II
odeljak ne može da dobije 2000 već samo 1600. Odnosno ONEMOGUĆENA JE NESMETANA
RAZMENA IZMEĐU ODELJAKA.
2) Ukupna tražnja za sredstvima proizvodnje oba odeljka je 6400, dok je ponuda 6000
sredstava za proizvodnju. Odnosno javlja se MANJAK SREDSTAVA ZA PROIZVODNJU.
3) Ukupna tražnja za sredstvima potrošnje oba odeljka je 2600, dok je ponuda 3000 sredstava
za potrošnju. Odnosno javlja se VIŠAK SREDSTAVA ZA POTROŠNJU.
4) Višak proizvedenih sredstava za potrošnju nužno uslovljava smanjenje obima proizvodnje
II odeljka, što dovodi do OTPUŠTANJA RADNE SNAGE, POVEĆANJA NEZAPOSLENOSTI,
SMANJENJA CENE RADNE SNAGE, što sve dodatno SMANJUJE TRAŽNJU za sredstvima za
potrošnju.

To znači da je proces akumulacije potreban ali ne i dovoljan uslov proširene reprodukcije.

35. Proširena reprodukcija i njene zakonitosti

PRAVILNA ŠEMA PROSTE REPRODUKCIJE:

SZPR I 4000c + 1000v + 1000m = 6000

SZPO II 2000c + 500v + 500m = 3000
6000c + 1500v + 1500m = 9000

Prosta reprodukcija nije cilj bilo koje privrede, jer ona podrazumeva obnavljanje proizvodnje uvek
na istom nivou.
Proširena reprodukcija je oblik reprodukcije u kome se obim proizvodnje iz godine u godinu
povećava. Kako bi se proširena reprodukcija nesmetano odvijala, moraju da postoje materijalne
pretpostavke proširene reprodukcije:
1) NOVČANA AKUMULACIJA- da se celokupan nacionalni dohodak ne utroši na ličnu
potrošnju, već da se jedan njegov deo upotrebi za proširenje proizvodnje. Izdvajaju se
novčana sredstva za proširenje proizvodnje.
2) REALNA AKUMULACIJA- odnosno da postoji deo proizvoda izdvojen za proširenje
proizvodnje, koji svojom materijalnom strukturom obezbeđuje dodatnu količinu sredstava
za proizvonju i potrošnju.
PRELAZNA ŠEMA SA PROSTE NA PROŠIRENU REPRODUKCIJU (10% PROŠIRENJE REPRODUKCIJE)

I 4000c+400c1+1000v+100v1+1000m+100m1= 6600
II 2000c- 400c1+ 500v -100v1 + 500m -100m1 = 2400

ODNOSNO:

I 4400c + 1100v + 1100m = 6600

II 1600c + 400v + 400m = 2400
6000c + 1500v + 1500m = 9000

ZAKONITOSTI PROŠIRENE REPRODUKCIJE: (jednakosti se pretvaraju u nejednakosti)

I: I(v+m) > IIc

Novostvorena vrednost I odeljka mora biti veća od prenete vrednosti II odeljka.
II: I(c+v+m) > Ic + IIc
Vrednost proizvedenih sredstava za proizvodnju mora biti veća od prenete vrednosti oba odeljka.
III: II (c+v+m) < I (v+m)+II(v+m)
Ukupna novostvorena vrednost oba odeljka mora biti veća od vrednosti proizvedenih sredstava za
potrošnju.

POČETAK PRVE GODINE PROŠIRENE REPRODUKCIJE:

Višak vrednosti se ne troši u potpunosti na sredstva potrošnje, već se jedan deo izdvaja u fond
akumulacije u oba odeljka:
⧍c 440 ⧍c 160
Fak 550 ⧍v 110 Fak 200 ⧍v 40
Im 1100 Fltp 550 IIm 400 Fltp 200

I 4400c + 440⧍c + 1100v + 110⧍v + 550Fltp = 6600

II 1600c + 160⧍c + 400v + 40⧍v + 200Fltp =2400
6000c + 600⧍c + 1500v + 150⧍v + 750Fltp =9000

Na početku godine proširene reprodukcije vrši se raspodela proizvedenog, tako da šema sa

početka godine TREBA DA ISPUNJAVA USLOVE PROSTE REPRODUKCIJE (NATURALNO):

I: I (v+⧍v+fltp) = II (c+⧍c)
Potrebe prvog odeljka za sredstvima za potrošnju treba da su jednake potrebama za sredstvima za
proizvodnju II odeljka, prvobitnim i dodatnim
II: I (c+v+m) = I (c+⧍c) + II (c+⧍c)
Količina proizvedenih sredstava proizvodnje mora biti jednaka ukupnim potrebama za sredstvima
proizvodnje oba odeljka, prvobitnim i dodatnim.
III: II (c+v+m) = I (v+⧍v+fltp) + II (v+⧍v+fltp)
Količina proizvedenih sredstava potrošnje mora biti jednaka ukupnim potrebama za sredstvima
potrošnje radnika i kapitalista oba odeljka, prvobitnim o dodatnim

KRAJ PRVE GODINE PROŠIRENE REPRODUKCIJE:

I 4840 c + 1210 v + 1210 m = 7260

II 1760 c + 440v + 440m = 2640 10% se povećalo
6600c + 1650v + 1650m = 9900

ZAKONITOSTI:
I: I(v+m) > IIc
II: I(c+v+m) > Ic + IIc
III: II (c+v+m) < I (v+m)+II(v+m)

Proizvodnja je povećana za 10% i ispunjene su zakonitosti proširene reprodukcije. Društveni bruto

proizvod i društveni proizvodi odeljaka porasli su za 10%, proizvedeno je vise sredstava za
proizvodnju u odnosu na ukupnu društvenu prenetu vrednost za 660 (7260-6600), što predstavlja
dodatna sredstva za proizvodnju za narednu godinu (⧍c=660).

36. Proširena reprodukcija uz različit organski sastav kapitala

Proizvod I odeljka- 6000

Proizvod II odeljka- 3000

DODATNE PRETPOSTAVKE:
OSK I odeljka- 4:1; OSK II odeljka- 2:1; I odeljak akumulise 50% viška vrednosti
PRELAZNA ŠEMA:

I 4000c + 1000v + 1000m = 6000

II 1500c + 750v + 750m = 3000
5500c + 1750v + 1750m = 9000

ZAKONITOSTI:
I: I(v+m) > IIc
II: I(c+v+m) > Ic + IIc
III: II (c+v+m) < I (v+m)+II(v+m)

Postoji višak proizvedenih sredstava za proizvodnju u iznosu od 500(⧍c), čime su stvorene

materijalne pretpostavke proširene reprodukcije. Kada se 50% viška vrednosti I odeljka izdvaja u
fond akumulacije tada je:
⧍c 400 ⧍c 100
Fak 500 ⧍v 100 Fak 150 ⧍v 50
Im 1000 Fltp 500 IIm 750 Fltp 600
Akumulacija II odeljka određena je proizvodnjom i akumulacijom I odeljka, pošto je proizvedeno
500 ⧍c ,odnosno, viška u I odeljku, od čega je 400 potrebno I odeljku, ostaje 100⧍c za II odeljak.

NA POČETKU PRVE GODINE PROŠIRENE REPRODUKCIJE:

I 4000c + 400⧍c + 1000v + 100⧍v + 500Fltp = 6000

II 1500c + 100⧍c + 750v + 50⧍v + 600Fltp = 3000
5500c + 500⧍c + 1750v + 1750⧍v +1100Fltp = 9000

ZAKONITOSTI:
I: I (v+⧍v+fltp) = II (c+⧍c)
II: I (c+v+m) = I (c+⧍c) + II (c+⧍c)
III: II (c+v+m) = I (v+⧍v+fltp) + II (v+⧍v+fltp)

KRAJ PRVE GODINE:

I 4400c + 1100v + 1100m = 6600 10%

II 1600c + 800v + 800m = 3200 6,7%
6000c + 1900v + 1900m = 9800 8.8%

Razliku u tempu povećanja proizvodnje između odeljaka uslovile su nejednake stope akumulacije
odeljaka, kao i različit organski sastav kapitala.

ZAKONITOSTI:
I: I(v+m) > IIc
II: I(c+v+m) > Ic + IIc
III: II(c+v+m) < I (v+m)+II(v+m)

Prizveden je višak sredstava za proizvodnju (⧍c=600), odnosno toliko je masa dodajnih sredstava
za proizvodnju u narednoj godini.

37. Disproporcije proširene reprodukcije

Kakvi poremećaji nastaju u privredi kada akumulacija raste brže od lične potrošnje? Postoje tri
slučaja:

1) FOND AKUMULACIJE SE POVEĆAVA NA RAČUN NAJAMNIJE

Pretpostavka je da se najamnina u I odeljku smanjuje za 300, a da se za taj iznos povećava fond
akumulacije. U II odeljku najamnina se smanjuje za 200 i za toliko se povećava fond akumulacije.
OSK I (4:1); OSK II (2:1).

I 4400c + 800v + 1400m = 6600

II 1600c + 600v + 1000m = 3200
 ⧍c 680 ⧍c 293,3
Fak 850 ⧍v 170 Fak 440 ⧍v 146,7
Im 1400 Fltp 550 IIm 1000 Fltp 560

I 4400c + 680⧍c + 800v + 170⧍v + 550fltp = 6600

II 1600c+293,3⧍c+600v+146,7⧍v + 560fltp = 3200
6000c+973,3⧍c+1400v+316,7⧍v+1100fltp = 9800

Nije ispunjena ni jedna od tri zakonitosti proširene reprodukcije:

▪ Tražnja II odeljka za sredstvima za proizvodnju veća je od tražnje I odeljka za sredstvima za
potrošnju za 373 jedinice
▪ Bruto produkt I odeljka manji je za 373 jedinice u odnosu na ukupnu tražnju za sredstvima
za proizvodnju
▪ Bruto produkt II odeljka veći je za 373 jedinice od ukupne tražnje za sredstvima za
potrošnju

2) AKUMULACIJA UZ UVEĆAN OSK

Pretpostavka je da je u I odeljku OSK 10:1, a u II odeljku 5:1;

I 4400c + 1100v + 1100m = 6600

II 1600c + 800v + 800m = 3200
6000c + 1900v + 1900m = 9800

⧍c 500 ⧍c 200
Fak 550 ⧍v 50 Fak 240 ⧍v 40
Im 1100 Fltp 550 IIm 800 Fltp 560

I 4400c + 500⧍c + 1100v + 50⧍v + 550fltp = 6600

II 1600c + 200⧍c + 800v + 40⧍v + 560 fltp = 3200
6000c + 700⧍c + 1900v + 90⧍v + 1110 fltp = 9800

Ni ovde nije ispunjena nijedna zakonitost:

▪ Tražnja II odeljka za sredstvima za proizvodnju veća je od tražnje I odeljka za sredstvima za
potrošnju za 100 jedinica, što otežava nesmetanu razmenu
▪ Ukupna tražnja za sredstvima za proizvodnju veća je od ponude za 100 jedinica- manjak
sredstava za proizvodnju
▪ Ukupna ponuda sredstava za potrošnju veća je od ukupne tražnje radnika i kapitalista za
100 jedinica- kapitalisti II odeljka neće naći kupce za 100 jedinica sredstava za potrošnju

3) BRZI RAST I OD II ODELJKA

Pretpostavka je da se to obezbeđuje preraspodelom fonda akumulacije u korist I odeljka- ukupan
Fak 790 deli se na 670 u I odeljak i 120 u II odeljak
I 4400c + 1100v + 1100m = 6600
II 1600c + 800v + 800m = 3200
6000c + 1900v + 1900m = 9800

(550+120) ⧍c 536 (240-120) ⧍c 80

Fak 670 ⧍v 134 Fak 120 ⧍v 40
Im 1100 Fltp 550 IIm 800 Fltp 560

I 4400c + 536⧍c + 1100v + 134⧍v + 550fltp = 6600

II 1600c + 80⧍c + 800v + 40⧍v + 560fltp = 3200
6000c + 616⧍c + 1900v + 174⧍v + 1110fltp = 9800

Ni ovde nije ispunjena ni jedna zakonitost:

▪ Ne postoji jednakost između potreba I odeljka za sredstvima potrošnje i potreba II odeljka
za sredstvima za proizvodnju;
▪ Ukupan obim proizvodnje sredstava za proizvodnju od 6600 manji je od ukupnog nivoa
potreba za tim sredstvima (6616) za 16 jedinica;
▪ Obim tražnje za sredstvima potrošnje manji je za 16 jedinica od njihove ponude.

38 . Cena koštanja

Ukupna masa konstantnog i varijabilnog kapitala (c+v) predstavlja uloženi ili anagažovani kapital.
Amortizacija i opticajni kapital (predmeti rada i radna snaga) predstavljaju ukupno utrošeni kapital.

Cena koštanja sadrži samo utrošeni kapital i predstavlja ukupne izdatke proizvodnog preduzeća u
proizvodnji određenih roba. Ako cenu koštanja podelimo sa ukupnim obimom proizvodnje
dobijamo cenu koštanja po jedinici proizvoda. Cena koštanja takođe predstavlja kapitalističko
koštanje robe. U ceni koštanja nije sadržan višak vrednosti, jer on kapitalistu ništa ne košta, iako
radnu snagu košta neplaćenog rada.

Kapitalističko koštanje robe meri se izdatkom u kapitalu a stvarno koštanje robe izdatkom u radu.
Cena koštanja je deo ukupne vrednosti robe, što znači da je uvek manja od vrednosti robe za iznos
viška vrednosti. Kvantitativna razlika između stvarnog koštanja i cene koštanja je u iznosu
neplaćenog rada.

Cena koštanja se može izraziti kao razlika između vrednosti jedinice proizvedene robe i viška
vrednosti po jedinici proizvedene robe.
Odnosno:
ck = Vr – m
Vr = ck + m
39 . Profit, profitna stopa i faktori od uticaja na profitnu stopu

Razlika između prodajne cene i cene koštanja predstavlja profit kapitaliste.

PROFIT MOŽE BITI:

1) Jednak višku vrednosti- ako se roba proda po tržišnoj ceni koja je jednaka vrednosti jedinice
proizvedene robe
2) Niži od viška vrednosti- ako su uslovi proizvodnje pojedinačnog kapitaliste lošiji od
društveno priznatih tj njegovo individualno radno vreme je duže od društveno priznatog
3) Viši od viška vrednosti- ako su uslovi proizvodnje pojedinačnog kapitaliste bolji od
društveno priznatih, tj njihovo individualno radno vreme je kraće od društveno potrebnog
radnog vremena.

Kada se višak vrednosti posmatra kao rezultat ukupno angažovanog kapitala on dobija oblik profita.
Profit je preobraženi, realizovani višak vrednosti i predstavlja razliku između vrednosti robe
(prodajne cene) i cene koštanja:
pf= W – ck

Višak vrednosti se proizvodi, profit se stiče, profit prisvaja kapitalista nakon realizacije robe.
Između profita i viška vrednosti postoji kvalitativna i kvantitativna razlika:
Kvalitativna razlika- višak vrednosti je kategorija proizvodnje i posmatra se kao plod varijabilnog
kapitala, a profit je kategorija raspodele i prisvaja se kao rezultat ukupno angažovanog kapitala.
Kvantitativna razlika- vrednost robe i njena prodajna cena se ne podudaraju, ili je retkost da se
podudaraju.

Profitna stopa predstavlja odnos između mase viška vrednosti i ukupno uloženog (konstantnog i
varijabilnog) kapitala: m
pf’= x 100
c+v

Profitnom stopom se meri stepen rentabilnosti ukupno uloženog kapitala. Profitna stopa se računa
na angažovani kapital a ne na utrošeni.

Faktori profitne stope:

• STOPA VIŠKA VREDNOSTI (M’)- Stopa viška vrednosti – porast stope viška vrednosti
dovodi do povećanja mase viška vrednosti, a povećanje mase viška vrednosti, uz isti uloženi kapital,
znači veću rentabilnost poslovanja kapitalističkog preduzeća, tj. veću profitnu stopu, i obrnuto.
Stopa viška vrednosti utiče upravo srazmerno na visinu profitne stope.
• BRZINA OBRTA KAPITALA (n)- povećanjem brzine obrta kapitala ostvaruje se veća masa
viška vrednosti, jer varijabilni kapital u toku svakog novog obrta stvara novu masu viška vrednosti.
Veća masa viška vrednosti, pri istom angažovanom kapitalu, povećava profitnu stopu, i obrnuto.
Brzina obrta kapitala utiče upravo srazmerno na visinu profitne stope.
• ORGANSKI SASTAV KAPITALA (c/v)- porast organskog sastava kapitala podrazumeva
smanjenje udela radne snage u procesu proizvodnje i u procesu stvaranja vrednosti. Pošto samo
radna snaga stvara višak vrednosti, porast OSK ima za rezultat smanjenje viška vrednosti, pa samim
tim i smanjenje profitne stope.
Organski sastav kapitala deluje obrnuto srazmerno na visinu profitne stope.
• KRETANJE TRŽIŠNIH CENA- u spoljne faktore koji utiču na profitnu stopu spadaju nabavne
i prodajne cene.
a. Cene proizvodnih faktora(nabavne cene) utiču obrnuto srazmerno na veličinu profitne
stope.
b. Prodajne cene gotovih proizvoda utiču upravo srazmerno na visinu profitne stope.

40 . Formiranje prosečne profitne stope i cena proizvodnje

Pored konkurencije između preduzeća u okviru jedne grane ili unutar granske konkurencije borba
se vodi i između kapitala različitih grana proizvodnje ili međugranska konkurencija.

Unutar granska konkurencija je rezultat delovanja zakona vrednosti. Dolazi do svođenja različitih
individualnih uslova na prosečne, granske uslove proizvodnje. Formira se prosečna profitna stopa
grane, na osnovu koje pojedinačna preduzeća prisvajaju profit.
Prosečna profitna stopa grane pokazuje rentabilnost kapitala uloženog u jednu granu privrede.
Izračunava se:
ppf’g = ∑mg : ∑ (c+v)g

Posledica formiranja ove stope je unutargranska preraspodela ukupne mase viška vrednosti grane.

Pretpostavka je da su svi uslovi proizvodnje u ovim preduzećima jednaki, osim OSK. Zbog toga se
deo viška vrednosti preliva iz preduzeća sa nižim u preduzeća sa višim OSK.

Individualna Društvena Individualna

Preduzeća Kapital Struktura vrednosti vrednost vrednost pf' Granska pf'
A 100 90c+10v+10m 110 120 10% 20%
B 100 80c+20v+20m 120 120 20% 20%
C 100 70c+30v+30m 130 120 30% 20%
300 240c+60v+60m (c+v+m) Prosek ind.vr. m/(c*v)*100 ∑m/∑ (c+v)

• Profit koji odgovara veličini viška vrednosti pojedinačnog preduzeća mogu da ostvare samo
ona preduzeća čiji individualni uslovi proizvodnje odgovaraju prosečnim uslovima
proizvodnje (preduzeće B).
• Profit koji je viši od proizvedenog viška vrednosti ostvariće preduzeća čija je individualna
vrednost robe niža od tržišne vrednosti proizvoda grane kojoj preduzeće pripada
(preduzeće A).
• Profit koji je niži od proizvedenog viška vrednosti ostvariće preduzeća čija je individualna
vrednost robe viša od tržišne vrednosti proizvoda grane kojoj preduzeće pripada
(preduzeće C). Individualna pf’ je viša od ppf’, što je rezultat nižeg OSK.
Međugranska konkurencija ima za posledicu selenje kapitala iz grane u granu. To dovodi do
tendencije obrazovanja opšte prosečne profitne stope za sve grane proizvodnje, a delovanje
zakona vrednosti ispoljava se kao ZAKON PROSEČNOG PROFITA.
Cilj proizvodnje je maksimizacija profita i veće oplođivanje kapitala. S toga se kapital seli iz grana
sa višim OSK i manjim profitnim stopama u grane sa nižim OSK i većom profitnom stopom.

Proizvedeni Prosečna granska

Grane Kapital OSK višak vrednosti vrednost Granske pf'
A 200 120c+80v 80m 280 40%
B 200 140c+60v 60m 260 30%
C 200 160c+40v 40m 240 20%
600 420c+180v 180m

Granske pf’ su različite, veće pf’ imaju grane sa nižim OSK, jer je tada veći višak vrednosti, (A) a niže
su pf’ grana u kojima je viši OSK (C).
U navedenom primeru to znači ekspanziju proizvodnje u grani A i pojavu veće ponude od tražnje.
Tada tržišna cena pada ispod vrednosti, opada profit i profitna stopa. Dakle selenje kapitala dovodi
do opadanja pf’ u granama sa nižim OSK a do porasta pf’ u granama sa višim OSK.
Odnosno njihove profitne stope se sreću u tački u kojoj obrazuju opštu prosečnu profitnu stopu.
“OPŠTA” je zato što je opšte važeća za sve druge kapitale, a “PROSEČNA” zato što se formira kao
prosek granskih profitnih stopa.
Opšta prosečna profitna stopa je opštedruštvena profitna stopa i izračunava se:

M ∑m M
oppf’ = x 100 = x 100 = x 100
C+V ∑ (c+v) K

Odstupanje cene proizvoda od

Robna Cena Višak vrednosti i profitne stope od
Grana vrednost proizvodnje vrednosti Granske pf' ppf' ppf viška vrednosti
A 280 260 80 40% 30% 60 -20
B 260 260 60 30% 30% 60 0
C 240 260 40 20% 30% 60 20
780 780 180 180

Međugranska konkurencija izjednačila je različite profitne stope i svela ih na jednu društvenu,

opštu, prosečnu profitnu stopu, koja je zajednička za sve grane proizvodnje. Do njenog formiranja
dolazi, jer su tržišne cene odstupile od vrednosti i profit je odstupio od viška vrednosti.

Grana A: niži OSK, niži pf od m

Grana C: viši OSK, viši pf od m
Grana B: TC=VR; pf = m; OSK je na nivou prosečnog

Cena proizvodnje jednaka je veličini cene koštanja uvećanoj za prosečan profit (proporcionalni deo
profita na osnovu prosečne profitne stope)
 CP= ck + ppf

Cena proizvodnje je mehanizam raspodele ukupnog viška vrednosti proizvedenog u svim granama.
Takođe je i transformisani oblik vrednosti jedinice proizvedene robe, koja sadrži cenu koštanja i
opšti prosečni profit.

41 . Zakon prosečnog profita

Zakon prosečnog profita nije zakon apsolutne ravnoteže, već se ostvaruje kao tendencija. Zakon
prosečnog profita izražava suprotnosti unutar kapitalističke klase.
Osnovni kriterijum proizvodnje – maksimalan profit, ostvaruje se kroz konkurenciju:
1. Unutar grane – za proizvedeni višak vrednosti
2. Između grana – preko prosečne profitne stope deli masu društvenog viška vrednosti

Gran Kapita ppf pp Odstupanj

OSK m n M W pf’ Z
e l ’ f e
5 16,60 50 15
I 300 250c+50v 1 50 350 450 100
0 % % 0
5 10 50 10
II 200 150c+50v 2 500 50% 500 0
0 0 % 0
5 3 15 450 50 350
III 100 50c+50v 150% 50 -100
0 0 %
450c+150 30 130 30 130
600
v 0 0 0 0

• Profita stopa je najveća u grani III, gde je najniži organski sastav kapitala (1:1) i najveći broj
obrta (3). Pošto je cilj kapitalističke proizvodnje profit, a pošto je profitna stopa relativna
mera ostvarivanja tog cilja, nužno dolazi do selenja kapitala iz grana I i II u granu III.
• Seljenje kapitala dovodi do narušavanja srazmerne raspodele društvenog fonda rada na
pojedinačne grane. Seljenje se vrši sve dok se profitne stope svih grana ne izjednače na
nivou prosečne profitne stope.
• Dakle, međugranska konkurencija kapitala dovodi do formiranja opšte prosečne profitne
stope. To je zakon prosečnog profita, koji proističe iz cilja kapitalističke proizvodnje.
• Proces formiranja prosečne profitne stope objektivno je uslovljen. Obezbeđuje se
jednakost profitnih stopa kapitala različitih oblasti proizvodnje: na jednak kapital
obezbeđuje se jednak profit. Zato zakon prosečnog profita postaje osnovni regulator
raspodele ukupno stvorene vrednosti.

Realizacijom robe po tržišnoj ceni koja je jednaka ceni proizvodnje ostvaruju se određeni rezultati
značajni za nacionalnu ekonomiju:
1) Svim granama se obezbeđuje nadoknada prosečno utrošenih kapitala u procesu
proizvodnje;
2) Obezbeđuje se prelivanje viška vrednosti u grane sa iznad prosečnim OSK, čime se stimuliše
razvoj ovih grana;
 3) Uspostavlja se strazmerna raspodela DFR na novom, višem nivou.

Nepoklapanje tržišnih cena sa cenom proizvodnje je česta pojava, ključni faktor tog nepoklapanja
je odnos ponude i tražnje.
1) AKO JE PONUDA VEĆA OD TRAŽNJE- tržišna cena je niža od cene proizvodnje, pa će
realizacijom roba po ovoj tržišnoj ceni, grana prisvojiti manji profit od prosečnog.
Proizvođači tada reaguju ili smanjivanjem sopstvene cene koštanja ili se lošiji proizvođači
sele u grane u kojima je tražnja veća od ponude i u kojima se ostvaruje profitna stopa veća
od prosečne profitne stope.
2) AKO JE TRAŽNJA VEĆA OD PONUDE- TC je veća od CP, pa će grana prisvojiti profit veći od
prosečnog. Usled toga jedan broj proizvođača će povećati proizvodnju, što će dovesti do
povećanja ponude, postepenog povećanja prosečne granske cene koštanja, a time i
postepenog povećavanja cene proizvodnje.
Eksta profit je profit iznad prosečnog profita i u kapitalističkoj proizvodnji je regulator proizvodnje.
Snižavanjem svoje cene koštanja ispod prosečne u grani, kapitalista u odnosu na kapitaliste čija je
CK na nivou prosečne granske prisvaja ekstra profit. Veličina ekstraprofita je opredeljena veličinom
samog prosečnog profita i odnosom cene koštanja robe pojedinačnog kapitaliste prema prosečnoj
ceni koštanja.

42 . Zakon tendecijskog pada opšte prosečne profitne stope

Opšta prosečna profitna stopa izračunava se deljenjem ukupne, godišnje mase viška vrednosti, sa
ukupno uloženim društvenim kapitalom.

∑m M
oppf’= x 100 = x 100
∑(c+v) K

Na opštu prosečnu profitnu stopu utiču:

1) Stopa viška vrednosti (m’)
2) Prosečan OSK
3) Prosečan broj obrta kapitala (n)
4) Raspodela društvenog kapitala na različite oblasti grana

Početni primer:
Grane Kapital OSK m n M
I 300 250c+50v (5:1) 50 1 50
II 200 150c+50v (3:1) 50 2 100
III 100 50c+50v (1:1) 50 3 150
450c+150v
600 (3:1) 300
oppf’ = M/K = 300/600 x 100 = 50%
1)STOPA VIŠKA VREDNOSTI UTIČE UPRAVO SRAZMERNO NA oppf’

2) PROSEČAN OSK DUGOROČNO RASTE I IZAZIVA SMANJIVANJE oppf’

Reč je o zakonitoj tendenciji pada opšte prosečne profitne stope, zbog toga što višak vrednosti
stvara radna snaga, a viši OSK znači manje učešće radne snage i manji višak vrednosti.

Grane Kapital OSK m n M

I 300 280c+20v (14:1) 20 1 20
II 200 180c+20v (9:1) 20 2 40
III 100 80c+20v (4:1) 20 3 60
600 540c+60v (9:1) 120
oppf’ = M/K = 120/600 x 100 = 20% (raste OSK oppf’ se smanjuje)

3)PROSEČAN BROJ OBRTA KAPITALA UTIČE UPRAVO SRAZMERNO NA oppf’

Grane Kapital OSK m n M

I 300 250c+50v (5:1) 50 2 100
II 200 150c+50v (3:1) 50 2 100
III 100 50c+50v (1:1) 50 3 150
450c+150v
600 (3:1) 2,16 350
oppf’ = M/K = 350/600 x 100 = 58% (ukoliko poraste n raste i oppf’)

U početnom primeru brzina obrta kapitala bila je 1,66 (1x3+2x2+1x3=10; 10/6=1,66)

Prosečna brzina obrta kapitala sada iznosi 2,16 (3x2+2x2+1x3=13; 13/6=2,16)

4)RASPODELA KAPITALA NA RAZLIČITE OBLASTI

Ukoliko raste udeo kapitala u granama sa najvišim OSK i sa manjom brzinom obrta, oppf’ će se
smanjivati i obrnuto(obrnuta srazmera).

Grane Kapital OSK m n M

I 400 333c+66v (5:1) 66 1 66
II 100 75c+25v (3:1) 25 2 50
III 100 50c+50v (1:1) 50 3 150
458c+141v
600 (3,2:1) 266
oppf’ = M/K = 266/600 x 100 = 44,3%

Na dugi rok oppf opada! Taj proces se definiše kao zakon tendencijkog pada oppf’. U osnovi ovog
zakona je porast OSK.
Ali porast OSK ne dovodi i do pada ukupne mase viška vrednosti.

Pretpostavka: Kapital se svakih 50 godina udvostruči, prosečan OSK se povećava.

 Prosečna
Društveni profitna
Period kapital Prosečan OSK m stopa
1850 100(4:1) 80c+20v 20 20%
1900 200 (6:1) 170c+30v 30 15%
1950 400 (9:1) 360c+40v 40 10%
↑ ↑ ↑ ↓

Ovo je zbog toga što ukupan kapital raste brže od mase viška vrednosti, usled stalnog povećanja
prosečnog OSK.

Faktori koji ublažavaju tendencijski pad:

1) Porast stepena eksploatacije
2) Obaranje najamnine ispod vrednosti radne snage
3) Pojeftinjavanje elemenata konstantnog kapitala
4) Relativna prenaseljenost
5) Spoljna trgovina
6) Monopolske cene

43 . Trgovački kapital i trgovački profit

Promet predstavlja privrednu delatnost koja se bavi realizacijom robe ili usluga.
Trgovinski ili prometni kapital se javlja kao deo ukupnog kapitala pomoću kojeg se vrši realizacija i
nabavka robe, bez čega nema normalne i kontinuirane reprodukcije.

Promet robe se deli na neposredni (direktni) i posredni (indirektni). Neposrednim prometom se

bave sami proizvođači, tj. proizvodna preduzeća. Posrednim prometom se bave trgovačka
preduzeća, tj. trgovina. Trgovina posreduje u razmeni između proizvodnje, kao početne, i
potrošnje, kao završne faze društvene reprodukcije.

Trgovački kapital je osamostaljeni deo industrijskog kapitala. To je kapital koji funkcioniše u

prometnoj oblasti.

Osnovne prednosti funkcionisanja trgovačkog kapitala:

1. Skraćuje se vreme prometa
2. Skraćuje se vreme obrta kapitala
3. Manji troškovi prometa
4. Manja masa kapitala u sferi prometa
5. Realizacija roba više različitih proizvođača

Pošto se specijalizuje u oblasti prometa, trgovački kapital smanjuje vreme prometa i troškove
realizacije robe, kao i masu kapitala u prometu što poveća masu kapitala angažovanog u
proizvodnji gde se jedino stvara višak vrednosti. Sve to doprinosi povećanju opšte prosečne
profitne stope.
Procesom selenja kapitala iz industrije u trgovinu i obrnuto, vrši se proces forminja prosečne
profitne stope.
Primer:
Pretpostavimo da je industrijski kapital 7000, a njegovi organski sastav 6:1 i da je stopa viška
vrednosti m’=100%.
Tada je:
• Industrijski kapital Ki 7000: 6000c +1000v+1000m=8000
• Profitna stopa bi bila: pf’=(1000/7000) x 100= 14,39%.

Opšta prosečna profitna stopa izražava se kao odnos viška vrednosti prema celokupnom
angažovanom kapitalu u procesu reprodukcije – industrijskom i trgovačkom:

M
ppf’= x 100
Ki + Kt

U navedenom primeru opšta prosečna profitna stopa je:

ppf’=(1000/8000)x100=12,5%.

Struktura prodajne cene je:

Troškovi proizvodnje (cena koštanja) 7000
Prosečan profit industrijalca (12,5% na kapital od 7000) 875
Prodajna cena industrijalca (nabavna cena trgovca) 7875
Prosečan profit na trgovački kapital (12,5% na kapital od 1000) 125
Prodajna cena trgovca (cena proizvodnje) 8000

Trgovački profit predstavlja razliku između nabavne i prodajne cene trgovačkog kapitala. To je deo
viška vrednosti koji je stvoren u industrijskoj proizvodnji i koji prisvaja trgovački kapitalista. To je
čista dobit kapitaliste – trgovca, odnosno prinos na trgovački kapital.

Troškovi prometa:
1. Heterogeni troškovi prometa – proizvodni troškovi
2. Čisti trošak prometa – neproizvodni troškovi
Heterogeni troškovi prometa su transportni troškovi i troškovi čuvanja robnih rezervi.
Nadoknađuju se iz realizovane robne vrednosti i nakon realizacije robe. Dele se na:
a) Transportne troškove: su povezani sa prenošenjem robe od mesta proizvodnje do
mesta potrošnje, odnosno dopremanje robe na tržište. Javljaju se kao produženje
procesa proizvodnje. Prevoz robe zahteva određeni utrošak kapitala i rada
( pakovanje, utovar, istovar), čime se povećava vrednost robe.
b) Troškove čuvanja robnih rezervi – da bi se obezbedilo kontinuirano odvijanje
proizvodnje. Čuvanje robnih rezervi iziskuje zgrade, magacine, stovarišta kao i
radnu snagu koja će obavljati poslove čuvanja.Kada robne rezerve nisu posledica
obezbeđivanja neprekidnosti prodaje, već nemogućnost prodaje robe ili
povlačenje iz špekulativnih razloga, tada čuvanje predstavlja neproizvodni trošak i
pada na teret trgovačkog pf.
Čisti troškovi prometa:
1. Troškovi oko kupoprodaje roba
2. Troškovi knjigovodstvene evidencije i kontrole
3. Troškovi izdavanja i funkcionisanja novca.
Neproizvodni troškovi prometa su u celini izdatak i deo trgovačkog kapitala, ne uvećavaju vrednost
robe i ne mogu se nadoknaditi na isti način kao proizvodni troškovi. Ovi troškvi su nužan i sastavni
deo procesa reprodukcije u celini. Nadoknađuju se iz viška vrednosti koji se stvara u proizvodnji.

Obrazac opšte prosečne profitne stope glasi:

M – čtp
oppf’= x 100
Ki + Kt

oppf’= M – čtp x 100 = 1000 – 300 x 100= 7,6%

Ki+Kt 7000+2200

Prodajna cena industrijalca i trgovca sada izgleda ovako (zanemareni su proizvodni troškovi
prometa):

Troškovi proizvodnje (cena koštanja) 7000

Prosečan profit industrijalca (7,6% na kapital od 7000) 533
Prodajna cena industrijalca (nabavna cena trgovca) 7533
Čisti troškovi prometa 300
Prosečan profit na trgovački kapital (7,6% na kapital od 2200) 167
Prodajna cena trgovca (cena proizvodnje) 8000

Razlika između prodajne cene trgovca (8000) i prodajne cene industrijalca (7533) naziva se
trgovački rabat. Čine ga troškovi prometa i profit trgovačkog kapitala.
Postoje dva nivoa cena:
• Tržišna cena na veliko – po kojima trgovačka preduzeća kupuju robe od industrijalaca
• Tržišna cena na malo – po kojima trgovačka preduzeća prodaju robe

44 . Zajmovni i akcijski kapital

Posebna vrsta kapitala koji se nazali u sferi prometa kao zaseban kapital jeste zajmovni (bankovni)
kapital. Pod pojmom zajmovnog kapitala podrazumeva se suma novca koju je neko fizičko lice ili
institucija (preduzeće) spremno da pozajmi drugom fizičkom licu ili instituciji i da za to dobije
kamatu. Zajmovni kapital je osamostaljeni deo industrijskog kapitala.
Pošto se zajmovni kapital javlja u formi novca, potrebno je najpre razmotriti pitanje otkud potiče
slobodan novac koji se nudi na zajam, ako se u opticaju nalazi ona količina novca koju određuju
zakoni robnog prometa.

Postoji nekoliko izvora privremeno ili trajno slobodnog novca:

1. Fond amortizacije
2. Fond akumulacije
3. Rezervni fond
4. Štednja stanovništva
5. Emisija novca

Tražnja za zajmovnim kapitalom sastoji se od:

• Tražnje stanovništva za komercijalnim kreditima za nabavku robe;
• Tražnje preduzeća za kreditima kojima će finansirati investicije;
• Tražnje države za kreditima kojima će finansirati rashode države.

Zajmovni kapital se prodaje i kupuje, postaje roba. Kao i svaka druga roba mora imati upotrebnu
vrednost i vrednost. Upotrebna vrednost zajmovnog kapitala jeste njegova sposobnost da se
oplođava zahvaljujući postojanju najamne radne snage, koja će se pomoću njega angažovati i
stvoriti višak vrednosti, odnosno ogleda u tome da se pomoću njega može doći do roba ili usluga
kojima se podmiruje data potreba. Vrednost zajmovnog kapitala oličena je u njegovom
nominalnom iznosu. Cena zajmovnog kapitala je kamata.

Pojava zajmovnog kapitala dovodi do značajnih društveno – ekonomskih posledica:

1. Podvajanje kapitala u svojini i kapitala u funkciji
2. Širi se polje kapitalističke eksploatacije
3. Sada svaka suma novca može postati kapital

Kružno kretanje zajmovnog kapitala može se predstaviti formulom:

N – N'

Potpuna formula kružnog kretanja zajmovnog kapitala jeste:

N – N - R ... P ... R' – N' – N'

Deo profita koji prisvaja kapitalista – preduzimač je preduzimačka dobit. Oba ova dohotka (kamata
i preduzimačka dobit) potiču iz viška vrednosti.
Cena upotrebe zajmovnog kapitala je kamata. Odnosno, kamata se javlja kao cena korišćenja
zajmovnog kapitala u određenom vremenu. Izražava se u kamatnoj stopi. Kamatna stopa je cena
100 jedinica zajmovnog kapitala za godinu dana. Odnosno:

k'= kamata x 100

zajmovni kapital
Donja granica kamatne stope je nula. Međutim, kamatna stopa nikada ne može dostići ovu granicu,
jer se onda kapital ne bi uvećavao i ne bi bio kapital. Dešava se da prijatelj prijatelju pozajmljuje
novac bez kamate. Tada nije reč o zajmovnom kapitalu, već o prostom pozajmljivanju novca.
Teorijski, maksimalna granica kamatne stope je profitna stopa. Ni ovu granicu kamatna stopa ne
može dostići, jer bi tada preduzimačka dobit bila jednaka nuli, pa se uzimanje zajma ne isplati.

Dakle, kamatna stopa može varirati između nule i profitne stope, ne dostižući nikada ove granice:

pf' > k' > 0.

Veličinu kamatne stope određuje:
1. Profitna stopa
2. Odnos ponude i tražnje zajmovnog kapitala;
3. Država.
Kada je ponuda zajmovnog kapitala veća od tražnje, kamatna stopa će se približavati donjoj granici.
Kada je tražnja zajmovnog kapitala veća od njegove ponude, kamatna stopa će se približavati
gornjoj granici. Kamatna stopa je određena profitnom stopom, ali uvek prosečnom profitnom
stopom, a ne pojedinačnim profitnim stopama u datim granama.
Na nivou kamatne stope država može uticati direktno (određivanjem visine kamatne stope) ili
indirektno (merama kreditne politike državnih banaka, investicionom politkom i sl.).
Dugoročno posmatrano, kamatna stopa pokazuje tendenciju opadanja, i to iz dva razloga:
a) Pošto je kamatna stopa deo profitne stope, a profitna stopa tendencijski opada,
zbog porasta organskog sastava kapitala, to i kamatna stopa mora dugoročno
pokazivati istu tendenciju.
b) Dugoročno, brže se povećava ponuda zajmovnog kapitala od tražnje, jer:
• Razvija se bankarski sistem
• Stimulansi za investiranje postaju sve manji jer profitna stopa opada.
Kapitalistička preduzeća se javljaju kao inokosna preduzeća i kao akcionarska društva. Inokosna
preduzeća su svojina pojedinca koji su u njih uložili svoj kapital. Akcionarska društva su kolektivna
kapitalistička preduzeća u kojima postoji veći ili manji broj suvlasnika koji su u njih uložili svoj
kapital.

Akcijski kapital je deo ukupnog društvenog kapitala koji se upotrebljava za kupovinu akcija. Akcijski
kapital je kapital koje je uložen u kupovinu akcija preduzeća, odnosno, to je kapital koji je nastao
na osnovu udruživanja većeg broja pojedinačnih kapitala. Kupovinom akcija nastaju akcionari -
suvlasnici akcionarskih preduzeća

Npr.: Ako je za osnivanje nekog preduzeća potreban kapital od 100.000.000 dolara, odštampa se
100.000 akcija sa nominalnim iznosom od 1000 dolara, koje se onda prodaju i tako se prikupi
potreban kapital.

Akcionarsko društvo ima status pravnog lica. Najviši organ upravljanja u akcionarskom društvu je
skupština akcionara. Ona bira upravni odbor, koji upravlja poslovima preduzeća. U akcionarskom
društvu važi princip – jedna akcija jedan glas. Posedovanjem tzv. kontrolnog paketa akcija
obezbeđuje se prevlast u upravljanju.
Dividenda – dohodak koji donosi akcija. Dividenda je deo profita koji se stvara ili prisvaja u
akcionarskom društvu.

Razlike između kamata i dividena su:

• Kamata je unapred poznata, a dividenda zavisi od rezultata poslovanja
akcionarskog društva
• Kamata obuhvata deo ostvarenog profita, a dividenda može obuhvatiti ukupan
profit
• Kamata je sigurniji dohodak, ali dividenda pruža šansu za prisvajanje većeg dohodka
Dividenda se iskazuje kroz dividendu stopu:

d'= dividenda x100

akcijski kapital

Dividenda u datoj godini zavisi od poslovnog rezultata akcionarskog društva, odnosno od mase
njegovog prisvojenog profita. Da bi se odredila cena akcije, mora se uzeti u obzir njena nominalna
vrednost, ali i dividenda koju ona donosi svom vlasniku. Nominalna vrednost akcije je vrednost na
koju ona glasi. Cena akcije ja kapitalizovana dividenda. Cena akcije se utrvđuje na osnovu sledeće
formule:

Cena akcije = dividenda x 100

kamatna stopa

Npr.: ako neka akcija donosi dividendu od 200dolara i ako je kamatna stopa 5% njena prodajna
cena bi iznosila 4000 dolara (200x100/5=4000).

Visina dividende izračunava se pomoću dividende stope:

Dividenda= nominalna vrednost akcije x dividendnda stopa (d')
Tada se formula za izračunavanje cene akcije može transformisati u sledeći oblik:

Cena akcije= NV x d'

k'
NV – nominalna vrednost akcije
d' – dividendna stopa
k' – kamatna stopa

To znači da cene akcije zavise od njene nominalne vrednosti i od odnosa dividende stope i
kamatne stope.

NV= CA x k'
d'

Inicijalni kapital akcionarskog društva formira se prodajom prvi put izdatih akcija. Tako prikupljena
novčana sredstva omogućavaju nabavku potrebnih sredstava za proizvodnju i radne snage. Nastaje
stvarni kapital akcionarskog društva. Može se predstaviti na sledeći način:
 SP
A–N–R . . . P . . . R' – N'
RS

Akcije su stalni izvor prihoda i vlasniku donose dohodak, pa su predmet kupovine i prodaje.
Prometom akcija se angažuje jedan deo novčanog kapitala, koji je potpuno nezavistan i samostalan
u odnosu na stvarni akcijski kapital. Kružno kretanje stvarnog kapitala:

k r e t a nj e s t a l n o g k a p i t a l a
SP
A–N–R . . . P . . . R' – N'
RS
N2
kretanje fiktivnog
A kapitala

Akcije i druge HoV predstavljaju fiktivni kapital. Reč je o kapitalu koji faktički ne postoji, jer je akcija
potvrda koju akcionar dobija za uloženi kapital. Novac koji se prikupi prodajom akcija je realno
postojeći kapital u akcionarskom društvu. Međutim, pravne potvrde koje akcionari dobijaju za svoj
novac, uložen u akcionarsko preduzeće nisu stvarni kapital.

Uobičajena je podela tržišta HoV na primarno (emisiono) i sekundarno. Na primarnom tržištu se

vrši emisija i prva prodaja emitovanih akcija, a osnovni subjekti ovog tržišta su AD, fin posrednici,
investitori, institucije koje nadziru i regulišu promet HoV. Sekundarno tržište je naziv za
kupoprodaju transakcija na berzama koje su specijalizovane za promet HoV. Subjekti ovog tržišta
su pravna i fizička lica i posrednici u prometu. Na primarnom tržištu akcije se prodaju po
nominalnoj vrednosti, a na sekundarnom po tržišnoj (prodajnoj) ceni.
Hov su pismene potvrde koje svom imaocu obezbeđuju ostvarivanje određenog prava, koje je
najčešće finansijske prirode.

HoV mora:
• Svom vlasniku donositi određeno pravo
• Imati sposobnost razmene (biti predmet kupovine i prodaje).

Osnovna podela HoV je na:

1. Obveznice
2. Akcije - HoV koje svojim vlasnicima donose niz prava: pravo na učešće u profitu preduzeća
(dividendu), pravo na upravljanje preduzećem, pravo kupovine novih akcija, pravo sticanja
srazmerne vrednosti imovine preduzeća u slučaju njegove likvidacije i sl.

Postoje tri osnovne vrste akcija:

• Obične akcije – omogućuju vlasnicima učešće u radu Skupštine akcionara, izboru organa
preduzeća, prisvajanje dela profita preduzeća
 • Preferencijalne akcije – obezbeđuju svojim vlasnicima fiksnu stopu prinosa. Vlasnici ovih
akcija nemaju prava odlučivanja i upravljanja u preduzeću.
• Konvertibilne akcije – donose vlasniku fiksnu kamatu na nominalnu vrednost. One se mogu
pretvoriti u obične akcije po isteku određenog vremena ili nakon određenog datuma.

45 . Zemlja kao faktor proizvodnje i pojmovno određenje rente

Zemlja, kao sredstvo za proizvodnju, od prirode je data i različita po kvalitetu. Pod pojmom zemlje
podrazumevaju se svi resursi koji su rezultat prirode, tj svi faktori koji mogu poslužiti u proizvodnji.

Prirodni resursi se mogu podeliti u dve osnovne grupe:

1. Obnovljivi – oni koji se mogu koristiti bez ugrožavanja njihove buduće potrošnje (zemlja,
more, reke, jezero, kiša)
2. Neobnovljivi - oni koji se mogu koristiti samo jednom i ne mogu se obnoviti nakon
korišćenja (ugalj, nafta, prirodni gas, rudna bogatstva i sl.).

Svojina na zemlju omogućuje prisvajanje poljoprivredne, rudničke ili gradilišne rente.

Poljoprivredna proizvodnja je po mnogo čemu specifična:
1. Pored rada i kapitala, kao treći faktor procesa proizvodnje, pojavljuje se zemlja sa svojim
prirodnim osobinama.
2. To je organska proizvodnja biljaka ili životinja
3. Zemlja je prostorno data, ograničena i po kvalitetu raznorodna.
Racionalno korišćenje ograničenih resursa opredeljeno je sa tri faktora:
1. Prirodni monopol – jer su površine zemlje datog kvaliteta prirodno ograničene
2. Svojinski monopol – opredeljuje specifične karakteristike ovog oblika proizvodnje
3. Zakoni krupne robne proizvodnje – određuje ekonomsku granicu preko koje krupna robna
proizvodnja nije moguća ako prva dva faktora nisu prepreka za organizovanje proizvodnje.

Dva načina razvitka kapitalizma u poljoprivredi:

1. Pruski – put postepenog preobražaja feudalne poljoprivrede u kapitalističku. Vršen je u
Pruskoj, kao i u nizu drugih zemalja.
2. Američki – nastao je u Severnoj Americi. Doseljenici iz Evrope su vrlo brzo dolazili do
ogromnih kompleksa zemljišta na kojima se proizvodnja mogla organizovati na kapitalistički
način.

U poljoprivredi se javljaju tri kategorije lica: vlasnici zemlje, zakupci i najamni radnici.
U nekim slučajevima vlasnik zemlje je i organizator proizvodnje. Tada on prisvaja i rentu po osnovu
vlasništva nad zemljom i prihod od organizovanja proizvodnje.
Renta je vlasnički dohodak proistekao iz vlasništva nad određenim zemljišnim površinama.
U kapitalizmu renta se utvrđuje slobodnom pogodbom između vlasnika zemlje i zakupca.
Odgovarajući oblici rente su: radna, produktna i novčana.

Dva osnovna teorijska pristupa u objašnjavanju rente:

 1. Prvi pristup je zasnovan na tradiciji klasične ekonomske teorije koji na osnovama teorije
radne vrednosti objašnjava rentu kao višak vrednosti iznad prosečnog (normalnog) profita.
2. Drugi pristup, zasnovan na neoklasičnoj teoriji (teorija marginalne koristi) rentu objašnjava
preko granične produktivnosti (korisnosti) zemlje, kao faktora proizvodnje.

Zakupnina (arenda) je ekonomski izraz odnosa između kapitalista zakupaca i kapitalista

zemljovlasnika. Zakupnina je jednaka zemljišnoj renti.
Vlasnik zemlje izdaje zemlju u zakup sa objektima izgrađenim na njoj, i zakupac dobija dohodak –
arendu. Arenda sadrži amortizaciju objekta, kamatu na njihovu vrednost i zemljišnu rentu.
Na odstupanje zakupnine od zemljišne rente utiče čitav niz faktora – odnos ponude i tražnje za
poljoprivrednim proizvodima, odnos snaga jedne i druge grupe kapitalista, institucionalni faktori.

46 . Diferencijalna renta I

Poljoprivredno zemljište može se prema kvalitetu u svakom datom periodu podeliti na tri klase:
I KLASA- najbolja zemlja
II KLASA – zemlja prosečnog kvalitet
III klasa- najlošije zemljište

Prinosi na parcelama iste površine različitog kvaliteta biće različiti, pri jednakim ostalim uslovima.
To znači da će i tržišne proizvodnje biti različite. Ako bi regulatori bili prosečni troškovi svih parcela
tada se ne bi isplatilo korišćenje najlošijeg zemljišta, jer se ne bi pokrili veći troškovi proizvodnje
uslovljeni kvalitetom ovog zemljišta. Ukoliko se ne bi koristile parcele najlošijeg kvalitete, I i II klasa
zemlje ne bi mogle obezbediti društveno potrebnu količinu proizvoda. Sam mehanizam cena
dovodi do toga da su regulatori i društveno priznati prosečni troškovi proizvodnje na zemljištu
najlošije klase.

Kada su prosečni troškovi proizvodnje na zemljištu najlošije klase regulatorni tada se na parcelama
najboljeg i prosečnog kvaliteta zemljišta ostvaruje ekstra profit.
Ovaj profit potiče iz diferencija u prirodnim uslovima i naziva se diferencijalni eksta profit.
Taj esktra profit neće prisvojiti preduzimač(zakupac) , već vlasnik zemlje u vidu diferencijalne
rente.

DIFERENCIJALNA RENTA I
Primer: pretpostavka je da je n=1
Klasa Prinos u Individualna Regulator cene Cena proizvodnje Ukupan Zakupac Diferencijalna
zemlje Površina Kapital mc cena koštanja koštanja pf' po mc prihod prisvaja renta I
I 1 ha 100 20 5 10 10% 11 220 110 110
II 1ha 100 15 6,6 10 10% 11 165 110 55
III 1ha 100 10 10 10 10% 11 110 110 --

U navedenoj ilustraciji uzrok diferencijalne rente I je različita prirodna plodnost zemlje.

Diferencijalna renta I se može ostvariti i po osnovu diferencija u transportnim troškovima.

Primer:
Parcele II Transportni Ukupni Individualna Regulatorna Ukupan Zakupac Diferencijalna
klase Kapital troškovi troškovi Prinos cena koštanja cena koštanja Cena proizvodnje prihod prisvaja renta I
A 100 10 110 15 7,3 9 9,9 148,5 121 27,5
B 100 20 120 15 8 9 9,9 148,5 132 16,5
C 100 35 135 15 9 9 9,9 148,5 148,5 --

Parcele A i B donose diferencijalnu rentu I, jer su bliže tržištu. Ukoliko je parcela udaljenija od
tržišta mora se uložiti više kapitala za transport da bi proizvod stigao do potrošača, pa su troškovi
proizvodnje različiti.
Uvek postoji neko zemljište koje ne ostvaruje diferencijalnu rentu I ni po osnovu prirodne plodnosti
ni po osnovu udaljenosti od tržišta.
Uključivanjem u obradu još lošijih i još udaljenijih zemljišta diferencijalna renta I se povećava. Tada
ovu rentu ostvaruju i one parcele koje je ranije nisu imale.

47 . Diferencijalna renta II

Pretpostavljeno je da će se u slučaju rasta tražnje za poljoprivrednim proizvodima, dodatna

proizvodnja obezbeđivati tako što će se u obradu uvoditi parcele lošijeg kvaliteta od onih koje su
već u upotrebi. Ovaj način obezbeđivanja većeg obima proizvodnje je ekstenzivan način
proizvodnje.
Kada se dodatna proizvodnja obezbeđuje dodatnim ulaganjem kapitala u parcele koje su već u
obradi, tada je reč o intenzivnom načinu proizvodnje.
Zakupac će svoj kapital uložiti u dodatnu proizvodnju na istoj parceli samo pod uslovom da je
ugovor o zakupu dovoljno dug da mu obezbedi povrat dodajno uloženih sredstava i bar isti nivo
profitne stope koji je ostvarivao na početno ulaganje. Dodatno ulaganje omogućava i dodatni
profit koji je veći od uobičajenog. Taj diferencijalni profit je diferencijalna renta II.

Razlika između diferencijalne rente I i diferencijalne rente II jeste da se kod prve radi o prirodnim
elementima razlika u plodnosti, a kod diferencijalne rente II radi se o veštački izazvanim razlikama
u plodnosti.

Primer:
Dodatni Individualna Regulatorna Ukupan Diferencijalna
Ulaganje kapital Prinos u mc cena koštanja cena koštanja pf' prihod Zakupac prisvaja renta I
Ia 100 20 5 10 10% 220 110 110
Ib 100 20 5 10 10% 220 110 110
Ic 100 10 10 10 10% 110 110 --

Prva dva dodajna ulaganja u parcelu prve klase daju diferencijalnu rentu II, dok treće dodajno
ulaganje na ovoj parceli odbacuje prinos koji je jednak prinosu parcele III klase plodnosti i samim
tim ne ostvaruju nikakvu diferencijalnu rentu.
Zakupac na bazi dodajnih ulaganja ostvarivaće profit veći od prosečnog tj prisvajaće odgovarajući
ekstra profit. Zakupac bi imao interes da izvrši još dodajnih ulaganja ukoliko bi ostvario prinos od
10 MC, jer bi u tim uslovima prisvajao prosečan profit.
Diferencijalnu rentu I uvek prisvaja zemljovlasnik i to unapred utvrđenim ugovorom između njega
i zakupca. Diferencijalnu rentu II će prisvajati ili zakupac ili zemljovlasnik što zavisi od dužine
ugovora o zakupu.

Vlasnicima zemlje je u interesu da ugovor traje što kraće a interes zakupca da ugovor traje što
duže da bi u tom periodu prisvajao efekte dodajnog ulaganja u obliku DR II.

48 . Apsolutna renta

Apsolutna renta je renta koju donosi svako zemljište, bez obzira na plodnost i na udaljenost od
tržišta.
Prosečan OSK u poljoprivredi niži je od onog u industriji. Ovo je posledica većeg broja faktora.
Specifičnost poljoprivredne proizvodnje onemogućuje da OSK u poljoprivredi dostigne nivo OSK u
industriji.
Zbog nižeg OSK, vrednost je veća od cene proizvodnje. Razlika između vrednosti i cene proizvodnje
je apsolutna renta.

Za poljoprivrednu proizvodnju ne važi cena proizvodnje, već vrednosna cena određena prosečnim
troškovima na najlošijem zemljištu.

Primer: ppf’=10%

INDUSTRIJA:
VP 9000c + 1000v + 1000m = 11000
CP 10000ck + 1000ppf = 11000

POLJOPRIVREDA:
VP 500c + 500 v + 500 m = 1500
CP 1000ck + 100ppf =1100
Razlika (apsolutna renta) = 400

Struktura prodajne cene poljoprivrednih proizvoda:

CPP = CK + ppf + AR
CK- cena koštanja po jedinici proizvoda; ppf- prosečan profit po jedinici na kapital plasiran u
regulatornu parcelu; AR- apsolutna renta po jedinici proizvoda

OSK proizvodnje glavne biljne kulture (na primer pšenice) određuje apsolutnu rentu.

Primer:
Zakupac Apsolutna Tržišna Odstupanje TC
Parcele Kapital Vrednost Pf' prisvaja renta cena od VP
A 30c+70v+70m 170 10% 110 40 150 -20
B 50c+50v+50m 150 10% 110 40 150 --
C 70c+30v+30m 130 10% 110 40 150 20

A- voće; B- pšenica; C-povrće

Voće će se prodavati po tržišnoj ceni iznad vrednosti za 20 novčanih jedninica, a povrće ispod
vrednosti takođe za 20 novčanih jedinica.

Ilustracija i apsolutne i diferencijalne rente:

Klasa Vrednost Prinos u Individualna Regulatorna Ukupan Apsolutna Diferencijalna

zemlje Kapital proizvodnje mc vrednost u mc vrednost prihod Zakupac prisvaja renta renta I
A 50c+50v+50m 150 20 7,5 15 300 110 40 150
B 50c+50v+50m 150 15 10 15 225 110 40 75
C 50c+50v+50m 150 10 15 15 150 110 40 --
675 330 + 120 + 225
Uzima se OSK pšenjic Lažna socijalna vrednost

Apsolutna renta predstavlja razliku između vrednosti proizvodnje i cene proizvodnje.

Diferencijalna renta predstavlja razliku između ukupnog prihoda i vrednosti proizvodnje.

Razlika između ukupnog prihoda i ukupne cene proizvodnje predstavlja lažnu socijalnu vrednost.

Stepen oplodnje kapitala plasiranog u zemlju meri se rentnom stopom, odnosno:

rental
Rentna stopa= x 100
uloženi kapital

Rental je ukupna suma renti sa jedne zmelje (AR,DR,MR)

Rentna stopa pokazuje koliko rente donosi svakih 100 jedinica kapitala uloženog u zemljište.
49 . Monopolska renta i cena zemlje

Monopolska renta predstavlja ekonomski oblik realizacije monopola zemljišne svojini nad
zemljištem posebne vrste (specifični mikroklimatski uslovi, specifičan položaj, sastav zemlje i sl.)

Proizvodnja specifičnih kultura može se ostvariti samo na datim parcelama. To omogućuje vlasniku
tih parcela monopolski položaj, da diktira visinu tržišnih cena. Takva cena je monopolska cena. I
ima sledeću stukturu:
TC = CK + ppf + AR + MR

Cena poljoprivrednih proizvoda određuje se na tžištu u susretu ponude i tražnje. PONUDA je

određena mogućnošću proizvodnje poljoprivrednih proizvoda i veća je ukoliko su prodajne cene
više, a opada kada su cene tih proizvoda manje. TRAŽNJA je određena potrebama stanovništva.

CPP = CK + PPF + AR
(Struktura prodajne cene poljoprivrdnih proizvoda)

mora da obezbedi pokriće troškova i na najlošijoj parceli, odgovarajući profit zakupcima koji
organizuju proizvodnju i odgovarajuću rentu kapitalisti vlasniku zemlje.

Cena zemlje se formira na osnovu prihoda koji zemlja donosi vlasniku. Kapital se ulaže u kupovinu
zemlje zbog dohotka koji se time obezbeđuje. Prodajom zemlje u stvari se prodaje pravo na
prisvajanje dohotka- zemljišne rente. Cena zemlje je kapitalizovana renta.

renta
Cena zemlje=
kamatna stopa

Kretanje cene zemlje zavisi od kretanja mase rente i od kretanja prosečne kamatne stope.
Masa rente- raste zbog povećanja diferencijalne rente I i II i apsolutne rente.
Kamatna stopa- na dugi rok tendencijski opada (kao deo pf’), otuda dugoročno cena zemlje raste.

50 . Krize hiperreprodukcije

Stvarno kretanje kapitalističke proizvodnje nije ravnotežno, već prolazi kroz odredjene poremećaje
u vidu neusklađenosti ponude i tražnje roba.
Uzroci tih poremećaja mogu se podeliti u dve grupe:
1. Uzroci koji proističi iz robnog karaktera proizvodnje
2. Uzroci vezani za kapitalistički sistem proizvodnje

Uzroci vezani za robni karakter prizvodnje - ovi uzroci su povezani sa činjenicom da se u uslovima
robne proizvodnje, ulaganje rada i kapitala i njihova realizacija na tržištu ni prostorno ni vremenski
ne poklapaju. Najčešće ne postoji ravnoteža između ponude i tražnje, već se ona uspostavlja
mehanizmom zakona vrednosti. Kada se proizvodi većeg broja proizvođača ne mogu realizovati
na tržištu, nastaju poremećaji – ekonomska kriza.

U uslovima robne proizvodnje javlja se suprotnost između individualnog i društveno priznatog

rada. Tek realizacijom robe na tržištu, individualni rad dobija društveno priznanje. Ako se roba ne
realizuje, tada je individualno utrošeni rad nekoristan.

Mogućnost kriza proističe i iz funkcija novca kao sredstva prometa i kao platežnog sredstva. Ako
prodavac robe za dobijeni novac ne izvrši kupovinu druge robe, već taj novac kraće ili duže vreme
povuče iz opticaja, to onemogućuje druge proizvođače da izvrše realizaciju svojih proizvoda. Time
se onemogućava normalan tok reprodukcije i dolazi do zastoja u proizvodnji.

Krize hiperprodukcije se javljaju sa nastankom kapitalizma!

Uzroci koji proizilaze iz kapitalističkog sistema proizvodnje - glavni motiv preduzeća u kapitalizmu
je prisvajanje adekvatnog profita i njegovo ponovno ulaganje u proces proizvodnje. Da bi to
ostvarila, preduzeća moraju smanjivati cenu koštanja. Smanjenje cene koštanja pretpostavlja
porast produktivnosti rada i ubrzani rast fiksnog kapitala (rast OSK). Ubrzani rast fiksnog kapitala
dovodi do visokih stopa rasta proizvodnje i ponude roba na tržištu. Istovremeno dolazi do pada
najamnina. Većina vlasnika kapitala nastoji da smanji troškove najamnina pa to, uz nesrazmeran
rast ponude dobara dovodi do stanja u kome je velika ponuda roba, s jedne strane, i mala tražnja
s druge strane. U tim uslovima veliki deo roba se ne može realizovati i javljaju se viškovi proizvoda,
što se naziva kriza hiperprodukcije.

Krizu hiperprodukcije karakteriše opšta hiperprodukcija roba i hiperprodukcija kapitala. Kapital nije
u stanju da završi sve faze obrta (N-R-P-R’-N’), a njegova nemogućnost da se ponovo pretvori u
novčani kapital predstavlja njegovu hiperprodukciju u robnom obliku.

Krize pretpostavljaju razvijen kapital odnos. Faktori koji uslovljavaju da u uslovima robne
proizvodnje stvarno nastane kriza jesu kapitalistički odnosi proizvodnje čiju suštinu predstavlja
odnos najamni rad-kapital.
Krize nisu trajne, već privreda izlazi iz krize i ulazi u fazi prosperiteta. Ovi tokovi se smenjuju, što
predstavlja ciklično kretanje kapitalističke privrede. U cikličnom kretanju kriza, privreda prolazi kroz
faze kriznog ciklusa: Kriza – depresija – oživljavanje – prosperitet. Vremenski period od jedne krize
do sledeće čini jedan ciklus u kretanju kapitalističke privrede.
Sama kriza nastaje brzo i neočekivano u periodu najvećeg zamaha ekonomskih aktivnosti, u fazi
prosperiteta.
FAZU KRIZE HIPERPRODUKCIJE KARAKTERIŠU:
1. Ogromne zalihe neprodate robe
2. Pad prodajnih cena
3. Prestanak proizvodnje u jednim preduzećima, i smanjenje proizvodnje u drugim
4. Nezaposlenost velikog broja radnika i niske najamnine onih koji rade
5. Porast kamatne stope i pad profitne stope
6. Bankrotstva jednog broja kapitalista

U fazi depresije svi ekonomski pokazatelji se dalje pogoršavaju. Dolazi do rasprodaje zaliha robe
po vrlo niskim cenama, najamnine i dalje padaju, mnoga preduzeća propadaju, a privreda se nalazi
na najnižoj tački ekonomskih aktivnosti. Međutim, to predstavlja ekonomsku osnovu da se kriza
prevaziđe. Cene svih faktora proizvodnje dostižu najniži nivo, što u narednoj fazi omogućuje
snižavanje troškova proizvodnje i cene koštanja. Pogoršavaju se uslovi tražnje, ali su poboljšani
troškovni uslovi.

Faza oživljavanja – predstavlja nastavak privredne aktivnosti. Niske kamatne stope omogućuju
uzimanje jeftinijih kredita, što omogućuje nove investicije. To utiče na rast ukupne tražnje,
obnavljanje proizvodnih kapaciteta i povećanje broja zaposlenih radnika. Rast i očekivana profitna
stopa, jer su niske cene faktora proizvodnje.

Faza prosperiteta – sledi iz faze oživljavanja i njen je produžetak. U ovoj fazi bujaju nove investicije,
otvaraju se novi kapaciteti, povećava zaposlenost, rastu cene, povećava se profitna stopa.
Poboljšavaju se uslovi tražnje, ali se istovremeno pogoršavaju troškovni uslovi. U određenom
momentu kapitalistička privreda dostiže svoju kulminaciju. Javljaju se zastoji u proizvodnji,
otpuštanje radnika i slično.

Period ekonomske krize počinje ispočetka, jedan ciklus se završava i nastavlja se periodično
ponavljanje.